Doktor Daneeka stanovao je u prljavom sivom šatoru s poglavicom Bijelim Halfoatom koga se bojao i koga je prezirao.
- Mogu lijepo zamisliti kakva mu je jetra - gunđao je doktor Daneeka.
- Zamislite kakva je tek moja jetra - predloži mu Yossarian.
- Tvoja je jetra potpuno zdrava.
- To pokazuje koliko vi toga ne znate - pokuša ga obmanuti Yossarian, i ispripovedi mu o mučnoj boli u jetri, koja je zabrinula sestru Duckett i sestru Cramer i sve lekare u bolnici, zato što nikako nije htela da nastupi žutica, a nikako da bol prođe.
Doktora Daneeku nije to zanimalo.
- Ti misliš da ti je teško? - pripitao ga je. - A šta da onda ja kažem? Trebalo je da budeš u mojoj ordinaciji onoga dana kad je došao onaj mladi bračni par.
- Koji mladi bračni par?
- Onaj mladi bračni par koji je jednog dana došao u moju ordinaciju. Nisam li ti još pričao o njima? Ona je bila divna.
Divna je bila i ordinacija doktora Daneeke. Ukrasio je bio čekaonicu zlatnom ribicom i jednim od najlepših jeftinih nameštaja. Što god je mogao, kupio je na zajam, čak i zlatnu ribicu. Za ostalo je dobio novac od lakome rodbine u zamenu za postotak od dobiti. Ordinacija mu je bila na Staten Islandu, u kući za dve porodicei, iz koje bi se bilo teško izvući u slučaju požara, svega četiri ulice dalje od pristaništa trajekta i samo jednu ulicu na jug od velikog samoposluživanja, tri kozmetička salona i dva nepoštena apotekara. Ordinacija je bila na uglu, ali to ništa nije vredilo. Stanovništvo se nije mnogo menjalo, a Ijudi su se iz navike držali istih lekara koji su ih lečili godine i godine. Računi su se naglo gomilali i on se ubrzo našao pred gubitkom svojih najdragocjenijih medicinskih instrumenata: oduzeli su mu računski stroj, a zatim i pisaci stroj. Zlatna je ribica uginula. Na sreću, baš kad mu je bilo najgore, izbio je rat.
- To je bio spas — priznavao je svečano doktor Daneeka. - Većina je lekara ubrzo bila mobilizovana i položaj se preko noći popravio. Doista je počelo vrediti što mi je ordinacija bila na uglu, i ubrzo sam lečio više pacijenata nego što sam ih mogao pošteno izlečiti. Povisio sam svoj udeo honorara kod one dvojice apotekara. Kozmetičkim salonima imao sam zahvaliti na dva-tri abortusa nedeljno. Situacija nije mogla biti bolja, i onda, eto šta se dogodilo. Morali su poslati jednog tipa iz regrutne komisije da me pregleda. A ja sam bio trajno nesposoban. Pregledao sam sam sebe prilično temeljito i ustanovio da sam nesposoban za vojnu službu. Čovek bi mislio da će moja reč biti dovoljna, je li, jer sam bio lekar na dobruom glasu u općštinskom Medicinskom društvu i u mesnom Zavodu za unapređenje rada. Ali ni govora, nije im bilo dovoljno, nego su poslali toga tipa samo da proveri je li mi zaista jedna noga amputirana u kuku i jesam li prikovan uz postelju zbog neizlečivog reumatoidnog artritisa. Mi živimo, Vossariane, u doba opšteg nepoverenja i izopačivanja duhovnih vrednota. To je strašno - prosvedovaše doktor Daneeka glasom koji je podrhtavao od snažna uzbuđenja. - Strašno je kad voljena zemlja ne veruje čak ni reči jednog diplomiranog lekara.
Doktor Daneeka je bio mobilizovan i otpremljen na Pianosu kao avijatičarski kirurg, iako se bojao letenja kao žive vatre.
