Moniou
Nedugo nakon što je Yaakov rođen, mladom bračnom paru dodeljena je kuća u selu, jednospratnica koja je na južnoj strani poprimala šiljat oblik. Dok su stajali ispred trošnog začelja, Hamutal je bila toliko dirnuta i osetila je toliko olakšanje što će napokon imati vlastitu kuću, da je preplavljena uzbuđenjem pritisnula usne na zid. Njen muž ju je začuđeno promatrao i potom je zagrlio. „Poljubila si kuću“, rekao je smešeći se. Bila je to stara kuća s grubim, debelim zidovima. David ju je postepeno i strpljivo uređivao, tako da se sledeće zime u njoj udobno mogu skloniti pred ledenim vetrom i hladnom kišom. Kuća je imala prostrani podrum u kojem se nalazio dubok bunar iz prošlih vremena. Snabdevao ih je bistrom, čistom vodom za piće. Mir se polako vratio u njihovu svest. S vremena na vreme do njih bi stigla pokoja vest iz Narbonne. Živeli su u nadi da će se jednom vratiti u prostranu kuću u središtu grada pored mora.
Brzo je prošla jedna godina. Nastupilo je leto 1092. i zbog nekog razloga nisu napustili selo; zaziru li od iscrpljujućeg puta od dvesta pedeset kilometara? Žele li malo dete poštedeti napora? Je li iz Narbonne stigla vest da je bolje da onde ostanu u anonimnosti, sad kad sve više normanskih vitezova krstari obalnim područjem na putu do Sicilije koju su zauzeli? Hamutal se u međuvremenu navikla na težak, osamljeni život ovde. S vremenom je naučila uživati u obavljanju jednostavnih poslova. Ponekad s nekoliko drugih žena u rano jutro odlazi na sajam u obližnju La Loge, kući se vraća zarumenjena i energična. Pomaže u održavanju sinagoge kad u njoj nema muškaraca. Tka i popravlja odeću, u grubim sanducima zasadila je vrt s lekovitim biljem. U ranim jutarnjim satima, dok Yaakov još spava, uči i čita zajedno s mužem. Njena statura je postala robusnija, a prsti grublji i crveni od rada na otvorenom. David gleda kroz prozor u taninu noć, zvezde su svetlije nego ikad. Odjednom se trgne, zove ženu, pokazuje prstom svetleći predmet u noći, nalik pomahnitaloj zvezdi koja juri po nebeskom svodu. Bio je to veliki komet koji 1092. juri nebom i stanovnicima cele zapadne Evrope uliva strah u kosti. Drže se propoviedi i moli se, najavljuje se ko zna koji po redu dolazak antihrista, hrišćani u selu veruju u povratak betlehemske zvezde. Nastaje komešanje, počinje se cenkati s oprostom. Neki nadrilekari i prodaju balzam načinjen od kopriva i kozjih brabonjaka za rane koje svima prete od đavolje vatre. Pastiri teškom mukom smiruju svoja nemirna stada na čudnom svetlu kometa. David i Hamutal stoje jedno pored drugog, ne osećaju strah, samo zapanjenost. Nikada nisu verovali u proročanstvo o kraju sveta, ali žena se u tišini pita šta je istinito u pričama iz njenog detinjstva o povratku Mesije nakon hiljadu godina. No ne bi li onda prvo antihrist morao zavladati svetom? Legne na počinak i sanja te noći da je jedno njeno dete rođeno u jaslicama, ispod uznemirujućeg znaka zvezde repatice; potom se probudi i oseća krivicu zbog blasfemičnog sna. Krivicu pred kime? Koji bog šalje znakove svima nerazumljive? Zamoli Davida da je ostavi samu. Probija se kroz mrak u svojoj glavi, sledećega jutra rano dolazi na mesto za pranje. Godi joj ledena hladnoća vode na rukama.
* * *
Dve godine posle Hamutal je opet trudna. Oseća se snažnom i zdravom. Priroda, čist hladan vazduh , veličanstvena tišina, sve je to postepeno leči od njenih sumnji i intimnih rastrzanosti. U petom je mesecu trudnoće, puno se bolje oseća nego u prvoj. Dobro je uhranjena, a dete nosi u jako isturenom trbuhu. Lunja po visoravni dok nekoliko ptica grabežljivica na kasnom poslepodnevnom suncu kruži iznad njene glave.
Jednog vedrog dana krajem oktobra vraća se s trogodišnjim Yaakovom s uzvisina Sain-Jeana, gde su brali divlje voće i prve masline. Dečak hoda spreda sa zašiljenim štapom. Putem traže orahe, lisičarke, vrganje i bukovače te ih stavljaju u grubu pletenu košaru na Hamutalinim leđima. Odmaraju se ispod grbavog hrasta. U daljini čuju kako tuče zvono na maloj seoskoj crkvi. Nekoliko ovaca tumara sa svojim pastirom kroz pašnjak ispod njih. Yaakov se igra zašiljenim štapom; prati njime plavu muvu koja leti s jednog na drugo mesto kao da nešto traži. Odjednom muha kao da žestoko zabije rilo u tlo. Odmah nakon toga odleti u ravnoj liniji dalje. Nekoliko minuta posle ritual se ponavlja. Dečak sad pažljivije prati insekta, svaki put postavi vrh štapa na mesto odakle je muva odletela kako bi pratio što čini. Kada ponovo odleti u ravnoj liniji nakon što je mikroskopski sitno rilo zarila u tlo, dečak na tom mestu rukama raskopa zemlju. Na svoje iznenađenje izvadi veliki crni grumen i pokaže ga majci. Hamutal odmah prepoznaje što je pronašao. Poznata joj je snaga crnog, neuglednog tartufa i lekovita svojstva koja mu se pripisuju. Židovi ih retko jedu zato što ih hrišćani vade pomoću svinje ili psa, nečistih životinja koje ne smeju doći u dodir s hranom. No budući da je dečak izvadio tartuf vlastitim rukama, iznenađeno ga pogleda smejući se. Čekaju dok se ponovo ne pojavi muva. Yaakov je opet sledi svaki put postavljajući vrh štapa na mesto s kojeg je odletela. Insekt opet odleti u ravnoj liniji, dete kopa na tom mestu i opet izvadi tartuf iz zemlje i pobedonosno ga preda majci. Tako je nesvesno otkrio način traženja tartufa. U nedeljama koji su usledili zajedno uče raspoznavati grbave hrastove koji skrivaju tartufe, primećujući goli, ovalni prostor koji takva stabla imaju oko sebe, jer hrast koji nosi tartufe bolesno je stablo; tartuf je nametnik, neki u selu smatraju ga hranom Sotone jer navodno ima oblik deformisanog đavoljeg kopita, njegov prodoran miris koji poprime maslac, ulje i mleko za njih je znak vradžbine. Zbog toga Hamutal svog sina opominje da nikome u selu ne sme reći o svom otkriću. Kod kuće sitno nareže jedan od gomolja, cela kuća miriše po njemu, uverava Davida da ih to štiti od nesreće i bolesti, a on se počeše po glavi i pomisli kako njegova žena ima čudne zamisli.
Iznad sela orao lebdi u spirali na toplijim slojevima zraka, nebo je bez oblačka, no iznad grebena nastaje divovski, čudan oblak nalik kamenici, ružičast poput pupčane vrpce i tamno ljubičast, premrežen i šupalj. Opčinjeno ga promatraju kao da je ukazanje, bogojavljanje, sve dok se oblak ne rastvori, a mali ostatak ne zaplovi poput školjke na obzoru. Usamljenost visoravni je poput sna.
* * *
Noću, dok Mlečna staza poput svetle pruge klizi nebeskim svodom, čini se kao da iznad doline sove huču glasnije. Pored vatre je toplo, no kroz otvore prodire hladnoća i uspinje se leđima. Žena rabina Obadije sedi pored Hamutal i pripoveda joj priču o pastiru koji je postao opsednut hukom sove. Jedne noći obasjane mesecom uzvratio je huk, iz čista mira, znajući da sove celu noć huču jedna drugoj. Sova je odmah odgovorila na njegov zov. To ga je zabavljalo. Zauzvrat je huknuo još nekoliko puta. Sova je nastavila odgovarati. Sledeće noći sedio je ispred svoje kućice i pre nego što se snašao, uzvratio je huk sovi s druge strane doline. Nastavio je s tim sledećih sat i po, a kad je hteo leći, nastavio je osluškivati. Tek je nakon nekoliko sati zaspao. Kao da ga je nešto čudno obuzelo; sledeće noći provodio je vani sve do zore i uzvraćao huk kao opsednut svaki put kada bi se sova oglasila. Njegova se žena prekrstila, ispričala ženama na tržnici kako misli da je njenog muža opseo đavo. Pokušavala ga je nagovoriti da noću ostane u kući, htela je zakračunati vrata. To je dovelo do naguravanja i psovki. Deca su plakala i kukala što im otac svake noći lunja uokolo, a majka u strahu moli. Niko više nije mogao zaspati; zvezde su zloćudno svetlucale, a ovca je ojanjila čudovište s bradom.
