Kilometar i po odatle, nezgrapni albino po imenu Sajlas hramajući je prošao kroz ulaznu kapiju luksuzne rezidencije od smeđeg kamena u ulici La Brijer. Nazubljeni pojas od kostrieti koji je nosio oko butine usecao mu se u meso, no ipak mu je srce pevalo od zadovoljstva zbog služenja Gospodu.
Bol je dobar.
Crvene oči su mu pretraživale hol kada je ušao u rezidenciju. Prazan. Uz stepenice se popeo tiho, ne želeći da probudi nikog od svojih sustanara. Vrata njegove spavaće sobe bila su otključana; brave su ovde bile zabranjene. On uđe, zatvarajući vrata za sobom.
Soba je bila spartanska - pod od grubih dasaka, ormarić od borovine, madrac u uglu umesto kreveta. Ove nedelje je bio gost u ovoj rezidenciji, a već godinama je živeo u sličnom utočištu u New Yorku.
Gospod mi je pružio sklonište i svrhu mog života.
Večeras je, konačno, Sajlas osećao da je počeo da otplaćuje svoj dug.
Žurno priđe ormariću, pronađe mobilni telefon skriven u poslednjoj ladici i okrene broj.
"Da?" javi se muški glas.
"Učitelju, vratio sam se."
"Govori", naredi glas, zadovoljan što ga čuje.
"Sva četvorica su gotova. Tri sénéchaux... i sam Veliki majstor."
Nastade trenutak pauze, kao za molitvu. "U tom slučaju, pretpostavljam da poseduješ informaciju?"
"Sva četvorica su potvrdila. Nezavisno jedan od drugog."
"I ti si im poverovao?"
"Suviše su se slagali da bi to bila slučajnost."
Uzbuđen uzdah. "Odlično. Plašio sam se da će prevagnuti tajanstvenost po kojoj je bratstvo poznato."
Večeras je, konačno, Sajlas osećao da je počeo da otplaćuje svoj dug.
Žurno priđe ormariću, pronađe mobilni telefon skriven u poslednjoj ladici i okrene broj.
"Da?" javi se muški glas.
"Učitelju, vratio sam se."
"Govori", naredi glas, zadovoljan što ga čuje.
"Sva četvorica su gotova. Tri sénéchaux... i sam Veliki majstor."
Nastade trenutak pauze, kao za molitvu. "U tom slučaju, pretpostavljam da poseduješ informaciju?"
"Sva četvorica su potvrdila. Nezavisno jedan od drugog."
"I ti si im poverovao?"
"Suviše su se slagali da bi to bila slučajnost."
"Suočavanje sa smrću je snažan podstrijek."
"Dakle, učeniče moj, reci mi ono što moram da znam."
Sajlas je znao da će informacija koju je iznudio od svojih žrtava predstavljati šok. "Učitelju, sva četvorica su potvrdila da clef de voûte postoji... legendarni ključni kamen."
Sa druge strane se začuo oštar uzdah. Mogao je da oseti uzbuđenje Učitelja. "Ključni kamen. Baš kao što smo pretpostavljali."
Prema predanju, bratstvo beše napravilo kamenu mapu - clef devoûte...ili ključni kamen - isklesanu ploču koja je otkrivala poslednje prebivalište najveće tajne bratstva... što je bila informacija toliko moćna da je upravo njena zaštita činila razlog postojanja bratstva.
"Kada budemo imali ključni kamen", reče Učitelj, "deliće nas samo jedan korak."
"Bliže smo nego što mislite. Nalazi se ovde, u Parizu."
"U Parizu? Neverovatno. Gotovo da je suviše lako."
Sajlas mu ispriča prethodne događaje te večeri... kako su sva četvorica njegovih žrtava, nekoliko trenutaka pred smrt, očajnički pokušali da otkupe svoje bezbožničke živote tako što su odali tajnu.
Svaki od njih rekao je Sajlasu istu stvar – da je kamen bio genijalno sakriven na precizno određenoj lokaciju unutar jedne od starih pariških crkava - Eglise de Saint-Sulpice.
"Unutar Božje kuće", uzviknu Učitelj. "Kako nam se smeju!"
"Kao što su to radili vekovima."
