1.
Popodne sam iz Bruxellesa krenuo južnom trasom autoputa prema Doorniku i Rijselu i dalje prema Rouenu. Stigao sam u predvečerje. Kraj je marta, slab vetar puše preko pustih trgova. Prolazim kroz Rue du Massacre, fotografišem ploču s imenom ulice. Nešto kasnije sam u Rue aux Juifs - dugačka, ravna ulica, dve javne ustanove jedna nasuprot druge. Zgrada nadesno je Palais de Justice. Prilikom iskopavanja za podzemnu garažu, 1976. buldožer je naišao na veliki pravougaoni kamen na kojem se video nejasan natpis. Voditelj gradilišta odmah je obustavio radove, a kopanje se onda pažljivo nastavilo. Postepeno je na svetlo dana izašla velika građevina. Arheološka istraživanja pokazala su da je reč o delu židovske kuće iz jedanaestog veka. Sinagogi? Židovskoj školi? Patricijskoj kući? Ispostavilo se da je u Rouenu cvala židovska zajednica. Američki naučnik Norman Golb posvetio se njenom izučavanju i napisao dobro dokumentovanu knjigu. Otkrilo se da je građevina židovska škola - ješiva.
Ovde želim započeti svoju potragu. Potragu koja će me, kao i Vigdis Adelaïs i njenu židovsku ljubav, odvesti daleko od kuće.
Sledećeg poslepodneva imam dogovor s Annie Lafarde, entuzijastkinjom koja zainteresovana vodi u obilazak ostataka ješive. Sve želi ispričati u isti čas, desetak okupljenih zatočeno je jedan sat u maloj dvorani nasuprot pročelja Notre-Dame, vizura koja mi odvlači pogled. Ta je katedrala toliko fascinirala Claudea Moneta da ju je gotovo trideset put naslikao, svaki put drugačijim bojama već prema nestalnom svetlu koje je hteo da uhvati - dirljiva strast jer svetlo na starim spomenicima ni u jednom trenutku nije stabilno. Kao ni naš pogled na prošlost.
Dok Annie Lafarde bez prestanka govori, grupa za njom ide napolje.
Dolazimo na unutrašnje dvorište palate pravde, idemo prema desnom uglu gde protuprovalna staklena vrata vode do svetišta. Tek tad shvatam da se grad hiljadu godina pre nalazio otprilike dva metra niže. Spuštamo se niz stepenice i odjednom kao da me netko udario po glavi. Ondje, pod zemljom, u vlazi i isparavanjima, između betonskih zidova i metalnih greda, na mutnom neonskom svetlu, onde se nalazi začuđujuće dobro očuvana ruševina ješive u Rouenu. Dodirujem grube zidove na kojima se skupljaju kapljice vode i razmišljam: Davide Todrose, nakon hiljadu godina dodirujem kamen koji si i ti poznavao. Prilično brzo nalazim natpis kojim se ova kuća naziva „maison sublime“ - sublimna, uzvišena, zato što svaka ješiva upućuje na Hram u Jeruzalemu koji su zauvek uništili Rimljani 70. godine, tokom Židovskog rata o kojem je pisao Josip Flavije. Za razliku od hrišćana koji su svoje velike crkve neprekidno podizali, Židovi nakon uništenja hrama nikada više nisu podigli glavnu građevinu. Zapravo se sećanje na tu katastrofu priziva kroz bezbrojne sinagoge u svetu, raspršene kao i dijaspora sama - time sve bogomolje izgovaraju arhitektonski kadiš zauvek nestalom Hramu.
Negde ispred pročelja tog „maison sublime“ Vigdis i David prvi su se put susreli. Vidim Davida Todrosa kako dolazi, ali sad pred očima imam konkretne detalje građevine. Vidim okrugle rupe u zidu središnje prostorije gde su se nalazile grede za police sa svicima Tore. Ješiva je imala dvoja vrata: jedna gore na uličnoj strani i jedna dole pored stubišta na ulazu. Vrata su morala biti teška. To govori koliko dragocenosti je valjalo zaštititi. Postoje tragovi velikog požara, podmetnutog tokom pogroma 1096. - kad je David već živeo s Vigdis u mom dalekom selu na jugu, ona s drugim identitetom, a sudbina ih je onde svejedno zadesila. Ovde na severu gorile su tad sinagoga i ova ješiva, čime je došao kraj razdoblju mirnog suživota u Normandiji. Vidim babilonske ornamente i stupove pri ulazu u zgradu: pobeđenog lava, simbol savladanog zla, a na drugom kraju zmaja, simbol života i borbe, oba još jasno vidljiva u izlizanom kamenu. Postoji uzak prolaz prema prvom spratu gde se možda takođe učilo. Sve je mnogo intimnije nego što sam zamišljao. Prisećam se visokih uskih kuća u provansalskom selu za koje mi je jednom neko rekao: budući da su dobivali takve uske parcele, Židovi su izmislili visokogradnju. Norman Golb je čak izneo tezu da je ovde možda postojao i treći sprat, što je prilično neobično za ono doba. Annie Lafarde nasmejala se na tu sugestiju.
Ne znam, nije važno. Čudim se koliko jak utisak građevina na mene ostavlja; pored mog sela na jugu i sinagoge u dalekom Egiptu, to je jedino mesto za koje pouzdano znam da ga je posetila Vigdis Adelaïs. Ovde je ispred ulaznih vrata šetala dok joj je srce tuklo znajući da joj je ulazak najstrože zabranjen. Ovde je oklevala i čekala.
Kako poznajem njenu životnu priču i tragičan završetak, poželeo sam da je mogu upozoriti na ono što je čeka. Produži dalje, devojko, izaberi drugog muškarca, izbegni takvu sudbinu, beži pred onime što te privlači. Ali ne: toliko se jako zaljubila da je za sobom ostavila celi svoj svet. Opet je vidim kako se spušta niz provansalsku planinu kod Monieuxa, uganutog stopala i u prljavoj odeći te mi postane jasno kako svih ostalih devet prisutnih ovde u ovoj kripti s natpisima i fotografijama ne zna za moju tajnu. Osećam da sam daleko od ovoga dana, duboko u istoriji, koliko god da se želim uključiti u razgovore, koji, valja reći, kako poslepodne prolazi postaju sve zanimljiviji i pronicljiviji.
Kad se opet nađemo na površini zemlje, bude mi naporno podnositi mnoštvo. Šetam uz Seineu, večernja gužva je počela, udišem samo ispušne plinove. Galebovi kruže iznad vode u luci.
Ovde želim započeti svoju potragu. Potragu koja će me, kao i Vigdis Adelaïs i njenu židovsku ljubav, odvesti daleko od kuće.
Sledećeg poslepodneva imam dogovor s Annie Lafarde, entuzijastkinjom koja zainteresovana vodi u obilazak ostataka ješive. Sve želi ispričati u isti čas, desetak okupljenih zatočeno je jedan sat u maloj dvorani nasuprot pročelja Notre-Dame, vizura koja mi odvlači pogled. Ta je katedrala toliko fascinirala Claudea Moneta da ju je gotovo trideset put naslikao, svaki put drugačijim bojama već prema nestalnom svetlu koje je hteo da uhvati - dirljiva strast jer svetlo na starim spomenicima ni u jednom trenutku nije stabilno. Kao ni naš pogled na prošlost.
Dok Annie Lafarde bez prestanka govori, grupa za njom ide napolje.
Dolazimo na unutrašnje dvorište palate pravde, idemo prema desnom uglu gde protuprovalna staklena vrata vode do svetišta. Tek tad shvatam da se grad hiljadu godina pre nalazio otprilike dva metra niže. Spuštamo se niz stepenice i odjednom kao da me netko udario po glavi. Ondje, pod zemljom, u vlazi i isparavanjima, između betonskih zidova i metalnih greda, na mutnom neonskom svetlu, onde se nalazi začuđujuće dobro očuvana ruševina ješive u Rouenu. Dodirujem grube zidove na kojima se skupljaju kapljice vode i razmišljam: Davide Todrose, nakon hiljadu godina dodirujem kamen koji si i ti poznavao. Prilično brzo nalazim natpis kojim se ova kuća naziva „maison sublime“ - sublimna, uzvišena, zato što svaka ješiva upućuje na Hram u Jeruzalemu koji su zauvek uništili Rimljani 70. godine, tokom Židovskog rata o kojem je pisao Josip Flavije. Za razliku od hrišćana koji su svoje velike crkve neprekidno podizali, Židovi nakon uništenja hrama nikada više nisu podigli glavnu građevinu. Zapravo se sećanje na tu katastrofu priziva kroz bezbrojne sinagoge u svetu, raspršene kao i dijaspora sama - time sve bogomolje izgovaraju arhitektonski kadiš zauvek nestalom Hramu.
Negde ispred pročelja tog „maison sublime“ Vigdis i David prvi su se put susreli. Vidim Davida Todrosa kako dolazi, ali sad pred očima imam konkretne detalje građevine. Vidim okrugle rupe u zidu središnje prostorije gde su se nalazile grede za police sa svicima Tore. Ješiva je imala dvoja vrata: jedna gore na uličnoj strani i jedna dole pored stubišta na ulazu. Vrata su morala biti teška. To govori koliko dragocenosti je valjalo zaštititi. Postoje tragovi velikog požara, podmetnutog tokom pogroma 1096. - kad je David već živeo s Vigdis u mom dalekom selu na jugu, ona s drugim identitetom, a sudbina ih je onde svejedno zadesila. Ovde na severu gorile su tad sinagoga i ova ješiva, čime je došao kraj razdoblju mirnog suživota u Normandiji. Vidim babilonske ornamente i stupove pri ulazu u zgradu: pobeđenog lava, simbol savladanog zla, a na drugom kraju zmaja, simbol života i borbe, oba još jasno vidljiva u izlizanom kamenu. Postoji uzak prolaz prema prvom spratu gde se možda takođe učilo. Sve je mnogo intimnije nego što sam zamišljao. Prisećam se visokih uskih kuća u provansalskom selu za koje mi je jednom neko rekao: budući da su dobivali takve uske parcele, Židovi su izmislili visokogradnju. Norman Golb je čak izneo tezu da je ovde možda postojao i treći sprat, što je prilično neobično za ono doba. Annie Lafarde nasmejala se na tu sugestiju.
Ne znam, nije važno. Čudim se koliko jak utisak građevina na mene ostavlja; pored mog sela na jugu i sinagoge u dalekom Egiptu, to je jedino mesto za koje pouzdano znam da ga je posetila Vigdis Adelaïs. Ovde je ispred ulaznih vrata šetala dok joj je srce tuklo znajući da joj je ulazak najstrože zabranjen. Ovde je oklevala i čekala.
