J.R.R.Tolkien, Gospodar prstenova ( Prolog-2.,3.,4.,)

2. O travi za lulu 

       Ima još nešto o hobitima iz davnine što valja spomenuti, jedan začudan običaj: na glinene ili drvene lule uvlačili su ili udisali dim gorućih listova stanovite trave koju su zvali trava za lulu ili list, verovatno neku vrstu Nicotianae. Poreklo ovog čudnovatog običaja ili "umeća", kako su to hobiti radije zvali, obavijeno je velom tajne. Sve što se o tome moglo otkriti u starini izneo je Meriadoc Brandybuck (potonji poglavar Bucklanda), a budući da on i duhan iz Južne četvrti igraju određenu ulogu u pripovetke  koja sledi, navešćemo njegove reči iz uvoda njegova Shireskog travarstva. On kaže ovako:

      “Ovo je jedino umeće koje možemo slobodno nazvati našim izumom. Ne zna se tačno kad su hobiti počeli pušiti, sve legende i porodične istorije i uzimaju pušenje zdravo za gotovo; narod je u Shireu odvajkada pušio razne trave, od kojih su neke smrdele, a neke ugodno mirisale. Ali svi se izveštaji slažu u tome da je Tobold Hornblower iz Longbottoma u Južnoj četvrti prvi počeo uzgajati u svojim vrtovima pravu travu za lulu u doba Isengrima Drugog, oko godine 1070. po računu u Shireu. Najbolja domaća vrsta potiče i dan-danas iz toga kraja, posebno sorte poznate pod nazivima ‘Longbottomski list’, ‘Stari Toby’ i ‘Južna zvezda’.

    Nije zabeleženo kako je stari Toby došao do te biljke, jer sve do smrti nije hteo nikome odati tu tajnu. Dobro je poznavao bilje, iako nije mnogo putovao. Kažu da je u mladim danima često odlazio u Bree, ali je sigurno da nije nikad otišao dalje od Shirea. Stoga je lako moguće da je za tu biljku saznao u Breeju, gde ona svakako sada dobro uspeva na južnim obroncima brda. Hobiti u Breeju tvrde da su oni zapravo prvi počeli pušiti travu za lulu. Dakako da isto tako tvrde da su i sve drugo radili pre ostalih naroda u Shireu, o kojem govore kao o ‘kolonistima’; ipak, u ovom slučaju čini mi se da imaju pravo. Sigurno je da se umeće pušenja prave trave proširilo u poslednjih nekoliko vekova među patuljcima i drugim stvorenjima kao što su graničari, čarobnjaci ili skitnice koji su još prolazili amo-tamo preko tog drevnog raskršća. Stoga zavičaj i središte tog umeća treba tražiti u staroj krčmi u Breeju, Razigrani poni, koju od pamtivijeka drži porodica Maslovar.

     Pa ipak, moja zapažanja s mnogobrojnih putovanja na jug uverila su me da sama ta trava ne potiče iz našeg podneblja, nego sa severa, iz donjeg toka reke Anduin, kamo su je, predmnevam, nekad davno bili doneli preko mora ljudi sa Zapadnih strana. Ona raste na svakom koraku u Gondoru, tu je i bujnija i krupnija nego na severu, gde se nikad ne nalazi u divljem stanju i dobro uspeva samo na toplim zaklonjenim mestima kao što je Longbottom. Ljudi je u Gondoru zovu slatki galenas i cene je samo zbog mirisa njenih cvetova. Zasigurno je iz tog kraja prenesena Zelenputem tokom dugih vekova od dolaska Elendila do naših dana. Ali čak i Dúnedaini iz Gondora priznaju nam tu čast da su hobiti prvi napunili njome lule. Štoaviše, ni čarobnjaci se nisu tome dosetili pre nas. Doduše, jedan je čarobnjak koga sam poznavao prihvatio to umeće pre mnogo vremena i izveštio se u tome kao i u svemu drugome čega se latio.”


3. O ustrojstvu Shirea

        Shire je bio podeljen na četiri spomenute četvrti, Severnu, Južnu, Istočnu i Zapadnu, a ove opet svaka na određeni broj plemenskih okruga koji su još nosili imena nekoliko najstarijih uglednih porodica, iako se u doba kad se ova pripovetka zbiva ta imena nisu nalazila samo u njihovim okruzima. Gotovo su svi Tookovi živeli još u Tooklandu, ali to se ne bi moglo reći za mnoge druge porodice kao što su Bagginsovi ili Boffinovi. Izvan četvrti nalazili su se istočni i zapadni krajevi: Buckland, te Zapadna pokrajina, priključena godine 1462. po računu u Shireu.

     Shire u to vreme gotovo da nije ni imao neku svoju "vladu". Porodice su uglavnom same vodile svoje poslove. Najveći im je deo vremena oduzimala proizvodnja i potrošnja hrane. U svemu ostalom bili su pretežito darežljivi, nisu bili gramzljivi nego zadovoljni i umereni, tako da im se posedi, gospodarstva, radionice i trgovina na malo nisu gotovo uopšte mijenjali iz generacije u generaciju.

    Dakako da su se držali drevne tradicije u svom odnosu spram velikog kralja u Fornostu, ili Severgradu, kako su oni zvali to mesto, daleko na severu Shirea. Ali onde nije bilo kralja već gotovo hiljadu godina, pa su čak i ruševine kraljevskog Severgrada bile zarasle u korov. Ipak su hobiti i dalje govorili o divljacima i zlim stvorovima (poput trolova) kao o onima koji nikad nisu ni čuli za kralja. Jer svi su njihovi temeljni zakoni poticali od drevnih kraljeva, a oni su ih se pridržavali od svoje volje zato što su takvi bili Propisi (kako su sami govorili), prastari i pravedni.

      Istina je da je porodica Took odavno zauzimala najistaknutije mesto zato što je zvanje namesnika preneseno na nju (od Oldbuckovih) pre više vekova, pa je glava njihove porodice odonda nosila tu titulu. Namesnik je bio poglavar sabora, zapovednik narodnog zbora i hobitskih oružanih snaga, ali kako su se sabor i narodni zbor sastajali samo u kritičnim prigodama, do kojih više nije uopšte dolazilo, namesništvo je bilo tek počasno zvanje. Porodici Took iskazivalo se još posebno poštovanje, jer je i dalje bila mnogobrojna i neobično bogata, i u svakom bi naraštaju iznedrila snažne ličnosti neobičnih navika, pa čak i pustolovne naravi. Ove poslednje osobine bile su, međutim, nešto što se (u bogataša) više trpelo nego  odobravalo. Ipak se zadržao običaj da se glava te porodice naziva Stari Took i da se njegovu imenu dodaje, prema potrebi, broj: recimo, Isengrim Drugi.

