Nikome još nisam rekao, ali istina se ne može skriti. Tu su činjenice koje svako može pročitati, zabeležene na nebrojenim miljama magnetske vrpce i na hiljadama fotografija koje nosimo nazad na Zemlju. Drugi naučnici mogu ih protumačiti jednako lako kao i ja, a ja nisam onaj koji bi progledao kroz prste iskrivljavanju istine po kojemu je, u starim vremenima, moj red bio ozloglašen.
Posada je već dovoljno deprimirana: pitam se kako će podneti ovu vrhunsku ironiju. Malo njih ima ikakvih religijskih uverenja, pa ipak, neće im se svideti da upotrebe ovo poslednje oružje u svome pohodu na mene – tom privatnom, obronamernom, ali u temelju ozbiljnom ratu koji je trajao celim putem od Zemlje. Zabavljalo ih je što za glavnog astrofizičara imaju isusovca: dr. Chandler, na primer, nije to mogao preboleti. (Zašto su baš medicinari tako notorni ateisti?) Katkad bi me sreo na promatračkoj palubi, gde su svetla uvek prigušena, tako da zvezde sjaje neumanjenom slavom. Došao bi potišten do mene i stao, zureći iz velikog, ovalnog prozora, dok su nebesa sporo puzala oko nas kako je brod okretao kraj preko kraja, u rezidualnoj vrtnji koju se nikad nismo potrudili ispraviti.
“Pa, Oče”, rekao bi napokon, “kreće se u veke vekova, i možda ga je Nešto napravilo. Ali kako možete verovati da se to Nešto posebno zanimalo za nas i naš jadni mali svet – to jednostavno ne razumem”. Tada bi započela rasprava, dok bi zvezde i nebule plesale oko nas u tihom, beskonačnom luku s one strane besprekorno čiste plastike promatračkoga prozora.
Posredi je bio, mislim, očit nesklad moga položaja koji je posadi doneo najviše zabave. Uzalud bih upućivao na svoja tri rada u Astrofizičkom listu, i pet u Mesečnim izveštajima Kraljevskog astronomskog društva. Podsećao bih ih da je moj red dugo bio čuven po naučnom. Možda nas je sada nekolicina, ali sve od 18. stoleća davali smo doprinose astronomiji i geofizici neproprocionalne našem broju. Hoće li moj izveštaj o Feniksovoj maglici kraju privesti naše hiljade godina istorije? Kraju će privesti, bojim se, mnogo više od toga.
Ne znam ko je maglici dao to ime koje se čini tako pogrešnim. Ako sadržava proročanstvo, ono ne može biti provereno nekoliko milijardi godina. Čak i reč maglica navodi na krivi put: posredi je mnogo manji objekt nego oni ogromni oblaci izmaglice – građa nerođenih zvezda – koji su raspršeni kroz svu dužinu Mlečne staze. Na svemirskoj lestvici, uistinu, Feniksova maglica malešna je stvar – retka ljuštura plina što okružuje jednu jedinu zvezdu.
Ili ono što je od zvezde ostalo…
Čini se da mi se Rubensova grafika Loyole ruga dok visi onde iznad spektrofotometarskih zapisa. Šta bi ti, Oče, napravio s ovim znanjem što je došlo u moj posed, tako daleko od malenoga sveta koji je bio sav svemir što si ga ti poznavao? Bi li tvoja vera odgovorila na izazov, kao što moja nije uspela?
Gledaš u daljinu, Oče, ali ja sam proputovao udaljenost veću od svake koju bi ti mogao zamisliti kada si, pred hiljadu godina, utemeljio naš red. Ni jedan istraživački brod nije se toliko udaljio od Zemlje: na samim smo rubovima istraženoga svemira. Otputili smo se da dosegnemo Feniksovu maglicu, uspeli smo, i sada se vraćamo kući s našim bremenom znanja. Voleo bih da mogu podići to breme sa svojih ramena, ali uzalud te zovem preko stoleća i svetlosnih godina koje leže među nama.
Reči na knjizi koju držiš mogu se jasno pročitati. Ad majorem Dei gloriam, kaže poruka, ali u tu poruku ja više ne mogu verovati. Bi li ti i dalje verovao da možeš videti šta smo pronašli?
Znali smo, naravno, što je bila Feniksova maglica. Svake godine samo u našoj galaksiji eksplodira više od stotinu zvezda, plamteći nekoliko sati ili dana hiljadama puta jačim sjajem, pre nego što utonu u smrt i tamu. Takve su obične nove – svakidašnje nesreće svemira. Snimio sam na desetke takvih spektrograma i krivulja svetlosti otkako sam počeo raditi u Lunarnoj opservatoriji.
Ali tri ili četiri puta u svakih hiljadu godina dogodi se nešto zbog čega čak i nova bledi u potpunu nevažnost.
Kada zvezda postane supernova, može nakratko sjajem nadmašiti sva divovska sunca galaksije. Kineski astronomi posmatrali su takav događaj Godine Gospodnje 1054., ne znajući šta gledaju. Pet stoleća kasnije, 1572., supernova je plamtela u Kasiopeji tako sjajno da je bila vidljiva na dnevnom nebu. Slična se stvar dogodila još triput u hiljadu godina što su otada protekle.
Naš je zadatak bio da posetimo ostatke jedne takve katastrofe, rekonstruišemo događaje koji su do nje doveli te, ako je moguće, doznamo uzroke. U maglicu smo prodrli polagano, kroz koncentrične slojeve plina koji je bio razasut pre šest hiljada godina, ali se i dalje širio. Plin je bio iznimno vruć, čak i sada isijavajući razareno ljubičasto svetlo, ali je bio previše razređen da bi nam naneo neku štetu. Kad je zvezda eksplodirala, njezini vanjski slojevi razneseni su tolikom brzinom da su u potpunosti pobegli iz njenog gravitacijskog polja. Sada su formirali praznu ljušturu dovoljno prostranu da u nju stane hiljadu solarnih sistemaa, a u njenom središtu gorio je malešni, fantastični objekt u koji se zvezda sada pretvorila – Beli patuljak, manji od Zemlje, ali teži milion puta.
Užareni plinski slojevi bili su posvuda oko nas, proteravši uobičajenu noć međuzvezdanoga svemira. Leteli smo u središte svemirske bombe koja je eksplodirala pre više hiljada godina i čiji su se užareni delovi još uvek otkidali. Neizmeran raspon eksplozije i činjenica da su ostaci prekrili prostor širok već mnoge milijarde milja ukrug, lišili su prizor ikakvog vidljivog pokreta. Trebaće decenijea pre nego golo oko bude sposobno uočiti ikakav pokret u ovim izmučenim pramenovima i kovitlacima plina, pa ipak, osećaj burnog širenja bio je silan.
Satima pre utvrdili smo glavni smer našega leta, i bili smo polagano nošeni prema razjarenoj, malenoj zvezdi ispred nas. Nekad je bila sunce poput našega, ali u nekoliko je sati potrošila energiju koja bi je držala sjajnom milion godina. Sada je bila stisnuti škrtac koji gomila svoje zalihe kao da nastoji nadoknaditi svoju rasipnu mladost.
Niko nije ozbiljno očekivao da ćemo pronaći planete. Ako ih je i bilo pre eksplozije, bili bi rastaljeni u vetar i paru, a njihova materija izgubljena u većoj havariji same zvezde. Ali napravili smo rutinske pretrage, kao što uvek činimo kad se približavamo nepoznatom suncu, i odmah pronašli jedan maleni svet kako na ogromnoj udaljenosti kruži oko zvezde. To je morao biti Pluton ovoga nestalog sunčevog sistema, jer je kružio po orbiti na granicama noći. Predaleko od središnjega sunca da bi ikad upoznao život, njegova udaljenost spasila ga je od sudbine njegovih izgubljenih suputnika.
Vatre u prolazu isušile su njegove stene i spržile pokrov zaleđena plina koji je nekad, u danima pre nesreće, morao pokrivati planet. Sleteli smo i pronašli Trezor.
Njegovi graditelji osigurali su se da ga pronađemo. Monolitni znak koji je stajao nad ulazom sada je bio tek rastopljeni batrljak, ali čak su i prve fotografije dalekog dometa pokazale da se tu nalazi delo razumnih bića. Malo kasnije otkrili smo radioaktivnu mrežu ukopanu pod stene i preko širine kontinenta. Čak i da je stub iznad Trezora bio uništen, ovo bi preživelo, nepokretan i večan far što doziva zvezde. Naš brod bio je prizvan k ovom divovskom cilju kao strela svojoj meti.
Stub je morao biti milju visok kada je podignut, ali sada je izgledao kao sveća koja se rastopila u grudu voska. Trebala nam je nedelja dana da izbušimo put kroz rastopljeno kamenje, s obzirom na to da nismo imali prikladnu opremu za takav pothvat. Bili smo astronomi, a ne arheolozi, ali mogli smo improvizovati. Naša prvotna svrha bila je zaboravljena: ovaj osamljeni spomenik, podignut uz takav napor na najvećoj mogućoj udaljenosti od ukletoga sunca, mogao je imati samo jedno značenje. Civilizacija koja je znala da je blizu smrti napravila je poslednji pokušaj da bude besmrtna.
Trebaće nam naraštaji da ispitamo sva blaga koja su bila smeštena u Trezoru. Imali su dovoljno vremena da se pripreme, jer njihovo sunce moralo je dati svoja prva upozorenja mnogo godina pre konačne eksplozije. Sve što su hteli sačuvati, sve plodove svoga genija, doneli su ovamo, na ovaj udaljeni svet, u danima pre kraja, nadajući se da će ih pronaći neka druga vrsta i da neće biti sasvim zaboravljeni. Bismo li i mi tako napravili, ili bismo bili toliko izgubljeni u našem očaju a da bismo pomišljali na budućnost koju nikad ne bismo videli ili u njoj sudelovali?
Da su barem imali malo više vremena! Već su slobodno putovali među planetima vlastita sunca, ali još nisu bili naučili prelaziti međuzvezdane ponore, a najbliži susedni solarni sistem bio je udaljen stotinu svetlosnih godina. Čak i da su posedovali tajnu Transfinitnog pogona, ne bi ih se spasilo više od nekoliko miliona. Možda je ovako i bolje.
Čak i da nisu bili tako uznemirujuće nalik ljudima, kako pokazuju njihove skulpture, ne bismo mogli a da im se ne divimo i ne žalimo njihovu sudbinu. Ostavili su na hiljade vizuelnih zapisa i mašine za njihovu projekciju, kao i razrađene nacrtane upute iz kojih neće biti teško naučiti njihov pisani jezik. Ispitali smo mnoge od ovih zapisa i u život vratili, prvi put u šest hiljada godina, toplinu i lepotu civilizacije koja je na mnogo načina morala biti superiornija našoj. Možda su nam pokazali samo najbolje, ali teško ih se može kriviti. Ali njihovi svetovi bili su vrlo ljupki, a njihovi gradovi izgrađeni s otmenošću koja se mogla meriti s bilo čime ljudskim. Gledali smo ih u radu i igri, slušali kako njihov zvučni govor odjekuje preko stoleća. Jedan prizor još je uvek pred mojim očima – skupina dece na plaži od neobičnog, plavog peska, igra se u valovima, baš kao i deca na Zemlji. Obalu obrubljuje neobično drveće nalik biču, a neka vrlo velika životinja gaca u senkama, uopšte ne privlačeći pažnju.
A tonući u more, još uvek toplo, prijateljsko i životodajno, tu je sunce koje će uskoro postati izdajnik i potamneti svu tu nevinu sreću.
Možda, da nismo bili toliko udaljeni od kuće i toliko osetljivi na samoću, ne bismo bili toliko duboko dirnuti. Mnogi su od nas videli ostatke drevnih civilizacije na drugim svetovima, ali nikad nas se toliko duboko nisu dirnuli. Ova je tragedija bila jedinstvena. Jedno je da vrsta propadne i umre, kao što se to događalo narodima i kulturama na Zemlji. Ali biti uništen tako potpuno u procvatu svojih dostignuća, bez preživelih – kako to može biti usklađeno s Božjim milosrđem?
Moji su me suputnici to pitali i odgovorio sam kako sam mogao. Možda si ti mogao bolje, Oče Loyola, ali ja nisam našao ništa u Exercitia Spiritualia što bi mi pomoglo. Nisu bili zao narod: ne znam kakve su bogove častili, ako uopšte i jesu. Ali gledao sam ih unatrag preko stoleća i promatrao dok je ljupkost, koju su sačuvali svojim zadnjim snagama, bila obasjana svetlom njihovog smanjenog sunca. Mogli su nas mnogo toga naučiti: zašto su bili uništeni?
Znam koje će odgovore dati moje kolege kada se vrate na Zemlju. Reći će da svemir nema svrhe i plana te da, s obzirom na to da u našoj galaksiji svake godine eksplodira stotinu sunaca, i u ovome trenutku neka vrsta umire u dubinama svemira. Na kraju nije važno je li ta vrsta tokom svoga životnoga veka bila dobra ili zla: nema božanske pravde jer nema Boga.
Ali naravno, ono što smo videli ne dokazuje ništa takvo. Svako ko tvrdi takvo što vođen je emocijama, a ne logikom. Bog čoveku ne treba opravdavati svoje postupke. Onaj koji je stvorio svemir, može ga uništiti kad odluči. Oholost je – opasno blizu svetogrđa – da mi govorimo što On može ili ne može učiniti.
Ovo sam mogao prihvatiti, koliko god da je teško gledati cele svetove i narode bačene u plamen. Ali pojavljuje se trenutak kada se čak i najdublja vera mora pokolebati, i sada, dok gledam u proračune koji leže ispred mene, znam da sam ga napokon dosegnuo.
Pre nego što smo dosegnuli maglicu, nismo mogli reći pre koliko se vremena dogodila eksplozija. Sada, iz astronomskih dokaza i zapisa u stenama te jedne preživele planete, bio sam u stanju da tačno odredim datum. Znam koje je godine svetlo ovoga golemog požara dosegnulo našu Zemlju. Znam koliko je blještavo, na našem zemaljskom nebu, jednom zasjala supernova čiji se ostaci sada smanjuju iza našeg broda koji ubrzava. Znam kako je morala plamteti nisko na istoku pre svitanja, kao svetionik u toj orijentalnoj zori.
Nema mesta sumnji: drevna je tajna napokon razrešena. Pa ipak, o Bože, bilo je toliko mnogo zvezda koje si mogao upotrebiti. Zašto je bilo potrebno prepustiti ove ljude plamenu, da bi simbol njihovog prolaska mogao zasjati nad Betlehemom?
6. 12. 2024.
Michel Houellebecq, citati iz romana
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
Život je bolan i razočaravajući. Beskorisno je, dakle, pisati nove realistične romane. Uopste, znamo gde se nalazimo u odnosu na stvarnost i nije nam stalo da znamo više.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
Malo bića je ikada bilo tako oplođeno, probodeno do srži, uverenjem u apsolutnu uzaludnost ljudske težnje. Univerzum nije ništa drugo do skriveni raspored elementarnih čestica. Lik u tranziciji ka haosu. To je ono što će konačno prevladati. Ljudska rasa će nestati. Ostale rase će se zauzvrat pojaviti i nestati. Nebo će biti glacijalno i prazno, prošarano slabašnom svetlošću polumrtvih zvezda. I ove će nestati. Sve će nestati. A ljudske akcije su slobodne i lišene smisla kao i nesputani pokreti elementarnih čestica. Dobro, zlo, moral, osećanja? Čiste 'viktorijanske fikcije'. Sve što postoji je egoizam. Hladan, netaknut i blistav.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
"Odsustvo volje za životom, nažalost, nije dovoljno da poželi da umre.”
“Ako je život iluzija, onda je prilično bolan.”
"Svašta se može dogoditi u životu, a pogotovo ništa."
― Michel Houellebecq, Platforma
"Opasno je nemati ništa za čitati: morate se zadovoljiti samim životom, a to vas može dovesti do rizika.”