Kako poznajem njenu životnu priču i tragičan završetak, poželeo sam da je mogu upozoriti na ono što je čeka. Produži dalje, devojko, izaberi drugog muškarca, izbegni takvu sudbinu, beži pred onime što te privlači. Ali ne: toliko se jako zaljubila da je za sobom ostavila celi svoj svet. Opet je vidim kako se spušta niz provansalsku planinu kod Monieuxa, uganutog stopala i u prljavoj odeći te mi postane jasno kako svih ostalih devet prisutnih ovde u ovoj kripti s natpisima i fotografijama ne zna za moju tajnu. Osećam da sam daleko od ovoga dana, duboko u istoriji, koliko god da se želim uključiti u razgovore, koji, valja reći, kako poslepodne prolazi postaju sve zanimljiviji i pronicljiviji.
Kad se opet nađemo na površini zemlje, bude mi naporno podnositi mnoštvo. Šetam uz Seineu, večernja gužva je počela, udišem samo ispušne plinove. Galebovi kruže iznad vode u luci.
2.
U ranu zoru ponovo začuje škripanje brave, David stoji pred njom. Na čas je zagrli, ne rekavši ni reč. Donio joj je odeću - jednostavne crne halje koje nije dobila od majke. Kroz stražnja vrata izlaze iz kuće na rubu grada. Šest je sati ujutro; gradska vrata se nadziru, ali u to se vreme otvaraju za seljake koji opskrbljuju trgovce.
Mladi par prolazi kroz istočna gradska vrata Saint-Ouen pretvarajući se da su siromašni trgovci koji svoju robu moraju podići u okolini grada. Odatle hodaju, pored kolica s nešto popudbine i odeće koju su dobili na posudbu, komad puta uz levu obalu Seine, dolaze do polja i oranica Saint-Étienne-du-Rouvraya i nastavljaju dalje do Pont-de-l’Archea - tada još latinskog imena Pons ad Archas. To je pust kraj u kojem živi tek poneki seljak, nadaleko se ne vidi ni jedna kuća, oblaci vise nisko nad zemljom. Nekoliko lisica i divljih pasa pređu njihovim putem tokom prepodneva, kiša šiba zemlju i njihova lica. Kod Pont-de-l’Archea jedan od Davidovih prijatelja dogovorio im je čamac. Dočekao ih je na drugoj obali s jednostavno opremljenom mulom koju mogu voditi na uzdi. Poželeo im je sretan put; prijatelji se zagrle.
Vigdis ostavlja svu sigurnost, imetak, ugled, budućnost i dobro ime zato što joj je Židov obećao uzeti je za ženu čim stignu u njegov rodni grad Narbonne. David je mora stalno iznova umirivati i tešiti; često je hvata panika, ima napadaje plača zbog straha, prekrsti se, pomoli se Bogu iz svog detinjstva, moli za oprost, zatim pomisli na židovskoga Boga, Davidova Adonaja, zbunjena je, zatvori oči, vrti joj se, pada s konja na kojem su komad puta jurili poljima. David joj je pomogao da stane na noge, ručni zglob joj je uganut, prekrivena je blatom. Ne treba se više moliti svecima jer oni više ne postoje. U početku beše reč. Oduzeta joj je, a ona drhti celim svojim mladim telom.
* * *
Jedini spis koji govori o njihovoj sudbini deo je svetski poznate zbirke rukopisa univerziteta Cambridge, poznate kao Cairo Genizah Collection. Reč je o gotovo hiljadu godina starom hebrejskom dokumentu koji ču nakon svih lutanja držati u rukama. U njemu između ostalog stoji da su David i Vigdis još 1090. stigli u Narbonne. Devet stotina kilometara kroz ondašnju Francusku, s nezamislivim preprekama i opasnostima na putu. Zapravo je to bila smionost dvoje mladih van pameti. Znaju da će vitezovi odmah krenuti za njima u poteru i dovesti ih kao zatvorenike. Njihovi životi u tom su trenutku bezvredni: njega čeka smrtna kazna za otmicu, nju život u strogom samostanu, ako ne bude optužena za vradžbine. U tom slučaju je čeka lomača. Ali oni se na to odvaže - kao što izbeglice uvek čine: druga mogućnost za život ne postoji.
* * *
Dok izlazim iz Rouena, galebovi lete iznad male luke. Saobraćaj na velikom mostu iznad Seine je gust. Beskrajna kolona automobila pomiče se prema Évreuxu i Orléansu. Tog vedrog proletnog jutra pokušavam zamisliti kako je dvoje ljudi koji moraju bežati u najvećoj tajnosti, prešlo prvu prepreku, široku reku.
A onda dalje - kakav beskrajan put, pešice ili na konju. Sad duž obala jure automobili. Ništa mi ne govori o njima dvoma.
Zaustavljam automobil na jednom od prvih odmorišta uz autoput prema Évreuxu, pa s brdašca nakratko promatram ceste, predgrađa i beskrajnu kolonu kamiona. Nalevo u daljini vidim prilično velike šume. Vozim se do obala Seine.
Ovde je život miran; žena s detetom sedi na dečjem igralištu uz obalu. Upečatljiva patricijska kuća s velikim automobilom ispred vrata gleda na peskovitu vodu reke. Voda je ovde plitka; jesu li je brzo prešli? Koliko god ludo zvuči, želim videti pejsaž vlastitim očima, upiti detalje, moguće vidike. Želim otkriti što bi se još moglo videti nakon hiljadu godina. Gotovo ništa - osim ponegde pejsaž. Jedva mogu zamisliti kako je tekao njihov put, iako postoje istorijski izvori koji mi pritom mogu pomoći. Sve što trebam činiti je precrtati , micati, svoditi na esencijalno: nema mosta, nema autoputa, nema građevina, nema betonskih bankina, nema ni zvukova, gotovo da nema ljudske prisutnosti. Sve oprezno ukloniti poput arheologa, a onda naići na gole temelje. Toku bōhū, tōhū wābhōhū na hebrejskom, sve još divlje i prazno. Oblaci i stabla, reke i obronci, rani gradovi, beskrajne šume. Obrisati gumicom: benzinske pumpe, supermarkete, puna predgrađa, stambenea jezgra, uređena sela, polja i oranice. Čak ni većina šuma ne odaje kako je bilo onda. Prazna zemlja, ovde-onde neka izgubljena kuća, blatna koliba siromašnih seljaka, tragovi kola s udubinama i izbočinama, nikakvog putokaza, nema zaštite. Niski crkveni tornjevi kao jedini orijentiri u krajoliku. Noću se ne vidi prst pred nosom. Pratiti sunce za orijentaciju.
Jedeš što uspiješ dobiti; ponekad ne možeš naći smještaj prije zalaska sunca, pa prenoćiš u jarku, strepeći za vlastiti život.
Životinje onog doba: medvedi i vukovi, divlji psi, opasni europski ris. Ali i druga noćna stvorenja: lovokradice i lopovi, lutalice i prevaranti, bagra. Danju skitnice, propovednici, lažni vitezovi koji deluju na svoju ruku, podmukli piljari, vidoviti ucenjivači, zeloti, dovoljno sumnjivog sveta zbog kojeg su tokom dugog putovanja morali biti krajnje oprezni. Nema gotovo nikoga kome bi mogli verovati, vest o potrazi za njima stigla je pre njih zahvaljujući očevim glasnicima i nadstojnici samostana. Ne mogu se skloniti u samostanima, crkvama, ni kod sveštenika, ni u utvrdama i dvorcima, pa ni kod građana. Najsigurniji su senici naivnih, siromašnih seljaka.
Trebalo im je barem mjesec i po, imajući na umu da je prosek od dvadeset kilometara dnevno maksimum ako nemaš brze konje - a to prvih nedelja sigurno nisu smeli, previše bi privlačilo pažnju. Budući da su samo ponegde anonimno mogli pokucati da bi prenoćili, malo predahnuli i sakrili se pred vitezovima, putovanje traje mnogo duže, verovatno malo manje od tri meseca. Dok nisu prešli Orléans, sigurno su neupadljivi; od jedne židovske porodice u okolici Évreuxa doznaju da su vitezovi onuda već prošli i da su sve židovske porodice upozorili da smesta jave ako vide njih dvoje; zapretili su im paležom kuća ako im pruže smeštaj ili zataje da su ih videli.
* * *
U današnje vreme udaljenost između Rouena i Narbonne može se francuskim autocestama prevaliti u gotovo ravnoj liniji. Nakon što sam na kartama detaljno pregledao postoje li još mogući stari putovi, došao sam do zaključka da se velik deo te rute čak i za ono vreme prilično podrazumevao, uz izuzetak nekih dionica. Najbolja cesta koja ih je najbrže mogla odvesti iz Rouena bila je rimska vojna cesta poznata kao Chaussée Jules César. Vodila je ravno kroz Bois de Vexin, a saobraćaj je na njoj i dalje bio živ. No vodila je u jugoistočnom smeru prema glavnom gradu, a to ih je izlagalo velikoj opasnosti. Glasnici su raznosili vesti duž tog puta između Rouena i Pariza. Onde je sve vrvelo od ljudi koji su ih mogli prepoznati. Gotovo sam siguran da su odbegli ljubavnici ostali zapadno od Pariza u seoskim predelima Normandije i Eure-et-Loira. Putovali su od Rouena duž Chartresa do Orléansa, gde su ipak pronašli smeštaj kod Židova koji su se usudili primiti ih, gde su prvi put imali malo mira, nekoliko su dana skupljali snagu. To je već cela jedna etapa: do Chartresa oko stotinu trideset kilometara, do Orléansa gotovo dvie stotine pedeset, što sad autom malim lokalnim cestama sporim tempom od pedeset kilometar na sat prevaljujem u pola dana. U ono vreme, uz prosečnu brzinu od najviše dvadeset kilometara po danu, to je moglo potrajati malo manje od mjesec dana, uz pretpostavku da su iz dana u dan napredovali jednakom brzinom, a nakon nekog vremena su dobili natkrivena kola s konjem i onda ostavili svoju mulu.
Koliko su vodenih tokova morali preći na tom beskrajnom putu ako ih svaki put nisu hteli zaobilaziti? Od Rouena do Narbonne prema gruboj proceni ima ih pedeset, računajući sve manje reke. Mostovi su bili rizični, predstavljali su uska grla. Tek što su prešli Seineu kod Pont-de-l’Archea, opet su morali preći novu reku: Eure, koja se u tom kraju uliva u Seineu.
