Kapetan Bezu Faš je koračao poput gnevnog vola, širokih ramena zabačenih unatrag i brade čvrsto priljubljene uz grudi. Tamna mu je kosa bila uljem zalizana, što je naglašavalo koren kose koji mu se strelovito spuštao niz sredinu ispupčenog čela i koji je išao ispred njega poput pramca borbenog broda. Dok se kretao, tamne oči kao da su pržile zemlju pred njim, sijajući vatrenom jasnoćom koja je nagoveštavala reputaciju neumitne strogosti.
Langdon je sledio kapetana niz čuvene mramorne stepenice do atrija zaronjenog ispod staklene piramide. Dok su silazili, prođoše između dva naoružana stražara Sudske policije koji su držali puške. Poruka je bila jasna: niko večeras ne ulazi niti izlazi bez blagoslova kapetana Faša.
Spuštajući se ispod nivoa zemlje, Langdon se borio sa rastućom nelagodom. Fašovo prisustvo ponajmanje se moglo opisati kao dobrodošlica, a sam Luvr u to doba je bio obavijen gotovo grobnom aurom.
Stepenice su, poput prolaza u zamračenoj kino-sali, bile osvetljene prigušenim podnim svetlom ugrađenim u svaki stepenik. Langdon je čuo vlastite korake kako odzvanjaju na staklu iznad njih. Kad podiže pogled, ugleda bledo osvetljene snopove izmaglice sa fontana kako postaju sve bleđi sa druge strane providnog krova.
"Odobravate li?" upita Faš, pokazujući svojom širokom bradom naviše.
"Odobravate li?" upita Faš, pokazujući svojom širokom bradom naviše.
Langdon uzdahnu, suviše umoran da bi igrao igre. "Da, vaša piramida je prekrasna."
Faš zagunđa. "Ožiljak na licu Pariza."
Jedan - nula. Langdon oseti da je njegov domaćin čovek kome je teško ugoditi. Pitao se da li je Fašu uopšte poznato da je ova piramida, na izričit zahtev predsednika Miterana, konstruisana od tačno 666 okana stakla - neobičan zahtev koji je oduvek bio vrela tema među zagovornicima teorije za vere koji su tvrdili daje 666 sotonski broj.
Langdon odluči da to ne spominje.
Dok su ponirali sve dublje u podzemni foaje, zjapeći prostor polako izroni iz sene. Izgrađeno 17 metara ispod nivoa zemlje, novokonstruirano predvorje Luvra od 6.300 kvadratnih metara širilo se poput beskrajne pećine. Izgrađen od toplog oker mramora kako bi se slagao sa nadzemnom kamenom fasadom boje meda, podzemni hol je obično vrvio od turista, ispunjen svetlošcu. Te noći je, međutim, predvorje bilo pusto i mračno, dajući čitavom prostoru hladnu grobnu atmosferu.
"A što je sa redovnim osiguranjem muzeja?" upita Langdon.
"En quarantaine", odseče Faš, kao da je Langdon dovodio u sumnju integritet njegove ekipe. "Očigledno je večeras ušao neko ko nije smeo. Svi noćni čuvari Luvra su u krilu Sali, na saslušanju. Moji lični agenti preuzeli su osiguranje muzeja za noćas."
Langdon klimnu glavom, krećući se brzo kako bi održao korak sa Fašom.
"Koliko ste dobro poznavali Jacquesa Sonijera?" upita kapetan.
"U stvari, uopšte ga nisam poznavao. Nikada se nismo sreli."
Faš je izgledao iznenađeno. "Vaš prvi susret je trebalo da bude večeras?"
"Da. Planirali smo da se susretnemo na Američkom fakultetu, na prijemu nakon mog predavanja, ali se on nije pojavio."
Faš nažvrlja nekoliko napomena u malu beležnicu. Dok su išli, Langdon krajičkom oka spazi manje poznatu piramidu Luvra – La Pyramide Inversée – ogroman obrnuti svetlarnik koji je visio sa tavanice poput stalaktita u pridruženom delu mezanina. Faš povede Langdona uz kratak niz stepenica do ulaza u zasvođeni tunel, iznad kojeg je stajao natpis: DENON. Krilo Denon je najpoznatije od tri glavna dela Luvra.
