Robert Langdon je zbunjeno koračao ka kraju Velike galerije. Iznova i iznova mu se u sećanju vrtela Sofina telefonska poruka. Na kraju hodnika, osvetljeni znači sa međunarodno prepoznatljivim figurama – nalepnicama za toalete, vodili su u labirint pregradaka.
Pronašavši vrata muškog toaleta, Langdon uđe i pritisnu prekidač za svetlo.
Prostorija je bila prazna.
Prišavši lavabou, ispljuska se hladnom vodom po licu i pokuša da se razbudi. Oštra fluorescentna svetla odbljeskavala su od golih pločica, a čitava prostorija imala je miris amonijaka. Dok se brisao ručnikom, vrata toaleta iza njega se uz škripu otvoriše. Okrene se.
Sofi Nevo ušla je u prostoriju, zelenih očiju ispunjenih strahom. "Hvala bogu da ste došli. Nemamo mnogo vremena."
Langdon je stajao pored lavaboa, zureći u neverici u šifranta Sudske policije, Sofi Nevo. Samo nekoliko minuta ranije, Langdon je slušao njenu telefonsku poruku i mislio kako je šifrantkinja verovatno luda. Ipak, što je više slušao, više je osećao da Sofi Nevo govori iskreno. Nemojte reagovati na ovu poruku. Samo mirno slušajte. Trenutno ste u opasnosti. Pažljivo pratite moja upute. Ispunjen nesigurnošću, Langdon je odlučio da učini upravo onako kako mu je Sofi savetovala. Rekao je Fašu da se telefonska poruka odnosila na povređenog prijatelja kod kuće. Potom je zatražio da ode do toaleta na kraju Velike galerije.
Sofi je sada stajala ispred njega, još uvek pokušavajući da dođe do daha. Pod fluorescentnim svetlom Langdon sa iznenađenjem otkri da se iza njenog strogog izgleda kriju neočekivano blage crte lica. Jedino joj je pogled bio oštar, a takva je jukstapozicija u njegovom sećanju prizivala prizore višeslojnog Renoarovog portreta... zamagljenog ali jasnog, sa smelošću koja je zadržavala svoj pokrov misterije. "Želela sam da vas upozorim, gospodine Langdon..." poče Sofi, još uvek žudno hvatajući vazduh, "da se nalazite sous surveillance cachée. Pod prismotrom." Dok je govorila, njen engleski sa akcentom odzvanjao je od zidova, pa joj je glas dobijao izvesnu šupljinu.
"Ali... zašto?" upita Langdon. Sofi mu je već objasnila preko telefona, ali je potvrdu želeo sa njenih usana.
"Zato što ste", reče ona, koraknuvši ka njemu, "vi Fašov glavni osumnjičeni za ovaj zločin."
Langdon beše pripremljen na te reči, pa ipak su mu sada zvučale još besmislenije. Prema onome što je Sofi rekla, Langdon nije bio pozvan u Luvr te noći kao simbolog, nego kao osumnjičeni, i trenutno je bio, ne znajući, meta jedne od omiljenih metoda ispitivanja Sudske policije - surveillance cachée - vešte obmane pri kojoj bi policija mirno pozvala osumnjičenog na mesto zločina i ispitala ga u nadi da će postati nervozan i greškom se odati.
"Pogledajte u levi džep sakoa", reče Sofi. "Pronaći ćete dokaz da vas drže na oku."
Langdon oseti kako oprez u njemu raste. Da pogledam u džep? Zvučalo je kao neki jeftin trik.
"Samo pogledajte."
Zbunjen, Langdon posegnu u levi džep svog sakoa od tvida - onaj koji nikada nije upotrebljavao. Pipajući, nije pronašao ništa. Šta si zaboga očekivao? Počeo je da se pita da li je, možda, Sofi ipak luda. Tada mu se prsti očešaše o nešto. Malo i čvrsto. Hvatajući sićušni predmet prstima, Langdon ga izvuče i zaprepašteno pogleda. Bio je to metalni disk u obliku dugmeta, veličine baterije za ručni sat. Nikada ga pre nije video."Šta..."
"GPS uređaj", objasni Sofi. "Javlja svoju lokaciju satelitu globalnog sistema za pozicioniranje koji nadgleda Sudska policija. Koristimo ih za praćenje. Precizan je do u pola metra bilo gde na kugli zemaljskoj. Imaju vas na elektronskom povocu. Agent koji je došao po vas u hotel ubacio vam ga je u džep pre nego što ste izašli iz sobe."