Stojeći na peščanoj obali opet dvojim o njihovom putu bega. Zašto ih ne bi prokrijumčarili iz grada, upravo vijugavim tokom Seine, u neupadljivom čamcu nekog lokalnog židovskog ribara pomagača? U svakom trenutku mogli su biti otkriveni i izdani. Zamišljam da su njihovi progonitelji pomno pretraživali reku. Drugu obalu Seine, severozapadno prema ušću Seine u more u Honfleuru, takođe su temeljito pretražili s nekoliko malih, brzih vikinških brodova, snekova. Njen otac je naime imao dovoljno razloga da pomisli kako bi njegova kći s tim južnjačkim Židovom mogla ploviti morem od Rouena do Bordeauxa, a odande kopnom - pod pretpostavkom da se sam dosetio da je mladić vodi u Narbonne. Hebrejski manuskript u Genizah Collection iz Cambridgea, na kojem temeljim ovu priču, govori mi doista da su je očevi vitezovi pratili do Narbonne.
* * *
Ponekad pomisli da se dala zaneti. Reči iz Tore dovijaju se oko molitvi iz njene mladosti poput židovskog molitvenog remena. Rabin ili sveštenik, obojica joj ulivaju strah kad na to pomisli, vidi preteću očevu ruku iznad glave. Nema nikoga ko bi joj dao savet kako se treba ponašati, kako da to savlada. Odgojem su je razmazili, ali sad kad se odazvala svom strastvenom porivu i postupila po svojoj volji, izbezumila se. Jedino što je može spasiti njena je volja, njenao ličnost. Nakon desetak dana do izražaja dolaze žilave vikinške crte njenog karaktera. Dok se konj kreće praznim stazama, ona postepeno vraća svoje držanje. Lupanje srca prelazi u napetu snagu volje. Stisne zube i promatra pozornog mladića pored sebe kada joj je svega previše. Svako malo hteli bi se požuriti, no to bi privuklo pažnju prolaznika; sumnjičavi seljaci brzo doznaju glasine iz grada: kći uglednog građanina pobegla je sa Židovom! Nije stvar u tome da nestanu što pre, nego što neupadljivije. Stoga putuju prerušeni, dobro pazeći, najčešće u ranim jutarnjim satima. Polako se kreću putevima, ne veruju nikome i navlače kapuljače preko glave kad na poljskim putovima susreću vitezove. Zaobilaze mjesta za koja pretpostavljaju ili se boje da imaju straže.
Jednog poslepodneva odlučuju deo puta preći s grupom ljudi koja u svom šarenom ludilu prolazi pokraj njih. To je kolona s neobičnim mesijama i svecima aspirantima koji hordu jadnih i siromašnih huškaju govorima i propovedima. Citiraju delove iz Apokalipse Svetog Ivana, urlaju da dolazi Zver s deset rogova, da je antikrist već među njima, da će svet nestati od vatre i mača. Narod reagira frenetično, uz viku i zvižduke, plešu u krug, a onda otrče napred kako bi udarali po vratima kuća u malim selima. Gde god da povorka prolazi, ljudi posvuda napuštaju svoje skromne kolibe i priključuju im se. Ostavljaju kuću i imanje, žene i deca idu s njima. Nadaju se boljoj sudbini dok zajedno s predvodnicima urlaju o skorom kraju sveta. Sanjaju o plenu, prestupu i avanturi. Nemaju šta izgubiti, ali ni dobiti, no pripadnost grupi daje im smionost. Piju primitivno pivo, šake lako polete. Ponegde neko ozleđen padne pored puta. Uglavnom ga ostave. David i Vigdis hodaju s njima, kapuljače su im duboko navučene preko lica; to je poželjna zaštita protiv vitezova u poteri jer niko se ne bi setio pretražiti i ispitati grupu fanatika. Drže se pritajeno, najbolje među ženama i decom. Povremeno dobiju komadhleba ili nešto mleka. Ništa ih ne pitaju. Spavaju među drugima. Noću se lože vatre koje štite celu grupu. Na taj način prelaze najopasnije delove puta, prvih nekoliko stotina kilometara. No jednoga se jutra probude i primete da njihovog malog konja nema. Moraju ostaviti natkrivena kola, stavljaju na ramena ono što nije teško nositi, nastavljaju polako dalje, u daljini vide nemirnu gomilu kako nestaje.
* * *
Kada nakon prve hektične nedelje stignu u Évreux, Vigdis prvi put odahne. Budući da ih je iznenadio rani pljusak, odeća im smrdi dok se suši na njihovim oznojenim telima. Nalaze smeštaj kod židovske porodice koja je u rodu s jednim od Davidovih prijatelja iz ješive. Prvi put dobivjaju nešto pošteno za jelo, mogu se okupati; daju im čisto laneno donje rublje. Vigdis dobiva neupadljivu odeću, haljinu s uskim prslukom i širokom suknjom. Na to nosi ogrtač s kapuljačom od sivog jednostavnog materijala. Njihova odeća bude očišćena i obešena na tavanu da se osuši. Prvi put spavaju zajedno u vlažnoj stražnjoj sobi, na krevetu od filca, ali jedva da se dodirnu. Leže otvorenih očiju i užarenih tela jedno uz drugo, odeveni u donje rublje. Gledaju u neverici. U glavama im se roje misli.
Umorni i s čudnom mješavinom euforije i panike, oko pola pet ujutro čuju kukurikanje prvog petla. Vigdis pored sebe čuje šaputanje reči koje ne razume. Modé ani léfanékha, Mélékh 'Hai vékayam, chéhé ’hézarta bi nichmati bé 'hémla, rabba émounatékh. David potom ustane. U svitanje devojka gleda ritual za koji je čula Muškarac omata uzak molitveni remen sedam puta oko ruke, drugi oko glave; mlada žena netremice gleda čudnu kutijicu na njegovom čelu i zadržava dah. Mladić recitira jutarnju molitvu u goloj, tihoj sobi. Ona ga promatra ispod grubog pokrivača. Pomisli na hrišćanski credo koji je njen otac često recitovao u jutarnjim satima. Ona je slobodna i u životnoj opasnosti.
Ne može ni naslutiti da će to molitveno remenje poneti sa sobom nakon ubistva svojeg muža i da će ga ostaviti u genizi jedne egipatske sinagoge, gde će ga osam vekova posle pronaći rabin Solomon Schechter i pažljivo pohraniti kao jedan od retkih primera srednjovekovnog tefilina. Internetom kruži mutna siva fotografija tih predmeta iz njihove tihe, hladne sobe, hiljadu godina posle. Dijaspora stvari.
3.
Kad su prošli Évreux, nizina pred njima leži ispružena do horizonta. Prolaze pored malih sela i brzo napreduju, pejsaž je ovde ravan i prohodan. Dolaze do današnjeg Nonancourta gde se put uspinje. Lagano se penju do visoravni. Kada se okrenu, vide prevaljeni put, široki vidik s oblacima i jatima čvoraka. Nisko raslinje, žbunje, nekoliko lokvi s crnom, mirnom vodom, ponegde divlja svinja koja ih prepadne, ogrebotine od grmova kupina kroz koje ponekad moraju proći, umor, obeshrabrenost. Napadaj plača u suton, glad i žeđ, sumnjičavost retkih stanovnika nekoliko niskih kuća na čija su vrata pokucali.
Na nekim mestima posađen je pir. Oranice su male, neuredne i nepravilne. Pored zaštitnog zida ispod visokih starih hrastova hodaju mršave, tamne svinje, njuškama žestoko rujući po tlu. U Bois de Saint-Vincentu, odmah ispod Blévyja, koračaju kroz očaravajući mir ugodne šume. Strnadice, svračci, grmuše, vuga, šuplje kvocanje detlića. Šuštanje lišća, šume visoke paprati, Salamunov pečat, neuhvatljiva nada. Beru bobice. David koji je kao dečak naučio kako mrežom uloviti ptice, hvata par golubova, jednim potezom prereže im vrat. Očerupa ih i očisti, ispere ih vodom i pospe s malo soli, ostavi ih cele noći da iscuri krv kako treba prema pravilima kašruta. Sledećega jutra ispeče ih na vatrici. Muhe zuje oko leša mlade lisice. Vigdisina sklonost da se moli i jednom i drugom Bogu. Zbunjenost, noćni strahovi. Blagi vetar u svitanje. Odmah kreću na put, nakon podneva dolaze u okolicu današnjeg Méréglisea. Iznenada, uz rub mlade šume, on je zagrli, shrvan brigom i dvojbama. Ona ga pokušava odgurnuti od sebe, on je stisne. Kao da plamen prolazi kroz njihova tela. On je spusti u travu, uspuhan makne s nje odeću. Ona je oznojena, a od mirisa njene kože njemu se zavrti od žudnje. Njoj nije jasno što ju je spopalo. Zažarila se i oseća da se ovlažila, nepodnošljiva žudnja, on je već na njoj, pre nego što se snašla u njoj, tvrd poput čavla, ali nju je preplavila sama mekoća. Vidi golubove kako lepršaju krilima, mrlje svetla padaju joj na lice, miris suhe trave je omamljuje. David je ljubi u vrat, miluje ju divlje i nespretno, šapće reči koje ona ne pozna, podrhtavaju i zibaju se, euforija se izmenjuje sa strahom i drhtanjem, obuzima ih u potpunosti. Oseća da joj nešto toplo curi između nogu. Drozd cvrkuće na mladoj uzbibanoj brezi. Sve se zamućuje, postoji samo taj beskrajni prostor u njenom kretanju, on odjednom prestaje, trese se i plače, ona ga miluje, oboje duboko izdahnu, mokri su od znoja, počinju iznova, ustrajno i bez reči, sad traje gotovo pola sata, ona oseti nešto toliko snažno da joj se zavrti. Zabije prste u travu, onda u njegova ramena, mirisi njihovog ljubavnog daha mešaju se. Zujanje pčela u ušima, u travi ispod nje mravi, oseća kako joj njihova kiselina nadražuje kožu. To je još više uzbuđuje, pomiču se poput luđaka, ona jeca i grca, ljubi i grize i liže, počinju iznova nakon što su tek prestali. Nakon nekoliko sati napokon mirno leže, on još uvek težak na njoj, ona ispod njega, sanjareći, gledajući jelenka koji bruji iznad njihovih glava, prasne u smeh, to je luda, bezrazložna radost, a onda kaže: Sad sam tvoja žena.