    Jedini pravi dužnosnik u Shireu bijaše u to vreme gradonačelnik Michel Delvinga (ili Shirea), koji se birao svake sedme godine na slobodnom sajmu (bez dažbina) na Belom humlju na Ivanje, što će reći usred leta. Gradonačelniku je gotovo jedina dužnost bila da predsedava na proslavama o praznicima  u Shireu, što je često bivalo. Ali gradonačelnik je ujedno bio i direktor pošte i prvi oružnik tako da je upravljao i glasničkom službom i stražom. To su bile jedine dve javne službe u Shireu; glasnici su bili brojniji od stražara i imali su mnogo više posla. Dakako da nisu svi hobiti bili pismeni, ali oni koji su bili neprestance su pisali svim svojim prijateljima (pa i nekim rođacima) koji su prebivali dalje od mesta do kojeg se moglo doći popodnevnom šetnjom.

   Hobiti su svoje policajce, ili ono što je bilo najbliže tom pojmu kod njih, zvali oružnicima. Dakako da nisu imali odore (takvo je što bilo posve nepoznato), nego samo perjanicu zataknutu za kapu; i u praksi su bili više poljari nego policajci baveći se više stokom u kvaru nego ljudima. U celom Shireu bilo ih je svega dvanaestorica, po trojica u svakoj četvrti, nadležnih za unutarnje poslove. Znatno ih je veći broj koji se po potrebi menjao, "gazio granice" i brinuo da stranci bilo koje vrste, veliki ili mali, ne prave nikome nikakve smetnje.
   
    U vreme kad ova priča počinje, znatno se bio povećao broj tih pograničara, kako su ih oni zvali. Bilo je mnogo prijava i pritužbi da se nepoznate osobe i stvorenja smucaju oko granica i da ih prelaze: bijaše to prvi znak da nije sve baš kako treba i kako je oduvek bilo, osim u pričama i legendama o davnoj prošlosti. Malo se ko obazirao na taj znak, čak ni Bilbo još nije imao pojma što on znači. Šezdeset je godina bilo prošlo otkako se on bio zaputio na svoje slavno putovanje, i sad je bio već star čak i za hobite, od kojih su mnogi doživeli stotu; ipak je očito još mnogo ostalo od pozamašnog blaga što ga je bio doneo sa sobom. Koliko je mnogo ili malo toga bilo, on nije nikom poveravao, pa čak ni svom najdražem "sinovcu" Frodu. I još je čuvao u tajnosti onaj prsten koji je bio pronašao.

4 O tome kako je pronađen Prsten

        Jednog je dana, kao što je ispripovedano u Hobitu, došao na Bilbova vrata veliki čarobnjak Gandalf Sivi, a s njime trinaest patuljaka: niko drugi zapravo do Thorin Hrastoštit, kraljevski potomak, i njegovih dvanaest pratilaca u progonstvu. Na svoje veliko i trajno čudo, on je jednog jutra krenuo, a bila je tada godina 1341. po Shireu, u potragu za golemim blagom patuljaka, riznicom Kraljeva podno gore, ispod Erebora u Dôlju, daleko tamo na istoku. Potraga je bila uspešna i ubijen je zmaj koji je čuvao blago. Ipak, premda se vodila Bitka pet vojski i Thorin poginuo, i premda su počinjena mnoga junačka dela pre izvojevane pobede, sve to skupa teško da bi imalo kakvo značenje za ovu našu pripovetku , ili teško da bi zaslužilo više od beleške u dugim analima Trećeg doba, da nije bilo jedne usputne "slučajnosti". Družinu su bili napali orci na visoku prevoju u Maglenom gorju dok su putovali u Pustošiju, pa se slučilo da je Bilbo zalutao u crnim rudnicima orka duboko u nutrini gore, i tu je, dok je uzalud pipao oko sebe, dotaknuo rukom prsten što je ležao na tlu u rovu. Strpao ga je u džep i tada mu se učinilo da je posredi bila puka sreća.

     Tražeći izlaz, Bilbo je pešačio do dna planine, odakle nije mogao dalje. Na kraju rova ležalo je studeno jezero daleko od danjeg svetla, a na kamenom otočiću u vodi živeo je Golum. Bijaše to odvratno malo stvorenje: veslao je u svom malom čamcu velikim plosnatim stopalima, vrebao bledim sjajnim očima i lovio dugačkim prstima slepe ribe i žive ih žderao. Žderao je sve živo, čak i orka kad bi ga uspeo uloviti i zadaviti bez borbe. Posedovao je tajno blago kojeg se domogao pre mnogo godina, dok je još živeo na danjem svetlu: zlatni prsten koji je svoga nosioca činio nevidljivim. Bijaše to jedina stvar koju je voleo, njegovo "zlato", i razgovarao je s njim čak i onda kad ga nije imao uza se. Jer, držao ga je dobro skrivenog u rupi na svom otočiću, a nosio ga je samo kad je lovio ili uhodio orke u rudnicima.

     Možda bi on bio odmah napao Bilba da je imao prsten uza se kad su se sreli; ali nije ga imao, a hobit je držao u ruci vilenjački bodež koji mu je služio kao mač. Zato je Golum, da bi dobio na vremenu, ponudio Bilbu da se igraju zagonetki predloživši da će on njega, u slučaju da Bilbo ne zna odgonetku, ubiti i požderati, a ako Bilbo pobedi u toj igri, onda će on učiniti šta Bilbo želi: odvešće ga do izlaza iz podzemnih rovova.

       Kako je bio beznadno izgubljen u tami te nije mogao ni napred ni natrag, Bilbo je prihvatio izazov, pa su zadali mnogo zagonetaka jedan drugome. Na kraju  je u toj igri pobedio Bilbo, zahvaljujući više sreći (reklo bi se) nego pameti, jer na kraju se nije mogao setiti nijedne zagonetke, pa kad je u džepu napipao prsten koji je bio našao i onda zaboravio na njega, uzviknuo je: Šta imam u džepu? Na ovo pitanje Golum nije znao odgovoriti, iako je pogađao tri puta.