Langdon se u mislima vrati u hotelsku sobu... tuširanje na brzinu, oblačenje, agent Sudske policije koji mu ljubazno pridržava sako dok napuštaju sobu. Vani je sveže, gospodine Langdon, rekao je agent. Proleće u Parizu nije sasvim onakvo kakvim ga vaša pesma predstavlja Langdon mu je zahvalio i ogrnuo sako.
Pogled Sofinih maslinastih očiju bio je pronicljiv. "Nisam vam ranije rekla za 'bubicu' jer nisam htela da proverite džep pred Fašom. On ne sme znati da ste je pronašli."
Langdon nije imao predstavu šta da kaže na to.
"Obeležili su vas zato što su mislili da biste mogli pobeći." Ona zastade. "Zapravo, nadali su se da ćete pobeći; to bi samo potvrdilo vašu krivicu."
"Zašto bih bežao!" uzviknu Langdon. "Nevin sam!"
"Faš ne misli tako."
Ljutito, Langdon odmaršira do korpe za otpatke u nameri da baci bubicu za praćenje.
"Ne!" Sofi ga zgrabi za ruku i zaustavi ga. "Ostavite je u džepu. Ako je bacite, signal će prestati da se kreće i znaće da ste je pronašli. Jedini razlog što vas je Faš pustio samog jeste taj što zna gde ste. Ako pomisli da ste otkrili..." Sofi nije završila rečenicu. Umesto toga, istrgnu mali disk iz Langdonove ruke i ubaci ga natrag u džep njegovog sakoa od tvida. "Bubica ostaje uz vas. Barem za sada."
Langdon beše izgubljen. "Do đavola, na osnovu čega Faš veruje da sam ja ubio Žaka Sonijera!"
"Ima prilično uverljive razloge." Sofino lice beše smrknuto. "Postoji dokaz koji još niste videli. Faš ga je dobro sakrio od vas."
Langdon je mogao jedino da zuri u nju.
"Sećate li se tri reda teksta koji je Sonijer ispisao na podu?"
Langdon klimnu. Te brojke i reci su mu se urezali u sećanje.
Sofin glas se pretvori u šapat. "Na žalost, to što ste videli nije cela poruka. Postojao je i četvrti red koji je Faš fotografisao i potom obrisao pre nego što ste vi stigli."
Iako je znao da se rastvorljivo mastilo vodenog markera veoma lako može izbrisati, nije mogao ni da pretpostavi zašto bi Faš to učinio.
"Poslednji red", reče Sofi, "bilo je nešto što Faš nije želio da vidite." Ona zastade. "Barem dok ne završi sa vama." Sofi izvadi iz džepa svog džempera kompjuterski odštampanu fotografiju i poče da je ispravlja. "Faš je snimke sa mesta zločina poslao večeras u Odeljenje za kriptologiju u nadi da ćemo otkriti što Sonijerova poruka znači. Ovo je fotografija kompletne poruke." Pružila je stranicu Langdonu.
Zbunjen, Langdon pogleda snimak. Fotografija je u krupnom planu prikazivala svetleću poruku na parketu poda. Poslednji red poruke pogodio je Langdona poput udarca u stomak.
13-3-2-21-1-1-8-5 O,
rana davi, Al' demon zlo čini!
P.S. Pronađi Roberta Langdona
Poglavlje 13
Poglavlje 14
Faš zagunđa. "Vidim da mu se ne žuri." Kapetan je promatrao GPS tačku preko Koleovog ramena, i Kole je gotovo mogao čuti kako se točkici okreću. Faš se opirao porivu da ode i proveri Langdona. U idealnim uslovima, subjektu praćenja se omogućavalo maksimalno vreme i sloboda, kako bi se uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Langdon se mora vratiti vlastitom voljom. Ipak, prošlo je već gotovo deset minuta.
Suviše vremena. "Ima li šanse da nas je otkrio?" upita Faš.
Kole odmahnu glavom. "Još uvek vidimo male pokrete u toaletu, bubica je očito još uvek na njemu. Možda mu nije dobro? Da nas je razotkrio otarasio bi se bubice i pokušao da pobegne."
Faš pogleda na sat. "Dobro."
