J.R.R.Tolkien, Gospodar prstenova ( Prolog-1.O hobitima )

PROLOG

1.  O hobitima


    U ovoj je knjizi reč pretežito o hobitima i iz nje će čitalac  doznati štošta o njihovu značaju i nešto malo o njihovoj istoriji. Nešto više može doznati iz odabranih odlomaka Crvene knjige o Zapadnoj pokrajini koji su već obelodanjeni pod naslovom Hobit. Ta je pripovetka proistekla iz prvih poglavlja Crvene knjige koju je napisao sam Bilbo, prvi hobit koji se proslavio u svetu i koji je to svoje delo naslovio Tamo i opet natrag, jer je u njemu reč o njegovom putovanju na istok i o njegovom povratku: o pustolovini što je posle uključila sve hobite u velike događaje toga doba o kojima je ovde reč.

   Ipak, mnogi će možda poželeti da odmah na početku saznaju nešto više o tom izvanrednom narodu, a neki možda nisu ni videli spomenutu knjigu. Za takve čitaoce evo ponajpre nekoliko napomena o nekim važnijim stvarima iz hobitonauke i kratkog prisećanja na tu prvu pustolovinu.

      Hobiti su jedan neupadljiv ali prastar narod, nekad znatno brojniji nego danas; jer oni vole mir, tišinu i dobro obrađenu zemlju: najradije prebivaju u lepo uređenom i uzorno obrađenom seoskom predelu. Ne razumeju niti su ikad razumeli, pa nisu ni voleli, strojeve složenije od kovačkog meha, vodenice ili ručnog razboja, iako su vešto rukovali alatom. Čak su i u drevno doba obično zazirali od "velikih ljudi" kako nas nazivaju, a sad upravo panično beže od nas i sve ih je teže naći. Imaju dobro razvijen sluh i vid, a premda su skloni debljanju i nikad se ne žure bez potrebe, ipak se hitno i spretno kreću. Odvajkada su umeli brzo i nečujno nestati kad god bi na njih nabasali "veliki ljudi" koje nisu želeli sresti; tu su veštinu razvili do te mere da se ona ljudima mora činiti upravo čarobnom. Međutim, hobiti nisu zapravo nikad izučavali nikakvu magiju, a tu svoju sposobnost izbegavanja ljudi imaju zahvaliti samo profesionalnoj veštini koju su stekli nasleđem i vežbom, i tesnom povezanošću sa zemljom, u čemu ih veće i nespretnije rase ne mogu slediti. Jer oni su sitni stvorovi, manji od patuljaka: zapravo nisu tako čvrsti i snažni, iako nisu mnogo niži od njih. Različite su visine, negde između dve i četiri stope, po našim merama. Dan-danas malokad dosežu do tri stope, ali kažu da su se smanjili i da su nekad bili viši. U Crvenoj knjizi piše da je Bandobras Took (Rikobik), sin Isengrima Drugog, bio visok četiri stope i da je jahao prave konje. Sudeći po hobitskim predajama, njega su nadmašile samo dve slavne itorijske ličnosti; ali upravo o toj neobičnoj temi reč je u ovoj knjizi.

     Što se tiče hobita iz Shirea, o kojima je u ovim pričama reč, oni su u doba mira i blagostanja bili veseo narod. Odevali su se u jarke boje, napose su voleli žutu i zelenu, ali su malokad nosili cipele jer su im tabani bili tvrdi kao štavljena koža i obrasli bujnom kovrčavom dlakom, sličnom kosi na glavi, koja im je obično bila smeđe boje. Stoga je jedini obrt kojim se nisu mnogo bavili bilo obućarstvo, ali su imali dugačke i vešte prste i znali su izraditi mnoge druge korisne i zgodne stvari. Lica su im bila pre dobroćudna nego lepa, onako široka, blistavih očiju, rumenih obraza, usta vazda spremnih za smeh, za iće i piće. I doista su se smijali, i jeli, i pili, često i od srca, voleli su u svako doba  priproste šale i šest obroka na dan (kad god bi do njih mogli doći). Bili su gostoljubivi i uživali u zabavama i u darovima koje su velikodušno davali i rado primali.

       Belodano je da su hobiti, uprkos kasnijem otuđivanju, u rodu s nama; mnogo su nam bliskiji nego vilenjaci, pa i patuljci. Od pamtiveka su govorili ljudske jezike, na svoj način, voleli su i mrzili manje-više isto ono što i ljudi. Ali u kakvom smo srodstvu s njima, to se više ne može pouzdano ustanoviti. Poreklo hobita seže u daleke dane koji su odavno prošli i pali u zaborav. Samo vilenjaci čuvaju još nekakva svedočanstva o tom minulom vremenu, ali njihove predaje bave se gotovo isključivo njihovom istorijom, u kojoj se ljudi malokad pojavljuju a hobiti se uopšte ne spominju. Pa ipak je jasno da su hobiti zapravo živeli mirno u Međuzemlju mnogo godina pre nego što su ih drugi narodi uopšte primetili. A kako je svet, uostalom, oduvek bio pun nebrojenih čudnovatih stvorenja, činilo se da ta mala bića i nisu posebno važna. Međutim, u vreme Bilba i njegova naslednika Froda, oni su iznenada postali, a da to uopšte nisu želeli, i važni i čuveni uznemirivši veća mudraca i velikana.
     
      Ti dani, Treće doba Međuzemlja, odavno su prošli i oblik se svih zemalja promenio, ali krajevi u kojima su hobiti onda prebivali zasigurno su oni isti u kojima i sad borave: na severozapadu Starog sveta, istočno od mora. Hobiti u Bilbovo doba nisu više ništa znali o svojoj prapostojbini. Ljubav spram učenosti (izuzev rodoslovnih predaja) nije među njima bila posebno rasprostranjena, ali je u starim porodicama bilo još pojedinaca koji su proučavali njihove knjige, pa čak i skupljali izveštaje vilenjaka, patuljaka i ljudi o starim vremenima i dalekim zemljama. Njihovi su zapisi počinjali tek od naseljavanja Shirea, a najstarije legende jedva da su dopirale dalje od vremena seoba. Ipak, iz tih legendi, pa i iz nekih njihovih neobičnih reči i običaja, jasno proizlazi da su hobiti, kao i mnogi drugi narodi, u dalekoj prošlosti bili krenuli na zapad. U njihovim najstarijim pričama nazire se vreme kad su prebivali u dolinama gornjeg toka Anduina, između rubova Velike Zelene šume i Maglenog gorja. Ne može se više pouzdano utvrditi zašto su se posle upustili u težak i pogibeljan prelazak preko gorja do Eriadora. Njihove predaje govore o razmnožavanju ljudi u toj zemlji i o seni koja je pala na šumu tako da je potamnila i dobila novo ime Mrkodol.

      Pre nego što su krenuli preko gorja, hobiti su se već bili podelili na tri pomalo različita plemena: Dlakonoge, Šturove i Bledolike. Dlakonozi su bili tamnije puti, sitniji i niži, bez brada i bosi; šake i stopala bijahu im gipki i hitri, voleli su brda i visoravni. Šturovi bijahu širi, krupnije građe, imali su veća stopala i šake, i radije su prebivali u ravnicama i rečnim dolinama. Bledoliki su pak bili svetlije puti i kose, viši i vitkiji od ostalih, a najviše su voleli drveće i šumske krajeve.

       Dlakonozi su nekad davno imali mnogo posla s patuljcima i dugo su prebivali u podnožju gorja. Rano su krenuli na zapad i lutali kroz Eriador sve do Vetrovrha dok su ostali bili još u Pustošiji. Oni su bili najobičniji predstavnici hobita, i kudikamo najbrojniji među njima. Ujedno su bili najskloniji da se skrase na jednom mestu, i najbolje su očuvali običaj da žive u rovovima i rupama.         
     Šturovi su se dugo zadržavali uz obale velike reke Anduin i manje su zazirali od ljudi. Došli su za Dlakonozima na zapad i krenuli niz reku Glasnovodu na jug; mnogi su od njih dugo boravili između Tharbada i granica Dunlanda pre nego što su se ponovo zaputili na sever.

    Bledoliki su bili severno pleme, ujedno i najmalobrojnije. Oni su bili u boljim odnosima s vilenjacima nego ostali hobiti, bili su vičniji jezicima i pesmi nego obrtima, i odvajkada su više voleli lov nego ratarstvo. Prešli su bili preko gorja severno od Rivendella i spustili su niz reku Hoarwell. U Eriadoru su se ubrzo izmešali s ostalim plemenima koja su tu zatekli, ali kako su bili malo odvažniji i skloniji pustolovinama, često bi se našli na čelu plemena Dlakonoga ili Šturova. Čak se i u Bilbovo doba mogla još zapaziti jaka bledolička crta u uglednim porodicama kao što su bili Tookovi i gospodari Bucklanda.

    U zapadnim krajevima Eriadora, između Maglenoga i Modroga gorja, hobiti su zatekli i ljude i vilenjake. Tu su doista još prebivali ostaci Dúnedaina, kraljeva onih ljudi koji su bili došli preko mora sa Zapadnih strana, ali se njihov broj naglo smanjivao a zemlje su u njihovu Sjevernom Kraljevstvu bivale sve zapuštenije. Bilo je tu mesta napretek za doseljenike, pa su se hobiti uskoro počeli naseljavati u urednim zajednicama. U Bilbovo doba njihova su prvobitna naselja bila odavno nestala i pala u zaborav, ali jedno od prvih koja su postala važna još se održalo, iako smanjeno, a nalazilo se u Breeju i u okolnom Chetwoodu, četrdesetak milja istočno od Shirea.

      Sigurno su se već u to doba hobiti opismenili i počeli pisati po uzoru na Dúnedaine, koji su opet mnogo ranije bili naučili tu veštinu od vilenjaka. U to su doba zaboravili jezike kojima su se dotad služili i prihvatili Zajednički jezik ili Vestron, kako su ga zvali, što beše uobičajen u svim zemljama kraljeva od Arnora do Gondora, i na svim obalama mora od Belfalasa do Lunea. Ipak su zadržali nešto od svojih reči, kao i svoja imena meseci i dana i velik broj osobnih imena iz davnine.

    Negde u to doba legenda u hobita prvi put postaje istorija i vreme se počinje računati u godinama. Jer upravo hiljadu šest stotina prve godine Trećega doba, bledolička braća Marcho i Blanco odlaze iz Breeja; pošto su pribavili dopuštenje od velikog kralja u Fornostu, prešli su preko smeđe reke Baranduina na čelu velike skupine hobita. Prešli su preko Mosta kamenih lukova podignutog u doba najveće moći Severnog Kraljevstva, zaposeli svu zemlju s druge strane, između reke i Dalekog humlja. Oni su samo bili dužni dobro održavati veliki most, kao i sve ostale mostove i ceste, ići na ruku kraljevim glasnicima i priznavati vrhovnu kraljevu vlast.

     Tako je počelo računanje vremena po Shireu, jer je godina prelaska preko Brandywinea (kako su hobiti prekrstili tu reku) postala prva godina u Shireu, i od nje su se računale sve potonje godine. Zapadni su se hobiti zaljubili na prvi pogled u svoju novu domaju, ostali su u njoj i uskoro se ponovo izgubili iz istoriji  ljudi i vilenjaka. Dok je god postojao kralj, oni su službeno bili njegovi podanici, ali su vlast zapravo držali u svojim rukama njihovi poglavari, koji se uopćšte nisu mešali u događaje u vanjskom svetu. Sve do poslednje bitke u Fornostu s Veštac-kraljem iz Angmara slali su određen broj strelaca u pomoć kralju, ili su bar tako tvrdili, iako se to u ljudskim hronikama nigde ne spominje. Ali u tom je ratu propalo Severno Kraljevstvo, pa su otada hobiti tu zemlju smatrali svojom i među svojim glavarima birali namesnika koji je zastupao nestalog kralja. U sledećih hiljadu godina rietko su ih uznemirivali ratovi, pa su
napredovali i množili se posle crne pošasti (37. godine po Shireu) sve do nesretne Duge zime i gladi što je sledila nakon toga. Tada su mnoge hiljade hobita pomrle, ali dani nerodica (1158-60) bili su već davno minuli u vreme kad se zbiva ova naša priča, i hobiti su se opet bili navikli na izobilje. Zemlja bijaše bogata i izdašna, i premda je dugo ležala zapuštena kad su oni došli, nekad je bila dobro obrađivana i kralj je u njoj imao mnogo imanja, njiva, vinograda i šuma.

    Četrdeset sati hoda protezala se od Dalekog humlja do mosta na Brandywineu, a pedeset od severnih vriština do močvara na jugu. Hobiti su je prozvali Shire, kao područje pod vlašću njihova namesnika i oblast u kojoj se dobro posluje; i tu su, u tom ugodnom zakutku, lepo živeli i bavili se svojim poslovima, obazirući se sve manje i manje na vanjski svet u kojem su se zbivali mračni događaji, sve dok nisu poverovali da su mir i izobilje pravilo u Međuzemlju i nešto na što svaki pametni narod ima pravo. Zaboravili su ili zanemarili ono malo što su ikad znali o čuvarima i o mukama onih koji su omogućili višestoletni mir u Shireu. Bili su zapravo zaštićeni, ali nisu više o tome vodili računa.