Učitelj ućuta, kao da pušta da se osećaj trijumfa koji je nosio taj trenutak slegne u njemu. Na kraju progovori. "Učinio si veliku uslugu Bogu. Vekovima smo čekali na ovo. Moraš povratiti kamen za mene. Smesta. Večeras. Shvataš koliki je ulog."
Sajlas je znao da su ulozi nemerljivi. Usprkos tome, ono što je Učitelj sada naređivao izgledalo mu je nemoguće. "Ali crkva... to je tvrđava. Naročito noću. Kako da uđem?"
Nepokolebljivim tonom čoveka od ogromnog uticaja, Učitelj objasni što mu je činiti.
Kada je Sajlas spustio slušalicu, koža ga je peckala od nestrpljivosti.
Jedan sat, rekao je sam sebi, zahvalan što mu je Učitelj ostavio vremena da se pokaje, što je bilo neophodno pre no što uđe u Božju kuću. Moram svoju dušu očistiti od današnjih greha. Gresi koje je tog dana počinio bili su sveti po svojoj svrsi. Rat protiv neprijatelja Boga vodio se vekovima. Oprost je bio zagarantovan. Usprkos tome, Sajlas je znao, oprost je zahtevao žrtvu.
Navlačeći zavese, on se svuče i kleknu u središte prostorije. Oborenog pogleda, on ispita nazubljeni pojas od kostreti stegnut oko butine. Svi pravi sledbenici Puta nosili su ovu napravu - kožni remen sa oštrim metalnim bodljama koje su se usecale u meso kao stalno podsećanje na Hristove patnje. Bol koji je ova naprava nanosila također je pomagao da se suprotstavi željama tela.
Iako je Sajlas tog dana već nosio svoj pojas više od propisana dva sata, znao je da nije u pitanju običan dan. Hvatajući se za kopču, on stegnu remen za još jednu rupicu, trgnuvši se kad se bodlje zaboše dublje u meso. Polako izdišući, uživao je u bolu kao ritualu pročišćenja.
Bol je dobar, šaputao je Sajlas, ponavljajući svietu mantru oca Hozea Marije Eskrive - Učitelja svih Učitelja. Iako je sam Eskriva umro 1975. godine, njegova je mudrost nastavila da živi, a njegove su reči šaputale hiljade njegovih vernih sledbenika širom sveta, klečeći na podu i izvodeći sveti ritual poznat kao "telesno samomučenje".
Sajlas sada usmeri pažnju na težak konopac sa čvorovima uredno savijen na podu pored njega. Disciplina. Na čvorovima se beše skorila krv. Željan pročišćenja kao posledice vlastite agonije, Sajlas na brzinu izgovori molitvu. Potom, zgrabivši jedan kraj konopca, sklopi oči i snažno ga zavitla preko ramena, osećajući kako mu čvorovi udaraju o leđa. Ponovno ga zabaci preko ramena, udarajući vlastito meso. Šibao je ponovno i ponovno.
Castigo corpus meum.
Na kraju oseti kako krv počinje da curi.
Poglavlje 3
Oštar travanjski zrak šibao je kroz otvoren prozor sitroena Zx dok su prolazili duž južne strane Opere i prelazili preko trga Vendom. Na suvozačkom sedištu, Robert Langdon je osećao kako grad promiče pored njega dok pokušava da razbistri misli. Tuširanje i brijanje koje je obavio na brzinu učinili su da izgleda dosta pristojno, ali nisu stišali njegovu napetost. Zastrašujući prizor kustosovog tela ostao mu je urezan u sećanju.
Jacques Sonijer je mrtav.
Osećaj gubitka koji se u Langdonu javio u vezi sa kustosovom smrću bio je neminovan. Usprkos Sonijerovoj reputaciji samotnjaka, ugled koji je uživao zbog svoje predanosti umetnosti činio ga je čovekom od poštovanja. Njegove knjige o tajnim kodovima na slikama Pusena i Tenirsa nalazile su se među Langdonovim omiljenim udžbenicima. Večerašnji susret je Langdon sa nestrpljenjem iščekivao, razočaravši se kada se kustos nije pojavio.
Prizor kustosovog tela ponovno iskrsnu u njegovim mislima. Jacques Sonijer je tako nešto sam sebi napravio? Langdon okrenu glavu i zagleda se kroz prozor, proterujući prizor iz sećanja.