"Ko je zahtevao da se večeras susretnete?" iznenada upita Faš. "Vi ili on?"
Pitanje se činilo neobičnim. "Gospodin Sonijer", odgovori Langdon kad uđoše u tunel. "Njegova sekretarica me je kontaktirala pre nekoliko nedelja putem e-maila. Rekla je da je kustos čuo da ću održati predavanje u Parizu ovog meseca i da želi o nečemu da razgovara sa mnom dok sam ovde."
"Da razgovara o čemu?"
"Ne znam. O umetnosti, pretpostavljam. Imamo ista interesiranja."
Faš je bio skeptičan. "Nemate uopšte nikakvu ideju o tome čega bi se mogao ticati vaš sastanak?"
Langdon nije imao. U to vreme je i sam bio radoznao, ali bilo mu je neugodno da se raspituje o detaljima. Poštovani Žak Sonijer bio je poznat po svojoj zatvorenosti i izbegavao je sastanke; Langdon se radovao što će imati barem priliku da ga upozna.
"Gospodine Langdon, možete li da pretpostavite o čemu je gospodin Sonijer želio da razgovara sa vama u noći kada je ubijen? Moglo bi biti od koristi."
Oštar ton pitanja učinio je da Langdon oseti nelagodu.
"Zaista ne mogu ni da pretpostavim. Nisam pitao. Bila mi je čast što me je uopšte kontaktirao. Poštovalac sam rada gospodina Sonijera. Često na svojim predavanjima koristim njegove tekstove." Faš u svojoj beležnici zabileži i tu činjenicu. Dva čoveka su se sada nalazila na pola puta kroz ulazni tunel koji je vodio do krila Denon, i Langdon je video dva niza pokretnih stepenica na drugom kraju tunela. Oba nepomična.
"Dakle, imali ste ista interesiranja?" upita Faš.
"Da. Zapravo, veći dio protekle godine proveo sam radeći na projektu koji se bavi primarnom stručnom oblašću gospodina Sonijera. Radovao sam se što ću mu malo pročačkati mozak."
Faš podiže pogled. "Molim?"
Faš očigledno nije razumio idiom. "Radovao sam se što ću saznati što on misli o datoj temi."
Rezidencija na Mari Hilu - novi Nacionalni stožer organizacije Opus Dei i centar za konferencije - smeštena je na Aveniji Leksington broj 243 u gradu New Yorku. Procenjena na nešto više od 47 miliona dolara, ova kula od blizu 12.000 kvadratnih metara bila je odevena u crvenu ciglu i krečnjak iz Indijane. Zgrada, koju su projektovali Mej i Plinska, obuhvata preko stotinu spavaćih soba, šest blagovaona, biblioteke, dnevne sobe, sale za sastanke i kancelarije. Na drugom, osmom i šesnaestom spratu nalaze se kapele, ukrašene stolarijom i mramorom. Sedamnaesti sprat je u potpunosti stambeni.
"Shvaćtam. A koja je tema?" Langdon je oklevao, ne znajući kako tačno da se izrazi.
"U osnovi rukopis se tiče ikonografije obožavanja boginje - koncepta svetog ženskog principa, kao i umetnosti i simbola povezanih s tim."
Faš prođe mesnatom rukom preko kose. "A Sonijer se razumeo u to?"
"Niko se nije razumeo više od njega."
"Shvaćam."
Langdon je naslućivao da Faš uopšte nije shvatio. Jacquesa Sonijera su smatrali najboljim ikonografom kulta boginje na svetu. Ne samo da je Sonijer gajio lično zanimanje za relikvije koje se tiču plodnosti, kultova boginje, kulta Vike i ženskog božanstva, već je i tokom dvadeset i četiri godine koje je ovde proveo kao kustos pomogao Luvru da sakupi najveću svetsku kolekciju umetnina vezanih za boginju - labris sekire iz najstarijeg grčkog hrama posvećenog boginjama u Delfima, zlatne Kaducejeve palice, stotine egipatskih ank krstova nalik malim uspravnim anđelima, sistrum udaraljke koje su upotrebljavane u starom Egiptu kako bi se odagnali zli duhovi, kao i zapanjujući niz statua koje prikazuju Horusa koga neguje boginja Izida.