Nakon što je nekoliko nedelja noću uzvraćao huk sove, pastir je zapao u mistično raspoloženje: to mu Bog pokušava poslati poruku, on je odabrani i mora nastaviti s glasanjem kako bi primio božansku poruku. Pa je tako svake noći sve do jutra uzvraćao hukom. Naočigled je mršavio, pogled mu je istovremeno bio zamućen i gorljiv. Jedva da je još jeo, nije više hteo spavati pod krovom, lunjao je dolinom i hučao kao opsednut. Nekoliko se njegovih ovaca izgubilo, vuk se šuljao oko stada. On je to jedva primećivao. Nakon mesec i po više se nije vratio kući, tumarao je okolo sam i podivljao, žrtva čudne ekstaze; braća su ga izbegavala i preuzela brigu o njegovom stadu. Došla je jesen, noći su postale hladnije, pastir se navečer penjao na stablo da bi odande, sedeći na povišenom, stupio u mistični kontakt sa sovom i održavao ga sve do zore.
No kako božanska poruka nije bila jasna, zaključio je jedne noći da ga Svevišnji zove na drugu stranu te da će je onde primiti. Krenuo je na put oko pet sati poslepodne, hodao više od dva sata, stigao po mraku do šume s druge strane doline. Čekao je da čuje prvi huk, probijao se kroz gustiš i polja do mesta s kojeg se čulo sovino glasanje, približio se što je više moguće, ali u međuvremenu nije propuštao priliku oglasiti se odgovorom. Napeto je svaki put čekao u raslinju i načinio nekoliko koraka napred. Nakon nekog vremena toliko se približio tom mestu da je mogao odrediti stablo s kojeg se sova oglašavala. Nečujno se približio stablu da sova ne odleti i pogledao uvis. Onde na njegov užas nije sedela sova, nego čovek, koji je baš kao i on, odgovarao hukom - te večeri pomalo beznadno zato što su odgovori bili sve bliži. Sad se pastir toliko razbesneo, spopalo ga je takvo ludilo da je počeo tresti stablo i udarati ga nogama, proklinjući prestrašenog čoveka u krošnji; naređivao mu je da se spusti, skakao na stablo, grabio kamenje i bacao ga gore. Čovek se zbunjeno i preplašeno spustio sa stabla, ali kad je video pastira, počeo se nezaustavljivo smejati. No pastir, očajan što je Božji glas pogrešno razumeo, zgrabio je čoveka za vrat, počeo ga daviti, pa ga velikim kamenom udarao po glavi sve dok nije ostala samo krvava kaša. Onda je krenuo u Moniou, preko cele doline, trčao je s penom na ustima uz strmi kameni put do mesta gde se gradio toranj, otišao do ruba ponora i odlučno skočio. Na mestu gde je pao, doista je tako bilo, reče rabinova žena, dva dana posle nisu pronašli telo, nego sovino gnezdo okruženo perjem, koščicama i mišjim krznom. Hamutal se odmahujući glavom smejala priči, no te je noći budna ležala i osluškivala sovino glasanje s druge strane doline. Činilo joj se kao da čuje samu samoću vremena
2.
Otprilike tri meseca kasnije rođeno je njeno drugo dete. Ovaj put sve ide samo od sebe, kliznulo je iz nje. Rodila se devojčica, daju joj ime Justa. Dolinom lunjaju suludi profeti, prodoran zvuk gunge i šalmaja odjekuje od stena, čuje se tremolo na bubnju, ritmično soptanje lončanog basa, izgovaranje pretećih molitvi. Kričavi povici zlogukih proroka, pokajnici, prosjaci i banditi tumaraju zemljom, klatare se selima, stanovnicima ulivaju strah u kosti. Seljani ostaju u kućama. Čudan je mesec februar, s onim kosim, nadnaravnim svetlom koje je svakoga dana sve jače.
Jednog kasnog poslepodneva u aprilu vidi četiri normanska konjanika kako ulaze na Grande Porte; smesta ih prepoznaje po opremi. Konjska kopita stražu po kamenju. Njihovo držanje odaje suverenost i neumoljivost. Silaze s konja, nešto pregovaraju s heroldom. Hamutal sve ostavlja, Yaakova ne može pronaći, nema vremena da potraži Davida u sinagogi. U panici beži u brda s malom Justom skrivenom u pregači. Sedi gore na rubu provalije i gleda u dubinu hoće li proći pored njene kuće. Sve je tiho, a u kasni sumrak probudi se ispod ledenog neba. Čuje kako se glasno smeju u uskim uličicama ispod nje. Uz lupanje srca, prepoznaje severnjački jezik svog detinjstva. Dete leži mirno i nepomično zamotano u njen šal. Oseća nalet ludila kako joj prolazi kroz telo i glavu, što zaboga radi ovde. Mesec je već zašao, no sve treperi i živi energijom koju ona ne razume. Bledi sjaj zvezda iznad tog napuštenog, utihnulog sela budi u njoj strah. Negde zašušte proletni listovi hrasta. Ona čeka dok se opet sve ne stiša, a pijani glasovi ne utihnu iza zalupljenih vrata. Potom se oprezno spusti strmim stenovitim putem, po mraku joj treba gotovo pola sata. Putem trlja detešce da se zagreje, ona se trese celim telom. Kod kuće muž otvori vrata i gleda je zaprepašteno. Bez reči uđe, položi dete pored ognjišta gde se polako oporavi. Izvan sebe je, njen se strah ispolji u gotovo nezaustavljivom napadaju plača. Potom s detetom u rukama zaspi u tamnom krevetu u koji se uvuče zadnjim snagama.
U topla junska jutra s decom se ide okupati u velikim mlakama koje reka Nesque ostavlja na nekim mestima. Voda je hladna i lekovita, ovde se nesmetano može okupati među grmljem. Dok Yaakov odlazi kući, a devojčica spava na obali, ona sve svuče, ulazi dublje u vodu. Plivati ne zna, ali uživa u vodi koja joj seže do grudi. Naginje se unatrag, na tren zapluta, njena duga kosa talasa se na lagano pokretnoj vodi. Potom se uspravi i oseti nešto čudno u kosi, nešto glatko klizne joj niz leđa, velika vodena zmija, albino reptil dug otprilike jedan metar koji joj između nogu odvijuga u vodu i nestane između zanjihanih vodenih biljaka. Ona potisne krik, vidi životinju kako nestaje u dubini. Izlazi iz vode, preplašena, odene se. Među grmljem vidi nacerenu facu nekog čoveka koji ju vreba. Odjednom je uhvati velika zabrinutost zbog Yaakova. Celim putem trči kući. Kad bez daha stigne, sve je u najboljem redu. ečak je zapanjeno pogleda kad ga ona uzme u naručje i miluje. Te noći vuk je napao sinčića jednog pastira u polju gdje su nedavno zajedno ležali i spavali.
Početkom 1095. Hamutal ustanovljuje da je po treći put trudna.
3.
Stari rabin sve više svojih obaveza dodeljuje mladom Davidu Todrosu. Do Davidova oca u Narbonne stižu vesti kako David preuzima brigu o židovskoj zajednici u Moniouu, te da su onde odlučili ostati. Sin mu piše da su onde započeli novi život, deca su im još mala i zdrava, imaju solidnu kuću blizu sinagoge, seoski život unutar te male zajednice nudi im mnogo neočekivane sreće. Hamutal je ovde pronašla mir, daleko od meteža i neprilika njihovog vremena. Ovde su sigurni od normanskih vitezova, piše David; mnogo tih vitezova prolazilo je kroz Narbonne, ali gotovo nikad kroz ovu dolinu. Hamutal ne želi ni pomišljati da bi je u Narbonnei mogli prepoznati i odvojiti od muža i dece. O vitezovima koji su nedavno bili u selu David mudro ćuti.
Svega godinu pre, nakon mnogo strateškog manevriranja, za papu je izabran izniman sveštenik iz područja Champagne, Odo de Châtillon. Uselio se u lateransku palaču u Rimu. Nazvao se papa Urban II. Pokazao je mnogo više talenta za diplomaciju od svog oholog, tvrdoglavog prethodnika Grgura VII. Osnovao je Rimsku kuriju, instituciju koja prekida tradiciju papinske nepogrešivosti, čime su moć i ugled Rima učvršćeni. Urbana je mučila sudbina brojnih hodočasnika koji su kretali na istok prema Jeruzalemu i na svom putu nailazili na sve više agresije i otpora. Bilo mu je posve jasno da je njegov prvi zadatak obnoviti narušeni prestiž crkve na Zapadu - pa je stoga usmerio pogled na Istok. Otkako je četrdeset godina pre nastao raskol s Konstantinopolom, rimska se crkva za uticaj morala boriti s ortodoksnom. Urban je smišljao neko veliko delo, dokaz snage i odlučnosti. Sa svih strana čuli su se zahtevi da se Jeruzalem oslobodi od prokletih Saracena. Zašto mu to ne bi poslužilo da Rimskoj crkvi vrati ugled, sad kad je iscrpljena borbom s nemačkim carem? Kako da poveže sve te proturečne snage? Socijalni nemir se povećavao, ne samo narodu nego i viteškom staležu bio je potreban neki cilj da se nadiđu sve veće društvene napetosti. Hoće li mu Normani koji su zauzeli Siciliju biti od koristi za eventualni pohod da ponovo zauzme tlo na kojem se nekad nalazila crkva Svetoga groba? Na koji način da hrišćanski konjanici pređu Sredozemno more? Papa noćima nije mogao spavati, a u njegovoj pobožnoj glavi strategija je polako poprimala obrise. Kroz propovedi pridobiće istomišljenike. Pri tom je prvenstveno mislio na svoju domovinu Francusku gde su nemiri bili najveći, no možda i spremnost da se krene u vojni pohod na Istok. Noću bi se u praznim crkvama bacao na pod, molio i preklinjao za spoznaju, osećao bi hladnoću u krstima.