    Stručnjaci se, istina , spore oko toga da li je ova posjednja pitalica bila obično "pitanje" ili "zagonetka" prema strogim pravilima te igre, ali se svi slažu u tome da je Golum, kad je već pristao i pokušao odgovoriti na to pitanje, bio dužan održati obećanje. Bilbo je zahtevao od njega da održi reč, jer se bojao da bi ga to sluzavo stvorenje moglo prevariti, premda se takva obećanja poštuju kao svetinja, svi su se odvajkada, osim najpodlijih stvorova, libili da ih prekrše. Ali, pošto je Golum toliko vremena proveo u tami, srce mu je bilo crno i ispunjeno podlošću. Iskrao se i vratio na svoj otočić, o kojem Bilbo nije imao pojma, a koji se nalazio u blizini, usred tamne vode. Mislio je da mu je onde prsten. Već je bio gladan i srdit ali je držao da se neće bojati nikakva oružja kad bude imao svoje "zlato" uza se.

    Ali prstena nije bilo na otočiću; izgubio ga je, nestao je. Bilba su od Golumova vriska podišli žmarci, iako mu još nije bilo jasno što se dogodilo. Golum se napokon dosetio odgonetke, ali prekasno. Šta ima u svojim džempovima? uzviknuo je. U očima mu je gorio sjaj poput zelena plamena dok je jurio natrag da ubije hobita i dočepa se svoga "zlata". Bilbo je u poslednji tren uvideo u kakvoj je opasnosti, pa je naslepo pobegao od vode uz hodnik, i još mu je jednom sreća spasila život. Jer u trku je turio ruku u džep i prsten mu je sam kliznuo na prst. Stoga ga je Golum prestigao a da ga nije primetio, i otišao dalje da pazi na izlazu kako mu "lopov" ne bi umaknuo. Bilbo je oprezno pošao za njim. Golum je usput psovao i razgovarao sam sa sobom o svom "zlatu". Iz njegovih je reči napokon i Bilbo pojmio istinu pa mu se u tami vratila nada: upravo je on jamačno našao taj čarobni prsten i tako mu se ukazala prilika da pobegne od orka i Goluma.

    Na kraju  su zastali pred nevidljivim otvorom koji je vodio do donjeg ulaza u rudnik, na istočnoj strani gorja. Tu se Golum skutrio u zasedi njuškajući i osluškujući oko sebe, a Bilbo je došao u napast da ga ubije mačem, ali ga je u tome sprečila samilost. Premda je zadržao na prstu prsten koji mu je sad bio jedina nada, nije hteo da s njegovom pomoću ubije toga gnusnog skota koji se našao u nepovoljnijem položaju od njega. Na kraju je skupio svu svoju hrabrost, preskočio Goluma u tami i pobegao hodnikom praćen kricima mržnje i očaja svoga neprijatelja: Lopov! Lopov! Baggins! Mrzimo ga do groba!

    E, sad, zanimljiva je činjenica da Bilbo nije ovako ispričao priču svojim suputnicima. Njima je on kazao da je Golum obećao da će mu nešto pokloniti ako pobedi u igri: ali kad je Golum otišao po poklon na svoj otočić, otkrio je da mu je nestalo blago – čarobni prsten koji je nekad davno dobio na dar za rođendan. Bilbo je naslutio da je to onaj isti prsten koji je on našao, a kako je pobedio u igri, prsten mu je po pravu pripao. Međutim, kako je bio u škripcu, ništa nije rekao o tome, nego je naterao Goluma da mu pokaže put do izlaza, da to bude Bilbu nagrada umesto poklona. Tako je taj događaj Bilbo opisao u svojim uspomenama i čini se da nikad nije promenio svoj opis, čak ni nakon savetovanja s Elrondom. Očito je tako bilo i u originalnoj Crvenoj knjizi, kao i u nekoliko kopija i izvadaka. Međutim, mnoge kopije sadrže istiniti prikaz (kao alternativu), koji zasigurno  potiče iz beležaka Frodovih ili Samwiseovih, jer su obojica znala istinu, iako se čini da nisu bili skloni izostaviti ništa od onoga što je napisao sam stari hobit.

    Gandalf je, međutim, posumnjao u Bilbovu prvu priču čim ju je čuo od njega, i neprestano ga je zanimao taj njegov prsten. Napokon je, nakon dugih ispitivanja, zbog kojih su njihovi odnosi bili neko veme nategnuti, doznao od Bilba pravu istinu zato što je, po svemu sudeći, držao da je ta istina neobično važna. Premda to nije rekao Bilbu, smatrao je isto tako važnim i nezgodnim što dobri hobit nije otprve kazao istinu, sasvim suprotno svojim običajima. Pa ipak, zamisao o "poklonu" nije bila puka hobitska izmišljotina. Bilba su na tu zamisao navele, kako je i sam priznao, Golumove reči koje je slučajno bio čuo; jer Golum je odista više puta nazvao taj prsten svojim "rođendanskim darom". To je također Gandalfu bilo čudno i sumnjivo, ali je istinu o toj pojedinosti saznao tek nakon mnogo godina, što će se videti u ovoj knjizi.

    O Bilbovim kasnijim pustolovinama nema se ovde bogzna što kazati. Uz pomoć prstena umaknuo je stražarima orcima na izlazu i ponovo se pridružio svojim suputnicima. Na putovanju se više puta poslužio prstenom, uglavnom da pomogne prijateljima, ali ga je držao u tajnosti pred njima dokle je god mogao. Nakon povratka kući nije više nikad nikom govorio o njemu, osim Gandalfu i Frodu; i niko drugi u Shireu nije znao za prsten, ili je bar on tako verovao. Samo je Frodu pokazao izveštaj o svom putovanju koji je pisao.

    Svoj mač, Žalac, obesio je iznad ognjišta, a oklop od čudesne žičane mreže, koji su mu darovali patuljci kao deo zmajeva blaga, posudio je muzeju, zapravo drangulijarnici u Michel Delvingu. Ipak je zadržao u ladici svoje rupe u Vrećastom vencu staru pelerinu s kukuljicom koju je nosio na svojim putovanjima, a prsten na tankom lančiću držao je u džepu.