- Ja ne moram tražiti nesreću u avionu - napomenuo je žmirkajući kao kratkovidan čovek svojim sitnim, smeđim, uvređenim očima. - Ona mene sama potraži. Kao ta devica koju sam spomenuo i koja nije mogla imati dece.
- Koja devica? - upita ga Yossarian. - Meni se čini da si pričao o nekom mladom bračnom paru.
- Pa, to je ta devica o kojoj ti govorim. Oni su bili još prava deca, i bili su u braku, pa, nešto više od godinu dana kad su došli u moju ordinaciju bez najave. Da si je samo video! Kako je bila slatka i mlada i zgodna! Čak je porumenila kad sam je zapitao za menstruaciju. Mislim da ću uvek voleti tu devojku. Bila je građena kao san i nosila je lančić oko vrata s medaljonom svetoga Antuna, koji je visio u najlepšim njedrima kakva nisam nikad video. »To mora da je strašno iskušenje za svetoga Antuna«, našalio sam se ... samo da je ohrabrim, znaš. »Svetog Antuna?« pitao je muž. »Ko je to sveti Antun?« »Pitajte svoju suprugu«, rekao sam mu, »Ona će vam rećitko je sveti Antun.« »Ko je to sveti Antun?« upita on nju. »Ko to?« zapita ona njega. »Sveti Antun«, reče on: »Sveti Antun?« reče ona. »Ko je to sveti Antun?« Kad sam je dobro pregledao u svojoj sobi. za preglede, ustanovio sam da je još devica. Porazgovarao sam s njezinim mužem nasamo dok je ona navlačila pojas i prikopčavala čarape. »Svake noći«, hvalio se on. Pravi mudrac, znaš. »Ne propustim ni jedne jedine noći«, hvalio se on. I verovao je u to. »Čak sam joj ga metao i ujutro, pre doručka koji ona spravlja pre nego što pođemo na posao«, hvalio se on. Postojalo je samo jedno objašnjenje. Kad su opet bili zajedno, demonstrirao sam im polni snošaj gumenim modelima koje imam u svojoj ordinaciji. Imam u ordinaciji te gumene modele sa svim rasplodnim organima obaju polova, držim ih zaključane u zasebnim ormarićima da bih izbegao skandal. Hoću da kažem da sam ih nekad imao. Sad više nemam ništa, čak ni prakse. Sad jedino imam ovu nisku temperaturu koja me već zbilja pomalo zabrinjava. Ona dva klinca koji rade za mene u sanitetskom šatoru ne vrede ni pišljivog boba kao dijagnostičari. Jedino se znaju žaliti. I oni misle da im je teško? A šta da onda ja kažem? Trebalo je da budu u mojoj ordinaciji onda kad me taj mladi bračni par gledao kao da im govorim nešto što još nikad ntko nije čuo. Nisam još nikog video da pokazuje toliko zanimanja za nešto. »Mislite ovako?« upitao me on, pa je neko vreme sam baratao modelima. Znaš, ja razumem kako neki ljudi mogu strahovito uživati u samom tom baratanju. »Tako je«, rekao sam mu. »A sad idite kući i probajte nekoliko meseci na ovaj način, da vidimo šta će biti. Vredi?« »Vredi«, rekoše i platiše mi bez pogovora u gotovu. »Dobru zabavu«, rekao sam im, a oni su mi se zahvalili i otišli. On ju je obujmio oko struka, kao da nije mogao dočekati da dođu kući i da joj ga opet metne. Nakon nekoliko dana došao je opet sam i rekao mojoj bolničarki da mora odmah razgovarati sa mnom. Čim smo ostali nasamu, maznuo me po nosu.
- Šta je napravio?
- Rekao mi je da sam mudrac, i maznuo me po nosu. »Ti si neki mudrac, je li?« rekao je i oborio me ravno na pod. Tres! Baš tako. Ne šalim se.
- Znam da se ne šalite - reče Yossarian. - Ali zasto je to uradio?
- Otkud da ja znam zašto je to uradio? - odbrusi doktor Daneeka ozlojeđeno.
- Možda je imalo kakve veze sa svetim Antunom?