― Michel Houellebecq, Platforma
"Mladost je bila vreme za sreću, njeno jedino godišnje doba; mladi ljudi, koji su vodili len, bezbrižan život, delimično zaokupljeni proučavanjem jedva upijajućih, bili su u stanju da se neograničeno posvete oslobođenom ushićenju svojih tela. Mogli su da se igraju, plešu, vole i umnožavaju svoja zadovoljstva. Mogli su da napuste zabavu, u ranim jutarnjim satima, u društvu seksualnih partnera koje su izabrali, i da razmišljaju o sumornom redu zaposlenih koji idu na posao. Oni su bili so zemlje i sve im je dato, sve im je bilo dozvoljeno, sve je bilo moguće. Kasnije, zasnovavši porodicu, ulaskom u svet odraslih, upoznali bi ih sa brigama, radom, odgovornošću i teškoćama postojanja; morali bi da plaćaju poreze, da se podvrgnu administrativnim formalnostima, dok neprestano svedoče – nemoćni i osramoćeni – nepovratnoj degradaciji vlastitih tela, koja bi u početku bila spora, a zatim sve brža; pre svega, morali bi brinuti o deci, smrtnim neprijateljima, u vlastitim domovima, morali bi ih maziti, hraniti, brinuti o njihovim bolestima, osigurati sredstva za njihovo obrazovanje i njihovo zadovoljstvo, i za razliku od sveta životinje, to bi trajalo ne samo jedno godišnje doba, oni bi zauvek ostale robovi svog potomstva, vreme radosti je za njih dobro i zaista prošlo, morali bi da trpe do kraja, u bolovima i sa sve većim zdravstvenim problemima, sve dok više ne bi bili dobri ni za šta i definitivno bačeni na đubrište, glomazni i beskorisni. Zauzvrat, njihova deca ne bi bila nimalo zahvalna, naprotiv, njihov trud, koliko god naporan, nikada se ne bi smatrao dovoljnim, do gorkog kraja bi se smatrali krivima zbog jednostavne činjenice da su roditelji . Iz ovog tužnog života, obeleženog stidom, svaka bi radost bila nemilosrdno proterana. Kada bi hteli da se približe telima mladih ljudi, oni bi bili oterani, odbačeni, ismevani, vređani, a danas sve češće i zatvarani. Fizička tela mladih ljudi, jedina poželjna imovina koju je svet ikada proizveo, rezervisana su za isključivo korištenje mladih, a sudbina starih je da rade i pate. To je bilo pravo značenje solidarnosti među generacijama ; bio je to čist i jednostavan holokaust svake generacije u korist one koja ga je zamenila, okrutni, dugotrajni holokaust koji sa sobom nije doneo utehu, nikakvu utehu, niti bilo kakvu materijalnu ili emocionalnu kompenzaciju.”
― Michel Houellebecq, Mogućnost jednog ostrva
"Ljudi često kažu da su Englezi veoma hladne ribe, veoma suzdržane, da na stvari – čak i na tragediju – gledaju sa osećajem ironije. Ima istine u tome; ipak je to prilično glupo od njih. Humor vas neće spasiti; ne radi baš ništa. Na život možete gledati ironično godinama, možda i decenijama; postoje ljudi za koje se čini da većinu života prolaze videći smešnu stranu, ali na kraju ti život uvek slomi srce. Bez obzira koliko ste hrabri, rezervisani ili ste razvili smisao za humor, ipak ćete završiti sa slomljenim srcem. Tada prestaneš da se smeješ. Na kraju je samo hladnoća, tišina i samoća. Na kraju ostaje samo smrt.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
" Čudna je ideja razmnožavati se kada ni ne voliš život.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Nežnost je dublji instinkt od zavođenja, zbog čega je tako teško odustati od nade.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Ljubav veže, i veže zauvek. Dobro veže dok se zlo razotkriva. Odvajanje je druga ječ za zlo; to je također druga reč za prevaru.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Svijet izvana imao je svoja pravila, a ta pravila nisu bila ljudska.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
Užasna nevolja lepe devojke je u tome što se samo iskusan ženskaroš, neko ciničan i bez skrupula, oseća dorastao izazovu. Češće nego ne, ona će izgubiti nevinost zbog neke prljave igre u onome što se pokaže kao prvi korak u neopozivom padu.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
Zanimljivo je primetiti da je „seksualna revolucija” ponekad bila prikazana kao zajednička utopija, dok je u stvari bila samo još jedna faza u istorijskom usponu individualizma. Kao što lepa reč "domaćinstvo" sugerise, par i porodica bi bili poslednji bastion primitivnog komunizma u liberalnom društvu. Seksualna revolucija je trebala uništiti ove posredničke zajednice, poslednju koja je odvojila pojedinca od tržišta. Uništavanje traje do danas.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Celi život proveden čitajući ispunio bi svaku moju želju; Znao sam to već sa sedam godina. Tekstura sveta je bolna, neadekvatna; nepromenjiva, ili mi se bar tako čini. Zaista, verujem da bi mi celi život proveden čitajući najbolje odgovarao. Takav život mi nije dat...”
― Michel Houellebecq, Kako god
Ne volim ovaj svet. Definitivno mi se ne sviđa. Gadi mi se društvo u kojem živim; muka me od reklama; kompjuteri me teraju da povraćam.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Problem je što jednostavno nije dovoljno živeti po pravilima. Naravno, uspevate da živite po pravilima. Ponekad je tesno, izuzetno zategnuto, ali u celini ti to uspevaš. Vaši porezni dokumenti su ažurirani. Vaši računi plaćeni na vreme. Nikada ne izlazite bez svoje lične karte (i posebnog malog novčanika za vašu Visu!).
Ipak, nemaš prijatelja.
Pravila su složena, višestruka. Tu je kupovina koju treba obaviti van radnog vremena, automatski dozatori u kojima se mora dobiti novac (i gde tako često morate čekati). Iznad svega postoje različita plaćanja koja morate izvršiti organizacijama koje vode različite aspekte vašeg života. Možete se razboleti od pogodbe, koja uključuje troškove i više formalnosti.
Ipak, ostalo je malo slobodnog vremena. Šta da se radi? Kako koristite svoje vreme? Da se posvetite pomaganju ljudima? Ali u osnovi vas drugi ljudi ne zanimaju. Slušate li ploče? To je nekada bilo rešenje, ali kako godine prolaze morate reći da vas muzika sve manje pokreće.
Gledano u svom najširem smislu, mesto uradi sam može biti izlaz. Ali činjenica je da ništa ne može zaustaviti sve veće ponavljanje onih trenutaka kada se vaša potpuna izolacija, osećaj praznine koja sve prouzrokuje, slutnja da se vaše postojanje bliži bolnom i definitivnom kraju, sve to kombinuju da vas gurnu u stanje stvarne patnje.
A ipak nisi oduvek želeo da umreš.
Imao si život. Bilo je trenutaka kada ste imali život. Naravno da se toga ne sećate previše; ali postoje fotografije koje to dokazuju. Ovo se verovatno dešavalo otprilike u vreme vaše adolescencije ili neposredno nakon toga. Kakav je onda bio tvoj apetit za životom! Postojanje je izgledalo tako bogato novim mogućnostima. Možda postaneš pop pevač, odes u Venecuelu.
Još iznenađujuće je da ste imali detinjstvo. Posmatrajte sada dete od sedam godina kako se igra sa svojim vojnicima na tepihu u dnevnoj sobi. Želim da ga pažljivo posmatraš. Od razvoda više nema oca. Samo retko viđa svoju majku, koja zauzima važno mesto u kozmetičkoj firmi. A ipak se igra sa svojim malim vojnicima i interes koji gaji za ove prikaze sveta i rata čini se vrlo velikim. Nedostaje mu već malo privrženosti, to je sigurno, ali kakav duh ima da se zanima za svet! I ti si se zainteresovao za svet. To je bilo davno. Želim da se vratiš na to. Domen pravila vam više nije bio dovoljan; niste mogli više da živite u domenu pravila; pa ste morali ući u domen borbe. Molim vas da se vratite na taj tačan trenutak. Bilo je to davno, zar ne? Vratite se svojim mislima: voda je bila hladna.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Živeo sam tako malo da sam sklon da zamišljam da neću umreti; čini se neverovatnim da se ljudsko postojanje može svesti na tako malo; čovek zamišlja, uprkos sebi, da će se pre ili kasnije nešto dogoditi. Velika greška. Život može biti i prazan i kratak. Dani ravnodušno prolaze, ne ostavljajući ni traga ni sećanja; a onda odjednom prestanu.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Prošlost je uvek lepa. Dakle, što se toga tiče, to je budućnost. Samo sadašnjost boli, a mi je nosimo unaokolo kao apsces patnje, naše saosećanje između dve beskonačnosti sreće i mira.”
― Michel Houellebecq, Soumission
"Teško je razumeti druge ljude, znati šta je skriveno u njihovim srcima, a bez pomoći alkohola to se možda nikada neće dogoditi.”
― Michel Houellebecq, Submission
Malo bića je ikada bilo tako oplođeno, probodeno do srži, uverenjem u apsolutnu uzaludnost ljudske težnje. Univerzum nije ništa drugo do skriveni raspored elementarnih čestica. Lik u tranziciji ka haosu. To je ono što će konačno prevladati. Ljudska rasa će nestati. Ostale rase će se zauzvrat pojaviti i nestati. Nebo će biti glacijalno i prazno, prošarano slabašnom svjetlošću polumrtvih zvijezda. I ove će nestati. Sve će nestati. A ljudske akcije su slobodne i lišene smisla kao i nesputani pokreti elementarnih čestica. Dobro, zlo, moral, osećanja? Čiste 'viktorijanske fikcije'. Sve što postoji je egoizam. Hladan, netaknut i blistav.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv svijeta, protiv života
Problem je što jednostavno nije dovoljno živeti po pravilima. Naravno, uspevate da živite po pravilima. Ponekad je tesno, izuzetno čvrsto, ali u celini ti to uspevaš. Vaši porezni dokumenti su ažurirani. Vaši računi plaćeni na vrijeme. Nikada ne izlazite bez svoje lične karte (i posebnog malog novčanika za vašu Visu!).
Ipak, nemaš prijatelja.
Pravila su složena, višestruka. Tu je kupovina koju treba obaviti van radnog vremena, automatski dozatori u kojima se mora dobiti novac (i gde tako često morate čekati). Iznad svega postoje različita plaćanja koja morate izvršiti organizacijama koje vode različite aspekte vašeg života. Možete se razboleti od pogodbe, koja uključuje troškove i više formalnosti.
Ipak, ostalo je malo slobodnog vremena. Šta da se radi? Kako koristite svoje vreme? Da se posvetite pomaganju ljudima? Ali u osnovi vas drugi ljudi ne zanimaju. Slušate li ploče? To je nekada bilo rešenje, ali kako godine prolaze morate reći da vas muzika sve manje pokreće.
Gledano u svom najširem smislu, uradi sam može biti izlaz. Ali činjenica je da ništa ne može zaustaviti sve veće ponavljanje onih trenutaka kada se vaša potpuna izolacija, osećaj praznine koja sve prouzrokuje, slutnja da se vaše postojanje bliži bolnom i definitivnom kraju, sve to kombinuju da vas gurnu u stanje stvarne patnje.
A ipak nisi oduvek želeo da umreš.
Imao si život. Bilo je trenutaka kada ste imali život. Naravno da se toga ne sećate previše; ali postoje fotografije koje to dokazuju. Ovo se verovatno dešavalo otprilike u vreme tvoje adolescencije ili neposredno nakon toga. Kakav je onda bio tvoj apetit za životom! Postojanje je izgledalo tako bogato novim mogućnostima. Možda postaneš pop pevač, odes u Venecuelu.
Još iznenađujuće je da ste imali detinjstvo. Posmatrajte sada dete od sedam godina kako se igra sa svojim vojnicima na tepihu u dnevnoj sobi. Želim da ga pažljivo posmatraš. Od razvoda više nema oca. Samo retko viđa svoju majku, koja zauzima važno mesto u kozmetičkoj firmi. A ipak se igra sa svojim malim vojnicima i interes koji gaji za ove prikaze sveta i rata čini se vrlo velikim. Nedostaje mu već malo privrženosti, to je sigurno, ali kakav duh ima da se zanima za svet! I ti si se zainteresovao za svet. To je bilo davno. Želim da se vratiš na to. Domen pravila vam više nije bio dovoljan; niste mogli više da živite u domenu pravila; pa ste morali ući u domen borbe. Molim vas da se vratite na taj tačan trenutak. Bilo je to davno, zar ne? Vratite se svojim mislima: voda je bila hladna.”
― Michel Houellebecq, Kako god
Živeo sam tako malo da sam sklon da zamišljam da neću umreti; čini se neverovatnim da se ljudsko postojanje može svesti na tako malo; čovek zamišlja, uprkos sebi, da će se pre ili kasnije nešto dogoditi. Velika greška. Život može biti i prazan i kratak. Dani ravnodušno klize, ne ostavljajući ni traga ni sećanja; a onda odjednom prestanu.”
― Michel Houellebecq, Kako god
30. 11. 2024.
Chateaubriand, Memoari s onu stranu groba .
Chateaubriand; drawing by David Levine Buy Print
Dieppe, 1836; revidiran u decembru 1846.
Znate da sam se mnogo puta selio s mesta na mesto dok sam pisao ove memoare, da sam često opisivao ta mesta, govorio o osećanjima koja su u meni inspirisali i vraćao svoja sećanja, mešajući priče mojih nemirnih misli i boravka sa pričom mog života.
Vidite gde sada živim. Jutros, hodajući po liticama iza Château de Dieppea, zagledao sam se u svod koji vodi do tih litica pomoću mosta prebačenog preko opkopa. Kroz taj isti lučni prolaz, gospođa de Longueville je pobegla od kraljice Ane od Austrije. Skrivajući se na brodu koji je isplovio iz Le Havrea, pristala je u Roterdamu i sastala se u Stenayu s maršalom de Turenneom. Lovori velikog kapetana do tada su bili ukaljani, a prognana zadirkivanja nisu ga tretirala previše dobro.
Gospođa de Longevil, koja je učinila čast Hôtelu de Rambouillet, prestolu Versaja i gradu Parizu, zaljubila se u autora Maksima [Turenne] i trudila se da mu bude verna. Potonji živi i dalje zahvaljujući manje svojim „mislima“ koliko prijateljstvu gospođe de La Fayette i madame de Sévigné, poeziji La Fontainea i ljubavi gospođe de Longueville. Dakle, vidite vrednost je imati poznate prijatelje.
Princeza de Condé na samrtnoj postelji rekla je gospođi de Brienne: "Moja draga prijateljice, piši onoj jadnoj bednici u Stenayu i upoznaj je sa stanjem u kojem me vidiš, kako bi naučila kako da umre." Lepe reči — ali princeza je zaboravljala da joj se jednom udvarao Henri IV i da je, kada ju je muž odveo u Brisel, čeznula da pronađe put nazad u Béarn, „da se popne kroz prozor noću i odjaši trideset ili četrdeset milja na konju.” Ona je u to vreme bila “jadnica” od sedamnaest godina.
U podnožju litice našao sam se na velikom putu za Pariz. Ovaj put se strmo uzdiže dok napušta Dieppe. Desno, na uzlaznoj liniji nasipa, stoji grobljanski zid; duž ovog zida je kotač za namotavanje užeta. Dvojica konopara, hodajući unatrag jedan pored drugog, prebacujući svoju težinu s jedne noge na drugu, pevali su zajedno tihim glasovima. Naćulio sam uši. Došli su do ova dva stiha u "Le vieux caporal", onoj finoj poetskoj laži koja nas je dovela tamo gde smo danas:
Ko tamo jeca i gleda?
Hej! ona je udovica bubnja.
Dvojica muškaraca otpevali su refren, Conscrits, au pas; ne pleurez pas … Marchez au pas, au pas , tako muževnim i melanholičnim glasovima da su mi suze navrle na oči. Dok su išli u korak i ravnavali svoju konoplju, činilo se da izvlače trenutke smrti starog kaplara. Ne mogu reći koliki je udio ove slave, koju su tako jadno otkrila dva mornara pevajući o smrti vojnika na otvorenom moru, pripadao Berangeru.
Litica me je podsetila na veličinu monarhije, put plebejske slavne ličnosti, i sada sam uporedio muškarce na ova dva kraja društva. Pitao sam se kojoj od ovih epoha bih najradije pripadao. Kada sadašnjost nestane kao prošlost, koji će od ova dva oblika slave najviše privući pažnju potomstva?
Pa ipak, ako su činjenice bile sve, ako u istoriji vrednost imena nije bila protuteža vrednosti događaja, kakva je razlika između mojih dana i dana koji su prošli između smrti Henrija IV i Mazarina! Koje su nevolje 1648. u poređenju s revolucijom koja je progutala stari svet, od koje će možda umreti, ne ostavljajući za sobom ni staro ni novo društvo? Scene koje sam opisao u svojim memoarima — nisu li one neuporedivo važnije od onih koje je ispričao vojvoda de La Rošfouko? Čak i ovde u Dieppeu, šta je veseli i sladostrasni idol zavedenog, pobunjenog Pariza smešten pored gospođe la Duchesse de Berry? Topovska paljba koja je kraljevsku udovicu najavila moru više ne zvuči; ta bacanja praha i dima nisu ostavila ništa na obali osim valova koji ječe.