Ipak je bio zabrinut. Čitavo veče je Kole osećao da je kapetan neuobičajeno napet. Uvek smiren i postojan pod pritiskom, Faš kao da je te noći dopustio emocijama da se umešaju.
Ne čudi me, mislio je Kole. Fašu je očajnički potrebno ovo hapšenje.Nedavno su Vlada i mediji otvoreno kritikovali Fašovu agresivnu taktiku, njegove sukobe sa stranim ambasadama i preveliki budžet za najnoviju tehnologiju. Noćašnje hapšenje Amerikanca u velikom stilu zasigurno bi ućutkao one koji su ga kritikovali, pomažući mu tako da osigura svoj položaj za nekoliko narednih godina, sve dok ne bude mogao da se povuče sa pozamašnom penzijom. Bog zna da mu je penzija potrebna, mislio je Kole. Fašova predanost tehnologiji naudila mu je kako poslovno tako i privatno. Pričalo se da je pre nekoliko godina Faš investirao čitavu svoju ušteđevinu u neku tehnološku novotariju i da je izgubio i košulju sa leđa. A Faš je čovek koji nosi samo najjeftinije košulje.
Noćas je još uvek bilo vremena. Neobično uplitanje Sofi Nevo, iako nesretno, samo ga je okrznulo. Ona je otišla, a Faš je još uvek imao karte u ruci. Tek je trebalo da obavesti Langdona da je njegovo ime bilo napisano na podu pored žrtve. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Reakcija Amerikanca na taj mali dokaz zaista će mnogo otkriti.
"Kapetane?" zvao ga je jedan od agenata Sudske policije sa drugog kraja kancelarije. "Mislim da je bolje da preuzmete ovaj poziv." Pružao mu je slušalicu, zabrinutog izraza. "ko je to?" upita Faš. Agent se namršti.
"Direktor Odeljenja kriptografije."
"I?" "Radi se o Sofi Nevo, gospodine. Nešto nije u redu."
Poglavlje 15
Nekoliko sekundi Langdon je u čudu zurio u fotografiju Sonijerovog post-skriptuma. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Izgledalo mu je da se pod pomiče pod nogama. Sonijer je ostavio postskriptum sa mojim imenom? Ni u najluđim snovima Langdon se tome ne bi nadao.
"Da li sada razumete", upita Sofi, dok joj se u očima čitala žurba, "zašto je Faš naredio da vas večeras dovedu ovamo, i zašto ste vi glavni osumnjičeni?"
Jedino što je Langdon tog trenutka razumeo jeste razlog Fašovog samozadovoljstva kada je Langdon pretpostavio da bi Sonijer optužio svog ubicu po imenu.
Pronađi Roberta Langdona.
"Zašto bi Sonijer napisao tako nešto?" upita Langdon, dok mu se zbunjenost pretvarala u gnjev. "Zašto bih ja ubio Žaka Sonijera?"
"Faš tek treba da otkrije motiv, ali snimao je čitav razgovor sa vama večeras nadajući se da biste mu ga vi mogli otkriti."
Langdon zausti, ali ipak ne reče ništa.
"Nosi minijaturni mikrofon", objasni Sofi. "On je povezan sa predajnikom u njegovom džepu koji šalje signal u komandni centar."
"To nije moguće", promuca Langdon. "Ja imam alibi. Posle predavanja sam otišao pravo u hotel. Možete proveriti na recepciji."
"Faš je već proverio. Njegov izveštaj kaže da ste zatražili ključ od recepcionera u deset i trideset. Na nesreću, ubistvo se dogodilo nešto malo pre jedanaest. Lako ste mogli neopaženo izaći iz sobe."
"To je ludost! Faš nema nikakvih dokaza!"
Sofine oči se razrogačiše kao da govore: Nema dokaza?
"Gospodine Langdon, vaše ime je ispisano na podu pored leša, a Sonijerov planer pokazuje da ste bili sa njim nekako baš u vreme ubojstva." Ona zastade. "Faš ima više nego dovoljno dokaza da vas privede radi ispitivanja."
Langdon iznenada pomisli da mu treba advokat. "Ja to nisam napravio."
