Džon Bruner

 

  U romanima obično tragamo za večnim istinama o svetu i čoveku, a ponekad pokušavamo da pobegnemo od stvarnosti. U nastojanju da dostignu jedno od ta dva, autori ponekad smeštaju radnju u budućnost, pri čemu se dešava da neverovatno precizno predvide buduće događaje. U slučaju Džona Brunera, autora naučne fantastike koji je odrastao u eri radio-prijemnika, ta preciznost ponekad izaziva jezu.
  U romanu “Stand on Zanzibar”, Bruner je, na primer, zamislio život u 2010. i tačno predvideo mobilnu tehnologiju, vijagru, video-telefonske razgovore, homoseksualne brakove, legalizaciju kanabisa i širenje masovnih ubistava. Podjednako upečatljiv je i način na koji Bruner konstruiše društvo sopstvene budućnosti, a naše sadašnjosti.
  Rođen 1934. u seocetu Preston Kroumarš, u Oksfordširu, Džon Kilijan Hjuston Bruner imao je samo šest godina kada je otkrio naučnu fantastiku, a sa samo devet godina je i sam počeo da piše. Iako je dobio stipendiju za Oksford, odustao je od studiranja kako bi se posvetio pisanju.

 
  Sa devet godina, nije samo čitao naučnu fantastiku, već ju je i pisao – konkretno, priču o Marsovcu po imenu Gloop. Njegovo prvo pismo o odbijanju stiglo je samo četiri godine kasnije. Imao je još samo 17 godina kada je konačno probio u štampu sa pričom dugom stranica, The Watchers, a njegova prva prodaja jednom američkom časopisu bila je pre nego što je napunio 18 godina. Do tada je napustio privatnu školu i dobio stipendiju na Oksfordu kako bi se fokusirao na svoje pisanje.

 
  Koristio je pseudonim Ellis Quick, anagram od 'I Sell Quick'

  Pa ipak, strah od neuspeha ga je pratio, i u godinama koje dolaze, njegova zapanjujuće plodna karijera će se kretati između nagrađivanih uspona i škrtnih padova. Smatrao je dobrim radnim danom u kojem je na svojoj električnoj pisaćoj mašini Smith Corona ispisao najmanje 5.000 reči, a pseudonimi su mu omogućili da doprinese više priča za naučnofantastični časopis Science Fantasy. Trevor Staines, Keith Woodcott, John Loxmith i Henry Crosstrees Jr - svi su bili Brunner. Ukupno, njegova pozadinska lista broji više od 80 romana i zbirki kratkih priča.

 
  Brunner i njegova supruga Marjorie Sauer bili su rani, aktivni članovi Kampanje za nuklearno razoružanje (Zasluge: Getty Images)

 
  U ranim dvadesetim, Brunner je stavio oglas u ličnu kolumnu London Weekly Advertiser-a i upoznao svoju suprugu Marjorie Sauer, razvedenu 14 godina stariju od njega. U roku od četiri meseca od sastanka, uselili su se zajedno. Sve do svoje smrti, ona je bila ključna za njegovu karijeru, ponašala se kao poslovni menadžer, pa čak i radila kao vrtlar kako bi im pomogla da im pomogne, jer iako je Brunner mogao tvrditi da je prodao oko dva miliona mekih uveza širom sveta do svoje 30. godine, stvarnost tržišta naučne fantastike sastavlja kraj s krajem stalnim izazovom. I, iako se bavio poezijom, fantazijom i hororom, čak se okušao i u erotskoj fikciji (koristio je pseudonim Ellis Quick, anagram od 'I Sell Quick'), naučna fantastika je bila mesto gde mu je ležalo srce. To je, rekao je, "par excellence književnost otvorenog uma".

 
  Predviđanja na licu mjesta' Brunnerovo najbolje pisanje je turbo napunjeno idejama. Bavio se nekim od ključnih tema svoje ere: veštačka inteligencija, rasizam, droga, okoliš, svemirska putovanja i visokotehnološki ratovi. On i Marjorie su bili rani, aktivni članovi Kampanje za nuklearno razoružanje (CND), za čiju je marširajuću pesmu Brunner čak napisao tekst. “Zar ne čuješ grmljavinu/eho H-bombe kao prasak propasti?” pitaju se njegovi uvodni redovi.

 
  Brunner je dobio mnogo pohvala. Ljudi poput Martina Amisa bili su zadivljeni (Amis je proglasio The Sheep Look Up "masovnom, haotičnom, zveckanom pesmom"), hvalili su njegovu kreativnost, pametno planiranje i filozofsku oštrinu. Osvojio je, također, skoro sve nagrade za naučnu fantastiku vredne osvajanja, uključujući nagradu Hugo za najbolji naučnofantastični roman, koja nikada pre nije pripala Britancima.

 
  Do srednjih godina, veliki deo njegovih radova je nestao iz štampe u Velikoj Britaniji, a on je bio primoran da proda svoj dom u Londonu i preseli se u Somerset. Marjorieina smrt 1986. zadala mu je bolan udarac.