Dve kćerke Burbona, Anne-Geneviève i Marie-Caroline, nigde nema; dva mornara koji pevaju pesmu plebejskog pesnika potonuće u mrak; Dieppe je bez njih. Na ovim mestima je živelo još jedno “ja”, “ja” iz ranih dana koji su davno prošli, a to “ja” je već podleglo, jer naši dani umiru pre nas. Evo, videli ste me kao potporučnika u Navarskom puku koji vežba regrute na škriljcima. Evo, videli ste me prognanog od strane Bonapartea. Evo, videćeš me još jednom, kad me iznenade julski dani. Evo me opet, i evo, još jednom uzimam pero da nastavim svoje ispovesti.
Da bismo se razumeli, bilo bi korisno da se osvrnemo na trenutno stanje mojih memoara.
Ono što mi se dogodilo je ono što se dešava svakom izvođaču koji radi na velikom nivou. Za početak, napravio sam vanjska krila, a zatim - pomerajući i menjajući svoje skele - podigao sam kamen i malter strukturu između njih. Bilo je potrebno mnogo vekova da se dovrše gotičke katedrale. Ako mi nebo dozvoli da nastavim da živim, ovaj moj spomenik će biti završen tokom mojih godina; arhitekta, još uvek jedan te isti, promeniće se tek s godinama. Ipak, teško je zadržati svoje intelektualno biće netaknuto, zarobljeno u svojoj ljusci oštećenoj vremenskim prilikama. Sveti Avgustin, osećajući kako se njegova glina raspada, reče Bogu: „Budi šator duši mojoj. A ljudima je rekao: "Kada me nađete u ovim mojim knjigama, molite se za mene."
Trideset i šest godina deli događaje koji su pokrenuli moje memoare od onih koji me danas zaokupljaju. Kako da nastavim, sa bilo kojim pravim intenzitetom, pripovedanje o temi koja me je nekada ispunjavala vatrom i strašću, sada kada više nema živih ljudi s kojima mogu razgovarati o ovim stvarima, sada kada je reč o oživljavanju smrznutih likova iz dubina Večnosti i spuštanja u grobni svod..? Nisam li i ja već polumrtav? Zar se moje mišljenje nije promenilo? Mogu li i dalje gledati na stvari sa iste tačke gledišta? Čudesni javni događaji koji su pratili ili pratili te privatne događaje koji su me toliko uznemirili — zar se njihov značaj nije smanjio u očima sveta, kao što je to u mojim očima? Svako ko produži svoju karijeru na zemlji oseti jezu koja se spušta u njegove dane; on više ne smatra sutra tako zanimljivim kao što ga je smatrao juče. Kada se razmislim, ima imena, pa čak i ljudi, koji mi izmiču, bez obzira koliko su mi nekada izazvali lupanje srca. O, taština čoveka koji zaboravlja i zaboravlja! Nije dovoljno reći "Probudi se!" našim snovima, našim ljubavima, da ponovo ožive. Carstvo senki može se otvoriti samo zlatnom granom, a potrebna je mlada ruka da je povuče.
Izvor
Vesti o hapšenju Luja XVI, kako izveštava u Memoarima, stigle su do njega za vreme boravka u jednoj seoskoj kući negde u dolini reke Ohajo:
Spustila se noć. Sišao sam do salona na farmi. Osvetlila ga je samo kukuruzna slama i ljuske pasulja koje su plamtele u kaminu. Mlinareve puške, vodoravno položene u stalak za oružje, blistale su u sjaju vatre. Seo sam na stolicu na uglu širokog ognjišta pored veverice, koja se zabavljala skačući napred-nazad između ogromnog psa i polica. Mačka mi je zauzela koleno dok gledam ovu utakmicu. Mlinareva žena okačila je veliki lonac za kuvanje na vatru, a plamen je zagrlio njegovu crnu osnovu kao kruna od sjajnog zlata. Dok su se krompiri za moju večeru kuvali pod mojim nadzorom, provodio sam vreme čitajući, uz svetlost vatre, engleske novine koje su pale na pod pred mojim nogama. Video sam, odštampan velikim slovima, KRALJEV LET…
Moj um je istog trena doživeo potpunu konverziju. Rinaldo je svoju slabost video u Ogledalu časti u Armidinim vrtovima. Nisam heroj iz Tasa, ali isto ogledalo mi je pokazalo moju sliku u dubini američkog voćnjaka. Sraz ruku i metež sveta odzvanjali su mi u ušima pod slamnatim krovom mlina, skrivenog u tami tuđe šume. Rekao sam sebi, „Vrati se u Francusku“, i iznenada sam prekinuo svoja putovanja.
Evo, piše 1817. iz Montboissier-a, zamka:
Iz odraza me probudilo žvrljanje drozda na najvišoj grani breze. Ovaj magični zvuk mi je u trenu vratio zemlju mog oca pred oči. Zaboravio sam nesreće kojima sam tek nedavno prisustvovao i, naglo prenet u prošlost, ponovo sam video ona polja na kojima sam tako često čuo zvižduke drozdova. Kada sam slušao tada sam bio tužan, kao i danas; ali ta prva tuga je rođena iz nejasne želje za srećom: privilegija neiskusnih. Tuga koju trenutno doživljavam dolazi od saznanja o stvarima koje se vagaju i procenjuju. Ptičji pev u šumi Combourg govorio mi je o blaženstvu za koje sam bio siguran da ću ga postići; ista pesma u parku ovde u Montboissieru podseća me na dane koje sam izgubio u potrazi za tim starim, neuhvatljivim blaženstvom. Nemam šta više da naučim... Dozvolite mi da iskoristim nekoliko trenutaka koji su mi ostali; dozvolite mi da požurim da opišem svoju mladost dok je još mogu da se setim. Mornar, koji zauvek napušta svoje začarano ostrvo, piše svoj dnevnik u pogledu na kopno dok ono polako izmiče. To je zemlja koja će uskoro biti izgubljena.
Jedan odlomak iz Memoara posebno je interesantan. Kada je Chateaubriand krenuo u Ameriku, poneo je sa sobom pismo-preporuku za Georgea Washingtona od markiza Armanda Tuffina de La Rouëriea koji se borio u američkoj revoluciji. Pismo, koje je sacuvano, opisuje ga kao gospodina de Combourga, koji putuje “da bi obogatio svoj um aktivnim razmišljanjem o tako pokretnoj i sretnoj zemlji…”. Iako je prilično poznat, Chateaubriandov prikaz sastanka mora se citirati u celosti. „Kada sam stigao u Filadelfiju, general Vašington je bio odsutan i morao sam da čekam oko nedelju dana“, napisao je.
Video sam ga kako prolazi u kočiji koju su vukla četiri konja koja su trčala vođena s četiri ruke. Washington je, prema idejama koje sam imao u to vreme, nužno bio Cincinnatus; Cincinnatus u kočiji donekle se sukobio s mojom Republikom Rimske 296. godine. Može li Washington diktator biti išta osim seljaka koji vuče svoje volove zajedno sa strelom i drži ručku svog pluga? Ali kada sam otišao da ga vidim sa svojim pismom preporukom, ponovo sam otkrio jednostavnost starog Rimljana.
Mala kućica, koja je izgledala kao druge kuće u blizini, bila je palata predsednika Sjedinjenih Država; nije bilo stražara, čak ni lakeja. Pokucao sam, a mlada sluškinja je otvorila vrata. Pitao sam je da li je general kod kuće; ona je odgovorila da jeste. Rekao sam da imam pismo za njega. Sobarica me je pitala za ime koje je teško izgovoriti na engleskom i kojeg se nije mogla setiti. Zatim je tiho rekla: „Uđite, gospodine,“ i povela se jednim od onih uskih hodnika koji služe kao predsoblja u engleskim kućama: uvela me je u salon gde me je zamolila da sačekam generala.
Nisam osećao nikakvu emociju: ni veličina duše ni veličina sreće me ne impresioniraju; Divim se onom prvom, a da me to ne plaši; drugi me više ispunjava sažaljenjem nego poštovanjem: ničije lice me nikada neće uznemiriti.
Nekoliko minuta kasnije ušao je general: visok rastom, miran i hladan, a ne plemenit, ličio je na njegove portrete. U tišini sam mu predao svoje pismo; otvorio ga je i pogled mu je otišao pravo na potpis, koji je pročitao naglas, uzvikujući: "Pukovnik Armand!" To je bilo ime kojim je poznavao markiza de La Rouëriea i kojim se ovaj potpisao.
Seli smo. Objasnio sam mu najbolje što sam mogao svrhu mog putovanja. Odgovarao je jednosložno na engleskom i francuskom i slušao me sa nekom vrstom čuđenja; Primetio sam to i rekao mu s nekim duhom: „Ali nije tako teško otkriti severozapadni prolaz koliko je stvoriti naciju, kao što ste Vi učinili.” “Pa, dobro, mladiću!” uzviknuo je dajući mi ruku. Sledećeg dana me pozvao na večeru i rastali smo se.
Dobro sam se pobrinuo da dodjem na termin. Bilo je samo pet-šest gostiju. Razgovor se okrenuo o Francuskoj revoluciji. General nam je pokazao ključ od Bastilje. Ovi ključevi, kao što sam već napomenuo, bile su glupe igračke koje su se delile svima i svakome. Tri godine kasnije, izvoznici bravarske robe mogli su predsedniku Sjedinjenih Država poslati zasun monarha koji je dao slobodu i Francuskoj i Americi. Da je Washington video pobednike Bastilje u olucima Pariza, manje bi poštovao njegovu relikviju. _________________
Tim Parks
recenzija
Život mog pustinjaka
Ton Gospod daje i Gospod uzima. Isto tako i François-René de Chateaubriand. Iznova i iznova, u ovom prvom tomu Memoara s onu stranu groba , lik se uvodi samo da bi njihova smrt bila odmah objavljena. 'Predsednik Le Pelletier de Rosambo, koji je kasnije umro s takvom hrabrošću, bio je, kada sam stigao u Pariz, uzor neozbiljnosti.' I opet: 'Dolski biskup je bio . . . prijatelj moje porodice i prelat prilično umerenih političkih stavova koji je, klečeći, s raspećem u ruci, streljan sa svojim bratom.'
Ne pokušava se stvoriti neizvesnost s mnogim preokretima sreće koji su zadesili njegovu porodicu: 'Moj brat je poginuo na skeli', kažu nam gotovo odjednom; 'moje dve sestre su napustile svoje bolne živote nakon mnogo godina provedenih u zatvoru, a moja dva ujaka nisu ostavila dovoljno da plate četiri daske njihovih kovčega.' Ali ako nam takva upozorenja skreću pažnju na veliki politički preokret koji će oblikovati Chateaubriandov život, ovaj iskrivljeni manirizam ne može se u potpunosti pripisati Francuskoj revoluciji. 'Lovočuvar u Combourgu po imenu Raulx', rečeno nam je o Renéovim adolescentskim godinama, 'zavolio me [i] ubio ga je krivolovac.' Često je samo videti drugog čoveka značilo razmišljati o smrti. 'Kad bih sreo seljaka na kraju neke ugare, zastao bih da pogledam ovog čoveka čije je vreme setve provedeno u seni iste pšenice među kojom će uskoro biti požnjeven.'
Kada Memoari nisu 'registar umrlih', oni su hronika izgnanstva. 'Kada sam napustio majčinu utrobu, prošao sam svoje prvo izgnanstvo', počinje treće poglavlje. Bebu René je dojila dojilja. Sa sedam godina ostavio je svoju medicinsku sestru u živahno domaćinstvo svoje bake i strica u selu Plancouët, nedaleko od Saint-Maloa – ali ovo, jedno od retkih mesta 'gde sam ikada upoznao sreću', bilo je i 'prvo koje mi je nestalo iz vida'. Smrt je ušla, čineći ga 'usamljenijim i usamljenijim mestom'. 'Od tada', izračunava Chateaubriand, 'dvadeset puta oko mene su se formirala i raspadala društva.' Na 30. stranici dela koje bi se sastojalo od tri toma, centralna je tema naglašeno: 'Ova nemogućnost trajanja i kontinuiteta u međuljudskim odnosima, duboki zaborav koji nas prati gde god da krenemo, nepobediva tišina koja ispunjava naše grobove i prostire se odatle u naše domove, stalno me stavlja na pamet našu neumoljivu izolaciju.'
Moglo bi se očekivati da je piscu ovih reči druželjubivom momku zauvek uskraćeno društvo. Nikako. Dok Chateaubriand čezne za prisustvom bliske porodice i prijatelja, ništa ga ne nervira više od praznog brbljanja ili slučajnih poznanstava: 'Smiluj mi se!' moli kada mu preti poseta određenih engleskih lordova i dama. 'Ko će me spasiti od ovih progona?' Uopšteno govoreći, on nam kaže: 'Ne razgovaram sa povremenim poznanicima o svojim interesima.' Ova prividna kontradikcija između usamljenosti i mizantropije povezana je s drugim nerešenim sukobima koji njegovom životu i sećanjima daju toliko svojeglave energije. Vezan je za prošlost, ali insistira na potrebi da se krene napred u budućnost; uvek odan rojalističkoj stvari, on ipak podržava mnoga načela revolucije; prvi zagovornik, kao romanopisac, francuskog romantizma, on sebe opisuje kao metodičnog radoholičara. 'Ja sam bizaran androgin', zaključuje on, 'kovan različitom krvlju moje majke i mog oca.'
Apolline de Bedée i René de Chateaubriand père su zaista bili divno neusklađeni, ona je „bujna i živahna koliko i on bezizražajan i hladan“. Od desetoro dece koju su rodili, prvo četvero je umrlo ubrzo nakon porođaja. Zatim je došao Jean-Baptiste, nesrećni brat, a za njim četiri kćeri. Konačno, 1768. godine, devet godina nakon njegovog brata, tu je bio René. 'Bio sam poslednji', kaže nam. Taj osećaj da je kasno i nevoljko stigao u porodicu njegovih roditelja kasnije će se preobraziti u pogled na sebe kao poslednjeg preživelog sveta koji je revolucija odbacila.
Reneove sestre, razmišlja on, gotovo sigurno 'duguju svoje postojanje želji mog oca da osigura svoje ime rođenjem drugog sina'. Škrtnim, despotskim i pretećim, René Pèreom je 'dominirala' 'jedina strast' za 'prezime'. Chateaubriandi prethodne generacije zapali su u polusiromaštvo i on je svoj život posvetio vraćanju njihovog prijašnjeg prestiža, na kraju zaradivši bogatstvo u trgovini robljem u Zapadnoj Indiji. Početne stranice Memoara daju porodično stablo od 11. stoleća pa nadalje; Chateaubriand opisuje ove odlomke kao 'dečačke recitacije', ali drvo je ključno za razumevanje načina razmišljanja njegovog oca, brata i ujaka, za koje su lepe gradacije plemenite loze bile važnije od stvarnog porodičnog osećaja. Kasnije će i sam Šatobrijan biti ubeđen da se prijavi za prijem u Malteški red i da se predstavi kralju u Versaju, ali njegovo srce nije bilo u tome: od ranog detinjstva tražio je društvo, a ne pedigre. Kao dečak u kući svoje majke u Saint-Malou bio je očaran mišlju da je veća zajednica 'zatvorena u svom gradu svake noći pod istim ključem . . . kao članovi jedne porodice'. Na veliku zaprepaštenje njegove majke, 'gradski ježevi [bili] su moji najbliži prijatelji.' Kada nije bilo s kim da se igra, društvo je nalazio u prirodi. Kroz Memoare , talasi, ptice, drveće i brda personifikovani su kao pratioci, dok se delovi prirode, uvek sa obožavanjem opisani, zamišljaju kako jedni drugima prave društvo. Mesec se ne povlači sam. Prati ga povorka zvezda. Dok se spušta na horizont moje rodne obale, njegova tišina se produbljuje i širi morem; on tone do horizonta, lebdi nad njim, a zatim, pokazujući samo pola lica, zadrema, pogne glavu i nestane u mekom bujanju vode.'