"Možda je Jacques Sonijer znao za vaš rukopis?" nabadao je Faš. "I možda vas je pozvao na sastanak kako bi vam ponudio pomoć oko knjige."
Langdon odmahnu glavom. "U stvari, niko ne zna za moj rukopis. Još uvek je u radnoj verziji, i pokazao sam ga samo svom uredniku."
Faš zaćuta.
Langdon nije dodao razlog zbog kojeg nikome drugom nije pokazao rukopis. Tri stotine stranica - sa radnim naslovom Simboli izgubljenog ženskog božanstva - nudile su neke veoma nekonvencionalne interpretacije zvanične religiozne ikonografije, koje će sasvim sigurno izazvati mnoge polemike.
Sada, dok se približavao nepomičnim liftovima, Langdon zastade, shvativši da se Faš više ne nalazi pored njega. Okrenuvši se, ugleda ga kako sloj i nekoliko metara iza, pored službenog lifta.
"Ići ćemo liftom", reče Faš dok su se vrata lifta otvarala. "Kao što vam je bez sumnje poznato, galerija je prilično udaljena ako idete pešice."
Iako je Langdon znao da će dizalo ubrzati dvokatno penjanje do krila Denon, ostao je nepomičan. "Nešto nije u redu?" Faš je nestrpljivo zadržavao vrata.
Langdon udahne, bacajući čeznutljiv pogled iza sebe, ka liftovima. Sve je u potpunom redu, slaže samome sebi, krenuvši natrag ka liftu. Kao dečak, Langdon je pao u napušteni bunar i umalo nije umro trupkajući po vodi u skučenom prostoru nekoliko sati, pre nego što su ga spasili. Otuda je poticala njegova fobija od zatvorenog prostora -liftova, podzemne železnice, terena za skvoš. Lift je potpuno sigurna naprava, neprestano je ponavljao samome sebi, nikada ne poverovavši u to. Sićušna metalna kutija koja visi u zatvorenom vertikalnom oknu! Zadržavajući dah, on kroči u lift, osećajući poznat nalet adrenalina dok su se vrata zatvarala. Dva sprata. Deset sekundi.
"Vi i gospodin Sonijer", ponovno reče Faš kad lift poče da se kreće, "uopšte nikada niste razgovarali? Nikada se niste dopisivali? Nikada ništa jedan drugom niste slali poštom?"
Još jedno neobično pitanje. Langdon odmahnu. "Ne. Nikada."
Faš nakrivi glavu, kao da u pamćenju pravi mesta za tu činjenicu. Ne govoreći ništa, zurio je ravno ispred sebe u kromirana vrata.
Dok su se uspinjali, Langdon pokuša da se usredotoči na nešto što nisu četiri zida koja su ga okružavala. U odrazu na sjajnim vratima lifta video je kapetanovu kopču za kravatu - srebrno raspeće sa trinaest umetnutih komadića crnog oniksa. Iz nekog neodređenog razloga, smatrao je da je to neobično.
Simbol je bio poznat kao crux gemmata - krst sa trinaest dragulja - hrišćanski ideogram za Hrista i njegovih dvanaest apostola. Iz nekog razloga, Langdon nije očekivao da će kapetan francuske policije na tako očigledan način demonstrirati svoju veru. S druge strane, ovo je Francuska; hrišćanstvo ovde nije toliko religija koliko pravo po rođenju.
"To je crux gemmata", iznenada reče Faš.
Trgnuvši se, Langdon podiže pogled i vide na sebi Fašove oči koje su ga posmatrale u odrazu.
Lift se uz trzaj zaustavi i vrata se otvoriše. Langdon brzo iskorači u hodnik, željan osećaja otvorenog prostora koji su pružale čuvene visoke tavanice galerija u Luvru.
Svet u koji bese zakoračio, međutim, ne beše uopšte onakav kakav je očekivao da će biti. Iznenađen, Langdon se ukopa u mestu.
Faš ga ovlaš pogleda. "Rekao bih, gospodine Langdon, da nikada niste videli Luvr nakon radnog vremena?"