Doktor Daneeka se tupo zagleda u Yossariana.
- Sa svetim Antunom? - pripita zaprepašteno. -Ko je to sveti Antun?
- Otkud da ja znam? - odgovori poglavica Beli Halfoat, koji je upravo ušao posrćući u šator s bocom viskija pod pazuhom i seo ratoborno među njih dvojicu.
Doktor Daneeka ustade bez reči i iznese stolicu pred šator, pognutih leđa pod telećakom nepravdi što su ga večito tištale. Nije trpio druga s kojim je spavao.
Poglavica Beli Halfoat mislio je da je on lud.
- Ja ne znam šta je tom čoveku - napomenuo je prekorno.
- Nema soli u glavi, pa to ti je. Da ima soli u glavi, zgrabio bi ašov i stao kopati. Evo, baš ovde u šatoru stao bi kopati, baš ispod mog ležaja. Začas bi naišao na naftu. Zar ne zna kako je onaj vojnik otkrio nalazište nafte ašovom još u Sjedinjenim Državama? Zar nije nikad čuo šta je bilo s onim klincem... kako se ono zvao onaj odurni, šmrkavi, pokvareni, podmukli peder, tamo, u Coloradu?
- Wintergreen.
- Wintergreen.
On se boji - protumači mu Yossarian.
- A, jok! Wintergreen se ne boji. - Poglavica Beli Halfoat zavrti glavom ne prikrivajući divljenje. - Taj smrdljivi mali balavi mudrac ne boji se nikoga, pasja mu mati!
- Doktor Daneeka se boji. Eto šta mu je.
- Čega se boji?
- Tebe se boji - reče Yossarian. - Boji se da ćeš umreti od upale pluća.
- I bolje da se boji - reče poglavica Beli Halfoat. Dubok, debeo smeh potrese mu snažna prsa. - I umreću prvom prilikom. Samo čekaj pa ćeš videti.
Poglavica Beli Halfoat beše naočit, garav Indijanac iz Oklahome, krupne, koščate glave i razbarušene crne kose, polukrvan Krik iz Enida koji je, iz vlastitih nepoznatih pobuda, odlučio da umre od upale pluća. Bio je namrgođen, osvetoljubiv, razočaran Indijanac koji je mrzio strance s imenima kao što su Cathcart, Korn, Black i Havermeyer i koji je želeo da se svi oni vrate onamo odakle su im došli šugavi preci.
- Možda mi nećeš verovati, Yossariane - premišIjao je on povisujući namerno glas ne bi li bocnuo doktora Daneeku - ali u našoj se zemlji živelo prilično dobro dok je oni nisu zagadili svojom prokletom pobožnošću.
Poglavica Beli Halfoat težio je svim silama da se osveti belom čoveku. Jedva je znao čitati i pisati pa je bio dodeljen kapetanu Blacku kad pomoćnik oficira- obavještajca.
- Kako sam ja mogao naučiti čitati i pisati? - pitao je poglavica Beli Halfoat hineći goropad i povisujući opet glas ne bi li ga čuo doktor Daneeka. - Gde god smo podigli šator, oni su iskopali jamu. Kad god su iskopali jamu, naišli su na naftu. A kad god su naišli na naftu, naterali su nas da spremimo šator i odemo dalje. Mi smo bili ljudske vilinske rašlje. Ciela je naša familija imala neku prirodnu sklonost za nalazišta nafte, pa su nam uskoro stručnjaci svih petrolejskih kompanija na svetu bili za petama. Neprestano smo se selili. Mogu ti reći da je to bio jeziv način da se othrani dete. Mislim da nisam nikad nigde proveo više od nedelju dana. za nalazišta nafte, pa su nam uskoro stručnjaci svih petrolejskih kompanija na svetu bili za petama. Neprestano smo se selili. Mogu ti reći da je to bio jeziv način da se othrani dete. Mislim da nisam nikad nigdje proveo više od nedelju dana.
Najranije mu je sećanje bilo sećanje na nekog geologa.