Chateaubriand se, za razliku od nesretnog oca, ipak povukao sam. Porodica se preselila iz Saint-Maloa u očev 'mračni i melanholični' zamak u Combourgu, gde je njegov strogi otac 'rasterao [porodicu i sluge] u svaki ugao zamka', tako da je René bio primoran da svije 'moje gnezdo u nekoj vrsti izolovane ćelije u kupoli'. 'Pretvoreni u statue' očevim inhibirajućim prisustvom svake večeri i večeri, on, njegova majka i njegova sestra Lucile bi nakon toga uživali u 'bujici' brbljanja pre nego što René proveri ispod njihovih kreveta za uljeze i krene u svoju udaljenu sobu da se suoči sa mrakom. 'Moja je pobeda bila toliko potpuna da su noćni vetrovi koji su dopirali do moje nenaseljene kupole ubrzo postali igračke mog izuma i krila mojih snova.' Dakle, francuski romantizam je rođen iz strogosti raspadajuće aristokratije.
Bilo bi teško preuveličati elokvenciju i šarm Chateaubriandovog prizivanja njegovog detinjstva: njegovu intuiciju da ga je krutost roditelja prisiljavala na loše ponašanje; njegova intenzivna vezanost za prirodu i more; ljubavni portret njegove misteriozne sestre Lucile, s kojom je uživao u prevođenju 'najtužnijih i najlepših odlomaka Jova i Lukrecija'; njegovo gađenje prema školi uprkos zavidnoj mogućnosti za učenje („Rođen sam sa prirodnim sposobnostima za skoro sve“); i njegova svest, u adolescenciji, da ga intimna vezanost za majku i sestre sprečava da ima obične odnose sa devojkama: 'Da mi je predat najlepši rob ..., kunem se da ne bih znao šta da pitam je.' Ova nespretnost navodi Renea da izmisli "fantomsku ljubav" . . . da hoda pored mene'. 'Dao sam joj oči jedne mlade devojke sa sela i ružičaste obraze druge . . . i ukrao sam nekoliko milosti sa slika Bogorodice u crkvi.' Kao i sa drvećem i pticama, izmišljao je društvo u samoći, "delirijum" koji je u ovom slučaju "trajao dve cele godine". Na kraju, rastrgan između idealne mašte i jalove stvarnosti, pokušao je da se ubije. Ali pištolj u njegovim ustima nije hteo da opali. Bilo je vreme za početak karijere.
Chateaubriandov otac odredio mu je život na moru. Otputovao je u Brest da se obuči za mornaričkog kadeta, ali jednom se 'prepustio sebi' . . . povukao u moju instinktivnu samoću'. Obuzet emocijama kada je video kako se francuska flota vraća kući iz bitke, odlučio je da se sam vrati kući, gde je bio zaprepašten kada je otkrio da mu je roditeljima drago što ga vide. Majka ga je sada pokušala gurnuti u sveštenstvo, ali dečak se bojao da nije za verski poziv; otišao bi u Indiju i umesto toga služio stranom princu. Na kraju ga je otac spakovao u kočiju za Cambrai sa potporučničkom komisijom za Navarski puk. Ubrzo nakon toga njegov otac je umro. Bilo je to 1786. godine, a René je imao 18 godina. Opuštena disciplina života vojnog oficira tada je omogućila ovom osetljivom i konfliktnom mladiću samo tri godine da upozna Pariz pre nego što je aristokratsko društvo koje je smatrao tako neskladnim zauvek uništeno i postalo samo predmet nostalgije.
Memoari su pisani tokom četiri decenije, a Šatobrijan je svoje poslednje ispravke napravio 1846. godine, u dobi od 78 godina . Delo je podeljeno na lako probavljive delove retko duže od pet stranica i na čelu sa naslovima koji izgledaju kao radne beleške: ' moj brat, moj rođak moreau, moja sestra, comtesse de farcy , ili ' izvini, da li bi me moj otac cenio? ' Ili opet, sa tipičnom ironijom: ' život mog pustinjaka u parizu '. Ispod ovih funkcionalnih naslova dato nam je mesto i datum pisanja: ' Berlin, maj 1821; revidirano u julu 1846. ', London, od aprila do septembra 1822. '. Efekat je da čitaoca učini da bude stalno svestan prisustva autora; Chateaubriand često nudi brbljave preambule, kao da želi sebi pomoći da se smiri na svom zadatku, možda upoređujući svoju sadašnju i prošlu situaciju, kao kada je u Engleskoj kao francuski ambasador 1822. pisao o svom vremenu kao siromašnom izgnanstvu u Londonu trideset godina pre. Drugde nam skreće pažnju na političke događaje koji se dešavaju dok on piše. 'Između poslednjeg datuma ovih Memoara , napisanih u Vallée-aux-Loups, januara 1814. do danas, u Montboissieru, jula 1817., prošle su tri godine i šest meseci. Jeste li čuli da je imperija pala?' Ubrzo shvatamo da su memoari još jedna manifestacija Chateaubriandove kompulzivne navike da sebi stvara društvo. 'Večeri su duge . . . kad padne noć, moje sekretarice me napuštaju . . . u mojoj sobi, sam sa peći vrlo sumornog izgleda . . . šta da radim sa svojim vremenom? . . . Što ako nastavim svoje Memoare ?'
Da bi ovom mešanju prošlosti i sadašnjosti dodao – starac koji govori o mladom, bogat čovek o siromahu – Šatobrijan često poredi sebe ili svoje likove sa istorijskim ličnostima ili književnim likovima. Francuska flota koja se vraća u Brest stavlja ga na pamet Augustovih trijera koji se vraćaju na Siciliju nakon pobede nad Sekstom Pompejem. Indijanci se porede sa starim Grcima, Tomas Džeferson sa Perikleom. Tako se gradi gusta zajednica, a Memoari postaju prošireni oblik otpora onima koji bi pomeli tradiciju u besu svojih revolucionarnih ideala, zamenjujući 'dane veze' s 'danima izolacije'.
Zaklevši se na očevu opsesiju privilegijama, Chateaubriand je osećao simpatije prema narodnim nemirima kasnih 1780-ih. Opisuje svoje prvo bavljenje politikom, povratak iz Pariza u Bretanju kako bi učestvovao na sastancima staleža, i svoju sramotu što je uprkos strašnim uslovima seljaštva 'plemstvo' . . . odbio da sklopi bilo kakav aranžman koji bi njihovu imovinu učinio oporezivom.' Međutim, čim je rulja postala nasilna, njegovo mišljenje je počelo da se menja. „Pređi sada, čitaoče“, upozoravaju nas. 'Gazi reku krvi koja zauvek odvaja stari svet, koji napuštaš, od novog sveta, na čijem početku ćeš umreti.'
Rastuća odvažnost radnika, haos političkih sastanaka, kolebanja kralja i njegovih generala su uverljivo opisani, kao i linč guvernera Bastilje – 'prebijenog do smrti na stepenicama Hôtel de Ville' – i pojava muškaraca na ulicama Pariza koji nose odsečene glave na štukama. Ali ono što se najsnažnije pojavljuje je Chateaubriandova poteškoća u pronalaženju pozicije za sebe usred ovih previranja. Hladan kada su se drugi zahuktali, spreman da bez razmišljanja rizikuje svoj život kada se suoči sa nekim gnevom (strah je u potpunosti odsutan u njegovom iskazu), on ipak nije mogao da odluči koga će podržati. Kada se njegov puk podelio između rojalističkih oficira, koji su emigrirali, i običnih vojnika, koji su ostali, mladić je bio u nedoumici: 'Niti sam usvojio niti odbacio nove ideje . . . Nisam želio ni da emigriram ni da nastavim svoju vojnu karijeru i zato sam dao ostavku na svoju komisiju.' Sve do čega mu je zaista stalo bile su 'univerzalne ideje slobode i ljudskog dostojanstva', ali 'kanibalske gozbe' su bile posvuda: 'Dovoljno je bilo nositi 'aristokratsko' ime da bi bio izložen progonu.' 'Kada je osoba izgubljena iz vida na 24 sata, niko nije bio siguran da će je ponovo videti.' Odjednom se Chateaubriand odlučio na tok akcije koji je bio ekscentričan do granice ludosti. Otišao je u Ameriku i otkrio Severozapadni prolaz. 1791. godine, 'napuštajući svoju razbijenu zemlju', otplovio je za Baltimore.
Mnogo je debata o tome šta je Šatobrijan zaista uradio i video za svojih pet meseci u Americi. Svakako je ideja o neustrašivom istraživaču ubrzo zaboravljena. Putovanja koja opisuje – do Njujorka, Bostona i Nijagare, zatim južno niz reke Ohajo i Misisipi – bila su više hirovita antropološka nego naučna. Tvrdi da je upoznao Džordža Vašingtona, ali mu istoričari ne veruju. On govori o tome kako je neko vreme živeo s plemenom Indijanaca, privlačeći ugodnu pažnju dve mlade skvo, ali se to čini prilično malo veroatnim, kao i skoro kobni pad na Nijagari zbog kojeg se držao za biljku 'pola stopa od ponor'. Ovi delovi knjige, razigrani, idilični i bezbrižno spekulativni, nemaju ništa od pomnog promatranja materijala koji dolazi pre, kao da je istinitost postala irelevantna kada se udalji od stvarnosti doma.
Ipak, njegovi izumi imaju smisla kada se posmatraju u odnosu na dilemu koju mu je revolucija predstavila. Washington je prikazan kao plemenit, razuman vođa koji podržava republikanske vrednosti, ali bez ružne ambicije i nasilja pariških ideologa, osoba koju bi Chateaubriand mogao slediti. Samim Amerikancima treba zavideti na njihovim slobodama, iako one nisu utemeljene na moralnom osećaju . . . [ali] žeđ za profitom'. On sam sebe uverava da tamo 'porodični osećaj jedva da postoji', implicirajući da je Francuska ipak bolje mesto. Ogromnost Amerike – 'samoće koje dele samoće' – čini još potrebnijim imati društvo, pa makar samo ono od notesa i potencijalnog čitaoca. Drevne indijanske kulture podstiču njegove snove o krvnim vezama i bliskosti s prirodom, ali sami Indijanci, vidi on, su u krajnjem padu; ne nude budućnost. Ipak, on je fasciniran njihovom navikom da novorođenčadi daju ime i titulu najstarijeg člana porodice, običaj koji „vaskrsava mrtve“ . . . povezuje dva ekstrema života . . . prenosi neku vrstu besmrtnosti nečijim precima i pretpostavlja da su oni prisutni među njihovim potomcima.' To je upravo projekat Memoara . Takođe je 'smiješno'.
Što se tiče indijanskih žena ili devojaka, one brzo zamenjuju Chateaubriandovu fantaziju kao idealno društvo. Razumevajući malo, on može na njih projektovati sve što mu se sviđa, i upravo će to učiniti kada dođe da piše svoje romantične romane smeštene u Ameriku. Postoje čak i uznemirujući nagoveštaji onoga što bi se danas moglo nazvati seks turizmom. 'Mala Indijka od 14 godina po imenu Mila, koja je bila jako lepa (Indijanke su lepe samo u tim godinama), pevala je šarmantnu pesmu.' On je zaljubljen. 'Ako ikada objavim .. ludosti svoje mladosti i govorim slobodno kao sveti Klement Aleksandrijski, sigurno ćete tamo sresti Milu.'
Sve manje i manje siguran 'u glavni cilj [svog] putovanja u Ameriku', Chateaubrianda je grubo probudio naslov u engleskim novinama koji je video u seoskoj kući na obali reke Ohajo. Luj XVI je bio uhapšen. 'Moj um je odmah prošao potpunu konverziju.' Odjednom je zauzeo poziciju. Borio bi se za svog osuđenog kralja; bio bi lojalan, čak i da ne veruje u stvar. Po povratku u Francusku, prvo što je uradio je prihvatio ugovoreni brak, koji su ga pritiskali majka i brat, sa ženom koju nikada nije video, ali čije bi mu bogatstvo omogućilo da se pridruži rojalističkoj vojsci. Bilo je to odricanje od svih njegovih snova o slobodi i garancija da će njegova potraga za idealnim društvom zauvek ostati odvojena od društvene stvarnosti. 'Bio sam oženjen', razmišlja on, 'da bi obezbedio sredstva da odem i budem ubijen za cilj koji nisam voleo.'
Još u Parizu 1792. godine, Chateaubriand je bio zaprepašten popularnim oduševljenjem giljotinom i golim razmerom pokolja. Odavde je njegova kritika žestoka. Nedostojni, licemerni, psihički osakaćeni ljudi upadali su u prostore koji im nisu pripadali. 'Članovi Nacionalne konvencije poverovali su da su oni najbenigniji ljudi na svetu . . . [šalju] svoje komšije da im režu vratove, sa izuzetnom senzibilnošću, radi veće sreće ljudske rase.' Ali, ostavivši svoju novu ženu i pobegavši u Brisel, jednako je prezrivo gledao i prema 'junacima iz fotelje' rojalizma. Jedino zadovoljstvo koje je imao u oronuloj vojsci sastavljenoj da se suprotstavi revoluciji bio je odraz da je to porodična stvar: 'Očevi su služili sa sinovima ... . . ujaci sa nećacima . . . braća s braćom.' Nakon meseci uzaludnog manevrisanja i okršaja, vojska je raspuštena, kako je i očekivao. Ranjen i pred samrtnim vratima, Chateaubriand je pobegao prvo na Gernzi, a zatim u London, gde je u narednih osam godina rešio problem šta da radi u životu tako što je postao pisac, osoba sa strane koja deli razmišljanja o nedostacima drugih. sa idealnim i simpatičnim čitaocem.
Stotinu stranica o Londonu su ohrabrujuće. Chateaubriand je voleo usko povezanu zajednicu francuskih prognanika. Previše ponosan u početku „da prihvati šiling koji se daje svakom emigrantu u gradu“, radovao se svom siromaštvu. Boraveći u engleskoj porodici dok je radio na nekim prevodima sa srednjovekovnog francuskog, zaljubio se u njihovu kćer tinejdžerku, a ona u njega. Tada je funkcija njegovog braka postala jasna: kada je majka predložila da on i Charlotte budu ujedinjeni u braku, umorni Chateaubriand je objasnio svoju situaciju i pobegao. U međuvremenu, u Francuskoj je njegov brat pogubljen, a majka, sestre i žena zatvoreni, delom kao odmazda za njegov beg. Na kraju puštena, njegova majka je umrla 1798. U pismu koje je prenosilo vesti, Chateaubriandova sestra Julie molila ga je da se 'u potpunosti odrekne pisanja'; religiozni skepticizam njegovog nedavno objavljenog 'Essai historique sur les révolutions' bio je nedostojan njega; pisanje je samo po sebi bilo suštinski nedostojno njega. Izbezumljen, odgovorio je tako što je napisao paean od 700 stranica za Genije hrišćanstva ; pomisao na majčinu patnju zbog njegovog ateizma učinila ga je hrišćaninom. „Nisam se predao“, priznaje, „nikakvom velikom natprirodnom svetlu: moje je uverenje proizašlo iz srca. Plakao sam i verovao.' Nije iznenađujuće, njegova sjajna odbrana hrišćanstva, knjiga koja je trebala napraviti njegovo ime i utrti put do diplomatske karijere nakon Burbonske restauracije, nije bila argument za činjeničnu istinu hrišćanstva, već za njegovu divnu prikladnost za ljudsko društvo, majke i sinove. Po prvi put je čeznuo za slavnom ličnošću, u nadi da će se 'podići u stan moje majke i nadahnuti anđele da pevaju o mom svetom pomirenju.
Nakon amnestije za rojalističke izgnanike 1800. godine, Šatobrijan se mogao slobodno vratiti u Francusku. Pomisao da se sada može vratiti svojoj ženi nije ga uzbuđivala. 'U Francuskoj više nisam imao imovinu niti mesto za život. Zemlja je za mene postala kameno njedro, grudi bez mleka. Ne bih tamo našao ni svoju majku, ni brata, ni sestru Julie. Lucile je još bila živa, ali se udala . . . i više nismo delili moje ime.' Ono što je presudilo jeste da vidi svoj krug prijatelja u Londonu, sve francuske izgnanike, kako se 'rastaju oko mene'.
„Raskrilio sam samo trećinu svoje priče pred vašim očima“, završava Šatobrijan prvi tom. 'Ako su patnje koje sam pretrpeo opterećivale moj proletni spokoj, sada, kada ulazim u plodnije doba, Renéova klica će se razviti i druga vrsta gorčine će se umešati u moju priču.' René (1802) bio je njegov veliki romantični roman, kome se Bajron veoma divio. U njemu Chateaubriand piše:
Ubrzo sam se našao više izolovan u svojoj zemlji nego što sam bio na stranom tlu. Neko vreme sam želeo da se bacim u svet koji mi ništa ne govori i ne želi da me sluša . . . ali sam shvatio da dajem više nego što uzimam. Od mene se nije tražio ni lep jezik ni duboka osećanja, samo da svoj život spustim na nivo društva.