     Nikad nisu hobiti nijednog soja bili ratoborni, i nikad se nisu borili među sobom. Dakako da su nekad davno bili prisiljeni boriti se da se održe u nesmiljenom svetu, ali u Bilbovo doba bijaše to već davna prošlost. Poslednje bitke koja se vodila pre nego što počinje ova priča, zapravo jedine bitke koja se ikad vodila u granicama Shirea, nije se više niko živ sećao: bitke na Zelenim poljima 1147. godine po Shireu, u kojoj je Bandobras Took odbio najezdu orka. Čak je i klima postala nekako blaža, a o vukovima koji su nekad po beloj zimi dolazili sa severa u pljačku, pričali su još samo dedovi svojim unucima. I tako, premda je još bilo nešto zaliha oružja u Shireu, ono im je uglavnom služilo kao trofej, obešeno ponad ognjišta ili po zidovima, ili izloženo u muzeju u Michel Delvingu. Oni su taj muzej zvali drangulijarnica zato što su sve što im nije bilo od neposredne koristi a nisu želeli odbaciti nazivali drangulija. Nastambe su im bile pretrpane drangulijama, koje su često poklanjali jedni drugima.

      Pa ipak, uza svu udobnost i mir taj je narod ostao neobično žilav. Kad bi došlo stani-pani, bilo ih je teško zastrašiti ili ubiti, a možda su upravo zato što im je bilo toliko stalo do dobrih stvari, mogli i bez njih kad bi morali, možda su zato mogli podneti sve teške udarce sudbine, neprijatelja ili nevremena na način koji je iznenađivao one koji ih nisu dobro poznavali i koji nisu gledali dalje od svojih trbuha i dobro uhranjenih lica. Premda nisu bili svadljivi, i premda nisu ništa živo ubijali iz užitka, dobro su se držali kad bi ih ko priterao uza zid, i još su znali, ako treba, rukovati oružjem. Dobro su gađali lukom i strelom jer su imali oštro oko i sigurnu ruku. I ne samo lukom i strelom. Kad bi se koji hobit sagnuo da dohvati kamen, valjalo je što pre pobeći u zaklon, što su dobro znale sve životinje koje bi se našle u blizini.

    Prvobitno su svi hobiti živeli u rupama u zemlji, ili su bar sami verovali da su živeli, i još su se uvek najbolje osećali u takvim nastambama, ali su se s vremenom morali naviknuti i na drukčija obitavališta. Zapravo su u Bilbovo doba u Shireu uglavnom samo najbogatiji i najsiromašniji hobiti zadržali taj stari običaj. Oni najsiromašniji prebivali su i dalje u najprimitivnijim jazbinama, zapravo u običnim rupama, sa samo jednim ili nijednim prozorom; a bogataši su još gradili znatno raskošnije verzije onih običnih negdašnjih jama. Međutim, nije bilo lako naći prikladno mesto za te široke i razgranate rovove (ili smiale, kako su ih oni zvali), pa su u ravnicama i nižim predelima hobiti, pošto su se razmnožili, počeli graditi nastambe na zemlji. Zapravo su čak i u brdovitim krajevima i starijim naseljima, kao što su Hobbiton ili Tuckborough, ili na glavnom gradskom području Shirea, u Michel Delvingu na Belom humlju, sagrađene mnoge kuće od drva, opeke ili kamena. U takvim su nastambama najradije stanovali mlinari, kovači, užari i kolari i ostali obrtnici, jer čak i kad bi stanovali u rupama, hobiti su odavno bili navikli graditi pojate i radionice.

       Kažu da je običaj da se grade seoske kuće i hambari nastao među stanovnicima Mlake, dole uz Brandywine. Hobiti u tom kraju, u Istočnoj četvrti, bijahu poprilično krupni i debelih nogu, pa su nosili patuljačke čizme kad je bilo blato. Ali za njih se znalo da u njihovim žilama dobrim delom teče šturska krv, što se moglo videti i po maljama koje su mnogima od njih rasle na obrazima. A nijedan Dlakonog ni Bledolik nije imao ni traga od brade. Uistinu se narod u Mlaki i u Bucklandu, istočno od reke, gdje su se oni u novije vreme nastanili, većinom doselio u Shire iz južnih krajeva, i još su imali mnoga čudna imena i neobične reči koje se nisu mogle čuti nigde drugde u Shireu.

   Verovatno su graditeljsku veštinu, kao i mnoge druge, bili preuzeli od Dúnedaina. Ali možda su je naučili i od samih vilenjaka, koji su ljudima bili učitelji u njihovoj mladosti? Jer uzvišeni vilenjaci nisu još u to vreme bili napustili Međuzemlje, i još su obitavali u Sivim lukama daleko na zapadu, pa i na drugim mestima nadomak Shireu. Još su se mogle videti tri vilin-kule koje su od pamtivijeka stajale na bregovima iza zapadnih granica. Nadaleko su sjale na mesečini. Najviša je bila najdalje, stajala je sama na zelenu bregu. Hobiti iz Zapadne četvrti tvrdili su da se s nje može videti more, ali nije poznato da se ijedan hobit ikad popeo na nju. Zapravo je bilo malo hobita koji su ikad videli more ili plovili po njemu, a još ih je manje bilo koji su se vratili da izveste ostale o tome. Većina je hobita vrlo nepoverljivo gledala čak i na reke i čamce, i nije ih bilo mnogo koji su znali plivati. Kako su godine prolazile u Shireu, sve su ređe i ređe govorili s vilenjacima, počeli su ih se pribojavati i zazirati od onih koji su s njima imali posla; a more je za njih postalo pojam straha i znak smrti pa su okrenuli glave od brda na zapadu.

     Graditeljsku su veštinu zasigurno naučili od vilenjaka ili ljudi, ali su se služili njome na svoj način. Nisu ih privlačile kule. Kuće su im obično bile dugačke, niske i udobne. Najstarije među njima bile su tek puke imitacije smiala pokrivene suhom travom ili slamom, ili čak busenjem, a zidovi im bijahu ponešto ispupčeni. To je, međutim, bilo tek u prvoj fazi nakon dolaska u Shire, a posle su promenili način gradnje, usavršili ga onim što su naučili od patuljaka ili što su sami otkrili. Glavna osobina hobitskog graditeljstva ostala je sklonost okruglim prozorima, pa čak i okruglim vratima.

      Kuće i rupe hobita u Shireu bijahu često velike i nastanjene velikim porodicama. (Bilbo i Frodo Baggins bili su kao neženje iznimke, kao što su bili iznimke i u mnogo čemu drugom, primerice u prijateljevanju s vilenjacima.) Gdekad je više pokoljenja rođaka, kao recimo Tookovi u Velikim Smialima ili Brandybuckovi u Brandy Haliu, stanovalo zajedno u (relativnom) miru, u pradedovskoj palači sa mnogo hodnika. Bilo kako mu drago, svi su hobiti bili rodovski organizovani i mnogo su pazili na rodbinske odnose. Crtali su dugačka i zamršena rodoslovna stabla s nebrojenim granama. Kad imate  posla s hobitima, važno je upamtiti tko je s kim u rodu i u kojem kolenu. U ovu knjigu ne bismo mogli preneti rodoslovno stablo koje bi obuhvatilo bar najvažnije članove bilo koje ugledne porodice u vreme o kojem je reč. Rodoslovna stabla na kraju Crvene knjige iz Zapadne pokrajine sama su za sebe jedna mala knjiga, ali bi ih svi drugi osim hobita smatrali dozlaboga dosadnim. Hobiti su pak uživali u takvim stvarima, ako su bile tačne: rado su posedovali knjige ispunjene podacima koje već znaju, ako su podaci bili izloženi čisto i bistro, bez proturečja.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,Predgovor  
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,( Prolog,2.,3.,4)
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje) 

J.R.R. Tolkien, Gospodar prstenova -Predgovor

Prstena Tri za vilin-kralje za koje zvezde siju,
I Sedam za patuljke-vladare kamenih dvora moći,
I Devet za ljude, usuda kletog što zarana mriju,
Al Prsten Jedan za Cara Mraka na prestolu noći
U zemlji Mordor gde sjene se kriju.
Prsten Jedan da zavlada svima, Prsten Jedan što traži i seže
Prsten Jedan da spoji se s njima i u tami ih sveže
U zemlji Mordor gde sene se kriju.


PREDGOVOR

Ova je priča u toku kazivanja rasla dok nije postala pripovetka o Velikom ratu za Prsten i preuzela mnoge odbljeske još starije pripovetke koja joj je prethodila. Započeta je uskoro pošto je Hobit napisan i pre nego što je obelodanjen 1937. godine; ipak nisam odmah nastavio pisati ovaj nastavak jer sam ponajpre hteo upotpuniti i srediti mitologiju i legende Drevnih dana koje su se bile uobličavale već nekoliko godina. Želieo sam to učiniti radi vlastitog zadovoljstva i imao sam tek malo nade da će druge zanimati ovo delo, pogotovo što je prvobitno bilo nadahnuto lingvističkim pobudama i što sam ga započeo radi toga da stvorim potrebnu "istorijsku" pozadinu za vilenjačke jezike.


Kad su oni kojima sam se obratio za savet i mišljenje pretvorili ono malo nade u nimalo nade, vratio sam se ovom nastavku ohrabren zahtevima čitalaca da doznaju nešto više o hobitima i njihovim pustolovinama. Ali priču je nešto neodoljivo vuklo prema drevnom svetu, pa bi se moglo reći da je postala izveštaj o njegovu kraju i nestajanju još pre nego što su ispripovedani nastanak i sredina. Taj je proces bio započeo pisanjem Hobita u kojem je bilo nekih naznaka koje su upućivale na tu stariju materiju: Elrond, Gondolin, uzvišeni vilenjaci i orci, a isto tako i nekih odbljesaka koji su se pojavili nezvani, pojave koje su bile više ili dublje ili tamnije nego što su se na prvi pogled doimale: Durin, Moria, Gandalf, Nekromant, Prsten. Otkrivanjem značenja tih odbljesaka i njihovih veza sa starim pripovetkama ukazalo se Treće doba i njegov vrhunac u Ratu za Prsten.
Oni koji su tražili da doznaju još nešto više o hobitima došli su na svoj račun, ali su morali dugo čekati; jer ja sam Gospodara prstenova pisao samo na mahove između 1936. i 1949. godine, u razdoblju u kojem sam imao mnogo poslova koje nisam zanemarivao, i mnoge druge interese kao učenik i učitelj koji su me često zaokupljali. Dakako da je tom kašnjenju pridonelo i izbijanje rata 1939. godine tako da na kraju te godine nisam još bio dovršio ni Knjigu prvu. Uprkos tmini sledećih pet godina, ustanovio sam da ne mogu potpuno napustiti tu priču pa sam i dalje uporno radio, pretežito noću, dok se nisam našao pred Balinovim grobom u Moriji. Tu sam zadugo ostao. Nastavio sam rad tek nakon gotovo godinu dana i tako došao do Lothlóriena i Velike reke negde potkraj 1941. godine. Sljedeće godine napisao sam prve skice onoga što je danas Knjiga treća, i početak prvog i trećeg poglavlja u Knjizi petoj; tu sam zastao dok su svetionici svetlili u Anórienu a Théoden stigao do Harrowdalea. Ništa dalje nisam bio predvideo i nisam imao vremena za razmišljanje.

     Tek sam 1944. godine ostavio niti i zbrku rata koji sam imao dužnost nadzirati ili bar pratiti, pa sam se prisilio da se uhvatim ukoštac s Frodovim putovanjem do Mordora. Ta poglavlja, koja su na kraju ušla u Knjigu četvrtu, napisao sam i slao u nastavcima svome sinu Christopheru, koji je tada služio u RAF-u u Južnoj Africi. Ipak mi je trebalo još pet godina da priču privedem sadašnjem kraju; dotle sam promenio kuću, katedru i koledž, dani su mi bili nešto manje mračni ali isto tako ispunjeni mučnim radom. Zatim, kad sam napokon došao do "kraja", morao sam cielu pripovetku iznova pregledati I zapravo dobrim dielom preraditi. I morao sam je otkucati i još jednom , sâm, jer nisam imao čime platiti profesionalnu daktilografkinju.