* * *
To je istina. Prema židovskim običajima onoga doba oni su zahvaljujući toj opijenosti na bezimenom polju uz rub šume postali muž i žena za večnost njihovih kratkih života. Ustaju tek kad se počne mračiti, još nesigurni na nogama. Želim još, smeje se ona, kao da je pijana. On joj pomogne ustati, ona na trenutak uspravno stoji potpuno gola sa šumom u pozadini, u daljini se ganjaju divlji psi. On je zaogrne svojom jaknom, zaštiti je od vetra i sveta, opet pritisne nos na njenu divlju kovrčavu, plavu kosu, na njen vrat. Ona se smijulji, ćuti, pogleda ga, opet sedne u travu, on joj pomogne da se odene. Zaspali su na istom mestu, tek su se sledećeg jutra probudili uz prve zrake sunca i očaravajući poj slavuja. Opet se poljube, jezici im plešu jedan oko drugog, grizu usnice. Opet žestoko i dugo zibanje jedno u drugom, ona zabije prste u njegov potiljak, on se zarije u pomičnu toplinu donjeg dela njenog tela, potpuno se gube jedno u drugom, to potraje dok sunce opet ne pruži toplinu, a oni se počnu znojiti, rajski miris njihove žudnje. Potom mirno leže zagrljeni smirujući dah i slušaju zvukove u žbunju iza sebe. Mesto na kojem se nalaze kasnije će se zvati Illiers, a još kasnije dat će mu ime Combray, mjesto na kojem će mladi Marcel prosanjati svoja mistična leta uz visoki glog, Proustovo mesto, usred žutih polja, ispod ogromnog neba na koje vreme kao da nema uticaja.
* * *
U danima posle napreduju prema planu, ali sporije, svakih nekoliko sati staju kako bi zaronili u visoku travu, požudni i umorni, tromi i strastveni, da bi se satima ljubili i vodili ljubav. Ljubav ih iscrpljuje i daje im dotad nepoznatu energiju, nastupa opijenost kojom ne mogu ovladati, zaboravljaju glad, spavaju ispod zvezda i više ne traže smeštaj. Budući da je pejsaž pregledan, tih dana najviše rizikuju: dovoljno je da naiđu na nekoliko sumnjivih skitnica koji će ih napasti zbog bolje odeće i kese na Davidovu pojasu. Leže nezaštićeni, večernji vetar piri preko njihove znojne kože, povremeno čuju zavijanje vuka. Jednoga dana na rubu šume vide smeđeg medveda. Nasmeju se i slegnu ramenima, pomalo su izgubili dodir sa stvarnošću, malo lebde, a onda se opet batrgaju. Prateći sunce idu prema jugu, no nakon nekog vremena čini se da su ipak malo skrenuli prema istoku. Nakon nedelju dana u daljini vide Orléans, ostaju nekoliko kilometara zapadno od grada, dolaze do peščanih obala Loire, ispiru svoju odeću, kupaju se, vode ljubav u vodi dok do njih u lađi ne doplovi neki čovek. Netremice ih gleda, vidi se da odvaguje svoje šanse. David se uspravi u vodi, nastavi ga gledati sve dok čovek ne ode. Od njenog donjeg rublja napravi mrežu i sat vremena lovi ribu, kad ih ulovi tri, jednu pojedu sirovu, druge sačuvaju za sumrak kad nalože vatru i ispeku ih. Njihovi prsti klizavi od masti prelaze njihovim telima. Te večeri odlučuju otići u Orléans i javiti se uglednom židovskom trgovcu, poznaniku Davidova oca, kod koga je prespavao na svom putu u Rouen.
4.
Židovska zajednica u Orléansu bila je u to vreme poprilična - veća od one u Parizu. Kronike beleže više od hiljadu židovskih stanovnika oko godine 1090. Bilo je logično da onde traže sklonište, no ući u grad kroz nadgledana gradska vrata bilo je riskantno. Da su rekli da su Židovi, izložili bi se opasnosti da ih diskriminišu, psuju ili ucenjuju. Da se ona predstavila kao hrišćanka, pobudila bi sumnju zbog vitezova koji su posvuda vrebali: plavokosa žena koja putuje sa Židovom južnjačkog izgleda brzo privuče pažnju. Ali i židovske zajednice intenzivno su komunicirale. Postojala je mreža pomoću koje su se na prijateljsku adresu mogli poslati glasnici. Proveli su mere opreza; neko je došao po njih izvan gradskih zidina i sakrio ih u natkrivena kola i tako prokrijumčario u grad. Mogućnosti je bilo koliko i opasnosti.
U Orléansu rabinova kuća služi i kao ješiva. David onde susreće slavnog Rachija iz Troyesa - živopisnog učenjaka koji je došao raspravljati o vrtlarenju, o jezičnim pitanjima u francuskom, o hebrejskim transkriptima i obrezivanju. Prenoćiti mogu u kući židovskog trgovca. Vigdis dobija novu odeću. Odmara se kod zdenca, oseća kako ljubav gori u njenom telu - daleko su njeni roditelji, tišina kuće, njeni prvi plahi koraci pored ješive u Rouenu. Navečer s Davidom šeće uz reku. Deca se igraju na obali, ribari hodaju po plićaku s malim mrežama. Neki čovek svira primitivni šalmaj, drugi udara mali bubanj. Čopor pasa lutalica leži pored vode, pijanac obavlja nuždu baš tamo gde su hteli sesti, kola s konjem vuku se kroz prašinu. Komarci, kukci, obadi. Okružuje ih kaos života. Oni gore od sna, od svrbeža, od uzbuđenja. Prespavaju u odvojenim sobama koje je trgovac dao urediti za njih. Pred jutro David kriomice ode u njenu sobu, svali se na nju poput izgladnjenog, uhvati ih služavka. Smijulji se i želi se pridružiti, David je otpravi, Vigdis se odjednom umiri i pomisli: zašto vidim toliko tamnih mrlja na svetlu?
U trgovčevoj kući dobiva prvu poduku o kašrutu, propisima koji određuju kako košer pripremiti jelo. Naučila je da se životinje preživači s rascepljenim kopitima smeju jesti, neparnoprstaši ne smeju; da je zabranjeno kuhati kozlića u mleku njegove majke. Naučila je da postoje dve posude za pranje, jedna za krv, druga za mleko, i dva kompleta pribora za jelo. Upoznala se i s neobičnim novim predmetom: viljuškom s dva zupca, neobičnost u ono doba koja upućuje na to da je porodica u koju je dospela imućna i kultivisana. Smijući se, ona zabije novotariju u komadić kozjeg sira i prinese ustima. Istog trena joj pozli, mora se pridržati za rub stola, bude posjednuta. Žene oko nje mrmljaju i odmahuju glavom.
Kasnije s nekoliko židovskih žena prolazi pored romaničke katedrale u Orléansu. Oseća oštru bol, želi ući u nju da se pomoli u hladnoći crkve. Jedna od žena kaže: Onamo idu samo gojim. Promatra prikaze svetaca u kamenu, pokušava ne razmišljati.
Kad je reč o hrišćanima, žena kaže: Dok je moja baka još bila dete, ovde su dvanaestorica heretika živa spaljena; bilo je to prvo javno spaljivanje pod optužbom za herezu, celi grad još uviek govori o tome. I u židovskoj zajednici priča još uvek živi. Bila je reč o visokorangiranim sveštenicima, a čini se da je rasprava tokom suđenja bila učena i žestoka. Pobožnost i dostojanstvo optuženih izazvali su zbunjenost. Možda je upravo njihova neobična verska gorljivost bila najsumnjivija. Njihova su se uverenja u argumentima podudarala s onima katara koji su se pojavili kasnije. Pokazali su teološku racionalnost: smatrali su da pretvorba kruha i vina u telo Hristovo nije doslovna nego simbolička, da krštenjem Duh ne može uči u čoveka, da nakon ubistva oprost više nije moguć. Također, baš kao i katari, u hrišćanskom braku nisu videli božanski pristanak. Najneobičnije je možda bilo njihovo vegetarijanstvo: smatrali su da je jesti životinje nečisto i zabranjeno. Nisu bili svesni nikakvog zla, verovali su da doprinose teološkoj diskusiji. Naposletku su optuženici priznali svoje heretičke ideje. Vani je svetina urlala da ih treba pogubiti. Zatvorili su ih, a nakon nekoliko dana odvezli izvan grada do ruba šume gde su ih ugurali u drveni kavez koji je onda zapaljen. Prizor kričanja i umiranja tih velikodostojnika ostavio je snažan utisak na stanovništvo. Ugledni židovski građani otada su također oprezniji, uviđaju da se snošljivost vrlo lako može preokrenuti u mržnju i hajku.
Vigdis Adelaïs razmišlja o vlastitoj sudbini; priča je potrese, traži dodatna objašnjena, žene slegnu ramenima, neki čovek s organistrumom prolazi pored njih. Svet joj se istovremeno čini pretećim i prisnim, bliskim i nepristupačnim. No zapravo ne zna šta je to, „nepristupačno“. To nisu pojmovi u kojima razmišlja. Za svet svojih roditelja ona je sad heretkinja. Za svog budućeg muža ona je obraćenica. Teško je zaboraviti molitve, kaže odjednom. Druge je žene iznenađeno pogledaju i pitaju zna li izreći židovsku molitvu. Ona muca i petlja, hvata vazduh. Jedna od žena kaže da nikada neće biti prava Židovka, druga je primi za ruku i kaže: „Već je kasno, vratimo se kući.“ Vigdis odjednom shvati da postoji samo jedan čovek na svetu koji joj može pomoći: onaj koji ju je učinio tako bespomoćnom.
Nakon tri dana moraju krenuti dalje. Čuli su da su u gradu bili vitezovi koji su pitali za njih - srećom samo kod hrišćanskih porodica, ali nikad se ne zna ko ih je mogao videti na obali Loire i pretpostaviti da bi mogli odgovarati opisu traženih. Ponovo kreću na put, dobivaju mulu, novu odeću i deke, meh s vinom, vreću sa suhim mesom i jednu s beskvasnim kruhom, macesom, i brašnom, nemirni su i užurbani, oprezni i blizu jedno drugom, koračaju kroz prašnjave putove. Prva vrućina omamljuje ih, kreću putem prema Bourgesu smeštenom južnije, gradu nakon močvara Sologne. Pre nego što onamo stignu, insekti ih izbodu po celom telu. Kožu namažu balzamom koji im je dala trgovčeva žena, sjaje se od njega, smrdljiv je i ne pomaže. Izgrebu se do krvi u toplim noćima ispod otvorenog neba, leže budni i slušaju dozivanje malih divljih životinja, dok u blizini žestoko zaudara izmet. Osluškuju prvenstveno ne bi li čuli topot konja u mraku. Zbog topline ne lože vatru kako bi životinje držali na udaljenosti; preopasno je. David je u krug oko njihova ležaja zabio zašiljene kolce i preko njih obesio životinjske kože. Okružuje ih poput male sigurne utvrde, no zaspu tek nakon jutarnje hladnoće. U trbuhu mlade Vigdis Adelaïs raste nešto što još nije pojmila.