- Kad god bi se rodio još koji Beli Halfoat - nastavio je - vrednost deonica bi poskočila. Uskoro su nas sledile cele ekipe bušača s kompletnom opremom ne bi li pretekli jedni druge. Kompanije su se počele udruživati samo zato da bi mogle smanjiti broj ljudi koje su morale dodeliti nama. Ali je svejedno rulja za nama sve više rasla. Nismo se nikad mogli pošteno ispavati. Čim bismo stali, stali bi i oni. Čim bismo krenull, krenuli bi i oni, pokretne kuhinje, buldožeri, bušaći tornjevi, generatori. Mi smo bili poslovni procvat na nogama i počeli smo dobivati pozive od ponajboljih hotela samo radi gostiju koje bismo dovukli za sobom u grad. Neki su od tih poziva bili zaista velikodušni, ali nismo mogli prihvatiti ni jedan od njih zato što smo bili Indijanci, a svi najbolji hoteli koji su nas pozivali nisu primali Indijance kao goste. Rasne predrasude su nešto strašno, Yossariane. Zbilja jesu. Strašno je kad se s pristojnim, lojalnim Indijancem postupa kao s kakvom Crnčugom, Čifutinom, Digićem ili Cigom.
Poglavica Beli Halfoat zaklima polako ali odlučno glavom.
- Onda se, Yossariane, dogodilo ono najgore ... početak kraja. Počeli su ići pred nama. Nagađali su gde ćemo se opet zaustaviti, pa su počeli bušiti tamo još pre nego što smo došli, tako da se nismo mogli ni zaustaviti. Čim bismo počeli odmotavati pokrivače, oterali bi nas. Imali su poverenje u nas. Nisu čak čekali ni da naiđu na naftu pre nego što bi nas oterali. Bili smo toliko umorni da nam je bilo gotovo svejedno kad nam je odzvonilo. Jednog jutra smo se našli opkoljeni sa svih strana bušačima koji su čekali da pođemo prema njima, pa da nas oteraju. Kud god si pogledao, video si same bušače na obroncima kako nas čekaju, kao Indijanci kad se spremaju za napad. To je bio kraj. Nismo mogli ostati gde smo bili, jer su nas upravo odande oterali. A nismo imali ni kamo poći. Tek nas je vojska spasila. Na sreću, rat je izbio u poslednji trenutak pa me jedna regrutna komisija izvukla iz same sredine i spustila na sigurno mesto u Lowery Fieldu, u Coloradu. Ja sam jedini preživeo.
Yossarian je znao da on laže, ali mu nije upao u reč kad je utvrdio da nije više nikad čuo za svoje roditelje. To ipak nije poglavicu Belog Halfoata odviše mučilo, jer su mu oni tek svojom rečju jamčili da su mu roditelji, a budući da su mu mnogo šta drugo slagali, mogli su mu isto tako i to slagati. On je mnogo bolje poznavao sudbinu plemena svojih bliskih rođaka koji su odlutali na sever ne bi li zameli trag, pa su slučajno dospeli u Kanadu. Kad su se pokušali vratiti, na granici su ih zaustavile američke pogranične vlasti koje ih nisu pustile natrag u zemlju. Nisu se mogli vratiti zato što su bili crvenokošci.
To je bila jezovita šala, ali se doktor Daneeka nije nasmejao, sve dok mu Yossarian nije došao nakon idućeg borbenog zadatka i ponovo ga preklinjao, ne verujući pravo u uspeh, da ga poštedi letenja. Doktor Daneeka se jednom zasmijuljio, ali je ubrzo utonuo u svoje vlastite probleme koji su uključivali poglavicu Belog Halfoata, koji ga je celoga priepodneva izazivao na indijansko rvanje, i Yossariana koji je baš tada odlučio da poludi.
- Samo gubiš vrijeme - bijaše doktor Daneeka prisiljen da mu kaže.
- Zar vi ne možete poštedeti letenja nekoga ko je lud?
- Ma jasno da mogu. I moram. Postoji propis prema kojem moram poštedeti letenja svakoga ko je lud.