     Gospodara prstenova pročitali su mnogi otkako je napokon štampan; htieo bih ovde nešto napomenuti o brojnim mišljenjima i nagađanjima koja sam čuo ili pročitao u pogledu motiva i značenja ove pripovetke. Glavni je motiv bila želja pripovedačeva da se okuša u jednoj doista dugoj pripovesti koja će zadržati pažnju čitalaca, koja će ih zabaviti i oduševiti, a na mahove možda i uzbuditi ili duboko dirnuti. Vodič su mi bili samo moji lični osećaji o tome šta je privlačno ili dirljivo, a za mnoge je taj vodič neminovno često grešio. Nekima koji su pročitali ovu knjigu, ili koji su bar pisali o njoj, bila je ona dosadna, besmislena ili bezvredna; a ja se nemam prava žaliti jer slično mišljenje imam i ja o njihovim delima, ili o vrsti književnosti kojoj oni očito daju prednost. Ali čak i za mnoge koji su uživali u mojoj priči ima tu štošta što im se ne sviđa. Možda se u jednoj ovako dugoj priči i ne mogu svima sva mesta svideti, niti se mogu svi razočarati tim istim delovima; jer iz pisama koja sam primio vidim da one pasuse ili poglavlja koje jedni smatraju lošima, drugi posebno hvale. Najkritičniji od svih čitalaca, a to sam ja sâm, otkriva sad mnoge nedostatke, manje ili veće, ali kako, srećom, nisam dužan prikazivati knjigu niti je iznova pisati, prećiću ćutke preko tih nedostataka, osim preko onoga koji su i drugi uočili, a to je da je knjiga prekratka.
      Što se tiče nekog dubljeg značenja ili "poruke", pisac nije imao ništa slično na umu. Ovo delo nije ni alegorijsko ni aktuelno. Kako je priča rasla, puštala je korenje (u prošlost) i neočekivano se granala: ali glavna joj je tema bila određena od samog početka neminovnim izborom Prstena kao spone između nje i Hobita. Ključno poglavlje, Senka prošlosti, jedan je od najstarijih delova priče. Napisano je mnogo pre nego što je sena 1939. godine bila zapretila neminovnom katastrofom, a od te bi se tačke pripovetka bila razvijala po bitno istim linijama, sve da je katastrofa i bila sprečena. Njena su izvorišta bila davno pre prisutna u mojoj sviesti, ili su u nekim slučajevima bila već i zapisana, pa su rat koji je izbio 1939. ili njegove posledice malo šta izmienili, ili nisu ništa izmenili u njoj.          Pravi rat ne nalikuje na legendarni ni po svom toku ni po svom ishodu. Da je on nadahnuo ili odredio razvoj ove legende, onda bi Prsten bio zasigurno prigrabljen i upotrebljen protiv Saurona; Sauron ne bi bio uništen nego zarobljen, a Barad-dûr ne bi bio razoren nego zaposednut. Saruman bi pak, ne uspevši se domoći Prstena, u ono vreme pometnje i izdaje našao u Mordoru karike koje su nedostajale u njegovim istraživanjima učenja o Prstenovima, pa bi uskoro sam izradio svoj Veliki Prsten kojim bi doveo u pitanje samozvanog Vladara Međuzemlja. U tom sukobu obe bi strane mrzile i prezirale hobite, pa oni ne bi čak ni kao robovi ostali dugo na životu.
         Moguća su bila i neka druga rešenja u skladu s ukusom ili mišljenjem onih koji vole alegorije ili aktuelne aluzije. Međutim, ja nikako ne trpim alegorije u svim njihovim pojavnim oblicima, nikad ih nisam voleo otkako sam dovoljno star i budan da otkrijem njihovu prisutnost. Mnogo više volim istoriju, stvarnu ili izmišljenu, s njenom raznolikom primenljivošću na mišljenje i iskustvo čitalaca. Mislim da mnogi brkaju "primenljivost" s "alegorijom"; ali prva je u slobodi čitateljevoj a drugu mu svesno nameće autor.
        Dakako da se autor ne može potpuno osloboditi uticaja svog iskustva, ali načini na koje se klica priče koristi tlom iskustva neobično su složeni, a pokušaji da se taj proces definiše potiču u najboljem slučaju od nagađanja, nedostatnih i višeznačnih. Isto je tako pogrešno, iako naravno privlačno, kad se život autora i kritičara poklope, pretpostaviti da su razvoj misli i događaji njihova zajedničkog doba morali izvršiti najsnažniji uticaj na delo. Čovek zaista mora lično živeti u seni rata da posvema oseti njegov pritisak; ali kako godine prolaze, čini se da se često zaboravlja da nije bilo ništa manje mučno doživeti rat u mladosti 1914. godine nego učestvovati u ratu 1939. i idućih godina. Ili, da uzmemo drugi primer koji nije tako bolan: neki su izneli pretpostavku da poglavlje Čišćenje Shirea odražava situaciju u Engleskoj u doba kad sam dovršavao svoju priču. To nije istina. To je bitan deo zapleta koji sam bio zamislio od samog početka, iako sam ga u toku rada preinačio zbog Sarumanova karaktera kako se razvijao u samoj pripovetci, bez ikakvog, treba li reći, alegorijskog značenja ili aluzija na savremenu politiku. Nešto se od toga doduše zasniva na iskustvu, iako neznatno (jer je privredna situacija bila posve drukčija), i na mnogo daljoj prošlosti. Kraj u kojem sam živieo u detinjstvu bio je dozlaboga uništavan još pre nego što je meni bilo deset godina, u vreme kad su automobili bili retki (do tada nisam bio video ni jednoga) i kad su ljudi još gradili prigradsku železnicu. Nedavno sam u novinama video sliku potpuno oronule vodenice koja je nekad cvala pokraj ribnjaka i koja mi se onda činila strahovito važnom. Nikad mi se nije sviđao mladi vodeničar, ali je njegov otac, stani vodeničar, imao crnu bradu i nije se zvao Sandyman.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova , Prolog,1.O Hobitima 
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,( Prolog,2.,3.,4)
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje) 

Issac Bashevis Singer, Muskatovi 1

Prvi deo  

Prvo poglavlje

1.

 Pet godina nakon smrti svoje druge žene, reb Mešulem Muškat oženio se po treći put. Njegova nova supruga bila je žena pedesetih godina, iz Galicije u istočnoj Austriji, udovica bogatog pivara iz Brodija, čoveka obrazovana. Nedugo pre svoje smrti, pivar je propao i ostavio ženi samo pune police naučnih knjiga, nisku bisera-lažnih, kako se kasnije pokazalo-i kćer Adele, Zvala se zapravo Eidele, ali ju je njezina mati Roza Frumetl po modi nazivala Adele. Mešulem Muškat upoznao je udovicu u Karlsbadu, gde  je došao da pije lekovitu vodu. Tamo se s njom i venčao. Niko u Varšavi nije za to znao. Reb Mešulem nije se javljao rodbini iz banje niti mu je bio običaj da bilo kome polaže računa o svojim postupcima. Tek sredinom septembra brzojavna javi njegovu domaru u Varšavi gazdin povratak i donese naredbu da kočijaš Lejhi s kočijom dočeka na Bečkoj stanici gospodara.Voz je stigao predveče. Reb Mešulem siđe iz vagona prvog razreda, a za njim supruga i pastorka.
      Kad mu je Lejhi pristupio reb Mešulem reče:
-Ovo je tvoja nova gospodarica i priklopi težak kapak.
           Reb Mešulem nosio je samo mali, iznošeni kovčežić oblepljen šarenim graničnim nalepnicama. Svoj golemi okovani sanduk predao je u teretni vagon. Ali gospođe su bile natrpane svakojakim torbama i paketima. Jedva je sve to stalo u kočiju; većinu su morali nagomilati na vozačevo sedalo.
     Lejbl nije nipošto bio bojažljiv čovjek,ali je,ugledavši žene, porumenio i do kraja zanemio. Nova gospođa Muškat bila je srednjeg rasta i vitka. Ramena su joj se već malo pognula, a lice joj je bilo dobrano namreškano. Nos joj je bio crven od prehlade, a oči tužne, vlažne oči žene otmena roda i odgoja.

        Nosila je začešljanu vlasulju pobožne Jevrejke, pokrivenu mekanim crnim šalom. Duge naušnice svetlucale su s njezinih ušnih resica. Bila je odevena u svileni ogrtač, kroja pelerine, a ispod njega nosila je vunenu haljinu, na nogama zašiljene cipele po francuskoj modi. U jednoj je ruci imala kišobran s ćilibarskom drškom; drugom se čvrsto držala kćeri, koja je tek prevalila dvadesetu,visoke i vitke, nepravilna nosa, snažnih, koštunjavih crta,oštre brade i tankih usnica. Pod očima imala je tamne podočnjake, kao da noćima nije spavala. Izbledela plava kosa bila joj je čvrsto začešljana u grčku punđu i gusto posuta ukosnicama. Nosila je kitu uvela žuta cveća, paketić povezan crvenom vrpcom,veliku kutiju i knjigu iz koje je provirivao snopić grančica, podsećajući Lejbla na vrbove grančice iz obreda za praznik sukes. Devojka je mirisala na čokoladu, slab kuminov parfem i neštonametljivo strano.Lejbl iskrivi lice.

- Kaćiperka-promrmljao je sebi u brk.
-Adele, dete.- ovo jeVaršava- reče Roza Frumetl. -Golem grad, zar ne?
-Odakle da znam? Nisam ga još videla - odgovori devojka otegnutim galicijskim naglaskom.

       Kao uvek kad je reb Mešulam odlazio na putovanje ili se vraćao, oko njega se okupio krug radoznalaca. Svako ga je u Varšavi poznavao, kršćani i Jevreji jednako. Novine su štampale više nego jednom izveštaje o njemu i njegovim pothvatima., čak su mu objavile i sliku. Vanjštinom se razlikovao od varšavskih Jevreja stare škole. Bio je visok i mršav, uskih crta lica, upalih obraza i kratke bele bradice, na kojoj je svaka dlaka stršila za sebe. Ispod gustih obrva virio je par zelenkastih očiju,čeličnih i prodornih. Nos mu je bio kukast. Na gornjoj usni retki brk poput dlaka morskog lava. Nosio je visoku kapu od crnog filca.
             Njegov je kaftan, nabran u struku i razrezan odostra, delovao poput plemićkog. Iz daljine mogao si ga zameniti s nekim poljskim šljahtićem ili čak Belorusorm. No izbliza  primetio bi  na slepoočnicama tragove zulufa pobožnog Jevreja.
   Reb  Mešulemu se žurilo. Svako toliko bocnuo bi Lejbla u leđa da potera brže. Ali tovarenje prtljage potrajalo je dugo. A još je put od Vielke do Gžibova bio zakrčen vatrogasnim kolima te je trebalo obilaziti Maršalkovskom i Kraljevskom ulicom. Već su gorela ulična svetla i oko okruglih zelenkastoplavih svetiljaka plesali su rojevi mušica, bacajući oštre streličaste sene na pločnik. S vremena na vreme prodrndao bi crveno obojen tramvaj, pucketajući plavim iskrama užicama. Sve je tu reb Mešulemu bilo znano: visoke kuće sa širokim ulazima, trgovine jarko osvetljenih izloga, ruski stražar između dva reda tračnica, Saski vrtovi s gustim krošnjama što se pružaju preko visoke ograde. Posred gustog granja sitna svetlašca bljeskala su i trnula. Iz perivoja je pirio blag vj etrić, koji kao da je donosio šaputanje zaljubljenih parova. Na ulazu stajala su dva stražara sa sabljama, pazeći da se ne bi kakav Jevrej u dugom kaftanu ili njegova žena usudili ući da udahnu mirisan zrak. Niže se uzdizala berza, u kojoj je reb Mešulern bio jedan od najstarijih članova.

       Kočija zaokrene na Gžibovski trg, i smesta se sve izmenilo. Pločnici su bili natrpani Jevrejima u kaftanima s malim filcanim kapicama i ženama s vlasuljama pokrivenim rupcirna. Čak su i mirisi bili drukčiji.U zraku se osećao vonj tržnice-gnjilog voća, limuna i mešavine nečeg slatkog i katranastog što se nije moglo imenovat i što je udaralo u osetila samo kad se čovek vratio nakon duga izbivanja.Trg je bio metež zvukova i pokreta. Ulični prodavači izvikivali su svoju robu prodornim zapevanjem-krumpirove pogačice, pržene slanutke,jabuke,kruške, mađarske šljive, crno i belo grožđe, cele i rasečene lube-
nice. Premda je večer bila topla, trgovci su nosili kapute, o pasu visile su im velike kožnate kese. Piljarice su sedile na sanducima, klupama i pragovima. Tezge su bile osvetljene fenjerima, a neke treperavim svećama zalepljenim po rubovima sanduka. Kupci su pipali voće, ili kušali malo mljackajući ustima da procene okus.Piljari su vagali robu na limenim kantarima.

-Zlato!Zlato!Zlato! izvikivala je žena zagrnuta rupcem iza sanduka zgnječenih naranči. Slatke ko šećer, slatke ko šećer!-pevušilo je debelo devojče uz košaru plesnivih šljiva.
-Grožđe!Grožđe!Grožđe!-podvikivao je crvenokosi prodavač zadriglalica nad košarom provrela grožđa.-Kušaj i nosi!Kušaj i kupuj!

Po sred ulice kočijaši su vodili pretovarena kola. Teški, zdepasti konji toptali su potkovanim kopitama po kaldrmi, izbijajući iskre. Nosač u kapi s medenom značkom nosio je golemu košaru ugljena privezanu o leđa debelim konopcem. Smetljaru kapi od voštana platna i splavom pregačom meo je dugačkom metlom deo pločnika. Dečurlija, s malim zulufima što su lepršali ispod osmerokutnih kapa, navirala je na vrata jevrejskih škola, a zakrpane hlače virile su im između krila dugih kaputa. Vičući iz petnih žila, dečak s kapom nabijenom na oči prodavao je novogodišnje kalendare. Odrpan mladić preplašenih očiju i raščupanih zulufa stajao je uz sanduk s molitvenim šalovima i molitvenim kaiševima tankim hanuka-svećnjacima i zapisima za trudnice. Patuljak vodene glave lutao je naokolo sa snopom kožnatih bičeva zamahujući njima, pokazujući kako se kažnjavaju tvrdoglava deca. Na tezgi osvetljenoj karbitušom ležale su hrpe jidišnovina, jeftinih romančića, sanjarica i čitanja iz dlana i kostiju glave. Reb Mešulem proviri kroz prozor kočije i primeti:-Zemlja Izraelova,eh?-

- Zašto hodaju u takvim krpama?-upita Adele kriveći lice.
-Takav je ovde običaj -pouči je reb Mešulem s očitim nestrpljenjem. Trenutak se bavio mišlju da saopćšti ženama kako se seća kad su gradili te visoke kuće; da je i on nemalo učestvovao u razvitku okoline; da je prie niz godina ovaj predio bio mračan put Egipta, a danju su njima tumarale koze i kokoške. Ali, u prvom redu, vremena za sećanja nije bilo-kočija samo što nije stigla-a u drugom reb Mešulem nije bio čovek koji će sam sebe uzdizati u nebo ili razmišljati o prošlosti. Znao je da seVaršava ženama pokraj njega nije posebno  dopala i na čas je požalio što se tako na vrat-na nos oženio. Sve je to Kopelova krivnja, razmišljao je u sebi. Taj ga je nadzornik previše držao u šaci.