Vani, grad se tek sada smirivao - ulični prodavci gurali su kolica sa ušećerenim amandes, konobari su iznosili vreće sa smećem na pločnik, dvoje zakasnelih ljubavnika priljubili su se jedno uz drugo kako bi se ugrejali na vetra koji je mirisao na jasmin. Sitroen se autoritativno kretao kroz taj haos, dok je njegova disonantna dvotonska sirena poput noža razdvajala promet.
"Kapetan je bio zadovoljan kada je saznao da ste i večeras u Parizu", reče agent, progovorivši po prvi put od kako su napustili hotel. "Sretna slučajnost."
Langdon se ponajmanje osećao sretnim, a slučajnost je predstavljala koncept u koji nije sasvim poverovao. Kao neko ko je proveo čitav život proučavajući skrivenu povezanost naizgled nepodudarnih simbola i ideologija, Langdon je svet promatrao kao mrežu duboko isprepletenih predanja, istorije i događaja. Veze mogu biti nevidljive, često je govorio na predavanjima iz simbologije na Harvardu, ali su uvek tu, pohranjene tik ispod površine.
"Pretpostavljam", reče Langdon, "da vam je Američki fakultet u Parizu rekao gde sam odseo?"
Vozač odmahnu glavom. "Interpol."
Interpol, pomisli Langdon. Pa naravno. Zaboravio je daje naizgled bezazlen zahtev svih evropskih hotela da se prikaže pasoš prilikom prijavljivanja bio više od puke formalnosti - bio je to zakon. Svake noći, širom Evrope, službenici Interpola su sa sigurnošću mogli da kažu ko gde spava. Verovatno im je trebalo čitavih pet sekundi da otkriju da je Langdon odseo u Ricu.
Dok je sitroen ubrzavao ka južnom delu grada, osvetljeni profil Ajfelove kule pojavi se u daljini, sa desne strane, izvijajući se put neba. Spazivši ga, Langdon pomisli na Vitoriju i seti se obećanja koje su, napola u šali, jedno drugom dali pre godinu dana - da će se, svakih šest meseci, ponovno sastajati na različitim romantičnim mestima širom sveta.
Eiffelova kula bi se, mislio je Langdon, sigurno našla na njihovom spisku. Na žalost, Vitoriju je posljednji put poljubio na bučnom aerodromu u Rimu prije više od godinu dana.
"Jeste li bili na njoj?" upita agent, osvrćući se.
Langdon podiže pogled, uvjeren da nije dobro razumio.
"Molim?"
"Divna je, zar ne?" Kroz prednje staklo kola, agent je pokazivao na Ajfelovu kulu. "Jeste li bili na njoj?"
Langdon prevrnu očima. "Ne, nisam se penjao na kulu."
"Ona je simbol Francuske. Mislim da je savršena."
Langdon odsutno klimnu glavom. Simbolozi su često primećivali da Francuska - zemlja poznata po mačizmu, švaleranju i sitnim nesigurim vođama poput Napoleona i Pipina Malog - nije mogla odabrati adekvatniji nacionalni simbol nego što je to bio 300 metara visok falus.
Kada su stigli do raskrsnice u ulici Rivoli, semafor je pokazivao crveno, ali sitroen nije usporio. Agent projuri kroz raskrsnicu i ubrza ka delu ulice Kastiljone oivičenom drvoredom, koji je služio kao severni ulaz u čuveni Tiljeri park - parišku verziju Central parka. Većina turista je pogrešno prevodila da se Jardins des Tuileries odnose na hiljade lala koje su tu cvetale, ni i Tuileries se zapravo bukvalno odnosilo na nešto daleko manje romantično.
Ovaj park je nekada bio ogromna, zagađena iskopinska jama iz koje su pariški graditelji vadili glinu za proizvodnju čuvenog pariškog crvenog krovnog crepa - ili tuiles.
Kad su ušli u napušteni park, agent zavuče ruku ispod komandne table i isključi sirenu. Langdon odahnu, uživajući u iznenadnoj tišini. Izvan kola, bludi snop halogenih farova padao je na šljunkovitu prilaznu stazu koja je vodila do parkinga. Hrapavo struganje guma po šljunku intoniralo je hipnotizirajući ritam. Za Langdona, Tiljeri je oduvek predstavljao sveto tlo. Bio je to park u kojem je Kl od Mone eksperimentisao sa bojom i oblikom, pokrenuvši rađanje impresionizma. Večeras, međutim, mesto je zračilo neobičnom aurom zloslutnosti.
