Aleksandar Dima, Grog Monte Kristo - Drugi deo ( IX, X, )

IX 

 PETI SEPTEMBAR 

       To odlaganje plaćanja koje mu je odobrio zastupnik firme Tomson i Frenč u trenutku kada se tome najmanje nadao, učini se jadnom brodovlasniku kao jedan od onih povrataka sreće koji nagoveštavaju čoveku da se sudbini već dosadilo da ga progoni. Još istoga dana on ispriča svojoj kćeri, ženi i Emanuelu šta mu se dogodilo, te se porodici povrati bar neka nada ako ne i spokojstvo. Ali za nesreću, Morel nijeimao posla samo sa firmom Tomson i Frenč, koja se prema njemu pokazala tako predusretljiva. Kao što je on rekao, u trgovini čovek ima trgovačkih veza ali nema prijatelja. Kad je dublje razmišljao, on nije mogao razumeti ni to velikodušno ponašanje gospode Tomsona i Frenča prema njemu. On je to sebi objašnjavao samo onim pametno sebičnim zaključkom do koga je ta firma došla: bolje je podržavati čoveka koji nam duguje skoro trista hiljada franaka, pa dobiti tih trista hiljada franaka posle tri meseca, nego ubrzati njegovu propast i dobiti samo šest ili sedam odsto od uloženog kapitala.

    Na nesreću, bilo iz mržnje bilo zbog kratkovidosti, tek svi Morelovi poslovni prijatelji nisu došli do ovog zaključka, a neki su čak došli do suprotnog. I tako su menice sa Morelovim potpisom bile podnesene njegovoj blagajni sa strogom tačnošću, i zahvaljujući odlaganju što ga je Englez odobrio, Kokles ih je smesta isplatio. Kokles je, dakle, i dalje bio proročnik spokojan. Jedino je gospodin Morel sa užasom uviđao da bi još istog meseca bio propao čovek u slučaju da je morao petnaestog toga meseca, vratiti sto hiljada franaka gospodinu od Bovila, a krajem meseca pedeset hiljada i još trideset i dve hiljade i pet stotina franaka po menicama za koje je, kao i za potraživanje inspektora tamnica, imao odložen rok.
      Mišljenje svih trgovačkih krugova u Marselju bilo je da se Morel neće moći održati pod udarcima uzastopnih nesreća koje su se bile okomile na njega. Zato je i bilo veliko iznenađenje kad se videlo da je on izvršio svoje mesečne isplate sa svojom uobičajenom tačnošću. Pa ipak, to nije povratilo poverenje ljudi, te su jednoglasno odložili za kraj narednog meseca dan kada će nesrećni brodovlasnik predati ključeve sudu.
       Ceo taj mesec protekao je u nečuvenim Morelovim naporima da prikupi sva svoja raspoloživa sredstva. Nekada su menice s njegovim potpisom, i sa kojim bilo rokom isplate, primane s poverenjem, pa čak i tražene. Morel pokuša da dobije novac na menicu sa rokom od tri meseca, ali ga banke odbiše. Srećom, Morel je i sam imao izvesnih potraživanja na čiju je naplatu mogao računati; te naplate su i izvršene, te se Morel opet nađe u mogućnosti da odgovori svojim obavezama kad dođe kraj jula.
Pored toga, u Marselju se više nije mogao videti zastupnik firme Tomson i Frenč, jer je on sutradan ili drugog dana po svojoj poseti gospodinu Morelu iščezao; a kako je on u Marselju dolazio u vezu samo sa načelnikom grada, inspektorom tamnica i gospodinom Morelom, njegov prolazak nije ostavio drugih tragova osim različitih uspomena koje su o njemu sačuvala ta tri lica. A što se tiče mornara sa Faraona, izgleda da su oni našli neko zaposlenje, jer su i oni isto tako iščezli.
       Kapetan Gomar, pošto se oporavio od trenutne slabosti koja ga je zadržala u Palmi, vratio se takođe. On se ustezao da se pojavi kod gospodina Morela, ali ovaj doznade za njegov dolazak i otide lično da ga poseti. Čestiti brodovlasnik već je bio saznao iz Penlonovog pričanja za hrabro držanje koje je pokazao kapetan za vreme čitave one kobne nesreće, te je pokušao da on njega teši. Doneo mu je i celu njegovu platu, koju se Gomer ne bi usudio sam da zatraži.
         Kad je silazio niz stepenice, gospodin Morel srete Penlona, koji se peo. Izgledalo je da je Penlon dobro uložio svoj novac, jer je bio odeven u novo odelo. Kad ugleda svoga gazdu, čestiti krmar kao da se jako zbuni; on se skloni u najudaljeniji ugao stepeništa, pa naizmenično prebacivaše svoj zalogaj duvana s leve na desnu i s desne na levu stranu, kolutajući unezvereno očima, a odgovori samo plašljivim stiskom na rukovanje kojim ga počastvova gospodin Morel sa svojom svakidašnjom srdačnošću. Gospodin Morel pomisli da je Penlon zbunjen zbog svog lepog odela, jer je bilo očevidno da se taj čestiti čovek nije o svom trošku bacio u takav luksuz. Znači da je zacelo već bio zaposlen na nekom drugom brodu, i stideo se stoga što nije — ako se tako može reći — nosio malo duže crninu za Faraonom. Možda je on i išao kapetanu Gomaru da ga obavesti o svom srećnom udesu i da mu saopšti ponude njegovoga novoga gospodara.
— Čestiti ljudi! — reče Morel odlazeći. — Daj bože da vas vaš novi gospodar voli kao što sam vas ja voleo, i da bude srećniji nego što sam ja bio.
         Avgust proteče u neprekidnim pokušajima koje je Morel činio da povrati svoj nekadašnji kredit ili da otvori sebi neki nov. Dvadesetog avgusta saznade se u Marselju da je zauzeo jedno mesto u poštanskim kolima, te sada svi pomisliše da je krajem toga meseca trebalo da preda ključeve sudu i da je Morel otputovao ranije da ne bi prisustvovao tome bolnom činu za koji je verovatno ovlastio svog poslovođu Emanuela i svog blagajnika Koklesa. Ali suprotno svim predviđanjima, kad dođe trideset prvi avgust, blagajna se otvori kao i obično. Kokles se pojavi iza rešetke, miran kao pravedni Horacije, pregleda pažljivo kao uvek naloge koje su mu podnosili i isplati sa istom tačnošću sve menice od prve do poslednje. Dođoše čak i dva zahteva za isplatu uloženog novca, koje je gospodin Morel bio predvideo, a koje Kokles isplati isto onako tačno kao i menice sa brodovlasnikovim potpisom. Svet više nije znao šta da misli, te je odlagao, uporno kao zloslutni proroci, bankrotstvo za kraj septembra.

      Gospodin Morel stiže prvog septembra. Cela njegova porodica očekivala ga je s velikim strpljenjem, jer je to putovanje u Pariz trebalo da otvori poslednji put ka spasenju. Morel se bio setio Danglara, sadašnjeg milionera, koji mu je dugovao veliku zahvalnost, pošto je na Morelovu preporuku Danglar stupio u službu onoga španskog bankara kod koga je počeo da stiče svoje ogromno bogatstvo. Sada je Danglar, kako se pričalo, imao sedam ili osam miliona gotovine i neograničeni kredit. Danglar je mogao, ne vadeći nijedan talir iz svoga džepa, da spase Morela: trebalo je da samo garantuje za jedan zajam, pa bi Morel bio spasen. Morel je odavno pomišljao na Danglara; ali postoje izvesne nagonske odvratnosti koje čovek ne može da savlada u sebi, te je Morel odlagao da pribegne toj poslednjoj mogućnosti koliko god je mogao. I imao je pravo, jer se vratio utučen i ponižen odbijanjem.
Zato Morel, po svom povratku, nije ničim pokazao da žali, nije izrekao nikakvu optužbu; zagrlio je plačući svoju ženu i kćer, pružio prijateljski ruku Emanuelu, zatvorio se u svoju sobu za rad i pozvao Koklesa.
— Ovoga puta — rekle su obe žene Emanuelu — nema nam spasa.
      Zatim se potajno dogovorile da Julija napiše svome bratu, koji je bio u garnizonu u Nimu, da odmah dođe.
      Jadne žene su nesvesno osećale da je potrebno da prikupe sve svoje snage kako bi izdržale udar koji im je pretio.
        Uostalom, Maksimilijan Morel, mada tek u dvadeset drugoj godini, imao je velikog uticaja na svoga oca.
       Bio je to čvrst i ispravan mladić. U trenutku kada je trebalo da izabere neki poziv u životu, njegov otac nije hteo da mu unapred nametne izvesnu budućnost i pitao je mladog Maksimilijana o njegovim sklonostima. Ovaj je tada izjavio da hoće da se posveti vojničkom pozivu. On je sledstveno tome učinio odlično, ušao konkursom u Politehničku školu i izišao iz nje kao potporučnik pedeset trećeg boračkog puka. Već godinu dana imao je taj čin, i bilo mu je obećano da će biti proizveden za poručnika prvom prilikom. U puku je Maksimilijan Morel istican kao vrlo savestan izvršilac, ne samo svih vojnih obaveza nego i svih čovečanskih dužnosti, te ga nisu zvali drukčije do samo stoičar. Razume se da su mnogi od onih koji su ga tako nazivali samo ponavljali taj nadimak zato što su ga čuli od drugih, a nisu ni znali šta to znači.
      Tog mladića su majka i ćerka pozvale u pomoć da im bude potpora u teškom stanju u kome su osećale da će se uskoro naći.
       One se nisu prevarile u pogledu ozbiljnosti toga stanja, jer trenutak docnije pošto je gospodin Morel ušao u svoju sobu za rad sa Koklesom, Julija vide kako ovaj izlazi otuda bled, dršćući i unezverena lica.
Ona htede da ga pita kad je prolazio pored nje; ali taj čestiti čovek, silazeći niz stpenice žurno, što nije bio njegov običaj, samo uzviknu dižući ruke uvis.
— O, gospođice, gospođice! Kakva užasna nesreća! I ko bi to ikada pomislio!
Ubrzo zatim Julija ga vide kako se opet penje noseći nekoliko debelih registara, jednu lisnicu i vrećicu novca.
Morel razgleda registre, otvori lisnicu i izbroja novac.
Sva njegova novčana sredstva iznosila su najviše šest do osam hiljada franaka, a primanja do petog septembra četiri do pet hiljada, što je činilo u najboljem slučaju aktivu od četrnaest hiljada franaka, kojima je trebalo da isplati menicu od dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka. Nije dakle mogao ni da ponudi tako malu otplatu.
Međutim, kad Morel siđe na večeru, izgledao je dosta miran.Ta njegova mirnoća uplaši žene više nego što bi ih uplašila i najdublja utučenost.
Posle večere Morel je obično izlazio u varoš; on je odlazio da popije kafu u klubu „Fokejaca” i da pročita Svetilnik; ali toga dana on ne iziđe, već se pope opet u svoju kancelariju.
Što se tiče Koklesa, on je izgledao potpuno ošamućen. Čitav jedan deo dana proveo je u dvorištu, sedeći na jednom kamenu gologlav, na suncu od trideset stepeni.
Emanuel je pokušavao da uspokoji žene, ali nije umeo da nađe pogodne reči. Taj mladić je isuviše dobro poznavao poslovno stanje te firme da ne bi osećao da velika nesreća preti porodici Morel.
Noć dođe. Obe žene su bdele nadajući se da će Morel, kad siđe iz svoje kancelarije, ući k njima; ali ga one čuše kako prolazi pored njihovih vrata, koračajući lakše, verovatno iz straha da ga one ne pozovu.
One oslušnuše još pažljivije, no on uđe u svoju sobu i zaključa vrata.
Gospođa Morel posla svoju kćer da spava: zatim, na pola sata pošto se Julija povukla, ona ustade, skide cipele i iziđe tiho u hodnik da vidi kroz bravu šta radi njen muž.
U hodniku ona spazi jednu senku kako se udaljuje: to je bila Julija, koja je, i sama zabrinuta, pretekla svoju majku.
Devojka priđe gospođi Morel pa reče:
— On sad piše.
Obe žene naslutile su bez reči šta svaka od njih misli.