Mislim da nisam, pomisli Langdon, pokušavajući da se sabere.
Obično besprekorno osvetljene, galerije Luvra večeras su bile zapanjujuće mračne. Umesto uobičajenog belog svetla koje je dopiralo od gore, činilo se da mutan crveni sjaj izbija iz podnih dasaka i isijava na više - isprekidani pramenovi crvene svetlosti koji se prosipaju po parketu.
Dok je gledao niz tamni hodnik, Langdon shvati da je trebalo da očekuje ovakav prizor. Bukvalno sve velike galerije noću su koristile crveno osvetljenje - strateški raspoređeno i nisko postavljeno, neupadljivo svetlo koje je omogućavalo osoblju da se kreće kroz hodnike istovremeno ostavljajući slike u relativnoj tami kako bi se usporio efekt njihovog izbleđivanja usled preterane izloženosti svetlosti. Večeras, muzej je odisao gotovo sumornom atmosferom. Duge sene pružale su se svuda, a obično zaslepljujuće zasvođene tavanice izgledale su kao niske, crne praznine.
"Ovuda", reče Faš, skrećući naglo nadesno i zaputivši se kroz niz međusobno povezanih galerija.
Langdon ga je sledio dok mu se vid postepeno navikavao na tamu. Svuda okolo, ulja na platnu velikih formata počinjala su da se materijaliziraju poput fotografija u ogromnoj mračnoj komori... Njihove oči su ga pratile dok se kretao kroz prostorije. Mogao je da oseti poznat, oštar miris muzejskog zraka - suh, deionizirani miris koji je nosio prigušeni nagoveštaj ugljika - produkta ugljičnih filtera na uređajima za smanjivanje vlažnosti zraka, koji su non-stop radili kako bi neutralizirali korozivni ugljik-dioksid koji su izdisali posjetioci
Postavljene visoko na zidovima, vidljive sigurnosne kamere slale su nedvosmislenu poruku posetiocima: Vidimo vas. Ne dirajte ništa.
"Da li je neka od njih prava?" upita Langdon, pokazujući na kamere.
Faš odmahnu glavom. "Naravno da nije."
Langdon nije bio iznenađen. Video-nadzor u muzeju ove veličine bio je veoma skup i neefikasan. Uz čitave hektare galerija koje je trebalo nadzirali, Luvru bi bilo potrebno nekoliko stotina tehničara samo da prate snimke. Većina velikih muzeja sada je koristila osiguranje zatvaranjem. Zaboravite na pokušaje da sprečite lopove da uđu. Sprečite ih da izađu. Mehanizam za zatvaranje aktivirao se nakon radnog vremena i ukoliko bi uljez pomakao neku od umetnina, izlazi oko te galerije bi se blokirali i lopov bi se našao iza rešetaka čak i pre nego što bi policija stigla.
Niz mramorni hodnik koji se nalazio ispred njih odzvanjali su glasovi. Činilo se da buka dolazi iz velikog skrovitog udubljenja, sa desne strane. Jasno svetlo razlevalo se ka hodniku.
"Kustosova ured", reče kapetan.
Dok su prilazili udubljenju, Langdon baci pogled niz kratak hodnik, u Sonijerovu luksuznu radnu sobu - toplo drvo, slike starih majstora i ogroman antikni radni stol na kojem je stajao model viteza pod punim oklopom, visok pola metra. Nekoliko policijskih agenata muvalo se po prostoriji, razgovarajući telefonom i hvatajući beleške. Jedan od njih sedeo je za Sonijerovim slolom, kuckajući po tastaturi laptopa. Činilo se da je kustosova kancelarija te noći pretvorena u komandnu stanicu Sudske policije.
"Messieurs", pozva ih Faš, i ljudi se okrenuše. "Ne nous dérangez pas sous aucun prétexte. Entendu?" Svi u uredu kimnuše u znak razumevanja.
Langdon je do tada okačio dovoljno znakova NE UZNEMIRAVAJ na vratima hotelskih soba da je mogao da shvati suštinu kapetanovog naređenja. Faša i Langdona nije trebalo uznemiravati ni pod kojim okolnostima.