Sofi uzdahnu. "Ovo nije američka televizija, gospodine Langdon. U Francuskoj, zakoni štite policiju, a ne kriminalce. Na nesreću, u ovom slučaju, treba uzeti u obzir i medije. Jacques Sonijer je bio veoma istaknuta i omiljena ličnost u Parizu, i njegovo ubistvo će biti glavna vest ujutro. Faš će se naći pod stalnim pritiskom da da izjavu, a mnogo bolje će izgledati ako bude imao osumnjičenog u pritvoru. Bili krivi ili ne, Sudska policija će vas sasvim sigurno zadržati dok ne razjasne šta se zapravo dogodilo."
Langdon se osećao popni životinje u kavezu. "Zašto mi sve ovo govorile?"
"Zato što, gospodine Langdon, ja verujem da ste nevini." Sofi za trenutak odvrati pogled, a potom ga ponovno pogleda u oči. "I zato što sam delom ja kriva što ste u nevolji."
"Molim? Vaša je krivica što je Sonijer pokušao da mi smesti?"
"Sonijer nije pokušao da vam smjesti. To je greška. Poruka sa poda namenjena je meni."
Langdonu je trebao minut da to svari. "Molim?"
"Ta poruka nije namenjena policiji. Napisao ju je za mene. Sve je napravio na brzinu i jednostavno nije shvatio kako će to izgledati policiji." Ona zastade. "Numerička šifra je besmislena. Sonijer ju je napisao kako bi bio siguran da će se u istragu uključiti kriptografi, i kako bih ja odmah znala šta mu se dogodilo."
Langdonu su stvari postajale sve manje jasne. Da li je ili ne Sofi Nevo sišla sa uma bilo je ovog trenutka otvoreno pitanje, ali je sada barem razumeo zašto je pokušavala da mu pomogne. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Očigledno je verovala da joj je kustos ostavio šifrirani postskriputum da bi pronašla Langdona. "Ali zašto mislite da je poruka namenjena vam
a?" "Skica po Vitruviju", odgovori jednostavno. "Taj crtež je oduvek bio moje omiljeno Da Vincijevo delo. Večeras ga je Sonijer upotrebio da privuče moju pažnju."
"Čekajte. Kažete da je kustos znao koje je vaše omiljeno umetničko delo?"
Ona klimnu glavom. "Oprostite. Sve ovo vam govorim bez reda. Žak Sonijer i ja..."
Sofin glas utihnu i Langdon primeti u njemu iznenadnu tugu, bolnu prošlost, kako promiče ispod površine. Sofi i Žak Sonijer su očigledno bili u nekoj posebnoj vezi. Langdon je promatrao lepu ženu pred sobom, u potpunosti svestan činjenice da su stariji ljudi u Francuskoj često imali mlade ljubavnice. Ipak, Sofi Nevo nekako nije ličila na "metresu".
"Pre deset godina smo se razišli", reče Sofi, sada šapatom. "Od tada jedva da smo progovorili. Noćas, kada je Kriptologija primila vest da je ubijen i kada sam videla snimke njegovog tela i tekst na podu, shvatila sam da je pokušavao da mi pošalje poruku."
"Zbog Skice po Vitruviju."
"Da. I zbog slova P.S."
"Postskriptum?"
Ona odmahnu glavom. "P.S. su moji inicijali."
"Ali vi se zovete Sofi Nevo."
Ona skrenu pogled. "P.S. je nadimak koji mi je dao kada sam živela sa njim." Ona pocrvene. "To je skraćeno od Princeza Sofi."
Langdon ne odgovori. "Smešno, znam", reče ona. "Ali to se događalo pre mnogo godina. Kada sam bila mala."
"Poznavali ste ga kada ste bili dete?"
"Jako dobro", reče ona, dok su joj se oči punile suzama. "Jacques Sonijer mi je bio deda"
"Da li sada razumete", upita Sofi, dok joj se u očima čitala žurba, "zašto je Faš naredio da vas večeras dovedu ovamo, i zašto ste vi glavni osumnjičeni?"
Jedino što je Langdon tog trenutka razumeo jeste razlog Fašovog samozadovoljstva kada je Langdon pretpostavio da bi Sonijer optužio svog ubicu po imenu.
Pronađi Roberta Langdona.
"Zašto bi Sonijer napisao tako nešto?" upita Langdon, dok mu se zbunjenost pretvarala u gnjev. "Zašto bih ja ubio Žaka Sonijera?"
"Faš tek treba da otkrije motiv, ali snimao je čitav razgovor sa vama večeras nadajući se da biste mu ga vi mogli otkriti."
Langdon zausti, ali ipak ne reče ništa.