Gospođa Morel se saže do visine brave. Zaista, gospodin Morel je pisao; ali ono što kći ne beše zapazila, gospođa Morel zapazi, a to je: da njen muž piše na hartiji sa utisnutom taksenom markom.

Tada joj senu misao da njen muž piše testament. Ona sva uzdrhta, pa ipak je imala toliko snage da ne kaže ništa.

Sutradan je gospodin Morel izgledao potpuno miran. On je sedeo u svojoj kancelariji kao i obično, sišao na ručak kao uvek, samo je posle večere posadio svoju kćer kraj sebe, uzeo glavu svoga deteta u naručje i držao je dugo na svojim grudima.

Uveče Julija reče svojoj majci da je zapazila kako je njenom ocu, iako je naizgled bio miran, srce snažno kucalo.

Još dva dana protekoše skoro na isti način. Četvrtog septembra uveče gospodin Morel zatraži od svoje kćeri da mu vrati ključ od njegove sobe za rad.

Julija se strese na taj zahtev, koji joj se učini zlokoban. Zašto njen otac traži da mu ona vrati taj ključ koji je uvek bio kod nje i koji su joj u detinjstvu oduzimali samo kad su hteli da je kazne!

Devojka pogleda u gospodina Morela, pa reče:

— Šta sam to zgrešila, oče, da mi oduzimate taj ključ?

— Ništa, dete moje, — odgovori nesrećni Morel, kome je to tako prosto pitanje nateralo suze na oči — ništa, samo mi je potreban.

Julija se pravila kao da traži ključ.

— Verovatno sam ga zaboravila u svojoj sobi — reče.

I iziđe; ali umesto da ode u svoju sobu, ona siđe i otrča da se posavetuje sa Emanuelom.

— Nemojte da vratite taj ključ svome ocu, — reče on — a sutra pre podne, ako je moguće, ne odvajajte se od njega.

Ona pokuša da ispita Emanuela, ali ovaj nije znao ništa više, ili nije hteo da kaže ništa više.

Cele noći između četvrtog i petog septembra gospođa Morel ostade sa uvom prislonjenim na drvenu zidnu oblogu. Do tri sata ujutru čula je kako njen muž uzrujano korača po sobi.

Tek u tri sata sruči se on na svoju postelju.

Obe žene provedoše tu noć zajedno. Još od večeri očekivale su aksimilijana.

U osam sati gospodin Morel uđe u njihovu sobu. Bio je miran, ali se na njegovom bledom i izmučenom licu videlo da je tu noć proveo u velikom uzbuđenju.

Žene ga ne smedoše zapitati da li je dobro spavao.

Morel je sad bio nežniji prema svojoj ženi i očinskiji prema svojoj kćeri nego ikad ranije. Nije se mogao nagledati i nagrliti svoga deteta.

Julija se seti Emanuelove preporuke, te htede da pođe za svojim ocem kad je on izišao, ali je on blago odgurnu natrag i reče:

— Ostani kraj svoje majke.

Julija htede ponovo da pokuša.

— Ja tako hoću! — reče Morel.

Bilo je to prvi put da Morel kaže svojoj kćeri: „Ja tako hoću!” Ali on je to izgovorio glasom prožetim tolikom očinskom blagošću, da Julija ne smede da pođe ni koraka dalje.

Ona ostade na istom mestu, uspravna, nema i nepomična. Trenutak kasnije vrata se ponovo otvoriše, ona oseti kako je zagrliše dve mišice i kako se nečija usta priljubiše na njeno čelo.

Ona diže oči i uskliknu radosno.

— Maksimilijane, brate moj! — uzviknu ona.

Na taj uzvik gospođa Morel dotrča i baci se u naručje svome sinu.

— Majko, — reče mladić pogledajući čas u gospođu Morel čas u njenu kćer… — šta ima novo, i šta se to događa? Vaše pismo me je prestrašilo, te sam dojurio odmah.

Julija, — reče gospođa Morel dajući znak mladiću — idi i kaži ocu da je Maksimilijan baš sad stigao.

Devojka istrča iz sobe, ali na prvoj stepenici naiđe na jednog čoveka koji je držao neko pismo u ruci.

— Niste li vi gospođica Julija Morel? — reče taj čovek sa vrlo izrazitim italijanskim naglaskom.

— Jesam, gospodine, — odgovori Julija mucajući. — Ali šta hoćete vi od mene? Ja vas ne poznajem.

— Pročitajte ovo pismo — reče čovek pružajući joj jedno pisamce.

Julija se ustezala.

— Tiče se spasenja vašega oca — reče glasnik.

Devojka mu istrže pismo iz ruku.

Zatim ga naglo otvori i pročita: Otidite još ovog trenutka u 

Mejlanske aleje, uđite u kuću broj 15, zatražite od vratarke 

ključ sobe na petom spratu, uđite u tu sobu, uzmite sa kamina 

jednu pletenu kesu od crvene svile i odnesite tu kesu svome ocu.

Važno je da je on dobije pre jedanaest sati. 

Obećali ste da ćete mi se slepo pokoravati, 

te vas podsećam na vaše obećanje.

Sindbad Moreplovac 

 Devojka uzviknu radosno, podiže pogled, potraži, da bi ga ispitala, čoveka koji joj je predao to pismo; ali je on bio iščezao.

Ona tada ponovo spusti pogled na pismo da ga pročita još jedanput i vide da je na kraju nešto dopisano. Ona pročita: 

  Važno je da izvršite ovaj nalog lično i potpuno sama. 

Ako dođete u društvu s nekim, ili ako neka druga osoba 

dođe umesto vas, vratar će odgovoriti da ne razume šta sve to znači.

Ovaj dopisani deo rashladi mnogo devojčinu radost. Da nije tu bilo kakve opasnosti? Da li joj to nije nameštena neka zamka? Zbog svoje bezazlenosti, ona nije znala kakvim se opasnostima može izložiti devojka njenih godina, ali nije ni potrebno da poznajemo opasnost da bi smo se nje bojali; možemo čak zapaziti da nam baš nepoznate opasnosti ulivaju najveći strah.

Julija se dvoumila, te odluči da pita nekoga za savet. Ali, iz nekog čudnog osećanja, ona se ne obrati ni svojoj majci ni svome bratu, nego Emanuelu.

Ona siđe i ispriča mu šta joj se dogodilo onoga dana kada je zastupnik firme Tomson i Frenč bio došao njenom ocu, opisa mu susret na stepenicama, ponovi mu obećanje koje je dala i pokaza mu pismo.

— Treba da idete tamo, gospođice, — reče Emanuel.

— Da idem tamo? — prošapta Julija.

— Da, ja ću poći s vama.

— Ali zar niste videli da treba da idem sama? — reče Julija.

— Pa i bićete sami, — odgovori mladić — a ja ću vas čekati na uglu Muzejske ulice; no ako se zadržite tamo toliko da se ja zabrinem, onda ću doći k vama i, kažem vam, teško onima za koje mi budete rekli da su vam učinili nešto nažao!

— Znači, Emanuele, — nastavi neodlučno devojka — vi smatrate da treba da se odazovem ovom pozivu?

— Da. Zar vam donosilac toga pisma nije kazao da se tiče spasenja vašeg oca?

— Ali najzad, Emanuele, kakva mu to opasnost preti? — zapita devojka.

Emanuel se za trenutak dvoumio, ali želja da privoli devojku odjednom i bez odlaganja, pobedi u njemu.

— Čujte, — reče on — danas je peti septembar, zar ne?

— Jeste.

— Danas, u jedanaest sari, vaš otac treba da isplati oko trista hiljada franaka.

— Da, to znamo.

— E, vidite, — reče Emanuel — a on u kasi nema ni petnaest hiljada.

— Pa šta će se onda dogoditi?

— Dogodiće se to da, ako danas, pre jedanaest sati, vaš otac ne nađe nekoga ko bi mu pritekao u pomoć, u podne će vaš otac biti primoran da izjavi da je bankrot.

— O, hajdemo! Hajdemo! — uzviknu devojka odvlačeći mladića sa sobom.

Za to vreme je gospođa Morel sve ispričala svome sinu.

Mladić je dobro znao da su posle uzastopnih nesreća koje su zadesile njegovog oca bile uvedene velike promene u kućnim rashodima; ali on nije znao da se dotle došlo.

Bio je poražen.

Zatim odjednom jurnu iz sobe, pope se brzo uz stepenice, jer je mislio da je njegov otac u svojoj kancelariji, ali je uzalud kucao na vrata.

Dok je još bio pred vratima kancelarije, on ču kako se otvaraju vrata od stana, okrete se i vide svoga oca. Umesto da se popne pravo u svoju kancelariju, gospodin Morel se bio vratio u svoju sobu i tek je sad izlazio iz nje.

Gospodin Morel uzviknu iznenađeno kad ugleda Maksimilijana, jer nije znao za mladićev dolazak. On ostade nepomično na istom mestu, stežući levom mišicom nekakav predmet koji je bio sakrio ispod svog dugačkog kaputa.

Maksimilijan žurno siđe niz stepenice i obisnu se o vrat svome ocu; ali se odjednom otrže, ostavivši samo svoju desnu ruku naslonjenu na grudi svoga oca.

— Oče, — reče on pobledevši kao smrt — zašto imate par pištolja pod kaputom?

— Oh! Eto onoga čega sam se bojao! — reče Morel.

— Oče, oče! Za ime boga, — uzviknu mladić — čemu to oružje?

— Maksimilijane, — odgovori Morel gledajući pravo u oči svoga sina — ti si čovek, i to častan čovek; hodi, kazaću ti.

I Morel se pope čvrstim korakom u svoju kancelariju, dok je Maksimilijan išao za njim posrćući.

Morel otključa vrata i ponovo ih zaključa kad njegov sin uđe; zatim prođe kroz predsoblje, priđe pisaćem stolu, spusti pištolje na kraj stola i pokaza prstom svome sinu jedan otvoren registar.

U tom registru bilo je ubeleženo tačno stanje njegove imovine.

Morel je imao da plati kroz pola sata dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka.

A on je imao svega petnaest hiljada i dvesta pedeset i sedam franaka.

— Čitaj! — reče Morel.

Mladić pročita i ostade za trenutak kao gromom poražen. Morel nije govorio ni reči; jer šta bi mogao reći da izmeni neumitnu presudu cifara!

— I vi ste sve učinili, oče, — reče mladić posle kratkog vremena— da biste se suprotstavili toj nesreći?

— Jesam — odgovori Morel.

— Ne računate ni na kakvu uplatu?

— Ni na kakvu.

— Iscrpli ste sve svoje mogućnosti?

— Sve.

— A kroz pola sata — reče Maksimilijan potmulim glasom — naše će ime biti obeščašćeno!

— Krv pere sramotu! — reče Morel.

— Imate pravo, oče i ja vas razumem.

Zatim pruži ruku prema pištoljima i reče:

— Jedan je za vas, a drugi za mene. Hvala!

Morel mu zadrža ruku.

— A tvoja majka .. a tvoja sestra… ko će se o njima brinuti?

Drhtaj jeze pređe kroz celo mladićevo telo.

— Oče, — reče on — pomislite da mi vi kažete da živim?

— Jeste, ja ti to kažem, — nastavi Morel — jer je to tvoja dužnost. Ti si staložena i čvrsta duha, Maksimilijane… Maksimilijane… Maksimilijane, ti nisi običan čovek; ja ti ništa ne naređujem, ja te ništa ne primoravam, samo ti kažem: ispitaj svoj položaj kao da si ti u njemu stranac, pa ga sam oceni.

Mladić je kratko vreme razmišljao, a zatim mu oči dobiše izraz uzvišene smirenosti; samo, on jednim laganim i tužnim pokretom skide svoje epolete, oznake svoga čina.

— U redu, — reče on pružajući ruku Morelu — umrite spokojno, oče! Ja ću živeti.

Morel kroči da obgrli kolena svoga sina. Maksimilijan ga privuče k sebi, te su njihova dva plemenita srca kucala za trenutak jedno o drugo.

— Ti znaš da ja za sve to nisam ništa kriv? — reče Morel.

— Ja znam, oče, da ste vi najčestitiji čovek koga sam ikada upoznao.

— Dobro, sve je rečeno. A sada se vrati svojoj majci i svojoj sestri.

