Proza i poetika advokatske arhive- Tibor Varadi, intervju

Naš poznati pravnik i harvardski student prof. dr Tibor Varadi, član SANU, nekadašnji profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti, predavač na američkim univerzitetima Emori, Kornel i Berkli, eksministar u vladi Milana Panića, zastupnik SRJ pred Haškim sudom pravde posle 5. oktobra 2000, ovih dana je objavio knjigu Spisi i ljudi, priče iz advokatske arhive (Akademska knjiga, Novi Sad).
Knjiga nije klasičan omaž dugovekoj porodičnoj Advokatskoj kancelariji Varadi, koja je utemeljena još 1893. godine, u današnjem Zrenjaninu (nekadašnjem Velikom Bečkereku, pa Petrovgradu i tako redom, kako je ko vladao ovom varoši), nego najviše gotovo neverovatnim "malim ljudskim sudbinama" klijenata ove kancelarije, koje probijaju iz obično suvoparnih sudskih spisa. Zbog toga naš razgovor sa g. Varadijem i počinjemo pitanjem šta ga je opredelilo na takav pristup možda najbogatijoj advokatskoj arhivi na našim prostorima?

TIBOR VARADI: Dugo sam znao da je naša arhiva nekim čudom ostala nedirnuta posle svih tih godina, što je moguće rezultat i činjenice da smo čuvali tu profesiju iz generacije u generaciju (deda, otac, ja, zatim moj pokojni brat, pa njegova supruga). No kada sam pre tri godine najzad dospeo da zaronim u tu arhivu, za mene je ona ipak bila izvesno otkrovenje. U toj arhivi ima oko 30.000 spisa. Među njima ima mnogo onih koji su dosadna rutina. Ja sam pregledao oko 8000, a izdvojio sam nekoliko stotina. Jer u tim slučajevima video sam, a nadam se da će to videti i čitaoci, da je mimo istorije, sa njenim pobednicima i poraženima, trajala jedna svakodnevica koja se izgubila, a opirala se patetičnim promenama vlasti i sistema. Arhiva je sadržala i taj "tajni pristup" svakodnevici.
Obrasci ponašanja se ponavljaju u veoma širokom vremenskom rasponu, pa sa vrlo sličnim argumentima brani moj deda (Imre) Srbe koji su 1912. godine pevali srpske pesme i nazdravljali u kafani srpskom kralju Petru, a posle su pred sudom govorili da jesu pevali i nazdravljali Petru, ali ne kralju Petru, nego Peri među njima, kao i moj otac, koji mnogo kasnije, 1946. godine, brani neke seljake iz Srpske Crnje koji su pevali mađarske pesme, kada se sudu iznosi tvrdnja da to nije bila ta pesma, već neka druga itd. Slično sam postupio i ja kada sam branio Rožu Šandora iz "Uj Simpoziona".
U knjizi sam krenuo sa pričom koja se događa nekoliko dana pre pada nemačke okupacije 1944. godine. Pravna suština predmeta je beznačajna, ali meni je zapalo za oko da se tu neke ljudske nesavršenosti javljaju tako da potpuno negiraju istoriju. Reč je o vremenu kada ni moj deda više ne plaća porez, jer se ne zna ko će ga nositi u kasu, svi Nemci u gradu su u dilemi da li da beže ili da ostanu, neki se plaše komunizma, neki se raduju komunizmu, i doista kroz dve nedelje u grad ulaze partizani i Rusi. U tom predmetu, međutim, optuženi je jedan Nemac, vlasnik kuće koji u njoj ima stanarku Mađaricu, udatu za Rumuna, pa je u nekom trenutku naziva kurvom – i ona ga zbog toga tuži sudu. Pre parnice, taj Nemac kaže: ne možete mi ništa, ja imam imovine. A kroz deset dana ta imovina više nema nikakvog značaja. To sučeljavanje tih ljudi na sudu oko nečega što nema veze sa istorijom, nastavlja se "uprkos istoriji". Pa se pitamo da li je jača istorija ili ljudska svakodnevica.


"VREME": Oko imovine uvek ima mnogo sporova. Vidim da opisujete jedan razvod gde onaj koji tuži i traži razvod tvrdi da ga je žena Mađarica varala sa nekim Stankovićem, dok je on bio u vojsci, ali osporava da je ona stekla neku imovinu prodajući prasiće, jer kaže: krmača je bila moja. Otkud i kod sirotinje vezanost za imovinu?