"Nosi minijaturni mikrofon", objasni Sofi. "On je povezan sa predajnikom u njegovom džepu koji šalje signal u komandni centar."
"To nije moguće", promuca Langdon. "Ja imam alibi. Posle predavanja sam otišao pravo u hotel. Možete proveriti na recepciji."
"Faš je već proverio. Njegov izveštaj kaže da ste zatražili ključ od recepcionera u deset i trideset. Na nesreću, ubistvo se dogodilo nešto malo pre jedanaest. Lako ste mogli neopaženo izaći iz sobe."
"To je ludost! Faš nema nikakvih dokaza!"
Sofine oči se razrogačiše kao da govore: Nema dokaza?
"Gospodine Langdon, vaše ime je ispisano na podu pored leša, a Sonijerov planer pokazuje da ste bili sa njim nekako baš u vreme ubojstva." Ona zastade. "Faš ima više nego dovoljno dokaza da vas privede radi ispitivanja."
Langdon iznenada pomisli da mu treba advokat. "Ja to nisam napravio."
Sofi uzdahnu. "Ovo nije američka televizija, gospodine Langdon. U Francuskoj, zakoni štite policiju, a ne kriminalce. Na nesreću, u ovom slučaju, treba uzeti u obzir i medije. Jacques Sonijer je bio veoma istaknuta i omiljena ličnost u Parizu, i njegovo ubistvo će biti glavna vest ujutro. Faš će se naći pod stalnim pritiskom da da izjavu, a mnogo bolje će izgledati ako bude imao osumnjičenog u pritvoru. Bili krivi ili ne, Sudska policija će vas sasvim sigurno zadržati dok ne razjasne šta se zapravo dogodilo."
Langdon se osećao popni životinje u kavezu. "Zašto mi sve ovo govorile?"
"Zato što, gospodine Langdon, ja verujem da ste nevini." Sofi za trenutak odvrati pogled, a potom ga ponovno pogleda u oči. "I zato što sam delom ja kriva što ste u nevolji."
"Molim? Vaša je krivica što je Sonijer pokušao da mi smesti?"
"Sonijer nije pokušao da vam smjesti. To je greška. Poruka sa poda namenjena je meni."
Langdonu je trebao minut da to svari. "Molim?"
"Ta poruka nije namenjena policiji. Napisao ju je za mene. Sve je napravio na brzinu i jednostavno nije shvatio kako će to izgledati policiji." Ona zastade. "Numerička šifra je besmislena. Sonijer ju je napisao kako bi bio siguran da će se u istragu uključiti kriptografi, i kako bih ja odmah znala šta mu se dogodilo."
Langdonu su stvari postajale sve manje jasne. Da li je ili ne Sofi Nevo sišla sa uma bilo je ovog trenutka otvoreno pitanje, ali je sada barem razumeo zašto je pokušavala da mu pomogne. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Očigledno je verovala da joj je kustos ostavio šifrirani postskriputum da bi pronašla Langdona. "Ali zašto mislite da je poruka namenjena vam
a?" "Skica po Vitruviju", odgovori jednostavno. "Taj crtež je oduvek bio moje omiljeno Da Vincijevo delo. Večeras ga je Sonijer upotrebio da privuče moju pažnju."
"Čekajte. Kažete da je kustos znao koje je vaše omiljeno umetničko delo?"
Ona klimnu glavom. "Oprostite. Sve ovo vam govorim bez reda. Žak Sonijer i ja..."
Sofin glas utihnu i Langdon primeti u njemu iznenadnu tugu, bolnu prošlost, kako promiče ispod površine. Sofi i Žak Sonijer su očigledno bili u nekoj posebnoj vezi. Langdon je promatrao lepu ženu pred sobom, u potpunosti svestan činjenice da su stariji ljudi u Francuskoj često imali mlade ljubavnice. Ipak, Sofi Nevo nekako nije ličila na "metresu".
"Pre deset godina smo se razišli", reče Sofi, sada šapatom. "Od tada jedva da smo progovorili. Noćas, kada je Kriptologija primila vest da je ubijen i kada sam videla snimke njegovog tela i tekst na podu, shvatila sam da je pokušavao da mi pošalje poruku."
"Zbog Skice po Vitruviju."
"Da. I zbog slova P.S."
"Postskriptum?"
Ona odmahnu glavom. "P.S. su moji inicijali."
"Ali vi se zovete Sofi Nevo."