— Oče, — reče mladić savijajući koleno — blagoslovite me!

Morel obuhvati glavu svoga sina obema rukama, privuče je sebi, pa pritište nekoliko puta svoje usne na nju, govoreći:

— Oh, da, da! Blagosiljam te u svoje ime i u ime triju pokoljenja besprekornih ljudi. Čuj, šta oni kažu mojim glasom: zgradu koju je nesreća razorila, proviđenje može ponovo ozidati. Kad budu videli da sam umro ovakvom smrću, i najneumoljiviji ljudi imaće samilosti prema tebi; tebi će možda odobriti rokove koje su meni odbili; onda se potrudi da se reč „nečastan” ne izgovori; baci se na posao, radi, mladiću, bori se žarko i hrabro: živite, ti, tvoja majka i tvoja sestra najskromnije, da bi se iz dana u dan imovina onih kojima sam dužan uvećavala i cvetala u tvojim rukama. Pomisli kako će biti divan, veliki, svečan dan povraćaja časti, onaj dan kada ćeš u ovoj istoj kancelariji reći: moj otac je umro, jer nije mogao učiniti ono što ja činim danas; ali je on umro spokojno i smireno, jer je na samrti znao da ću ja to učiniti.

— Oh, oče, oče, — uzviknu mladić — kad biste ipak mogli živeti!

— Ako bih ostao živ, onda bi sve bilo drukčije; interesovanje javnosti pretvorilo bi se u sumnju, a sažaljenje u ogorčenost; ako bih ostao živ, ja bih bio samo čovek koji je prekršio datu reč, koji nije izvršio svoje obaveze, jednom rečju bio bih samo bankrot. Naprotiv, ako umrem, pomisli, Maksimilijane, da bi moje mrtvo telo bilo samo telo jednog nesrećnog čoveka. Ako bih bio živ, moji najbolji prijatelji izbegavali bi moj dom; ako umrem, ceo Marselj će me plačući ispratiti do moje večne kuće; ako bih ostao živ, ti bi se stideo moga imena, a ako umrem, ti bi digao glavu i rekao:

„— Ja sam sin onoga koji se ubio zato što je prvi put u svom životu bio primoran da izneveri svoju reč.”

Mladić zajeca, ali kao da se bio pomirio sa sudbinom. Sada je po drugi put osetio, ne svojim srcem, već svojim umom, a tako mora biti.

— A sada me — reče Morel — ostavi samog i potrudi se da udaljiš žene.

— Zar nećete da se još jedanput vidite s mojom sestrom? — zapita Maksimilijan.

U tom susretu skrivala se mladićeva poslednja i potajna nada, zato je to i predložio. Ali gospodin Morel zavrte glavom.

— Ja sam se s njom video jutros — reče on — i oprostio sam se.

Nemate li možda nekakvu posebnu preporuku da mi ostavite,oče? —— zapita Maksimilijan izmenjenim glasom.

— Imam, sine, jednu preporuku koja treba da ti bude sveta.

— Recite, oče.

— Firma Tomson i Frenč je jedina imala sažaljenja prema meni, možda iz čovečnosti, možda iz sebičnosti, ali nije moje da čitam u srcima ljudi. Njen zastupnik, onaj koji će kroz deset minuta doći da naplati iznos jedne menice od dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka, neću reći odobrio mi je, nego mi je sam ponudio tri meseca roka. Neka ta firma bude najpre isplaćena, sine, i neka ti taj čovek bude svetinja.

— Da, oče, — reče Maksimilijan.

— A sad još jednom, zbogom! — reče Morel. — Idi, idi, potrebno mi je da budem sam. Naći ćeš moj testament u pisaćem stolu u mojoj sobi za spavanje.

Mladić je i dalje stojao nepokretno, jer je imao samo snage da nešto poželi, ali ne i da to izvrši.

— Slušaj, Maksimilijane, — reče mu otac — zamisli da sam ja vojnik kao ti, pa da sam dobio naređenje da osvojim neki šanac, a da ti znaš da ću poginuti pri tom osvajanju, zar mi ti ne bi rekao ono što si mi rekao maločas: „Učinite to, oče, jer biste se obeščastili kad biste ostali, a bolja je i smrt nego sramota!”

— Da, da — reče mladić — tako je.

Pa grčevito steže Morela u naručje i reče:

— Učinite to, oče.

I izjuri iz kancelarije.

Kad njegov sin iziđe, Morel je za trenutak stojao i gledao ukočeno u vrata; zatim pruži ruku, napipa vrvcu zvonceta i zazvoni. Posle malo pojavi se Kokles.

To više nije bio onaj čovek; ta tri dana koja su mu pokazala istinu, slomila su ga. Pomisao da će firma Morel obustaviti plaćanja, pogrbila ga je više nego što bi to učinilo još dvadeset godina života.

— Dobri moj Koklese, — reče Morel glasom čiji bi prizvuk bilo nemogućno opisati — ti ćeš ostati u predsoblju. Kad dođe onaj gospodin što je već jednom bio ovde pre tri meseca, znaš, onaj zastupnik firme Tomson i Frenč, ti ćeš ga prijaviti.

Kokles ne odgovori ništa; on samo klimnu glavom, otide u predsoblje i sede, pa očekivaše.

Morel se ponovo sruči na stolicu; oči mu skretoše ka časovniku: ostajalo mu je još sedam minuta, i to je sve. Kazaljka je išla neverovatno brzo; činilo mu se da vidi kako se kreće.

Ono što se dogodilo tada, toga poslednjeg trenutka, u duši toga čoveka koji je trebalo, iako još mlad, posle jednog rasuđivanja koje je možda bilo pogrešno ali je barem izgledalo pravilno, da se rastane od svega što je na ovom svetu najviše voleo, koji je uživao sve prijatnosti porodičnog života, — nemogućno je iskazati. Da bi se to pojmilo, trebalo je videti njegovo čelo obliveno znojem, no ipak smireno, njegove oči pune suza, no ipak podignute k nebu.

Kazaljka je i dalje išla, a pištolji su bili napunjeni. On ispruži ruku, uze jedan od njih i prošapta ime svoje kćeri.

Zatim ostavi to smrtonosno oružje, uze pero i napisa nekoliko reči.

Činilo mu se tada da se nije dovoljno oprostio sa svojim ljubimčetom.

Zatim se okrete ka časovniku; sad više nije računao na minute nego na sekunde.

Ponovo uze pištolj, upola otvorenih ustiju i očiju uprtih u kazaljku; zatim uzdrhta od caktanja koje sam proizvede odapinjući oroz. U tom trenutku još hladniji znoj obli mu čelo, a još smrtnija strepnja steže mu srce.

On ču kako šarke na stepenišnim vratima škripnuše.

Zatim se otvoriše vrata njegove kancelarije.

Časovnik je baš trebalo da odzvoni jedanaest sati.

Morel se ne okrete, jer je očekivao da Kokles kaže: „Zastupnik firme Tomson i Frenč”.

I on prinese pištolj svojim ustima…

Odjednom ču jedan krik: bio je to glas njegove kćeri.

On se okrete i ugleda Juliju. Pištolj mu ispade iz ruku.

— Oče! — uzviknu devojka sva zadihana i gušeći se od radosti.

— Spaseni ste! Spaseni!

I ona mu se baci u naručje, dižući rukom jednu pletenu kesu od crvene svile.

— Spasen! Dete moje! — reče Morel. — Šta hoćeš time da kažeš?

— Jeste, spasen! Pogledajte, pogledajte! — reče devojka. Morel uze kesu i uzdrhta, jer ga jedna nejasna uspomena podseti da je taj predmet nekada bio njegov.

Na jednoj strani bila je menica na dvesta osamdeset i sedam hiljada i pet stotina franaka.

Menica je bila isplaćena.

Na drugoj strani bio je jedan dijamant veliki koliko orah, sa ovim rečima ispisanim na parčencetu pergamenta: „Julijin miraz”.

Morel prevuče rukom preko čela, jer je verovao da sanja.

Tog trenutka časovnik odzvoni jedanaest časova. Učini mu se da to zvonjenje podrhtava tako kao da svaki udarac čeličnog čekića odzvanja na njegovom srcu.

— Hajde, kćeri moja, — reče on — objasni mi. Gde si našla ovu kesu?

— U jednoj kući u Mejlanskim alejama, broj 15, na kaminu jedne bedne sobice na petom spratu.

— Ali — uzviknu Morel — ta kesa nije tvoja!

Julija pruži svome ocu pismo koje je dobila toga jutra.

— I ti si išla sama u tu kuću? — reče Morel pošto ga pročita.

— Emanuel je pošao sa mnom, oče. Trebalo je da me sačeka na uglu Muzejske ulice; ali, čudnovato, kad sam se vratila, njega tamo nije više bilo.

— Gospodine Morele! — uzviknu jedan glas na stepenicama. — Gospodine Morele!

— To je njegov glas! — reče Julija.

U isti mah Emanuel uđe, sav unezveren u licu od radosti i uzbuđenja.

— Faraon! — uzviknu on — Faraon!

— Kako? Faraon! Jeste li poludeli, Emanuele? Znate dobro da je on propao.

— Faraon! Gospodine, objavljen je dolazak Faraona; Faraon ulazi u pristanište. Morel se opet sruči na stolicu, jer ga je snaga izdavala; njegov um je odbijao da svrsta taj niz neverovatnih, nečuvenih, basnoslovnih događaja.

Ali tada uđe i njegov sin.

— Oče, — uzviknu Maksimilijan — zašto ste govorili da je Faraon propao? Obalska straža je objavila njegov dolazak, i on baš sad ulazi u pristanište.

— Prijatelji, — reče Morel — ako je to tačno, onda bi trebalo poverovati da je to neko božansko čudo! Nemogućno! Nemogućno!

Ali bilo je nešto što je bilo stvarno a isto toliko neverovatno, a to je ova kesa koju je držao u svojim rukama, ova isplaćena menica, ovaj velelepni dijamant.

— Ah, gospodine, — reče sad i Kokles — šta vam to znači Faraon?

— Hajdemo, deco, — reče Morel ustajući — hajdemo da vidimo, i neka nam se bog smiluje ako je lažna vest.

Siđoše; na sredini stepenica čekala je gospođa Morel, jer jadna žena nije smela da se popne gore. Začas su bili na Kanebijeri. Gomila sveta bila je na pristaništu. Čitava ta gomila otvori se pred Morelom.

— Faraon! Faraon! — govorili su glasovi sa svih strana.

I zaista, čudesna, nečuvena stvar: naspram kule svetog Jovana, jedna lađa na čijem je zadnjem delu bilo ispisano belim slovima Faraon (Morel i sin iz Marselja), potpuno istog izgleda kao pređašnji Faraon, i natovarena kao i on purpurnom bojom i indigom, bacala je kotvu i savijala jedra. Na zapovedničkom mostu je kapetan Gomer izdavao naređenja, a vođa posade Penlon davao je neke znake gospodinu Morelu.

Nije se više u to moglo sumnjati: čula su to dokazivala, a taj dokaz potkrepljivalo je deset hiljada osoba.

Dok su se Morel i njegov sin grlili na pristaništu uz pljesak i klicanje čitave varoši, koja je bila svedok toga čuda, jedan čovek, čije je lice upola bilo pokriveno crnom bradom, i koji je, sakriven iza jedne stražarske kućice posmatrao razneženo taj prizor, prošapta ove reči:

— Budi srećan, čoveče plemenita srca; budi srećan zbog svega dobra što si ga učinio i što ćeš još učiniti; i neka moja zahvalnost ostane skrivena kao što je bilo i tvoje dobročinstvo.

I sa osmejkom koji je odavao radost i zadovoljstvo, on napusti zaklon u kome se bio sakrio, a niko i ne obrati pažnju na njega, toliko je svak bio zauzet tim događajem. On siđe niz jedne od onih malih stepenica što služe za iskrcavanje i doviknu triput:

— Jakopo! Jakopo! Jakopo!

Tada mu jedan čamac priđe, primi ga i odveze do jedne raskošno opremljene jahte, na čiju palubu on skoči lako kao mornar. Odatle još jednom pogleda na Morela, koji se plačući rukovao srda čno sa svom tom svetinom i zahvaljivao rastrojenim pogledom tome neznanom dobrotvoru koga kao da je tražio po nebu.