- Pa zašto onda ne poštedite mene? Ja sam lud. Pitajte Clevingera.
- Clevingera? A gde je Clevinger? Nađi mi Clevingera da ga pitam.
- Pa pitajte onda bilo koga drugoga! Svako će vam reći da sam lud.
Oni su ludi.
- Pa zašto onda njih ne poštedite?
- Zašto ne zatraže od mene da ih poštedim?
- Zato što su ludi, eto zašto.
- Dakako da su ludi - reče doktor Daneeka. - Upravo sam ti rekao da su ludi, nije li tako? A ne možeš prepustiti luđacima da procene jesu li ludi ili nisu, nije li tako?
Yossarian ga triezno pogleda i pokuša mu pristupiti s druge strane.
- Je li Orr lud?
- Naravno da je lud - reče doktor Daneeka.
- Možete li njega poštedeti letenja?
- Naravno da mogu. Ali najpre on mora zatražiti od mene da ga poštedim. Takav je propis.
- Pa zašto onda on ne traži od vas da ga poštedite letenja?
- Zato što je lud - reče doktor Daneeka. - Mora biti lud kad još leti na borbene zadatke, a toliko je puta jedva izneo živu glavu. Naravno da mogu poštedeti Orra letenja. Ali on to mora najpre zatražiti od mene.
- Je li to sve što treba učiniti da bude pošteđen letenja?
- Sve. Neka samo zatraži od mene da ga poštedim.
- I onda ga možete poštedeti? - zapita Yossarian.
- Ne. Onda ga ne mogu poštedeti.
- Hoćete da kažete da tu ima jedna kvaka?
- Naravno da ima jedna kvaka - odgovori doktor Daneeka. - Kvaka 22. Ko se god želi izvući iz borbe, nije zapravo lud
Bila je samo jedna kvaka, i to Kvaka 22 koja je specifikovala da je briga za vlastitu sigurnost pred opasnostima koje su stvarne i neposredne proces racionalnog duha. Orr je bio lud i mogao je biti pošteden letenja. Trebalo je jedino da zatraži da bude pošteđen; ali čim bi zatražio, ne bi više bio lud i morao bi još izvršavati borbene zadatke. Orr bi bio lud kad bi još izvršavao borbene zadatke, a duševno zdrav kad ih ne bi izvršavao, ali ako je bio zdrav, morao ih je izvršavati, Ako ih je izvršavao, bio je lud pa nije morao; ali ako ih nije hteo izvršavati, bio je duševno zdrav i morao je. Yossarian je bio duboko potresen apsolutnom jednostavnošću te klauzule Kvake 22 i zazviždao je u znak divljenja.
- Strašna je to kvaka, ta Kvaka 22 - napomenuo je.
- Najbolja što može biti - potvrdi doktor Daneeka.
Yossarian ju je u duhu jasno video, u svoj njenoj razložnosti. U savršenim parovima njenih delova bilo je neke eliptične preciznosti koja je bila ljupka i grozna, kao dobra moderna likovna umetnost, pa na mahove Yossarian nije bio posve siguran vidi li je čitavu, upravo kao što nikad nije bio posve siguran za dobru modernu umetnost ni za muve koje je Orr video u Applebyevim očima. Morao je verovati Orru na reč da Appleby ima muve u očima.
- Ma kad ti kažem da ih ima - uveravao ga je Orr, pošto se Yossarian potukao s Applebyem u oficirskom klubu - iako on verovatno ni sam ne zna da ih ima. Zato i ne može ništa videti onako kako jeste.
- Kako to da on ne zna da ih ima? - pitao je Yossarian.
- Zato što ima muve u očima - razjasni mu Orr preterano strpljivo. - Kako može videti da ima muve u očima kada ima muve u očima?