    Vratio se kući u Vrećasti venac 22.  (1342. godine po Shireu) u svojoj pedeset drugoj godini. Ništa se posebno nije dogodilo u Shireu sve dok gospodin Baggins nije počeo pripremati proslavu svoga sto jedanaestog rođendana (1401. godine po računu u Shireu). Na ovom mestu počinje naša pripovetka.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,Predgovor  
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova , Prolog,1.O Hobitima )
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje) 

J.R.R.Tolkien, Gospodar prstenova ( Prolog-1.O hobitima )

PROLOG

1.  O hobitima


    U ovoj je knjizi reč pretežito o hobitima i iz nje će čitalac  doznati štošta o njihovu značaju i nešto malo o njihovoj istoriji. Nešto više može doznati iz odabranih odlomaka Crvene knjige o Zapadnoj pokrajini koji su već obelodanjeni pod naslovom Hobit. Ta je pripovetka proistekla iz prvih poglavlja Crvene knjige koju je napisao sam Bilbo, prvi hobit koji se proslavio u svetu i koji je to svoje delo naslovio Tamo i opet natrag, jer je u njemu reč o njegovom putovanju na istok i o njegovom povratku: o pustolovini što je posle uključila sve hobite u velike događaje toga doba o kojima je ovde reč.

   Ipak, mnogi će možda poželeti da odmah na početku saznaju nešto više o tom izvanrednom narodu, a neki možda nisu ni videli spomenutu knjigu. Za takve čitaoce evo ponajpre nekoliko napomena o nekim važnijim stvarima iz hobitonauke i kratkog prisećanja na tu prvu pustolovinu.

      Hobiti su jedan neupadljiv ali prastar narod, nekad znatno brojniji nego danas; jer oni vole mir, tišinu i dobro obrađenu zemlju: najradije prebivaju u lepo uređenom i uzorno obrađenom seoskom predelu. Ne razumeju niti su ikad razumeli, pa nisu ni voleli, strojeve složenije od kovačkog meha, vodenice ili ručnog razboja, iako su vešto rukovali alatom. Čak su i u drevno doba obično zazirali od "velikih ljudi" kako nas nazivaju, a sad upravo panično beže od nas i sve ih je teže naći. Imaju dobro razvijen sluh i vid, a premda su skloni debljanju i nikad se ne žure bez potrebe, ipak se hitno i spretno kreću. Odvajkada su umeli brzo i nečujno nestati kad god bi na njih nabasali "veliki ljudi" koje nisu želeli sresti; tu su veštinu razvili do te mere da se ona ljudima mora činiti upravo čarobnom. Međutim, hobiti nisu zapravo nikad izučavali nikakvu magiju, a tu svoju sposobnost izbegavanja ljudi imaju zahvaliti samo profesionalnoj veštini koju su stekli nasleđem i vežbom, i tesnom povezanošću sa zemljom, u čemu ih veće i nespretnije rase ne mogu slediti. Jer oni su sitni stvorovi, manji od patuljaka: zapravo nisu tako čvrsti i snažni, iako nisu mnogo niži od njih. Različite su visine, negde između dve i četiri stope, po našim merama. Dan-danas malokad dosežu do tri stope, ali kažu da su se smanjili i da su nekad bili viši. U Crvenoj knjizi piše da je Bandobras Took (Rikobik), sin Isengrima Drugog, bio visok četiri stope i da je jahao prave konje. Sudeći po hobitskim predajama, njega su nadmašile samo dve slavne itorijske ličnosti; ali upravo o toj neobičnoj temi reč je u ovoj knjizi.

     Što se tiče hobita iz Shirea, o kojima je u ovim pričama reč, oni su u doba mira i blagostanja bili veseo narod. Odevali su se u jarke boje, napose su voleli žutu i zelenu, ali su malokad nosili cipele jer su im tabani bili tvrdi kao štavljena koža i obrasli bujnom kovrčavom dlakom, sličnom kosi na glavi, koja im je obično bila smeđe boje. Stoga je jedini obrt kojim se nisu mnogo bavili bilo obućarstvo, ali su imali dugačke i vešte prste i znali su izraditi mnoge druge korisne i zgodne stvari. Lica su im bila pre dobroćudna nego lepa, onako široka, blistavih očiju, rumenih obraza, usta vazda spremnih za smeh, za iće i piće. I doista su se smijali, i jeli, i pili, često i od srca, voleli su u svako doba  priproste šale i šest obroka na dan (kad god bi do njih mogli doći). Bili su gostoljubivi i uživali u zabavama i u darovima koje su velikodušno davali i rado primali.

       Belodano je da su hobiti, uprkos kasnijem otuđivanju, u rodu s nama; mnogo su nam bliskiji nego vilenjaci, pa i patuljci. Od pamtiveka su govorili ljudske jezike, na svoj način, voleli su i mrzili manje-više isto ono što i ljudi. Ali u kakvom smo srodstvu s njima, to se više ne može pouzdano ustanoviti. Poreklo hobita seže u daleke dane koji su odavno prošli i pali u zaborav. Samo vilenjaci čuvaju još nekakva svedočanstva o tom minulom vremenu, ali njihove predaje bave se gotovo isključivo njihovom istorijom, u kojoj se ljudi malokad pojavljuju a hobiti se uopšte ne spominju. Pa ipak je jasno da su hobiti zapravo živeli mirno u Međuzemlju mnogo godina pre nego što su ih drugi narodi uopšte primetili. A kako je svet, uostalom, oduvek bio pun nebrojenih čudnovatih stvorenja, činilo se da ta mala bića i nisu posebno važna. Međutim, u vreme Bilba i njegova naslednika Froda, oni su iznenada postali, a da to uopšte nisu želeli, i važni i čuveni uznemirivši veća mudraca i velikana.
     
      Ti dani, Treće doba Međuzemlja, odavno su prošli i oblik se svih zemalja promenio, ali krajevi u kojima su hobiti onda prebivali zasigurno su oni isti u kojima i sad borave: na severozapadu Starog sveta, istočno od mora. Hobiti u Bilbovo doba nisu više ništa znali o svojoj prapostojbini. Ljubav spram učenosti (izuzev rodoslovnih predaja) nije među njima bila posebno rasprostranjena, ali je u starim porodicama bilo još pojedinaca koji su proučavali njihove knjige, pa čak i skupljali izveštaje vilenjaka, patuljaka i ljudi o starim vremenima i dalekim zemljama. Njihovi su zapisi počinjali tek od naseljavanja Shirea, a najstarije legende jedva da su dopirale dalje od vremena seoba. Ipak, iz tih legendi, pa i iz nekih njihovih neobičnih reči i običaja, jasno proizlazi da su hobiti, kao i mnogi drugi narodi, u dalekoj prošlosti bili krenuli na zapad. U njihovim najstarijim pričama nazire se vreme kad su prebivali u dolinama gornjeg toka Anduina, između rubova Velike Zelene šume i Maglenog gorja. Ne može se više pouzdano utvrditi zašto su se posle upustili u težak i pogibeljan prelazak preko gorja do Eriadora. Njihove predaje govore o razmnožavanju ljudi u toj zemlji i o seni koja je pala na šumu tako da je potamnila i dobila novo ime Mrkodol.