Citroen sada skrene na levo, skrećući pod oštrim uglom ka zapadu, na glavni bulevar parka. Savijajući oko kružnog jezera, vozač preseče napuštenu aveniju, izlazeći na široko kvadratno dvorište iza nje. Langdon ugleda završetak parka Tiljeri, obeležen ogromnim kamenim lukom.
Arc du Carrousel.
Usprkos orgijskim ritualima koji su se nekada održavali na Karuselu, poklonici umetnosti poštovali su ovo mesto iz sasvim drugog razloga. Sa esplanade na kraju Tiljerija, mogla su se videti četiri najbolja muzeja umetnosti na svetu... po jedan na svakoj strani sveta.
Kroz prozor na desnoj strani kola, južno preko Sene i Keja Volter, Langdon je video dramatično osvetljenu fasadu stare železničke stanice – sada ugledni muzej Orsej. Pogledavši na levo, razaznao je vrh ultramodernog centra Pompidu, u koji je smešten Muzej moderne umetnosti. Iza njega, na zapadu, znao je Langdon, drevni obelisk Ramzesa izdizao se iznad drveća, obeležavajući muzej Jeu de Paume.
Ali upravo ispred sebe, na istoku, kroz luk, Langdonov pogled otkrio je monolitsku renesansnu palaču pretvorenu u najčuveniji muzej umetnosti na svetu.
Musée du Louvre. Luvr.
Langdona prođoše poznati žmarci divljenja dok su mu oči uzalud pokušavale da obuhvate čitavu masu zdanja. Na zapanjujuće širokom trgu nametljiva fasada Luvra uzdizala se poput tvrđave naspram pariškog neba. Izgrađen u obliku ogromne potkovice, Luvr je predstavljao najdužu zgradu u Evropi, koja se protezala dalje od tri Ajfelove kule položene u nizu, jedna iza druge.
Čak ni 93.000 kvadratnih metara otvorenog trga između krila muzeja nisu mogli baciti u zasenak veličanstvenu širinu fasade. Langdon je jednom opkoračao čitav obim Luvra, prelazeći put od neverovatnih četiri hiljade osamsto metara.
Usprkos proceni da bi posetiocima bilo potrebno pet nedjelja da na odgovarajući način uživaju u 65.300 umetničkih dela u ovoj zgradi, većina turista birala je skraćenu verziju doživljaja, koje je Langdon nazivao "Luvr na brzaka" - pravi sprint kroz muzej kako bi se videla tri najpoznatija dela: Mona Liza, Miloska Venera i Nike sa Samotrake. Art Bakvold se jednom prilikom hvalio kako je sva tri remek-dela video u roku od pet minuta i pedeset i šest sekundi.
Vozač izvadi ručni voki-toki i objavi na brzom francuskom: "Monsieur Langdon est arrive. Deux minutes."
Nerazumljiva potvrda zapucketala je u znak odgovora.
Agent odloži uređaj i okrenu se prema Langdonu.
"Kapetan će vas dočekati na glavnom ulazu."
Vozač zanemari znakove koji su zabranjivali promet na trgu. Broj obrta motora se poveća i sitroen jurnu preko ivičnjaka. Glavni ulaz u Luvr sada se drsko izdizao u daljini, okružen sa sedam trouglastih jezeraca iz kojih su šikljale osvetljene fontane.
La Pyramide
Novi ulaz u pariški Luvr postao je gotovo jednako popularan kao i sam muzej. Kontroverzna neomoderna staklena piramida koju je dizajnirao američki arhitekta rođen u Kini I. M. Pei još uvek je izazivala prezir tradicionalista koji su smatrali da narušava dostojanstvo renesansnog dvorišta. I dok je Gete opisivao arhitekturu kao zamrznutu muziku, kritičari su ovu piramidu opisivali kao škripanje noktiju po školskoj tabli. Napredne pristalice, međutim, slavile su providnu piramidu visoku 21 metar kao neverovatnu simbiozu drevne strukture i moderne metode - simboličnu vezu starog i novog - koja pomaže prelazak Luvra u novi milenijum.
"Da li vam se sviđa naša piramida?" upita agent.