— A sada — reče nepoznati čovek — zbogom, dobroto, čovečnosti, zahvalnosti… Zbogom svima osećanjima koja vesele ljudsko srce! Ja sam bio zauzeo mesto proviđenja da bih nagradio dobre ljude…Neka mi bog osvete ustupi svoje mesto da kaznim zle!

I posle tih reči on dade jedan znak, a jahta, kao da je čekala samo na taj znak, zaplovi odmah morem.

X 

 ITALIJA — SINDBAD MOREPLOVAC 

     Početkom godine 1838. nalazila su se u Firenci dva mladića iz najotmenijeg pariskog društva; jedan je bio vikont Albert od Morserfa, a drugi baron Franc od Epineja. Oni su se bili dogovorili da odu te godine o karnevalu u Rim, gde bi Franc, koji je već skoro četiri godine boravio u Italiji, poslužio Albertu kao vođa.

   Međutim, kako nije baš prosta stvar provesti karneval u Rimu, a naročito kad čovek ne želi da spava na Narodnom trgu ili na Kampo Vačinu, oni su pisali gazda Pastriniju, sopstveniku hotela „London” na Španskom trgu i zamolili ga da im zadrži ugodan stan.

    Gazda Pastrini odgovori da im može staviti na raspoloženje samo još dve sobe i jednu umivaoniou na drugom spratu, koje im je nudio za skromnu cenu od jednog zlatnika dnevno. Oba mlada čoveka pristadoše; zatim, da bi iskoristio vreme koje mu je preostalo, Albert otputova u Napulj. Što se tiče Franca, on ostade u Firenci.

   Pošto je uživao neko vreme u životu što ga pruža grad Medičija; pošto se našetao po onom zemaljskom raju što ga zovu Kašine; pošto je bio priman kod onih štedrih domaćina koji služe ma čast Firenci, pade mu na pamet, pošto je već ranije video Korziku, tu kolevku Bonaparte, da ide da poseti ostrvo Elbu, to slavno Napoleonovo privremeno odmaralište.

    I tako jedne večeri odveza on jednu barketu od gvozdene alke kojom je bila pričvršćena za Livornsko pristanište, leže na njeno dno uvijen u svoj ogrtač i reče barkarima samo ove reči: „Na ostrvo Elbu!”

     Barka napusti pristanište kao što morska ptica napušta svoje gnezdo, i sutradan iskrca Franca u Portoferaju.

Franc prođe svim tragovima koje su koraci onoga diva ostavili za sobom, pređe na drugu stranu ostrva i ukrca se u Marčijani.

Dva sata pošto je napustio kopno, on ponovo zakorači na njega da se iskrca u Pijanozi, gde su ga očekivala, bar kako se tvrdilo, beskrajna jata crvenih jarebica.

    Lov je bio neuspešan. Franc s teškom mukom ubi nekoliko mršavih jarebica, te kao i svaki lovac koji se uzalud zamarao, ponovo se ukrca u barku prilično zlovoljan.

— Ah, kad bi Vaša preuzvišenost htela, — reče mu gazda barke— imala bi dobar lov!

— A gde to?

—Vidite li ono ostrvo? — nastavi gazda pružajući prst prema jugu i pokazujući jednu kupastu masu koja se dizala iz mora obojena najlepšom čivitnom bojom.

— Pa koje je to ostrvo? — zapita Franc.

— Ostrvo Monte Kristo — odgovori Livornjanin.

— Ali ja nemam odobrenja da lovim na tom ostrvu.

— Vašoj preuzvišenosti to nije ni potrebno, jer je ostrvo pusto.

— E, zaista, — reče mladić — pusto ostrvo usred Sredozemnog mora, to je zanimljivo.

— A nije ni čudo što je pusto, preuzvišenosti. To ostrvo je gomila stena i na čitavoj njegovoj površini nema možda nijednog jutra obradive zemlje,

— A kome pripada to ostrvo?

— Toskani.

— Na kakvu bih divljač tamo naišao?

— Na hiljade divljih koza.

— Koje se hrane ližući stene! — reče Franc s nepoverljivim osmehom.

— Ne, nego brsteći vres, mirte i mastiku, koji rastu između njih.

— Ali gde bih prenoćio?

— Na kopnu u pećinama, ili u barki u vašem ogrtaču. Uostalom, ako Vaša preuzvišenost hoće, mogli bismo otputovati odmah posle lova; Vaša preuzvišenost zna da mi jedrimo isto tako dobro noću kao i danju, a ako ne možemo jedriti, imamo vesla.

Kako je Francu preostajalo još dosta vremena do sastanka sa svojim drugom i kako nije više morao da se brine o stanovanju u Rimu, on prihvati taj predlog da nadoknadi štetu iz svog prvog lova.

Posle njegovog potvrdnog odgovora, mornari izmenjaše među sobom nekoliko reči šapatom.

— Šta je? — zapita on — šta ima novo? Da se nije pojavila neka prepreka?

— Nije — nastavi gazda. — Ali moramo da upozorimo Vašu preuzvišenost da je ostrvo pod zabranom.

— Šta mu to znači?

— To znači, pošto je ostrvo Monte Kristo nenastanjeno, te služi ponekad kao pristajalište krijumčarima i gusarima koji dolaze sa Korzike, Sardinije ili iz Afrike, da ćemo ako ma kakav znak oda naše bavljenje na tom ostrvu, biti primorani da po povratku u Livorno izdržimo karantin od šest dana.

— Dođavola! Pa to je onda nešto drugo! Šest dana! Taman koliko je bogu trebalo da stvori svet. To je prilično dugo, momci.

— Ali ko će kazati da je Vaša preuzvišenost bila na Monte Kristu?

— O, zacelo, neću ja! — uzviknu Franc.

— A ni mi — rekoše mornari.

— Onda idemo na Monte Kristo.

Gazda naredi pripremu, pa okretoše ka ostrvu, i barka zaplovi k njemu.

Franc pričeka da se taj posao završi, pa kad pođoše tim novim pravcem, kad se jedro nadu od vetra i četiri mornara ponovo zauzeše svoja mesta, tri na kljunu a jedan na krmi, on nastavi razgovor.

— Dragi moj Gaetano, — reče on gazdi — vi mi maločas rekoste, čini mi se, da ostrvo Monte Kristo služi kao sklonište gusarima, a to mi izgleda sasvim drukčija divljač nego što su koze.

— Jeste, Vaša preuzvišenosti, istina je.

— Ja sam znao da postoje krijumčari, ali sam mislio da posle zauzeća Alžira i uništenja tamošnjeg namesništva, gusari postoje sad samo u romanima Kupera i kapetana Merijeta.

— E, Vaša preuzvišenost je pogrešno mislila, jer je sa gusarima isti slučaj kao i sa drumskim razbojnicima, koji su tobože potamanjeni za pape Lava XII, a koji, međutim, zaustavljaju svakog dana putnike do samih kapija Rima. Zar niste čuli da je pre nepunih šest meseci francuski otpravnik poslova pri svetoj stolici bio opljačkan na pet stotina koraka od Veletrija?

— Jesam.

— E, pa eto! Kad bi Vaša preuzvišenost stanovala u Livornu kao mi, ona bi čula da se s vremena na vreme govori kako neka lađica natovarena robom ili neka lepa engleska jahta, koju su očekivali u Bastiji, u Porto-Feraju ili Čivita-Vekiji, nije tamo stigla; da se ne zna šta je bilo s njom i da se verovatno razbila o neku stenu. E, vidite, ta stena na koju je naišla, to je neka niska i uzana barka sa posadom od šest do osam ljudi, koji su je iznenadno napali ili opljačkali neke mračne i burne noći iza zavijutka nekog divljeg i nenaseljenog ostrva, kao što razbojnici zaustave i opljačkaju poštanska kola na uglu neke šume.

— Ali najzad, — nastavi Franc i dalje opružen u barci — kako to da se oni kojima se tako što dogodi ne žale, ne prizovu na te gusare osvetu francuske, sardinske ili toskanske vlade?

— Zašto? — reče Gaetano sa osmehom.

— Jeste, zašto?

— Zato što se najpre prenese sa te lađice ili te jahte na barku sve što je vredno; zatim se zavežu noge i ruke posadi, priveže se svakome po jedno đule od dvadeset i četiri funte, načini se rupa u veličini bureta na dnu zaplenjene lađe, popne se na palubu, zatvore se ulazi u donje prostorije, pa se pređe na barku. Posle deset minuta lađa počinje da ječi i stenje, pa postepeno tone. Najpre se zagnjuri jedna strana pa druga; zatim se izdigne, pa se opet zagnjuri, tonući sve više, Odjedanput se razlegne tresak sličan topovskom pucnju: to je vazduh razbio palubu. Tada se lađa uskomeša kao što se koprca davljenik, i pri svakom pokretu postaje sve tromija. Uskoro voda, sabijena u razne šupljine, šikne iz otvora poput vodenih stubova koje kroz svoje nozdrve izbacuje neki džinovski kit. Naposletku pusti i poslednji ropac, obrne se još poslednji put oko sebe, pa utone bušeći u morskim dubinama veliki levak, koji se kovitla kratko vreme, ispunjava se malo-pomalo i naposletku se sasvim izravna, tako da bi posle pet minuta moglo samo božje oko da traži na dnu toga mirnog mora iščezlu lađu.

Razumete li sad — dodade gazda osmehujući se — kako to da se lađa ne vrati u pristanište i zašto posada ne podnosi tužbu?

    Da je Gaetano ispričao sve ovo pre nego što je predložio ovaj pohod, verovatno je da bi Franc dobro promislio pre nego što ga preduzme; ali oni su bili već na putu, te mu se činilo da bi bilo kukavički da sad ustukne. On je bio od onih ljudi koji ne srljaju lako u opasnost, ali ako se ta opasnost ispreči pred njih, oni ostaju nepokolebljivo hladnokrvni da se s njom ponesu. Bio je to jedan od onih ljudi mirne volje koji gledaju na neku opasnost u životu samo kao na protivnika u dvoboju; koji predviđaju njegove pokrete, ispituju njegovu snagu; koji ponekad ustuknu da bi odahnuli, ali ne tako često da bi izgledali kukavice; koji jednim pogledom sagledavaju sve povoljne prilike, pa ubiju jednim udarcem.

— Eh! — nastavi on. — Ja sam prošao kroz Siciliju i Kalabriju, plovio sam dva meseca između ostrva u Egejskom moru, a nisam nikad video ni senku nekog razbojnika niti nekog gusara.

— Pa ja nisam ni ispričao sve ovo Vašoj preuzvišenosti zato da bih vas odvratio od vaše namere — reče Gaetano. — Vi ste me pitali, a ja sam vam odgovorio, i to je sve.

— Da, dragi moj Gaetano, razgovor s vama je veoma zanimljiv, pa kako ja želim da u njemu uživam što duže, onda, svejedno, idemo na Monte Kristo.

Međutim, oni su se brzo približavali cilju toga putovanja; duvao je povoljan vetar, te je barka prelazila šest do sedam milja na sat. Ukoliko su se više približavali, utoliko je više izgledalo da se ostrvo izdiže i raste iz mora; a kroz prozračnu atmosferu pri poslednjim sunčevim zracima razaznavala se, kao đulad u slagalištu oružja, gomila stena naslaganih jedne preko drugih, a između njih se videlo kako se crveni vresje i zeleni drveće. Što se tiče mornara, iako su izgledali potpuno mirni, bilo je očevidno da je njihova opreznost bila probuđena i da je njihov pogled ispitivao prostrano ogledalo po kome su klizili i na čijoj se površini videlo samo nekoliko ribarskih barki sa belim jedrima, koje su se ljuljale poput galebova na vrhovima talasa.

Bili su već na samo petnaestak milja od Monte Krista, kad sunce poče da zalazi iza Korzike, čije su planine na desnoj strani ocrtavale na nebu svoju reckavu ivicu. Ta gomila kamenja, poput džina Adamastora, uzdizala se preteći ispred barke, kojoj je zaklanjala sunce, čiji se gornji deo blistao kao zlato. Malo-pomalo tama se dizala iz mora i kao da je gonila ispred sebe taj poslednji odsjaj dana koji će se uskoro ugasiti; i najzad, taj svetli zrak bi oteran do kupastog vrha planine, gde se zadrža za trenutak kao plamena perjanica nekog vulkana. Naposletku, tama, penjući se sve više, preplavi postepeno vrh kao što je preplavila i podnožje, te je sad ostrvo ličilo na neku sivu planinu koja se sve više zamračivala. Posle jednog sata bila je mrkla noć.