      Pre nego što su krenuli preko gorja, hobiti su se već bili podelili na tri pomalo različita plemena: Dlakonoge, Šturove i Bledolike. Dlakonozi su bili tamnije puti, sitniji i niži, bez brada i bosi; šake i stopala bijahu im gipki i hitri, voleli su brda i visoravni. Šturovi bijahu širi, krupnije građe, imali su veća stopala i šake, i radije su prebivali u ravnicama i rečnim dolinama. Bledoliki su pak bili svetlije puti i kose, viši i vitkiji od ostalih, a najviše su voleli drveće i šumske krajeve.

       Dlakonozi su nekad davno imali mnogo posla s patuljcima i dugo su prebivali u podnožju gorja. Rano su krenuli na zapad i lutali kroz Eriador sve do Vetrovrha dok su ostali bili još u Pustošiji. Oni su bili najobičniji predstavnici hobita, i kudikamo najbrojniji među njima. Ujedno su bili najskloniji da se skrase na jednom mestu, i najbolje su očuvali običaj da žive u rovovima i rupama.         
     Šturovi su se dugo zadržavali uz obale velike reke Anduin i manje su zazirali od ljudi. Došli su za Dlakonozima na zapad i krenuli niz reku Glasnovodu na jug; mnogi su od njih dugo boravili između Tharbada i granica Dunlanda pre nego što su se ponovo zaputili na sever.

    Bledoliki su bili severno pleme, ujedno i najmalobrojnije. Oni su bili u boljim odnosima s vilenjacima nego ostali hobiti, bili su vičniji jezicima i pesmi nego obrtima, i odvajkada su više voleli lov nego ratarstvo. Prešli su bili preko gorja severno od Rivendella i spustili su niz reku Hoarwell. U Eriadoru su se ubrzo izmešali s ostalim plemenima koja su tu zatekli, ali kako su bili malo odvažniji i skloniji pustolovinama, često bi se našli na čelu plemena Dlakonoga ili Šturova. Čak se i u Bilbovo doba mogla još zapaziti jaka bledolička crta u uglednim porodicama kao što su bili Tookovi i gospodari Bucklanda.

    U zapadnim krajevima Eriadora, između Maglenoga i Modroga gorja, hobiti su zatekli i ljude i vilenjake. Tu su doista još prebivali ostaci Dúnedaina, kraljeva onih ljudi koji su bili došli preko mora sa Zapadnih strana, ali se njihov broj naglo smanjivao a zemlje su u njihovu Sjevernom Kraljevstvu bivale sve zapuštenije. Bilo je tu mesta napretek za doseljenike, pa su se hobiti uskoro počeli naseljavati u urednim zajednicama. U Bilbovo doba njihova su prvobitna naselja bila odavno nestala i pala u zaborav, ali jedno od prvih koja su postala važna još se održalo, iako smanjeno, a nalazilo se u Breeju i u okolnom Chetwoodu, četrdesetak milja istočno od Shirea.

      Sigurno su se već u to doba hobiti opismenili i počeli pisati po uzoru na Dúnedaine, koji su opet mnogo ranije bili naučili tu veštinu od vilenjaka. U to su doba zaboravili jezike kojima su se dotad služili i prihvatili Zajednički jezik ili Vestron, kako su ga zvali, što beše uobičajen u svim zemljama kraljeva od Arnora do Gondora, i na svim obalama mora od Belfalasa do Lunea. Ipak su zadržali nešto od svojih reči, kao i svoja imena meseci i dana i velik broj osobnih imena iz davnine.

    Negde u to doba legenda u hobita prvi put postaje istorija i vreme se počinje računati u godinama. Jer upravo hiljadu šest stotina prve godine Trećega doba, bledolička braća Marcho i Blanco odlaze iz Breeja; pošto su pribavili dopuštenje od velikog kralja u Fornostu, prešli su preko smeđe reke Baranduina na čelu velike skupine hobita. Prešli su preko Mosta kamenih lukova podignutog u doba najveće moći Severnog Kraljevstva, zaposeli svu zemlju s druge strane, između reke i Dalekog humlja. Oni su samo bili dužni dobro održavati veliki most, kao i sve ostale mostove i ceste, ići na ruku kraljevim glasnicima i priznavati vrhovnu kraljevu vlast.

     Tako je počelo računanje vremena po Shireu, jer je godina prelaska preko Brandywinea (kako su hobiti prekrstili tu reku) postala prva godina u Shireu, i od nje su se računale sve potonje godine. Zapadni su se hobiti zaljubili na prvi pogled u svoju novu domaju, ostali su u njoj i uskoro se ponovo izgubili iz istoriji  ljudi i vilenjaka. Dok je god postojao kralj, oni su službeno bili njegovi podanici, ali su vlast zapravo držali u svojim rukama njihovi poglavari, koji se uopćšte nisu mešali u događaje u vanjskom svetu. Sve do poslednje bitke u Fornostu s Veštac-kraljem iz Angmara slali su određen broj strelaca u pomoć kralju, ili su bar tako tvrdili, iako se to u ljudskim hronikama nigde ne spominje. Ali u tom je ratu propalo Severno Kraljevstvo, pa su otada hobiti tu zemlju smatrali svojom i među svojim glavarima birali namesnika koji je zastupao nestalog kralja. U sledećih hiljadu godina rietko su ih uznemirivali ratovi, pa su
napredovali i množili se posle crne pošasti (37. godine po Shireu) sve do nesretne Duge zime i gladi što je sledila nakon toga. Tada su mnoge hiljade hobita pomrle, ali dani nerodica (1158-60) bili su već davno minuli u vreme kad se zbiva ova naša priča, i hobiti su se opet bili navikli na izobilje. Zemlja bijaše bogata i izdašna, i premda je dugo ležala zapuštena kad su oni došli, nekad je bila dobro obrađivana i kralj je u njoj imao mnogo imanja, njiva, vinograda i šuma.