Ukratko, i dalje je imao problem da nađe dostojnu poziciju za sebe u nedostojnom svetu; ili bolje rečeno, transformisao je aristokratsku hauteur svog oca u sumornu superiornost romantičnog romanopisca.
'Što je talenat intimniji, individualniji i nacionalni', primećuje Chateaubriand na kraju svojih promišljanja o engleskoj književnosti, 'to više njegove misterije izmiču umu koji nije, da tako kažemo, "sunarodnik" ovog talenta.' Misao je u skladu sa njegovim shvatanjem ličnosti kao nečega konstruisanog u zajednici i tradiciji, i ne može se ne osećati koliko više Memoari moraju značiti francuskom čitaocu. Ipak, Alex Andriesse je odradio divan posao sugerisući raspon tona i osećaja koje Chateaubriand nudi, njegove pomake od ekstatičnog ka suhom, od opisnog ka kriptičkom. Čak i na engleskom deluje kao kompulzivno citirani, posebno u trenucima njegovog vrhunskog pesimizma. 'Svake noći dok ode u krevet, čovek može prebrojati svoje gubitke.' 'Lanac žalosti i sahrana koji nas okružuje nikada nije prekinut.' 'Svi moji dani su zbogom.' Iznova i iznova, čitajući Memoare, čujemo glasove Šopenhauera, Ciorana i Becketta. Malone umire , gde umirući Malone ispunjava dane pre svoje željene smrti pričajući sebi nejasne autobiografske priče, čini se parodijom na Memoare ili im posveta. Memoari s onu stranu groba nisu trebali biti objavljeni, Chateaubriand je prvobitno nameravao izdanje pedeset godina nakon njegove smrti, delom kako ne bi naneli štetu onima koje je voleo, ali i kako bi njihovo objavljivanje moglo biti povod za uspostavljanje kontakta sa budućih generacijama, potvrđujući zajednicu između živih i mrtvih, a posebno između pisaca različitih dobi, 'društvo slavnih jednakih, koji se otkrivaju jedni drugima putem znakova . . . shvaćenih samih od sebe'. Odjeci Šatobrijana u tolikoj egzistencijalističkoj literaturi 20. veka sugerišu da, uprkos svim njegovim poteškoćama u pronalaženju dobrog društva među svojim savremenicima, on u dužoj perspektivi postaje figura sa kojom svi možemo biti bliski. Možda je dobro pogodio kada je u svom predgovoru napisao: 'Život mi je loše pristajao; smrt će mi možda više odgovarati.'
Vesti o hapšenju Luja XVI, kako izveštava u Memoarima, stigle su do njega za vreme boravka u jednoj seoskoj kući negde u dolini reke Ohajo:
Spustila se noć. Sišao sam do salona na farmi. Osvetlila ga je samo kukuruzna slama i ljuske pasulja koje su plamtele u kaminu. Mlinareve puške, vodoravno položene u stalak za oružje, blistale su u sjaju vatre. Seo sam na stolicu na uglu širokog ognjišta pored veverice, koja se zabavljala skačući napred-nazad između ogromnog psa i polica. Mačka mi je zauzela koleno dok gledam ovu utakmicu. Mlinareva žena okačila je veliki lonac za kuvanje na vatru, a plamen je zagrlio njegovu crnu osnovu kao kruna od sjajnog zlata. Dok su se krompiri za moju večeru kuvali pod mojim nadzorom, provodio sam vreme čitajući, uz svetlost vatre, engleske novine koje su pale na pod pred mojim nogama. Video sam, odštampan velikim slovima, KRALJEV LET…
Moj um je istog trena doživeo potpunu konverziju. Rinaldo je svoju slabost video u Ogledalu časti u Armidinim vrtovima. Nisam heroj iz Tasa, ali isto ogledalo mi je pokazalo moju sliku u dubini američkog voćnjaka. Sraz ruku i metež sveta odzvanjali su mi u ušima pod slamnatim krovom mlina, skrivenog u tami tuđe šume. Rekao sam sebi, „Vrati se u Francusku“, i iznenada sam prekinuo svoja putovanja.
Evo, piše 1817. iz Montboissier-a, zamka:
Iz odraza me probudilo žvrljanje drozda na najvišoj grani breze. Ovaj magični zvuk mi je u trenu vratio zemlju mog oca pred oči. Zaboravio sam nesreće kojima sam tek nedavno prisustvovao i, naglo prenet u prošlost, ponovo sam video ona polja na kojima sam tako često čuo zvižduke drozdova. Kada sam slušao tada sam bio tužan, kao i danas; ali ta prva tuga je rođena iz nejasne želje za srećom: privilegija neiskusnih. Tuga koju trenutno doživljavam dolazi od saznanja o stvarima koje se vagaju i procenjuju. Ptičji pev u šumi Combourg govorio mi je o blaženstvu za koje sam bio siguran da ću ga postići; ista pesma u parku ovde u Montboissieru podseća me na dane koje sam izgubio u potrazi za tim starim, neuhvatljivim blaženstvom. Nemam šta više da naučim... Dozvolite mi da iskoristim nekoliko trenutaka koji su mi ostali; dozvolite mi da požurim da opišem svoju mladost dok je još mogu da se setim. Mornar, koji zauvek napušta svoje začarano ostrvo, piše svoj dnevnik u pogledu na kopno dok ono polako izmiče. To je zemlja koja će uskoro biti izgubljena.
Jedan odlomak iz Memoara posebno je interesantan. Kada je Chateaubriand krenuo u Ameriku, poneo je sa sobom pismo-preporuku za Georgea Washingtona od markiza Armanda Tuffina de La Rouëriea koji se borio u američkoj revoluciji. Pismo, koje je sacuvano, opisuje ga kao gospodina de Combourga, koji putuje “da bi obogatio svoj um aktivnim razmišljanjem o tako pokretnoj i sretnoj zemlji…”. Iako je prilično poznat, Chateaubriandov prikaz sastanka mora se citirati u celosti. „Kada sam stigao u Filadelfiju, general Vašington je bio odsutan i morao sam da čekam oko nedelju dana“, napisao je.
Video sam ga kako prolazi u kočiji koju su vukla četiri konja koja su trčala vođena s četiri ruke. Washington je, prema idejama koje sam imao u to vreme, nužno bio Cincinnatus; Cincinnatus u kočiji donekle se sukobio s mojom Republikom Rimske 296. godine. Može li Washington diktator biti išta osim seljaka koji vuče svoje volove zajedno sa strelom i drži ručku svog pluga? Ali kada sam otišao da ga vidim sa svojim pismom preporukom, ponovo sam otkrio jednostavnost starog Rimljana.
Mala kućica, koja je izgledala kao druge kuće u blizini, bila je palata predsednika Sjedinjenih Država; nije bilo stražara, čak ni lakeja. Pokucao sam, a mlada sluškinja je otvorila vrata. Pitao sam je da li je general kod kuće; ona je odgovorila da jeste. Rekao sam da imam pismo za njega. Sobarica me je pitala za ime koje je teško izgovoriti na engleskom i kojeg se nije mogla setiti. Zatim je tiho rekla: „Uđite, gospodine,“ i povela se jednim od onih uskih hodnika koji služe kao predsoblja u engleskim kućama: uvela me je u salon gde me je zamolila da sačekam generala.
Nisam osećao nikakvu emociju: ni veličina duše ni veličina sreće me ne impresioniraju; Divim se onom prvom, a da me to ne plaši; drugi me više ispunjava sažaljenjem nego poštovanjem: ničije lice me nikada neće uznemiriti.
Nekoliko minuta kasnije ušao je general: visok rastom, miran i hladan, a ne plemenit, ličio je na njegove portrete. U tišini sam mu predao svoje pismo; otvorio ga je i pogled mu je otišao pravo na potpis, koji je pročitao naglas, uzvikujući: "Pukovnik Armand!" To je bilo ime kojim je poznavao markiza de La Rouëriea i kojim se ovaj potpisao.
Seli smo. Objasnio sam mu najbolje što sam mogao svrhu mog putovanja. Odgovarao je jednosložno na engleskom i francuskom i slušao me sa nekom vrstom čuđenja; Primetio sam to i rekao mu s nekim duhom: „Ali nije tako teško otkriti severozapadni prolaz koliko je stvoriti naciju, kao što ste Vi učinili.” “Pa, dobro, mladiću!” uzviknuo je dajući mi ruku. Sledećeg dana me pozvao na večeru i rastali smo se.
Dobro sam se pobrinuo da dodjem na termin. Bilo je samo pet-šest gostiju. Razgovor se okrenuo o Francuskoj revoluciji. General nam je pokazao ključ od Bastilje. Ovi ključevi, kao što sam već napomenuo, bile su glupe igračke koje su se delile svima i svakome. Tri godine kasnije, izvoznici bravarske robe mogli su predsedniku Sjedinjenih Država poslati zasun monarha koji je dao slobodu i Francuskoj i Americi. Da je Washington video pobednike Bastilje u olucima Pariza, manje bi poštovao njegovu relikviju. _________________
Tim Parks
recenzija
Život mog pustinjaka
Ton Gospod daje i Gospod uzima. Isto tako i François-René de Chateaubriand. Iznova i iznova, u ovom prvom tomu Memoara s onu stranu groba , lik se uvodi samo da bi njihova smrt bila odmah objavljena. 'Predsednik Le Pelletier de Rosambo, koji je kasnije umro s takvom hrabrošću, bio je, kada sam stigao u Pariz, uzor neozbiljnosti.' I opet: 'Dolski biskup je bio . . . prijatelj moje porodice i prelat prilično umerenih političkih stavova koji je, klečeći, s raspećem u ruci, streljan sa svojim bratom.'
Ne pokušava se stvoriti neizvesnost s mnogim preokretima sreće koji su zadesili njegovu porodicu: 'Moj brat je poginuo na skeli', kažu nam gotovo odjednom; 'moje dve sestre su napustile svoje bolne živote nakon mnogo godina provedenih u zatvoru, a moja dva ujaka nisu ostavila dovoljno da plate četiri daske njihovih kovčega.' Ali ako nam takva upozorenja skreću pažnju na veliki politički preokret koji će oblikovati Chateaubriandov život, ovaj iskrivljeni manirizam ne može se u potpunosti pripisati Francuskoj revoluciji. 'Lovočuvar u Combourgu po imenu Raulx', rečeno nam je o Renéovim adolescentskim godinama, 'zavolio me [i] ubio ga je krivolovac.' Često je samo videti drugog čoveka značilo razmišljati o smrti. 'Kad bih sreo seljaka na kraju neke ugare, zastao bih da pogledam ovog čoveka čije je vreme setve provedeno u seni iste pšenice među kojom će uskoro biti požnjeven.'
Kada Memoari nisu 'registar umrlih', oni su hronika izgnanstva. 'Kada sam napustio majčinu utrobu, prošao sam svoje prvo izgnanstvo', počinje treće poglavlje. Bebu René je dojila dojilja. Sa sedam godina ostavio je svoju medicinsku sestru u živahno domaćinstvo svoje bake i strica u selu Plancouët, nedaleko od Saint-Maloa – ali ovo, jedno od retkih mesta 'gde sam ikada upoznao sreću', bilo je i 'prvo koje mi je nestalo iz vida'. Smrt je ušla, čineći ga 'usamljenijim i usamljenijim mestom'. 'Od tada', izračunava Chateaubriand, 'dvadeset puta oko mene su se formirala i raspadala društva.' Na 30. stranici dela koje bi se sastojalo od tri toma, centralna je tema naglašeno: 'Ova nemogućnost trajanja i kontinuiteta u međuljudskim odnosima, duboki zaborav koji nas prati gde god da krenemo, nepobediva tišina koja ispunjava naše grobove i prostire se odatle u naše domove, stalno me stavlja na pamet našu neumoljivu izolaciju.'
Moglo bi se očekivati da je piscu ovih reči druželjubivom momku zauvek uskraćeno društvo. Nikako. Dok Chateaubriand čezne za prisustvom bliske porodice i prijatelja, ništa ga ne nervira više od praznog brbljanja ili slučajnih poznanstava: 'Smiluj mi se!' moli kada mu preti poseta određenih engleskih lordova i dama. 'Ko će me spasiti od ovih progona?' Uopšteno govoreći, on nam kaže: 'Ne razgovaram sa povremenim poznanicima o svojim interesima.' Ova prividna kontradikcija između usamljenosti i mizantropije povezana je s drugim nerešenim sukobima koji njegovom životu i sećanjima daju toliko svojeglave energije. Vezan je za prošlost, ali insistira na potrebi da se krene napred u budućnost; uvek odan rojalističkoj stvari, on ipak podržava mnoga načela revolucije; prvi zagovornik, kao romanopisac, francuskog romantizma, on sebe opisuje kao metodičnog radoholičara. 'Ja sam bizaran androgin', zaključuje on, 'kovan različitom krvlju moje majke i mog oca.'
Apolline de Bedée i René de Chateaubriand père su zaista bili divno neusklađeni, ona je „bujna i živahna koliko i on bezizražajan i hladan“. Od desetoro dece koju su rodili, prvo četvero je umrlo ubrzo nakon porođaja. Zatim je došao Jean-Baptiste, nesrećni brat, a za njim četiri kćeri. Konačno, 1768. godine, devet godina nakon njegovog brata, tu je bio René. 'Bio sam poslednji', kaže nam. Taj osećaj da je kasno i nevoljko stigao u porodicu njegovih roditelja kasnije će se preobraziti u pogled na sebe kao poslednjeg preživelog sveta koji je revolucija odbacila.
Reneove sestre, razmišlja on, gotovo sigurno 'duguju svoje postojanje želji mog oca da osigura svoje ime rođenjem drugog sina'. Škrtnim, despotskim i pretećim, René Pèreom je 'dominirala' 'jedina strast' za 'prezime'. Chateaubriandi prethodne generacije zapali su u polusiromaštvo i on je svoj život posvetio vraćanju njihovog prijašnjeg prestiža, na kraju zaradivši bogatstvo u trgovini robljem u Zapadnoj Indiji. Početne stranice Memoara daju porodično stablo od 11. stoleća pa nadalje; Chateaubriand opisuje ove odlomke kao 'dečačke recitacije', ali drvo je ključno za razumevanje načina razmišljanja njegovog oca, brata i ujaka, za koje su lepe gradacije plemenite loze bile važnije od stvarnog porodičnog osećaja. Kasnije će i sam Šatobrijan biti ubeđen da se prijavi za prijem u Malteški red i da se predstavi kralju u Versaju, ali njegovo srce nije bilo u tome: od ranog detinjstva tražio je društvo, a ne pedigre. Kao dečak u kući svoje majke u Saint-Malou bio je očaran mišlju da je veća zajednica 'zatvorena u svom gradu svake noći pod istim ključem . . . kao članovi jedne porodice'. Na veliku zaprepaštenje njegove majke, 'gradski ježevi [bili] su moji najbliži prijatelji.' Kada nije bilo s kim da se igra, društvo je nalazio u prirodi. Kroz Memoare , talasi, ptice, drveće i brda personifikovani su kao pratioci, dok se delovi prirode, uvek sa obožavanjem opisani, zamišljaju kako jedni drugima prave društvo. Mesec se ne povlači sam. Prati ga povorka zvezda. Dok se spušta na horizont moje rodne obale, njegova tišina se produbljuje i širi morem; on tone do horizonta, lebdi nad njim, a zatim, pokazujući samo pola lica, zadrema, pogne glavu i nestane u mekom bujanju vode.'
Chateaubriand se, za razliku od nesretnog oca, ipak povukao sam. Porodica se preselila iz Saint-Maloa u očev 'mračni i melanholični' zamak u Combourgu, gde je njegov strogi otac 'rasterao [porodicu i sluge] u svaki ugao zamka', tako da je René bio primoran da svije 'moje gnezdo u nekoj vrsti izolovane ćelije u kupoli'. 'Pretvoreni u statue' očevim inhibirajućim prisustvom svake večeri i večeri, on, njegova majka i njegova sestra Lucile bi nakon toga uživali u 'bujici' brbljanja pre nego što René proveri ispod njihovih kreveta za uljeze i krene u svoju udaljenu sobu da se suoči sa mrakom. 'Moja je pobeda bila toliko potpuna da su noćni vetrovi koji su dopirali do moje nenaseljene kupole ubrzo postali igračke mog izuma i krila mojih snova.' Dakle, francuski romantizam je rođen iz strogosti raspadajuće aristokratije.