Langdon se namršti. Francuzi su, činilo se, voleli da postavljaju ovo pitanje Amerikancima. Bilo je to pitanje sa skrivenim namerama, naravno. Ukoliko priznate da vam se piramida sviđa, bili ste Amerikanac bez ukusa - ako pak izrazite svoje neodobravanje, uvredili ste Francuze.
"Miteran je bio smeo čovek", odgovori Langdon, opredelivši se za kompromis. Za pokojnog francuskog predsednika koji je naručio izgradnju piramide govorilo se da pati od "faraonskog kompleksa". Noseći samostalnu odgovornost za to što je Pariz bio ispunjen egipatskim obeliscima, umetnošću i umetničkim predmetima, Fransoa Miteran imao je afinitet prema egipatskoj kulturi, toliko sveobuhvatan da su Francuzi o njemu još uvek govorili kao o Sfingi.
"Kako se zove kapetan?" upita Langdon, mjenjajući temu.
"Bezu Faš", reče vozač, približavajući se glavnom ulazu u piramidu. "Mi ga zovemo le Taureau."
Langdon ga ovlaš pogleda, pitajući se da li svaki Francuz ima misteriozan životinjski epitet. "Svog kapetana zovete BIK?"
Čovjek podiže obrve. "Govorite francuski bolje nego što priznajete, monsinjor Langdon."
Govorim francuski očajno, pomisli Langdon, ali zato sa zodijačkom ikonografijom stojim dobro. Taurus je oduvijek bio bik. Astrologija je predstavljala simboličku konstantu širom svijeta.
Agent zaustavi kola i pokaza, između dvije fontane, na velika vrata na jednoj od stranica piramide. "Tamo je ulaz. Sa srećom, gospodine."
"Vi ne idete?"
"Moja naređenja glase da vas ostavim ovde. Moram da se postaram za nešto drugo."
Langdon uzdahnu i izađe iz kola. To je vaš cirkus.
Agent nagazi na gas i odjuri.
Dok je stajao sam i promatrao zadnja svetla automobila kako se udaljavaju, Langdon pomisli kako bi lako mogao da se predomisli, izađe iz dvorišta, uhvati taksi i zaputi se kući, ka krevetu. Nešto mu je govorilo da je to verovatno loša ideja.
Dok se približavao izmaglici fontana, Langdona je pratio nelagodan osećaj preko imaginarnog, koji ga je delio od drugog sveta. Kao u snu. Pre svega dvadeset minuta spavao je u svojoj hotelskoj sobi. Sada je stajao ispred providne piramide koju je podigao Sfinga, i čekao policajca koga su zvali Bik.
Zatočen sam u slici Salvadora Dalia, pomislio je. Langdon krenu ka glavnom ulazu - ogromnim okretnim vratima. Foaje koji se iza njih video bio je osvetljen mutnom svetlošću i potpuno prazan. Da li da pokucam? Langdon se pitao da li je ikada ijedan od cenjenih egiptologa sa Harvarda pokucao na prednja vrata piramide, očekujući odgovor. Podiže ruku da zalupa na staklo, ali iz tame ispod njega pojavi se figura koja se penjala kružnim stepenicama. Čovek je bio zdepast i crn, gotovo neandertalac, obučen u tamno odelo na dvoredno kopčanje koje se napelo kako bi pokrilo njegova široka ramena. Prilazio je sa nepogrešivim autoritetom stepenicama, snažnim nogama. Razgovarao je preko mobilnog telefona ali završi razgovor kad se približi. Pokretom ruke pokaza Langdonu da uđe.
"Ja sam Bezu Faš", objavi on kad se Langdon probi kroz okretna vrata. "Kapetan Centralne direkcije Sudske policije." Ton mu beše odgovarajući - grlena grmljavina... poput nagoveštaja oluje.
Fašov ogromni dlan obavio se oko Langdonovog sa silinom koja je pretila da ga smrvi.
"Video sam fotografiju", reče Langdon.
"Vaš agent kaže da je Žak Sonnier sam sebi..." "Gospodine Langdon", Fašove oči kao od abonosa netremice su ga promatrale, prikivajući ga za mesto. "To što ste videli na fotografiji samo je nagoveštaj onoga što je Sonijer napravio."
Нема коментара:
Постави коментар