To je imalo isto toliko smisla koliko i bilo šta drugo, pa je Yossarian bio voljan da dade Orru povlasticu i da sumnja, jer je Orr bio iz divljine izvan New Yorka, te je znao mnogo više o životu u divljini nego Yossarian, i jer mu Orr, za razliku od Yossarianove majke, oca, sestre, brata, tetke, ujaka, svojte, učitelja, dušobrižnika, zakonodavca, suseda i novina, nije nikad pre lagao ni o čemu bitnom. Yossarian je preglavljivao to što je netom saznao o Applebyu dan-dva u sebi, a onda je odlučio da učini dobro delo i saopšti to samom Applebyu.
- Applebye, ti imaš muve u očima - šapnuo mu je uslužno dok je prolazio mimo njega na ulazu u padobranski šator, onoga dana u nedelji kad su leteli po mleko u Parmu.
- Šta? - odazvao se Appleby oštro, smeten činjenicom što Yossarian uopšte govori s njim.
- Imaš muve u očima - ponovi Yossarian. - Zato ih verovatno ne možeš ni videti.
Appleby je ustuknuo od Yossariana, s izrazom gadljive zbunjenosti na licu, i mrzovoljno ućutiao. Ćutiao je sve dok se nije obreo u džipu s Havermeyerom vozeći se dugačkom, ravnom cestom put učionica, gde je major Danby, vrckav operativni oficir aviopuka, čekao da izvrši pripremu leta sa svim čelnim pilotima, strelcima i navigatorima. Appleby je progovorio tiho, da ga ne čuje vozač ili kapetan Black koji se ispružio žmireći na prednjem sedalu džipa.
- Havermeyer - rekao je neodlučno. - Imam li ja muve u očima?
Havermeyer je smešno zažmirkao.
- Buve? - pripitao je.
- Ne, nego muve - glasio je odgovor.
Havermeyer opet zažmirka.
- Muve?
- U očima.
- Ti si valjda lud - reče Havermeyer.
- Ne, nisam ja lud, nego je Yossarian lud. Samo mi reci imam li muve u očima ili nemam. Slobodno mi reci! Ja to mogu podneti.
Havermeyer hitro ubaci još jedan komad karamele od kikirikija u usta i pomno pogleda Applebya u oči.
- Ja ne vidim nikakve muve.
Applebyu se ote dubok uzdah olakšanja. Havermeyeru su sićušni ostaci karamele od kikirikija ostali na ustima, bradi i obrazima.
- Imaš mrvice od karamele na licu - pripomenu mu Appleby.
- Uvek ću radije imati mrvice od karamele na licu, nego muvhe u očima - odbrusi mu Havermeyer.
Oficiri ostalih pet aviona iz svakog jata stigli su teretnjacima na opštu pripremu leta koja je izvršene pola sata kasnije. Po tri podoficira i vojnika iz svake posade nisu uopšte učestvovali u pripremi leta, nego su se odvezli pravo na aerodrom, do aviona kojima je trebalo da lete toga dana, gde su čekali s aerodromskim osobljem dok nisu oficiri, s kojima je trebalo da lete, spustili stražnje vratnice na teretnjacima, koji su ih dovezli, i dok nije bilo vreme da se popnu u avione i polete. Motori su nezadovoljno poskakivali na betoniranim stajalištima u obliku lopatica, iz početka teško, zatim neko vreme leno ali mirno, a onda su se avioni stali tromo kretati naokolo i nespretno posrtati po pošljunčenom tlu, kao kakva slepa, glupa, kljasta bića, dok se nisu poredali na početku uzletišta i brzo uzleteli, jedan za drugim, usred zujanja, sve jače tutnjave, naginjući se polako i stvarajući formaciju iznad šarenih krošanja, te su kružili oko aerodroma jednakom brzinom sve dok se nisu formirala sva jata po šest aviona, a onda su poleteli preko nebeski plavetna mora, na prvom kraku leta do cilja u severnoj Italiji ili u Francuskoj. Avioni su leteli sve više i više tako da su, kad su prešli na neprijateljski teritorij, bili na visini od preko tri hiljade metara. Čoveka je svagda iznenađivao osećaj mrtve i posvemašnje tišine koju su prekidali samo probni hici ispaljeni iz mitraljeza, po koja bezizražajna jezgrovita napomena preko unutrašnje veze i, najposle, objava strelca u svakom avionu, koja je sve otrežnjavala, da su na tački uvođenja u napad i da će krenuti prema cilju. Uvek je salo sunce, uvek se grlo malko lepilo od proređenog vazduha.