* * *
I u mirnu dolinu o kojoj je David pisao ocu, ponekad bi došli hodočasnici i pustolovi na putu do Svetoga grada. Moglo ih se primetiti po huškačkom tonu, po verskoj gorljivosti, opsednutosti obraćenjem i mržnji prema Saracenima i Židovima. David je takve goste radije držao podalje od židovske četvrti, no svešteniku crkve Simona Petra na drugom kraju Monioua bilo je stalo da što duže ostanu u gradiću, donosili su novac u blagajnu, a njemu povećavali ugled u okolici. Nedugo nakon Davidovih bezbrižnih reči u pismu ocu napeti odnosi pomutili su stanje u Moniouu. Židovi su izbegavali odlaziti dalje od središnje Grande Porte; hrišćani su bili manje suzdržani, ali su sve ređe dolazili na Portail Meunier, u južni deo grada gde se nalazila židovska četvrt. Tako je u maloj zajednici rasla nevidljiva razdelnica koja je bila odraz onog što se zbivalo na drugim mestima u Evropi. Sve je pretilo da će završiti sukobom koji niko nije hteo. Uglavnom bi se zadržali na nekoliko psovki, uvreda i provokacija, ponegde bi se to otelo kontroli, uglavnom bi Židovi izvukli kraći kraj, takve su bile okolnosti. No na visokom političkom nivou nije bilo nikoga ko bi uočio nasilje koje se neopaženo posvuda pojavljivalo. Osim onog jednog čoveka koji je u tome video potencijal i koji će iskoristiti raspršenu energiju: novi rimski papa, promućuran i lukav Francuz koji je ubrzo, već u drugoj godini pontifikata, krenuo u planirani obilazak Francuske. Studirao je u Reimsu, posle je bio redovnik u Clunyju1 u Burgundiji, a onda se uspinjao dok nije pridobio pažnju Rima. Bio je idealna poveznica između razdeljene Francuske i Svete Stolice; predstavljao je i taktičku protutežu moći nemačkog cara.
Kad je 1095. nakon dugog putovanja Urban stigao u grad Clermont, bio je spreman za veliki govor o kojem je već duže vreme razmišljao, kojim se nadao da će ponovo povezati hrišćanski svet u zajedničkom pothvatu.
Relativan mir među muslimanima, hrišćanima i Židovima na Istoku morao se pri tom prekinuti, demarkacijske linije morale su postati tvrde i jasne. Isusov grob trebalo je istrgnuti iz muslimanskog sveta i vratiti ga kao sastavni deo hrišćanskog. Postojala je samo jedna mogućnost: Jeruzalem je trebalo iznova osvojiti. Urban se u mislima poigravao pojmom koji je on, briljantan taktičar, osmislio, a njegovim je savremenicima neobično zvučao: pojam „svetoga rata“.
-----------------
1 Reformatorski pokret Katoličke crkve potekao iz benediktinskog samostana u Clunyju, tzv. klinijevci, zahtijevaju da se povrati ugled i autoritet Crkve, uvođenje discipline i odgovarajućeg obrazovanja za svećenike; protivi im se njemačko carstvo, što izaziva borbu između papinstva i carstva, (op. prev.)
-------------------
Uputio se u Clermont, kako bi onde molio u kripti bazilike Notre-Dame-du-Port, da bi u danima koji su usledili pozvao u prvi sveti krstaški rat u svojoj slavnoj propovedi održanoj negde u poljima blizu grada, 27. novembra 1095.
Njegov strastveni govor imao je odjek kakav nije mogao ni sanjati. Brojni su vitezovi tokom govora ponavljali za njim poklič: „Bog tako želi!“ Prelati i vitezovi u prvim redovima kleknuli su i zaurlali na okcitanskom: Deus lo volt! Propovednici su klicali, podizali ruke u vazduh, neki su se muškarci rasplakali; konji su se propinjali, nastala je gužva i komešanje, bilo je vitezova koji su razderali svoju odeću u trake. Načinili su od njih veliki krst koji su pričvrstili na leđa. Nastala je prepoznatljiva oprema kristaša. Budući da je Urban svojim sledbenicima obećao večni oprost brojnih greha ako će potući neprijatelje Krista, svetina je bila izvan sebe. Čula se cika, molitve, skandiranje, pesma. Oslobodila se energija koja je bila toliko zarazna mnogim izgubljenim dušama da se i sam Urban prenerazio. U principu je obećani oprost značio da se onaj koji je već imao ubistvo na savesti može osloboditi večne paklene kazne tako što će počiniti još ubistava tokom pohoda - ubijajući neprijatelje prave vere. Ne znamo od reči do reči, no u mnogim svedočanstvima Urbanovog govora stoji kako je rekao da ne moraju čekati do Jeruzalema da bi potukli neprijatelje Gospodina. Time je naravno ciljao na Židove. Antisemitizam brojnih propovednika, poput Petra Pustinjaka na severu tako je dobio blagoslov i legitimaciju.
U feudalnom sistemu jaz između bogatih i siromašnih stalno se povećavao; nezadovoljstvo i mržnja puka prema bogatima, kleru i plemstvu samo su rasli, kako su vitezovi bili nedodirljivi, narod i sveštenici odabrali su lakšu metu da izraze svoje nezadovoljstvo: bogate Židove koji su novac zaradili posudbom, kamatama i otplatom na rate, odabrali su njih, Hristove ubice. Sa starim loncima i tavama na glavi, u jednom pokušaju oponašanja oklopljenih vitezova, okupili su se najniži slojevi društva, naoružani mlatilima, vilama i tupim noževima; nosili su klompe i nemarno povezane komade kože na nogama; pratili su organizovane trupe koje su ih zasepljivale svojim blistavim oklopima, šarenom konjskom opremom, perjanicama na šlemovima. Opijali bi se, noću bi napastovali žene u pratnji, a danju bi molili za potpuni oprost: što više mrtvih Kristovih neprijatelja, to više spasa duši.
Među oduševljenim vjernicima stajao je i čovek koji je već imao predodžbu šta će se dogoditi i koji je Jeruzalem upoznao izbliza: zloglasni, jednooki razbojnik i vojskovođa Raymond de Toulouse. Dodeljena mu je najviša dužnost, vodstvo provansalskih trupa, zajedno s biskupom Le Puyom, koji je s njim išao kao papinski legat. Obojica su odmah krenula u mobilizaciju i misionarenje za veliki pohod. Pokazaće svetu koliko je hrišćanstvo opet veliko i snažno, Saraceni mogu očekivati „sveti rat“. Potrajaće još nekoliko godina pre nego što muslimani, iz besa i pobune zbog barbarskih napada na slavnu Antiohiju, ne počnu upotrebljavati antonim tog izraza: reč džihad. Ona zapravo znači verski zanos, predanost, no od tada se u njoj čuo odjek Urbanovih reči u Clermontu. Vojske su se okupile i pričekale proleće; tad su prve krenule na put. Velika vojska Raymonda od Toulousea, od dvadeset i pet hiljada ljudi, krenuće tek nakon leta 1096.
4.
Tri dana mistral duva snažno i neprekidno ispod nemilosrdnog, praznog neba. Duva toliko jako da psi, ovce i koze očiju stisnutih pred zaslepljujućim svetlom strpljivo leže iza niskih zidića, stena i debala leđima okrenuti vetru. Crnike šumore, oko golih vrhova vetar fijuče samotno i prodorno, udara potmulo o zidove i kapke. Gušteri ostaju u procepima, mršava stoka otužno muče. Posvuda u provansalskim nizinama vijore se zastave. Ljudi slede jedni druge, okupljaju se u grupe, naoružavaju se kako znaju i umeju. Spremni su na sve, more ljudi izluđenih vetrom počinje se kretati. Izmučeni glavoboljom kleče na tvrdom tlu. Čuje se skandiranje i pesma, neki seljani povlače se u kuće. Sir se mrvi u grbavim rukama, vino je kiselo, a masline gorke. Gore na litici, gde vrane kruže glasno grakčući, dva su židovska radnika smlavljena ispod jednog od poslednjih kamenova koje su morali postaviti pri dovršetku tornja. Tresnuli su s drvene skele, slomili vrat. Je li to zaista nesreća? Njihova bezlična tela kotrljaju se niz hrpu oštrog kamenja do grmlja, ostavljajući za sobom krvavi trag. Izobličena tela strmim putem ljudi nose do sela i pokapaju u jednostavnom pogrebu na židovskom groblju pored puta za klanac. Čuju se molitve. Šire se glasine. Potiho se psuje.
Oktobar je 1096. Nakon dugih godina razbijanja, klesanja, potezanja, razvrstavanja, gomilanja i gradnje, ponosni toranj boje peska na Jupiterovu bregu gotovo je završen. Ujutro hvata prvo svetlo, a ko navečer od Saltusa dođe u dolinu ili se zatekne na uzvisini Albiona, videće u sve gušćem sumraku samo još tupi obelisk osvetljen poslednjim zrakama sunca, nešto poput Božijeg srednjeg prsta koji zasvetli gore u srednjovekovnom selu. Odozgo s utvrde otvara se pogled prema tornju na drugoj strani doline, toranj Saint-Jean-de-Durefort. Za manje od sat vremena pomoću vatre i brončanih ogledala noću se od Marseillea do ovamo i dalje može poslati signal preko vrhova brda. Područje je na taj način sigurno od maurske invazije.