Ona skrenu pogled. "P.S. je nadimak koji mi je dao kada sam živela sa njim." Ona pocrvene. "To je skraćeno od Princeza Sofi."
Langdon ne odgovori. "Smešno, znam", reče ona. "Ali to se događalo pre mnogo godina. Kada sam bila mala."
"Poznavali ste ga kada ste bili dete?"
"Jako dobro", reče ona, dok su joj se oči punile suzama. "Jacques Sonijer mi je bio deda"
Poglavlje 14
Gde je Langdon?" upita Faš, izbacujući poslednji dim cigarete dok je ulazio u komandni centar.
"Još uvek u toaletu, gospodine." Poručnik Kole je očekivao to pitanje.
"Još uvek u toaletu, gospodine." Poručnik Kole je očekivao to pitanje.
Faš zagunđa. "Vidim da mu se ne žuri." Kapetan je promatrao GPS tačku preko Koleovog ramena, i Kole je gotovo mogao čuti kako se točkici okreću. Faš se opirao porivu da ode i proveri Langdona. U idealnim uslovima, subjektu praćenja se omogućavalo maksimalno vreme i sloboda, kako bi se uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Langdon se mora vratiti vlastitom voljom. Ipak, prošlo je već gotovo deset minuta.
Suviše vremena. "Ima li šanse da nas je otkrio?" upita Faš.
Kole odmahnu glavom. "Još uvek vidimo male pokrete u toaletu, bubica je očito još uvek na njemu. Možda mu nije dobro? Da nas je razotkrio otarasio bi se bubice i pokušao da pobegne."
Faš pogleda na sat. "Dobro."
Ipak je bio zabrinut. Čitavo veče je Kole osećao da je kapetan neuobičajeno napet. Uvek smiren i postojan pod pritiskom, Faš kao da je te noći dopustio emocijama da se umešaju.
Ne čudi me, mislio je Kole. Fašu je očajnički potrebno ovo hapšenje.Nedavno su Vlada i mediji otvoreno kritikovali Fašovu agresivnu taktiku, njegove sukobe sa stranim ambasadama i preveliki budžet za najnoviju tehnologiju. Noćašnje hapšenje Amerikanca u velikom stilu zasigurno bi ućutkao one koji su ga kritikovali, pomažući mu tako da osigura svoj položaj za nekoliko narednih godina, sve dok ne bude mogao da se povuče sa pozamašnom penzijom. Bog zna da mu je penzija potrebna, mislio je Kole. Fašova predanost tehnologiji naudila mu je kako poslovno tako i privatno. Pričalo se da je pre nekoliko godina Faš investirao čitavu svoju ušteđevinu u neku tehnološku novotariju i da je izgubio i košulju sa leđa. A Faš je čovek koji nosi samo najjeftinije košulje.
Noćas je još uvek bilo vremena. Neobično uplitanje Sofi Nevo, iako nesretno, samo ga je okrznulo. Ona je otišla, a Faš je još uvek imao karte u ruci. Tek je trebalo da obavesti Langdona da je njegovo ime bilo napisano na podu pored žrtve. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Reakcija Amerikanca na taj mali dokaz zaista će mnogo otkriti.
"Kapetane?" zvao ga je jedan od agenata Sudske policije sa drugog kraja kancelarije. "Mislim da je bolje da preuzmete ovaj poziv." Pružao mu je slušalicu, zabrinutog izraza. "ko je to?" upita Faš. Agent se namršti.
"Direktor Odeljenja kriptografije."
"I?" "Radi se o Sofi Nevo, gospodine. Nešto nije u redu."
Poglavlje 15
Bilo je vreme.
Sajlas se osećao jakim dok je izlazio iz crnog Audija, a noćni povetarac se igrao njegovom širokom odorom. Vetrovi promene osjete se u vazduhu. Znao je da će zadatak koji ga je čekao zahtevati više umešnosti nego snage, i stoga pištolj beše ostavio u kolima. Hekler Koh USP 40 sa trinaest metaka dobio je od Učitelja.
Oružju smrti nije mesto u Božjoj kući.
Trg Sen-Sulpis ispred velike crkve bio je prazan u ovo doba, a jedine vidljive duše na drugom kraju trga bile su dve maloletne prostitutke koje su se nudile zakasnelim turistima. Njihova privlačna tela izazivala su poznatu žudnju u Sajlasovim bedrima. Butine mu se instinktivno zgrčiše i bodljikavi pojas od kostreti bolno mu se useče u meso.