    Četrdeset sati hoda protezala se od Dalekog humlja do mosta na Brandywineu, a pedeset od severnih vriština do močvara na jugu. Hobiti su je prozvali Shire, kao područje pod vlašću njihova namesnika i oblast u kojoj se dobro posluje; i tu su, u tom ugodnom zakutku, lepo živeli i bavili se svojim poslovima, obazirući se sve manje i manje na vanjski svet u kojem su se zbivali mračni događaji, sve dok nisu poverovali da su mir i izobilje pravilo u Međuzemlju i nešto na što svaki pametni narod ima pravo. Zaboravili su ili zanemarili ono malo što su ikad znali o čuvarima i o mukama onih koji su omogućili višestoletni mir u Shireu. Bili su zapravo zaštićeni, ali nisu više o tome vodili računa.

     Nikad nisu hobiti nijednog soja bili ratoborni, i nikad se nisu borili među sobom. Dakako da su nekad davno bili prisiljeni boriti se da se održe u nesmiljenom svetu, ali u Bilbovo doba bijaše to već davna prošlost. Poslednje bitke koja se vodila pre nego što počinje ova priča, zapravo jedine bitke koja se ikad vodila u granicama Shirea, nije se više niko živ sećao: bitke na Zelenim poljima 1147. godine po Shireu, u kojoj je Bandobras Took odbio najezdu orka. Čak je i klima postala nekako blaža, a o vukovima koji su nekad po beloj zimi dolazili sa severa u pljačku, pričali su još samo dedovi svojim unucima. I tako, premda je još bilo nešto zaliha oružja u Shireu, ono im je uglavnom služilo kao trofej, obešeno ponad ognjišta ili po zidovima, ili izloženo u muzeju u Michel Delvingu. Oni su taj muzej zvali drangulijarnica zato što su sve što im nije bilo od neposredne koristi a nisu želeli odbaciti nazivali drangulija. Nastambe su im bile pretrpane drangulijama, koje su često poklanjali jedni drugima.

      Pa ipak, uza svu udobnost i mir taj je narod ostao neobično žilav. Kad bi došlo stani-pani, bilo ih je teško zastrašiti ili ubiti, a možda su upravo zato što im je bilo toliko stalo do dobrih stvari, mogli i bez njih kad bi morali, možda su zato mogli podneti sve teške udarce sudbine, neprijatelja ili nevremena na način koji je iznenađivao one koji ih nisu dobro poznavali i koji nisu gledali dalje od svojih trbuha i dobro uhranjenih lica. Premda nisu bili svadljivi, i premda nisu ništa živo ubijali iz užitka, dobro su se držali kad bi ih ko priterao uza zid, i još su znali, ako treba, rukovati oružjem. Dobro su gađali lukom i strelom jer su imali oštro oko i sigurnu ruku. I ne samo lukom i strelom. Kad bi se koji hobit sagnuo da dohvati kamen, valjalo je što pre pobeći u zaklon, što su dobro znale sve životinje koje bi se našle u blizini.

    Prvobitno su svi hobiti živeli u rupama u zemlji, ili su bar sami verovali da su živeli, i još su se uvek najbolje osećali u takvim nastambama, ali su se s vremenom morali naviknuti i na drukčija obitavališta. Zapravo su u Bilbovo doba u Shireu uglavnom samo najbogatiji i najsiromašniji hobiti zadržali taj stari običaj. Oni najsiromašniji prebivali su i dalje u najprimitivnijim jazbinama, zapravo u običnim rupama, sa samo jednim ili nijednim prozorom; a bogataši su još gradili znatno raskošnije verzije onih običnih negdašnjih jama. Međutim, nije bilo lako naći prikladno mesto za te široke i razgranate rovove (ili smiale, kako su ih oni zvali), pa su u ravnicama i nižim predelima hobiti, pošto su se razmnožili, počeli graditi nastambe na zemlji. Zapravo su čak i u brdovitim krajevima i starijim naseljima, kao što su Hobbiton ili Tuckborough, ili na glavnom gradskom području Shirea, u Michel Delvingu na Belom humlju, sagrađene mnoge kuće od drva, opeke ili kamena. U takvim su nastambama najradije stanovali mlinari, kovači, užari i kolari i ostali obrtnici, jer čak i kad bi stanovali u rupama, hobiti su odavno bili navikli graditi pojate i radionice.

       Kažu da je običaj da se grade seoske kuće i hambari nastao među stanovnicima Mlake, dole uz Brandywine. Hobiti u tom kraju, u Istočnoj četvrti, bijahu poprilično krupni i debelih nogu, pa su nosili patuljačke čizme kad je bilo blato. Ali za njih se znalo da u njihovim žilama dobrim delom teče šturska krv, što se moglo videti i po maljama koje su mnogima od njih rasle na obrazima. A nijedan Dlakonog ni Bledolik nije imao ni traga od brade. Uistinu se narod u Mlaki i u Bucklandu, istočno od reke, gdje su se oni u novije vreme nastanili, većinom doselio u Shire iz južnih krajeva, i još su imali mnoga čudna imena i neobične reči koje se nisu mogle čuti nigde drugde u Shireu.

   Verovatno su graditeljsku veštinu, kao i mnoge druge, bili preuzeli od Dúnedaina. Ali možda su je naučili i od samih vilenjaka, koji su ljudima bili učitelji u njihovoj mladosti? Jer uzvišeni vilenjaci nisu još u to vreme bili napustili Međuzemlje, i još su obitavali u Sivim lukama daleko na zapadu, pa i na drugim mestima nadomak Shireu. Još su se mogle videti tri vilin-kule koje su od pamtivijeka stajale na bregovima iza zapadnih granica. Nadaleko su sjale na mesečini. Najviša je bila najdalje, stajala je sama na zelenu bregu. Hobiti iz Zapadne četvrti tvrdili su da se s nje može videti more, ali nije poznato da se ijedan hobit ikad popeo na nju. Zapravo je bilo malo hobita koji su ikad videli more ili plovili po njemu, a još ih je manje bilo koji su se vratili da izveste ostale o tome. Većina je hobita vrlo nepoverljivo gledala čak i na reke i čamce, i nije ih bilo mnogo koji su znali plivati. Kako su godine prolazile u Shireu, sve su ređe i ređe govorili s vilenjacima, počeli su ih se pribojavati i zazirati od onih koji su s njima imali posla; a more je za njih postalo pojam straha i znak smrti pa su okrenuli glave od brda na zapadu.