No nisu Mauri ti koji dolaze, nego vojska direktno iz samog naroda, nikakav neprijatelj koji dolazi izvana, nego onaj koji se skriva u srcima i sad nezaustavljivo nadire, hranjen dugogodišnjim rovarenjem, sitnim obračunima, osvetom nad susedima, huškanjem, stalnim predbacivanjima, pričama o ritualnom židovskom ubijanju dece, o kanibalizmu, o navodnim otmicama nedužnih koje provode rabini, demonskoj sili i đavoljim ritualima. Desetogodišnji dečak nađen je ubijen na ulazu u klanac. Optuženi su Židovi; nastaje kraval, rabin i sveštenik rukuju se da bi umirili seljane. Mržnja se stišće poput mišića u srcu zajednice, ljudi se boje da će oslobođena energija izbiti i uništiti sve na svom putu. Na ulaz u sinagogu dolazi naoružani čuvar. Hrišćani to smatraju nečuvenim.
* * *
Raymond de Saint-Gilles, grof od Toulousea, bio je ugledan čovek. Rođenje 1042. kao drugi sin grofa Ponsa od Toulousea. U trenutku kad papa Urban II. drži svoj sudbonosni govor u Clermontu, on je vladar jugoistočne francuske provincije. Svi hroničari onog vremena ističu njegovu izuzetnost; okružio se elitom viteškog reda, među vojničkim vođama uživao je najveći ugled. U jednom od prethodnih odlazaka u Jeruzalem u bitci je izgubio oko što je njegov autoritet i karizmu učinilo još nedodirljivijima. Čak su mu se i vitezovi iz Limousina i Languedoca priključili, iako su normanske vojske prezrivo govorile o „onim Provansalcima“. U njegovoj pratnji nije se nalazio samo njegov duhovni vođa, biskup Le Puy, Adhémar van Monteil, nego i muškarci kao što su Gaston, burggrof od Béarna i gospodar Zaragoze; Seigneur Pierre, burggrof od Castillona; Guillaume V. iz Montpelliera, Raymondov štićenik koji je već dvaput bio u Jeruzalemu; Pierre, seigneur od Avignona, Girard od Roussillona, i brojni drugi muškarci velikog ugleda i moći. Oni su sačinjavali jezgru i vrh trupa koje su krenule na put. Iza njih dolazili su naoružani vojnici, zatim naoružani građani, potom seljaci s kolima punim provijanta, sprava i oruđa, a iza njih deca koja kliču i prate ih deo puta, žene koje žele pratiti svoje muževe, marketenderi sa svojim zavodljivim pićima, čak i neki žilavi, desperatni starci koji su krenuli na put za Svetu Zemlju da onde posvećeno tlo svoga Boga oslobode saracenskog Sotone. Trajalo je danima dok se i poslednji nisu pokrenuli. Ljudska zmija vijuga prema srcu Vauclusea, zatim prema Italiji.
Nakon tri dana mistrala, odjednom u svitanje vetar se stiša. Sve je nepomično. Sunce izlazi, dan je predivan, nizinama i dolinama, uzvisinama i klancima vlada duboki mir. Lagana magla polako se diže iznad arkadijske zemlje. Dan je kao od Boga poslan, reče Raymond Adhémaru, krećemo na put. Kleknu i pomole se na jutarnjem suncu. Konji njište i potežu uzde, vitezovi posvuda kleče, prekrste se i pognu glavu. Pesma je sve glasnija. Mnogi grubi muškarci duboko su dirnuti. Suze im teku niz lice, a ruke su im pobožno sklopljene. Konjaničke zastave miruju kao da su začarane: kasni leptiri lepršaju kroz suhe hrastove krošnje. Svet je u iščekivanju.
5.
Budući da je vreme tako blago, Hamutal odlučuje da će sama krenuti u brda. Decu čuva Egipćanka Agata koja je, kad je čula da će mladi bračni par ostati u Moniouu, već u aprilu krenula iz Narbonne kako bi u brdskom selu pomogla njihovom kućanstvu. Hamutal toga dana želi nabrati plavih borovica s bodljikavih grmova, želi nekoliko sati provesti sama. Razmišlja sedeći na steni, uživa u lepoti zemlje zavijene u mirnoću jesenske magle, kroz koju ovde-onde počinju blistati niske zrake svetla. Odabire put koji vodi nadesno od dubokog klanca Nesque i postepeno se uspinje, kroz niski gustiš, preko puteljaka boje peska, posutih usitnjenim kamenjem. Duboko udahne svež vazduh. Mirisi su očaravajući. Sedne na stari rimski miljokaz koji strši iz peska. S mjsta na kojem sedi vidi do uzvisina Saint-Huberta. Vreme je toplo i velikodušno za to doba godine, zadnje pčele zuje u crvenoj lozi. Zatvara oči i potone u sećanjima na mladost. Trgne se kad joj glava padne na prsa; ošamućeno pogleda oko sebe, među oporim malim palmama vidi kožu koju je zmija odbacila sa sebe. Ali kad podigne pogled, u daljini, iz smera Saint-Huberta vidi kako nešto svetluca, također nalik zmiji - ogromnu srebrnu zmiju. Kreče se i mora da je jako velika, stotine metara, svetluca i sjaji na bistrom svetlu. Opčinjeno je promatra, ne shvatajući šta vidi. Otpije malo vode iz meha, pojede komad hleba s nešto tvrdog kozjeg sira. Oseća zadovoljstvo, ali i lagani nemir zbog ono što se u daljini kreće. Nakon nešto manje od pola sata već bolje vidi što se to primiče: to je vojska u pokretu. Njeno čuđenje pretvori se u strah kad vidi da vojska ide pravo na uzvisinu Saint-Jean, preko grubog tla koje se danas zove Champ de Sicaude, potom u smeru Malavala, mimo Vallat de Peissea, sve dok se prvi redovi nakon otprilike sat vremena, kod La Plane nisu počeli spuštati prema dolini Monioua, prateći vijugavi put koji je i ona s Davidom prošla kad je stigla ovamo. Čini joj se da vidi stotine konja. Bezbrojni konjanici praćeni pešacima prolaze putem. Oklopi, štitovi i koplja blistaju na setlu. Netremice ih promatra, proteklih je mjeseci od hodočasnika u prolazu čula svakakve glasine, ali da će takvu vojsku videti vlastitim očima, nije očekivala. Odmah je pomislila na svog oca. Setila se njegove razmirice s majkom; vidi
oca kako izlazi iz štala oko kojih lete lastavice, kako nervoznog paripa vodi na tankim uzdama. Pita se hoće li i on krenuti put Jeruzalema, grada koji njoj sada znači nešto posve drugo nego njemu. Dok joj se u mislima pojavljuju slike iz detinjstva, vidi kako se prvi redovi vojske spuštaju s visoravni prema dolini Monioua. Ona skoči, potrči dugim putem natrag do sela, stiže uspuhana dok se s druge strane reke, otprilike kilometar od sela, zaustavljaju prvi vitezovi. Povici i dozivanja čuju se iz doline, konji se propinju i buče. Celo selo izlazi na ulice, otvorenih usta okuplja se na niskom zidu utvrde. Pet vojnika iz Monioua napeto stražari na osmatračnici pored zatvora. Visoko na tornju, stotinu metara iznad njihovih glava na klisuri, čuje se zov roga. Odgovaraju mu vojne trube iz nizine. To je za sad umirujuće. Jedva sat vremena posle raskošno opremljen vitez sa srebrnim krstom na prsnom oklopu jaše kroz gaz reke Nesque, tada zvane Anesca. Konjem se uspinje do Portail Meuniera. Vitez onde kopljem pokuca na vrata. Starešina ga formalno pita šta želi. „Ne mnogo“, naceri se herald, „hranu i smeštaj za prečasne vođe naše svete vojske.“ “Za koliko ljudi“, upita starešina. „Sveukupno dve stotine“, ceri se herald, „drugi vitezovi i pešadija pronaći će u okolici što im treba. Počnite s pripremama. Deus lo volt. Zakoljite svu stoku, naložite vatru i izvadite sve zalihe, ljudi su gladni i umorni, jutros u pet krenuli su na put, a prethodnih dana jedva su spavali. Ova dolina je kao stvorena za bivak od jednog dana, potom ćemo krenuti severnije prema castrumu Dinge.“
Vitez ne čeka odgovor, okrene konja i odjaše natrag.