     Kočija se zaustavi pred ulazom u Mešulemovu kuću. Lejbl skoči sa sedala da pomogne svojem gospodaru i ženama. Prolaznici, koji su se smesta okupili, prosuše bujicu primedaba.
- Vidi!-podvikne jedna žena.-Došljaci u gradu!
 -Koje je to strašilo?-poviče dečak u poderanim hlačama i šiljastoj kapi od papira.
 -Tako mi života,taj se stari jarac ponovno oženio!-reče žena ovaj put glasnije kako bi je drugi čuli.-Pala na mestu mrtva ako nije!
-Oj, majko, pa to je previše!-zaurla debela devojka; pritisnula je košaru sa svežim žemičkama na prsa.
-Hej,daj prolaz!-prodere se Lejbl iz sveg glasa.-Što zjakate ovdje?Zbor glupana, kuga vas odnela!
      Progura se gomilom do stubišta kuće reb Mešulema noseći tri torbe.Vratar i njegova žena izađoše da pomognu. Neki bosonogi dečak u prevelikim hlačama iskoči iz gomile i iščupa šaku struna iz konjskog repa. Konj se snažno trzne. Pekareva sluškinja drekne:-Hej, prokletniče!Dabogda ti se ruke osušile!
   I tebi kurvo petparačka uzvrati joj drekom dečak. Roza Frumetl užurbano povuče kćer za sobom da izmakne prostačkom govoru.Ubrzo je sve troje-reb Mešulern, žena mu i pastorka-prošlo ulaznim vratima i popelo se na prvi sprat do Muškatova stana.

2. 

      Otkako jes tigao brzojav reb Mešulema, sluškinja Naomi i njezina pomoćnica Manja spremale su kuću za gospodarev dolazak. Sad su bile odevene u svoje najbolje haljine. Svetiljke u salonu, biblioteci. gospodarevu kabinetu, blagovaonici i spavaćim sobama bile su upaljene-reb Mešulem volio se vratiti u jarko osvetljen dom. Stan je bio prostran, dvanaest soba, ali je polovina od smrti njegove druge žene ostala zatvorena.
      Kočijaš Lejbl brzo je objavio služinčadi da se gospodar ponovno oženio i da je doveo ženu i pastorku. Prišapnuo je to Naomi na uvo, a ona pritisne rukama svoja golema prsa i vrisne.Vratar, unoseći prtljagu, potvrdi vest, ali nije bilo vremena za pojedinosti, jer su se Mešulemi pridošlice već uspinjali stubištem. Naomi i Manja čekale su ih kraj vrata, u besprekorno belim pregačama, poput smerne slžinčadi u kakvoj plemićkoj kući. Kad je reb Mešulem otvorio vrata i pozdravio ih, uzvratile su jednoglasno:-Dobra večer, gospodaru, sretan vam povratak!
    -Pretpostavljam da već znate-oni su vam rekli-ovo je vaša nova gospodarica, a ovo njezina kći.
 -Čestitamo!Čestitamo! Neka vas prati dobra sreća! Naomi brzo odmeri žene, i oštre joj oči gotovo iskočiše iz duplji. Prohte joj se da štipne Manjinu pozamašnu stražnjicu, ali devojka nije stajala dosta blizu.
        Debela Naomi, s plavom vlasuljom udate žene oko čijih je rubova vešto začešljala vlastitu kosu, i sama je bila dvostruka udovica. Primakla se četrdesetoj, ali je izgledala mlada.Okolina-zapravo polovicna jevrejskeVaršave-znala je kako je oštroumno, energično i brzo obavljala poslove u Muškatovom domaćinstvu. Ljudi su je nazivali»Kozak Naomi«. Kad je hodala po kući, podovi su podrhtavali pod njezinim teškim koracima. Kad je vikala na Manju moćan joj se glas čuo u dvorištu. Njezine zajedljive primedbe i otresite odgovore prepričavao je cieli Gžibov. Primala je dobru plaćtu, mnogo veću od služavki u drugim kućama. i pričalo se da je priličnu svotu novca uložila u poslove reb Mešulema uz visoke kamate.
     -Lukavo čeljade - rekao bi Lejbl o njoj.-Fiškal u pregači!
      Manja je bila deset godina mlađa od Naomi. Zapravo nije bila u službi reb Mešulema, nego u Naominoj. Reb Mešulem plaćao je Naomi, a ona je unajmila devojku da nosi za njom košare po tržnici i riba podove. Manja je bila crnomanjasta, plosnata lica, jakih vilica, široka nosa i kosih kalmičkih očiju.Nosila je pletenice smotane u»puža« sa svake strane lica. Pod njima su poput pera poskakivale gore-dole dugačke naušnice. Oko vrata nosila je ogrlicu od srebrnog novca. Naomi je nije toliko trebala za pomoć u kući-voljela je većinu poslova obavljati sama-koliko da ima nekog uza se za razgovor. Kad je reb Mešulem bio na putu, žene su gospodarile kućom kao da je njihova. Pile su medovinu, grickale slanutke i kartale se. Manju je pratila nekakva ciganska sreća, a Naomi je uviek gubila.
     -Uvek dobija- žalila bi se Naomi.-Sreća seoske budale!

     Prošavši mimo sluškinja koje su se gurkale i hihotale, Mešulem povede ženu i pastorku u stan. U trpezariji je stajao golem stol koji se još sa svakog kraja mogao produžiti, oko njega teški hrastovi stolci s visokim naslonima. Jedan celi zid zauzimao je kredenac; na policama vinske čaše, vrčevi za vino, bočice sa začinima i travama, samovari, svakojake boce sa staklenim čepovima, poslužavnici i vaze. Iza staklenih vrata bilo je porculanskog posuđa i mnoštvo srebrnog pribora, natučenog i izlizanog od upotrebe i laštenja. Sa stropa visila je teška petrolejka koja se dizala i spuštala mjedenim lancima i bučicom ispunjenom sačmom za protutežu.
    U kabinetu reb Mešulema stajala je gvozdena blagajna i ormar pun računskih knjiga. Mala prostorija vonjala je prašinom, tintom i pečatnim voskom. Police s knjigama prekrivale su tri zida biblioteke. Na podu u jednom uglu ležao je golem svezak uvezan u kožu, s utisnutim zlatnim slovima: Biblija s abecednim oznakama, koju je reb Mešulem radije držao odvojenu od pravovernih knjiga. Roza Frumetl priđe policama, izvuče jednu knjigu, pogleda prvu stranicu i upita rebMešulema:-Zanima me imašl i knjigu mojeg pokojnog muža?.
  -Kako?Odakle da znam? Ne znam šta je sve ovde.
    -Napisao ju je moj pokojni muž, počivao u miru. Imam još mnogo njegovih rukopisa.
   -Šta sve Jevreji pišu! Tome nema kraja!-primijeti reb Mešulem slegnuvši ramenima.
      Pokazao im je svoju spavaću sobu s bračnim krevetima od orahovine i primaću sa četiri prozora i rezbarenim stropom s ostacima pozlate. Uz zidove stajali su naslonjači presvučeni žutim s atenom, sofe, taburei i komode. Na klaviru prekritom lanenom pokrivkom stajao je par pozlaćenih svećnjaka. Sa stropa je visio luster sa slapom staklenih prizmi. Velika hanuka-svetiljka visila je na zidu. Sedmerokraki svećnjak, menora, stajao je povrh kamina. Roza Frumetl nežno uzdahne.
 -Ne budi joj uroka! Prava palača!
    -Ha!Stoji imetak - primeti reb Mešulem a ne vredi ni šmrk burmuta. Naglo ostavi majku i kćer same i ode u svoj kabinet da izmoli večernju molitvu. Adele skine ogrtač, otkrivši belu bluzu nabranih rukava, s vrpcom oko vrata svezanom u mašnu. Imala je uska ramena, mršave ruke i plosnata prsa. U svetlosti petrolejke kosa joj je poprimila bakreni sjaj. Roza Frumetl sedne na uski divan i osloni noge u šiljastim cipelama na podnožac.
    -Pa,dete drago - reče tugaljivim tonom-šta kažeš? Raj,zar ne?
      Adele joj dobaci srdit pogled.-Meni je to posve svejedno,mama -odgovorila je.-Neću ostati ovde.Odlazim.
    Roza Frumetl se zgrozi. Jao meni! Tako brzo! A ja sam to učinila zbog tebe. Da se više ne obijaš naokolo.
- Ne sviđa mi se.Nimalo mi se to ne sviđa.
- Zašto ti mene mučiš? Šta ti se ne sviđa?
- Sve. Starac, kuća, posluga, ovdašnji čudni Jevreji.Celi taj posao!
- Štoa imaš protiv njega? S Božjom pomoći ti ćeš se udati. On će ti dati miraz. Tako smo ugovorili.
- Ne zanimaju me nikakvi ugovori i neću se udavati.Ovaj je grad isuviše azijatski.
        Roza Frumetl izvuče batisteni rupčić iz torbe i usekne nos. Oči joj pocrvene. - Ali gde misliš poći?
- Natrag u Švajcarsku. Nastaviću učiti.
- Zar nisi dosta učila? Adele, Adele, šta će biti od tebe? Usedelica...
Roza Frumetl pokri lice naboranim rukama i ostade tako nepomična. Zatim usta i pođe u kuhinju. Trebalo je obaviti neke pripreme - da nešto pregrizu, pripremiti sobu u kojoj će njezina kći spavati. Kakva je to nemarna čeljad; nije im ponudila čak ni čašu čaja.
      Kuhinja je bila prostrana, a najveći predmet u njoj golemi kaljevima obzidan šporet. Po zidovima su na kukama visili bakreni lonci i tave, a sa svake strane širokog ognjišta stajahu kotlovi. Mirisala je na sveže pečene kolače i cimet. Za stolom je sedela Manja, ogrnuta rupcem izvezenim crvenim cvetovima, i slagala karte. Naomi je skinula pregaču i odenula kaput za izlazak.
- Oprostite - reče plaho Roza Frumetl. - Ne snalazimo se u kući. Gde ćemo naći naše sobe?
- Soba ima mnogo - uzvrati Naomi razdraženo. -Ne fali ih.
- Budite ljubezni pa mi ih pokažite.
         Naomi uputi neodlučan pogled prema Manji.
- Sobe bivše gospodarice su zatvorene - reče kratko.
- Tada budite ljubazni pa ih otključajte.
- Godinama su zaključane. Ništa nije pospremljeno.
- Znači da ih treba pospremiti.
- Sad je kasno.
- Bar dođite i pripalite svjetiljku - reče Roza Frumetl napola moleći, napola zapovedno.
       Naomi domahne Manji, koja se protiv volje diže, uzme kolut ključeva iz ladice i, stupajući s upaljenom svetiljkom u ruci pred njom, otključa vrata jedne od spavaonica. Soba je bila polukružna, tapete požutele i olinjale. Na prozorima nije bilo zavesa, a poderani zasloni bili su spušteni. Po sobi su bili razbacani stolci za ljuljanje, podnošci, prazni cvetni lonci. Stajao je tu i velik ormar s visokom krunom i lavljim glavama izrezbarenim na vratima. Sve pokriveno
debelom prašinom.
      Rozu Frumetl smesta spopadne kašalj.
 - Kako neko može spavati u takvom neredu? - izusti jadikujući.
 - Niko nije očekivao da će ko doći - odgovori Naorni i spusti svetiljku na pisaći stolić ispod zidnog ogledala.
      Roza Frumetl pogleda ogledalo  i ustukne korak. U napuknutom, plavičastom staklu njezino je lice bilo rasečeno na dva dela.
 - A gde će spavati moja kći? -rekla je uputivši pitanje direktno Naomi.
- Tu je druga soba s jednim krevetom - ali je još neurednija od ove.
- A nismo donele svoju posteljinu.
- Sva je posteljina bivše gospodarice - počivala u miru - zapakovana i odložena - reče Naomi.
      Jeka vrati njezin glas kao da neka nevidljiva prisutnost potvrđuje da je istinito to što kaže.
      Izašla je. Kad je ostala sama, Roza Frumetl priđe komodi i pokuša je otvoriti, ali je bila zaključana. Isušeno drvo zapucketa, Roza Frumetl se iznenada seti kako je njezin prvi muž, reb Dovid Frumetl, ležao mrtav na podu, s nogama prema vratima, pokriven crnim pokrovom i s dvema zapaljenim svećama uz glavu. Tek su minule tri godine kako ga je pokopala, a već je supruga drugog
čoveka. Žmarci joj prolete leđima.
- Nije to zbog mene. Nije zbog mene. To je za tvoju kćer - promrmljala je kao da je mrtvac s njom u sobi. - Da bi se mogla udati kako valja ...
       U nemogućnosti da obuzda svoju melankoliju briznula je u plač. ·
     Iz salona dopre mrmorenje basova s klavira, poput daleke grmljavine, kad je Adele prstima prešla preko tipaka. Iz nekog drugog kraja stana začuje se glas Mešulema Muškata. Zapevao je u svojem kabinetu., glasom dubokim i zvučnim, usprkos tome što se primicao osamdesetoj.
     Izvana prodre zvonjava teških.,  melodioznih zvona Gžibovske crkve nasuprot Muškatovu stanu, krstevi  su na dva visoka zvonika stršali u crveno večernje nebo.

3.