Avioni tipa B-25 kojima su leteli bile su stabilne, pouzdane lađe zelene boje bez sjaja, sa po dva jednaka kormila i motora i široka krila. Jedina im je mana bila, što se tiče mesta gdje je Yossarian sedeo kao strelac, tesan prolaz između strelčeva odela u nosu od pleksiglasa i najbližeg izlaza za spasavanje. Prolaz je bio uzak, četvrtast, hladan tunel ispod komandi za upravljanje, pa se krupan čovek kao Yossarian jedva mogao provući kroz njega. Nije bilo lako ni bucmastom navigatoru s mesečastim licem i sitnim, reptilskim očima i s lulom, kakav je bio Aarfy, koga bi Yossarian obično oterao iz nosa aviona kad bi krenuli prema cilju, od kojega su bili udaljeni još nekoliko minuta leta. Nastupalo je vreme napetosti, vreme čekanja kad nisu ništa čuli, ništa videli i ništa radili nego čekali, dok su dole protuavionski topovi ciljali i spremali se da ih sve otpreme, ako uzmognu, na večni počinak.
Taj je prolaz bio Yossarianovo uže za spasavanje iz aviona kada pada, ali ga je Yossarian proklinjao, obuzet silnim neprijateljstvom, ružio ga kao zapreku koju je Providnost tu postavila u sklopu urote da ga satru. Bilo je mesta za još jedan izlaz za spasavanje u samom nosu aviona B-25, ali ga tu nije bilo. Umesto njega je bio samo onaj prolaz, a od one gužve nad Avignonom omrznuo mu je svaki mamutski centimetar u njemu, jer ga je udaljavao sekunde i sekunde od padobrana koji je bio odviše glomazan da ga nosi sa sobom, a onda još sekunde i sekunde od izlaza za spasavanje na podu između stražnjeg dela uzdignute pilotske kabine i nogu bezličnoga mitraljesca koji je sedeo visoko gore, u najvišoj kupoli. Yossarian je čeznuo da bude onde gde je mogao biti Aarfy kad bi ga Yossarian oterao iz nosa aviona; Yossarian je čeznuo da sedi sklupčan na samom poklopcu izlaza za spasavanje, u iglou od rezervnih zaštitnih odela koje bi najradije nosio posvuda za sobom, s padobranom već prikopčanim za remenje kako treba, stišćući u jednoj šaci uže za rastvaranje, a drugom se držeći za ručicu izlaza za spasavanje, koja će ga spustiti u vazduh prema zemlji, na prvi užasan cvilež propasti. Tu je želeo biti, ako je uopšte tu morao biti, umesto da visi onde spreda, kao kakva blesava isturena zlatna ribica u kakvoj blesavoj isturenoj posudi za zlatne ribice, dok su blesavi odurni crni nizovi granata iz flakova praštali i gruvali i valjali se svuda unaokolo, i gore i dolje, usred sve veće, praskave, uzdrmane, gromoglasne, fantazmagorične, kozmološke zloće što je kreštala i bacala i tresla, grmila i probijala uši i pretila da će ih sve smlaviti u deliću sekunde, u jednom golemom bljesku vatre.