Starešina je u panici. Boji se da mala zajednica neće moći udovoljiti zahtevu. Kratko razmišljaju, glasnik trči uz drveno stubište kod severnog zaštitnog zida prema utvrdi, uspuhan stiže gore i izveštava kaštelana, koji stoji na osmatračnici s nekoliko naoružanih ljudi. Kaštelan se spusti s njim niz drveni toranj, pozvani su sveštenik i rabin. Pokušaj da nahrane vojnike uništio bi selo. Kroz severna vrata Portalet žurno je poslan glasnik u La Loge, seoce u podnožju Saltusa, kako bi zatražili pomoć. Svi stanovnici su na nogama. Zaprepašteni promatraju tu nikad viđenu demonstraciju moći i ugleda, neki padaju na kolena, prekrste se i mole. Drugi, krajnje uznemireni, netremice gledaju beskonačnu ljudsku zmiju koja ulazi u dolinu. To već odavna nisu vitezovi, nakon ulana i pešaci su se priključili bivaku. S uzvisine Saint-Jeana u međuvremenu je nahrupilo neuredno začelje. Čuje se pesma, deranje, smejanje i urlanje. Psi laju i skaču oko stada ovaca što glasno bleje predvođene seljacima oboružanim štapovima. Ogroman oblak prašine zamagljuje pogled, čestice prašine srebrnkasto se uzdižu prema nepomičnom plavom nebu. Neobičan miris zapahnuo je seljane. Ušančili su se uz stenu, ispod tornja i osmatračnica s brzo okupljenim ljudstvom. Neke su majke s decom pobegle do pećina i otvora u steni zaklonjenih od pogleda divljim grmljem. Cela dolina kao da odjekuje od nepoznate sile.
Hamutal je utrčala u kuću, zakračunala je vrata. Opominje plašljivog Yaakova da bude tiho, umiruje malu devojčicu u krilu, najmlađe dete, još dojenče, privije uza se. Ne bi li odmah trebala do sinagoge, nešto dalje, da vidi kako se David snalazi? Dole, kod niske utvrde u međuvremenu se skupila velika gomila, šarena grupa muškaraca pokušava se popeti na zidove. Na mestu gde danas mirno prolazi Chemin de la Bourgade, pene se konji, viču muškarci, laju psi, kloparaju kola, dovlače se trupci kako bi provalili glavna vrata. Tek sad stanovnici shvataju da im nema spasa; tek će mnogo godina nakon katastrofe koja ih čeka podiči visoki obrambeni zid s pojačanim vratima, ali u tom trenutku stoje bespomoćno pred provalom u svoju malu zajednicu. Drugi herald, u pratnji petorice vitezova, oko pet popodne zalupa na Grande Porte sa zahtevom da pregleda spavača mesta. Nevoljko ih puštaju. Petorica vitezova brzo dovuku trupac čime onemoguće ponovno zatvaranje vrata. U uskim ulicama stanovnici se tiskaju iza starešine, rabina i sveštenika. Neke su kuće zakračunate. Tek nakon psovki i pretnji s oklevanjem i strahom su otvorene. Jedan od vitezova tanka je vrata sasekao mačem, nogama ih pretvorio u iverje, prokrčio si put kroz nisku, mračnu kuću. Ljutito je izišao. Gotovo niko ništa nije spremio. Frknuo je nosom pred biednim kućercima i malim, tamnim sobama što zaudaraju, zatražio je kuće uglednika i sveštenika. K tome je zatražio crkvu, koja stoji odmah izvan zida ispred Portaleta, kao dodatno prenoćište. Svećštenik se malo opire, pa dobije šamar rukavicom. Dobro, zamuca, Deus lo volt.
Zatim se izvidnik, razdražljiv zbog siromaštva koje vidi oko sebe, odjednom okrene i pokaže sinagogu na drugom kraju sela, prema jugu u smeru malog izvidničkog tornja, Le Petit Portaleta.
„A šta je ono?“ upita cereći se. „Čifuti kod štakora? Gde li su se skrili? Te večite gnjide sigurno imaju krasne krevete za nas?“
Yaakov koji je sve to slušao, otrči gore da obavesti oca. David se zajedno s Jošuom Obadijom spusti niz ulicu, pitaju heralda šta želi. Ovaj se ironično nakloni, pljune na kamenje i reče da ih još ništa nije pitao te da drže jezik za zubima dok on ne kaže svoje. Kao prvo, traži sinagogu kao prenoćište. Imaju sat vremena da uklone sva obeležja jer hrišćanski vitezovi ne spavaju ispod poganskih simbola. Jošua Obadija dostojanstveno se uspravi i reče da sinagogu nikako ne mogu oskvrnuti. I on dobije udarac rukom. Starac zatetura, krv mu šikne iz usnice. David ga podupre, odbrusi vitezu da se nije poneo hrišćanski. Ovaj na to isuče mač i zaurla: „Još jednu reč i umrećeš na licu mesta, izdajniče Hrista! Deus lo volt!“
Okrene se bojažljivoj gomili koja se okupila oko njih.
„Imate vremena dok sunce ne zađe za klisuru“, prosikće vitez, „nemojte razočarati svetu vojsku, bando budala.“
Iziđe iz sela kroz Portail Meunier, nakon čega su vrata zatvorena velikim poprečnim trupcem, zatim je spuštena gvozdena ograda, ali to neće mnogo pomoći: dole je probijena Grande Porte i zaglavljena. Čuva je nekoliko vitezova s isukanim mačevima.
Sad se među stanovnicima začuje šapat, promukli govor i žalopojke. Očajnički stoje zajedno, neki kažu da moraju uzeti nož i zaklati ovce, naložiti vatru i pripremiti sobe. Drugi pak vele da će nož držati u pripravi za nešto drugo, na što sveštenik zaurla: “Jeste li poludeli? Nemamo izbora. Ovo su sveti vitezovi na putu za Jeruzalem, dobili smo svetu dužnost da im budemo na usluzi.“
David i stari Jošua razmišljaju. Žele otvoriti svoje kuće, ali ne i sinagogu. U njoj će oni sami prenoćiti, što znači: gotovo cela židovska zajednica, stotinjak ljudi, spavaće zgurani na podu sinagoge te tako čuvati sveto mesto i ponuditi gostoprimstvo. Taj je plan odobren. Svi otrče kućama i počnu s pripremama, žene pospremaju sobe, donose se jastuci, primitivni kreveti prekrivaju se najboljim plahtama koje imaju. Ubrzo se začuje tužaljka ovaca pred klanje, proširi se miris krvi, zatim počne rasecanje, a nešto kasnije oseti se miris pečenog mesa. Nekoliko vitezova došlo je peške do sela i zahtevaju da ih puste. Pešaci kotrljaju bačve vina iz natkrivenih kola, unose ih. Izgovaraju prve zdravice, obrecnu se na stanovnike da ne bulje toliko u njih. Ljudi se povlače u kuće, ne usude se ni jesti. Kruli im u želucima od mirisa pečenih ovaca koje su još toga jutra mirno pasle na poljima vlažnima od rose ispred sela. Iz doline začuje se zaglušujuća buka. Ruše se stabla, cela obala inače mirne Nesque kao da je ratno područje. Sa stabala skida se kora, uspravni trupci nose velika platna kao nadstrešnice i baldahine, postavljaju se veliki šatori. Posvuda se pale vatre; čuje se pesma, dozivanje, vika. Cela je dolina, kud oko seže, na nogama, sve do brda s druge strane. Ljudi se žure urediti krevete za tu noć. Velik mesec brzo se uspinje iznad brda. Od srebrnog svetla treperi polumrak. U njemu zaplamsaju crvenožute vatre, palucaju i praskaju na sve izraženijem zvezdanom nebu.
Sad je celo selo zauzeto. Vitezovi i konjanici ulaze i izlaze, besramno pregledavaju sobe, guraju stanovnike u stranu. Neki na vrata postavljaju prekrštena koplja kao znak da je kuća već zauzeta. Raspoloženje ubrzo postaje razuzdano. Smieju se i piju, obilno pripremljena hrana brzo nestaje, nema ni približno dovoljno. Neki vitezovi izazivaju pomutnju, maltretiraju nekoliko bojažljivih stanovnika. Dečak od petnaest godina pokušava zaštititi oca koji je primio udarac. Skočio je na viteza. Ovaj isuče mač i raskoli glavu dečaka. Krv šikne po njegovom oklopu. Nekoliko stanovnika obruši se na glasne muškarce pored vatre, ali odmah im mač preseče grlo.
Sve brzo utihne kao što je i počelo; okupljeni promatrači tresu se u smrtnom strahu i povuku u svoje kuće. Niko se ne usudi podići mrtvoga dečaka. David istupi.
Neki ga vitez pita šta želi.
„Želim dečaka odneti na poslednje počivalište“, reče.
Njegov južnjački sefardski naglasak ga izda.
„Židovčiću, zar ćeš nam prkositi?“ upita vitez.
„Ne“, reče David, „pokopaću mrtvaca, i vi hrišćani to činite.“
„Da, ali ih ne zakopamo u zemlju poput životinja, kao vi“, prezrivo reče vitez.
Usmerio je pažnju prema svojim prijateljima u piću.
Jedan od njih, stanoviti Guy iz Carpentrasa, iznenada reče: „Gde zapravo spavaju ti Čifuti? Jesmo li već videli njihove kuće?“ Njih trojica skoče, upute se prema sinagogi. Onde Jošua Obadija s nekoliko stanovnika prostire krevete. Već prilično pijan Guy reče da to nisu kreveti za vitezove, nego za pse. Obadija objasni da časni gosti mogu spavati u otvorenim kućama, a ne u sinagogi. To se vitezovima ne sviđa, oni su tražili i sinagogu. Prete im, kunu se da neće ostati na tome, prekrste se, izađu na glavni ulaz. Drugi vitezovi lutaju ulicama, svako nešto želi, jedan iz pešadije posegne za suknjama neke žene. Muž je zaštiti, nastane naguravanje. Dolazi vitez i kaže pijanim muškarcima da neće tolerisati razvrat. Muškarac i žena pobjegnu u kuću, zabarikadiraju vrata.