Ostavljajući malu grupu agenata, Faš povede Langdona dalje niz zamračeni hodnik. Tridesetak metara ispred otvarao se prolaz ka najpopularnijem odjeljku Luvra - la Grande Galerie – naizgled beskrajnom hodniku u kojem su se nalazile najvrednije slike talijanskih majstora koje je Luvr posjedovao.
Langdon je već zaključio da je ovo mesto na kojem se nalazilo Sonijerovo telo; čuveni parket na podu Velike galerije jasno se video na polaroid snimku. Dok su se približavali, Langdon primeti da je ulaz blokiran ogromnom čeličnom rešetkom kakva se viđala na srednjovekovnim zamkovima.
"Osiguranje zatvaranjem", reče Faš kad se približiše rešetki.
Čak i u tami, barikada je izgledala kao da bi mogla zaustaviti tenk. Stigavši pred nju, Langdon proviri kroz rešetke ka slabo osvetljenom pećinolikom prostoru Velike galerije.
"Posle vas, gospodine Langdon", reče Faš.
Langdon se okrenu. Posle mene, kuda?
Faš pokaza na pod, na dno rešetke. Langdon pogleda naniže. U mraku, ne beše ni primetio. Barikada je bila podignuta oko pola metra, formirajući na taj način neobičan otvor sa donje strane.
"Ova oblast je još uvek zatvorena za osiguranje Luvra", reče Faš. "Moj tim iz Police Technique et Scientifique je upravo završio svoju istragu." Pokaza na otvor. "Molim vas provucite se ispod."
Langdon je zurio u uzan prostor za provlačenje, a potom u masivnu čeličnu rešetku. Šali se, zar ne? Barikada je izgledala kao giljotina koja samo čeka da smrvi uljeze.
Faš progunđa nešto na francuskom i pogleda na sat. Potom se spusti na kolena i provuče svoje krupno telo ispod rešetke. Na drugoj strani se uspravi i kroz rešetke pogleda u Langdona.
Langdon uzdahnu. Položivši dlanove na uglačani parket, leže na stomak i provuče se. Dok je klizio, zadnji deo okovratnika njegovog sakoa od tvida zakačio se o dno rešetke, i on ogrebe potiljak o gvožđe.
Veoma spretno, Roberte, pomisli. Ustajući, Langdon poče da naslućuje da će ovo biti veoma duga noć.
Poglavlje 5
Muškarci su u zgradu ulazili kroz glavni ulaz sa Avenije Leksington. Žene su ulazile iz sporedne ulice i bile su "zvučno i vizualno odvojene" od muškaraca u svakom trenutku svog boravka unutar zgrade.
Ranije te večeri, u svetilištu koje je predstavljao njegov stan u potkrovlju, biskup Manuel Aringarosa spakovao je malu putnu torbu i obukao tradicionalnu crnu mantiju. Oko pojasa bi obično omotavao purpurni pojas. Večeras je, međutim, trebalo da se kreće u javnosti - a biskup nije želeo da privlači pažnju na svoj visoki rang. Jedino su oštrooki mogli zapaziti njegov biskupski prsten od četrnaestokaratnog zlata sa purpurnim ametistom, velikim dijamantima i ručno rađenom aplikacijom biskupskog štapa i mitre. Prebacivši putnu torbu preko ramena, on izgovori kratku molitvu i izađe iz stana, silazeći u predvorje gde ga je vozač čekao da ga odveze na aerodrom.
Sada, sedeći u poslovnom zrakoplovu na putu za Rim, Aringarosa je kroz prozor promatrao mračni Atlantik. Iako je sunce već bilo zašlo, Aringarosa je znao daje njegova zvezda u usponu. Večeras će bitka biti dobijena, mislio je, začuđen što se pre samo nekoliko meseci osećao nemoćnim protiv ruku koje su pretile da unište njegovo carstvo.
Kao predsednik oganizacije Opus Dei, biskup Aringarosa je poslednju deceniju svog života proveo šireći poruku "Božjeg dela" - bukvalno, Opus Dei. Kongregacija koju je 1928. osnovao španski sveštenika Hoze Marija, propoviedala je povratak konzervativnim katoličkim vrednostima i ohrabrivala svoje sledbenike na izuzetne žrtve u svakodnevnom životu u cilju obavljanja Božjeg dela.
Tradicionalistička filozofija sekte Opus Dei svoje prvobitne korene imala je ii Španskoj pre Frankovog režima, ali sa objavljivanjem spiritualne knjige Hose Marija Eskrivc 1934. godine, pod nazivom Put -999 tačaka meditacije za obavljanje Božjeg dela u životu pojedinca - Eskrivina poruka eksplodirala je širom sveta. Sada, sa tiražom od preko četiri miliona primeraka Puta na četrdeset i dva jezika, Opus Dei je predstavljao globalnu silu. Njegove stambene rezidencije, obrazovni centri pa čak i univerziteti mogli su se pronaći u gotovo svakoj svjetskoj metropoli. Opus Dei je bila najprogresivnija i financijski najosiguranija katolička organizacija na svijetu. Aringarosa je znao da su na nesreću, u doba religijskog cinizma, kultova i tele-evanđelista, rastuće bogatstvo i moć organizacije Opus Dei magnet koji privlači podozrenje.
"Mnogi organizaciju Opus Dei nazivaju kultom za ispiranje mozga", reporteri su ga često izazivali. "Drugi vas nazivaju ultrakonzervativnim hrišćanskim tajnim društvom. Šta ste od toga?"
"Opus Dei nije ni jedno", odgovarao bi strpljivo biskup. "Mi smo Katolička crkva. Mi smo kongregacija katolika koji su kao svoj prioritet odabrali da slede katoličku doktrinu onoliko rigorozno koliko je to u našim današnjim životima moguće."
"Da li Božje delo neizostavno podrazumeva zavete nevinosti, zaveštanje novca i okajanje greha kroz samobičevanje i nošenje pojasa od kostreti?"
"Vi opisujete samo mali dio populacije koju obuhvata Opus Dei", reče Aringarosa. "Postoje mnogi nivoi sledbeništva. Hiljade članova organizacije Opus Dei žive u brakovima, imaju porodice i obavljaju Božije delo u svojim zajednicama. Drugi su odabrali asketske živote unutar naših stambenih rezidencija manastirskog tipa. Ti izbori su lična stvar, ali svi u organizaciji Opus Dei imaju zajednički cilj: poboljšavanje sveta kroz obavljanje Božijeg dela. Ovo je zasigurno pohod vredan hvale."
Razum je, ipak, retko delovao. Mediji su uvijek naginjali ka skandalu, a Opus Dei je, poput većine velikih organizacija, među svojim članovima imao i nekoliko zabludelih duša.
Pre dva meseca, jedna grupa članova organizacije Opus Dei na fakultetu američkog srednjeg Zapada uhvaćena je kako drogira nove regrute meskalinom u pokušaju da izazove euforično stanje koje bi novajlije doživele kao religiozno iskustvo. Student na nekom drugom fakultetu nosio je svoj žičani pojas od kostreti duže od preporučenih dva puta dnevno i tako sebi naneo smrtonosnu infekciju. U Bostonu, ne tako davno, razočarani mladi bankar prepisao je čitavu životnu ušteđevinu organizaciji Opus Dei pre nego što je pokušao samoubistvo.
Zabludele ovce, pomisli Aringarosa dok mu je srce saosećalo sa njima.
Naravno, najveću sramotu predstavljalo je suđenje špijunu FBI-ja, Robertu Hansenu, koje je privlačilo veliku pažnju javnosti. Pored toga što je bio istaknuti član sekte Opus Dei, ispostavilo se da je Hansen i seksualni razvratnik, a na suđenju se dokazalo da je u svojoj spavaćoj sobi postavio skrivene namjere kako bi prijatelji mogli da ga gledaju dok vodi ljubav sa suprugom.
"Teško da je to razonoda dostojna istinskog katolika", primetio je sudija.
Na žalost, svi ovi događaji doveli su do pojave nove nadzorne grupe, poznate kao Mreža za istinu o sekti Opus Dei (ODAN). Popularni web-site ove grupe - www.odan.org - prenosio je zastrašujuće priče bivših članova organizacije Opus Dei, koji su upozoravali na opasnosti pristupanja ovoj sekti. Mediji su o sekti Opus Dei počeli da govore kao o "Božjoj mafiji" i "Hristovom kultu".