Bilo bi teško preuveličati elokvenciju i šarm Chateaubriandovog prizivanja njegovog detinjstva: njegovu intuiciju da ga je krutost roditelja prisiljavala na loše ponašanje; njegova intenzivna vezanost za prirodu i more; ljubavni portret njegove misteriozne sestre Lucile, s kojom je uživao u prevođenju 'najtužnijih i najlepših odlomaka Jova i Lukrecija'; njegovo gađenje prema školi uprkos zavidnoj mogućnosti za učenje („Rođen sam sa prirodnim sposobnostima za skoro sve“); i njegova svest, u adolescenciji, da ga intimna vezanost za majku i sestre sprečava da ima obične odnose sa devojkama: 'Da mi je predat najlepši rob ..., kunem se da ne bih znao šta da pitam je.' Ova nespretnost navodi Renea da izmisli "fantomsku ljubav" . . . da hoda pored mene'. 'Dao sam joj oči jedne mlade devojke sa sela i ružičaste obraze druge . . . i ukrao sam nekoliko milosti sa slika Bogorodice u crkvi.' Kao i sa drvećem i pticama, izmišljao je društvo u samoći, "delirijum" koji je u ovom slučaju "trajao dve cele godine". Na kraju, rastrgan između idealne mašte i jalove stvarnosti, pokušao je da se ubije. Ali pištolj u njegovim ustima nije hteo da opali. Bilo je vreme za početak karijere.
Chateaubriandov otac odredio mu je život na moru. Otputovao je u Brest da se obuči za mornaričkog kadeta, ali jednom se 'prepustio sebi' . . . povukao u moju instinktivnu samoću'. Obuzet emocijama kada je video kako se francuska flota vraća kući iz bitke, odlučio je da se sam vrati kući, gde je bio zaprepašten kada je otkrio da mu je roditeljima drago što ga vide. Majka ga je sada pokušala gurnuti u sveštenstvo, ali dečak se bojao da nije za verski poziv; otišao bi u Indiju i umesto toga služio stranom princu. Na kraju ga je otac spakovao u kočiju za Cambrai sa potporučničkom komisijom za Navarski puk. Ubrzo nakon toga njegov otac je umro. Bilo je to 1786. godine, a René je imao 18 godina. Opuštena disciplina života vojnog oficira tada je omogućila ovom osetljivom i konfliktnom mladiću samo tri godine da upozna Pariz pre nego što je aristokratsko društvo koje je smatrao tako neskladnim zauvek uništeno i postalo samo predmet nostalgije.
Memoari su pisani tokom četiri decenije, a Šatobrijan je svoje poslednje ispravke napravio 1846. godine, u dobi od 78 godina . Delo je podeljeno na lako probavljive delove retko duže od pet stranica i na čelu sa naslovima koji izgledaju kao radne beleške: ' moj brat, moj rođak moreau, moja sestra, comtesse de farcy , ili ' izvini, da li bi me moj otac cenio? ' Ili opet, sa tipičnom ironijom: ' život mog pustinjaka u parizu '. Ispod ovih funkcionalnih naslova dato nam je mesto i datum pisanja: ' Berlin, maj 1821; revidirano u julu 1846. ', London, od aprila do septembra 1822. '. Efekat je da čitaoca učini da bude stalno svestan prisustva autora; Chateaubriand često nudi brbljave preambule, kao da želi sebi pomoći da se smiri na svom zadatku, možda upoređujući svoju sadašnju i prošlu situaciju, kao kada je u Engleskoj kao francuski ambasador 1822. pisao o svom vremenu kao siromašnom izgnanstvu u Londonu trideset godina pre. Drugde nam skreće pažnju na političke događaje koji se dešavaju dok on piše. 'Između poslednjeg datuma ovih Memoara , napisanih u Vallée-aux-Loups, januara 1814. do danas, u Montboissieru, jula 1817., prošle su tri godine i šest meseci. Jeste li čuli da je imperija pala?' Ubrzo shvatamo da su memoari još jedna manifestacija Chateaubriandove kompulzivne navike da sebi stvara društvo. 'Večeri su duge . . . kad padne noć, moje sekretarice me napuštaju . . . u mojoj sobi, sam sa peći vrlo sumornog izgleda . . . šta da radim sa svojim vremenom? . . . Što ako nastavim svoje Memoare ?'
Da bi ovom mešanju prošlosti i sadašnjosti dodao – starac koji govori o mladom, bogat čovek o siromahu – Šatobrijan često poredi sebe ili svoje likove sa istorijskim ličnostima ili književnim likovima. Francuska flota koja se vraća u Brest stavlja ga na pamet Augustovih trijera koji se vraćaju na Siciliju nakon pobede nad Sekstom Pompejem. Indijanci se porede sa starim Grcima, Tomas Džeferson sa Perikleom. Tako se gradi gusta zajednica, a Memoari postaju prošireni oblik otpora onima koji bi pomeli tradiciju u besu svojih revolucionarnih ideala, zamenjujući 'dane veze' s 'danima izolacije'.
Zaklevši se na očevu opsesiju privilegijama, Chateaubriand je osećao simpatije prema narodnim nemirima kasnih 1780-ih. Opisuje svoje prvo bavljenje politikom, povratak iz Pariza u Bretanju kako bi učestvovao na sastancima staleža, i svoju sramotu što je uprkos strašnim uslovima seljaštva 'plemstvo' . . . odbio da sklopi bilo kakav aranžman koji bi njihovu imovinu učinio oporezivom.' Međutim, čim je rulja postala nasilna, njegovo mišljenje je počelo da se menja. „Pređi sada, čitaoče“, upozoravaju nas. 'Gazi reku krvi koja zauvek odvaja stari svet, koji napuštaš, od novog sveta, na čijem početku ćeš umreti.'
Rastuća odvažnost radnika, haos političkih sastanaka, kolebanja kralja i njegovih generala su uverljivo opisani, kao i linč guvernera Bastilje – 'prebijenog do smrti na stepenicama Hôtel de Ville' – i pojava muškaraca na ulicama Pariza koji nose odsečene glave na štukama. Ali ono što se najsnažnije pojavljuje je Chateaubriandova poteškoća u pronalaženju pozicije za sebe usred ovih previranja. Hladan kada su se drugi zahuktali, spreman da bez razmišljanja rizikuje svoj život kada se suoči sa nekim gnevom (strah je u potpunosti odsutan u njegovom iskazu), on ipak nije mogao da odluči koga će podržati. Kada se njegov puk podelio između rojalističkih oficira, koji su emigrirali, i običnih vojnika, koji su ostali, mladić je bio u nedoumici: 'Niti sam usvojio niti odbacio nove ideje . . . Nisam želio ni da emigriram ni da nastavim svoju vojnu karijeru i zato sam dao ostavku na svoju komisiju.' Sve do čega mu je zaista stalo bile su 'univerzalne ideje slobode i ljudskog dostojanstva', ali 'kanibalske gozbe' su bile posvuda: 'Dovoljno je bilo nositi 'aristokratsko' ime da bi bio izložen progonu.' 'Kada je osoba izgubljena iz vida na 24 sata, niko nije bio siguran da će je ponovo videti.' Odjednom se Chateaubriand odlučio na tok akcije koji je bio ekscentričan do granice ludosti. Otišao je u Ameriku i otkrio Severozapadni prolaz. 1791. godine, 'napuštajući svoju razbijenu zemlju', otplovio je za Baltimore.
Mnogo je debata o tome šta je Šatobrijan zaista uradio i video za svojih pet meseci u Americi. Svakako je ideja o neustrašivom istraživaču ubrzo zaboravljena. Putovanja koja opisuje – do Njujorka, Bostona i Nijagare, zatim južno niz reke Ohajo i Misisipi – bila su više hirovita antropološka nego naučna. Tvrdi da je upoznao Džordža Vašingtona, ali mu istoričari ne veruju. On govori o tome kako je neko vreme živeo s plemenom Indijanaca, privlačeći ugodnu pažnju dve mlade skvo, ali se to čini prilično malo veroatnim, kao i skoro kobni pad na Nijagari zbog kojeg se držao za biljku 'pola stopa od ponor'. Ovi delovi knjige, razigrani, idilični i bezbrižno spekulativni, nemaju ništa od pomnog promatranja materijala koji dolazi pre, kao da je istinitost postala irelevantna kada se udalji od stvarnosti doma.
Ipak, njegovi izumi imaju smisla kada se posmatraju u odnosu na dilemu koju mu je revolucija predstavila. Washington je prikazan kao plemenit, razuman vođa koji podržava republikanske vrednosti, ali bez ružne ambicije i nasilja pariških ideologa, osoba koju bi Chateaubriand mogao slediti. Samim Amerikancima treba zavideti na njihovim slobodama, iako one nisu utemeljene na moralnom osećaju . . . [ali] žeđ za profitom'. On sam sebe uverava da tamo 'porodični osećaj jedva da postoji', implicirajući da je Francuska ipak bolje mesto. Ogromnost Amerike – 'samoće koje dele samoće' – čini još potrebnijim imati društvo, pa makar samo ono od notesa i potencijalnog čitaoca. Drevne indijanske kulture podstiču njegove snove o krvnim vezama i bliskosti s prirodom, ali sami Indijanci, vidi on, su u krajnjem padu; ne nude budućnost. Ipak, on je fasciniran njihovom navikom da novorođenčadi daju ime i titulu najstarijeg člana porodice, običaj koji „vaskrsava mrtve“ . . . povezuje dva ekstrema života . . . prenosi neku vrstu besmrtnosti nečijim precima i pretpostavlja da su oni prisutni među njihovim potomcima.' To je upravo projekat Memoara . Takođe je 'smiješno'.
Što se tiče indijanskih žena ili devojaka, one brzo zamenjuju Chateaubriandovu fantaziju kao idealno društvo. Razumevajući malo, on može na njih projektovati sve što mu se sviđa, i upravo će to učiniti kada dođe da piše svoje romantične romane smeštene u Ameriku. Postoje čak i uznemirujući nagoveštaji onoga što bi se danas moglo nazvati seks turizmom. 'Mala Indijka od 14 godina po imenu Mila, koja je bila jako lepa (Indijanke su lepe samo u tim godinama), pevala je šarmantnu pesmu.' On je zaljubljen. 'Ako ikada objavim .. ludosti svoje mladosti i govorim slobodno kao sveti Klement Aleksandrijski, sigurno ćete tamo sresti Milu.'
Sve manje i manje siguran 'u glavni cilj [svog] putovanja u Ameriku', Chateaubrianda je grubo probudio naslov u engleskim novinama koji je video u seoskoj kući na obali reke Ohajo. Luj XVI je bio uhapšen. 'Moj um je odmah prošao potpunu konverziju.' Odjednom je zauzeo poziciju. Borio bi se za svog osuđenog kralja; bio bi lojalan, čak i da ne veruje u stvar. Po povratku u Francusku, prvo što je uradio je prihvatio ugovoreni brak, koji su ga pritiskali majka i brat, sa ženom koju nikada nije video, ali čije bi mu bogatstvo omogućilo da se pridruži rojalističkoj vojsci. Bilo je to odricanje od svih njegovih snova o slobodi i garancija da će njegova potraga za idealnim društvom zauvek ostati odvojena od društvene stvarnosti. 'Bio sam oženjen', razmišlja on, 'da bi obezbedio sredstva da odem i budem ubijen za cilj koji nisam voleo.'
Još u Parizu 1792. godine, Chateaubriand je bio zaprepašten popularnim oduševljenjem giljotinom i golim razmerom pokolja. Odavde je njegova kritika žestoka. Nedostojni, licemerni, psihički osakaćeni ljudi upadali su u prostore koji im nisu pripadali. 'Članovi Nacionalne konvencije poverovali su da su oni najbenigniji ljudi na svetu . . . [šalju] svoje komšije da im režu vratove, sa izuzetnom senzibilnošću, radi veće sreće ljudske rase.' Ali, ostavivši svoju novu ženu i pobegavši u Brisel, jednako je prezrivo gledao i prema 'junacima iz fotelje' rojalizma. Jedino zadovoljstvo koje je imao u oronuloj vojsci sastavljenoj da se suprotstavi revoluciji bio je odraz da je to porodična stvar: 'Očevi su služili sa sinovima ... . . ujaci sa nećacima . . . braća s braćom.' Nakon meseci uzaludnog manevrisanja i okršaja, vojska je raspuštena, kako je i očekivao. Ranjen i pred samrtnim vratima, Chateaubriand je pobegao prvo na Gernzi, a zatim u London, gde je u narednih osam godina rešio problem šta da radi u životu tako što je postao pisac, osoba sa strane koja deli razmišljanja o nedostacima drugih. sa idealnim i simpatičnim čitaocem.
Stotinu stranica o Londonu su ohrabrujuće. Chateaubriand je voleo usko povezanu zajednicu francuskih prognanika. Previše ponosan u početku „da prihvati šiling koji se daje svakom emigrantu u gradu“, radovao se svom siromaštvu. Boraveći u engleskoj porodici dok je radio na nekim prevodima sa srednjovekovnog francuskog, zaljubio se u njihovu kćer tinejdžerku, a ona u njega. Tada je funkcija njegovog braka postala jasna: kada je majka predložila da on i Charlotte budu ujedinjeni u braku, umorni Chateaubriand je objasnio svoju situaciju i pobegao. U međuvremenu, u Francuskoj je njegov brat pogubljen, a majka, sestre i žena zatvoreni, delom kao odmazda za njegov beg. Na kraju puštena, njegova majka je umrla 1798. U pismu koje je prenosilo vesti, Chateaubriandova sestra Julie molila ga je da se 'u potpunosti odrekne pisanja'; religiozni skepticizam njegovog nedavno objavljenog 'Essai historique sur les révolutions' bio je nedostojan njega; pisanje je samo po sebi bilo suštinski nedostojno njega. Izbezumljen, odgovorio je tako što je napisao paean od 700 stranica za Genije hrišćanstva ; pomisao na majčinu patnju zbog njegovog ateizma učinila ga je hrišćaninom. „Nisam se predao“, priznaje, „nikakvom velikom natprirodnom svetlu: moje je uverenje proizašlo iz srca. Plakao sam i verovao.' Nije iznenađujuće, njegova sjajna odbrana hrišćanstva, knjiga koja je trebala napraviti njegovo ime i utrti put do diplomatske karijere nakon Burbonske restauracije, nije bila argument za činjeničnu istinu hrišćanstva, već za njegovu divnu prikladnost za ljudsko društvo, majke i sinove. Po prvi put je čeznuo za slavnom ličnošću, u nadi da će se 'podići u stan moje majke i nadahnuti anđele da pevaju o mom svetom pomirenju.
Nakon amnestije za rojalističke izgnanike 1800. godine, Šatobrijan se mogao slobodno vratiti u Francusku. Pomisao da se sada može vratiti svojoj ženi nije ga uzbuđivala. 'U Francuskoj više nisam imao imovinu niti mesto za život. Zemlja je za mene postala kameno njedro, grudi bez mleka. Ne bih tamo našao ni svoju majku, ni brata, ni sestru Julie. Lucile je još bila živa, ali se udala . . . i više nismo delili moje ime.' Ono što je presudilo jeste da vidi svoj krug prijatelja u Londonu, sve francuske izgnanike, kako se 'rastaju oko mene'.
„Raskrilio sam samo trećinu svoje priče pred vašim očima“, završava Šatobrijan prvi tom. 'Ako su patnje koje sam pretrpeo opterećivale moj proletni spokoj, sada, kada ulazim u plodnije doba, Renéova klica će se razviti i druga vrsta gorčine će se umešati u moju priču.' René (1802) bio je njegov veliki romantični roman, kome se Bajron veoma divio. U njemu Chateaubriand piše:
Ubrzo sam se našao više izolovan u svojoj zemlji nego što sam bio na stranom tlu. Neko vreme sam želeo da se bacim u svet koji mi ništa ne govori i ne želi da me sluša . . . ali sam shvatio da dajem više nego što uzimam. Od mene se nije tražio ni lep jezik ni duboka osećanja, samo da svoj život spustim na nivo društva.
Ukratko, i dalje je imao problem da nađe dostojnu poziciju za sebe u nedostojnom svetu; ili bolje rečeno, transformisao je aristokratsku hauteur svog oca u sumornu superiornost romantičnog romanopisca.