   Vest da se reb Mešulem Muškat oženio po treći put brzo je prohujala ulicama varšavske jevrejske četvrti. Njegovi sinovi i kćeri iz prvog i drugog braka zanemeše. Od starca se moglo očekivati koješta, svakojaka pakost, ali nikom nije palo na pamet da bi se mogao ponovno oženiti.
     Stari jarac - bio je opšti zaključak.
    Vest su pretresali uvek nanovo i iznova i svi zaključiše isto: bilo je to Kopelovo maslo. Kopl, nadzornik i glavni faktoturn, oženio je svojg poslodavca da bi prevario Muškatovu ecu u njihovom zakonitom nasledstvu.
U hasidskim bogomoljama Gžibovske, Tvarde i Gnojne priča se pročula još i prie svršetka večernje molitve. Toliko se grajalo da je čitač jedva uspeo da dovršiti molitvu. Pokucao je na stalak zahtevajući tišinu, ali se vernici nisu osvrtali na to. Nije bilo odgovora, ni promrmljanih »arnen«. Na povratku kućama gotovo svi vernici prođoše pokraj kuće reb Mešulema. Očekivali su da će Muškatovi sinovi i kćeri uzbuđeno pojuriti onamo i da će se svađa čuti na ulicu. Ali kroz osam osvetljenih prozora nije dopirao ni šapat.
       Već gotovo pedeset godina, sve otkad se Mešulemovo bogatstvu počelo gomilati, o njemu su kružile mnoge neobične priče. Ponekad se činilo da je sve što je preduzimao unapried pažljivo smislio kako bi zbunio i nasamario varšavske trgovce. Preduzimao je poslove koje je svako osudio na propast, a oni su se pretvarali u zlatni rudnik.
Pokupovao je zemljišta u zapuštenim predgrađima, i što bi dlanom o dlan, tamo bi počela grozničava izgradnja te je zemlju rasprodao deseterostruko skuplje. Ulagao je u dieonice preduzeća na rubu propasti, i nekako su akcije skakale i odbacile liepe dividende. Uvek je preduzimao nešto što se činilo čudnim. Većina bogatih varšavskih jevrejskih trgovaca sledila je hasidskog rebea iz Gera, koji je među poljskim Jevrejima uživao golem ugled. Reb Mešulern odlazio je u hodočašće u skroman hasidski dvor u Bjalodrevnu, čiji je rebe imao malobrojne sledbenike. Varšavska jevrejska opština htela ga je imenovati članom veća, kao što se pristoji čoveku njegova bogatstva,. ali je on odbio da učestvuje u bilo kakvim javnim poslovima. A ako se ikad upleo u takve poslove, uspeo bi svakog da uvredi, izazivajući bogate, učene i rabine, nazivajući ih seljacima, šmokljanima i tikvanima. Bio je jedan od malobrojnih jevrejskih trgovaca koji je govorio ruski i poljski, a šuškalo se da je u dobrim odnosima s ruskim generalnim guvernerom. Zato su ga nekoliko puta pokušavali poslati u pregovore i mirenja, ali je uvek odbio, te su ga svi grdili zbog ravnodušnosti. Sve je radio na svoju ruku. Za doručak je, umesto da jede pecivo s maslacem i kafu -većinom od cikorije - poput ostalih ljudi, gledao hladnu piletinu i crni hleb. U Muškatovu kućanstvu podnevni obrok nije se jeo u dva sata, kako je bio običaj u Varšavi,nego u pet. Isprva su mu svi proricali da će propasti, kao što se dogodilo mnogim naglo obogaćenim i obesnim. Ali godine su prolazile, a Mešulern se nije okliznuo. Njegov je imetak postao tako golem da su ga se čak i neprijatelji počeli bojati. Uz to se, činilo se, nije zadovoljio jednom vrstom posla, nego ga je tako razgranao da niko nije pouzdano znao što mu to donosi dobit.
         Kakvim se samo stvarima bavio! Kupovao je zemljišta i gradio kuće: nabavljao ruševne zgrade i popravljao ih, ili ih rušio a građu prodavao. Pričalo se da je otkupio neku ciglanu,, ortaštvo u ljevaonici stakla, a od nekog poljskog zemljoposednika u Litvi celu šumu te da brodovima izvozi u Englesku drvo za željezničke pragove. ili opet kako je preuzeo zastupstvo inozernne štavionice. Neko je vreme Varšavu uzbuđivala vest da je počeo trgovati krpama: navodno je otvorio skladište u Pragi, na drugoj obali Visle, kamo sakupljači donose prikupljene dronjke. Kupovao je i kosti: upotrebljavali su ih za čišćenje šećera.
Poslednjih godina Mešulem je suzio svoju delatnost ; toliko se bio obogatio da se imetak sam množio. Posjedovao je kuće na Tvardi, Panskoj, Szeiskoj, Gžibovskoj, Prostoj i Sieni : bile su stare i napola ruševne, ali su vrvele stanarima. Govorkalo se da u Petrogradskoj carskoj banci ima okruglo milion rubalja. Kad god se o tome raspravljalo, netko bi primijetio: - Taj ni sam ne zna koliko ima.
      Ali u pogledu dece nije bio nimalo sretne ruke. Morao je pomagati svako pojedino: postavio ih je za upravitelje svojih poseda i plaćao im ništavnu plaću od dvadeset i pet rubalja na nedelju . Nadživio je dve svoje žene - pričalo
se da im je zagorčio život. O njegovom dobrotvorstvu bilo je različitih mišljenja: jedni su tvrdili da ne daje ni marjaša, drugi da voli tajno darivati. Činilo se da je sve što je preduzimao radio kako bi zlim jezicima dao priliku da klepeću. Ako se ko usudio da mu kaže kako ga cela Varšava proklinje, rekao bi: - Što više, to bolje.
         Imao je kancelariju u kući, ali je upravljao svojim poslovima iz Gžibovske ulice, iz zgrade okružene velikim dvorištem, skladištima i spremištima. Tamo su jedini stanari bili njegovi sadašnji ili bivši nameštenici. Dvorište je bilo skriveno od ulice ogradom, a s· tri strane starinskim niskim zgradama s dugačkim drvenim balkonima i vanjskim stubištem. Na krovovima čučala su jata golubova. Bila je tu i staja za konje Mešulemove kočije. Jedan od njegovih nameštenika hrišćana držao je kravu u dvorištu. Nepopločeno dvorište bilo je obično puno bara. Došljak bi, ušavši kroz vrata, možda dobio utisak  da je stigao na kakav majur; petlovi su kukurekali, kokoši kokodakale, a guske gačući plivale po barama. Poslednjih godina Mešulern je upošljavao samo nekoliko ljudi. Većina je stanara sad radila negde drugde i nije plaćala stanarinu - tako se uobičajilo, a i zato što se ionako ne bi našlo novih najamnika za te ruševne stanove.
           Kod reb Mešulema sad su služili samo još kočijaš Lejhi, vratar, knjigovođa Jehiel Štajn, poluslep od starosti, i stolar Šmuel, vešt svim ručnim poslovima. Bio je tu još hrišćanski bračni par koji je nekad radio za reb Mešulema i sad svake nedelje primao pomoć od nekoliko rubalja. Mešulem nije držao blagajnika. Preuzeo bi ubrani novac i gurnuo ga u džep, a kod kuće ga zaključao u gvozdenu  blagajnu. Kad se napunila, uzeo bi novčanice i sitninu te ih u Koplovoj pratnji odneo u banku. Više puta bio je optužen da mu knjige nisu u redu te ga je porezni ured prisilio da obavi obračun, ali su se optužbe na torne i svršile. Oni koji su slučajno videli knjige Jehiela Štajna pričali su da mu
je rukopis poput muhinih upljuvaka te da i njemu samom treba povećalo kako bi pročitao ša je napisao. Kad god je reb Mešulem ušao k njemu, dreknuo bi: - Piskaraj ti samo, reb Jehiel! Pravi si čarobnjak pera.
        Jedini je Kopl znao Mešulemove poslove. Njega su jednostavno nazivali »nadzornik«, ali bio je više od toga. Bio je starčev savetnik, poverenik i telesni čuvar. Šaputalo se da se Kopl u službi reb Mešulema i sam obogatio te je sad zapravo starčev ortak. Sve oko Kopla bilo je obavijeno· tajanstvenošću. Imao je ženu i decu, ali ih nikad niko od Muškatovih nije video. Stanovao je u Pragi, na drugoj obali Visle. Bilo mu je pedeset ili tako nešto, ali se doimao mlađi, kao čovek tridesetih godina, srednjeg rasta i vitak, tamnoput u licu, kovrčave kose i razmaknutih nemirnih očiju. Leti i zimi nosio je tvrdi šešir navučen na čelo i čizme visokih sara. U kravati mu je bila zabodena igla s biserom, iz ugla obešenih usnica večno je visila cigareta, a za levo uvo bila zataknuta olovka. Lice je brijao, i na njemu je obično lebdieo napola ponizan, napola preziran osmieh. Mešulem mu je naređivao kao kakvom potrčkalu. Kad su zajedno išli ulicom, Kopl bi zaostajao korak ili dva da ne bi. Bože ne daj, kogod pomislio da sebe izjednačuje s poslodavcem. Ako su se vozili u kočiji, Kopl bi sedeo uz kočijaša. Kad mu se Mešulem obraćao u prisustvu drugih, Kopl bi smerno pognuo glavu. Izvadio bi cigaretu iz usta i stajao malo naklonjen, peta vojnički
skupljenih. Služio je carsku vojsku i govorkalo se da je tad bio posilni jednom generalu.

4. 


     Ali sve to bilo je izvanjsko. Uistinu se Mešulem, što je svako znao, nije ni u šta upuštao a da se nije savetovao sa svojim nadzornikom. Njih su dvojica vodili dugačke razgovore. Upravitelji njegovih kuća - među njima i njegovi sinovi - morali su podnositi račune Koplu. Ljudi koji su dolazili tražiti kakvu pomoć znali su da će na kraju sve zavisiti o Koplu. Godinama su Muškatovi sinovi i kćeri rogoborili protiv njega, ali bi na kraju Kopl pobedio. Na svoj nezamjetljiv način gurao je nos u sve: ženidbene pogodbe za unuke, miraze, dobrotvorna dela.
opšte poslove, čak hasidske sporove. Kad je jednom oboleo, reb Mešulem se kretao kao ošamućen. Jedva je i čuo šta su mu govorili, prekoravao je svakog, udarao nogom i odgovarao jedno te isto na sva pitanja: - Moj nadzornik nije ovde. Dođi sutra.
        Kad je reb Mešulem odlazio na svoje godišnje lečenje u banje, Kopl je polazio s njim, stanovao u istom hotelu i pio mineralnu vodu koju su propisali starcu. Pričalo se da se čak i Kopl s gazdom močio u blatu kad su lekari preporučili reb Mešulemu blatne kupke. U Karlsbadu su šetali promenadom - ovde Kopl nije zaostajao nego hodao ukorak -i raspravljali o poslovima, o kockarima koji su u Monte Karlu proigrali sve, i galicijskim rabinama
koji su čučali u Karlsbadu sa svojim napirlitanim kćerima i snahama. Zli jezici su tvrdili da je reb Mešulem zapisao Koplu deo svojeg bogatstva i u oporuci ga imenovao svojim izvršiteljem. Prema mlađim Muškatima Kopl je zadržao smerno držanje i kad god su dolazili da zatraže njegovu pomoć u nekom važnom pitanju namestio bi ponizan izraz: -Ko sam ja da bih u tome imao kakvu reč?
Kopl je bio s Mešulemom u Karlsbadu i tog leta kad se stari upoznao i oženio galicijskom udovicom. Upoznali su se na vrelu na kojem je Mešulem pio vodu i počeli razgovarati, najpre otmenim jevrejsko-nemačkim potom prisnim jidišern. Sviđalo mu se što je upletala nekoliko hebrejskih reči u razgovor, nosila vlasulju pravoverne udate žene - premda ga je njezina elegancija malo uznemirila - što je njezin umrli suprug, reb Dovid Landau, bio imućan pivar u Brodiju i što je njezina kći Adele svršila gimnaziju u Lembergu i studirala u Krakovu, Beču i Švajcarskoj. Roza Frumetl patila je od nekih jetrenih tegoba. Nije odsela u hotelu nego u unajmljenoj sobi, u siromašnom delu grada. Iskreno je priznala da ima vrlo malo novaca, ali se uprkos tome ponašala kao imućna žena. Svakog se dana odevala u druge haljine. Oko vrata visila joj je biserna ogrlica, s ušiju naušnice, a na prstu blistao dragulj. Pozvala je Mešulema u svoj stan i poslužila ga čašom šerija i kolačićima od anisa. Oko nje lebdeo je ugodan miris lavende.
        Kad je reb Mešulern podigao čašu da joj nazdravi, rekla je:
- Zdravlje i dobru sreću vama, reb Mešuleme. Neka vam je stoput blagoslovljeno.
- Imao sam dosta blagoslova u svoje vreme - odgovorio je Mešulem na svoj odsečan način. - Preostao je samo jedan kojem se radujem.
- Sačuvaj Bože! Šta vi to govorite? - prekorila ga je blago Roza Frumetl. - Doživećete stotinu i dvadeset - a možda i malo više.
         Kad se u reb Mešulemu rodila pomisao da se oženi Rozom Frumetl i povede nju i njezinu kćer u Varšavu pobojao se da će ga Kopl od toga odvraćati. Ali nadzornik ga nije odvraćao niti poticao. Mešulem mu poveri da ispita o udovici što god može, i on osvane s potankim izveštajem. Kad se. pošto je dugo oklevao, reb Mešulern odlučio da obavi naumljeno, Kopl se pobrinu za sve. Trebalo je izvršiti hiljadu formalnosti da bi Roza Frumetl mogla preći rusko-austrijsku granicu: nabaviti venčano prstenje i stan za bračni par te rebea koji će obaviti obred. Kopl je bio zaposlen kao da je mladoženjin otac. Roza Frumetl je tražila da joj reb Mešulem prepiše nešto novaca i obavezu da će njezinoj kćeri dati miraz. Pristao je i čak joj to dao napismeno. Adele je na nedelju dana otputoval u obližnji Francensbad, i dok je izbivala, obavljeno je venčanje.
- Stari je poludeo - zaključili su starci. - Stari bludnik.
      Reb Mešulem nadao se tihom venčanju, ali se ono prometnulo u bučnu zgodu. Dvorana je bila krcata rebeima koji su tu bili u gostima, njihovim ženama. sinovima, kćerima i rođacima; Roza Frumetl je u kratko vreme stekla mnoštvo znanaca. Među gostima bio je i jedan galicijski badhen, profesionalna šaljivčina na svadbama koji je doteturao unutra i smesta počeo mešavinom jidiša,nemačkog i hebrejskog improvizovati škakljive i besramne stihove. Bilo je svakovrsnih darova koje si mogao kupiti u karlsbadskim trgovinama suvenira: iskićenih kutija za nakit, stolnjaka, papuča s pozlaćenim petama, pera s povećalom na kraju kroz koja možeš videti lepo obojen alpski pejzaž. Veliki salon bio je pun samurovine, krznom postavljenih svilenih ogrtača, svilenih kapa i pomodnih šešira. Nakon obreda gošćenje je potrajalo do kasno u noć. Žene su zlobno ogovarale mladu koja je još dan ranije bila sirota.
- Nikad se ne zna gde će sreća pokucati! - govorile su svojim otegnutim galicijskim akcentom. - To je bilo čudo nebesko.
- Brzo ga je smotala, nema šta!
- A gradi se sveticom...
           Ali odmah posle svadbe reb Mešulemu se vratio zdrav razum. Treptaj muškosti, koji se u njemu probudio za udvaranja, ubrzo je splasnuo i ugasio. U bračnoj postelji njegova se mlada otkrila kao polomljena školjka: pod perikom od svilenih niti bila je seda kosa, ošišana kratko poput ovčjeg runa. Nosila je pojas protiv kile, a u postelji je uzdisala i bez prestanka mljela o prvom mužu, njegovom obrazovanju, njegovoj odanosti njihovoj kćeri, rukopisima koje je jako želela štampatiu Varšavi. Klepetala je bez kraja i konca o kćerima rabinskih dostojanstvenika koje su svakog dana postajale sve raspuštenije, pa već i javno šetaju Karlsbadom s austrijskim oficirima. Kihala je, šmrkala u rupčić i pila valerijanske kapljice za srce. Reb Mešulem je ustao s kreveta.
- Dosta gakanja-rekao je glasno. - Zar tome nema kraja?
          Načas mu se učinilo da bi bilo najbolje kad bi se sad odmah, još u Karlsbadu, i rastavio, otpremio je s kojom hiljadom i dokrajčio tu komediju. Ali stideo se; a i plašio da bi takav potez mogao uroditi dugotrajnim ucenjivanjem i parnicama. Na neki način je slepo zamrzeo Kopla, premda je u duši znao da njegov nadzornik nije ni za šta kriv. U svih šezdeset godina što je reb Mešulem bio svoj gospodar nije mogao zamisliti da je kadar počiniti takvu glupost. Zar nije uvek pažljivo promislio svaki potez pre no što bi išta preduzimao? Uvek je tako udesio da onaj drugi, a ne on, ostane budala. Neka usijane glave naprečac odlučuju, srljaju u nemoguće dileme, svaljuju sami sebe u siromaštvo, u bolest, sramotu, čak i smrt. A sad je i on sam, Mešulem Muškat, počinio grdnu grešku!
Kakva mu je dobra mogao doneti taj brak? Deca će mu se rugati. A tu su bile i novčane obaveze; dakako, obećanja koja je dao nije mogao prekršiti. Ne, nije bio čovek koji gazi svoju reč; čak ni najogorčeniji neprijatelji nisu mu to mogli prebaciti. Kad je čestito promislio, odluči da sledi savjet mudraca - najbolje što može učiniti jest da ne učini ništa. Pa šta ako bude u kući žena koja čegrta? !
Što se tiče njezinog nasljedstva, prepisaće joj jednu od svojih ruševnih kuća; pobrinuće se da ne izvuče velik zgoditak na toj lutriji. Na njegovoj novoj pastorci nešto mu je ionako smetalo. Bila je obrazovana, govorila nemački, poljski i francuski, ali je bila nekako prenapeta i previše naduta. Kao da je zurila mimo ljudi, uvek zabavljena svojim mislima. Ne, ta se nije uklapala u njegovu
porodicu ni u njegove poslove. A i o tome, bio je uveren da je pritajena bezverka. Odlučio je da joj čim se vrate u Varšavu, nađe ženika i da joj da malen miraz, ne više od dve hiljade rubalja.
- Pričekaj dok dođe u Varšavu - govorio je sebi. - Već će spustiti nos.
        S takvim mislima u glavi reb Mešulem se vratio u Varšavu. Nije bio od ljudi koji dangube nad počinjenim pogreškama Bio je lukav Mešulem Muškat, poednik u svakom okršaju, ne samo s vanjskim neprijateljima nego i s vlastitim slabostima.