 
  Svoju moćnu maštu – čije su živopisne noćne more, čini se, bile doživotna manifestacija – hranio je časopisima kao što su New Society i The New Scientist, i ako se neka od njegovih predviđanja sada čitaju kao otkačeni naučno-fantastični klišei, druga su se pokazala na mestu. Na primer, u njegovoj noveli iz 1962. Slušaj! Zvezde! ( “Listen! The Stars!”) dočarao je 'stardropper', gizmo koji stvara ovisnost o prenosivom medijskom plejeru. Godine 1972. objavio je jedan od svojih najpesimističnijih romana, The Sheep Look Up, koji proriče budućnost uništenu ekstremnim zagađenjem i ekološkom katastrofom. A njegov roman iz 1975., The Shockwave Rider, stvorio je heroja kompjuterskog hakera pre nego što je svet saznao šta je on. Bruner je predvideo pojavu kompjuterskih virusa, nešto što su prvi kompjuterski stručnjaci odbacili kao nemoguće. Čak je stvorio termina “crv”, koji se danas koristi.

 
  Danas za Brunera uglavnom znaju samo zaljubljenici u naučnu fantastiku, a uglavnom ga pamte po naučno-fantastičnom trileru “Stand on Zanzibar”, u kome piše da će svetska populacija do 2010. premašiti broj od sedam milijardi (pogrešio je za samo godinu dana, to se dogodilo 2011), a u njegovom svetu iz mašte vlade širom sveta odgovaraju na demografsku eksploziju drakonskim zakonima, koji propisuju korišćenje genetike kako bi se utvrdilo ko sme, a ko ne sme da ima decu.

 
  Zanzibar se smatra klasikom naučne fantastike Novog vala, poznatijim po stilu nego po sadržaju. Kada se u novembru 1967. godine u časopisu New Worlds pojavio odlomak, u uvodniku se tvrdilo da je to prvi roman u svojoj oblasti koji je stvorio, u svakom detalju, “moguće društvo budućnosti”.

 
  Radnja se vrti oko dvojice njujorških cimera, špijuna Donalda i direktora kompanije, Afroamerikanca Normana i pojave “tehogenetike” korišćenja genetskog inženjeringa radi stvaranja super-rase. Ekstremizam je široko rasprostranjen. Dolazi do masovnih ubistava, politika je ekstremno partijska a verski ekstremisti sve češće pribegavaju nasilju. Tu je i “Šalmanizer”, prvi računar koji je okarakterisan kao “megamozak”, osim toga, pojavljuje se društvena mreža, koja omogućava medijskim organizacijama da u realnom vremenu u lansiraju vesti i dobiju odgovor od pristalica.

 
  Postoji izvesna ironija u onome što je Bruner pogrešno predvideo: pretpostavio je da će Amerika do 2010. otkriti kako da obezbedi adekvatnu, jeftinu zdravstvenu zaštitu za sve. Pogrešio je i kada je predvideo pojavu pištolja koji izbacuju munje, rudnika u dubokom moru i bazu na Mesecu. Pa ipak, manje i više, njegovo “buduće društvo” danas zvuči poznatije nego ikada: tako je zamislio organizaciju veoma sličnu Evropskoj uniji, Kinu označio kao budućeg najveće konkurenta Americi, telefoni funkcionišu po principu enciklopedije Vikipedija, a dokumenti se štampaju na laserskih štampačima, a Detroit je postao zatvoren grad duhova i inkubator nove vrste muzike neobično slične stvarnom detroitskom tehno pokretu iz 1990-ih.

 
  Pa kako je Brunner to uspeo predvideti? Za početak, proveo je skoro tri godine čitajući teme o ulozi genetskog nasleđa u bolestima do veza između porasta stanovništva i urbanog nasilja. Takođe je proveo mesec dana u SAD 1966. godine, posetivši Los Anđeles, San Francisko, Čikago i Njujork. Zatim je, prekinuvši svoju uobičajenu radnu rutinu, umesto da ispiše radnju, napunio 60 stranica mislima pre nego što je napravio prvi nacrt. Dok je išao, osmislio je niz 'paralelnih misaonih vežbi' kako bi generisao ideje. Kako Smith to opisuje, zamislio je viktorijanskog putnika kroz vreme kako se javlja 1960-ih, a zatim je razmišljao kako će im objasniti sve, od telefona do seksualne revolucije. Prvi je bio relativno jednostavan, ali zbog velikih razlika u kulturnim običajima morao je ispitati bezbroj kulturoloških pretpostavki. „Onda je preokrenuo proces, pitajući se šta bi te pretpostavke mogle značiti za budućnost, kako nas sadašnje okruženje već čini svesnim onih koji dolaze“, objašnjava Smith. Na primer, 'saboteri tipa hobija' koji se pojavljuju kroz roman, dobivajući svoje udarce rekreativnim nasiljem, došli su u Brunnera nakon što je zabeležio rasprostranjenost sindroma Petra Pana s obe strane Atlantika,
  "Gledanje u kristalnu kuglu" učinilo ga je tako trajno fascinantnim: on je do predviđanja došao kombinacijom pažljivog posmatranja, slušanja i čitanja – toga i lude mašte. Gledao je u budućnost, ali je samo potpuno uronjen u sadašnjost bio u stanju da je sagleda sa tako uznemirujućom jasnoćom, pretvarajući svoju pisaću mašinu u vremeplov. Umro je 1995. godine, sasvim prikladno dok je prisustvovao naučno-fantastičkoj konferenciji.