'Što je talenat intimniji, individualniji i nacionalni', primećuje Chateaubriand na kraju svojih promišljanja o engleskoj književnosti, 'to više njegove misterije izmiču umu koji nije, da tako kažemo, "sunarodnik" ovog talenta.' Misao je u skladu sa njegovim shvatanjem ličnosti kao nečega konstruisanog u zajednici i tradiciji, i ne može se ne osećati koliko više Memoari moraju značiti francuskom čitaocu. Ipak, Alex Andriesse je odradio divan posao sugerisući raspon tona i osećaja koje Chateaubriand nudi, njegove pomake od ekstatičnog ka suhom, od opisnog ka kriptičkom. Čak i na engleskom deluje kao kompulzivno citirani, posebno u trenucima njegovog vrhunskog pesimizma. 'Svake noći dok ode u krevet, čovek može prebrojati svoje gubitke.' 'Lanac žalosti i sahrana koji nas okružuje nikada nije prekinut.' 'Svi moji dani su zbogom.' Iznova i iznova, čitajući Memoare, čujemo glasove Šopenhauera, Ciorana i Becketta. Malone umire , gde umirući Malone ispunjava dane pre svoje željene smrti pričajući sebi nejasne autobiografske priče, čini se parodijom na Memoare ili im posveta. Memoari s onu stranu groba nisu trebali biti objavljeni, Chateaubriand je prvobitno nameravao izdanje pedeset godina nakon njegove smrti, delom kako ne bi naneli štetu onima koje je voleo, ali i kako bi njihovo objavljivanje moglo biti povod za uspostavljanje kontakta sa budućih generacijama, potvrđujući zajednicu između živih i mrtvih, a posebno između pisaca različitih dobi, 'društvo slavnih jednakih, koji se otkrivaju jedni drugima putem znakova . . . shvaćenih samih od sebe'. Odjeci Šatobrijana u tolikoj egzistencijalističkoj literaturi 20. veka sugerišu da, uprkos svim njegovim poteškoćama u pronalaženju dobrog društva među svojim savremenicima, on u dužoj perspektivi postaje figura sa kojom svi možemo biti bliski. Možda je dobro pogodio kada je u svom predgovoru napisao: 'Život mi je loše pristajao; smrt će mi možda više odgovarati.'
23. 10. 2024.
David Grosman, Doba genija ( legenda o Brunu Šulcu) - Drugi deo
U jednoj staroj kući u Berševi, gradu na jugu Izraela, u rano leto 2008. godine, sreo sam se sa Zeevom Flajšerom. Nizak čovek, vitak, ćelav, sa ogromnim naočarima, imao je tada 83 godine, bio je bistar, ironičan i razočaran, a humor mu je bio protkan gorčinom. I bio je, pre svega, skroman i nije propuštao priliku da umanji svoj značaj ili da se naruga samom sebi. Voleo je da piše “satirične pesme i usputne aforizme”, a svoje radove sabrao je u knjizi Nad mojim jedrenjacima. U mladosti, od 1939. do 1941. godine, Flajšer je bio učenik Bruna Šulca u gimnaziji Šternbah, privatnoj srednjoj školi za Jevreje u Drohobiču. Bila je smeštena u Saskjevičevoj ulici, nedaleko od centra grada.
Šulc je zvanično bio nastavnik umetnosti i zanata”, ispričao mi je Flajšer. “Bio je veoma stidljiv i suzdržan. Reputacija mu je bila slaba, u očima drugih, stranaca. Zašto? Zato što je čovek, na kraju krajeva, morao da zarađuje za život! A neko poput Šulca, koji je pisao ‘besmislice’, nije imao nikakvog uticaja. U najboljem slučaju su na njega gledali kao na ljudski opiljak… Njegovi prijatelji, uglavnom ljudi iz sveta književnosti, sredili su mu posao u gimnaziji. Oni, njegovi prijatelji, prepoznali su njegov talenat i genij, to je bilo nakon što je objavio knjige. Videli su da nije imao šanse da preživi u klimi u kojoj se vrednovao samo novac i odlučili su da mu pomognu.
“Trebalo je da nas uči crtanju i rukotvorinama, ali je jako brzo shvatio da ga, kao nastavnika umetnosti, njegovi učenici neće poštovati. Opšte uzev, bio je od onih ljudi koji se izvinjavaju zbog toga što postoje, tako da možete da pretpostavite šta se dešavalo na časovima. U Šulcovom razredu su bili uglavnom problematični klinci, a on je znao da će im biti meta i da će ga ismevati, pa je jako brzo shvatio, rekao bih, da može da se toga spase samo ako bude radio nešto drugačije. I došao je na briljantnu ideju: pričao nam je priče. Improvizovao je priče, na licu mesta, radio je to i to je bilo kao da slika rečima. On je pričao priče, a mi smo slušali, čak su i najdivljije zverke slušale”.
Flajšer se nasmejao. “Skoro da ništa drugo nije radio. Mislim da za celu godinu nije povukao nijednu liniju na tabli… Ali pričao je priče. Došao bi u učionicu, seo, a onda iznenada ustao i počeo da šeta naokolo, da priča i gestikulira rukama, onim njegovim glasom, a i najgori klinci sedeli su očarani”.
Pitao sam ga kakav je glas imao Šulc.
“Kada je govorio blago, plenio je. U njegovom glasu nije bilo imperativa. A uvek je bio tu onaj osećaj da je slušao sam sebe, kako bih rekao, kao da je to za njega bila neka vrsta muzike. Govorio je monotonim glasom, ali živopisno. Nije ga bilo briga za zapete i znakove pitanja. Ali ostavljao je jak utisak. Njegova je ćutnja bila impresivna. Njegova je muzika bila u tišini. I mi, učenici, prilagodili smo se toj tišini. Očigledno nije umeo da govori glasno.
“A pribojavao nas se”, dodaje je Flajšer. “Bio je uvek u nekom gardu… Pošto je većina učenika videla u njemu lemeha, šmokljana, ali bi, kada je pričao priče, umuknuli. Nisu mnogo razumeli, ali su osećali. Ne znam da li je ikada zapisao ijednu od tih priča. Ne sećam se posebno nijedne od njih. Ali sećam se da to nisu bile priče od ovog sveta, bile su mistične. Posle rata sam pitao jednog prijatelja koji je išao sa mnom tamo u gimnaziju i on se uopšte nije sećao Šulca. Ali je na mene Šulc ostavio utisak, verujem zbog svojevrsnog osećanja inferiornosti, kakvo me i dan-danas prati, a on, Šulc, takođe ga je nosio u sebi i to nas je povezivalo”.
“Šulca sam poznavao i zato što je živeo preko puta moje tetke u Bednarskoj ulici”, nastavio je Flajšer.
Imao je godina koliko moj otac. Stariji od mene 33 godine. Dok nam je predavao, nisam mogao da se obuzdam, pa bih posle časa poleteo za njim: ‘Profesore!’ (tako smo zvali sve naše nastavnike) i pitao ga šta je mislio sa tom pričom koju nam je ispričao, a on bi zastao i pričao sa mnom na ravnoj nozi. Iako su ga već tada zvali jednim od divova poljske književnosti. Manjak samopouzdanja kod njega bio je očigledan. Došao bi na čas sa onim ‘izvinite što sam došao’, ‘izvinite što dišem’, takva ličnost, hodao je pogureno, uvek je u njemu bilo tog izraza pogurenosti”.
“Njegov smisao za humor bio je smejanje samome sebi… Kada bi počeo da pripoveda, na trenutak ne bi bio siguran u sebe, uvek pri početku, ali čim bi zavrteo priču i video da se razred smirio, odjednom bi mu se pojavio osmeh, napola ironičan. Sad slušaju, sede, niko ne mrda. I onda taj njegov osmeh, bilo je to… kao da slavi privremenu pobedu, ali se istovremeno na neki načim smejao samom sebi”.
U mojoj knizi Vidi pod: Ljubav Bruno Šulc se pojavljuje i kao on sam, a i kao izmišljeni lik. Prerušenog u fiktivnog lika prošvercovao sam iz ratnog Drohobiča, pred nosom književnim stručnjacima i istoričarima, na marinu u Gdanjsku, gde je skočio u vodu i priključio se jatu lososa.
Zašto lososa? Možda zato što mi se losos uvek činio živom inkarnacijom putovanja. Oni se rađaju u bistrim rekama ili jezerima. Tamo neko vreme plivaju, a onda se upućuju ka slanoj vodi. Morem putuju u ogromnim jatima hiljadama kilometara, sve dok ne osete neki unutrašnji znak, a onda jato menja pravac i počinje da se vraća kući, na mesto gde su se izlegli. I ponovo losos pliva hiljadama kilometara. Usput bivaju plen drugim ribama, orlovima i medvedima. Dok im broj opada, oni jure uzvodno i plivaju uzvodno, uz vodopade visoke šest do devet metara, sve dok se onih nekoliko preostalih domognu baš onog mesta gde su se izmrestili i baš tu polože jaja. Bebe, kada se izmreste, plivaju preko mrtvih tela svojih roditelja. Samo retki odrasli lososi prežive i još jednom polaze na putovanje.
Kada sam prvi put čuo za životni krug lososa, pomislio sam da u njemu ima nečega veoma jevrejskog: taj unutrašnji glas koji iznenada odjekne kroz svest riba, podstičući ih da se vrate na mesto gde su rođene, na mesto gde su se formirale kao grupa. (Može biti i nečega jevrejskog u porivu da se napusti ta domovina i luta po svetu, u tom večnom putovanju.)
Ali nečeg drugog je takođe bilo u tome što me navelo da odaberem lososa, nečeg u dubokoj vezi sa pisanjem Bruna Šulca. Čitanjem njegovih dela shvatio sam da, u rutini naše svakodnevice, svoje živote najviše osećamo kada se oni gase: dok starimo, dok gubimo svoje fizičke sposobnosti, svoje zdravlje i, naravno, članove porodice i prijatelje koji su nam važni. Tada zastanemo na trenutak, uronimo u sebe i osetimo: ovde je nečega bilo, a sada ga nema. Ali kada čitamo Šulca, stranicu po stranicu, osećamo kako se reči vraćaju svom izvoru, najjačem i najautentičnijem bilu života u sebi. Odjednom poželimo više. Odjednom znamo da je moguće želeti više, da je život veći od onoga što neumitno bledi i čili u nama.
Kada sam napisao poglavlje “Bruno” u knjizi i opisao zamišljeni scenario u kom Bruno beži od propasti civilizacije i perfidnog jezika ljudi i priključuje se jatu lososa, osetio sam da sam veoma blizu tome da dotaknem koren samog života, primalni, goli impuls života, kakav lososi, reklo bi se, naznačavaju dugim putovanjem, onog o kom je i pravi Bruno Šulc pisao u knjigama i za kakvim je žudeo u svakoj svojoj priči, čeznući za carstvom Doba genija.
Doba genija je za Šulca bilo svako doba pokretano verom da život može da bude ponovo stvaran snagom mašte, strasti i ljubavi, verom da očaj još nije odbacio ijednu od ovih moći, da još nismo izjedeni sopstvenim cinizmom i nihilizmom. Doba genija je za Šulca bio period savršenog detinjstva, nesputan i pun svetla, period koji bi, ako bi u nečijem životu potrajao makar i tren, toj osobi nedostajao u svim potonjim godinama.
“Da li se Doba genija ikada pojavilo”, pita Šulc, a mi, njegovi čitaoci, pitamo se zajedno s njim. Da li je zaista postojalo doba plemenitog nadahnuća, doba kada se čovek mogao vratiti svom detinjstvu? Kada je čovečanstvo moglo da se vrati svom detinjstvu? Doba kada je prvobitna reka života, vitalnosti, kreativnosti veličanstveno bujala? Doba kada suštine nisu bile zamrznute u formama, kada je sve još bilo moguće, štedro i tek je počinjalo?
Da li se Doba genija ikada pojavilo, pita Šulc. I, ako jeste, da li bismo ga prepoznali, odgovorili na njegov tajanstveni poziv? Da li bismo se usudili da se odreknemo razrađenih odbrambenih mehanizama koje smo stvorili protiv prepotopske divljine i vulkanskog izobilja takvog doba, ograde koje su, malo pomalo, postale naš zatvor?
Nekoliko godina pošto je Šulc napisao tu rečenicu došlo je sasvim suprotno doba. Doba pokolja. Ogromne, bezlične destrukcije. A opet su na taj užasavajući poziv odgovorili mnogi, toliko mnogo njih, uz deprimirajuću revnost.
U Vidi pod: Ljubav sam se borio da oživim, makar i na samo nekoliko stranica, Doba genija, onako kako ga je Šulc nagovestio u svojim spisima. Pisao sam o dobu u kom je svaka osoba stvaralac, umetnik, a svaki ljudski život jedinstven i dragocen. Doba u kom je svaki odrasli osećao nepodnošljiv bol zbog našeg fosiliziranog detinjstva i iznenadnu potrebu da oljušti koru koja se oko nas stegla. Doba u kom svako zna da ubistvo neke osobe znači uništenje jedinstvenog umetničkog dela, onakvog kakvo se nikada ne može nadomestiti. Doba u kom više nije moguće misliti tako da ishod budu rečenice poput “Ubio sam tvog Jevreja” ili “Sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja”.
Staljin je jednom rekao: “Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika”. Kada čitam priče Bruna Šulca, mogu da u njima, a i sebi samom, osetim neprestano kucanje tog pulsa da potrem tu izjavu, impuls da spasem život pojedinca, njegov jedini, neprocenjivi, tragični život od te “statistike”. A takođe, naravno (da li je to potrebno uopšte reći?) potrebu da spasem, izbavim i iskupim život i smrt samog Šulca.
Za jedino svedočanstvo o ubistvu Šulca u getu u Drohobiču 19. novembra 1942. godine dugujemo njegovom sugrađaninu Izidoru Fridmanu, koji je preživeo tu klanicu”, piše Ježi Ficovski u knjizi Pisma i crteži Bruna Šulca, objavljenu na engleskom 1988. Ficovski citira Fridmana, koji je izbegao užase nacizma zahvaljujući falsifikovanim ispravama. “Bili smo prijatelji pre rata i ostao sam sa njim u bliskom kontaktu sve do dana njegove smrti u drohobičkom getu. Kao Jevreja me je Judenrat zadužio da radim u biblioteci pod upravom Gestapoa, kao i Šulca. Bio je to magacin napunjen knjigama iz svih javnih i privatnih biblioteka… Jezgro joj je bila zbirka jezuita iz Kirova. Sadržala je oko 100.000 tomova koje je trebalo da Šulc i ja katalogizujemo ili damo da se unište. Ovaj zadatak trajao je nekoliko meseci, bio nam je jako blizak i veoma zanimljiv, a bio je i raj u poređenju sa zadacima zadavanim ostalim Jevrejima”.
Savršeno je jasno to što Fridman hoće da kaže, ali mi je teško da poverujem da je Šulc bio indiferentan prema značaju tog posla stavljenog pred njega, sa sve surovom ironijom da je baš on bio čovek osuđen na to da odluči koje knjige treba da budu sačuvane, a koje uništene.
“Proveli smo mnoge sate u razgovorima”, nastavlja Fridman. “Šulc mi je tada rekao da je sve svoje spise, beleške i prepisku poverio jednom katoliku izvan geta. Nije mi, nažalost, rekao ime te osobe ili možda jeste, ali sam zaboravio. Razmatrali smo i mogućnosti Šulcovog bekstva u Varšavu. Prijatelji… su mu poslali (lažnu) ličnu kartu iz Varšave. Obezbedio sam mu novac i dolare, ali je on stalno odlagao dan odlaska. Nije mogao da skupi hrabrosti i mislio je da sačeka dok i ja ne dobijem ‘arijevske’ papire.
“Tog datuma kog se ne sećam, 1942. godine, ali poznatog kao Crni četvrtak u Drohobiču, Gestapo je napravio masakr u getu. Ispalo je tako da smo bilo u getu da bismo kupili hranu… Kada smo začuli pucnjavu i videli kako Jevreji trče da bi spasli svoje živote, zbrisali smo. Šulca, fizički slabijeg, uhvatio je agent Gestapoa po imenu Ginter, zaustavio ga, prislonio mu je revolver na glavu i opalio dvaput.
“Te noći sam mu našao telo, pretražio džepove i njegova dokumenta i neke beleške dao sam njegovom sestriću Hofmanu, koji je izgubio život mesec kasnije. Pred jutro sam ga sahranio na Jevrejskom groblju. Posle oslobođenja Drohobiča 1944. godine nisam mogao da mu pronađem grob”. (U svojoj knjizi Drohobič, Drohobič, poljski jevrejski pisac Henrik Grinberg ističe da bi Fridmanu bilo teško da sam, golim rukama sahrani Šulcovo telo.)