Kako je nastao roman "Grof Monte Kristo"

Jedan od dva najpopularnija dela Aleksandra Dime svakako je pustolovni roman „Grof Monte Kristo“, dovršen 1844. godine, koji se odigrava u Francuskoj, Italiji i na ostrvima u Mediteranu, u periodu 1815—1839: počinje neposredno pre Sto dana, kako se u istoriografiji naziva period između povratka Napoleona sa Elbe i njegovog konačnog poraza u Bici kod Vaterloa, što je od ogromnog značaja za celokupnu radnju, koja se vrti oko Edmonda Dantesa, mladog pomorca koji je na dan svog venčanja od strane ljubomornih ljudi lažno optužen da je bonapartistički agent, pa bez suđenja zatočen u ostrvskoj tvrđavi If, iz koje je pobegao, našao skriveno blago na ostrvu Monte Kristo i krenuo putem osvete prema onima koji su mu uništili život.

Status klasika ova knjiga stekla je još dok je izlazila u nastavcima u listu „Journal des Débats“: pismeni su ga gutali čim bi se pojavila nova epizoda, a nepismene mase su se okupljale oko onih pismenih koji su bili radi da im čitaju, i tako dan za danom, kao što mi danas opsesivno gledamo televizijske serije. Po ulicama, trgovima, dućanima, radionicama, domovima — ni o čemu se drugom nije pričalo. A od kada su ljudi izumeli „pokretne slike“, snimljeno je najmanje dvadeset devet filmova kao i nekoliko serija, od kojih je svakako najbolja ona iz 1998. sa Žerarom Depardjeom u glavnoj ulozi.

Ali, kako je nastao, da li je Dima sa svojim saradnikom Ogistom Maketom, koji mu je idejno pomogao oko nacrta radnje, izmislio originalnu priču baziranu samo na dobroj staroj tematici osvete? U stvari, Dima je sam priznao da je na ideju došao prilikom čitanja knjige Žaka Pušea, policijskih arhivara, koji je 1838. objavio priče o raznim interesantnim kriminalnim slučajevima. Za ovo je važna onaj koja se tiče obućara Pjera Pikoa iz Nima koji je 1807. bio veren sa nekom bogatašicom pa lažno optužen da je engleski špijun od strane tri ljubomorna čoveka — Lupijana, Solarija i Šobara; četvrti Alu nije učestvovao, ali je znao i ništa nije preduzeo.

Piko je potom bio smešten u tvrđavu Fenestrel u kojoj je proveo sedam godina, a da je tek druge saznao zbog čega. Tokom tamnovanja prokopao je uski tunel do susedne ćelije i sprijateljio se sa bogatim italijanskim sveštenikom, ocem Torijem, koji mu je na samrti ostavio blago koje je sakrio u Milanu. Kada je pušten na slobodu posle pada Napoleona 1814. godine, otišao je u Italiju, pronašao blago i pod drugim imenom se vratio u Pariz, gde je deset godina kovao planove za osvetu protiv bivših drugova.

Ifska tvrđava kod obala Marseja u kojoj je Edmond Dantes tamnovao, u romanu „Grof Monte Kristo“ od Aleksandra Dime.

Za to je iskoristio svoje novostečeno bogatstvo. Prvo je ubio Šobara, ili naručio njegovo ubistvo, koje je izvršeno nožem na kojem je pisalo: „Broj jedan“. Dve godine nakon što je nestao s lica zemlje, njegova bivša verenica udala se za Lupijana, kojem je Piko zato namenio najtežu kaznu: prvo je namamio njegovu kćer da se uda za nekog kriminalca, kojem je potom namestio hapšenje, što je izazvalo smrt devojke zbog šoka. Piko je potom spalio, ili platio nekome da spali, Lupijanov restoran, što je ovoga potpuno finansijski uništilo. Zatim je Solarija otrovao, pa naveo Lupijanovog sina da ukrade neko zlato i dragulje, ili mu podmetnuo ukradeno, zbog čega je ovaj završio u zatvoru; na kraju je Piko lično nožem izbo Lupijana.

Nikada nije odgovarao pred zakonom za ovaj osvetnički pir, i policija ništa ne bi znala da Alu nije shvatio šta se dešava, pa oteo i ubio Pikoa. Istražiteljima je sve ispričao na samrti, mada je izvesno da je sve ono što se dešavalo u periodu između njegovog hapšenja i početka osvete samo plod mašte ispovednika; možda je mogao da bude veliki pisac, ali ne veći od Aleksandra Dime koji je sve to obogatio, dovoljno izmenio, maestralno napisao, i stvorio remek-delo koje može da se čita na svake tri godine kao da je prvi put: toliko je uzbudljivo da uopšte nije ni važno to što znate šta će da se desi.

Žak Puše je u istoj knjizi opisao i slučaj trovanja u porodici, koji je Dima takođe iskoristio za „Grofa Monte Krista“. U jednom izdanju se pominje i da je opat Farija stvarno postojao, da je umro 1819. i da mu je život dosta ličio na onaj opata Farije iz romana. Ali je sudbina glavnog protagoniste potpuno drugačija od sudbine glavnog inspiratora.

Roman u nastavcima izlazio je u listu „Journal des Débats“; to je bilo u periodu između 28. avgusta 1844. i 15. januara 1846. godine. Prva dva dela štampana su u knjiškoj formi već 1844, dok je preostalih šesnaest delova objavljeno naredne. Prvi strani prevod po svemu sudeći bio je engleski i pojavio se već tokom 1845—1846; mada je u pitanju anonimni prevod, prate ga gotovo sva izdanja na engleskom do dana današnjeg.
izvor 

Henri Miler i Kurcio Malaparte, pismo

Malaparte: životi i legende obimna je i detaljna biografija kontroverznog italijanskog pisca nemačkog porekla Kurcija Malapartea (Izdavač: Službeni glasnik, prevod: Olgica Stefanović). Uz minuciozan pregled života pisca Kože i Kaputta, autor Mauricio Sera daje i odličnu analizu Malaparteovog književnog rada. Kao dodatak ovom izdanju, može se naći i pismo koje je slavnom Italijanu 1948. poslao Henri Miler, očito pod jakim utiskom Malaparteovog dela Volga se rađa u Evropi, koje je američkog romanopisca potaklo na analazu paralela u političkoj situaciji Evrope i SAD-a.

_________

Big Sur, Kalifornija,
28. jun 1948.

Dragi moj Kurcio Malaparte,

Prijatno me je iznenadilo što ste mi poslali primerak knjige Volga se rađa u Evropi, sa svojeručno potpisanom posvetom. Već imam primerak Kaputta, koji nažalost još nisam pročitao. Čudnim slučajem dobio sam, skoro u istom trenutku kada i vašu, poslednju Sandrarovu knjigu Bourlinguer, gde vidim da vam je posvetio jedno poglavlje.

Sada sam tačno na sredini vaše knjige i teško mi je da je odložim. Ne poznajem nijednog ratnog dopisnika koji piše na engleskom, a koji ima vaš poetski pristup. Amerikanac po imenu Stil napisao je nekoliko dobrih stvari, ali u suštini ostaje samo dopisnik. Vaši odlomci o uklanjanju leševa ruskih vojnika, kao i sve što pišete o pejzažu, klimi, atmosferi na bojnim poljima ostavili su na mene snažan utisak.

Pročitao sam s velikim zanimanjem vaš predgovor, koji bi trebalo da bude od posebne koristi za američke političare, ali koji će verovatno biti prenebregnut, ili loše protumačen. Neobično je što pišete da će u sledećm sukobu Amerika moći da igra samo drugorazrednu ulogu. Prema nedavnom mišljenju jednog francuskog tumača Nostradamusa (Ruir), to je upravo ono što je Nostradamus predvideo. Prema tom tumačenju, Rusija će samo napredovati, kao Hitler, da bi se domogla čitave Evrope, praktično bez ikakvog napora. U trenutku kada mi budemo odlučili da se borimo, biće prekasno, jer će nas paralisati naša unutrašnja previranja. Sledi jedno lepo predviđanje – barem za Evropu – te vam ostavljam zadovoljstvo da ga sami otkrijete.

Znate da se ne zanimam za politiku, tvrdnja koja će vas naterati na podsmeh. I ja sam morao da se nasmešim kada sam stigao do početka vaše finske avanture. Tu ste me podsetili na Kestlera, uvek željnog iskustva da bi potkrepio svoja predosećanja. Pisac uvek pobeđuje mislioca i teoretičara. Vaše stranice svedoče o vašem dubokom čovekoljublju, uprkos drugom gotovo „teološkom“ zanimanju za politiku, tehniku itd. Čitajući ono što pišete o ratu u Rusiji, imam utisak da sam se vratio u nekadašnje vreme; stvarno ste uhvatili skriveno značenje tih svetskih ratova koji tek što su počeli.