     Graditeljsku su veštinu zasigurno naučili od vilenjaka ili ljudi, ali su se služili njome na svoj način. Nisu ih privlačile kule. Kuće su im obično bile dugačke, niske i udobne. Najstarije među njima bile su tek puke imitacije smiala pokrivene suhom travom ili slamom, ili čak busenjem, a zidovi im bijahu ponešto ispupčeni. To je, međutim, bilo tek u prvoj fazi nakon dolaska u Shire, a posle su promenili način gradnje, usavršili ga onim što su naučili od patuljaka ili što su sami otkrili. Glavna osobina hobitskog graditeljstva ostala je sklonost okruglim prozorima, pa čak i okruglim vratima.

      Kuće i rupe hobita u Shireu bijahu često velike i nastanjene velikim porodicama. (Bilbo i Frodo Baggins bili su kao neženje iznimke, kao što su bili iznimke i u mnogo čemu drugom, primerice u prijateljevanju s vilenjacima.) Gdekad je više pokoljenja rođaka, kao recimo Tookovi u Velikim Smialima ili Brandybuckovi u Brandy Haliu, stanovalo zajedno u (relativnom) miru, u pradedovskoj palači sa mnogo hodnika. Bilo kako mu drago, svi su hobiti bili rodovski organizovani i mnogo su pazili na rodbinske odnose. Crtali su dugačka i zamršena rodoslovna stabla s nebrojenim granama. Kad imate  posla s hobitima, važno je upamtiti tko je s kim u rodu i u kojem kolenu. U ovu knjigu ne bismo mogli preneti rodoslovno stablo koje bi obuhvatilo bar najvažnije članove bilo koje ugledne porodice u vreme o kojem je reč. Rodoslovna stabla na kraju Crvene knjige iz Zapadne pokrajine sama su za sebe jedna mala knjiga, ali bi ih svi drugi osim hobita smatrali dozlaboga dosadnim. Hobiti su pak uživali u takvim stvarima, ako su bile tačne: rado su posedovali knjige ispunjene podacima koje već znaju, ako su podaci bili izloženi čisto i bistro, bez proturečja.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,Predgovor  
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,( Prolog,2.,3.,4)
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje) 

J.R.R. Tolkien, Gospodar prstenova -Predgovor

Prstena Tri za vilin-kralje za koje zvezde siju,
I Sedam za patuljke-vladare kamenih dvora moći,
I Devet za ljude, usuda kletog što zarana mriju,
Al Prsten Jedan za Cara Mraka na prestolu noći
U zemlji Mordor gde sjene se kriju.
Prsten Jedan da zavlada svima, Prsten Jedan što traži i seže
Prsten Jedan da spoji se s njima i u tami ih sveže
U zemlji Mordor gde sene se kriju.


PREDGOVOR

Ova je priča u toku kazivanja rasla dok nije postala pripovetka o Velikom ratu za Prsten i preuzela mnoge odbljeske još starije pripovetke koja joj je prethodila. Započeta je uskoro pošto je Hobit napisan i pre nego što je obelodanjen 1937. godine; ipak nisam odmah nastavio pisati ovaj nastavak jer sam ponajpre hteo upotpuniti i srediti mitologiju i legende Drevnih dana koje su se bile uobličavale već nekoliko godina. Želieo sam to učiniti radi vlastitog zadovoljstva i imao sam tek malo nade da će druge zanimati ovo delo, pogotovo što je prvobitno bilo nadahnuto lingvističkim pobudama i što sam ga započeo radi toga da stvorim potrebnu "istorijsku" pozadinu za vilenjačke jezike.


Kad su oni kojima sam se obratio za savet i mišljenje pretvorili ono malo nade u nimalo nade, vratio sam se ovom nastavku ohrabren zahtevima čitalaca da doznaju nešto više o hobitima i njihovim pustolovinama. Ali priču je nešto neodoljivo vuklo prema drevnom svetu, pa bi se moglo reći da je postala izveštaj o njegovu kraju i nestajanju još pre nego što su ispripovedani nastanak i sredina. Taj je proces bio započeo pisanjem Hobita u kojem je bilo nekih naznaka koje su upućivale na tu stariju materiju: Elrond, Gondolin, uzvišeni vilenjaci i orci, a isto tako i nekih odbljesaka koji su se pojavili nezvani, pojave koje su bile više ili dublje ili tamnije nego što su se na prvi pogled doimale: Durin, Moria, Gandalf, Nekromant, Prsten. Otkrivanjem značenja tih odbljesaka i njihovih veza sa starim pripovetkama ukazalo se Treće doba i njegov vrhunac u Ratu za Prsten.
Oni koji su tražili da doznaju još nešto više o hobitima došli su na svoj račun, ali su morali dugo čekati; jer ja sam Gospodara prstenova pisao samo na mahove između 1936. i 1949. godine, u razdoblju u kojem sam imao mnogo poslova koje nisam zanemarivao, i mnoge druge interese kao učenik i učitelj koji su me često zaokupljali. Dakako da je tom kašnjenju pridonelo i izbijanje rata 1939. godine tako da na kraju te godine nisam još bio dovršio ni Knjigu prvu. Uprkos tmini sledećih pet godina, ustanovio sam da ne mogu potpuno napustiti tu priču pa sam i dalje uporno radio, pretežito noću, dok se nisam našao pred Balinovim grobom u Moriji. Tu sam zadugo ostao. Nastavio sam rad tek nakon gotovo godinu dana i tako došao do Lothlóriena i Velike reke negde potkraj 1941. godine. Sljedeće godine napisao sam prve skice onoga što je danas Knjiga treća, i početak prvog i trećeg poglavlja u Knjizi petoj; tu sam zastao dok su svetionici svetlili u Anórienu a Théoden stigao do Harrowdalea. Ništa dalje nisam bio predvideo i nisam imao vremena za razmišljanje.

     Tek sam 1944. godine ostavio niti i zbrku rata koji sam imao dužnost nadzirati ili bar pratiti, pa sam se prisilio da se uhvatim ukoštac s Frodovim putovanjem do Mordora. Ta poglavlja, koja su na kraju ušla u Knjigu četvrtu, napisao sam i slao u nastavcima svome sinu Christopheru, koji je tada služio u RAF-u u Južnoj Africi. Ipak mi je trebalo još pet godina da priču privedem sadašnjem kraju; dotle sam promenio kuću, katedru i koledž, dani su mi bili nešto manje mračni ali isto tako ispunjeni mučnim radom. Zatim, kad sam napokon došao do "kraja", morao sam cielu pripovetku iznova pregledati I zapravo dobrim dielom preraditi. I morao sam je otkucati i još jednom , sâm, jer nisam imao čime platiti profesionalnu daktilografkinju.