Prema Ficovskom, Fridmanovo svedočenje ubistva Šulca je jedino dostupno. I ja sam tako mislio sve dok mi, usred razgovora u starom domu u Berševi, Zeev Flajšer nije ispričao sledeće:
“Te ’42. bio je Akcion koji je trajao ceo mesec. Uobičajeno bi Akcion trajao dan, dva. Nemci bi ispunili svoju kvotu Jevreja i bilo bi to gotovo. Ali tada, četiri nedelje. Noću je bilo zatišje, a danju su išli u lov. Ja sam tad bio na prinudnom radu, u rafineriji nafte. U pet ujutru bi svi morali da se pojave pred svojim kućama i odatle smo odlazili na rad sve do sedam uveče. Tada smo se dogovorili sa mojom majkom da ode ode u skrovište na mestu gde je moj ujak radio kao apotekar.
“I tako je nisam video od dana kada je počeo Akcion. Izgubio sam kontakt s njom i otišao sam da je potražim. Bio sam jako vezan za nju i odlučio sam, protivno svakoj logici, da nekako dođem do mesta gde sam mislio da ću je pronaći. I usput sam video kako su grupe Nemaca tražile tu i tamo Jevreja, ili više Jevreja, i ubijali su ih. Ovo nije bio Akcion u kom bi opkoljavali Jevreje da bi ih negde slali. Bila su to ubistva na licu mesta. Oni su prosto tražili bilo kog Jevreja, bilo gde, i ubijali ga. Vidite, danas nas zovu herojima. Jaki heroji! Bili smo miševi, većina nas. Krili smo se u rupama.
David Grosman, Doba genija ( legenda o Brunu Šulcu - Prvi deo
Za Brunom Šulcom (12. jul 1892 – 19. novembar 1942) ostale su samo dve zbirke priča, Prodavnica cimetove boje i Sanatorijum pod senkom peščanika, i nekoliko rasutih eseja i članaka o umetnosti. Pre nego što je ubijen u divljanju nacista po drohobičkom getu, na ulici, u gradu u kom je rođen, Šulc je napisao i roman Mesija, ali je rukopis izgubljen, izgleda zauvek. Priče samozatajnog nastavnika crtanja i jednog od najvećih stilista poljske književnosti 20. veka ni danas ne prestaju da prenose čitaoce u ceo jedan paralelni univerzum. Povodom 130 godina od rođenja i 80 godina od smrti Bruna Šulca, prenosimo ovde esej Davida Grosmana, svojevremeno objavljen u Njujorkeru, u kom izraelski pisac istražuje uticaj Šulcovog dela i svedočanstva i legende o njegovom životu i smrti.
Prolećno je popodne, nedelja na Uskrs, 1933. godine. Za recepcijom malog hotela u Varšavi stoji Magdalena Gros. Vajarka je, a njen skromni porodični hotel služi piscima i intelektualcima kao mesto za sastanke. U predvorju hotela sedi devojčica, Jevrejka od oko 12 godina, rođena u Lođu. Njeni roditelji poslali su je za raspust u Varšavu. Omanji čovek, vitak i bled, ulazi u hotel, nosi kofer. Pogrbljen je, a devojčica (ime joj je Džakarda Goldblum) deluje pomalo uplašeno. Grosova ga pita ko je. “Šulc”, kaže on i doda: “Nastavnik sam, napisao sam knjigu i…”
Ona ga prekine. “Odakle dolazite?”
“Iz Drohobiča”.
“I kako ste stigli ovde?”
“Vozom, sa Gdanjskog mosta”.
Žena počne da ga zadirkuje. “Tanc? Vi ste igrač?”
“Šta? Ne, nisam”. On odstupi korak nazad i popravi rever na sakou. Ona se smeje od srca, zbija šale, namiguje devojčici iza njega.
“A šta tačno radite ovde”, upita ona konačno, a on kaže u pola glasa: “Nastavnik sam u srednjoj školi. Napisao sam knjigu. Neke priče. Došao sam u Varšavu na jednu noć da ih dam madam Nalkovskoj”. Magdalena Gros se zakikoće i odmeri ga. Zofija Nalkovska poznata je poljska spisateljica i autorka drama. Osim toga, povezana je sa prestižnom izdavačkom kućom Roj. Grosova, uz osmeh, zapita: “A kako će vaša knjiga stići do madam Nalkovske?”
Čovek zamuca, skrene pogled, ali odlučno nastavi da govori: neko mu je rekao da madam Gros poznaje madam Nalkovsku. Ako bi bila ljubazna…
I kada je to rekao, Magdalena Gros prestala je da ga zadirkuje. Možda je to, pomisli devojčica, zato što izgleda tako preplašeno. Ili je to zbog njegove očajničke upornosti. Grosova odlazi do telefona. Razgovara sa Zofijom Nalkovskom i kaže joj za čoveka. “Ako bih morala da pročitam rukopis svakog čudaka koji dođe u Varšavu sa knjigom”, kaže Nalkovska, “ne bih imala vremena da pišem svoje”.
Magdalena Gros zamoli je da baci pogled na knjigu. Šapuće u telefon: “Učinite mi uslugu. Pogledajte samo prvu stranu. Ako vam se ne dopadne, uklonićete mu svaku sumnju iz srca”.
Zofija Nalkovska nevoljko pristane. Magdalena Gros spusti slušalicu. “Uzmite taksi. Madam Nalkovska će vas primiti za pola sata, na deset minuta”.
Šulc požuri napolje. Sat kasnije se vrati. Bez rukopisa. “Šta je rekla”, pita ga Magdalena Gros.
“Madam Nalkovska tražila je da joj naglas pročitam prvu stranu. Slušala je. Iznenada me je prekinula. Tražila je da je ostavim nasamo sa rukopisom i da se vratim ovde, u hotel. Rekla je da će se uskoro javiti”.
Magdalena Gros mu donese čaj, ali on ne može da ga pije. Čekaju u tišini. Atmosfera u prostoriji postaje ozbiljna i teskobna. Čovek šetka tamo-vamo po predvorju. Devojčica ga prati pogledom. Godinama kasnije, kada poraste, napustiće Poljsku, otići će da živi u Argentini i promeniće ime u Alisija. Postaće slikarka i udaće se za vajara Silvija Đangrandea. Ispričaće ovu priču novinaru tokom posete Jerusalimu, skoro šezdeset godina nakon što se dogodila.
Njih troje čekaju. Prenu se na svako zvono telefona. Konačno, kad se već primaklo veče, zove Zofija Nalkovska. Pročitala je samo 30 strana, ima tu stvari za koje je sigurna da ih nije razumela, ali joj se čini da je to otkriće, možda najvažnije otkriće u poljskoj književnosti u poslednjih nekoliko godina. Pričinilo bi joj čast da ona sama odnese rukopis izdavaču. Devojčica pogleda čoveka: izgleda joj kao da će se onesvestiti. Primaknuta mu je stolica. On seda i zariva lice u šake.
Među mnogim pričama, legendama i anegdotama o Brunu Šulcu koje sam slušao godinama, ova mi je posebno dirljiva. Možda zbog skromnog predstavljanja ovog sjajnog debija ili možda zato što je ispričana iz ugla nevine devojčice što sedi u ćošku predvorja i gleda čoveka koji joj deluje krhko kao dete.
I još jedna priča koju sam čuo: jednom, kada je Šulc bio dečak, u melanholiji večeri, njegova majka, Henrijeta, ušla je kod njega u sobu i zatekla ga kako zrncima šećera hrani poslednje muve u kući koje su preživele hladnu jesen.
“Bruno”, pitala je, “zašto to radiš?”
“Tako će skupiti snage za zimu”.
Bruno Šulc, poljski jevrejski pisac, rođen je 1892. godine u gradu Drohobiču, u Galiciji, tada delu austrougarske carevine, a danas u Ukrajini. Opus mu je nevelik: pretekle su samo dve zbirke priča i par desetina eseja, članaka i prikaza, zajedno sa slikama i crtežima. Ali ova dela sadrže ceo jedan svet. Njegove dve knjige, Prodavnice cimetove boje (1934, u prevodu na engleski objavljena kao Ulica krokodila) i Sanatorijum u senci peščanika (1937), čine fantastični univerzum, ličnu mitologiju jedne porodice, a napisane su jezikom nabijenim životom, jezikom koji je i sam glavni lik njegovih priča i jedini je oblik u kom one mogu da postoje.
Šulc je pisao i roman pod nazivom Mesija, izgubljen tokom rata.
Niko ne zna šta je bilo u njemu. Sreo sam jednom čoveka kome je Šulc pokazao uvodne rečenice. Ono što je pročitao bio je opis jutra kako se pomalja nad gradom. Svetlo postaje jače. Tornjevi i zvonici. Dalje nije video. Po objavljivanju njegove prve knjige, Šulca je poljski književni establišment odmah prepoznao kao retko talentovanog pisca. Kako su godine prolazile, postao je ličnost za koju su se jako zainteresovali čitaoci i pisci širom sveta.
Pisci poput Filipa Rota, Danila Kiša, Sintije Ozik i Nikol Kraus pisali su o njemu, po njemu gradili likove u svojim knjigama ili su menjali i ponovo ispisivali njegovu životnu priču. Oreol satkan od čuda i tajanstva stalno isijava oko njegovog dela i biografije. “Bio je jedan od onih ljudi na koje je vrhovni Bog položio ruku dok su spavali tako da su saznali ono što ne znaju, tako da su ispunjeni predosećanjima i slutnjama, dok su im odblesci dalekih svetova promicali preko sklopljenih kapaka”, pisao je Šulc o Aleksandru Velikom u svojoj priči “Proleće” (u prevodu Seline Vjenjevske). Ali isto to bi se lako moglo reći i za Šulca. A možda i za nas, njegove čitaoce, dok nam se njegove priče probijaju do uma.
Izgleda da svako ko voli Bruna Šulca ima svoju ličnu priču o otkriću. Meni se to dogodilo malo nakon što sam objavio svoj prvi roman, Osmeh jagnjeta. Novi pisac ponekad je kao nova beba u familiji. Dolazi iz nepoznatog, a njegova familija mora da pronađe načina da se poveže s njim, da ga učini bar malo manje “opasnim” u svojoj novini i tajanstvenosti. Rođaci se nagnu nad kolevku novorođenčeta, pažljivo ga zagledaju i kažu: “Vidi, vidi, ima nos kao čika Jakob! Brada mu je baš kao tetka Malkina!” Nešto slično dešava se kada postanete pisac. Svi požure da vam kažu ko je uticao na vas, od koga ste učili i, naravno, od koga ste krali.
Jednom me je telefonom pozvao čovek po imenu Danijel Šilit, poljski Jevrej koji se preselio u Izrael. Pročitao je moju knjigu i rekao: “Očigledno je da je Bruno Šulc mnogo uticao na vas”.
Bio sam mlad i ljubazan i nisam se raspravljao sa njim. Istina je da, sve do tada, nisam pročitao nijednu jedinu Šulcovu priču. Ali, posle tog telefonskog razgovora, pomislio sam da bi trebalo da pokušam da nađem neku od njegovih knjiga. I ispalo je da sam iste te večeri, u kući svojih prijatelja, naišao na knjigu njegovih sabranih priča prevedenih na hebrejski. Pozajmio sam je i pročitao. Pročitao sam celu knjigu za samo nekoliko sati. Čak mi je i danas teško da opišem trnce koji su me proželi.
Sklopio sam knjigu. Osećao sam se kao premlaćen. Kao da padam u bezdan gde su takve stvari moguće.
Pisac ne može uvek da tačno odredi trenutak u kom je knjiga proklijala u njemu. Na kraju krajeva, osećanja i misli akumuliraju se godinama, sve dok ne sazru i izbiju kroz čin pisanja. A opet, iako sam godinama želeo da pišem o Šoa, upravo su te dve rečenice, ti poražavajući primeri nacističke sintakse i pogleda na svet – “Ubio sam tvog Jevreja”, “U redu, sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja” – bile kap koja je prelila čašu, elektrošok koji mi je potakao varnicu da napišem roman Vidi pod: ljubav.
Mnogi Šulcovi poštovaoci znaju priču koju sam upravo ispričao o okolnostima njegove smrti. Poljski pisac i pesnik Ježi Ficovski, jedan od najvećih izučavalaca Šulcovog života i dela, u knjizi Regioni velike jeresi opisuje kako je, malo pred masakr na Crni četvrtak 1942. godine u Drohobiču, oficir Gestapoa Feliks Landau upucao Jevreja, zubara po imenu Lev, koji je bio pod “zaštitom” Karla Gintera, drugog oficira Gestapoa. Između Landaua i Gintera je neko vreme već bilo razmirica i ubistvo je potaklo Gintera na osvetu. Pošto je rekao šta namerava, otišao je da potraži Šulca, Jevreja pod Landauovom zaštitom. Koristeći se akcijom Crni četvrtak, upucao je Šulca na uglu Čakijeve i Mickijevičeve ulice. “Prema svedočenju nekoliko stanovnika Drohobiča”, piše Ficovski, “kada je sreo Landaua, Ginter je trijumfantno izjavio: ‘Ubio si mog Jevreja – ja sam ubio tvog'”.
Ovo je kanonska verzija priče. Ali postoje i neki koji veruju da je, iako je Šulc zaista ubijen u drohobičkom getu, taj užasni obračun izmišljen, da je legenda. Rasprava o Šulcovoj smrti traje decenijama. Očigledno ne postoji način da se ova tema razreši, niti očekujem da će još jedan dokaz, poput svedočanstva koje ću ovde preneti, sve to okončati.
Još u vreme kada sam shvatio da ću biti pisac znao sam i da ću pisati o Šoa. A što sam postajao stariji bio sam sve sigurniji da neću zaista razumeti svoj život u Izraelu, kao osobe, kao oca, kao pisca, kao Izraelca, Jevreja, sve dok ne razumem život koji nisam živeo – u vreme Šoa, u prostoru Šoa. Želeo sam da otkrijem šta je to u meni što bih mogao da iskoristim da se suprotstavim nacističkom pokušaju brisanja. Kako da očuvam ljudsku iskru u sebi u stvarnosti potpuno kreiranoj tako da je uništi?
Danas mogu da kažem da mi je Šulcovo pisanje pokazalo kako da pišem o Šoa, a u izvesnom smislu i kako da živim posle Šoa. Pojave se ponekad takvi trenuci milosti: otvorite knjigu pisca kog ne znate i iznenada osetite kako prolazite kroz magnetsko polje koje vas usmerava u drugom pravcu, kako pokreće vrtloge kakve teško da ste ranije osetili i ne umete da ih imenujete. Čitao sam Šulcove priče i osetio kako izbija život iz njih. Na svakoj stranici je bujala vitalnost, a život zanosio, odjednom dostojan svog imena; i to se dešavalo u svim slojevima svesnog i nesvesnog, u snovima, u iluzijama, kao i u košmarima. Osećao sam moć tih priča da me ponovo ožive, da me uznesu iznad osećaja paralize i očaja kakvi su me neumitno obuzimali svaki put kada bih pomišljao na Holokaust ili dolazio u dodir sa aspektima ljudske prirode koji su na kraju dozvolili da se on dogodi.
U priči “Manekeni” je Šulc pisao o svom ocu, prodavcu odeće:
Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi.[1]
Nema preciznije definicije samog Šulcovog pisanja, njegovog neprestanog traganja za “metafizičkom srži” stvari, ali i njegove hrabrosti i sposobnosti da začas promeni ugao posmatranja i vrati se, u poslednjem trenutku, na najironičniji i dvosmisleni način, Regionima velike jeresi.
U tome je snaga ovog pisca koji nema iluzija o samovoljnoj, haotičnoj i nasumičnoj prirodi života, a ipak je odlučan u tome da život, podjednako neodređeno i ravnodušno postojanje, natera da se preda, da se širom otvori i razotkrije jezgro značenja skriveno u njegovim dubinama. Dodao bih: jezgro čovečnosti.
Ali iako je Šulc veliki vernik u neki značaj ili smisao ili zakon koji pokreće i reguliše sve na svetu – ljude, životinje, biljke, čak i nežive objekte kojima često dodeljuje, uz izvestan osmeh, duše i želje – on je i dalje spreman da se iznenada otrgne iz te vere i potpuno je porekne, uz neku vrstu bezdanog, demonskog očaja kakav nam samo pojačava osećaj njegove suštinske usamljenosti i predosećanja da za tog čoveka nije bilo utehe na svetu.
Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...