Pitam se jeste li dovoljno pažnje poklonili jednom aspektu koji proističe iz prirode ovih sukoba, prošlih, današnjih i onih koji tek dolaze, barem dok Amerika bude tu, to jest naša promenljiva politika prema ratu. Oduvek sam gajio uverenje, možda naivno, da možemo da izbegnemo te globalne ratove, ako bi ostatak sveta jasno razumeo gde smo, koju liniju akcije želimo da sledimo i tako dalje. Dvaput smo imali sreće čekajući do poslednjeg trenutka. Ali ovde opet ne znamo na koju kartu da igramo. Malo toga je učinjeno uprkos svim tiradama o našim velikim pripremama osim ako ne postoji neki tajni plan, što me kao ideja užasava. Čini mi se da evropski militaristi reaguju na nestalnost našeg ponašanja. Poslednji sam koji veruje da dobra vojna priprema nužno znači i pobedu. Ali s druge strane, verujem da naš nepokolebljiv moralni stav može zaustaviti sukob. Jedina nacija koja danas izgleda ima definisanu i, pretpostavljam, moralnu politiku jeste Rusija. A mi je ovde samo kritikujemo ili žalimo. Kao da ne dopuštamo mogućnost da ona može biti realna i iskrena. Ne uspevamo da bez oklevanja shvatimo zašto Rusi tako postupaju. Pre svega mislim na javno mnjenje što, kao što znate, nikad ne znači bozna šta. Jedino je izvesno da naši političari i državnici uglavnom nemaju anticipativniju viziju od masa. Mi smo za republikansku kandidaturu upravo nominovali čoveka skoro podjednako slabog kalibra kao što je i naš sadašnji predsednik (a republikanci će ovog puta sigurno odneti pobedu!)[1] Da sam Evropljanin, na ovu bih situaciju gledao sa strahom i zaprepašćenjem. Republikanci neće imati da ponude ništa drugo osim pometnje, grešaka i haosa.

Vi govorite o demokratskim snagama u Evropi i drugde. Voleo bih da znam gde su one. Stara Grčka je napravila na stotine demokratskih eksperimenata, barem nam tako kažu istoričari. Za mene je to reč bez ikakvog smisla sve dok i poslednji čovek ne bude uvažen, sve dok ne budemo promenili čitav sistem obrazovanja, etike, morala, zasnovan na strahu i oskudici, praznoverju i zatucanosti, tradiciji i običajima. Ne znam ni za jednu partiju čiji program u prvi plan stavlja taj cilj, a vi? Postoji strašna rečenica u jednoj od Balzakovih knjiga koju sam tridesetih godina, kada sam živeo u Parizu, koristio kao zaglavlje na svojim pismima: „Evropa će verovati samo onome ko je bude pregazio.“ To je bilo napisano pre stotinak godina. Naravno, sovjetska metafizika je evropska, a ne azijska i Amerika je samo jedna ublažena projekcija Evrope. Svakako, Azija se takođe evropeizuje, ili amerikanizuje, što je gore. A rezultat? Možda je Nostradamus u pravu, barem što se tiče Rusije, Špengler takođe. Nije li upravo Špengler predvideo da će Rusija budućnosti biti Rusija Dostojevskog? Danas to izgleda neverovatno, zar ne? Ali kao što kaže Biblija, „oholost dolazi pred pad“. Ja verujem da čitav civilizovani svet ubrzano priprema svoje uništenje. Morali bismo, čini mi se, da sa dubokim zanimanjem prostudiramo razloge zbog kojih današnje različite nacije i sile ne mogu postupati drugačije od onoga kako postupaju. Morali bismo te znake nemoći čitati kao što meteorolozi čitaju svoje. A onda zasnivati svoje nade na činjenici da su klima i tlo trajniji od vremenskih promena, što uvek moramo imati na pameti.

Izvinite zbog ovog nehotice dugačkog pisma. Neka svedoči o intelektualnom podsticaju koji vaša knjiga od početka do kraja izaziva.

Iskreno vaš,
Henri Miler

P.S. Napisao sam za vreme rata pamflet pod nazivom Murder the Murderer (Ubijte ubicu). Voleo bih da vam pošaljem jedan primerak ako ga niste čitali, to jest ako želite da ga pročitate.

[1] Reč je o guverneru države Njujork Tomasu E. Djuiju, koga će pobediti odlazeći predsednik, demokrata Hari S. Truman na izborima u novembru 1948.
izvor 

Fraktalne apokalipse Džejms Balarda

Da li se to menja samo spoljašnji pejzaž?
Džejms G. Balard,
Potopljeni svet

Džejms G. Balard (James G. Ballard), jedan od najbitnijih britanskih autora u drugoj polovini XX veka, započeo je karijeru profesionalnog pisca kao autor više uspešnih naučno-fantastičnih dela, iako se, kako je jednom prilikom izjavio, nikada nije osećao prihvaćenim u tom okruženju:

     Videli su me kao neprijatelja. Kao nekog ko je želeo da podrije sve u šta su verovali. Želeo sam da uništim ideju o dubokom svemiru, da ubijem pomisao o dalekoj budućnosti i da se fokusiram na unutrašnji svemir i ono što nas čeka u narednih pet minuta. Esefovci me do dana današnjeg ne doživljavaju kao jednog od njih. Kao da sam neka vrsta virusa koji je uspeo da prodre u samu srž vrline naučne fantastike a zatim pervertirao njenu DNK.1

    Međutim, iako navedene reči odlično opisuju Balardove romane i priče nastale u periodu od Potopljenog sveta (The Drowned World, 1962), pa sve do zbirke Izložba grozote (The Atrocity Exibition,1969) i romana Sudar (Crash, 1973) – koji su označili novu fazu u njegovom opusu, ali i svojevrsnu transcendenciju samog žanra još više otežavajući posao opsesivnim klasifikatorima – prvi Balardov roman Vetar niotkuda (The Wind from Nowhere, 1961) po svemu je tipični predstavnik romana apokalipse kakve je Balard kasnije kritikovao, ne štedeći pri tom ni sopstveno delo. Zapravo, Vetar niotkuda je bitno pomenuti tek kao jednu fusnotu koja je značajna samo utoliko što vodi kasnijim Balardovim delima, i što u najvećoj meri predstavlja negativ svega što je on u potonjim, na prvi pogled tematski sličnim romanima uspeo da postigne. Napisavši ga za deset dana iz čisto pragmatičnih motiva ulaska u svet profesionalnih pisaca, Balard je u svom debiju svesno sledio konvencije sličnih, i iz današnje perspektive znatno čuvenijih i priznatijih ostvarenja svojih kolega ostrvljana kao što su: Smrt trave (Death of Grass, 1955) Džona Kristofera ili Dan Trifida (Day of the Triffids, 1951) Džona Vindama. Nakon što je tako zagazio u SF vode, Balard je već svojim sledećim romanom rešio da se otisne na udaljenu pučinu od koje su zazirali mnogi daleko iskusniji žanrovci.

       Svojevrsna tematska trilogija koju čine pomenuti Potopljeni svet, kao i romani: Suša (The Drought, 1964) i Kristalni svet (The Crystal World, 1966), može se opisati uslovno rečeno kao apokaliptična. Naime, sâm Balard je izbegavao ovo određenje, a naročito njoj srodnu odrednicu žanra katastrofe (disaster), i svakome ko je pročitao makar jedan od ova tri romana više je nego očigledna razlika između tipičnog predstavnika SF romana apokalipse (gde se ubraja i Vetar niotkuda) i Balardovih meditacija na temu apokalipse gde sâm pojam biva značajno rekontekstualizovan, do te mere da je radi lakšeg razumevanja možda najbolje pronaći / izmisliti novu odrednicu. Otuda koncept fraktalne apokalipse kao jedno od mogućih rešenja. Naime, ukoliko se zagledamo u spoljašnji pejzaž u bilo kom od gore navedenih romana – bilo da je reč o beskrajnim lagunama, peščanim dinama ili kristalizovanim džunglama – a zatim ga uporedimo sa onim unutrašnjim, uočićemo matricu koja se ponavlja, paterne koji se ogledaju jedni u drugima, makro i mikro plan u stalnom prožimanju i međusobnoj imitaciji gde konačne granice, kako u makro tako i u mikro domenu, zapravo nikada nisu do kraja poznate. Ukratko, unutrašnji pejzaž prati onaj spoljašnji, poput fraktala koji se može beskonačno analizirati i raščlanjivati, a da njegova struktura ostane identična. Isto tako, ova matrica, ovaj princip fraktalne apokalipse ponavlja se kroz sva tri navedena Balardova romana, uz neke značajne varijacije, ali i namerne podudarnosti, i svoj vrhunac dostiže u Kristalnom svetu.

        Ponekad pomislim da sanjam sve vreme, svaki minut svakog dana. Možda svi mi sanjamo.

     Potopljeni svet prva je od Balardove tri apokalipse i roman u kome se nalazi citirano pitanje s početka ovog teksta koje nastavlja snažno da odjekuje i kroz naredna dva Balardova romana, dok njegovi junaci pokušavaju da nađu odgovor koji će ih zadovoljiti. Naime, više je nego jasno da se spoljašnji pejzaž sveta u kome su klimatske promene izmenile geografsko lice planete, odražava i na unutrašnji svet pojedinaca koji u njemu borave i provode vreme arhivirajući svaku novu promenu u biljnom i životinjskom svetu, prenebregavajući ujedno onu najvažniju. Odnosno kako to Dr Bodkin u jednom trenutku kaže Dr Keransu:2

Zanimljivo je da iako smo pažljivo kategorisali povratak kroz vreme svih tih biljaka i životinja, ignorisali smo najbitnije stvorenje na ovoj planeti.

     Povratak kroz vreme o kome je reč u Potopljenom svetu jeste suštinski deo Balardove apokalipse i osim u promenama biljnog i životinjskog sveta ogleda se i kroz zajedničke snove koji se mogu posmatrati kao manifestacija kolektivnog nesvesnog koje reaguje na okidač iz spoljnog sveta.

      Kerans je osetio kako u njemu samom, poput pulsa, udara moćan hipnotički zov lajavih gmizavaca, i iskoračio je u jezero čije su mu vode sada nalikovale na produžetak sopstvenog krvotoka. Dok se pulsiranje pojačavalo, osećao je da se rastapaju barijere koje odvajaju njegove ćelije od okolne sredine, pa je zaplivao preko crne vode koja je podrhtavala…

       Dramatične klimatske promene predstavljaju tek prethodnicu za jednu novu evoluciju koja se u slučaju ljudi, gledano iz uobičajene perspektive, može posmatrati i kao de-evolucija. Uobičajena perspektiva pak kaže kako je čovek jedini organizam koji je dostigao taj evolutivni stupanj u kome je umesto da se prilagođava svetu oko sebe on počeo aktivno da utiče na taj svet i da prilagođava sredinu sebi. Međutim, Potopljeni svet nam predočava Zemlju koja je toliko drastično izmenjena da njeni preostali žitelji gotovo da više nemaju sećanja na život pre apokalipse. U takvom okruženju čovek ponovo postaje životinja koja se adaptira, ili kako je to Balard dočarao – a ovakve nijanse su zapravo ključne – ne toliko adaptira koliko prepušta, dozvoljavajući da se probuđeno sećanje staro koliko i vrsta sama poveže sa novim svetom u kome više nema mesta za starog homo sapiensa. Dr Kerans – spavač, koji će uskoro postati i snevač – započinje svoju odiseju slično kao što će je započeti i druga dva doktora u kasnijim romanima – bez obzira da li je prošlo više godina (Potopljeni svet) ili meseci (Suša) od početka apokalipse ili se ona upravo odvija (Kristalni svet) – kao usamljeni, otuđeni pojedinac u nesvesnoj potrazi za mestom (svojim pejzažem) gde će ponovo moći da pripada. Zanimljivo je da Balardovi junaci, pa tako i Kerans, uglavnom nisu preterano aktivni u toj potrazi već se često prepuštaju inerciji i nečinjenju, a time zapravo, kroz odbacivanje poslednjih trzaja ostataka civilizacije i njihovog (jalovog) suprostavljanja izmenjenoj realnosti, prihvataju apokalipsu širom raširenih ruku.

     Ova rastuća izolacija i otuđenje, vidljivi i kod drugih članova jedinice, a na koje je izgleda samo fleksibilni Rigs bio imun, podsetile su Keransa na usporavanje metabolizma i životnih funkcija kod svih organizama pred prolazak kroz veliku metamorfozu. Ponekad se pitao u kakvoj se to tranzitnoj zoni nalazio, siguran da njegova izolacija nije tek simptom uspavane šizofrenije, već pažljiva priprema za radikalno novo okruženje, sa sve svojim posebnim unutrašnjim pejzažom i logikom, gde stari načini razmišljanja predstavljaju samo smetnju.

      Ove misli nas dočekuju već na samom početku romana, utirući put za Keransovo potpuno osvešćenje i prihvatanje budućnosti do koje dolazi mentalnim povratkom u daleku prošlost (Balard o ovom fenomenu govori kao o arheopsihičkom konceptu vremena). Na tom putu ga očekuju kako putokazi tako i prepreke. Najkrupnija prepreka se javlja u vidu Strengmena, mefistofelovske figure u belom odelu, koji dolazi u lagunu, u pratnji grupice plaćenika i krda poslušnih aligatora, kako bi isušio lagunu i tako se makar na kratko vratio u stari, sada već davno mrtvi i u plavoj grobnici sahranjeni svet. Dijabolični Strengmen zapravo predstavlja najjaču sponu sa starim svetom, i dok bi u klasičnom romanu apokalipse takav junak bio jedan od „dobrih momaka“, kod Balarda stvari stoje bitno drugačije. Strengmenov povratak civilizaciji XX veka i njenim vrednostima svodi se na pljačkanje grobova, i on svoje pravo lice konačno ogoljava upravo u trenutku kada se ukažu ruševine starog sveta.

      Sa ponovnom pojavom potopljenih zgrada i ulica, čitavo njegovo ponašanje naglo se promenilo. Svi tragovi gospodske prefinjenosti i lakonskog humora su nestali, sada je bio grub i prepreden, otpadnički duh pustahijskih ulica koji se vraća svom izgubljenom igralištu.