Bila je sreća što su se barkari nalazili u onoj oblasti mora po kojoj su redovno plovili i što su poznavali i najmanju stenu u tome toskanskom ostrvu, jer u dubokoj tami koja je obavijala barku, Franc ne bi bio sasvim bezbrižan. Korzika je bila potpuno iščezla, a na ostrvu Monte Kristo se nije više videlo; ali su mornari izgleda imali, kao ris, sposobnost da vide i u mraku, i krmar koji je upravljao barkom nije pokazivao ni najmanje dvoumljenje.

Bio je protekao otprilike jedan sat od sunčevog zalaska kad se Francu učini da vidi na četvrt milja ulevo nekakvu tamnu masu; ali bilo je toliko nemogućno razaznati šta je to, da on ne reče ništa, jer se bojao da ne izazove veselost kod svojih mornara ako bi za nekoliko talasastih oblaka pomislio da je kopno. Ali se tada odjednom pojavi neka velika svetlost na obali; zemlja je i mogla da liči na oblak, ali ona vatra nije bila neka atmosferska pojava.

— Kakva je ona svetlost? — zapita on.

— Pst! — reče gazda. — To je neka vatra.

— Ali vi ste rekli da je ostrvo nenastanjeno?

— Ja sam rekao da na njemu nema stalnih stanovnika, ali sam rekao da ono služi kao pristajalište za krijumčare.

— I za gusare.

— I za gusare — reče Gaetano ponavljajući Francove reči. — Zato sam i naredio da prođemo pored ostrva, jer, kao što vidite, vatra je sada iza nas.

— Ali meni se čini — nastavi Franc — da je ta vatra više razlog za spokojstvo nego za zabrinutost; jer ljudi koji bi se bojali da ih neko ne vidi ne bi upalili tu vatru.

— O, to ništa ne znači— reče Gaetano. — Kad biste u ovom mraku mogli da osmotrite položaj ovog ostrva, videli biste da se ta vatra ne može videti ni s kopna ni iz Pijanoze, nego samo sa pučine.

— Znači, vi se bojite da nam ta vatra možda nagoveštava neko neprijatno društvo?

— Treba proveriti — nastavi Gaetano očiju neprestano uprtih u onu zemaljsku zvezdu.

— A kako se to može proveriti?

— Sad ćete videti.

Posle ovih reči Gaetano se posavetova sa svojim drugovima, pa posle pet minuta raspravljanja okretoše u tišini jedro tako da se za tren oka barka okrete na suprotnu stranu. Tada pođoše natrag istim putem koji su maločas prešli, i posle nekoliko trenutaka otkako su promenili pravac vatra iščeze, zaklonjena nekom uzvišicom.

Tada krmar pomoću krme dade drugi pravac barci, koja se vidno približavala ostrvu, te je uskoro bila udaljena od njega samo pedesetak koraka.

Gaetano spusti jedro i barka se zaustavi.

Sve je to izvršeno u najvećoj tišini, a i inače, otkako su promenili pravac, nijedna reč nije bila izgovorena u barci.

Gaetano, koji je i predložio ovaj pohod, bio je primio na sebe i svu odgovornost. Četvorica mornara nisu spuštala pogled s njega dok su pripremali vesla i očevidno se spremali da veslaju snažno, što usled mraka nije bilo teško.

Što se tiče Franca, on je pregledao svoje oružje sa onom hladnokrvnošću koja nam je već poznata. Imao je dve dvocevke i jedan karabin; on ih napuni, pregleda ognjila, pa zatim počeka.

Za to vreme je gazda zbacio sa sebe svoj kišni ogrtač i košulju, pritegao pantalone oko pojasa, pa kako je već bio bos, nije imao da skida ni cipele ni čarape. Kad se nađe tako odeven, ili, bolje reći neodeven, on stavi prst na usne da bi tim znakom pokazao da treba da vlada najdublja tišina, pa se spusti u vodu i zapliva prema obali toliko oprezno, da je bilo nemoguće čuti ma i najmanji šum. Samo se po fosforescentnoj brazdi koju su stvarali njegovi pokreti moglo ići za njim.

Uskoro i te brazde nestade; bilo je jasno da je Gaetano stigao do obale.

Svi su na brodiću ostali nepomični pola sata, a posle toga videše kako se pri obali ponovo pojavi ona svetla brazda i poče da se približuje barci. Posle jednog trenutka, i sa dva zamaha ruku, Gaetano stiže do barke.

— Dakle? — rekoše u isti mah i Franc i četiri mornara.

— Dakle, — reče on — ono su španski krijumčari; sa njima su samo još dva korzikanska razbojnika.

— A šta će ta dva korzikanska razbojnika sa španskim krijumčarima?

— Eh, bože moj, Vaša preuzvišenosti, — nastavi Gaetano glasom dubokog hrišćanskog milosrđa — pa ljudi se moraju pomagati uzajamno. Često se razbojnici osećaju malo pritešnjeni na kopnu od žandarma ili karabinjera, i onda naiđu tamo na neku barku i u toj barci na dobrodušne momke kao što smo mi. Oni dođu da od nas zatraže gostoprimstvo u našoj plovnoj kući. Kako se može odbiti pomoć jednom nesrećniku koga progone! Mi ga primamo, pa radi veće sigurnosti otplovimo na pučinu. To nas ništa ne staje, a spasava život, ili bar slobodu, jednome od naših bližnjih, koji nam se u zgodnoj prilici oduži za uslugu koju smo mu mi učinili time što nam pokaže neko zgodno mesto gde možemo da iskrcamo našu robu a da nas ne uznemiravaju radoznalci.

— A, tako dakle! — reče Franc. — Znači da ste i vi samo pomalo krijumčar, dragi moj Geatano?

— Eh, šta ćete, Vaša preuzvišenosti! — reče on sa osmehom koji je nemoguće opisati. — Bavimo se pomalo svačim, jer se mora živeti.

— Znači da ste u prijateljstvu s ljudima koji u ovom trenutku borave na Monte Kristu?

— Pa tako nešto. Mi lađari, mi smo vam kao slobodni zidari: raspoznajemo se po izvesnim znacima.

— I vi mislite da se nemamo čega bojati ako se i mi iskrcamo?

— Baš ničega; krijumčari nisu pljačkaši.

— Ali ona dva korzikanska razbojnika… — nastavi Franc proračunavajući unapred sve moguće opasnosti.

— Eh, bože moj! — reče Gaetano. — Nisu oni krivi što su razbojnici, nego su krive vlasti.

— Kako to?

— Pa dabome! Njih progone zato što su uštavili jednu kožu, ništa drugo; kao da Korzikancu nije u krvi da se sveti!

— Šta podrazumevate vi pod tim uštavili jednu kožu? Izvršili razbojništvo nad nekim? — reče Franc nastavljajući svoje ispitivanje.

— Ja podrazumevam da su ubili jednog neprijatelja, — prihvati gazda — a to je nešto sasvim drugo.

— E, pa onda hajdemo da potražimo gostoprimstvo kod krijumčara i razbojnika — reče mladić. — Mislite li da će nam ga dati?

— Bez svake sumnje.

— Koliko ih je.

— Četiri, Vaša preuzvišenosti, i dva razbojnika što čini svega šest.

— E, pa i nas je toliko; mi smo čak, u slučaju da ta gospoda pokažu neke rđave namere, jednake snage, pa prema tome u stanju smo da im se suprotstavimo. Dakle, i poslednji put kažem: hajdemo na Monte Kristo.

— Da, preuzvišeriosti; ali ćete nam valjda dopustiti da preduzmemo izvesne mere predostrožnosti?

— Kako da ne, dragi moj! Budite mudri kao Nestor a oprezni kao Odisej. Ne samo da vam to dopuštam, nego vam i savetujem da to učinite.

— E, onda, mir! — reče Gaetano.

Svi ućutaše.

Za čoveka koji je, kao Franc, posmatrao sve stvari sa pravilnog gledišta, njegov položaj, iako nije bio opasan, ipak je bio pnlično ozbiljan. On se sad nalazio u najdubljoj tami, daleko od sveta, nasred mora, sa lađarima koje nije poznavao i koji nisu imali nikakvog razloga da mu budu odani; koji su znali da on ima u svom pojasu nekoliko hiljada franaka i koji su već deset puta, ako ne sa zavišću a ono bar sa radoznalošću, razgledali njegovo oružje, koje je bilo veoma lepo. Pored toga, trebalo je da se uskoro iskrca, bez ikakve druge pratnje osim tih ljudi, na jedno ostrvo koje je nosilo vrlo pobožno ime, ali koje kao da nije obećavalo Francu dugo gostoprimstvo sem onakvog kakvo je Golgota ukazala Hristu, zahvaljujući njegovim krijumčarima i njegovim razbojnicima. Zatim ona priča o potopljenim lađama koja mu se danju učinila preterana, izgledala mu je sad noću verovatnija. I zato, nalazeći se tako između tih dveju možda izmišljenih opasnosti, on nije te ljude puštao iz očiju, niti svoju pušku iz ruku.

Međutim, barkari su ponovo digli jedra i ponovo pošli istom brazdom koju su načinili kada su dolazili i vraćali se. Kroz tamu je Franc, već malo naviknut na mrak, nazirao oblik toga granitnog diva duž koga je barka išla; zatim najzad, kad ponovo minuše ugao jedne stene, on ugleda vatru koja je sad svetlela jače nego ranije, i oko te vatre pet do šest ljudi kako su sedeli.

Odsjaj vatre pružio se na stotinu metara po moru. Gaetano prođe duž te svetlosti, ali tako da je barka uvek bila u neosvetljenom delu; zatim, kad ona dođe sasvim naspram vatre, on je okrete pravo k njoj i uđe odvažno u njen svetli krug, pa zapeva jednu ribarsku pesmu pevajući je sam, dok su njegovi drugovi samo prihvatili pripev u horu.

Posle prve reči te pesme, ljudi što su sedeli oko vatre ustadoše i priđoše pristajalištu, očiju uprtih u barku, upinjući se očigledno da procene njenu snagu i da pogode njene namere. Uskoro zatim oni kao da je behu dovoljno ocenili, te odoše, izuzev jednoga, koji je i dalje stojao na obali, i ponovo sedoše oko vatre na kojoj se peklo celo jedno jare.

Kad barka stiže na dvadesetak koraka od kopna, čovek što je bio na obali učini nesvesno svojim karabinom pokret kao stražar kad očekuje patrolu i uzviknu „Ko ide?” na sardinskom narečju.

Franc mirno zape oba oroza svoje dvocevke.

Gaetano tada izmenja s tim čovekom nekoliko reči od kojih putnik ne razumede ništa, ali koje su se zacelo njega ticale.

— Da li Vaša preuzvišenost hoće da kaže svoje ime, ili da ostane nepoznato? — zapita gazda.

— Moje im je ime zacelo potpuno nepoznato, te im recite prosto — prihvati Franc — da sam Francuz koji putuje radi zabave.

Kad Gaetano prenese ovaj odgovor, stražar naredi jednom od ljudi koji su kraj vatre, a ovaj se odmah diže i iščeze među stenama.

Nastade tišina. Izgledalo je da svako misli na svoje poslove: Franc na svoje iskrcavanje, mornari na svoja jedra, krijumčari na svoje jare; ali usred te prividne ravnodušnosti, motrili su jedan na drugog.

Čovek koji se beše udaljio pojavi se odjedanput na suprotnoj strani od one kuda je bio iščezao. On glavom dade znak stražaru, koji se okrete njima i samo izgovori ove reči: S'accommodi!

Italijanski izraz s'accommodi ne može se tačno prevesti, jer on u isti mah znači: hodite uđite, budite dobrodošli, budite kao kod svoje kuće, vi ste ovde gospodar. To je kao onaj turski izraz u Molijerovom komadu koji je svojim mnogobrojnim značenjima onoliko začudio građanina koji je postao plemić.