Sad sve više muškaraca pristiže u židovsku četvrt. „Ovde smrdi po židovskom mesu“, vikne jedan. Drugi se smeju.
„Pusti tu gamad na miru“, poviče drugi, a treći: „Da, ali uskratili su nam sinagogu za spavanje, šta oni misle, ko su?“
Oko ponoći mesec stoji visoko iznad doline i svoje bledo svetlo baca na stenu, koja izgleda sablasno i čudovišno. Polako se gase vatre na drugoj strani. Zvezde svetlucaju ledene i svetle. Povici i smeh ispod obrambenog zida čuju se još neko vrieme. Zatim bude tiše, brojni vitezovi još lutaju selom u potrazi za prenoćištem. Provaljuju vrata, izvlače stanare iz kuća.
U židovskoj četvrti kod sinagoge nastaje strka. Onde su svi židovski stanovnici već legli na ležajeve, plahte i krpe; svoje su kuće ostavili otvorene, ali sve su već zauzete.
Nekoliko muškaraca nahrupi u sinagogu, isuču mačeve i poviču: „Svi van, odmah!“
Jošua Obadija ustane, odgovori da su sve kuće otvorene vitezovima, no da je ovo mesto za njih i da je posvećeno njihovom verom.
„Platićeš zbog ovog, židovsko pseto“, prosikće jedan od muškaraca.
Malo posle čuju kako s izvanjske strane vrata muškarci postavljaju barikade. Kroz ulice kotrljaju teret, gredama podboče vrata. Ovde-onde čuju se povici, ubrzo se oseti miris paleži. Neko je zapalio vatru ispred vrata, dim ulazi kroz uzak prozor. Ljudi koji su spavali probude se i počnu moliti. Deca plaču, majke ih teše. Muškarci u mraku dovikuju jedni drugima da moraju pružiti otpor. Ispred sinagoge u međuvremenu je nastao veliki metež. Zveckaju mačevi, čuje se dozivanje i vika. „Spalićemo ih žive, ubice Krista“, poviče neko. Dernjava, zvižduci, vika, pesma. Deus lo volt! Čuju se ritmički udarci po starim vratima koja se ubrzo zapale. Ljude u unutrašnjosti sinagoge uhvati panika, potrče prema vratima, shvate da se nalaze u klopci.
Rabin Obadija, znajući da preti katastrofa, zajedno s dvojicom muškaraca skuplja jednostavnu menoru, stare svitke Tore, svoj ogrtač, šofar, popis vernika u selu, pisma koja je dobio od nadrabina Todrosa iz Narbonne i ostale dokumente, na kraju nekoliko molitvenih remena koji su ostali ležati i kožnatu torbu s dvadesetak zlatnika. Sve su stavili u veliku vreću, najmlađi od trojice muškaraca zabaci je na leđa. Otvaraju skrivena vratašca sa stražnje strane sinagoge, mala vrata koja su od pamtiveka zakračunata, predviđena za beg i napravljena nakon požara prie jednog veka, o čemu govore stare priče. Vrata zaškripe dok ih otvaraju, dospevaju u uličicu koja opisuje polukrug kod južnog obrambenog zida. Uspinju se stubama blizu Le Petit Portaleta. Čuvar zbog buke i gungule nije na svom mestu, uključio se u borbeni metež u selu. Trojica muškaraca oprezno se uspinju gore gde do današnjeg dana postoji uzak kozji put, puteljak koji nalevo vodi do tornja. Kad prođu klisuru, skrenu prema jugu, potom se spuste strminom, dospejuu negde kod Combe Saint-Andréa među gustiš, spuste se niže u uzak, teško pristupačan klanac. Onde se nalaze jedna iznad druge dve ne odveć duboke špilje. Predmete iz sinagoge pohranjuju u tami gornje špilje. Spuste se do druge špilje kako bi kroz uzak klanac opet došli na put. No onde probuđeni medved iziđe iz špilje; u tren oka dohvati prvog čovjeka, snažnim šapama slomi mu kičmu. Drugi čovek gurne pred sebe starog rabina, jedva umaknu, izgrebu se na oštrim malim palmama, grmovima borovica i zapletenom žbunju. Vrate se natrag gore, a onda se opet spuste prema selu. Žele proći Le Petit Portalet, ali onde je izbila borba između nekoliko čuvara i par pijanih muškaraca. Onde ne mogu proći. Pobegnu skroz gore blizu utvrde, gde deseci teško naoružanih muškaraca izlaze iz utvrde. Dolaze do drvenih severnih vrata, ali stubište je zabarikadirano. U panici mlađi muškarac gurne nekoliko greda u stranu, provuče se kroz otvor, sjuri se niz stube. Jošua Obadija ne može ga više pratiti. Srce samo što ga ne izda. Sopćući klizne na tlo, uhvati se za prsa, zatetura od bola. Na glavi ima tako duboke ogrebotine da mora brisati krv s očiju. Odozgo, kad se približi rubu provalije, na prodornoj mesečni može videti razmere katastrofe koja je zadesila mirno planinsko selo. Kod sinagoge čuje krike, dreku, nekolicina muškaraca gura se na stubama, velikom gredom udaraju o glavna gradska vrata. U noći vatra šikne visoko, iskre u gustim oblacima frcaju prema crnom noćnom nebu.
U međuvremenu je većina žena i djce pobegla kroz mala vrata do obrambenog zida, ali i ondj nailaze na vojnike. U sinagogi nekoliko najjačih muškaraca uzima što im se nađe pri ruci, zbijeni, približavaju se vratima koja tinjaju i pokušavaju ih provaliti. Nakon nekog vremena plamenovi se počnu širiti unutra. Nešto kasnije vrata popuste. Nekoliko muškaraca želi iskočiti van i odmah nailaze na mačeve i koplja. Smrtni hropac natera ostale u sinagogi da ustuknu; vratašca za beg zatvorena su izvana. Jedan od njih razvali ih glavom teškog svećnjaka; ljudi izjure u noć kroz gornju uličicu. Nekoliko pešaka, u međuvremenu potpomognutih seljacima koji su također prodrli u selo, sustižu begunce i probodu ih.
Sad su tek popustile sve brane. Započinje krvoproliće koje traje do jutra. Uplakanom detetu glavom su tresnuli o zid; krv šikne na odeću počinitelja. Žene su silovane dok im je nož pod grlom. Muškarci koji pružaju otpor zatučeni su toljagom, potom izudarani nogama i probodeni. Neki veliki muškarac, inače dobroćudni Roger de la Loge, obruši se urlajući na ubice, zatuče trojicu. Desetak muškaraca okomi se na njega, uhvate ga, jedan mu iskopa oči, drugi mu zarije bodež u grlo. Bljujući krv pokušava se uspraviti. Urla nešto nerazumljivo, padne im pred noge. Glavu mu razmrskaju velikim kamenom.
Deus lo volt! Sve više stanovnika zapomažući beži iz svojih skrovišta, pokušavaju stići do glavnih vrata i pobeći. Za njima urlajući trči banda i zatuče ih. Hvataju žene, silovanja izazivaju opijenost, čuje se val kričanja, kuknjave, deranja. Krvoločnost postane uspaljenost, a uspaljenost ekstaza; ljude probadaju, seku, udaraju, gaze. Ljudska kaša curi niz kaldrmu na kojoj se inače pare puževi; mesec stoji visoko i tiho iznad doline, a Mlečna staza svetluca u svojoj vjčnoj čaroliji.
Uzbunjen kricima žena, Yaakov trči od sinagoge natrag kući, doziva majku, čuje kako mu odgovara negde pored Grande Rue pa joj se priključi. Po mraku Hamutal beži s dvoje dece i dojenčetom gore prema klisuri gde se iza šipražja nalazi špilja. Zaustave je dvojica muškaraca u oklopu koji nose baklje.
„Vidi ovo, plava kuja ispuzala je iz čifutske jame“, reče jedan.
„Šta radiš ovde, izgledaš kao hrišćanka.“
Isuče bodež. Hamutal privije k sebi dojenče, stane ispred svoje dvoje dece i počne ih preklinjati: „Poštedite ih, poštedite nas.“ Podigla je ruke sklopljene na molitvu i pre nego što se snašla počela recitirati kršćansku molitvu na langue d’oca, na jeziku severa, jeziku svog detinjstva.
Muškarac je pogleda zlobno i sumnjičavo. „Beži odavde“, reče, „ali ova dva derišta ostaju sa mnom za slučaj da se predomislim.“
„Kako se zoveš, mila“, naceri se.
Bez razmišljanja reče mu svoje hrišćansko ime.
„Hoho, Adelaïs“, naceri se, „a ko ti je muž?“
„Negde je dole“, reče oklevajući i pokaže neodređeno prema drugom kraju sela.
Čovek je pogleda još prietvornije i naceri se.
„A da? A ova deca? Jesu li ovi tamni Čifuti tvoji? Nisu? Kako se zovu, brzo.“
Zastane, ne može se dosetiti drugih imena osim njihovih židovskih, shvati svoju izdaju; brizne u plač. „O, Jacobe“, reče, “Jacobe, dete, ostani uz mene.“
„Kako mu je pravo ime?“ obrecne se grubijan na nju dok uokolo ljudi umiru i kriče u smrtnom strahu. „Hrišćanka spašava židovski nakot? Miči se odavde ili ćeš vidjeti svoga boga.“
Odvlači sa sobom decu u mrak, ona vrište iz petnih žila, dozivaju majku koja još uvek privija dojenče na grudi. U međuvremenu se iza nje pojavi neki muškarac i uhvati je u čvrst stisak. Oseća kako se spolovilom trlja o njenu stražnjicu sve dok se ne strese, pusti je, pljune na kamenje i ode.
David je među poslednjima izjurio iz sinagoge u kojoj je pokušavao obraniti stanovnike koji su se onde sklonili. Prepoznao je glasove svoje uplakane dece, u panici, ne gledajući krenuo je za muškarcima koji ih vuku sa sobom. Naleteo je ravno na mač nekog gorostasa, koji mu je smejući se izvukao mač iz grudi i dokrajčio ga. David padne, dok mu žena s najmlađim detetom beži prema špilji gde želi ostaviti dojenče da bi onda potražila ostalo dvoje dece. Ali više nema povratka. Nadvije se nad dojenče, privije ga na grudi da ga umiri.
Već se dani kad pokolj prestane. Selo je pretrpano leševima, sinagoga se još dimi, cela židovska četvrt poprište je katastrofe, a psi se motaju između osakaćenih tela koja leže nabacana. Tek se onda Hamutal probudi iz svoje panične oduzetosti. Dok joj srce lupa razmišlja o deci i mužu, želi ih potražiti, podigne svoje uspavano dojenče, privije ga na grudi u velikom šalu. Spusti se putem pored Le Petit Portaleta, posvuda vidi leševe, otrči u uličice, uhvati je panika, doziva decu, pronalazi svog muža među ostalim unakaženim telima. Spusti se na tlo i plače kao opsednuta. U tiho jutro to zvuči poput zavijanja životinje, u selu vlada potpuna tišina. Na jutarnjem svetlu metalna ograda na Portail Meunieru visi delom izbijena s okova. Sva ulazna vrata u mesto stoje širom otvorena. U dolini njište konji. Sunce odjednom izađe iznad brda, baca prodorno svetlo na užase noći.
Raymond de Toulouse, koji je nemirno spavao u svom bogato ukrašenom šatoru kilometar i po dalje na levoj obali rijeke, izlazi iz logora. Vidi nekoliko ruševina u selu iz kojih se diže dim, pita svoje posilne što se onde zbilo, traži pojašnjenje o borbama od
prethodne noći. Stižu samo zbunjujuće vesti o seljanima koji su navodno htjeli ubiti vitezove na počinku, koji su onda delovali u samoobrani, milostivi gospodine.
Vojska se diže, čuje se truba, improvizirani šatori se uklanjaju. Vitezovi koji su spavali u selu izlaze iz kuća, spuštaju se niz uličice te izlaze kroz Grande Porte. U nizini bude se bezbrojni vojnici koji su spavali pod otvorenim nebom. Posvuda odjekuje dogovoreni poziv za okupljanje: „Toulouse! Toulouse!“
Psi laju, preostale ovce bleje, deca tule s njima, volovi muču, kola se uz škripu pokreću. Vitezovi postrojavaju redove pešadije, daju zapovedi. Potom se karavana pokrene, u smeru današnjeg Grand Vallata, prema La Loge i dalje u smeru istoka. Raymond de Toulouse, nakon što je zajedno s Adhémarom de Le Puyjom svečano izrekao jutarnju molitvu, klekne, primi blagoslov i neustrašivo, na čelu svojih trupa krene prema visoravni Plateau d’Albion. Gore na steni, kod klanca gde stoji Chapelle Saint-André, plače iscrpljeni rabin Jošua Obadija. S mukom ustane, odšepesa kroz vrata utvrde, kod južnog obrambenog zida vidi napola uništeni Petit Portalet, spusti se, naiđe na Hamutal koja neutešno jeca, vidi uništenu, izgorelu sinagogu. Pored romaničkog luka levo od stuba vidi mrtvog sina glavnog rabina iz Narbonne, u lokvi crne krvi.
6.
I ja vidim sunce kako se uzdiže iznad brda, iznenadno i snažno. Pisao sam celu noć, umoran sam. Polako, da ne probudim ženu, otvaram kapke i prozor svoje radne sobe. Ispod mene uličice su u selu, iza njih nizina oko Nesque, polja lavande i visoka trava prošarana divljim pirom. Zanjihane krošnje uz vijugavu rečicu. Čujem cvrkut prvih lastavica. Zamišljam kako se sad stari Obadija, koji je tokom noći pobegao u brda s dvojicom muškaraca da u špilju skloni svitke Tore, sadržaj genize i zlatninu iz sinagoge, polako vuče u selo, slomljen, napipavajući poput slepca put između mrtvaca, vidi plavokosu ženu mladog rabina kako jeca nad telom svog mrtvog muža. Vonj krvi je nepodnošljiv; posvuda leže rasporena tela, divlji pas poslužio se mozgom koji curi iz lubanje. Dojenče metar dalje leži na kaldrmi i plače. Stari rabin tiho plače, položi ruku na ženino rame.
Iz doline čuju se rog i buka konja i ljudi koji kreću na put; razdanilo se, mamurnih glava spuštaju se na kolena u skrušenoj molitvi i zahvaljuju Bogu što im je poverio taj veliki zadatak. Obadija podupre slomljenu ženu, odvede je u svoju kuću čija su ulazna vrata uništena. Svoju ženu pronalazi kako se u smrtnom strahu trese u podrumu. Ima ogrebotine po licu i tragove vatre na odeći.
Spustim se niz uličicu, idem do pekara po kruh i kroasane. Kasni je avgust, dolina pokazuje svoje rajsko lice; iznad ruševine Chapelle Saint-André, na istočnoj strani iznad provalije, nebo je tamnoljubičasto i bez oblaka, hladno i čisto. Iznad vijugavog korita reke nadvila se bela zaparena maglena zmija. Sve je pusto i mirno; kao da sam se probudio iz noćne more.
Pekar vidi moje podočnjake.
„On a fait la fête? Bili ste na zabavi?“ upita me zafrkantski.
„Oui, la fête. Da, na zabavi“, promrmljam, „en effet. La fête. Doista. Zabava.“
Kod kuće skuvam jaku kavfu, sednem na sunce na terasi. U vinovoj lozi zuje bezbrojne pčele. Iznad visoravni Albiona, gde se još pre dvadeset godina pod zemljom nalazio francuski nuklearni arsenal, lete dva mlazna lovca koji samo što ne rasparaju nebo. Za sobom ostavljaju potmulu jeku, kao da je još nekoliko minuta zrak gušći nego inače. Zatim se vraća tišina. Nekoliko ovčjih zvona začuje se u blizini Le Viguiera.
Negde se zalupe vrata, onda je opet tiho.
Nakon doručka popnem se među stene. Stari put koji je vodio do židovske četvrti još uvek je tu.
Nakon desetak metara skrenem nalevo i uspnem se po sedam starih, slomljenih kamenih stuba koje su napola skrivene ispod suhe trave. Levo do njih još uvek se nalazi veliki romanički luk u razini podruma. Izlazim na mali travnjak gde bih leti sretno i mirno sedeo čitajući na toplom lahoru. Znam već dugo da se onde nalazi bunar, prekriven komadom metalne valovite ploče i nekoliko teških dasaka. Pogledam gore prema besprekornom nebu gde nekoliko vrana glasno kričeći nestaje iza vrhova stene. Kao u snu hodam do ruševina Le Petit Portaleta, potom krećem stazom koja me vodi do tornja.
Staza se brzo uspinje, pre nego što se snađeš pred tobom pukne široki pogled sve do okolice Montagne de Lurea, dok si leđima okrenut prema jednoj od brojnih padina Mont Ventouxa.
Prognoza najavljuje toplinski val. Poštar u svom žutom kombiju prolazi ispod stabala lipe prema klancu. Ja se približavam velikoj steni koja se nekad odcepila i koja još uvek pritišće ruševinu obrambenog zida, svojom teškom i nepouzdanom ravnotežom, ogroman teret iza kojeg se skrivaju plitke špilje.
Gde je Obadija sakrio dragocenosti iz sinagoge?
Niko živ to ne zna, ali priče se još uvek pričaju.
Obadija je tajnu poneo sa sobom u grob.
Nakon što su krstaši sa celom svojom haotičnom pratnjom nestali u smeru severoistoka prema Dingeu, Obadija je nastojao zbrinuti izbezumljenu Hamutal. Malo je toga mogao učiniti. Celo je selo nastradalo, uključujući hrišćane, iako oni nisu pobijeni. Sva stoka bila je zaklana, sjenici i podrumi opljačkani, neke štale srušene jer bi njima mogle zatrebati grede. Žita nema, mesa nema, mala stada su desetkovana, mlado vino nedavno pretočeno u bačve je nestalo. Jesen je, sve su prikupljene rezerve nestale, preti glad.
Obadija je očajan; on i njegova žena nemaju ništa da dostojno pomognu snahi glavnog rabina. Poslao je glasnika u Narbonne da mu prenese strašnu vest o smrti sina i otmici unučadi. Nedelju dana posle glasnik se vratio; Hamutal ne sme doći u Narbonne, u tadašnjim okolnostima to je preopasno.
Sedeći na golom tlu žena u žalosti ostaje nedeljama u prostoriji zastrtoj crnim plahtama. Nosi samo grubu pokorničku odoru i dvoji pred običajima koji su joj dozvoljeni kako bi izrazila da je u žalovanju kao žena visokog porekla. Moli i mrmlja celo vreme, no ono što kaže je nerazumljivo. Jedva da s njom razgovaraju; dvaput dnevno donose joj jednostavno jelo koje se sastoji od vodenaste supe i komada hleba. Noćnu posudu ostavlja pred vratima, pre nego što opet navuče teški zasun na vrata. Obadijina žena čuje je ponekad kako pomiče nameštaj. Kako noću otvara primitivni prozor. Razgovara sama sa sobom. Nakon nekoliko nedelja smrad u sobi ne da se više izdržati.
Oslobodili su je daljnjeg žalovanja. Izlazi iz sobe. Sablasna pojava gorućih očiju, mršava i izmučena, potonula u ludilu svoje usamljenosti. Rabin i njegova žena ustuknu. Zagreju joj vodu. Stave trave iznad vatre. Oštar miris se širi. Zavijanje vukova u šumama kod Saint-Jeana. Tišina. Ona zatrepće pred bleštanjem nemilosrdnog, beskrajnog svetla iznad puste visoravni. Prigušeni glasovi sela. Njeno dete, za koje se brinula stara babica, stavili su joj u naručje. Život se vraća u nju, ali jedva daje znakove prepoznavanja.
Richard Todros putem glasnika moli Jošuu Obadiju da napiše pismo preporuke za Hamutal te da je pošalje na put, na istok, u potpunoj diskreciji, ali nikako ne u natrag u Francusku. U Narbonnei sve vrvi od normanskih vitezova na putu za Siciliju i južnu Španiju: rekonkvista se opet rasplamsala. Obadija piše pismo preporuke.
Richard Todros putem glasnika moli Jošuu Obadiju da napiše pismo preporuke za Hamutal te da je pošalje na put, na istok, u potpunoj diskreciji, ali nikako ne u natrag u Francusku. U Narbonnei sve vrvi od normanskih vitezova na putu za Siciliju i južnu Španiju: rekonkvista se opet rasplamsala. Obadija piše pismo preporuke.
* * *
Dugo posmatram veliku odcepljenu stenu koja se nalazila okomito iznad sinagoge. Vlada beskonačna tišina. Vreme ne postoji, samo prostor. Gledam kako se selo budi, muškarac u plavim hlačicama proteže se na terasi i promatra dolinu. Nasuprot suncu neki traktor se vozi po uskom putu prema polju lavande, vidim ga, ali ga ne čujem. Zazvoni zvonce na pekarnici, netko kaže „bonne journée“. Pas zalaje; petao zakukuriče, ženski glas poviče: „Mathieu!“
Spustim se u selo, prođem pored ruševine gde opet među visokom travom stojim pored bunara. Preplavio me dubok, čudan mir. Probdevena noć dovela me u stanje laganog transa. Želim leći pored svoje uspavane žene, ali sam previše budan, previše pozoran. Opet ću sesti za mali pisaći sto i podići pogled. Tik ispred mene na zidu u starom okviru visi kopija oštećenog, gotovo hiljadu godina starog hebrejskog manuskripta. Ima rupe. U njemu ima nadnaravne tužne lepote.
7.
MNYW 1096.
„Da se vrši pravda i čini pravo, draže je Jahvi nego žrtva.“ (Izr 21,3)2. Osim toga: „Ljubite i vi pridošlicu, jer ste i sami bili pridošlice u zemlji egipatskoj.“ (Pnz 10,19)
Mir i spokoj, obilje dobrih vesti, znanje, mudrost i milosrdna čistoća od Stvoritelja Duha za sve one koji kroče pravim putem, pravo ime za one koji žele ići putem savršenosti; svetlo i sreća da se duše razvesele; ispunjavanje nasledstva svima od trećine prašine zemlje; da se ruševine ponovo izgrade, da se pomogne duhovima i da se svi okupe u zajedničkom veselju. Našem narodu, plemenitima nacija, moćnima naših masa, bratstvu sinova Izraela, gde god da se nastanili, dobročiniteljima nacija, tamarisu ljudi Izraela, pribežištu očajnih, oni koji su im iskazali dobročinstva puna lepote, koji „svoja tela nude onome ko ih tuče i svoje obraze onima koji im čupaju kosu“, njima treba ponuditi njihovu dušu: „Prigni se da pređemo!“ (Iz 51,23). Sve ih je to zadesilo, no uprkos tome nikada nisu zaboravili ime Večnoga, svoga Boga. Neka ON pokaže svoje znakove narodima, neka on sakupi zabludele i sve naše razasute po zemlji ujedini u svom svetom obitavalištu, i neka nas ON naseli na brdu naših predaka, kao što stoji zapisano, „Na svetoj gori mojoj, na visokoj gori Izraelovoj - reč je Jahve Gospoda - služiće mi sav dom Izraelov, u svojoj zemlji...“ (Ez 20,40). Od nas, kehile iz MNYW, „pastira“ (Jr 49,20), pretučenih i slomljenih koji moramo živeti među p[sima], od mnogih koji su bili preostali su samo rietki, „k’o kopljača na vrhu gore il’ na bregu zastava“ (Iz 30,17), bačeni na „pripeku danju i noćni mraz“ (Jr 36,30), neka ime Gospodinovo bude blagoslovljeno na veke vekova. Svejedno, usprkos našoj dubokoj utučenosti i beskonačnom našem jadu, preklinjemo Vas, molimo milost našega kralja da ubrza radosne vesti i privede kraju našu dijasporu na „slavnom prestolu dignutom od davnina, to je naše sveto mesto.“ (Jr 17,12) kako stoji zapisano: „Podignuće steg narodima, sabrat će Izraelu prognanike i skupiti Judi raspršene sa sva četiri kraja zemlje“ (Iz 11,12).
Na ovom mestu želimo našu plemenitu gospodu izvestiti o onome što se dogodilo ovoj udovici, prozelitkinji, čiji je suprug bio gospodin R. David - neka mu je pokoj duši - član zajednice u Narbonnei, član obitelji R. Todros iz Narbonne - neka sećanje na njega nama svima bude blagoslov. Došao je k nama pre šest godina zbog svoje žene, gore spomenute prozelitkinje, koja je nekad bila hrišćanka i pristupila svetom savezu; napustila je kuću svoga oca i veliko bogatstvo u stranoj zemlji, ovamo je došla u ime Gospodina i potražila utočište pod okriljem šekine. Ostavila je svoju braću i plemenitu porodicu pa živela u Narbonnnei, a R. David, gore spomenuti preminuli, oženio se njome i više od šest meseci živeo onde s njom, sve dok nije doznao da nju traže. Stoga je s njom pobegao k nama gde Premoćni ne odobrava taj progon, velik je ON i velik će biti [...] Suprug je ubijen u sinagogi, a dvoje dece zatočeno - dečak imenom Yaakov i devojčica nazvana Justa, tri godine stara, i sve što su imali bi im oduzeto. Udovica je preživela, puna jada zbog svoje nesreće i oskudice jer više nikoga bilo nije ko bi se brinuo za nju; sve što joj je ostalo bio je sin u dobi od [...] meseci. Nakon tih događaja bila je napuštena, potrebita i gola, bez sredstava da prehrani i obuče sebe i svoje siroto dete. Iz tog razloga obraćamo se našoj milostivoj gospodi da Vas obavestimo o ženinoj neimaštini i velikoj potrebi. O gospodo, podignite pogled prema nebesima i imajte milosti prema ženi u nuždi, njenoj bedi i njenoj deci koja su bila uhvaćena, a setite se i njenog mučki ubijenog muža. „Pa će se možda Jahve, Bog nad Vojskama, smilovat? ostatku Josipovu.“ (Am 5,15) kako bi ponovo pronašla svoju decu. Sada Vas molim, primite ovu ženu dobronamerno, primite je velikodušno kao što primate sve putnike i svet će vam pripasti. „Vikneš li, Jahve će ti odgovorit’, kad zavapiš, reći će: ‘Evo me!’“ (Iz 58,9) Neka Najviši, blagoslovljen bio, usliša sve vaše molitve, kao što stoji napisano: „Tada me iskušajte - govori Jahve nad vojskama - neću li vam otvoriti ustave nebeske i neću li izliti na vas punom merom blagoslov.“ (Malahija 3,10)
[...] Tako je govorio GOSPOD. U svojoj dobroti ON će Vas dvaput nagraditi i pune radosti voditi do mesta njegove veličanstvenosti [...] [Blagoslovljen] je GOSPODIN u svojoj milosti. Amen, sela, Jošua Obadija, mir budi s njim.
-----------------------
2 Biblija, Stari zavet - prevod: Silvije Grubišić, Filibert Gass, dr. Antun Sović, Hrišćanska sadašnjost, 2005. (op. prev.)
------------------------
2 Biblija, Stari zavet - prevod: Silvije Grubišić, Filibert Gass, dr. Antun Sović, Hrišćanska sadašnjost, 2005. (op. prev.)
------------------------
Нема коментара:
Постави коментар