     Gospodara prstenova pročitali su mnogi otkako je napokon štampan; htieo bih ovde nešto napomenuti o brojnim mišljenjima i nagađanjima koja sam čuo ili pročitao u pogledu motiva i značenja ove pripovetke. Glavni je motiv bila želja pripovedačeva da se okuša u jednoj doista dugoj pripovesti koja će zadržati pažnju čitalaca, koja će ih zabaviti i oduševiti, a na mahove možda i uzbuditi ili duboko dirnuti. Vodič su mi bili samo moji lični osećaji o tome šta je privlačno ili dirljivo, a za mnoge je taj vodič neminovno često grešio. Nekima koji su pročitali ovu knjigu, ili koji su bar pisali o njoj, bila je ona dosadna, besmislena ili bezvredna; a ja se nemam prava žaliti jer slično mišljenje imam i ja o njihovim delima, ili o vrsti književnosti kojoj oni očito daju prednost. Ali čak i za mnoge koji su uživali u mojoj priči ima tu štošta što im se ne sviđa. Možda se u jednoj ovako dugoj priči i ne mogu svima sva mesta svideti, niti se mogu svi razočarati tim istim delovima; jer iz pisama koja sam primio vidim da one pasuse ili poglavlja koje jedni smatraju lošima, drugi posebno hvale. Najkritičniji od svih čitalaca, a to sam ja sâm, otkriva sad mnoge nedostatke, manje ili veće, ali kako, srećom, nisam dužan prikazivati knjigu niti je iznova pisati, prećiću ćutke preko tih nedostataka, osim preko onoga koji su i drugi uočili, a to je da je knjiga prekratka.
      Što se tiče nekog dubljeg značenja ili "poruke", pisac nije imao ništa slično na umu. Ovo delo nije ni alegorijsko ni aktuelno. Kako je priča rasla, puštala je korenje (u prošlost) i neočekivano se granala: ali glavna joj je tema bila određena od samog početka neminovnim izborom Prstena kao spone između nje i Hobita. Ključno poglavlje, Senka prošlosti, jedan je od najstarijih delova priče. Napisano je mnogo pre nego što je sena 1939. godine bila zapretila neminovnom katastrofom, a od te bi se tačke pripovetka bila razvijala po bitno istim linijama, sve da je katastrofa i bila sprečena. Njena su izvorišta bila davno pre prisutna u mojoj sviesti, ili su u nekim slučajevima bila već i zapisana, pa su rat koji je izbio 1939. ili njegove posledice malo šta izmienili, ili nisu ništa izmenili u njoj.          Pravi rat ne nalikuje na legendarni ni po svom toku ni po svom ishodu. Da je on nadahnuo ili odredio razvoj ove legende, onda bi Prsten bio zasigurno prigrabljen i upotrebljen protiv Saurona; Sauron ne bi bio uništen nego zarobljen, a Barad-dûr ne bi bio razoren nego zaposednut. Saruman bi pak, ne uspevši se domoći Prstena, u ono vreme pometnje i izdaje našao u Mordoru karike koje su nedostajale u njegovim istraživanjima učenja o Prstenovima, pa bi uskoro sam izradio svoj Veliki Prsten kojim bi doveo u pitanje samozvanog Vladara Međuzemlja. U tom sukobu obe bi strane mrzile i prezirale hobite, pa oni ne bi čak ni kao robovi ostali dugo na životu.
         Moguća su bila i neka druga rešenja u skladu s ukusom ili mišljenjem onih koji vole alegorije ili aktuelne aluzije. Međutim, ja nikako ne trpim alegorije u svim njihovim pojavnim oblicima, nikad ih nisam voleo otkako sam dovoljno star i budan da otkrijem njihovu prisutnost. Mnogo više volim istoriju, stvarnu ili izmišljenu, s njenom raznolikom primenljivošću na mišljenje i iskustvo čitalaca. Mislim da mnogi brkaju "primenljivost" s "alegorijom"; ali prva je u slobodi čitateljevoj a drugu mu svesno nameće autor.
        Dakako da se autor ne može potpuno osloboditi uticaja svog iskustva, ali načini na koje se klica priče koristi tlom iskustva neobično su složeni, a pokušaji da se taj proces definiše potiču u najboljem slučaju od nagađanja, nedostatnih i višeznačnih. Isto je tako pogrešno, iako naravno privlačno, kad se život autora i kritičara poklope, pretpostaviti da su razvoj misli i događaji njihova zajedničkog doba morali izvršiti najsnažniji uticaj na delo. Čovek zaista mora lično živeti u seni rata da posvema oseti njegov pritisak; ali kako godine prolaze, čini se da se često zaboravlja da nije bilo ništa manje mučno doživeti rat u mladosti 1914. godine nego učestvovati u ratu 1939. i idućih godina. Ili, da uzmemo drugi primer koji nije tako bolan: neki su izneli pretpostavku da poglavlje Čišćenje Shirea odražava situaciju u Engleskoj u doba kad sam dovršavao svoju priču. To nije istina. To je bitan deo zapleta koji sam bio zamislio od samog početka, iako sam ga u toku rada preinačio zbog Sarumanova karaktera kako se razvijao u samoj pripovetci, bez ikakvog, treba li reći, alegorijskog značenja ili aluzija na savremenu politiku. Nešto se od toga doduše zasniva na iskustvu, iako neznatno (jer je privredna situacija bila posve drukčija), i na mnogo daljoj prošlosti. Kraj u kojem sam živieo u detinjstvu bio je dozlaboga uništavan još pre nego što je meni bilo deset godina, u vreme kad su automobili bili retki (do tada nisam bio video ni jednoga) i kad su ljudi još gradili prigradsku železnicu. Nedavno sam u novinama video sliku potpuno oronule vodenice koja je nekad cvala pokraj ribnjaka i koja mi se onda činila strahovito važnom. Nikad mi se nije sviđao mladi vodeničar, ali je njegov otac, stani vodeničar, imao crnu bradu i nije se zvao Sandyman.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova , Prolog,1.O Hobitima 
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,( Prolog,2.,3.,4)
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje)