Alea: Aleksandar Dima, Grog Monte Kristo -Drugi deo ( XI, XII)

BUĐENJE

Kad se Franc osvesti i ugleda predmete oko sebe, učini mu se da još sanja. On pomisli da se nalazi u nekoj grobnici u koju je jedva prodirao, kao sažaljiv pogled, jedan sunčev zrak. On ispruži ruke i oseti kamen; zatim se uspravi sedeći i vide da leži u svome burnusu na postelji od suvog vresja, koja je bila vrlo meka i veoma mirisna.

Čitavo njegovo snoviđenje bilo je iščezlo, i kao da su one statue bile samo utvare koje su izišle iz svojih grobova za vreme njegovog sna, one su pobegle pri njegovom buđenju.

On pođe nekoliko koraka ka mestu otkuda je dolazila svetlost. Posle svekolike bure njegovog sna nastupio je mir stvarnosti. On vide da se nalazi u jednoj pećini, te pođe ka izlazu, i kroz zasvođeni otvor ugleda plavo nebo i azurno more. Vazduh i voda su blještali od zrakova jutarnjeg sunca; na obali su mornari sedeli razgovarajući i smejući se, a na dva koraka u moru barka se ljuljala ljupko na svojoj kotvi.

On se neko vreme naslađivao svežim povetarcem koji ga je milovao po čelu; osluškivao je oslabljeni šum talasa koji se kretao po obali i ostavljao po stenama čipku od pene bele poput srebra. Pustio je, ne razmišljajući i ne misleći ništa, da ga prožima ona božanska čar prirode koju osećamo naročito kad se budimo iz nekog neverovatnog sna. Zatim malo-pomalo, spoljni život, tako miran, tako čudan, tako beskrajan, podseti ga na neverovatnost njegovog sna, i uspomene počeše da mu se vraćaju u sećanje.

On se seti svog dolaska na ostrvo, svoga susreta sa jednim starešinom krijumčara, jedne podzemne palate pune raskoši, jedne odlične večere i jedne kašičice hašiša.

Samo, gledajući tu stvarnost u punoj dnevnoj svetlosti, njemu se činilo da je prošlo najmanje godinu dana otkako su se svi ti događaji odigrali, toliko mu je san što ga je prosanjao bio živ u mislima i dobijao sve veću važnost u njegovom umu. Zato je s vremena na vreme njegova mašta posađivala među mornare, ili prevodila preko neke stene, ili ljuljala na barci jednu od onih utvara koje su njegovu noć, poput zvezda, osvetlile poljupcima. Uostalom, glava mu je bila potpuno bistra, a telo potpuno odmorno: nikakve težine u mozgu, već, naprotiv, izvesno prijatno osećanje po celom telu, i veća nego ikad sposobnost da se napaja vazduhom i suncem. On se stoga veselo približi svojim mornarima.

Čim ga ponovo ugledaše, oni ustadoše, a gazda mu priđe i reče:

— Gospodar Sindbad nam je stavio u dužnost da isporučimo Vašoj preuzvišenosti njegove najlepše pozdrave i rekao nam da izrazimo njegovo žaljenje što se nije mogao oprostiti s vama, ali se on nada da ćete ga izviniti kad budete saznali da ga neki veoma hitan posao zove u Malagu.

— A, tako, dragi moj Gaetano, — reče Franc — znači da je sve ovo zaista stvarnost: da postoji jedan čovek koji me je dočekao na ovom ostrvu, koji mi je ovde ukazao kraljevsko gostoprimstvo i koji je otputovao za vreme mog spavanja?

— On toliko stvarno postoji, da eno njegove male jahte kako se udaljuje pod punim jedrima, i da ćete vrlo verovatno, ako hoćete da uzmete svoj durbin, raspoznati svog domaćina usred njegove posade.

I govoreći tako, Gaetano ispruži ruku u pravcu jednog brodića koji je jedrio prema južnom rtu Korzike.

Franc izvuče svoj durbin, udesi ga, pa ga upravi ka označenom mestu.

Gaetano se nije varao. Na zadnjem kraju lađice onaj tajanstveni stranac stojao je okrenut k njemu i držao isto tako durbin u ruci. Imao je na sebi potpuno isto ruho u kome se pojavio sinoć pred svojim gostom i mahao maramicom u znak oproštaja.

Franc mu otpozdravi izvukavši takođe svoju maramicu i mašući njom kao što je onaj mahao svojom.

Posle jednog trenutka oblačak dima ocrta se na zadnjem delu broda, odvoji se ljupko sa krme i poče da se penje polako k nebu; zatim slab pucanj dopre do Franca.

— Eto, čujete li? — reče Gaetano. — On vam sad kaže zbogom. Mladić uze svoj karabin i ispali ga uvis, ali bez nade da će njegov pucanj preći daljinu koja je razdvajala jahtu od obale.

— Šta naređuje Vaša preuzvišenost? — reče Gaetano.

— Da mi najpre zapalite jednu buktinju.

— Ah, da, razumem, — nastavi gazda — da potražite ulazak u čarobni stan. Vrlo rado, preuzvišenosti, ako vas to zanima, i ja ću vam odmah dati traženu buktinju. I ja sam bio opčinjen mišlju koja vas je obuzela, pa sam pustio na volju tome svom prohtevu tri ili četiri puta; ali sam se naposletku odrekao toga. Đovani, — dodade on — zapali jednu buktinju i donesi je njegovoj preuzvišenosti.

Đovani izvrši naređenje. Franc uze buktinju i uđe u pećinu, a Gaetano pođe za njim.

On raspoznade mesto gde se probudio po postelji od vresja koja je još bila sva izgnječena; ali je uzalud prelazio buktinjom po čitavoj površini pećine, on ne vide ništa osim to da su, prema tragovima dima, i drugi sem njega uzalud pokušavali isto istraživanje.

Međutim, on ne ostavi nijednu stopu toga granitnog zida, nedokučljivog kao budućnost, a da ga ne pregleda; u svaku pukotinu koju bi ugledao zavlačio je oštricu svoga lovačkog noža, na svako ispupčenje koje bi zapazio pritiskivao bi u nadi da će ono popustiti; ali je sve bilo uzalud, te on bez ikakva uspeha izgubi dva sata u tom pretraživanju.

Posle tog vremena odustade; Gaetano je likovao.

Kad se Franc vrati na obalu, jahta je izgledala još samo kao bela tačkica na vidiku. On se opet posluži svojim durbinom, ali čak ni pomoću njega nije se moglo ništa razaznati.

Gaetano ga podseti da je on tu došao da lovi koze, na što je bio potpuno zaboravio. On uze svoju pušku i poče da krstari ostrvom kao čovek za koga bi se pre reklo da vrši neku dužnost nego što se zabavlja, i posle četvrt sata već je ubio jednu kozu i dva jareta. Ali su te koze, iako divlje i hitre kao divokoze, suviše ličile na naše domaće koze, te ih Franc nije ni smatrao nekom divljači.

Osim toga, sada su mu se mnogo krupnije misli vrzle po pameti. Od sinoć je on zaista bio junak jedne priče iz Hiljadu i jedne noći, te ga je nešto neodoljivo opet vuklo ka pećini.

Tada on i pored neuspeha svoga prvog istraživanja, započe i drugo, pošto je rekao Gaetanu da ispeče jedno od ona dva jareta. Taj drugi pohod potraja dosta dugo, jer kad se vratio, jare je bilo ispečeno i doručak gotov.

Franc sede na ono mesto odakle su ga sinoć pozvali na večeru u ime onog tajanstvenog domaćina, i on ugleda, poput galeba koji se ljuljuška na vrhu talasa, malu jahtu koja je i dalje odmicala ka Korzici.

— Ali — reče on Gaetanu — vi ste mi kazali da gospodar Sindbad plovi ka Malagi, a meni se čini da se uputio pravo ka Porto-Vekiju.

— Zar se ne sećate — reče gazda — da sam vam rekao da se među članovima njegove posade nalaze trenutno dva korzikanska razbojnika?

— To je istina; i on će ih iskrcati na obalu? — reče Franc.

— Dabome. Ah, to je čovek — uzviknu Gaetano — koji se ne boji ni boga ni đavola, kako se priča, i koji će se udaljiti i za pedeset milja od svoga puta samo da bi učinio uslugu nekom čoveku u nevolji.

— Ali takve usluge mogle bi ga dovesti u sukob sa vlastima onoga kraja gde on vrši takva čovekoljubiva dela — reče Franc.

— Eh, — reče Gaetano smejući se — mnogo njega briga za vlasti! On se na njih i ne osvrće! Samo neka pokušaju da ga gone. Pre svega, njegova jahta nije brod, nego ptica, i on bi mogao da dâ tri čvora fore nekoj fregati; a osim toga, dovoljno mu je da se samo skloni negde na obalu, pa zar mislite da ne bi svuda naišao na prijatelje?

Iz svega ovoga sasvim jasno se videlo da je gospodar Sindbad, Francov domaćin, imao čast da bude u prijateljstvu sa krijumčarima i razbojnicima po čitavoj obali Sredozemnog mora, usred čega je neminovno bio stekao dosta čudnovat položaj.

Što se tiče Franca, njega sad ništa više nije zadržavalo na Monte Kristu, jer je bio izgubio svaku nadu da će pronaći tajnu pećine, te se požuri da doručkuje, a naredi svojim ljudima da barka bude spremna za trenutak kad bude završio obed.