Mornari nisu čekali da im se dvaput kaže, te sa četiri zamaha vesala barka dodirnu kopno. Gaetano skoči na žalo, progovori nekoliko reči sa stražarom, pa njegovi drugovi iziđoše jedan po jedan, a naposletku dođe red i na Franca. On je nosio jednu od svojih pušaka preko ramena, Gaetano je uzeo drugu, a jedan mornar je držao njegov karabin. Njegovo odelo bilo je u isti mah i kao u nekog umetnika i kao u kicoša, te ne pobudi kod domaćina nikakvo podozrenje, pa prema tome ni ma kakvu zabrinutost.

Privezaše barku za obalu, pa pođoše nekoliko koraka da potraže kakvo mesto za prenoćište; ali verovatno da pravac kojim su bili pošli nije bio po volji onom krijumčaru koji je stražario, jer on doviknu Gaetanu:

— Ne tamo, molim vas.

Gaetano promuca nekakvo izvinjenje, pa ne navaljujući više, pođe na suprotnu stranu, dok su dva mornara, da bi mogli da osvetle put, prišli vatri da pripale buktinje.

Pređoše tridesetak koraka pa se zaustaviše, na jednoj poljanici okruženoj sa svih strana stenama u kojima su bila uklesana kao neka sedišta, vrlo slična malim stražarnicama u kojima bi se stražarilo sedeći. Svuda unaokolo raslo je, u pukotinama ispunjenim zemljom, nekoliko patuljastih hrastova i gusti bokori mirte. Franc spusti jednu buktinju i poznade po gomilici pepela da nije on prvi zapazio koliko je to mesto zgodno, i da je zacelo bila jedna od uobičajenih stanica skitačkih posetilaca ostrva Monte Krista.

Ali on sad nije više očekivao neke naročite događaje; jer čim je stao nogom na čvrsto tle, čim je video raspoloženje svojih domaćina, koje ako i nije bilo prijateljsko barem je bilo ravnodušno, sva je njegova zabrinutost iščezla, a kad oseti miris jareta koje se peklo u obližnjem logoru, zabrinutost se pretvori u apetit. On reče nekoliko reči o tom novom slučaju Gaetanu, koji mu odgovori da je sasvim prosta stvar spremiti večeru kad neko ima u svojoj barci, kao što su oni imali, hleba, vina, šest jarebica i dobru vatru da ih ispeku.

— Uostalom — dodade on — ako Vaša preuzvišenost nalazi da je miris onog jareta toliko primamljiv, ja mogu da odem da ponudim našim susedima dve od naših ptica za jedan komad njihovog četvoronošca.

— Učinite to, Gaetano, učinite to! — reče Franc. — Vi ste zaista rođeni sa trgovačkim darom.

Za to vreme su mornari načupali čitave naramke vresja, nakupili svežnjeve mirte i hrastića, pa su ih potpalili, te je njihova vatra izgledala sasvim pristojno.

Franc je, dakle, očekivao, udišući i dalje željno miris jareta, da se vrati gazda, kad se ovaj opet pojavi i priđe mu sa vrlo zabrinutim licem.

— Dakle? — zapita on — šta je novo? Odbili su našu ponudu?

— Naprotiv — reče Gaetano. — Starešina, kome su kazali da ste vi mlad francuski plemić, pozvao vas da večerate s njim.

— O, — reče Franc — pa taj starešina je neki vrlo lepo vaspitan čovek, i ne vidim zašto bih odbio, utoliko pre što ću poneti i svoj deo večere.

— A, nije u tome stvar, jer on ima sve što je potrebno za večeru, pa čak i više; ali on postavlja jedan neobičan uslov koji morate ispuniti pre nego što se pojavite u njegovom domu.

— U njegovom domu! — prihvati mladić. — On je znači sagradio sebi kuću?

— Nije; ali on ipak ima veoma ugodan dom, bar kako se priča.

— Znači da vi poznajete tog starešinu?

— Čuo sam da se govori o njemu.

— Dobro ili rđavo?

— I jedno i drugo.

— Dođavola! A koji je to uslov?

— Da dopustite da vam se zavežu oči i da skinete zavoj tek kad vam on sam bude to kazao.

Franc je ispitivao koliko god je mogao Gaetanov pogled da bi doznao šta se krije iza tog predloga.

— Eh, bože moj, — nastavi ovaj odgovarajući na ono što je Franc mislio — ja dobro znam da o tome treba razmisliti

— Šta biste vi učinili da ste na mome mestu? — zapita mladić.

— Pošto nemam šta da izgubim, ja bih išao.

— Dakle, pristali biste? — Da, makar samo iz radoznalosti.

— Znači da ima nešto zanimljivo da se vidi kod toga starešine!

Slušajte, — reče Gaetano spuštajući glas — ja ne znam da li je istina ono što se priča…

On zastade gledajući da neko ne osluškuje njegov govor.

— A šta se to priča?

— Priča se da taj starešina stanuje u podzemnim prostorijama prema kojima je palata Piti samo jedna sitnica.

— Kakav san! — reče Franc sedajući ponovo.

— O, to nije san, — nastavi gazda — to je stvarnost. Kama, krmar sa Svetog Ferdinanda, ušao je onamo jednoga dana i izišao otuda sav zadivljen, govoreći da onakvih blaga ima samo u vilinskim pričama.

— Gle! A znate li vi — reče Franc — da biste me takvim rečima naveli da siđem i u pećinu Ali-Babe?

— Ja vam kažem ono što sam čuo, preuzvišenosti.

— Znači vi mi savetujete da pristanem?

— O, ja to kažem! Vaša preuzvišenost će učiniti onako kako je njoj po volji. Ja ne bih želeo da vam dajem savet u ovakvoj prilici. Franc je razmišljao nekoliko trenutaka, pa zaključi da taj toliko bogati čovek ne može da mu želi zlo, njemu koji je nosio sa sobom samo nekoliko hiljada franaka; a kako je u svemu tome naslućivao samo jednu odličnu večeru, on pristade. Gaetano otide da odnese odgovor. Međutim kao što smo rekli, Franc je bio obazriv čovek; zato zažele da sazna što više pojedinosti o svome čudnom i tajanstvenom domaćinu. On se stoga okrete ka mornaru koji je za vreme ovog razgovora čupao perje sa jarebice ozbiljno kao čovek koji je ponosan na svoje zvanje, pa ga zapita u čemu su ti ljudi mogli da se dovezu do obale, kad se nigde nije videla ni neka barka, ni jedrilica, ni trabakula.

— Ja zbog toga nisam nimalo zabrinut, — reče mornar — ja znam brod kojim oni plove.

— Je li to neki lep brod?

— Želeo bih Vašoj preuzvišenosti takav brod, da njim putuje oko sveta.

— Kakve je jačine?

— Pa oko sto tona otprilike. To je uostalom luksuzan brod, jahta, kako kažu Englezi, ali načinjena, znate tako da plovi po svakojakom vremenu.

— A gde je sagrađena?

— Ne znam. Pa ipak mislim da je iz Đenove.

— A kako je jedan krijumčarski starešina — nastavi Franc — smeo da naruči da mu se u Đenovi gradi jahta namenjena njegovoj trgovini?

— Ja nisam rekao — reče mornar — da je sopstvenik te jahte krijumčar.

— Ne; ali je Gaetano to rekao, čini mi se.

— Getano je video posadu izdaleka, ali on tada još nije bio razgovarao ni s kim.

— Ali ako taj čovek nije krijumčarski starešina, šta je on onda?

— Bogat plemić koji putuje radi svog zadovoljstva.

„Eto”, pomisli Franc, „ta ličnost je sad još zagonetnija, pošto su tvrđenja različita”.

— A kako se on zove?

— Kad ga neko pita, on odgovara da se zove Sindbad Moreplovac.

Ali ja sumnjam da mu je to pravo ime.

— Sindbad Moreplovac?

— Da.

— A gde boravi taj plemić?

— Na moru. — Iz koje je zemlje?

— Ne znam. — Jeste li ga viđali?

— Ponekad.

— Kakav je to čovek?

— Vaša preuzvišenost će to i sama oceniti.

— A gde će me on primiti?

— Verovatno u onoj podzemnoj palati o kojoj vam je Gaetano govorio.

— A zar vi nikada niste bili toliko radoznali, kad biste se iskrcali ovde i kad biste videli da na ostrvu nema nikoga, da pokušate da uđete u tu čarobnu palatu?

— O, jesmo, preuzvišenosti, — nastavi mornar — i to čak više puta; ali su uvek naša istraživanja bila uzaludna. Mi smo pregledali pećinu sa svih strana, ali nismo našli ni najmanjeg prolaza. Uostalom, kažu da se njena vrata ne otvaraju ključem, nego čarobnom rečju.

— E, zbilja, — promrmlja Franc — sad sam upao u neku priču iz Hiljadu i jedne noći.

— Njegova preuzvišenost vas očekuje — reče iza njega jedan glas, koji on poznade da je stražarev.

Došljaka su pratila dva mornara sa jahte.

Umesto odgovora, Franc izvuče svoju maramicu i pruži je onome koji mu se beše obratio.

Ne govoreći ni reči, zavezaše mu oči tako brižljivo da se po tome videlo kako se boje da ne učini nešto nedopušteno, a posle toga zatražiše da se zakune da nikako neće pokušati da skine zavoj sa očiju.

On se zakle.

Tada ga ona dva čoveka uhvatiše svaki za po jednu mišicu i on pođe po njihovim uputstvima, dok je stražar išao ispred njih. Posle tridesetak koraka on oseti, po sve prijatnijem mirisu jareta, da prolaze pored logora; zatim su ga vodili još pedesetak koraka dalje, idući zacelo na onu stranu kuda nisu dopustili da zađe Gaetano, i ta se zabrana sad objašnjavala sama od sebe. Uskoro, po promeni vazduha, on shvati da ulaze u neke podzemne prostorije; a pošto su koračali još nekoliko trenutaka, on ču nekakvo krckanje, i tada mu se učini da se vazduh opet promenio i da je sad postao mlak i mirisan. Naposletku oseti da gazi po debelom i mekom ćilimu, i njegove ga vođe ostaviše. Nastade kratka tišina, pa jedan glas reče na francuskom jeziku pravilno mada sa tuđinskim naglaskom:

— Dobrodošli u moj dom, gospodine. Možete da skinete maramu.

Kao što se može zamisliti, Franc nije čekao da mu se ponovi taj poziv. On diže maramu i vide da se nalazi pred jednim čovekom od trideset i osam do četrdeset godina, koji je na sebi imao tunisko odelo, a to će reći crven fes sa dugačkom kićankom od plavog svilenog konca, anteriju od crne čohe svu izvezenu zlatom, tamnocrvene čakšire, široke i naborane, tozluke iste boje izvezene zlatom kao i anterija, i žute papuče; divan kašmirski silav stezao mu je struk, a jedan mali, oštar i povijen handžar bio mu je zadenut za pojas.

Iako je bio skoro modrobled, taj čovek je imao lice izvanredno lepo; oči su mu bile sive i prodorne; nos prav i skoro ravan s čelom, odavao je grčki tip u svojoj čistoti; a zubi beli poput bisera, isticali su se divno ispod crnih brkova, koji su ih ovenčavali.

Samo, to bledilo bilo je čudno; reklo bi se da je to čovek koji je dugo bio zatvoren u grobnici i koji nije mogao da povrati boju kože živih ljudi.

Iako nije bio visoka rasta, bio je inače lepog stasa, i kao južnjaci, imao je male šake i stopala.

Ali ono što je zadivilo Franca, koji je za Gaetanovu priču rekao da je san, bila je velelepnost nameštaja.

Cela ta odaja bila je prevučena turskom čojom krmezne boje sa zlatotkanim cvetovima. U jednom udubljenju bio je divan, a iznad njega ukršteno arapsko oružje sa kanijama od pozlaćene srme i balčacima koji su blistali od dragog kamenja. Sa tavanice je visilo kandilo od mletačkog stakla, divnog oblika i boja, a po podu je bio turski ćilim u koji su noge upadale do članaka; zastori su visili na vratima kroz koja je Franc ušao i na drugim jednim vratima što su vodila u drugu odaju, koja je izgledala blistavo osvetljena.

Domaćin pusti Franca da se neko vreme čudi do mile volje, a uostalom i on je njega ispitivao, jer nije skidao očiju s njega.