* * *
Danima predeli bogati šumom, male vodene površine, čaplje pored bara, ribe u izobilju. Jedu ribize, preslatke šumske jagode, tvrde divlje trešnje. Naučila je peći pogače na vrućem kamenju. Čisti ribe svojim ogrubjelim rukama, u međuvremenu izgleda poput mlade seljanke. Lice joj je izgorelo, ponekad danju zaspi na nogama, a jednog dana ispovraća sve što je unela u sebe. Još joj se štuca, odeća joj je poprskana kiselom kašom, sila joj je, opet se ispovraća, David je pridržava dok leže na travu, on je pokriva laganim pokrivačem. Spava sve dok se u kasno poslepodne val svežine ne spusti na nju. Zatim počne nevreme, u tren oka počne levati iz posve mrklog neba, posvuda oko njih grmi i seva. Ona krikne, prekrsti se, pomisli da joj Bog više neće pomoći, primi se za Davida. Mula se propinje i poteže uzde, otrgne se, pobegne kroz pljusak. Kiša je mlaka i toliko obilna da im se čini da ih je potopila. Ona ima osećaj da više ne može disati, grom udari u neposrednoj blizini, nigde nema zaklona. Čekaju kraj nevremena stisnuti jedno uz drugo. Bože, pomisli Vigdis, Bože mog detinjstva, kako mi nedostaje molitva. Pomoli se u tišini, na latinskom, dok David šapuće hebrejske tekstove.
Kad se oluja pomakne prema istoku, ugledaju vlagu u duginim bojama kako se diže iznad prazne, zaparene zemlje. Od kojega je boga ovo znak, pomisli. Tako je snažno uštipnula ruku mladog muškarca pored sebe da je poskočio i zamahnuo rukom prema njoj, na što se prepao samog sebe i zagrlio je. Reči su nepotrebne. Prve zvezde pojavljuju se na bledom, svetloplavom nebu. Posve su sami, negde u blizini današnjeg Vierzona, koji je u ono doba tek hrpa kuća. U odeći koja na njima isparava stižu do gostionice sa starim slamnatim krovom, piju kiseli mošt za tamnim stolom i jedu tvrdi kruh s ovčjim sirom koji im je gostioničar poslužio; soba u kojoj te noći spavaju na vreći od slame šuška i šumi od sivih puhova, štakora i miševa.
Kad se oluja pomakne prema istoku, ugledaju vlagu u duginim bojama kako se diže iznad prazne, zaparene zemlje. Od kojega je boga ovo znak, pomisli. Tako je snažno uštipnula ruku mladog muškarca pored sebe da je poskočio i zamahnuo rukom prema njoj, na što se prepao samog sebe i zagrlio je. Reči su nepotrebne. Prve zvezde pojavljuju se na bledom, svetloplavom nebu. Posve su sami, negde u blizini današnjeg Vierzona, koji je u ono doba tek hrpa kuća. U odeći koja na njima isparava stižu do gostionice sa starim slamnatim krovom, piju kiseli mošt za tamnim stolom i jedu tvrdi kruh s ovčjim sirom koji im je gostioničar poslužio; soba u kojoj te noći spavaju na vreći od slame šuška i šumi od sivih puhova, štakora i miševa.
* * *
Njihovim stopama, nakon sat vremena gledanja u karte i proučavanja Google Maps, vozim se od Rouena po najužim cestama u smeru Évreuxa samo ravno prema jugu. Ruralna Francuska otkriva se u svoj svojoj ranoljetnoj ljupkosti. Grmovi divljih ruža na starim ogradama, jezerca s labudovima koji dostojanstveno plove, sajmeni dan ispod rascvetanih stabala lipe; plavi različci među klasovima pšenice, rascvale voćke, lepi vidici, mali povrtnjaci i stari zimski vrtovi. Naizgled beskonačne betonske ceste na kojima mi ni jedno vozilo ne dolazi u susret. Svakih deset kilometara opažam promene u okolini , neprekidno imajući na umu da gotovo ništa nije ostalo nepromenjeno od onda. U blizini Montigny-le-Chartifa ulazim u ono što je preostalo od šume u kojoj su David i Vigdis prvi put vodili ljubav. Neki motociklist tako brzo projuri pokraj tihe, letne šume da mi srce stane. I sad ima borovnica, zamišljam što su jeli, jesu li brzo hodali ili šetali.
Nakon podneva hodam tihim ulicama Illiers-Combraya. Prvi sam put posetio to mesto pre dvadeset godina. Opet lunjam kućom Proustove tete Leonie. Ulazim u vrt, pronalazim onde nekoliko trenutaka tišine. Sećam se kad sam ovamo došao prvi put koliko sam bio dirnut šarenim mrljama koje je sunce bacalo kroz vitraje na ploče starog poda, a koje su Proustu bile povod za promišljanje o svetlu i vremenu. Sada tražim drugo svetlo i drugo vreme, ali nešto od njegove gladi za intimnim senzacijama treperi u posliepodnevnom suncu dok hodam prema autu. Vozim se što je sporije moguće prema Orléansu.
Na večernjem suncu stojim sam na obalama Loire. Vidim ravne brodice, lepe devojke kako strastveno ljube ružne momke, mir ovog hektičnog vremena. U glavi mi se vrti pesma Davida Crosbyja: Orléans, Beaugency, Notre Dame de Cle'ry, Vendôme... Nakon toga me čeka tristo kilometara crnog pustog autoputa, buljenje u svetlo farova kao da se početni titlovi nekog filma beskrajno projektuje, muzika Gregorija Allegrija i božanstvenog Josquina. Piljim u svoju fantaziju vremena: tamna daljina, mrlja svjetla koja se pomiče ispred mene. Pod severnim nebom stižem kući u dva sata u noći i razmišljam: jesam li proteklih dana više video i naučio nego sad, u mraku, tokom ove noćne vožnje u svoj unutrašnji svet? Moja iluzija i čežnja da nešto od te žene doista osetim, završila je spoznajom da više nigde nije prisutna osim u mojoj mašti.
Nakon podneva hodam tihim ulicama Illiers-Combraya. Prvi sam put posetio to mesto pre dvadeset godina. Opet lunjam kućom Proustove tete Leonie. Ulazim u vrt, pronalazim onde nekoliko trenutaka tišine. Sećam se kad sam ovamo došao prvi put koliko sam bio dirnut šarenim mrljama koje je sunce bacalo kroz vitraje na ploče starog poda, a koje su Proustu bile povod za promišljanje o svetlu i vremenu. Sada tražim drugo svetlo i drugo vreme, ali nešto od njegove gladi za intimnim senzacijama treperi u posliepodnevnom suncu dok hodam prema autu. Vozim se što je sporije moguće prema Orléansu.
Na večernjem suncu stojim sam na obalama Loire. Vidim ravne brodice, lepe devojke kako strastveno ljube ružne momke, mir ovog hektičnog vremena. U glavi mi se vrti pesma Davida Crosbyja: Orléans, Beaugency, Notre Dame de Cle'ry, Vendôme... Nakon toga me čeka tristo kilometara crnog pustog autoputa, buljenje u svetlo farova kao da se početni titlovi nekog filma beskrajno projektuje, muzika Gregorija Allegrija i božanstvenog Josquina. Piljim u svoju fantaziju vremena: tamna daljina, mrlja svjetla koja se pomiče ispred mene. Pod severnim nebom stižem kući u dva sata u noći i razmišljam: jesam li proteklih dana više video i naučio nego sad, u mraku, tokom ove noćne vožnje u svoj unutrašnji svet? Moja iluzija i čežnja da nešto od te žene doista osetim, završila je spoznajom da više nigde nije prisutna osim u mojoj mašti.
* * *
Letno jutro, središnja Francuska. Zvuk konjskih kopita, kotrljanje bačvi, udarci čekića u kovačnici, zvonjava zvona, žute zastavice na gruboj utvrdi. David i Vigdis neko vreme promatraju vodenicu, klokot i svetlucanje, kapanje i prelevanje vode koja teče pod njihovim nogama u blatnjave ulice što se isparavaju na suncu. David kupuje crnog konja, životinja je mala i žustra, ima nešto istočnjačko. Čovek tvrdi da ga je netko doveo iz Jeruzalema; Yerushalayim, kaže David, i zamišljeno pogleda pred sebe. Vigdis mu ispriča za svog brata Arvida u Rouenu, koji je plešući po unutarnjem dvorištu vikao: „Posle ću ići u Jezusalem, Jezusalem“, našto ga je majka smijući se ispravila: „Da, posle ćeš ići u Jeruzalem, sveti grad kršćana, a ja ću ići s tobom.“ David reče: „Nije samo vaša crkva Svetoga groba onde uništena, nego i naš hram, još mnogo pre toga.“ Odjednom joj se obraća kao strankinji, „vi“, u neočekivanom trenutku opet je svrstava u svet njenog oca. Ona ćuti i pomisli: još nikada nisam bila tako sama.
* * *
Svet u kom beže zahvatile su snažne, revolucionarne promene, brzim tempom razvijaju se nove ideje. Nemam predodžbu što su od svega toga mogli znati. Je li student David znao da je filozof Avicena prvi opisao delovanje zaraznih bolesti? Je li o stomatološkim uvidima čuo od arapskog lekara Abu’l-Qasima az-Zahrawija? Je li s njom uopćšte razgovarao o takvim stvarima? Pesme Omara Hajama još nisu stigle na Zapad, dvorska lirika također još nije postojala, ali kao kultivisani mladi ljudi možda su ipak razgovarali o poeziji. Lako je moguće da je Vigdis već mogla čitati muziku zabeleženu notama koji je Guido d’Arezzo razvio pola veka ranije. Prve višeglasne pesme odzvanjale su crkvama tokom njenog detinjstva, pripremala se polifonija. Arhitektura se u tom trenutku menjala iz romanike u gotiku, gradnja sve viših crkva bila je u punom jeku; svet se zaogrtao, kao što je napisao redovnik Rodulfus Glaber, belim ogrtačem crkva.
5.
U danima kada su boravili kod Židova, Vigdis i David su verovatno izvrsno jeli. Kad su boravili kod seljaka, David joj je morao objašnjavati što sve nakon obraćenja ne sme jesti. Srednjovekovni ljudi, uključujući i niže slojeve, jeli su gotovo sve male ptice, uglavnom u testu, ili u celosti ispečene tako da su i kosti bile meke i jestive. Fazan, jarebica i drozd redovito su bili na trpezi. Recepti iz boljih kuhinja uključuju npr. bistru mesnu supu, consommé, od lastavičjih jezika. Ljudi srednjega veka izdašno su jeli kad su za to imali priliku - jela s deset jaja po osobi nisu bila iznimka kod viših klasa. Svaka dobrostojeća porodica imala je na raspolaganju urod nekoliko podložnih seljaka i kmetova koji su živeli na njihovom posedu. Feudalna gospoda također su živela od toga, ali njihovi su urodi bili mnogostruko veći. Na jelovniku je bilo mnogo svinjetine, no David se sigurno držao podalje od toga. Vigdis je svoju prehranu prilagodila novoj veri. Kada su između gradova i svratišta putovali kroz polja i šume, sa sobom su nosili popudbinu - kožnate, nepropusne mehove s vodom i vinom, sušenim mesom, macesom, tvrdim kruhom i sirom. Voće su posvuda nalazili, bilo je leto; borovnica, kupina i malina bilo je u izobilju, čak i prvih jabuka i krušaka, iako su to često bile voćke još nekultivisanih, divljih sorti. Od povrća jeli su korenasto povrće, grašak, mnogo graha i repe, luk kozjak i češnjak, čak i poriluk i potočarka nalazili su se na jelovniku u jedanaestom veku. U jezercima i potocima mogli su loviti rečnu ribu.
Ljudi srednjega veka bili su takođe strastveni travari. Gotovo svaka trava bila je dobra za nešto, postojali su opširni medicinski herbariji, svakojaki su se uvarci preporučivali i primenjivali za najrazličitije tegobe. Hildegarda iz Bingena, rođena 1098. kad se Vigdis Adelaïs vratila iz Egipta, kasnije će napisati prvi opsežan medicinski priručnik. Možda su na putu nosili malu zalihu lekova, vrećice s biljkama, zrnjem i balzame.
* * *
Neko vreme prate rečicu Rere koja vijuga arkadijskim šumskim predelima. Kupaju se, odmaraju, malo spavaju. On je uči molitvu Šema Izrael. Ona mu peva stare flamanske pesme koje je naučila od majke.
Nalaze se u Berryju, predelu koji povezujem s George Sand i Chopinom. Nastavljaju put dok ne stignu do najstarijeg poznatog vinograda u Francuskoj, Menetou-Salon, koji se spominje u hronikama već 1063. Budući da je David iz kese izvadio zlatnik, Seigneur de Menetou ih ugosti. O njemu se zna iz aristokratskih arhiva: velikodušan i širokogrudan čovek, pobožan ali slobodouman. Svoje je vino redovito poklanjao crkvenim redovima u okolici, najviše opatiji Saint-Sulpice u blizini Bourgesa. Mladom paru da je sve da skupe snagu; njegov geometrijski vrt užitak je za oči, mali zatvoreni raj s kvadratima gredica za bilje, cveće i povrće. Onde borave pet dana, naveče razgovaraju sa Seigneurom koji im je naklonjen i daje im savete za putovanje. Na rastanku im smejući se vraća zlatnik.
Za razliku od njih, poput progonitelja kojemu se žuri, ostajem samo jednu noć. Nešto pre ponoći lutam vrtom. Mesec je pun i obasjava ustajalu vodu jezerca okruženog visokim bambusom. U današnjoj ladanjskoj kući gori svetlo kao na slici Renéa Magrittea.
* * *
Kako bi stigli do grada Bourgesa, putujući sa severa moraju preći tri rijeke: Moulon, Yèvre i Yevrétte. Preko prve dve već u njihovo vreme postojao je most; treća ga je dobila za manje od veka posle, ali sigurno je postojao organizovann prelaz.
Ne znam kod koga borave; tragovi židovske zajednice iz onog doba potpuno su izbrisani. Ali našli su se u okruženju sigurnog, građanskog života. Deset godina posle Bourges će biti uzdignut u kraljevski grad. Posvuda zvone zvona, odzvanja i iz crkvica, zvonjava se čuje visoko iznad katedrale, zvoni u klaustru samostana. Katedrala je još romanička, ranosrednjovekovna građevina. Kao što je onda bilo uobičajeno, skulpture svetaca oslikane su živim bojama. Ulaz u crkvu ostavlja stoga gotovo istočnjački dojam; šarena lepota koja na trenutak iznenadi i Davida.
Onde u Bourgesu odmah je prepoznajem u dvostrukoj skulpturi u katedrali Saint-Étienne, supružnici koji u molitvi sede jedno nasuprot drugom, ruku sklopljenih u dubokoj pobožnosti, svaki pred svojim molitvenikom do kojeg je krunica. Netremice promatraju jedno drugo, krajnje koncentrisani, dve figure kao da izvode performans. Ženska figura s leve strane, izvedena u raznim vrstama mramora, po mom je mišljenju slika i prilika devojke iz Rouena - iako znam da je reč o portretu Jeanne de Boulogne, vojvotkinje od Berryja iz petnaestog veka. To je to lice, ta ekspresija koja mi je bila na pameti još u Rouenu, ne, još pre, kad sam je video kako se spušta niz brežuljak i šepajući stiže do planinskog sela u Provansi. Ovakvu vrst raskošne odeće zasigurno je i ona nosila u mladosti u Rouenu - iako sugerisan bogati brokat više pristaje udanoj plemkinji koja se ovde nalazi preda mnom. Mramor gornje haljine ukrašen je finim motivima; njene male grudi elegantno su naglašene finim pliseom, neoslikani mramor na koji se nastavljaju manšete njene čipkaste podhaljine svedoči o velikoj profinjenosti. Ruke su čvrsto i spokojno sklopljene, fini palčevi pritisnuti jedan uz drugi sugerišu koncentraciju u molitvi. Šiljati vrhovi prstiju sjaje. Visoki okovratnik prianja uz vrat, uzdiže se iz ogrtača sve do ušnih školjki, prikriva i naglašava krhku snagu njenog vrata i glave, snagu volje i krajnju usredotočenost na nadu molitve. Na stražnjoj strani ističe se veliki pojas sa širokom kopčom. Kožnati remen elegantno visi sve do skuta njene haljine.
Nisam ni prvi ni jedini kojega se ta uverljiva skulptura tako snažno dojmila; kada je Hans Holbein posetio crkvu 1524., pozorno je skicirao skulpturu Jeanne u molitvi. I on je osetio snagu te figure, baš kao što i ja imam poriv da je dodirnem, položim ruku na njena uska ramena. Vigdis Adelaïs na takav je način klečala u crkvi u Rouenu; gotovo aristokratske boje zamenila je jednostavnom židovskom odećom čime je ušla u svet nekog drugog plemstva.
Promatram igru jutarnjeg svetla i sene u ovom veličanstvenom prostoru s dvostrukim sporednim brodovima, snažan mir koji proizlazi iz perspektivne igre ogromnih stupova - kako kolosalnost te arhitekture priziva lagan, bešuman život prošaptane molitve. Kroz visok vitraj pada ovalna mrlja svetla koja poput svetleće prašine svetluca na starom podu. U glavi mi je profinjena glazba Hildegarde iz Bingena.
6
Žao im je što napuštaju Bourges. Njihova domaćica opominje ih da moraju biti oprezni. Kimaju, obećaju da će dobro paziti. Kreću zavojitim peskovitim putem i udišu letni vazduh; prevalili su skoro polovicu puta do Narbonne.
Ali ovaj put, negde pored nekog šumarka s neprohodnim gustišem južno od Bourgesa, stvari su krenule po zlu. Neverovatna spodoba iznenada iskoči iz kupina i kopriva i prepreči im put. Otrcan seljački sin, otrgnut s lanca, s luđačkim sjajem u očima, visok, stasit divljak u hrpi smrdljivih dronjaka, s kapom na zarasloj glavi - maše teškim šaketinama, muca, krklja i pljuje. Samule, zagrmi, hehe, Samule, ceri se i izvlači grubi nazubljeni nož, Samule, eio, eio, Samule. Šta zaboga hoće reći? Cereka se kao da je opsednut. Ispod kape vide kako svetlucaju dva oka. Đavo, pomisli Vigdis, đavo iz pakla došao je po mene. Vidi njegova prljava, velika, gola stopala u brazdama puta koji im je preprečio. Skamenjeni, ostaju na mestu. Vigdis uhvati Davida za ruku, a on je odmah povuče i posegne za bodežom. Samule, eio, eio, viče čovek, zvuči kao životinjska tužaljka. Obruši se na Davida. On se nisko sagne, zabije se u trbuh napadača koji dobiva priliku da brzo zarije nož u Davidovo rame. Vigdis krikne, dvojica muškaraca iskoče iz žbunja, zgrabe je, odmah počnu trgati njenu odeću i hvatati je za međunožje. Dah im zaudara po truloj ribi, pomisli. Primi udarac, sve joj se vrti, već je na zemlji, nos joj krvari, oseća kako joj odeću podižu i trgaju, oseća goruću bol, ne zna tačno gde, čuje kako div urla, strovali se na leđa s rukama na trbuhu, krv kaplje kroz hrpu krpa. Onda napadač koji se popeo na nju padne na nju poput gromade, lubanje napola razmrskane. Treći pobegne. Ugleda panični Davidov pogled iznad sebe, on dvaput duboko zarije bodež u leđa napadača koji umirući leži na njoj, pored sebe čuje diva kako krklja. Samule, jadikuje, eio, eio, Samule, iz usta mu curi gusta krv, opet se uspravi, okomi se na Davida, promaši, zatetura. David brzo zamahne prema njegovu vratu, jednim potezom ga prereže, div padne na Vigdis i čoveka koji se još uvek trza na njoj. Ogromna težina preseče joj dah. David poteže diva koji se guši u krvi, mlaz tamne tekućine šiklja iz prerezanog grla. Vigdis izgubi svest od njihove težine koja samo što je ne zdrobi, David vuče i poteže, div se napokon otkotrlja s nje uz zadnji trzaj. Ostao je još umirući silovatelj izvrnutih očiju. Vigdis dođe k svesti, želi kriknuti, ne može, pokretom bokova napokon sa sebe zbaci umirućeg. Ovaj se otkotrlja u suhu travu pored nje, počne se širiti smrad izmeta. David krvari iz tri ubodne rane, lice mu je bledo kao kreda i umrljano, trese se celim telom i padne. Ona ne može ustati da mu pomogne. Ostanu tako ležati na udaljenosti od metar i pol. Ona jeca, on sopće. Iznad njih na stablu cvrkuće drozd, listovi trepere, negde u blizini udara crkveno zvono, posve je izgubljena.