Plašimo se onoga što ne shvaćamo, mislio je Aringarosa, pitajući se da li su ti kritičari barem naslućivali koliko je života Opus Dei obogatio. Grupa je imala punu podršku i blagoslov Vatikana. Opus Dei jelična prelatura samog pape.
Nedavno je, međutim, Opus Dei otkrio da mu preti sila znatno moćnija od medija... neočekivani neprijatelj od kojeg se Aringarosa nikako nije mogao sakriti. Pre pet meseci, kaleidoskop moći bio je uzdrman, a Aringarosa se još uvek oporavljao od udarca.
"Ne znaju kakav su rat započeli", prošapta Aringarosa sebi u bradu, zureći kroz prozor aviona u tamu oceana ispod. Za trenutak pogled mu promeni odredište, zadržavajući se na odrazu njegovog neobičnog lica - tamnog i pravougaonog , kojim je dominirao spljošten, kriv nos koji je razbila jedna pesnica u Španiji u vreme kada je još bio mladi misionar. Ta fizička mana sada je bila jedva primetna. Aringarosin svet bio je svet duhovnog, ne telesnog.
Dok je avion preletao iznad obale Portugalije, mobilni telefon u Aringarosinoj mantiji nečujno poče da vibrira. Usprkos pravilima avio kompanije koja su zabranjivala upotrebu mobilnih telefona za vreme leta, Aringarosa je znao da se radi o pozivu koji nije smeo propustiti.
Samo je jednom čoveku bio poznat taj broj - čoveku koji je Aringarosi poslao telefon.
Uzbuđen, biskup se tiho javi. "Da?"
"Sajlas je otkrio gde se nalazi ključni kamen", reče čovek. "U Parizu je. U crkvi Sen-Sulpis."
Biskup Aringarosa se osmehnu."U tom slučaju, blizu smo."
"Možemo smesta doći do njega. Međutim, potreban nam je vaš uticaj."
"Naravno. Recite mi šta treba da uradim."
Kada je Aringarosa isključio telefon, srce mu je uzbuđeno tuklo. Još jednom pogleda u prazninu noći, osećajući se sićušnim u odnosu na događaje koje je pokrenuo.
Osam stotina kilometara odatle, albino po imenu Sajlas stajao je nad malim lavorom vode i otirao krv sa leđa, promatrajući crvene oblike kako se vrte po vodi. Pročisti me miloduhom i biću čist, molio se, citirajući psalme. Operi me, i biću belji od snega. Sajlas je bio u stanju napetog iščekivanja koje ne beše osetio još od svog prethodnog života. Ovo ga je i iznenadilo i uznemirilo. Tokom poslednje decenije, sledio je Put, pročišćavajući se od grehova... ponovno izgrađujući svoj život... brišući nasilje iz prošlosti. Večeras se, međutim, sve vratilo. Mržnja, koju se toliko naporno borio da sahrani, pozvana je natrag. Prepalo ga je koliko je brzo izronila na površinu njegova prošlost. A sa njom, naravno, došle su i njegove veštine. Zarđale ali upotrebljive.
Poruka Isusa je poruka mira... nenasilja... ljubavi. To beše poruka koju je Sajlas na početku naučio, poruka koju je nosio u srcu. Ipak, to je poruka koju su neprijatelji Hrista sada pretili da unište. Oni koji prete Bogu silom biće dočekani silom. Nepokolebljivom i postojanom. Tokom dva milenija, hrišćanski su vojnici branili svoju veru od onih koji su pokušavali da je nadvladaju. Večeras, Sajlas je bio pozvan u boj.
Osušivši rane, on nabaci svoju odoru sa kapuljačom, dužine do članaka. Bila je to jednostavna haljina, načinjena od tamne vune koja je naglašavala belinu njegove kože i kose. Zategnuo je konopac oko struka i podigao kapuljaču na glavu, dopuštajući svojim crvenim očima da se dive odrazu u ogledalu. Točkići su pokrenuti.
Нема коментара:
Постави коментар