— Gospodine, — reče mu on naposletku — molim vas po sto puta da me izvinite za one mere predostrožnosti što su ih od vas zahtevali kad je trebalo da vas dovedu u moj stan; ali ovo je ostrvo ponajčešće pusto, pa ako bi se, saznalo za tajnu ovog boravišta, ja bih zacelo po povratku ovamo zatekao svoj povremeni stan u dosta rđavom stanju, a to bi mi bilo veoma neprijatno, ne zbog štete koju bih pretrpeo, nego zato što više ne bih bio siguran da ću moći, kad to zaželim, da se izdvojim od ostalog sveta. A sad ću se potruditi da zaboravite tu malu neprijatnost nudeći vam ono što se zacelo niste nadali da ćete naći ovde, a to će reći dosta dobru večeru i prilično ugodne postelje.

— Bože moj, dragi domaćine, — odgovori Franc — ne treba da se zbog toga izvinjavate. Ja sam uvek video da se vezuju oči ljudima koji ulaze u čarobne dvorce: setite se samo Raula u Hugenotima, a ja zaista nemam šta da se žalim, jer ovo što mi vi sad pokazujete samo je nastavak onih divota iz Hiljadu i jedne noći.

— Na žalost, ja ću vam reći kao Lukul: da sam znao da ćete me počastvovati svojom posetom, ja bih se za nju pripremio. Ali najzad, kakva je da je moja isposnica, ja vam je stavljam na raspoloženje; kakva je da je moja večera, ja vam je nudim. Alija, je li sve spremno?

Skoro istog trenutka zastor na vratima se podiže i jedan nubijski crnac, crn kao abonos i odeven u prost beo burnus, dade znak svome gospodaru da može da pređe u trpezariju.

— Sada, — reče nepoznati Francu — ja ne znam da li se vi slažete sa mnom, ali ja smatram da ništa nije tako nezgodno kao kad treba da budemo dva ili tri sata nasamo, a da ne znamo kojim imenom ili titulom da se oslovljavamo. Znajte da ja isuviše poštujem zakone gostoprimstva da bih vas zapitao bilo za vaše ime bilo za vašu titulu. Ja vas samo molim da mi označite kakav bilo naziv kojim bih mogao da vam se obraćam. Što se mene tiče, da bih vam olakšao, reći ću vam da me obično zovu Sindbad Moreplovac.

— A ja, — prihvati Franc — pošto mi nedostaje samo ona čuvena čarobna lampa pa da budem u položaju Aladina, ja ću vam reći da ne vidim nikakvu nezgodu ako me zasad budete nazvali Aladinom. To nas neće udaljiti od ove istočnjačke sredine, u koju me je, rekao bih, prenela moć nekog dobrog duha.

— E, pa lepo, presvetli Aladine, — reče ovaj čudni domaćin — čuli ste da je sve spremljeno, zar ne? Izvolite se, dakle, potruditi da uđete u trpezariju, a vaš ponizni sluga će poći ispred vas da vam pokaže put.

Posle ovih reči Sindbad odiže zastor na vratima i zaista pođe ispred Franca.

Franc je doživljavao jednu čaroliju za drugom. Sto je bio sjajno postavljen. Pošto se uverio u tu važnu stvar, on baci pogled oko sebe. Trpezarija nije bila ništa manje raskošna od salona iz koga je sad baš izišao. Ona je bila sva od mermera sa najskupocenijim antičkim bareljefima; a na oba kraja te dvorane, koja je bila duža nego šira, dve divne statue nosile su korpe na glavi. U tim korpama bile su dve piramide divnog voća: ananasa sa Sicilije, narova iz Malage, pomorandže sa Balearskih Ostrva, bresaka iz Francuske i urmi iz Tunisa.

Što se tiče večere, ona se sastojala od jednog pečenog fazana okruženog kosovima sa Korzike, jedne šunke divljeg vepra sa piktijama, jednog jarećeg buta u sosu sa slačicom, jednog divnog iverka i jednog džinovskog jastoga. Između velikih činija nalazili su se tanjirići sa zakuskama.

Činije su bile od srebra, a tanjiri od japanskog porculana. Franc protrlja oči da bi se uverio da ne sanja. Samo je Aliji bilo dopušteno da ih služi, i on je tu dužnost odlično vršio. Gost ga pohvali pred domaćinom.

— Jeste, — prihvati ovaj vršeći svoju domaćinsku dužnost za večerom bez i najmanjeg usiljavanja — jeste, to je jedan jadnik koji mi je veoma odan i koji se trudi što bolje može. On se seća da sam mu ja spasao život, i pošto mu je njegova glava bila veoma mila, kako izgleda, on oseća prema meni izvesnu zahvalnost što sam mu je sačuvao.

Alija priđe svome gospodaru, uhvati ga za ruku i poljubi je.

— A da li ne bih bio odveć radoznao, presvetli Sindbade, — reče Franc — ako bih vas zapitao u kojoj prilici ste učinili to lepo delo?

— Oh, bože moj, to je sasvim prosto — odgovori domaćin. —Izgleda da se taj ugursuz šunjao pored hrama tuniskoga bega bliže nego što se pristoji jednom veselniku njegove boje; i tako ga je beg osudio da mu se odseče jezik, ruka i glava: jezik prvog dana, ruka drugog, a glava trećeg. Ja sam oduvek želeo da imam jednog mutavca u svojoj službi; pričekao sam da mu odseku jezik, pa sam otišao begu i predložio mu da mi ga da u zamenu za jednu divnu dvocevku koja je, kako mi se učinilo, dan ranije bila zapala za oko njegovoj visosti. On se malo kolebao, toliko mu je bilo stalo da već jednom svrši s tim nesrećnikom. Ali ja dodadoh toj pušci jedan engleski lovački nož kojim sam iskrzao jatagan njegove visosti, tako da se beg odluči da mu pokloni ruku i glavu, ali pod uslovom da nikad više ne stupi nogom u Tunis. Ta je preporuka bila izlišna. Čim iz najveće daljine ugleda obale Afrike, taj nevernik pobegne na dno broda, i ne može ga niko odatle izvući sve dok se ne izgubi iz vida taj treći deo sveta.

Franc je neko vreme ćutao i razmišljao, pitajući se šta treba da misli o svirepoj dobroćudnosti sa kojom mu je njegov domaćin ispričao tu povest.

— Znači da i vi, kao i onaj čestiti mornar čije ste ime uzeli, — reče on menjajući predmet razgovora — i vi provodite život u putovanju?

— Da; to je zavet koji sam učinio u jednom vremenu kad nisam mislio da ću moći da ga ispunim — reče nepoznati osmehujući se.

— Učinio sam još nekoliko takvih zaveta, koji će se, nadam se, svi po redu ispuniti.

Iako je Sindbad izgovorio ove reči najhladnokrvnije, ipak su njegove oči sevnule nekom čudnom divljačnošću.

— Vi ste mnogo patili, gospodine? — reče mu Franc.

Sindbad uzdrhta i pogleda ga pravo u oči.

— Po čemu vi to vidite? — zapita on.

— Po svemu, — nastavi Franc — po vašem glasu po vašem pogledu, po vašem bledilu, pa i samom vašem načinu života.

— Ja? Pa ja živim najsrećnijim životom za koji znam, pravim životom jednoga paše. Ja carujem nad svim što je stvoreno: ako mi se na jednom mestu sviđa, ja ostajem tamo; ako mi je dosadno, ja odlazim dalje; slobodan sam kao ptica, i imam krila kao i ona, ljudi koji su oko mene pokoravaju mi se na jedan znak. S vremena na vreme prohte mi se da se rugam ljudskoj pravdi otimajući joj nekog razbojnika koga ona traži, nekog zločinca koga progoni. Ali ja imam svoje niže i više pravosuđe, bez odlaganja roka i bez apeliranja, koje osuđuje ili oprašta, i u koje niko nema da se meša. Ah, da ste vi samo okusili od moga života, vi ne biste više poželeli neki drugi i ne biste se nikad više vratili u svet, osim ako biste imali da ostvarite u njemu neku veliku zamisao.

— Neku osvetu, na primer! — reče Franc.

Nepoznati uperi na mladića jedan od onih pogleda koji prodiru do dna srca i misli.

— A zašto neku osvetu? — zapita on.

— Zato — nastavi Franc — što mi vi ličite na čoveka koga ljudsko društvo progoni a on ima da izvrši s njim užasan obračun.

— E, vidite, — reče Sindbad smejući se svojim čudnim smehom koji je otkrivao njegove bele i oštre zube — prevarili ste se; ovakav kakvog me vidite, ja sam neka vrsta čovekoljupca, i možda ću jednoga dana otići u Pariz da se utrkujem sa gospodinom Apertom i sa čovekom u malom plavom ogrtaču.

— I to bi bilo vaše prvo putovanje u Pariz?

— O, bože moj, da. Pomislićete da nisam mnogo radoznao da ga vidim, zar ne? Ali vas uveravam da nije moja krivica što sam toliko zakasnio. I na to će jednoga dana doći red!

— A mislite li da uskoro pođete na taj put?

— Još ne znam, jer to zavisi od okolnosti koje podležu neizvesnim kombinacijama.

— Želeo bih da budem tamo kad vi budete došli, pa bih se potrudio da vam uzvratim, koliko god mi bude moguće, gostoprimstvo koje mi tako izdašno ukazujete na Monte Kristu.

— Ja bih veoma rado prihvatio vašu ponudu, — nastavi domaćin — ali, na žalost, ako odem onamo, možda ću hteti da se to ne sazna.

Međutim, večera se bližila kraju, i izgledalo je da je bila služena samo radi Franca, jer je nepoznati čovek jedva i okusio jedno ili dva jela od raskošne gozbe koju mu je priredio i kojom se njegov neočekivani gost obilno častio.

Naposletku Alija donese slatkiša, ili bolje reći uze korpe iz ruku statua i stavi ih na sto.

Između tih dveju korpi stavi on jedan mali pehar od pozlaćenog srebra, zatvoren poklopcem od istog metala.

Strahopoštovanje sa kojim je Alija doneo taj pehar pobudi Francovu radoznalost. On diže poklopac i vide nekakvu zelenkastu smesu koja je ličila na slatko od anđeoskog korena, no koja mu je bila potpuno nepoznata.

On zatvori poklopac ne znajući šta je u tom peharu i pošto spusti poklopac, kao god što nije znao ni kad ga je podigao, a kad ponovo diže pogled ka svome domaćinu, vide ga kako se smeje njegovoj nedoumici.

— Ne možete da pogodite— reče ovaj — kakvo se jestivo nalazi u ovom peharu, i to vas kopka, zar ne?

— Priznajem.

— E, vidite, to zeleno staklo nije ništa drugo do ambrozija koju je Heba služila za Jupiterovom trpezom.

— Ali ova ambrozija, — reče Franc — dok je prolazila kroz ljudske ruke, verovatno je izgubila svoje nebesko ime i dobila neki čovečanski naziv; prosto rečeno, kako se zove ovaj začin, prema kome ja, uostalom, ne osećam veliku naklonost?

— Eh, eto to baš pokazuje naše materijalno poreklo! — uzviknu Sindbad. — Često prolazimo ovako pored sreće a ne vidimo je, ne pogledamo je, ili ako je i pogledamo, mi je ne raspoznamo. Ako ste materijalist i ako je zato vaše božanstvo, probajte ovo, pa će se rudnici Perua, Gusarate i Golkonde otvoriti pred vama. Ako ste čovek žive mašte, ako ste pesnik, onda opet probajte ovo, pa će granice nužnosti iščeznuti, a polja beskrajnosti pući će pred vama i vi ćete se šetati, slobodna srca i slobodna duha, po neograničenoj oblasti sanjarenja. Ako ste slavoljubivi, ako jurite za zemaljskim počastima, i onda probajte ovo, pa ćete posle jednog sata biti kralj, ne kralj nekemale države skrivene u nekom kutku Evrope, kao što su Francuska, španija ili Engleska, nego kralj sveta, kralj vasione, kralj svega što postoji. Vaš presto će se uzdizati na planini na koju je satana odneo Hrista; i vi nećete morati da mu ukazujete poštovanje, nećete morat da mu ljubite kandžu, nego ćete biti vrhovni gospodar svih država na zemaljskoj kugli. Zar nije primamljivo ovo što vam nudim, recite, i zar nije sasvim lako, pošto je dovoljno učiniti ovo? Gledajte!