Oko njih je mrkli mrak, najmračniji deo noći. Veliki Medved kliznuo je s nebeskog svoda. Negde se čuje usamljeni huk sove. Nekoliko zvezda bledo svetluca između lišća šta tiho treperi. Nešto se pomiče, nedaleko od nje, hladno joj je i trese se celim telom. Onda neko dotetura do nje, taman i lelujav. Ovo je moja smrt, pomisli. Čuje teško disanje. Tek onda prepozna Davida. On padne pored nje, uhvate se za ruke, ostanu tako ležati dok se ne razdani.
Hladnoća ih probudi. Pogled na izranjavane leševe u njihovoj blizini natera ih da se užasnuti pridignu. Ubodne rane mladom čoveku izazivaju nesnosnu bol; telo mlade žene slomljeno je i gori od napastovanja. Tresući se stoje u rosi, oteturaju nekoliko metara dalje od užasnog prizora. Njihov je konj nestao zajedno s torbama. Vreća sa zlatnicima još uvijek visi na Davidovu pojasu. Opet se spuste na tlo, ostaju ležati dok sunce ne počne grejati. Toplina rose, reče on nakon dugo vremena. Na hebrejskom je to žensko ime: Hamutal. To će biti tvoje novo ime kad obaviš gijur. Pokušava je zagrliti, ona se otrgne iz njegova zagrljaja uz bolni jecaj. Ćuti i gleda oblake što prolaze. U njenoj glavi vrti se stara molitva koju ne smeje izgovoriti naglas. Oko ogromnog leša već zuje plave blistave muhe.
7
Nešto se slomilo u njihovu duhu. Vuku se iscrpljeni i jadni do velikog seoskog imanja gde im rane viđaju biljnim balzamom, a seljak im ponudi par tvrdih ležajeva. Na njegova pitanja odgovaraju šturo, nesposobni govoriti suvislo. Kada ovaj čuje koga je David ubio, prekrsti se triput i promrmlja nerazumljive reči među kojima se čulo Samule. David pita što time želi reći, ali seljak odlučno odmahne glavom, stavi grbavi kažiprst na usta i s upozorenjem ih pogleda velikim očima.
Tupo gledajući pred sebe sede na klupi dok se ne spusti večer. Na polju ispred imanja odjednom se stvori njihov konj koji spokojno pase, s još privezanim netaknutim torbama.
Vigdis ima noćne more. Sledećega dana ima groznicu i trese se celim tijelom. Nema medicinskog znanja o infekcijama, no oseća da je nešto upaljeno u donjem delu trbuha. Potraje danima pre nego što malo prizdravi; David bdije uz nju, njegove rane zaceljuju, samo se još rana na zapešću gnoji. On je njeguje. Namaču se uvarcima biljaka koje seljanka skuplja prema njihovim uputama. Jedu juhu i piletinu; Vigdis sve ispovraća.
Nakon nedelju dana, savladana strahovima i predana molitvama iz detinjstva, njena je fina čipkasta podhaljina zaprljana siromaštvom kreveta, krvarenjima i neprekidnim napadajima znojenja, drhtave ruke sklopljene, brojanica oko tankog zapešća, kleči pored tvrdog kreveta, David je zatekne uplakanu: želi se vratiti kući, neizvedivo je, previše je, ne želi zanekati svog Boga, sve je to nemoguće, to je oholost i sad je grubo kažnjena zbog izdaje Boga svojih roditelja, zapravo zaslužuje smrt, treba se zarediti kako bi ispaštala za svoje grehe, đavo će je pronaći. David ništa ne kaže, klekne do nje, prošapće židovsku molitvu, zatvori oči, ostane sediti do nje. Zatim kaže: Nema povratka. Osudiće te za herezu ako se vratiš u Rouen. Ona bez reči ustane, legne na tvrdi krevet, ispruži se i ostane nepomično ležati poput skulpture na gotičkom grobu, s rukama pored svog krhkog tela. Jedva diše. Sklopi oči.
* * *
Prešli su više od polovice puta. Polja su sasušena, postepeno mirise severa zamenjuju suhi, južnjački mirisi. Vide se raštrkana mala imanja, pokrivena primitivnim škriljevcem ili debelim slojem slame, čak se ovde-onde vide ograde, ispletene od savitljivih vrbovih grana, unutar kojih su koze i ovce ili nekoliko svinja. Onda opet nema ničega osim zemlje, put je pun rupa i izbočina, uz njega stari javor ispod kojeg se mogu odmoriti, ruševina iz koje podmuklo reži pas. Potom se ukažu padine Auvergnea obrasle tamnom šumom. Gotovo bez prelaska postaje vlažno i prohladno u seni na njihovom putu. Traže ravne putove kroz doline, ponekad se ipak moraju uspeti i spuštati strmim padinama po kojima konj oprezno traži put. Moraju se skloniti u crkvicu Saint-Éloy pred ogromnim veprom koji frkčući ruje prednjim papcima po zemlji, iznenađeno ih pogleda i agresivno krene na njih.
Put se spušta i vijuga. Sledi klanac reke Sioule koji je preteći ispunjen retkom maglom. Nakon još jednog dana, zemlja pod njihovim nogama crna je od vulkanske prašine. Ponekad nailaze na menhire, ne znaju što oni znače. Nastavljaju dalje. Crkvice često pružaju utočište neodlučnoj, nemoj ženi. Potom, jednoga dana, u daljini ugledaju dve romaničke crkve u Clermontu, padnu jedno drugome u zagrljaj i skupe hrabrost.
8
Predvečer automobilom stižem u grad Clermont-Ferrand. Još je uvek vruće i sparno, trgovački centri i supermarketi sve su ređi, teško je naći mesto za parkiranje, gladan sam i umoran. Kad izađem iz garaže, preda mnom izroni crna katedrala Marijinog Uznesenja sagrađena od vulkanskog kamena. Ono što vidim nije jedna od romaničkih crkva koju su videli naši izbeglice.Vekovima pre nego što su ovamo došli, Vigdisini vikinški preci uništili su sveta mesta; u trenutku kada Vigdis i David stignu u grad, na mestu ove katedrale već stoji treća crkva u nizu, podignuta po nalogu biskupa Stepana II. Katedrala koja sad ovde stoji nastala je dva veka posle, no kripta stare crkve iz desetog veka ostala je netaknutom iako ne smem u nju: vreme poseta srijedom ograničeno je samo na jedan sat, stari Bog znaće zbog čega. Previše je ljudi u visokom prostoru katedrale. Izlazim van. Na kamenom popločenju postavljeni su brončani likovi Vercingetoriksa i pape Urbana II.
Tražim baziliku Notre-Dame du Port, nalazim je na malom, zatvorenom trgu. Da je crkva veoma stara, vidi se već po tome da se treba spustiti deset stepenica: smeštena je bitno niže od nivoa ulice. Kada uđete u nju, dočeka vas senzacija. Iznenađujuće, unutrašnjost je obojena svetložutom bojom, prozračna je, a opet masivna. Večernje sunce obasjava prostor koji kao da je nov i bestežinski, ima nečeg bizantinskog u njemu. Bazična konstrukcija datira iz šestog veka, no crkva je u jedanaestom veku obnovljena nakon što su je Normani zapalili. Za Vigdis je to zasigurno bilo važno i dirljivo mesto koje je opet pobudilo sve njene proturečne osećaje. Crkva je toliko posebna da je 1997. uvrštena u UNESCO-ov popis svetske baštine. Začuđeno gledam kratke zdepaste stupiće iznad centralne kupole, kontrast između masivnih stupova i alegorijskih scena na reljefima od sivog kamena kojima završavaju. Jednostavni svećnjaci sa šest krakova nisko vise i gotovo da podsećaju na sinagogu. Stari vitraji ostali su sačuvani i na smiren, mističan način filtriraju svetlo. Na jednom mjestu iz zida strši robusna, tamna, stara škropionica pa se opet nadam kako ću dodirnuti nešto što je i Vigdis dodirnula. Osećaj da se nalazim na važnom raskrižju preplavi me tek kad se spustim u kriptu. Ovde se mlada žena u begu poslednji put pomolila, došla je moliti oprost za svoje obraćenje. Znala je da će uskoro obaviti gijur i da povratak više nije moguć. David je čeka vani, u gradu je mnogo židovskih poznanika koje je upoznao na putu do Rouena, on zna da Vigdis ovde mora rešiti nešto sama sa sobom. Ovde se Hamutal polako mora oprostiti od Vigdis Adelaïs.
Ali ono što ona nipošto ne može znati jest da će u ovoj kripti, točno na mestu na kojem sedi, nekoliko godina posle papa Urban II. moliti dan pre nego što će u poljima izvan Clermonta, gde danas vladaju supermarketi i benzinske crpke, uputiti istorijdki poziv u prvi krstaški rat. Time će zauvek uništiti i njen život u dalekom selu u Vaucluseu. Nakon ješive u Rouenu ova je kripta sa svojim stupovima starijima od hiljadu godina, drugo mesto na kojem se približavam nečemu što je i ona videla i dodirnula. Jedna građevina židovska, druga hrišćanska, ali iz istog nepokolebljivog vremena, sagrađene u istom duhu, mnogo pre ovih visokih, velebnih gotičkih crkava - ova jednostavna, primitivna intimnost koja na neobičan način pruža utjehu i zaštitu od smrti, fanatizma, pobuna, siromaštva i jada izvana, protiv sve prljavštine života koja je i nju uprljala, od smrada i truleži, od celog tog žestokog, neuhvatljivog i neodoljivog života koji ju je doveo na to mesto - ovde se sve utišava, ovde kamen bazilike pruža ruku kamenu ješive u Rouenu, a njoj postaje jasno koliko je ljubav pokreće, strast prema čoveku koji je čeka negde u gradu. Ona zaboravlja vreme, tone u misli, oseća kako se sve postepeno umiruje. Sat vremena posle izlazi na svetlo večernjeg sunca. Izlazi nekoliko metara ispred mene, nosi crne tajice, svetloplavu majicu i bele tenisice, vidi gomilu, oseti miris opijenosti današnjeg vremena. Ulazi u visoku tamnu kuću, pruža ruku svome mužu i skuplja hrabrost. Pred njima je još nekoliko nedelja puta do Narbonne. Večer je kratka i topla.