      Zanimljivo je takođe, a i u kontekstu druga dva romana, mesto žene u ovakvom poretku stvari, i čini se da Balard tu ostaje ambivalentan. Naime, u jednom trenutku se Kerans, razmišljajući o ustrojstvu novog sveta, poigrava idejom o „…Adamu i Evi koji će se naći u novom Raju.“, ali na kraju ostaje samo Adam. Eva (Keransova družbenica Beatris) i njena sudbina ostaju neodređeni, iako je ona ta koja je pre Keransa počela da sanja i prigrlila pejzaž apokalipse, njena uloga biva potrošena u trenutku kada Kerans suočen pred izborom između starog i novog sveta bira onaj novi (a u kontekstu arheopsihičkog vremena najstariji) i otiskuje se na jug, u zagrljaj Suncu čiji disk pulsira u ritmu njegovog srca, i koje ga poput drevnog božanstva vodi dalje od ostataka propale civilizacije, u praistoriju odnosno preistoriju.

       Dvadeset sedmi dan. Odmorio se i krećem na jug. Sve je dobro. Kerans.

       Međutim, taj i takav, jedini logičan kraj nije bio po volji svima, niti su ga svi shvatili. Kako sâm Balard kaže: „Kada je Potopljeni svet prihvaćen od mog američkog izdavača, pre nekih dvanaest godina, rekao mi je: „Da, sve je sjajno, ali zašto nema srećan kraj? Da se glavni junak zaputi na sever umesto na jug.“ Mislio je kako je to bila mala tehnička greška koja mi se omakla, i da se glavni junak zaputio u pogrešnom pravcu. Rekao sam: Ne, Bože, ovo jeste priča sa srećnim krajem.“3

                         Oduvek sam razmišljao o životu kao o nekoj vrsti katastrofe.

      Suša je druga Balardova apokalipsa, svojevrsno izgubljeno poglavlje koje obično biva izostavljeno u razgovoru o njegovim ranim romanima. Čak i sâm Balard nije bio preterano zadovoljan romanom, i isticao je uglavnom kako je u njemu sadržano nekoliko zanimljivih ideja koje je kasnije razradio u Sudaru i Izložbi grozote. Suša se možda i suviše oslanja na zamrznute prizore sveta koji se polako pretvara u pustinju. Balardova ljubav ka slikarstvu – „Sve su to slike, zapravo, svi moji romani i priče.“ – a naročito nadrealistima, još je očiglednija u ovom romanu, i zapravo se može uspostaviti veza između prizora, koji kao da su istrgnuti iz kakvog košmara da poziraju ispred slikarskog platna, i Balardovog stalnog poigravanja konceptom vremena koje je kod njega uvek subjektivno i teži tome da se zamzne, zaustavi, u skladu sa inercijom njegovih junaka. Zapravo, inercija je naročito naglašena upravo u Suši. Slično Keransu u Potopljenom svetu i Dr Rensom isprva ne želi da napusti svoje boravište i vrati se u civilizaciju. Međutim, za razliku od Keransa, Rensom se ipak upućuje na uzaludno putešestvije u potrazi za obalom i vodom. Ta njegova odluka se kako vreme prolazi može posmatrati i kao prepuštanje jednoj drugoj vrsti inercije, a u to se pretvara i njegova dalja egzistencija. Čak je i povratak njegove otuđene supruge tretiran tek kao trenutak u kome vetar nasumično spoji dva zrnca peska, ne bi li ih isto tako oduvao jedno od drugog. Rensom započinje svoju odiseju kao otuđena osoba i vremenom njegov afekt kao da sve više slabi. Uprkos tome što je ovo roman sa najviše sporednih likova (u poređenju sa Potopljenim svetom i Kristalnim svetom), veze između njih su poput iscepkanih i zamršenih niti, i na kraju se manifestuju u grotesknoj imitaciji života, nalik na kakvu predstavu Žana Ženea.

      Rensom je posmatrao odozgo Lomaksa, uvidevši sve razmere njegovog propadanja tokom ovih deset godina. Poput Zmije u ovom prašnjavom Raju, pokušavao je da uzme nazad jabuku i da sačuva, makar na nekoliko nedelja, svet kakav je bio pre Suše. Suprotno tome, za Rensoma je dugo putovanje uz reku bila ekspedicija u njegovu sopstvenu budućnost, u svet voljnog vremena, gde su se prizori iz prošlosti reflektovali, slobodni od svih pritisaka koje nameću sećanje i nostalgija, slobodni čak i od potrebe za hranom i pićem.

     Balard u Suši oslikava apokaliptični pejzaž koji, osim u smislu pojedinačnih prizora, nije u svojoj celosti jednako upečatljiv poput onih u romanu koji mu prethodi odnosno sledi. Sledstveno tome i intimna apokalipsa u Suši nalik je na pustinju duha, pa je tako i samo pitanje trenutka kada će protagonista da napusti pozornicu improvizovanog čistilišta i uputi se, poput Keransa, u vreli zagrljaj apokalipse, ovde oličene u nepreglednim peščanim dinama.

      Iznenadio se kada je primetio da više ne baca senku na pesak, kao da je napokon prešao granice unutrašnjeg pejzaža koji je nosio u sebi svih ovih godina.

      Za razliku od Potopljenog sveta, razlozi za apokalipsu u Suši su potaknuti ljudskim faktorom, koji je, istina, samo deo lančane reakcije, ali to je bio više nego dovoljan povod da neki pojednostavljeno pročitaju roman kao ekološki osvešćenu kritiku, propuštajući da primete kako je, kao i u svakom njegovom delu, kod Balarda u središtu svega ipak čovek, koji niti se bori protiv nastupajućih promena ekosistema niti postaje njihova žrtva, već spremno pruža ruku u pravcu prividnog ništavila.

      Kristalni svet jeste poslednja Balardova apokalipsa, ili tačnije rečeno treća u ovom ciklusu, pošto će on i u narednim delima nastaviti da se poigrava sa sličnim motivima, ali sve više se udaljavajući od prepoznatljivog SF miljea. Kristalni svet ujedno predstavlja i krunu ovoj nezvaničnoj trilogiji, kao i roman koji najsnažnije podupire koncept fraktalne apokalipse. Za razliku od Potopljenog sveta i Suše, u kojima nas Balard uvodi u svet već značajno izmenjen nastupajućim promenama, Kristalni svet počinje gotovo kao misterija. Doktor Sanders je lekar koji u Africi pomaže obolelima od lepre, ali prekida privremeno službu ne bi li posetio svoje prijatelje (i supružnike) Suzan i Maksa Kler. Međutim, putevi su zatvoreni, nemoguće je dobiti informaciju šta se zapravo dešava, i Sanders zajedno sa novinarkom po imenu Luiz (koja ga podseća na Suzan) unajmljuje kapetana da ga povede dalje niz reku, u džunglu. Ovako postavljen zaplet bi mogao da zavara i navede na pomisao da je Balard odlučio da nam ponudi nešto konvencionalniju priču u odnosu na ono što smo od njega navikli. Međutim, ovakva postavka proizilazi iz odluke da se, za razliku od prethodnih romana, odiseja još jednog dobrog doktora ovaj put započne od trenutka u kome prorok apokalipse koji čuči u protagonisti još uvek nije u potpunosti probuđen. Posledica toga je i da Sanders od svih Balardovih junaka prolazi kroz možda najveću transformaciju, i jedini od isprva aktivnog junaka, postavljajući pogrešna pitanja pošto još uvek ne naslućuje traženi odgovor, postaje klasični balardovski junak – otpadnik koji u apokaliptičnim dešavanjima prepoznaje ono transcendentno i svojevoljno ga prihvata, poput kakve perverzne pričesti. Od svih apokalipsi (ne računajući tu samo Balardov opus), ova opisana u Kristalnom svetu je možda i najlepša, i Balard kroz brojne opise kristalizovanih šuma, ali i životinja i ljudi, uspeva da dočara nadrealne prizore:

       Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom, i činilo se kao da iz njega kaplje i blista mnoštvo prizmi, dok su stabla i grane bili oklopljeni svetlom žute i karmin boje koje je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitava slika reprodukovana u kakvom prenaglašenom Tehnikoloru. Suprotna obala čitavom dužinom je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između stabala.

Okružen blistavom svetlošću koja je izbijala iz njegovog tela, krokodil je nalikovao na fantastičnu heraldičku zver. Njegove slepe oči bile su pretvorene u dva ogromna kristalna rubina. Krokodil se ponovo bacio prema njemu i Dr Sanders ga je šutnuo u njušku, rasprskavajući pritom mokre dragulje koji su mu zagušili gubicu.

     Balard je u Kristalnom svetu najeksplicitniji kada je reč o objašnjenju apokalipse, i negde na polovini romana u jednom flash forwardu izlaže nam se deo pisma koje Dr Sanders upućuje svom kolegi i u kome objašnjava mehanizam neobične promene. Kristalizacija, naime, nije delo čoveka, pa čak ni kakva ćudljiva reakcija planete, već se njeni uzroci nalaze u samom tkanju univerzuma koji počinje da se menja. Čak i samo Sunce počinje da se kristalizuje. Promenu kosmičkog pejzaža prati i onaj zemaljski, a njemu se priključuje i onaj unutrašnji, čovečiji. Oboleli od lepre koji se poput duhova šunjaju oko napuštene bolnice svoje „izlečenje“ nalaze upravo u kristalnoj šumi. Kada Sanders napokon pronađe Suzan, ona je kao začarana šumom i zapravo je nalik na glavne junake prethodnih romana – proročica apokalipse.

    Dok su prolazili, Sanders je opazio obrise visoke žene u tamnoj odeždi na čelu povorke kako poziva ostale jasnim glasom. Njene blede ruke i lice sijali su kristalnom svetlošću šume.

           Balard se u Kristalnom svetu dotiče gotovo svih svojih preokupacija: neraskidivi međuodnosi makro i mikro plana (pejzaža), arheopsihičko vreme, apokalipsa kao ontološka kategorija tj. apokalipsa iznutra… U Kristalnom svetu je posebno naglašen i sam trenutak transformacije koji sadrži u sebi izvesnu inherentnu privlačnost, nezavisno od svih drugih implikacija i posledica. Međutim, ono najvažnije odnosi se na unutrašnji preobražaj. Pokušaj da se iz svakodnevnog, ovovremenog, pa samim tim i konačnog, pređe u sferu vanvremenskog, motivje koji se provlači kroz sva tri pomenuta romana a najizraženiji je upravo u Kristalnom svetu. Sam proces kristalizacije jeste svojevrsni flert sa besmrtnošću, gde zamrznutost u vremenu postaje zamrznutost vremena samog. Ili rečima Dr. Sandersa:

   Sve ovo, dragi moj Pole, izostanak bilo kakvog iznenađenja, samo potvrđuje moje verovanje da ova blistava šuma u izvesnom smislu reflektuje raniji period naših života, arhajsko urođeno sećanje o kakvom predačkom raju u kome je jedinstvo vremena i prostora ugrađeno u svaki list i svaki cvet. Sada je svima očigledno da u ovoj šumi život i smrt imaju drugačije značenje za razliku od našeg prozaičnog sveta. Mi smo oduvek povezivali pokret sa životom i protokom vremena, ali na osnovu mog iskustva u šumi pokraj Mont Rojala, znam da svako kretanje neizbežno vodi u smrt, a da je vreme njen sluga.

      Sanders je na kraju suočen sa izborom, koji je, naravno, samo prividan. Slično protagonistima Potopljenog sveta i Suše, u poslednjoj sceni ispraćamo Sandersa koji se vraća se u kristalni Raj ne bi li pronašao svoju Evu. Očekivanost takvog kraja, naročito nakon prethodna dva romana, ne bi trebalo shvatiti kao zamerku u smislu predvidivosti ili pak ponavljanja. U ove tri varijacije na istu temu, Balard je u razliličitom ritmu doveo do iste, neizbežne završnice. Ali svaka od varijacija poseduje sopstveni vizuelni identitet, a kroz suptilna nijansiranja protagonista, na prvi pogled toliko sličnih, ostavljeno je više nego dovoljno prostora za brojna čitanja i učitavanja.

         Post scriptum: ili jedan rekvijem za tri apokalipse

      Da li je, zapravo, nakon svega ovde napisanog i dalje primereno govoriti o pomenutim Balardovim romanima kao o delima na temu apokalipse? Da li je fraktalna apokalipsa tek zgodno zvučeća kovanica, nedovoljno jasna i precizna? Odgovor na drugo pitanje valjalo bi prepustiti sudu javnosti, dok odgovor na prvo pitanje u dobroj meri zavisi od tačke gledišta. Mi trenutno živimo u svetu u kome je zaživeo pridev: balardovski4 , čak i izvan domena književne fikcije, kao reakcija na razne životne situacije (fenomene, pejzaže…) s kraja XX / početka XXI veka. Da li to onda znači da mi trenutno živimo apokalipsu? Tek je na to pitanje teško dati zadovoljavajuć odgovor bez zasebnog eseja (i osvrta na Balardove romane nakon Kristalnog sveta). Ali ako se vratimo Balardovoj SF trilogiji, istina je da su navedena dela apokaliptična onoliko koliko je naša definicija apokalipse rastegljiva. Ukoliko je dovoljno rastegnemo, a da pritom ne dođe do pucanja, shvatićemo da je i sâm Balard svojim delima gotovo jednako rastegao poimanje naučne fantastike. Apokalipsa shvaćena kao globalna katastrofa koja jednosmerno i jednoznačno ugrožava život kao takav, definicija je uska koliko i nezanimljiva i u dobroj meri prevaziđena. Apokalipsa shvaćena kao globalna promena koja provocira život kao takav, definicija je znatno šira i elastičnija. I u takvom pogledu na stvari Potopljeni svet, Suša i Kristalni svet zauzimaju jedno sasvim posebno, počasno mesto.

Miloš Cvetković




https://libartes.rs/fraktalne-apokalipse-dzejmsa-g-balarda/