Posle ovih reči on takođe otvori mali pehar od pozlaćenog srebra u kome je bila ta toliko hvaljena materija, zahvati punu kašičicu toga čarobnog slatka, pa ga prinese ustima i poče se njim naslađivati polako, poluzatvorenih očiju i glave zaturene unazad.

Franc ga pusti da natenane sladi svoje omiljeno jelo; zatim kad vide da je malo došao k sebi, reče:

— Ali, najzad, kakvo je to dragoceno jestivo?

— Jeste li čuli nešto o Starcu sa Planine, — zapita ga njegov domaćin — onome istom koji je hteo da pošalje svoje ljude da ubiju Filipa Augusta?

— Dakako.

— E, pa lepo! Vi znate da je on vladao jednom bogatom dolinom nad kojom se uzdizala planina, od koje je uzeo taj svoj živopisni naziv. U toj dolini su se nalazili veličanstveni vrtovi što ih je zasadio Hasan-ben-Sabah, a u tim vrtovima bile su usamljene kućice. U te kućice uvodio je on svoje izabranike i davao im da jedu, kaže Marko Polo, nekakvu travu koja ih je prenosila u raj, među biljke koje su večito cvetale, među voćke koje su neprestano sazrevale, među žene koje su uvek ostajale device. Međutim, ono što su ti blaženi mladići smatrali za stvarnost, bio je samo san, ali tako prijatan, opojan i sladostrasan san, da su se oni predavali i telom i dušom onome koji im ga je darivao i da su se povinovali njegovim zapovestima kao božjim, te su išli i na kraj sveta da napadnu označenu žrtvu, pa umirali na mukama ne ropćući, pri samoj pomisli da je smrt koja ih mori samo prelazak u onaj život slasti koji im je ta sveta biljka, koja se sad nalazi pred vama, donekle otkrila.

— Znači da je to hašiš! — uzviknu Franc. — Jeste, meni je on poznat bar po imenu.

— Tačno ste kazali, presvetli Aladine, to je hašiš, najbolji i najčistiji hašiš iz Aleksandrije, koji izrađuje Abugor, veliki majstor, jedinstven čovek kome bi trebalo podići dvorac sa natpisom: Prodavcu sreće, zahvalni svet.

— Znate li vi — reče mu Franc — da bih ja mnogo želeo da sam ocenim koliko su istinite ili preterane te vaše pohvale?

— Ocenite sami, dragi goste, ocenite; ali nemojte se zadovoljiti samo prvim iskustvom, jer kao u svemu, i ovde treba navići čula na nov utisak, blag ili žestok, tužan ili veseo. Priroda se bori protiv ove božanske materije, priroda koja nije naklonjena radosti i koja se grčevito drži bola. Potrebno je da pobeđena priroda podlegne u toj borbi; potrebao je da stvarnost zauzme mesto sna; i tada san gospodari, tada san postaje život i život postaje san. Ali kakva razlika pri tom preobražaju! A to će reći da kad uporedite patnje stvarnog života sa nasladama veštačkog, vi više nikad ne biste želeli da živite, nego biste uvek želeli da sanjate. Kad budete napustili taj svet koji samo vama pripada da biste se vratili među ljude, učiniće vam se da prelazite iz napuljskog proleća u laponsku zimu; učiniće vam se da izlazite iz raja da biste sišli na zemlju, da silazite s neba u pakao. Probajte hašiš, dragi goste, probajte ga!

Umesto ma kakvog odgovora, Franc zahvati jednu punu kašičicu te čudnovate smese, onoliko koliko je uzeo i njegov domaćin, pa je prinese ustima.

—DSođavola! — reče on pošto je progutao to božansko slatko — ja još ne znam da li će posledica biti onako prijatna kao što vi kažete, ali mi se ovo ne čini toliko ukusno koliko vi tvrdite.

— Zato što živci na vašim nepcima nisu još naviknuti na prevashodan ukus materije koju probaju. Eto recite: da li ste od prvi put zavoleli školjke, čaj, englesko pivo, gomoljike, sve ono što ste kasnije obožavali? Zar možete da razumete Rimljane koji su začinjavali fazane asafetidom, i Kineze koji jedu lastina gnezda? Ne možete, dabogme! E, vidite, isto vam je to i sa hašišem: jedite ga samo nedelju dana redovno, pa će vam izgledati da nijedna hrana na svetu nije dostigla prijatnost ovog ukusa koji vam se danas možda čini bljutav i odvratan. Uostalom, pređimo u susednu sobu, a to će reći u vašu sobu, pa će nas Alija poslužiti kafom i dati nam lule.

Obojica ustadoše, i dok je onaj koji je sebi dao ime Sindbad — i koga smo s vremena na vreme tako nazivali da bismo mogli, kao i njegov gost, da mu damo neko ime — izdavao neka naređenja svome slugi, Franc uđe u susednu sobu.

Nameštaj je u njoj bio prostiji, mada ne manje raskošan. Ona je bila okrugla, a svuda unaokolo bio je veliki divan. Ali su i divan, i zidovi, i tavanica i pod bili zastrti divnim krznima, nežnim i mekanim kao najmekši ćilim; bila su to krzna atlaskih lavova s bujnom grivom, krzna bengalskih tigrova sa toplim prugama, krzna pantera sa Rta dobre nade, sa veselim pegama kao u onoga koji se pojavio pred Danteom; najzad krzna sibirskih medveda i norveških lisica. I sva ta krzna bila su u izobilju nabacana jedna preko drugih, tako da bi čovek pomislio da gazi po najgušćoj travi i da se odmara na najmekšoj postelji.

Obojica legoše na divan; čibuci sa kamišima od jasmina i jabučicama od ćilibara bili su im na domaku ruke i potpuno pripremljeni, da ne bi morali dvaput da puše na istom.

Svaki od njih uzeo je jedan. Alija ih pripali, pa iziđe da donese kafu.

Nastade kratko ćutanje, a za to vreme se Sindbad zadubi u neke misli koje kao da su mu se stalno vrzle po pameti čak i dok je razgovarao, dok se Franc predade onom nemom sanjarenju u koje se utone skoro uvek kad se puši odličan duvan, koji izgleda da odnosi zajedno s dimom sve duhovne patnje, a u zamenu vraća pušaču sve snove njegove duše.

Alija donese kafu.

— Kakvu ćete kafu piti? — reče nepoznati — francusku ili tursku, jaču ili slabiju, sa šećerom ili bez šećera, ceđenu ili kuvanu? Birajte:spremljena je na sve te načine.

— Piću tursku — odgovori Franc.

— I imate pravo! — uzviknu njegov domaćin. — To dokazuje da imate naklonosti za istočnjački život. Ah, istočnjaci! Eto, to su jedini ljudi koji umeju da uživaju! Što se mene tiče — dodade on s jednim od onih zagonetnih osmeha koji nisu mogli umaći mladom čoveku — kad budem posvršavao svoje poslove u Parizu, otiću ću da živim do kraja života na Istoku; pa ako tada budete hteli da me posetite, moraćete doći da me potražite u Kairu, u Bagdadu ili u Ispahanu.

— Bogme — reče Franc — to će biti najlakša stvar na svetu, jer mi se čini da mi rastu orlovska krila, a sa tim krilima obići ću svet za dvadeset i četiri časa.

— Gle, gle! To hašiš već dejstvuje. E, pa lepo! Raširite krila i poletite u nadzemaljske regione, i ne bojte se ništa, pazićemo na vas, pa ako vam se krila, kao Ikarova, istope na suncu, mi smo tu da vas dočekamo. Zatim reče nekoliko arapskih reči Aliji, koji se smerno pokloni i odstupi, ali se ne udalji.

Što se tiče Franca, u njemu se vršio nekakav čudan preobražaj. Sav telesni umor toga dana, sva zabrinutost koju su izazivali događaji te večeri iščezavali su kao u samom početku spavanja, kad je čovek još toliko svestan da oseća kako san nailazi. Njegovo telo kao da je postajalo nematerijalno lako, duh mu se razvedravao na neki besprimeran način, njegova čula kao da su udvostručavala svoje sposobnosti; vidik mu se sve više širio, ali to sad nije više bio onaj tamni vidik nad kojim je lebdeo nekakav neodređeni užas i koji je on gledao pre nego što je zaspao, nego jedan vidik plav, prozračan, prostran, sa najplavljim morem, sa najblistavijim suncem i najmirisnijim povetarcem. Zatim usred pevanja svojih mornara, pevanja tako jasnog i kristalnog da bi se od njega načinila božanska harmonija da se ono samo moglo zabeležiti, video je kako se pojavljuje ostrvo Monte Kristo, ne više kao opasan sprud iznad talasa, već kao neka oaza daleko u pustinji. Zatim, ukoliko mu se barka približavala, utoliko su pesme bivale sve mnogobrojnije, jer se neka čarobno opojna i tajanstvena harmonija pela sa tog ostrva ka bogu, kao da je neka vila, kao Lorelaj ili neki čarobnik kao Amfion, htela da tamo privuče neku dušu i sagradi neki grad.

Naposletku barka dodirnu obalu, ali bez siline, bez potresa, onako kao što usne dodirnu usne, i on ponovo uđe u pećinu, ali ta divna muzika ne prestade. On siđe, ili bolje reći učini mu se da silazi niz nekoliko stepenica, udišući svež i mirisan vazduh kakav je zacelo bio oko Kirkine pećine, sačinjen od takvih mirisa koji pobuđuju duh da sanjari i od takvih žari da čula od njih usplamte, I on ponovo vide sve što je video pre nego što je usnuo, od neobičnog domaćina Sindbada, do nemog sluge Alije. Zatim sve kao da se rasplinu i izmeša pred njegovim očima, kao one poslednje senke čarobne lampe kada se gasi, i on se ponovo nađe u sobi sa statuama, osvetljenoj samo jednom od onih starodrevnih svetiljki što bde usred noći nad snom ili strašću.

Bile su to one iste statue bujnih oblika, pune strasti i poezije, hipnotičnih očiju, pohotljivih osmejaka, bujnih kosa. Bile su to Frinija, Kleopatra i Mesalina, tri velike ljubavnice; zatim se između tih bestidnih seni uvlačila kao čisti zrak, kao hršćanski anđeo usredOlimpa jedna od onih čednih prilika, jedna od onih nežnih priviđenja koja kao da zaogrću velom svoje devičansko čelo pred svim tim mermernim razvratom

Tada mu se učini da su te tri statue sjedinile svoje tri ljubavi za jednog jedinog čoveka, i da je taj čovek baš on; da se primiču ležištu na kome je on sad po drugi put sanjao, dok su im se noge gubile u dugačkim belim tunikama, obnaženih grudi, a kosa im padala u talasima, u jednom od onih stavova kojima su podlegali i bogovi, no kojima su se odupirali svetitelji, sa upornim i vatrenim pogledom kojim zmija strelja pticu, i da se on predaje tim pogledima bolnim kao zagrljaj, strasnim kao poljubac.

Francu se činilo da zatvara oči i da poslednjim pogledom što ga je bacao oko sebe nazire onaj stidljivi kip, koji se sad potpuno zaogrtao velom. Zatim, kad mu se oči zatvoriše za stvarnost, njegova čula se otvoriše da prime nemogućne utiske.

Tada nastade sladostrašće bez mira i odmora, ljubav bez predaha, kao ono što ga je Prorok obećavao svojim izabranicima. Sada sva ta kamena usta oživeše, sve te grudi zagrejaše se toliko, da je za Franca, koji je sad prvi put bio pod vlašću hašiša, ta ljubav bila skoro bol, ta strast skoro mučenje kad bi osetio kako preko njegovih žednih usta prelaze usne tih statua, gipke i hladne kao prstenovi vodene zmije. Ali što su više njegove ruke pokušavale da odgurnu tu nepoznatu ljubav, utoliko su više njegova čula podlegala čarima toga tajanstvenog sna, tako da posle jedne borbe za koju bi čovek dao i svoju dušu, on se predade potpuno, i naposletku pade zadihan,satrven od umora, iscrpen strašću, pod poljupcima tih mermernihljubavnica i pod čarima toga besprimernog sna.

nastavci: Romani u nastavcima