Pohota istog trenutka ispari. Već godinama se Sajlas predano odricao seksualnih uživanja. Bio je to Put. Znao je da mnogo toga žrtvuje za Opus Dei, ali je mnogo više dobio za uzvrat. Zavet na celibat i odricanje od ličnih dobara teško da su bili žrtva. Imajući u vidu siromaštvo iz kojeg je potekao i seksualne užase koje je izdržao u zatvoru, celibat je bio dobrodošla promena.
Sada, vrativši se u Francusku po prvi put od kako su ga uhvatili i otpremili u zatvor u Andori, Sajlas je osećao kako ga domovina iskušava, izvlačeći nasilna sećanja iz njegove duše koja se beše iskupila. Ponovno si rođen, podseti samoga sebe. Njegova današnja služba Bogu zahtevala je greh ubistva, žrtva koju će morati zauvek da zadrži u sebi.
Mera tvoje vere je mera bola koji možeš da izdržiš, rekao mu je Učitelj. Sajlasu bol nije bio stran i gorio je od nestrpljenja da se dokaže pred Učiteljem, onim koji ga je uverio da se upravlja prema nalozima više sile.
"Hago la obra de Dios", prošapta Sajlas, krećući se ka ulazu u crkvu.
Zastajući u senci masivnih vrata, on duboko uzdahnu. Sve do tog trenutka nije u potpunosti shvatao štoa se sprema da uradi i šta ga čeka unutra.
Ključni kamen. On će nas dovesti do našeg konačnog cilja.
Podiže avetinjski bledu šaku i zalupa tri puta po vratima.
Nekoliko trenutaka kasnije, zasuni na ogromnom drvenom portalu počeše da se pomiču.
Sajlas se osećao jakim dok je izlazio iz crnog Audija, a noćni povetarac se igrao njegovom širokom odorom. Vetrovi promene osjete se u vazduhu. Znao je da će zadatak koji ga je čekao zahtevati više umešnosti nego snage, i stoga pištolj beše ostavio u kolima. Hekler Koh USP 40 sa trinaest metaka dobio je od Učitelja.
Oružju smrti nije mesto u Božjoj kući.
Trg Sen-Sulpis ispred velike crkve bio je prazan u ovo doba, a jedine vidljive duše na drugom kraju trga bile su dve maloletne prostitutke koje su se nudile zakasnelim turistima. Njihova privlačna tela izazivala su poznatu žudnju u Sajlasovim bedrima. Butine mu se instinktivno zgrčiše i bodljikavi pojas od kostreti bolno mu se useče u meso.
Pohota istog trenutka ispari. Već godinama se Sajlas predano odricao seksualnih uživanja. Bio je to Put. Znao je da mnogo toga žrtvuje za Opus Dei, ali je mnogo više dobio za uzvrat. Zavet na celibat i odricanje od ličnih dobara teško da su bili žrtva. Imajući u vidu siromaštvo iz kojeg je potekao i seksualne užase koje je izdržao u zatvoru, celibat je bio dobrodošla promena.
Sada, vrativši se u Francusku po prvi put od kako su ga uhvatili i otpremili u zatvor u Andori, Sajlas je osećao kako ga domovina iskušava, izvlačeći nasilna sećanja iz njegove duše koja se beše iskupila. Ponovno si rođen, podseti samoga sebe. Njegova današnja služba Bogu zahtevala je greh ubistva, žrtva koju će morati zauvek da zadrži u sebi.
Mera tvoje vere je mera bola koji možeš da izdržiš, rekao mu je Učitelj. Sajlasu bol nije bio stran i gorio je od nestrpljenja da se dokaže pred Učiteljem, onim koji ga je uverio da se upravlja prema nalozima više sile.
"Hago la obra de Dios", prošapta Sajlas, krećući se ka ulazu u crkvu.
Zastajući u senci masivnih vrata, on duboko uzdahnu. Sve do tog trenutka nije u potpunosti shvatao štoa se sprema da uradi i šta ga čeka unutra.
Ključni kamen. On će nas dovesti do našeg konačnog cilja.
Podiže avetinjski bledu šaku i zalupa tri puta po vratima.
Nekoliko trenutaka kasnije, zasuni na ogromnom drvenom portalu počeše da se pomiču.
Нема коментара:
Постави коментар