* * *
Noćim u starom dvorcu nedaleko od Clermonta. Château des Martinanches, tamna i pomalo turobna građevina delom potiče iz jedanaestog veka. Nalazi se skrivena u udolini obrasloj šumom, okružena opkopom čiji su delovi pojačani kamenjem prethodne građevine. Šume Auvergnea tamne su i samotne.
9
U međuvremenu su David i Vigdis stigli u Cantal. On je ponekad pun ljubavi zove Hamutal, iako će njeno službeno židovsko ime glasiti drugačije nakon što se spusti u ritualnu židovsku kadu. Ona smešeći se odmahuje glavom kad je tako zove, zaigrano mu stavi prst na usta i kaže: „Narbonne je još daleko.“
Saint-Flour vide kao utvrđeni grad koji se uzdiže na uzvisini. Nešto im govori da ne ulaze u njega, iako ne znaju da su onde pre nekoliko dana tri normanska jahača prošla i razglasila teralicu za njima. Oblaci leptira: danje paunče, lepokrili admiral, ljiljci. Ptice pčelarice odlete u jatu, lepršajući u protusvetlu, krila su im prozirna na toplom plavetnilu neba.
Neko vreme prate obalu Alleuzea, zatim stižu u klanac rečice Bes, nastavljaju kroz njega. Pred večer nalaze se u blizini samostana Nasbinals. Kao izbeglice mogu zatražiti prenoćište kod redovnika Svetog Viktora od Marseillea. Sledećega dana prolaze kroz Aveyron i brežuljak Severus, nazvan prema rimskom vlasniku iz šestog veka. Krajolik se opet otvara; sada svakog dana napreduju sve brže. Nešto kasnije nalaze se na utoku Dourbie u Tarn, netom pre dolaska u Millau. Snabdevaju se poputninom, prelaze reku Tarn, hodaju brežuljcima kojim se put opet uspinje. Put moraju nastaviti ravno prema jugu. Prate položaj sunca, ponekad popodne spavaju ispod nekog hrasta, vrućina je svakoga dana sve veća.
Gotovo deset vekova posle vozim se spektakularnim mostom visoko iznad Millaua. Imam osećaj da u aviončiću lebdim iznad doline. Dole, sitni poput insekata, oni polako napreduju, nakon doline Millaua traže mogući put kroz vapnenačke platoe Caussesa. Livade su prošarane stenama i kamenjem, svetlo je prodorno, a sunce nemilosrdno, male bele oblake brzo otpuše vetar nakon izlaska sunca, suhi pašnjaci, nisko raslinje; šimšir, grmovi borovica, divlje marelice, makija. Približavaju se Heraultu, a Davida uhvati uzbuđenje. Sad više ne putuju posle podneva, nego ujutro od svitanja do otprilike jedanaest. Potom se odmaraju i jedu, spavaju do kasnog poslepodneva. Predvečer opet kreću na put i hodaju sve dok ne padne mrak. U blizini Larzaca redovnici guraju veliko kamenje. Gradi se samostan ili hospicij. U seocetu Lunas, na obali Orba, nekoliko se dana odmaraju. Malo iznad sela stoji crkvica iz šestog veka, posvećena Svetom Jurju. Sedaju na nekoliko kamenova iz rimskog doba. Dole na obali gradi se crkva Svetog Petra; čuju se klesari i njihov tromi, zamarajući ritam. Vigdis pripoveda o crkvama iz svog detinjstva, kako ju je hrišćanska vera ispunjavala strahopoštovanjem. David svoju ruku položi na njenu. Ovde ima dalekog rođaka kod kojeg ostaju nekoliko dana. Skupljaju snagu, sve sad postaje uzbudljivo. Od Lunasa prate otprilike tok reke Orb do Bédarieuxa, kad priroda doista postaje južnjački. Rojevi skakavaca sa šarenim krilima pri svakom koraku kroz suhu travu uzdižu se nekoliko metara. Tik pred Bedarieuxom prolaze ispod velikog rimskog akvedukta koji je u to vreme još uvek u upotrebi. David je razuzdan, opušten i zbog južnjačke topline, za njega ta klima znači povratak kući. Mladoj ženi sa severa teže pada kretanje. Nepoznato joj je kričanje cikada, mnogo toga joj je čudno, miris timijana i ružmarina prodoran je i oštar. Prvi put je omirisala i kušala divlji koromač, svojevrsna čežnja za domom meša se s uzbuđenjem i iščekivanjem.
Francuska me toliko opčinjava da počinjem zaostajati. Budući da sam hteo zaobići veliku kolonu automobila, na kraju sam dospio u skrovitu dolinu Allagnona, skrenuo na još manju cestu i našao se u majušnom seocetu, Blesleu. Vreme opet staje. Voda šumi iza malih povrtnjaka, na groblju gušteri čuvaju duše pokojnika, stara crkvica stoji otvorena. Svežina, plavičasto svetlo. Upravo sam to trebao videti; skrenuvši, opet sam se našao na dobrom putu, njihovi prastari tragovi našli su mi se pod nogama. U selu je ostareli kolar, ima za njih natkrivena kola. Kupuju ih za smešnu cifru, čovek upreže njihovog neraspoloženog konja, poziva ih i za stol, nudi se obilje povrća i kruha, bistre vode. Odahnuli su baš kao i ja. U opatiji Saint-Pierre, ženskom samostanu, plaćaju noćenje; niko ne pita ko su.
Opet pratim uličice, duboko dišem. istorija leži na cesti, neuhvatljiva je to stvar, poput mrlje svetla s konturama čoveka, okružene mračnim, izgubljenim životima. Vidi, David ogrebe ruku na debelom, starom zidu; nije strašno, ali natekla je i smeta mu. Kreću na put s novim kolima, poskakuju po neravnom putu. Kasnim za njima pola dana. U ono vreme prevaljivali su otprilike istu udaljenost kao i automobili u koloni na vrućem autoputu.
Nekoliko dana kasnije, u blizini današnjeg mestašca Octon, spavaju usred neurednih vinograda u nekoj vrsti štaglja, velikoj konstrukciji otvorenoj na južnoj strani, gde se danas nalazi veštačko jezero Salagou. Rashlađujući vetar duva kroz nju, vide zvezde kroz rupe u krovu, ušuškaju se u staroj slami. Zadremaju dok se u daljini čuje zavijanje vukopasa. Usred noći začuju se glasovi.
Vigdis se odmah probudi i trese Davida. Glasovi su grubi, pijani i pomešani sa smehom, sve su bliži. David čini ono što deluje posve suludo, zbog straha koji oseća to je nahrupilo iz njega. Počne promuklo i glasno lajati poput divljeg psa, reži i cvili kao da je opsednut, sedeći uspravno stvara sve strašniju buku. Kao da je u njega ušao đavo. Kad prestane, čuje prigušene glasove muškaraca koji odlaze. Pada u seno; Vigdis mu položi ruku na srce koje tuče. Prošlo je već dugo vremena otkako su vodili ljubav, započinju oprezno, oklevajući; sporo, tiho i suzdržano pomiču se jedno u drugom, napola razodeveni, s nespretno zadignutom odećom.
Dan nakon toga, dok na večernjem suncu prolaze zapadno od Béziersa, sumrak pada brže nego što očekuju. Tren kasnije posve se smrači - daleko su duge večeri na severu njenog detinjstva. Ne mogu tako brzo pronaći smeštaj, kreću prema vatri u daljini, stižu do grupice pijanih ribara. Čini im se da su jedan od glasova čuli večer pre. „Ha“, reče jedan visok, mršav čovek, „zgodna ženska. Nije li to onda plava drolja za koju su prekjučer pitala dvojica konjanika?“ Izvikujući prostote, pokazuju im put do nekog štaglja. Ne zaustavljaju se u njemu u strahu da bi muškarci mogli doći za njima. Hodaju još nekoliko kilometara, stižu do napuštene kolibe od pruća gde mrtvi umorni zaspu dok topao vjetar puše kroz otvore. Krošnje pinija šume oko njih. Vetar je slan i mlak.
U zoru ih probudi njištanje divljeg magarca u neposrednoj blizini kolibe. Danas, projuri Vigdisinim telom, stižemo na odredište. Uzbuđeni kreću na put, još istoga dana prođu kroz Oppidum u Enséruneu. Čak i onde, tako blizu cilju, moraju biti oprezni.
Kruže priče o obračunima između pristalica Raymonda Bérengera i burggrofova Carcassonea. Burggrofica Ermengarde u tom je razdoblju na vlasti. To je područje nemirno, nametnuto božije primirje redovito se krši, dvoje izbeglica izbegava kontakt sa stanovništvom. David zna za taj konflikt koji je započeo šezdesetih godina 11. veka i izazivao prepore sve do Narbonne i Barcelone. Zbog svega toga njegovo se uzbuđenje pojačava: nalazi se na poznatom području, za nekoliko sati stići će kući gde će svojoj židovskoj porodici predstaviti svoju normansku zaručnicu. No umesto da bude veseliji sve je ćutljiviji, zamišljeniji, napet je dok je snažno grli svaki put kad malo predahnu, kao da je želi zaštititi od onog što će doći. Nakon desetak kilometara kupaju se na obalama Audea. Stigli su tik do odredišta. Svaki konjanik u daljini natera ih da se sakriju iza stabla. Polako se pomalja crkveni toranj u ravnici, treperi na slanom, toplom vetru. Cvrčci kriče na suhim granama iznad njih.
Nekom trgovcu prodaju malog crnog konja. Splavar ih prevozi preko spore reke Aude. Na drugoj obali čeka ih drugi, manji čamac koji ih vozi kroz Canal de la Robine sve do središta starog grada. Onde, kad umorna i omamljena vrućinom na nesigurnim nogama izađe iz čamca, Vigdis Adelaïs, na obali pored glavnog trga, prvi put ugleda slavnog glavnog rabina Richarda Todrosa, le Roi aux Juifs de Narbonne, koji će postati njenim svekrom. A u trenutku kad ga vidi, zna da je definitivno postala Hamutal.
Нема коментара:
Постави коментар