Aarfy nije bio Yossarianu ni od kakve koristi ni kao navigator ni kao šta drugo, pa ga je Yossarian svaki put besno terao iz nosa aviona da ne bi smetali jedan drugome, ako se budu iznenada morali otimati za spas. Kad bi ga jednom Yossarian oterao iz nosa aviona, Aarfy je mogao čučati na podu gde je Yossarian čeznuo da čuči, ali je umesto toga Aarfy stajao kao stub, naslonivši se udobno svojim trupčastim rukama na naslone sjedala pilota i pomoćnika pilota, s lulom u šaci, i prijazno razgovarao o kojekakvim sitnicama s McWattom ili s njegovim pomoćnikom, i upozoravao na zabavne pojedinosti na nebu tu dvojicu koji su bili previše zaposleni da bi ih to zanimalo. McWatt je imao pune ruke posla za komandama sledeći Yossarianove kreštave upute, dok se Yossarian prikradao avionom određenom cilju i onda ih sve žestoko zavitlavao oko grabežIjivih stupova granata što su se rasprskavale, sipajući odsečne, prodorne, prostačke zapovedi McWattu, zapovedi koje su bile nalik na teskobna, umolna zapomaganja Gladnog Joea kad ga je u mraku mučila mora. Za sve vreme toga haotičnog sukoba Aarfy bi zamišljeno odbijao dimove gledajući bezbrižno i radoznalo rat kroz McWattov prozor, kao da je to neka daleka smetnja koja njemu ne može ništa. Aarfy je nekad bio revan član studentskog kluba i rado je klicao i prisustvovao studentskim sastancima, i nije imao dovoljno pameti da se boji. Yossarian je pak imao dovoljno pameti i bojao se, i jedino što ga je sprečavalo da napusti svoje mesto pod neprijateljskom vatrom i šmugne kroz prolaz kao plašljiv štakor, bila je nevoljkost da poveri ikomu manevar nad ciljem. Nije bilo toga čoveka na svetu koga bi počastio tako velikom odgovornošću. Nije poznavao nijednoga čoveka koji bi bio veća kukavica od njega. Yossarian je bio najbolji čovek u puku za manevar nad ciljem, iako nije imao pojma zašto.Nije bilo utvrđenog pravila za manevar nad ciljem. Sve što je bilo potrebno bio je strah, a Yossarian ga je imao napretek, više od Orra i od Gladnog Joea, više čak i od Dunbara koji se pokorno pomirio s mišlju da mora jednog dana poginuti. Yossarian se nije pomirio s tom mišlju, pa je na svakom borbenom zadatku jurio glavom bez obzira čim bi bombe bile otkvačene, derući se:
»Brže, brže, brže, brze, gade jedan, brže!» na McWatta i mrzeći sve to vrime McWatta iz dna duše, kao da je McWatt kriv što su uopšte tu gore, te ih nepoznati ljudi mogu ucecati, a sa svima bi ostalima prekinuo unutrašnju vezu, osim za one jezive gužve nad Avignonom, kad je Dobbs poludeo usred leta i počeo dirljivo zapomagati.
- Pomozite mu, pomozite mu - jecao je Dobbs. -Pomozite mu, pomozite mu!
Kome da pomognemo? Kome da pomognemo? - doviknuo mu je Yossarian pošto se opet ukopčao u unutrašnju vezu, koja je bila prekinuta kad je Dobbs istrgao Hupleu palicu iz ruku i sve ih iznenada naterao u zaglušno, grozomorno strovaljivanje, od kojega su se svi ukočili i koje je nemoćnog Yossariana prilepilo temenom za strop aviona, i iz kojeg ih je u poslednji čas spasio Huple ugrabivši opet Dobbsu palicu i gotovo isto onako nenadano izravnao avion usred vala kakofonične vatre iz flakova, iz koje su se netom bili izvukli. O, bože! O, bože, o, bože, zazivao je Yossarian nemo dok je visio prilepljen za teme o strop nosa aviona ne mogući se pomaknuti.
- Strelcu, strelcu - odgovorio je Dobbs uzvikom kada je Yossarian progovorio. - Ne javlja se, ne javlja se. Pomozite strelcu, strelcu!
- Ja sam strijelac - doviknuo mu je opet Yossarian. - Ja sam strelac. Meni nije ništa. Meni nije ništa.
- Onda pomozite njemu, pomozite njemu - molio je Dobbs. - Pomozite mu, pomozite mu!
A Snowden je ležao otraga na samrti.
Нема коментара:
Постави коментар