Posle pola časa bio je na barci.

On baci i poslednji pogled ka jahti: ona tek što ne beše iščezla u zalivu Porto-Vekija.

On dade znak za polazak.

U trenutku kad se barka krete, jahta iščeze.

Sa njom je iščezavala i poslednja stvarnost prethodne noći; zato i večera, i Sindbad, i hašiš i statue, sve to poče Francu da se stapa u jedan isti san.

Barka je plovila celog dana i cele noći; a sutradan, kad sunce izgreja, i ostrvo Monte Kristo beše iščezlo.

Čim Franc stupi na kopno, on zaboravi, barem trenutno, događaje što se nedavno behu odigrali da bi se oprostio sa prijateljima i poznanicima u Firenci, i pobrinuo posle toga jedino kako će otići svome drugu, koji ga je čekao u Rimu.

On, dakle pođe i u subotu uveče stiže na Carinski trg poštanskim kolima.

Stan je bio kao što smo kazali, unapred zadržan, te je trebalo samo da stigne u hotel gazde Pastrinija, što nije bilo sasvim lako, jer je svetina zakrčivala ulice i Rim je već brujao od onog potmulog i grozničavog žagora koji prethodi velikim događajima. A u Rimu ima četiri velika događaja godišnje: karneval, velika nedelja, Brašančevo i praznik svetog Petra.

Za vreme ostalog dela godine varoš ponovo utone u svoju sumornu ravnodušnost, u ono stanje koje je na sredini između života i smrti, zbog čega liči na neku stanicu između ovog sveta i onoga, na divnu stanicu, na odmorište puno poezije i slikovitosti, koje je Franc posetio već pet ili šest puta i koje mu se svaki put činilo još divnije i čarobnije

Naposletku prođe kroz gomilu sveta koja je sve više rasla i bivala sve burnija, i stiže u hotel. Na njegovo prvo pitanje odgovoriše mu, sa onom bezobzirnošću svojstvenom kočijašima zauzetih fijakera i hotelijerima koji su izdali sve sobe, da za njega nema više mesta u hotelu London. On tada posla svoju posetnicu gazda Pastriniju i pozva se na Alberta od Morserfa. Ovaj način postiže uspeh, te sam gazda Pastrini dotrča izvinjavajući se što je ostavio njegovu preuzvišenost da čeka, koreći svoju poslugu i uzimajući svećnjak iz ruku jednog čičerona, koji se već bio dokopao putnika, pa se taman spremao da ga odvede Albertu, kad mu ovaj dođe u susret.

Zakupljeni stan sastojao se od dve omanje sobe i jedne umivaonice. Obe sobe gledale su na ulicu, i tu je okolnost gazda Pastrini isticao kao nešto što im je neocenjivo povećavalo vrednost. Ostatak toga sprata bio je iznajmljen nekoj veoma bogatoj ličnosti za koju se mislilo da je Sicilijanac ili Maltez; gazda hotela nije mogao tačno da kaže kojoj je od tih dveju nacija pripadao taj putnik.

— To je sve vrlo lepo, gazda Pastrini, — reče Franc — ali je nama odmah potreban kakav bilo obed za večeras i jedne kočije za sutra i ostale naredne dane.

— Što se tiče večere — odgovori krčmar — bićete usluženi sad odmah; ali što se tiče kočija…

—Kako! Što se tiče kočija! — uzviknu Albert. — Čekajte, čekajte! Nemojte se šaliti, gazda Pastrini! Nama su potrebne jedne kočije.

— Gospodine, učinićemo sve što se može da vam ih pribavimo.

To je sve što vam mogu reći.

— A kad ćemo dobiti odgovor? — zapita Franc.

— Sutra ujutru — odgovori hotelijer.

— Do đavola! — reče Albert — platićemo ih skuplje, i to je sve; zna se u čemu je stvar; kod Drakea ili Arona dvadeset i pet franaka za obične dane, a trideset ili trideset i pet nedeljom i praznikom; dodajte tome još pet franaka dnevno za posredništvo, pa će to izneti četrdeset, i ne govorimo više o tome.

— Ja se zaista bojim da gospoda, čak i ako bi ponudila i dvostruku cenu, neće moći da ih dobiju.

— Onda neka se upregnu konji u moja kola; ona su malo otrcana od putovanja, ali ne mari.

— Neće moći da se nađu konji.

Albert pogleda u Franca kao čovek kome izgleda nerazumljiv odgovor koji mu se daje.

— Shvatate li vi to, France! Nema konja — reče on. — Ali zar se ne bi mogli dobiti poštanski konji?

— Oni su svi iznajmljeni još pre petnaest dana, i ostali su samo oni koji su neophodni za službu.

— Šta kažete na ovo? — zapita Franc.

— Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo. Je li večera gotova, gazda Pastrini?

— Jeste, preuzvišenosti.

— E, onda najpre da večeramo.

— A kočije i konji? — reče Franc. Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo. — Ne brinite se ništa, dragi prijatelju; oni će već sami doći. Trebaće samo da se dobro plati. Ja kažem kad nešto prevazilazi moju moć shvatanja, ja imam običaj da se više ne mučim oko toga, nego prelazim na nešto drugo. I Morserf, sa onom divnom mudrošću koja smatra da je sve mogućno dokle god oseća da joj je kesa puna ili novčanik nabijen novčanicama, povečera, leže, zaspa čvrsto i poče da sanja kako juri kroz karneval u kočijama sa šest konja.

XII

RIMSKI RAZBOJNICI

Sutradan se Franc prvi probudi i odmah zazvoni. Zvuk zvonceta se još razlegao, kada se pojavi lično gazda Pastrini.

— Eto, — reče gazda likujući i ne čekajući da ga Franc nešto zapita — ja sam to još juče slutio, preuzvišenosti, kad nisam hteo ništa da vam obećam. Vi ste se javili prekasno, i sada nema više u Rimu nijednih kočija, razume se za tri poslednja dana karnevala.

— Jeste, — prahvati Franc — a to znači da onda kad su nam najpotrebnije.

— Šta je to? — zapita Albert ulazeći. — Nema kočija?

— Tačno, dragi prijatelju, — odgovori Franc — i vi ste od prve pogodili.

— E, divna vam je ova vaša varoš, ovaj vaš večiti grad!

— Hoću reći, preuzvišenosti, — nastavi gazda Pastrini želeći da sačuva izvesno dostojanstvo prestonici hrišćanstva u očima svojih gostiju — hoću reći da nema više kočija od nedelje ujutru do utorka uveče, ali dotle možete ih naći, ako hoćete, i pedeset.

— A, pa to je već nešto — reče Albert. — Danas je četvrtak, a ko zna šta se do nedelje može dogoditi?

— Dogodiće se to da će stići deset do dvadeset hiljada putnika— odgovori Franc — koji će tu teškoću još povećati.

— Dragi prijatelju, — reče Morserf — uživajte u sadašnjosti, a nemojmo zamračivati budućnost.

— Ali — zapita Franc — valjda ćemo moći da dobijemo bar jedan prozor?

— Prema kojoj ulici?

— Pa prema Korzou, razume se!

— Eh, jeste, prozor! — uzviknu gazda Pastrini. — Nemoguće!Sasvim nemoguće! Bio je ostao još jedan na petom spratu palate Dorija, pa je i on iznajmljen jednom ruskom knezu za dvadeset dukata dnevno.

Oba mladića gledala su se zaprepašćeno.

— E, onda, dragi moj, — reče Franc Albertu — znate li šta je najbolje da uradimo? Da odemo da provedemo karneval u Veneciji. Tamo ćemo bar, ako ne nađemo kola, naći gondole.

— A, to bogme ne! — uzviknu Albert. — Ja sam se zarekao da vidim karneval u Rimu, i videću ga ovde, pa makar i na štulama.

— Gle! — uzviknu Franc. — To je sjajna misao, bar ćemo moći da gasimo sveće prolaznicima. Prerušićemo se u grbave pajace-vampire, ili u stanovnike Landa, pa ćemo imati nezapamćen uspeh.

— Da li vaše preuzvišenosti još žele jedna kola do nedelje?

— Pa razume se! — reče Albert. — Zar vi mislite da ćemo ići po ulicama Rima pešice, kao sudski pozivari?

— Ja ću pohitati da izvršim naređenja vaših preuzvišenosti — reče gazda Pastrini. — Samo, upozoravam vas da će kola stajati šest pijastra dnevno.

— Ali ja, dragi gospodine Pastrini, — reče Franc — ja koji nisam milioner kao taj naš sused, ja vas upozoravam takođe da, pošto je ovo četvrti put kako dolazim u Rim, ja znam koliko se plaća za kočije običnih dana, a koliko nedeljom i praznikom. Mi ćemo vam dati dvanaest pijastra za danas, sutra i prekosutra, pa ćete vi ipak imati lepu zaradu.

— Ali, preuzvišenosti!… — reče gazda Pastrini pokušavajući da se buni.

— Idite, dragi domaćine, idite, — reče Franc ili ću se ja sam pogoditi sa vašim iznajmljivačem kola, koji je i moj takođe, koga ja odavno poznajem i koji me je dosta puta u svom životu očerupao, te će, u nadi da će me još koji put očerupati, pristati i na manju cenu od one koju vam ja nudim. Izgubićete, dakle, tu razliku, i sami ćetebiti za to krivi.

— Nemojte se mučiti oko toga, preuzvišenosti, — reče gazda

Pastrini sa onim osmehom italijanskog špekulanta koji priznaje da je pobeđen — ja ću učiniti sve što mogu, i nadam se da ćete biti zadovoljni.

— Ne može bolje biti! Eto, to se zove govoriti pametno.

— Kad hoćete da dođu kola?

— Kroz jedan sat.

— Kroz jedan sat kola će biti pred vratima.

I zaista posle jednog sata kola su čekala na dva mladića. Bio je to skroman fijaker koji je, s obzirom na tu svečanu priliku, bio uzdignut na zvanje kočija; ali ma koliko da je izgledao neugledan, ipak bi se oba mladića smatrala vrlo srećna kad bi imala takva kola za tri poslednja dana karnevala.

— Preuzvišenosti! — uzviknu čičeron kad vide Franca kako promoli nos kroz prozor — treba li priterati karuce do palate?

Ma koliko da je Franc bio naviknut na italijanske bombaste izraze, ipak se najpre trže i pogleda oko sebe; ali te su reči zaista njemu bile upućene.

Franc je bio ta preuzvišenost, fijaker se preobrazio u karuce, a hotel London postao je palata.

Sav laskavački duh tog naroda bio je iskazan tom jednom rečenicom.

Franc i Albert siđoše. Karuce priđoše palati. Njihove preuzvišenosti opružiše noge po klupici, a čičeron uskoči na sedište pozadi kola.

— Kuda njihove preuzvišenosti žele da ih vozimo? — Pa najpre u crkvu svetog Petra, a zatim u Koloseum — reče Albert kao pravi Parižanin.

Ali Albert nije znao jednu stvar: da je potreban čitav jedan dan da bi se pregledala crkva svetog Petra, a mesec dana da bise ona proučila, te im tako taj dan prođe u razgledanju samo crkve svetog Petra.

Odjednom oba prijatelja primetiše da se smrkava. Franc izvuče časovnik: bilo je četiri i po sati. Pođoše odmah natrag u hotel. Na ulasku Franc naredi kočijašu da dođe po njih u osam sati uveče. Hteo je da pokaže Albertu Koloseum na mesečini, kao što mu je pokazao crkvu svetog Petra po danu. Kad neko pokazuje svome prijatelju neku varoš koju je već ranije posetio, on u to unosi istu razmetljivost kao da mu pokazuje svoju nekadašnju draganu.

Zato i Franc reče kočijašu kojim putem da ih vozi: trebalo je da iziđu kroz kapiju Popolo, pa da idu duž spoljnog bedema i da se vrate kroz kapiju San-Đovani. Tako bi im se Koloseum ukazao bez ikakve prethodne pripreme, a Kapitol, Forum, trijumfalna kapija Septimija Severa, hram Antonina i Faustine, i Sveti put ne bi služili kao stepenice postavljene na putu ka Koloseumu zato da mu umanje vrednost.

Sedoše za sto. Gazda Pastrini je bio obećao svojim gostima odličnu gozbu, i dao im je dobru večeru, kojoj se nije moglo naći zamerke.

Pri kraju večere uđe on lično. Franc isprva pomisli da je došao da primi pohvale i spremao se da ga hvali, kad ga on još pri prvim rečima prekide i reče:

— Preuzvišenosti, meni laska vaše odobravanje, ali se nisam radi toga popeo do vas…

— Da niste hteli da nam javite da ste pronašli neka kola? — zapita Albert pripaljujući cigaru.

— Još manje, pa čak, preuzvišenosti, učinili biste dobro da na to više ne mislite i da se s tim pomirite. U Rimu se nešto ili može ili ne može. Kad smo vam kazali da se ne može, onda je s tim svršeno.

— U Parizu je to mnogo zgodnije: kad se nešto ne može, onda se plati dvostruko, i dobije se odmah ono što se traži.

— Ja sam to čuo od svih Francuza — reče gazda Pastrini malo žacnut — i zato ne mogu da shvatim kako to oni putuju.

— Ni ja, — reče Albert duvajući ravnodušno dim ka tavanici, pa se zaturi unazad i poče da se ljulja na dvema nogama svoje fotelje — samo ludaci i budale kao što smo mi putuju; pametni ljudi ne napuštaju svoju palatu u ulici Helder, Ganski bulevar i Parisku kafanu.

Samo se po sebi razume da je Albert stanovao u pomenutoj ulici, izlazio svakog dana u tu šetnju, kao što je tada bilo u modi, i večeravao svakodnevno u jednoj kafani gde se može večerati samo ako ste u prijateljstvu s kelnerima.

Gazda Pastrini malo poćuta; bilo je očevidno da razmišlja o tome odgovoru koji mu zacelo nije izgledao sasvim jasan.

— Ali najzad, — reče sada Franc prekidajući geografska razmišljanja svoga domaćina — vi ste ovamo došli sa izvesnim ciljem. Hoćete li nam objasniti razlog vaše posete.

— A zbilja, evo ga: vi ste poručili kočije za osam sati?

— Sasvim tačno.

— Vi imate nameru da posetite Koloseo?

— Hoćete reći Koloseum?

— To je potpuno isto. Dobro.

— Kazali ste kočijašu da iziđe kroz kapiju Popolo, da prođe pored bedema i da se vrati kroz kapiju San-Đovani?

— To su tačno moje reči.

— E, vidite, taj put je nemoguć.

— Nemoguć!

— Ili bar veoma opasan.

— Opasan! A zašto?

— Zbog čuvenog Luiđija Vampe.

— Pre svega, dragi moj domaćine, ko je taj čuveni Luiđi Vampa? — zapita Albert. — On može biti vrlo čuven u Rimu, ali vas upozoravam da je nepoznat u Parizu.

— Kako! Vi ga ne poznajete?

— Nemam tu čast.

— Niste nikad čuli za njegovo ime?

— Nikad.

— E, vidite, to je razbojnik prema kojemu su Dečezarisi i Gasparoni samo šegrti.

— Pazite, Alberte! — uzviknu Franc. — Eto vam najzad jednog razbojnika!

— Upozoravam vas, dragi domaćine, da neću poverovati ni u jednu reč koju ćete nam reći. Sad kad to znate, govorite koliko god hoćete, ja ću vas slušati. „Bio jednom… ” Dakle, počnite!

Gazda Pastrini se okrete Francu, koji mu je izgledao razboritiji od dva mladića. Treba biti pravičan prema tome čestitome čoveku, jer je on u svome životu ugošćavao mnoge Francuze, ali nikad nije mogao da shvati neke njihove ćudi.

- Preuzvišenosti, — reče on vrlo ozbiljno obraćajući se, kao što rekosmo, Francu — ako me smatrate za lažljivca, onda je beskorisno da vam kažem ono što sam vam hteo reći; međutim, ja vam mogu potvrditi da je to bilo na korist vaših preuzvišenosti.

— Albert vam ne kaže da ste lažljivac, dragi moj gospodine Pastrini, — prihvati Franc. — On vam kaže da vam neće verovati, i to je sve. Ali ne brinite, ja ću vam verovati. Govorite, dakle.

— Pa ipak, preuzvišenosti, vi ćete lako razumeti da ako se dovodi u sumnju istinitost mojih reči…

— Dragi moj, — nastavi Franc — vi ste osetljiviji nego Kasandra, koja je, međutim, bila proročnica, a koju niko nije slušao, dok ste vi sigurni bar za polovinu vaših slušalaca. Hajde, sednite i kažite nam ko je taj gospodin Vampa.

— Već sam vam rekao, preuzvišenosti, da je to jedan razbojnik kakvog nismo videli još od vremena čuvenoga Mastrile.

— Pa dobro, kakve veze ima taj razbojnik sa naređenjem koje sam dao kočijašu da iziđe kroz kapiju Popolo i da se vrati kroz kapiju San-Đovani?

— Ima to — odgovori gazda Pastrini — što biste mogli zaista da iziđete kroz jednu, ali sumnjam na biste se vratili na drugu.

— Zašto to?

— Zato što kad noć padne, čovek nije bezbedan ni na pedeset koraka od svoje kapije.

— Tako vam časti? — uzviknu Albert.

— Gospodine vikonte, — reče gazda Pastrini još uvređen do dna srca zbog sumnje u istinitost njegovih reči — ja ovo ne kažem radi vas, nego radi vašeg saputnika, koji poznaje Rim i zna da se sa ovakvim stvarima ne treba šaliti.

— Dragi moj, — reče Albert obraćajući se Francu — evo jedne pustolovine koja je kao poručena: napunićemo naše kočije pištoljima, puškama rasipačama i dvocevkama. Luiđi Vampa prilazi da nas uhvati, a mi hvatamo njega. Dovodi ga u Rim i poklanjamo ga papi, koji nas pita šta može da učini da bi nas nagradio za tako veliku uslugu. Onda mi tražimo prosto naprosto jedne dvoprežne karuce iz njegovih štala, i gledamo karneval iz kola, a da ne računamo i to što će nas zahvalni rimski narod krunisati na Kapitolu i proglasiti, kao Kurcijusa i Horacija Koklesa, za spasioce otadžbine

Dok je Albert ispredao nadugačko taj svoj predlog, gazda Pastrinijevo lice se krivilo tako da bi bio uzaludan svaki pokušaj da se ono opiše.

— A pre svega — zapita Franc Alberta — gde ćete naći te pištolje, te puške rasipače i te dvocevke kojima hoćete da napunite naša kola?

— Istina je da ih ne bih našao u svojoj oružnici — reče on — jer su mi kod Teračina vlasti oduzele sve, pa čak i moju kamu. A vama?

— A i meni isto tako kod Akva-Pendente.

— Jeste li čuli dragi domaćine? — reče Albert pripaljujući drugu cigaru na ostatak prve. — A znate li vi da ta mera predostrožnosti ide jako na ruku plačkašima, te mi se sve nekako čini da je preduzeta ortački, s tim da dele dobit?

Zacelo je gazda Pastrini smatrao da je ta šala uvredljiva, jer odgovori na nju samo upola, i to obraćajući se Francu kao jedinom biću s kojim može da se sporazume.

— Vaša preuzvišenost zna da nije običaj da se neko brani kad ga napadnu razbojnici.

— Kako! — uzviknu Albert, čija se hrabrost bunila pri pomisli da se pusti da ga pljačkaju a da se ne usprotivi. — Kako! Nije običaj?

— Nije! Jer bi svaka odbrana bila uzaludna. Šta biste hteli da učinite protiv dvanaestak razbojnika koji izlaze iz nekog jarka, iz neke straćare ili iza vodovodnog mosta, i koji svi istovremeno nišane na vas?

— Dovraga! Pre bih pristao da me ubiju! — uzviknu Albert.

Gazda se okrete Francu sa izrazom koji kao da je hteo da kaže:

Zaista, preuzvišenosti, vaš drug je lud.

— Dragi moj Alberte, — prihvati Franc — vaš odgovor je divan i ravan je onome „Neka bi i umro!” staroga Korneja. Samo, kad je Horacije tako odgovorio, bio je u pitanju spas Rima, te je to bilo opravdano. Ali što se tiče nas, pomislite da je ovde u pitanju samo jedan ćudljivi prohtev, koji bi trebalo zadovoljiti i da bi bilo smešno da radi jednog prohteva izlažemo opasnosti svoj život.

— Ah, per Bacco! — uzviknu gazda Pastrini. — U dobar čas! Eto kako treba govoriti!

Albert nasu sebi jednu čašu lacryma christi, pa je pijuckajući gunđao neke nerazumljive reči.

— E, pa lepo! Gazda Pastrini, — nastavi Franc — sad kada se evo moj drug smirio, i pošto ste mogli uvideti da sam miroljubivo raspoložen, sad nam recite ko je taj uvaženi Luiđi Vampa? Je li on pastir ili rimski plemić? Je li mlad ili star, je li sitan ili krupan? Opišite nam ga, te ako ga slučajno sretnemo negde u otmenom društvu kao Žana Zbogara ili Laru, da bismo mogli bar poznati.

— Vi se, preuzvišenosti, ne biste mogli nikome obratiti bolje nego meni da dobijete tačne podatke, jer sam ja poznavao Luiđija Vampu još dok je bio dete. I jednoga dana kad sam i ja pao u njegove ruke dok sam putovao iz Ferentina u Alatri, on se na moju sreću setio našeg nekadašnjeg poznanstva i pustio me da idem; pa ne samo da mi nije tražio da platim otkupninu, nego mi je najpre poklonio jedan vrlo lep časovnik i ispričao mi povest svoga života.

— Da vidimo taj časovnik.

Gazda Pastrini izvuče iz džepa prsnika jedan divan časovnik marke Brege sa imenom njegovog tvorca, grbom Pariza i grofovskom krunom.

— Evo ga — reče on.

— Đavola! — reče Albert — čestitam vam; i ja imam skoro isti takav… — on izvuče svoj časovnik iz džepa svog prsnika — a platio sam ga tri hiljade franaka.

— Da čujemo tu istoriju — reče sada Franc gurajući jednu fotelju i dajući znak gazda-Pastriniju da sedne.

— Njihove preuzvišenosti dopuštaju? — reče hotelijer.

— Pa razume se! — reče Albert. — Vi niste propovednik, dragi moj, te da govorite stojeći.

Hotelijer sede, pošto se prethodno i jednom i drugom svom budućem slušaocu pokloni s poštovanjem, što je trebalo da pokaže da je spreman da im o Luiđiju Vampi da obaveštenja koja su oni tražih.

— Tako, dakle, — reče Franc zaustavljajući gazda-Pastrinija u trenutku kad je on zaustio da govori — vi kažete da ste poznavali Luiđija Vampu kad je bio dete; znači da je to još mlad čovek?

— Kako mlad čovek! Pa razume se; tek ima dvadeset i dve godine! O, taj momak će daleko doterati, budite spokojni!

— Šta velite na ovo, Alberte? Lepo je to proslaviti se još, u dvadeset drugoj godini! — reče Franc.

— Da, zacelo; a u njegovim godinama Aleksandar, Cezar i Napoleon koji su kasnije podigli prilično larme u svetu, nisu bili otišli tako daleko kao on.

— Znači — nastavi Franc obraćajući se svome domaćinu — da junak čiju ćemo povest sad čuti ima samo dvadeset i dve godine?

— Jedva toliko, kao što sam imao čast da vam kažem.

— Je li on visok ili je mali?

— Srednjeg rasta, otprilike kao Njegova preuzvišenost — reče hotelijer pokazujući na Alberta.

— Hvala na poređenju — reče ovaj poklonivši se.

— Nastavite samo, gazda, — produži Franc osmejkujući se na osetljivost svoga prijatelja. — A kome je društvenom staležu on pripadao?

— Bio je pastirčić na imanju grofa od San-Feliča, koje se nalazi između Palestrine i jezera Gabri. Rođen je u Pampinari i stupio je u službu kod grofa kad mu je bilo pet godina. Njegov otac, koji je isto tako bio pastir u Ananjiju, imao je malo stado i živeo od vune i mleka svojih ovaca, koje je nosio da proda u Rim.

Još kao dete mali Vampa je bio čudne naravi. Jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina, otišao je parohu u Palestrinu i zamolio ga da ga nauči da čita. To je bio težak posao, jer mladi pastir nije mogao da napušta svoje stado. Ali je taj dobri sveštenik odlazio svakoga dana da odsluži službu u jednoj palančici odveć maloj da bi mogla da plaća stalnog sveštenika, i koja čak nije ni imala imena, nego je bila poznata pod imenom Borgo3. On ponudi Luiđiju da ga ovaj sačekuje na putu kad se bude vraćao i da mu tako održi čas učenja, upozoravajući ga da će taj čas biti kratak, te da treba da se njime što više koristi.

Dete radosno pristade.

Svakoga dana je Luiđi isterivao svoje stado na put između Palestrine i Borga; svakoga dana u devet sati pre podne sveštenik je prolazio, pa bi on i dete seli na ivicu jarka, i mali bi učio svoju lekciju iz popinog trebnika. Posle tri meseca znao je da čita.

To mu nije bilo dosta; želeo je da nauči i da piše. Sveštenik naruči jednom nastavniku pisanja u Rimu da mu načini tri azbuke: jednu krupnim slovima, jednu srednjim i jednu sitnim, pa mu pokaza kako će moći da nauči pisanje, ako bude ispisivao slova te azbuke na ploči od škriljca pomoću gvozdenog šiljka.

Još iste večeri, pošto je vratio stado na imanje, mali Vampa otrča bravaru u Palestrinu, uze jedan veliki klin; iskova ga, iskuca ga čekićem, zoakrugli ga, te načini kao neko starodrevno stilo.

Sutradan nakupi dosta škriljastih pločica i dade se na posao.

Posle tri meseca umeo je da piše.

Sveštenik, začuđen tom dubokom inteligencijom i dirnut tom sposobnošću, pokloni mu nekoliko svezaka hartije, svežanj guščijih pera i jedan perorez.

Sad je trebalo vršiti novo vežbanje, ali vežbanje koje je bilo sitnica prema onom prvom. Posle nedelju dana on je rukovao perom kao što je rukovao i stilom.

Sveštenik ispriča taj događaj grofu od San-Feliča, koji zatraži da vidi tog malog pastira, natera ga da čita i da piše pred njim, naredi svome upravniku imanja da mali pastir ubuduće obeduje zajedno sa poslugom i dade mu dva pijastra mesečno.

Tim novcem kupi Luiđi knjige i pisaljke.

I zaista, on je na sve predmete primenjivao svoju urođenu lakoću podražavanja, pa je, kao Đoto kad je bio dete, crtao na svojim pločicama od škriljaca ovce, drveće, kuće.

Zatim je vrhom svoga peroreza počeo da reže drvo i da mu daje svakojake oblike. Tako je ispočetka radio i Pineli, poznati vajar.

Jedna devojčica od šest do sedam godina, a to će reći malo mlađa od Vampe, čuvala je tako isto ovce na jednom imanju blizu Palestrine. Ona je bila siroče, rođena u Valmontonu, i zvala se Tereza.

Ta dva deteta su se sretala često, pa bi sela jedno pored drugog, ostavljajući svoja stada da se izmešaju i pasu zajedno, a njih dvoje bi razgovarali, smejali se i igrali se; zatim bi uveče izdvojili ovce grofa od San-Feliča od ovaca barona Červetrija, pa bi se deca rastala da se vrate svako svome imanju, obećavajući da se sutradan opet sastanu.

Sutradan bi održana reč, te su tako rasli jedno pored drugoga.

Vampa napuni dvanaest godina, a Mala Tereza jedanaest.

Za to vreme su se razvijale njihove urođene sklonosti.

Pored svog smisla za umetnost, koji je Luiđi razvijao koliko god je mogao u svojoj usamljenosti, on bi se ponekad rastužio bez razloga, planuo namah, naljutio se ni za šta, a uvek se rugao svačemu.

Nijedan od dečaka iz Palminare, Palestrine ili Valmontona nije mogao ne samo da stekne ma kakav uticaj na njega, nego ni da mu postane drug. Njegova samovoljna narav, uvek sklona da zahtevaa nikad da popusti, odbijala je od njega svaki prijateljski polet, svako ukazivanje simpatije. Jedino je Tereza mogla jednom rečju, jednim pogledom, jednim pokretom da savlada tu jogunastu narav, koja se pojavila pod rukom jedne žene, dok bi se pod rukom ma koga čoveka napregla da prsne.

Tereza je, naprotiv, bila živahna, čila i vesela, ali do krajnosti kaćiperna, te su se ona dva pijastra što ih je Luiđiju davao upravnik imanja grofa od San-Feliča, kao i novac dobiven za sve one sitnice izrezane u drvetu koje je prodavao trgovcima igračaka u Rimu, pretvarali u biserne minđuše, u staklene ogrlice i zlatne igle. Zato je Tereza, zahvaljujući toj izdašnosti svoga mladog prijatelja, bila najlepša i najgizdavija seljanka u okolini Rima.

Deca su i dalje rasla, provodeći sve svoje dane zajedno i puštajući na volju urođenim sklonostima svoje prirode.

Zato je u njihovim razgovorima, i njihovim željama, u njihovim snovima Vampa uvek video sebe kao kapetana broda, kao generala u vojsci ili kao upravnika neke pokrajine; a Tereza je zamišljala da je bogata, obučena u najlepše haljine i da je prati posluga u livrejama; zatim, pošto bi proveli ceo dan ukrašavajući svoju budućnost takvim ludim i blistavim šarama, oni bi se rastali da svako od njih prati svoje ovce u tor, te bi tako pali sa visine svojih snova u dno svoga stvarnog stanja.

Jednoga dana mladi pastir reče upravniku grofovog imanja da je video jednog vuka kako izlazi iz Sabinskih planina i kako se šunja oko njegovog stada. Upravnik mu dade jednu pušku; a to je Vampa i hteo.

Desilo se da je ta puška bila odlična, izrađena u Breši, i njom se moglo gađati kao iz nekog engleskog karabina; samo joj je grof jednoga dana, kad je hteo da dotuče jednu ranjenu lisicu, slomio kundak, te su tu pušku bacili u staro gvožđe.

Ali to nije ništa smetalo jednom vajaru kao što je bio Vampa. On ispita prvobitnu krivinu kundaka, izračuna koliko treba da je izmeni da bi odgovarala njegovom oku, pa načini nov kundak pun tako divnih ukrasnih šara, da je samo za njega mogao zacelo dobiti petnaest do dvadeset pijastra, da je samo hteo da ode u varoš i da ga proda.

Ali mladić nije ni pomišljao da to učini, jer je puška odavno bila njegov san. U svim zemljama gde nezavisnost zamenjuje slobodu, prva potreba koju oseća svako odvažno srce, svako snažno biće jeste potreba za oružjem kojim bi se moglo u isti mah i napadati i braniti, te onaj koji ga nosi postaje opasan, pa ga se stoga drugi često boje.

Od toga trenutka Vampa posveti sve svoje slobodno vreme vežbanju u gađanju iz puške. On kupi baruta i olova, i sve mu postade meta; maslinovo stablo, tužno, kržljavo i sivo, koje raste po obroncima Sabinskih planina; lisica koja večerom izlazi iz svoje jazbine da započne svoj noćni lov, i orao što šestari po vazduhu. Uskoro on postade toliko vešt, da je Tereza nadvladala strah koji je isprva osećala kad bi čula pucanj, i uživala je da gleda kako njen drug zariva zrno iz svoje puške gde god zaželi isto toliko tačno kao da ga je rukom zabadao.

Jedne večeri jedan vuk zaista iziđe iz jelove šume blizu koje su se to dvoje mladih obično bavili; ali vuk ne pređe ni deset koraka po ravnici, a bio je već mrtav.

Vampa, sav ponosan zbog tog lepog pogotka natovari vuka na leđa i odnese ga na imanje.

Zbog svega ovoga Luiđi se beše pročuo u okolini toga imanja; jer darovit čovek, ma gde se nalazio, stvara oko sebe krug onih koji mu se dive. U okolini se govorilo o tome mladom pastiru kao o najveštijem, najsnažnijem i najodvažnijem seljaku u čitavom tom kraju; te iako je Tereza, u još širem krugu, važila kao jedna od najlepših devojaka u Sabinskom kraju, niko nije ni pomišljao da joj kaže neku ljubavnu reč, jer se znalo da nju Vampa voli.

A međutim, to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Oni su rasli jedno pored drugoga kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.

Tereza je imala šesnaest godina, a Vampa sedamnaest.

U to vreme počelo se mnogo govoriti o jednoj razbojničkoj družini koja, se stvarala u Lepinskim bregovima. Hajdučija nije nikad bila ozbiljno iskorenjena u okolini Rima. Ponekad nije bilo vođa, ali kad bi se neki od njih pojavio, retko bi se dogodilo da mu nedostaje družina

Čuveni Kukumeto, progonjen u Abrucima, isteran iz Napuljske Kraljevine, gde je vodio pravi rat, bio je prešao Gariljano kao Manfred, pa je došao da se između Sonina i Juperna skloni na obalama Amazine.

On se to sad trudio da ponovo sastavi družinu i išao je stopama Dečezarisa i Gasparona, nadajući se da ih uskoro prevaziđe. Više mladića iz Palestrine, Fraskatija i Pampinare iščezoše. Ispočetka su se zabrinuli zbog njih, a zatim se uskoro saznade da su otišli da stupe u Kukumetinu družinu.

Posle nekog vremena Kukumeto postade predmet opšte pažnje. Pričalo še o neverovatno smelim podvizima toga harambaše i o njegovoj groznoj surovosti.

Jednoga dana on ugrabi jednu devojku: bila je to kći zemljomera iz Frozinona. Razbojnički zakoni su neumitni: devojka pripada najpre onome ko ju je ugrabio, a zatim ostali vuku kocku, te nesrećnica služi za uživanje čitavoj družini, sve dok je razbojnici ne ostave ili dok ne umre.

Kad su njeni roditelji dovoljno bogati da je otkupe, razbojnici šalju glasnika koji pregovara o otkupu, a glava zarobljenice jamči za sigurnost izaslanika. Ako se odbije otkup, zarobljenica je neopozivo osuđena na smrt.

Ta devojka imala je svoga dragana u Kukumetinoj družini; on se zvao Karlini.

Kad je raspoznala mladića, pružila je ruke k njemu i pomislila da je spasena. Ali jadni Karlini, kad ju je poznao, oseti kako mu se srce cepa, jer je dobro znao kakva sudbina očekuje njegovu draganu.

Međutim, pošto je on bio Kukumetov ljubimac, pošto je s njim delio sve opasnosti pune tri godme, i pošto mu je spasao život kad je pucanjem iz pištolja oborio jednog karabinjera koji je već bio zamahnuo sabljom iznad Kukumetine glave, nadao se da će ovaj imati malo sažaljenja prema njemu.

On stoga odvede vođu malo ustranu, dok je devojka, sedeći kraj stabla jednog velikog bora što se dizao usred jednog proplanka u šumi, bila načinila veo od živopisne povezače rimskih seljanki i skrivala lice od požudnih pogleda razbojnika.

Tu mu on ispriča sve, svoju ljubavnu vezu sa zarobljenicom, njihove zakletve na vernost, i kako su svake noći, otkako su se bavili u toj okolini, zakazivali sastanke u nekim ruševinama.

Baš te večeri Kukumeto je bio poslao Karlinija u jedno obližnje selo, te ovaj nije mogao da dođe na sastanak, ali je Kukumeto naišao onamo slučajno, kako je on tvrdio, i tada je ugrabio devojku.

Karlini je preklinjao svoga harambašu da načini izuzetak njemu za ljubav i da ne dira Ritu, govoreći mu kako je njen otac bogat, te će platiti dobar otkup.

Izgledalo je da je Kukumeto pristao da se odazove molbama svoga prijatelja, jer mu naredi da nađe nekog pastira koga bi mogli poslati Ritinom ocu u Frozinone.

Tada Karlini priđe devojci sav radostan, reče joj da je spasena i pozva je da napiše svome ocu pismo u kome će ispričati šta joj se dogodilo i javiti mu da je otkup za nju određen u sumi od trista pijastra.

Ocu je bio ostavljen rok od samo dvanaest sati, a to će reći do sutradan u devet sati pre podne.

Čim je pismo napisano, Karlini ga zgrabi i otrča u ravnicu da potraži nekog glasnika.

On naiđe na jednog mladog pastira koji je baš saterivao stado u tor. Najpogodniji glasnici razbojnika su pastiri, jer oni žive između varoši i planine, između divljine i kulture. Mladi pastir pođe odmah, obećavši da će za nepun sat stići u Frozinone. Karlini se vrati sav radostan da se sastane sa svojom draganom i da joj javi dobru vest.

On zateče družinu na proplanku, gde je veselo večerala hranu koju su razbojnici uzimali od seljaka samo kao danak. Među tim veselim gozbenicima on je uzalud tražio Kukumeta i Ritu.

On zapita gde su oni; razbojnici mu odgovoriše glasnim smehom. Hladan znoj obli Karlinijevo čelo, i on oseti kako mu se od strepnje diže kosa na glavi.

On ponovi pitanje, jedan od gozbenika napuni čašu orvijetskim vinom i pruži mu je govoreći:

„U zdravlje hrabrog Kukumeta i lepe Rite!”

U tom trenutku učini se Karliniju da ču jedan ženski uzvik. Sve mu odjednom postade jasno. On uze čašu i razbi je o lice onoga koji mu je beše pružio, pa jurnu u pravcu uzvika. Posle sto koraka iza jednog žbuna, zateče Ritu onesvešćenu u Kukumetinom naručju

Kad ugleda Karlinija, Kukumeto se uspravi držeći po jedan pištolj u svakoj ruci.

Dva razbojnika su se gledala kratko vreme: jedan sa razbludnim osmehom na usnama, a drugi sa smrtnim bledilom na licu.

Pomislio bi se da će se između ta dva čoveka dogoditi nešto užasno. Ali malo-pomalo Karlinijeve crte lica se opustiše, a ruka koju je bio prineo jednom od pištolja u svom pojasu opet spade i visila mu je pored tela. Rita je ležala između njih dvojice. Mesec je osvetljavao taj prizor.

„— Dakle, — reče mu Kukumeto — jesi li izvršio zadatak koga si se primio?

„— Jesam, starešino, — odgovori Karlini — i sutra pre devet sati Ritin će otac biti ovde s novcem.

„— Odlično! A dotle ćemo se noćas proveseliti. Ova devojka je divna, i ti zaista imaš dobar ukus, majstor-Karlini. I zato, pošto ja nisam sebičan, vratićemo se drugovima i izvlačiti kocku da vidimo čija će sad biti.

„— Znači rešili ste da je podvrgnete opštem zakonu? — zapita Karlini.

„— A zašto bi se pravio izuzetak radi nje?

„— Mislio sam da ste na moju molbu…

„— A šta si ti nešto više nego ostali?

„— To je tačno.

„— Ali, ne brini ništa, — nastavi Kukumeto smejući se — malo ranije ili malo docnije, ipak ćeš i ti doći na red.

Karlinijevi zubi su se stezali da se polome.

„— Hajdemo — reče Kukumeto koraknuvši prema gozbenicima.

— Hoćeš li poći?

„— Doći ću odmah…”

Kukumeto se udalji ne gubeći iz vida Karlinija, jer se zacelo bojao da ga ovaj ne napadne s leđa. Ali ništa na razbojniku nije odavalo neku neprijateljsku nameru.

On je stajao skrštenih ruku pored onesvešćene Rite.

Jednog trenutka Kukumeto pomisli da će je mladić uzeti u naručje i pobeći s njom. Ali njemu je to sad bilo svejedno, jer je s Ritom učinio što je hteo; a što se tiče novca, trista pijastra razdeljenih medu družinom predstavljalo je tako bednu sumu da je on za to malo mario.

On stoga produži put ka proplanku; ali na njegovo veliko iznenađenje, Karlini stiže tamo skoro u isti mah kad i on.

„— Da se vuče kocka! Da se vuče kocka!” — povikaše svi razbojnici kad ugledaše starešinu.

I oči svih tih ljudi sijale su od pijanstva i pohote, dok ih je plamen vatre osvetljavao crvenkastom svetlošću, zbog koje su ličili na demone.

Ono što su oni tražili bilo je opravdano; zato harambaša klimnu glavom u znak da odobrava njihov zahtev. Staviše sva imena u jedan šešir, i Karlinijevo zajedno sa ostalima, pa najmlađi član družine izvuče iz te slučajne urne jednu ceduljicu.

Na ceduljici je bilo ispisano ime Đavolačo. Bio je to onaj isti koji je ponudio Karliniju da pije u zdravlje harambaše i kome je Karlini odgovorio razbijajući mu čašu o lice.

Iz široke rane, otvorene od slepoočnice do usta, liptila je krv. Đavolačo, videći da mu je sreća bila naklonjena, zasmeja se glasno.

„— Starešino, — reče on — maločas Karlini nije hteo da pije u vaše zdravlje, pa mu sad predložite da pije u moje. Možda će prema vama imati više prizrenja nego prema meni.”

Svak je očekivao da će Karlini planuti; ali na veliko iznenađenje sviju, on uze čašu jednom rukom a bocu drugom, pa puneći čašu reče sasvim mirnim glasom:

„— U tvoje zdravlje, Đavolačo!

I ispi čašu, a ruka mu ne zadrhta. Zatim sede kraj vatre pa reče:

„— Moj deo večere! Ogladneo sam od hodanja.

„— Živeo Karlini! — uzviknuše razbojnici.

„— U dobri čas! Tako postupaju dobri drugovi.”

I svi ponovo načiniše krug oko vatre dok se Đavolačo udaljavao.

Karlini je jeo i pio kao da se ništa nije dogodilo.

Razbojnici su ga posmatrali začuđeno, ne razumevajući nimalo tu neosetljivost, kad čuše iza sebe kako po zemlji odjekuju teški koraci. Okretoše se i ugledaše Đavolača kako drži devojku u naručju.

Glava joj je bila zabačena, a njene duge kose padale su do zemlje.

Ukoliko su više ulazili u krug svetlosti koju je bacala vatra, sve se jasnije videlo bledilo devojke i bledilo razbojnika.

U tom prizoru bilo je nečega toliko neprirodnog i toliko svečanog, da se svak diže, izuzev Karlinija, koji je i dalje sedeo, jeo i pio kao da se ništa ne događa oko njega.

Đavolačo je i dalje prilazio u najdubljoj tišini, pa spusti Ritu pred noge harambaši.

Tada su svi mogli da vide uzrok devojčinog i razbojnikovog bledila: Riti je ispod leve dojke bio zaboden nož do korica.

Sve se oči okretoše ka Karliniju: kanija mu je bila prazna o pojasu.

„— A! a! — reče harambaša. — Sad razumem zašto je Karlini ostao iza mene.”

Svaka divljačna narav je sposobna da ceni neko odvažno delo; i mada možda nijedan od tih razbojnika ne bi učinio ono što je maločas učinio Karlini, svima je bilo jasno šta je on učinio.

„— No, dakle! — reče Karlini ustajući takođe i prilazeći lešu, sa rukom na kundaku jednog od svojih pištolja — ima li još koga ko bi mi osporavao pravo na ovu ženu?

„— Nema, — reče harambaša — ona je tvoja!”

Tada je i Karlini uze u naručje i odnese izvan kruga svetlosti koju je bacao plamen vatre.

Kukumeto rasporedi straže kao uvek, pa razbojnici polegaše oko vatre, uvijeni u svoje ogrtače.

U ponoć stražar dade znak za uzbunu, i za tren oka su harambaša i njegovi drugovi bili na nogama.

Bio je to Ritin otac, koji je dolazio noseći otkupninu za svoju kćer.

„— Evo, — reče Kukumetu pružajući mu torbicu s novcem — tu ima trista pistola, vrati mi moje dete.”

Ali harambaša ne uze novac nego mu dade znak da pođe za njim. Starac posluša, i obojica zađoše između drveća, kroz čije su grane prosijavali mesečevi zraci. Najzad se Kukumeto zaustavi, pa ispruži ruku i pokaza starcu dve osobe zgurene ispod jednog drveta.

„— Eno, zatraži svoju kćer od Karlinija — reče on. — On će te obavestiti o njoj.”

I on se povrati svojim drugovima.

Starac je i dalje stojao nepomično i gledao ukočenim pogledom. Osećao je da mu nekakva nepoznata, ogromna i nečuvena nesreća lebdi nad glavom.

Najzad pođe nekoliko koraka prema toj bezobličnoj grupi u kojoj nije mogao ništa da razazna.

Na šum što ga je on stvarao prilazeći, Karlini diže glavu, i tada oblici tih dveju ličnosti počeše da se ukazuju jasnije starčevim očima.

Jedna žena je ležala na zemlji, sa glavom naslonjenom na kolena jednoga čoveka, koji je sedeo nagnut nad njom. Tek kada se taj čovek ispravio, otkrio je lice žene koju je držao stegnutu na svojim grudima.

Starac raspoznade svoju kćer, a Karlini raspoznade starca.

„— Očekivao sam te — reče razbojnik Ritinom ocu.

„— Bedniče! — reče starac — šta si to učinio.”

I on je sa užasom posmatrao Ritu, bledu, nepomičnu. okrvavljenu, sa nožem u grudima.

Jedan mesečev zrak padao je na nju i osvetljavao je svojom bledom svetlošću.

„— Kukumeto je izvršio nasilje nad tvojom ćerkom, — reče razbojnik — a pošto sam je ja voleo, ubio sam je, jer je posle toga trebalo da posluži kao igračka čitavoj družini.”

Starac ne izgovori ni jednu jedinu reč, samo poblede kao utvara.

„— A sada, — reče Karlini — ako sam pogrešio, osveti je.”

I on istrže nož iz devojčinih grudi, pa ustade i pođe ka starcu pružajući mu nož jednom rukom, dok je drugom razgrtao kaput i izlagao mu svoje nage grudi.

„— Dobro si učinio — reče mu starac potmulim glasom. — Zagrli me, sinko.”

Karlini se baci jecajući u naručje ocu svoje dragane. To su bile prve suze koje je taj krvavi čovek prolio.

„— A sad — reče starac Karliniju — pomozi mi da sahranim svoju kćer.”

Karlini otide da donese dva budaka, pa otac i verenik počeše da kopaju zemlju ispod jednog hrasta čije će gusto granje natkriljavati devojčin grob

Kad je grob bio iskopan, otac ju je poljubio prvi, a verenik posle njega; zatim ju je jedan uzeo za noge a drugi za ramena, pa su je spustili u raku.

Zatim su kleknuli sa obe strane i očitali zaupokojene molitve. Posle toga, kad su završili, natrpali su zemlju preko leša sve dok raka nije bila ispunjena. Tada starac pruži ruku Karliniju i reče mu:

„— Hvala ti, sinko! A sad me ostavi samog.

„— Ali ipak… — reče Karlini.

„— Ostavi me, naređujem ti.” Karlini posluša, otide svojim drugovima, uvi se u svoj ogrtač, pa je uskoro zatim izgledalo da je zaspao isto tako čvrsto kao i ostali.

Bilo je rešeno još uoči toga dana da promene logor.

Na jedan sat pre zore Kukiimeto probudi svoje ljude i izdade naređenje za polazak.

Ali Karlini ne htede da napusti šumu a da ne sazna šta je bilo sa Ritinim ocem.

On se uputi starcu gde ga je bio ostavio.

On nađe starca obešenog o jednu granu hrasta koji je činio hlad grobu njegove kćeri.

Tada se on nad lešom jednoga i nad grobom druge zakle da će ih oboje osvetiti. Ali nije uspeo da izvrši tu zakletvu, jer je dva dana docnije, u sukobu sa rimskim karabinijerima, ubijen.

Samo, svi su se začudili što ga je metak pogodio između plećaka, iako je on bio okrenut licem neprijatelju.

Čuđenje prestade kad jedan od razbojnika napomenu svojim drugovima da se Kukumeto nalazio na desetak koraka iza Karlinija kad je Karlini pao.

Onoga jutra kada su pošli iz Frozinonske šume on je kroz mrak pošao za Karlinijem, čuo njegovu zakletvu, i kao predostrožan čovek preduhitrio ga.

O tome strašnom razbojničkom starešini prepričavalo se još mnogo drugih povesti ne manje zanimljivih od ove.

I zato su svi stanovnici od Fondija do Peruze drhtali pri samom pomenu Kukumetovog imena.

Luiđi i Tereza često su razgovarali o tim pričama.

Devojka je drhtala uzbuđeno na sve te priče; ali ju je Vampa umirivao jednim osmejkom, udarajući u zemlju svojom dobrom puškom koja je tako tačno pogađala cilj. Zatim, ako se ona ne bi primirila, on bi joj pokazao na sto koraka od njih nekog gavrana koji je stajao na nekoj suvoj grani, nanišanio ga, okinuo obaraču, i pogođena ptica bi pala pod drvo.

Ipak, vreme je prolazilo. To dvoje mladih bili su ugovorili da se venčaju kad Vampi bude dvadeset a Terezi devetnaest godina. O boje su bili siročad bez roditelja; imali su da traže odobrenje samo od svojih gazda; oni su ga zatražili i dobili.

Jednoga dana kad su razgovarali o svojim planovima za budućnost, začuše dva do tri pucnja; zatim odjednom jedan čovek iziđe iz šume blizu koje su to dvoje mladih obično napasali svoja stada i potrča k njima.

Kad stiže na daljinu sa koje su mogli da ga čuju, on im doviknu:

„— Mene gone! Možete li me sakriti?”

Dvoje mladih uvideše odmah da je to zacelo neki razbojnik; ali između seljaka i rimskog razbojnika postoji neka urođena naklonost zbog koje je seljak uvek spreman da učini uslugu razbojniku.

Zato Vampa, ne rekavši ništa, otrča do kamena koji je zatvarao ulaz u njihovu pećinu, otkri ulaz povukavši kamen k sebi, dade znak beguncu da se sakrije u to sklonište za koje niko nije znao, gurnu natrag kamen, pa se vrati i sede pored Tereze.

Skoro odmah zatim četiri karabinijera na konjima pojaviše se na ivici šume; trojica su izgleda, tražili begunca, a četvrti je vukao za vrat jednog uhvaćenog razbojnika.

Ona tri karabinijera pretražiše okolinu jednim pogledom, spaziše to dvoje mladih, dojuriše k njima trkom i zapitaše ih.

Oni rekoše da ništa nisu videli.

„— To je velika šteta — reče podoficir — jer onaj koga tražimo je razbojnički vođa.

„— Kukumeto? — ne mogaše da se uzdrže a da ne uzviknu zajedno Luiđi i Tereza.

„— Jeste — odgovori podoficir. — A pošto je njegova glava ucenjena sa hiljadu rimskih talira, bilo bi pet stotina za vas da ste nam pomogli da ga uhvatimo.

Dvoje mladih se zagledaše. Podoficir se ponada za trenutak. Pet stotina rimskih talira čine tri hiljade franaka, a tri hiljade franaka su čitavo bogatstvo za dva siročeta koja uskoro treba da se venčaju.

„— Jeste, to je velika šteta, — reče Vampa.— ali mi ga nismo videli.”

Tada karabinijeri počeše da pretražuju okolinu u raznim pravcima, ali uzalud. Zatim jedan po jedan iščezoše.

Onda Vampa otide da povuče kamen i Kukumeto izađe.

On je video kroz pukotine na granitnim vratima to dvoje mladih kako razgovaraju sa karabinijerima; naslutio je o čemu razgovaraju, pročitao je na Luiđijevom i Terezinom licu nepokolebljivu odluku da ga ne izdadu, te izvuče iz džepa kesu punu zlatnika i ponudi im je. Ali Vampa diže glavu ponosito; međutim Terezine oči zasijaše pri pomisli na sve one raskošne nakite i lepe haljine koje bi mogla kupiti tom kesom punom zlata.

Kukumeto je bio veoma vešt đavo; on je na sebe bio uzeo lik razbojnika umesto da se pretvorio u zmiju. On zapazi taj pogled, raspoznade u Terezi dostojnu Evinu kćer, i vrati se u šumu okrećući se više puta tobože da bi pozdravio svoje spasioce.

Prođe nekoliko dana, a oni ne videše ponovo Kukumeta niti čuše što o njemu.

Vreme mesojeđa se bližilo. Grof od San-Feliča objavi da će prirediti veliki bal pod maskama, na koji je bilo pozvano sve što je u Rimu bilo najotmenije.

Tereza je žarko želela da vidi taj bal. Luiđi zatraži od svog zaštitnika, upravnika, odobrenje za nju i za sebe da prisustvuju balu sakriveni među domaćom poslugom; i on dobi to odobrenje.

Grof je priređivao taj bal naročito da bi obradovao svoju kćer Karmelu, koju je obožavao.

Karmela je bila istih godina i ista stasa kao i Tereza, a Tereza je bila bar isto toliko lepa kao Karmela.

Pred bal, uveče, Tereza obuče svoje najlepše odelo, stavi svoje najlepše igle za kosu, svoj najlepši stakleni nakit. Nosila je odelo žena iz Fraskatija.

Luiđi je imao na sebi ono tako živopisno praznično odelo seljaka iz okoline Rima

Njih dvoje se izmešaše, kao što im je bilo dopušteno, sa poslugom i seljacima.

Svečanost je bila veličanstvena. Ne samo da je letnjikovac bio blistavo osvetljen, nego je i bezbroj šarenih lampiona bilo obešeno o drveće u vrtu. Zato je uskoro sav svet iz palate pohrlio na terase, a sa terasa na staze u vrtu.

Na svakom raskršću bio je po jedan orkestar i stolovi sa jelom i pićem. Šetači bi se tu zaustavili, kadril bi se obrazovao, te bi se igralo gde je kome milo.

Karmela je bila obučena kao devojka iz Sonina. Na njoj je bila kapica sva izvezena biserom, igle za kosu bile su joj od zlata i sa dijamantima, pojas joj je bio od turske svile sa krupnim zlatotkanim cvetovima, ogrtač i suknja od kašmira, a keceljica od indijskog muselina; dugmad na njenoj bluzi bila su od dragog kamenja.

Dve njene drugarice bile su obučene jedna kao devojka iz Netuna, a druga kao devojka iz Riče. Četiri mladića iz najbogatijih i najaristokratskijih rimskih porodica pratili su ih sa onom italijanskom slobodom u ponašanju kojoj nema ravne u svetu. Oni su ipak bili obučeni kao seljaci iz Albana, Veletrija, Čivita-Kastelane i Sore.

Razume se samo po sebi da su ta seljačka odela, kao i odela seljančica, blistala od zlata i dragog kamenja.

Karmeli pade na um da sastavi jednoobrazan kadril, ali joj je nedostajala jedna seoska devojka. Karmela pogleda oko sebe, ali nijedna od njenih zvanica nije imala odelo kakvo je bilo na njoj i na njenim drugaricama.

Grof od San-Feliča joj pokaza među seljankama Terezu, oslonjenu na Luiđijevu ruku.

„— Dopuštate li, oče? — reče Karmela.

„— Pa razume se! — odgpvori grof. — Zar nismo na karnevalu.”

Karmela se naže ka jednom mladiću koji je išao s njom ćaskajući, i reče mu nekoliko reči pokazujući mu prstom tu devojku.

Mladić je pogledom pratio lepu ruku koja mu je služila kao putokaz, pokloni se, pa priđe Terezi i pozva je da učestvuje u kadrilu kojim će rukovoditi grofova kći.

Tereza oseti kao da joj neki plamen pomilova lice. Ona pogledom upita Luiđija, a on nije nikako mogao da odbije. Luiđi pusti da polako sklizne Terezina ruka, koju je držao pod svojom, i Tereza, koju je vodio njen otmeni kavaljer, udalji se i otide da zauzme, sva uzdrhtala, svoje mesto u tome aristokratskom kadrilu.

Nema sumnje da bi, u očima nekog umetnika, Terezin pravi narodni i jednostavni kostim izgledao mnogo originalniji nego kostim Karmele i njenih drugarica. Ali je Tereza bila lakomislena i kaćiperna devojka, te su je vezovi na muselinu, palmove grančice na pojasu i sjaj kašmira dovodili do ushićenja, a blesak safira i dijamanata do ludila.

Luiđi je pak osećao kako se u njemu rađa neko nepoznato osećanje: bio je to kao nekakav potmuo bol koji ga je najpre ujedao za srce, a odatle, sav drhtav, jurio mu kroz žile i obuzimao mu celo telo. On je očima pratio i najmanje pokrete Tereze i njenog kavaljera. Kad bi im se ruke dodirnule, on bi osetio kao da ga hvata nesvestica, krv mu je snažno udarala u damare, i činilo mu se da mu u ušima podrhtava zvuk zvona. Kad bi njih dvoje razgovarali, iako je Tereza plašljivo i oborenih očiju slušala govor svoga kavaljera, Luiđi je čitao iz vatrenih očiju lepoga mladića da su njegove reči pohvale, a tada mu se činilo da se zemlja pod njim vrti i da mu svi glasovi pakla došaptavaju podstreke na ubistvo i klanje. I tada, bojeći se da ne pusti na volju svojoj pomami, on se jednom rukom grčevito držao za grab pored koga je stojao, a drugom je isto tako stezao izvajani držak kame koja mu je bila zadenuta za pojas i koju je on ponekad, i ne zapažajući to, skoro potpuno izvlačio iz kanije.

Luiđi je bio ljubomoran! On je osećao da bi Tereza, ponesena svojom koketnom i oholom naravi, mogla da mu izmakne iz ruku.

A međutim se ta mlada seljanka, koja je isprva bila skoro prestrašena, uskoro pribrala. Kazali smo već da je Tereza bila lepa. Ali to nije sve, jer je Tereza bila i ljupka, i njena divlja ljupkost bila je mnogo snažnija od naše uspijačke i izveštačene ljupkosti.

Ona požnje skoro sav uspeh u kadrilu; te ako je ona zavidela kćeri grofa od San-Feliča, mi ne bismo smeli reći da Karmela nije bila ljubomorna na nju.

Zato ju je njen kavaljer obasipao pohvalama dok ju je pratio natrag do mesta odakle ju je poveo i gde ju je Luiđi očekivao.

Dvaput ili triput za vreme kadrila devojka bi bacila pogled na njega, i uvek bi ga videla bledog i namrgođenog. Jedanput je čak oštrica njegovog noža upola izvučena iz korica, zasenila njene oči kao nekim zloslutnim bleskom.

Zato je ona skoro dršćući ponovo uhvatila ruku svog dragana.

Kadril je požnjeo najveći uspeh, te se videlo da je pokrenuto pitanje da se odigra još jedanput; jedino se Karmela tome protivila, ali je grof od San-Feliča zamoli tako nežno, da ona naposletku pristade.

Odmah jedan od kavaljera pođe da pozove Terezu, bez koje bi bilo nemogućno da se kadril odigra, ali devojke već beše nestalo.

Zaista, Luiđi nije više osećao dovoljno snage da izdrži još jedno iskušenje, te je pola milom pola silom odveo Terezu na drugi kraj bašte. Tereza je i protiv svoje volje pristala na to, jer je po izbezumljenom mladićevom licu videla, i po njegovom ćutanju ispresecanom nervoznim drhtajima uvidela da se nešto neobično zbiva u njemu. I ona je osećala neki unutrašnji nemir, pa iako nije bila učinila ništa rđavo, ipak je naslućivala da je Luiđi u pravu da je prekorava; zašto? Ona to nije znala, ali je ipak osećala da bi ti prekori bili opravdani. Međutim, na veliko Terezino iznenađenje, Luiđi ne reče ništa, i nijedna reč ne pređe preko njegovih usana do kraja te večeri. Samo, kad je noćna hladnoća bila oterala zvanice iz vrtova, i kad su se za njima zatvorila vrata letnjikovca da se svečanost nastavi unutra, on isprati Terezu; a kad je ona htela da uđe u svoju kuću, on joj reče:

„— Tereza, o čemu si mislila kad si igrala naspram mlade grofice od San-Feliča?

„— Mislila sam — odgovori devojka u potpunoj iskrenosti svoje duše — da bih dala polovinu svog života da imam odelo kakvo je ona nosila.

„— A šta ti je govorio tvoj kavaljer?

„— Govorio mi je da samo od mene zavisi da li ću ga dobiti i da radi toga treba da kažem još jednu reč.

„— Imao je pravo — odgovori Luiđi. — Želiš li ga još tako žarko kao što kažeš?

„— Da.

„— E, pa lepo! Imaćeš ga!”

Začuđena devojka diže glavu da ga pita; ali je njegovo lice bilo tako natušteno i strašno da joj se reč sledi na usnama. Uostalom, dok je govorio, Luiđi se udaljavao.

Tereza ga je pratila pogledom kroz noć dokle god je mogla da ga vidi. Zatim, kad ga nestade, ona uđe u kuću uzdišuči.

Te iste noći odigrao se jedan veliki događaj, verovatno zbog nepažnje nekog sluge koji je zanemario da pogasi sveće; vatra je planula u letnjikovcu San-Feliče, i to baš u sporednim odajama stana lepe Karmele. Probuđena usred noći svetlošću plamenova, ona je skočila sa postelje, uvila se u sobnu haljinu i pokušala da pobegne kroz vrata; ali je hodnik kojim je trebalo da prođe bio već u plamenu.

Tada se ona vratila u svoju sobu prizivajući iz svega glasa u pomoć, kada se odjednom njen prozor, koji se nalazio na dvadeset stopa iznad zemlje, otvorio; jedan mlad seljak jurnuo je u sobu, uzeo je u naručje, pa ju je natčovečanslsom snagom i veštinom preneo na travnjak, gde se onesvestila. Kad se osvestila, njen otac bio je pored nje. Sve sluge su je okružavale i pružale joj pomoć. Čitavo jedno krilo letnjikovca bilo je izgorelo; ali šta je to marilo, kad je Karmela bila živa i zdrava.

Tražili su svuda njenog spasioca, ali se njen spasilac ne pojavi; zapitkivali su koga god su stigli, ali ga niko nije video. Što se tiče Karmele, ona je bila toliko uzrujana da ga nije ni poznala. Uostalom, kako je grof bio neizmerno bogat, izuzev opasnosti koja je bila zapretila Karmeli i koja se njemu učinila — baš zbog čudesnog načina na koji ju je izbegla — pre kao jedna nova milost proviđenja nego kao stvarna nesreća, šteta prouzrokovana vatrom bila je za njega beznačajna.

Sutradan, u uobičajeno vreme, dvoje mladih se opet sastadoše na ivici šume. Luiđi je bio došao prvi. On pođe u susret devojci veoma radostan; izgledalo je da je potpuno zaboravio sinoćni događaj.

Na Terezi se videlo da je zamišljena; ali kad vide da je Luiđi raspoložen, i ona se načini bezbrižna vesela, što je i bilo u osnovi njene naravi, kad je neko uzbuđenje ne bi uzrujalo. Luiđi uze Terezu pod ruku i odvede je do ulaza u pećinu. Tamo se zaustavi. Devojka, naslućujući da tu ima nečeg neobičnog, pogleda ga pravo u oči.

„— Tereza, — reče Luiđi — sinoć si mi kazala da bi dala sve na svetu da imaš odelo kao grofova kći?

„— Jesam, — reče Tereza začuđeno — ali sam bila luda što sam to poželela. „— A ja sam ti odgovorio: Dobro, imaćeš ga.

„— Da, — prihvati devojka, a njeno čuđenje raslo je pri svakoj Luiđijevoj reči — ali ti si to odgovorio jamačno da mi pričiniš zadovoljstvo.

„— Ja ti nisam nikad obećao nešto a da ti to nisam i dao, Tereza— reče ponosno Luiđi. — Uđi u pećinu i obuci se.”

Posle tih reči on ukloni kamen i pokaza Terezi pećinu osvetljenu dvema svećama koje su gorele sa obe strane jednog divnog ogledala; na prostom stočiću što ga je Luiđi načinio bile su poređane biserne ogrlice i igle s dijamantskom glavom, a na jednoj stolici pored toga nalazio se ostatak odela.

Tereza uskliknu radosno, pa i ne pitajući otkuda je taj kostim i ne gubeći vreme da se zahvali Luiđiju, jurnu u pećinu pretvorenu u oblačionicu.