U arhivi sam našao i stotinak lažnih razvoda gde su motivi uglavnom imovinski. Za vreme nemačke okupacije, neke Srpkinje, Mađarice, Rumunke razvode se od muža Jevrejina da bi spasle bar deo imovine. Najneobičniji je slučaj gde jedna Nemica ili Mađarica (korespondencija sa kancelarijom je na oba jezika) traži razvod braka od Jevrejina koji je odveden u logor smrti u Beograd, te traži izdržavanje za nju i dete. Međutim, gle čuda, "Jevrejski ured", to jest nemački organ za istrebljivanje Jevreja, uključuje se u spor na strani muža Jevrejina, a protiv jedne hrišćanke. Zato što je taj ured njegovu imovinu već konfiskovao, pa, ako bi bilo dosuđeno izdržavanje, smanjila bi se imovina Nemačkog rajha. Eto šta znači imovina.


Zapazio sam u knjizi da ste uspeli da identifikujete nekakvo pragmatično prilagođavanje ljudi, žena, u zavisnosti od promene režima, nekakvom pritisku velike nacionalne politike, pa su čak menjali imena, moglo bi se reći nacionalne identitete, shvatajući da je spasavanje imovine i života važnije od svega toga?

U Banatu je bilo i formalnih i stvarnih promena nacionalnog identiteta. Krajem 1945. godine donet je zakon o konfiskaciji nemačke imovine, koja je smatrana "neprijateljskom imovinom". Izuzev imovine onih Nemaca koji su se oružano borili u redovima partizana. Bilo je i takvih, kao što je bilo i onih koji su svim srcem bili uz fašiste. Najveći broj banatskih Nemaca nije bio ni tu ni tamo. Međutim, taj zakon je pogađao većinu i bio je dosta brutalan, ali ipak manje brutalan od nemačkog zakona o konfiskaciji jevrejske imovine.
Problem je bio u tome što je u Zrenjaninu bilo jako mnogo ljudi sa nemačkim prezimenom, a mnogi među njima se generacijama nisu smatrali Nemcima. Nemci okupatori su napravili prethodno jednu listu i svako ko je imao nemačko prezime smatran je Nemcem, da bi Nemaca bilo više. Kad su došli partizani, oni su preuzeli tu listu i krenuli svima da oduzimaju imovinu. S tim u vezi u našoj arhivi nalazim veliki broj sporova, gde se dokazivalo ko jeste a ko nije Nemac. Uzgred, moj deda je imao ženu Nemicu, a smatrao se Mađarom, moj otac je bio oženjen Hrvaticom, ja sam oženjen Srpkinjom, šta su moja deca – to je njihov izbor. Međutim, šta ako od toga zavisi njihova imovina?

VELIKI BEČKEREK, DANAŠNJI ZRENJANIN: Ulična scena, dvadesete godine prošlog veka

U Zrenjaninu su u poratno vreme bila tri načina da se utvrdi ko je Nemac, a ko nije. Jedan način je – šta kažu komšije. Drugi je – u kakvu školu je išao (u gradu je bilo škola na raznim jezicima). I treći je, najčudniji, u čijoj bakalnici je kupovao namirnice. I tako, u više predmeta, vidim da je izvesni Đerđ Šite, koji je imao bakalnicu, davao izjave da "ja ovim potvrđujem da je Aranka Kaufman za vreme okupacije kod mene pazarila", a to znači nije Nemica. Naime, Nemci su tokom okupacije imali privilegovane bakalnice, koje Srbi i Mađari u gradu nisu imali, a spomenuti Đerđ Šite nije imao privilegovanu bakalnicu.

Govorite o svakodnevici, ali u vašoj knjizi ipak stalno ima i politike?

Moglo bi se reći, ali to nije glavno. Moj deda se na pragu Prvog svetskog rata zalagao za Srbe, posle se zalagao za manjinska prava Mađara u Jugoslaviji, kasnije za Jevreje tokom Drugog svetskog rata, a posle njega za sve ugrožene Nemce, Mađare i sve druge.
Na primer, kada je branio jednog srpskog intelektualca od optužbe za veleizdaju, početkom Prvog svetskog rata, sačinjen je jedan vrlo precizan zapisnik o tome šta je stajalo na stolu i na policama u stanu tog čoveka. Koje knjige, koji spisi, nacrti govora. Pre sto godina, njegov govor u Srpskom zanatskom društvu ima poentu: braćo Srbi, ja znam da mi uvek treba da počinjemo govor sa Kosovom, ali mi, braćo Srbi, treba da odemo dalje od toga. Eto to je ta dalekovida književnost koja se može naći u sudskim spisima, ali ona pripada i politici.
U spisima posle Drugog svetskog rata našao sam fascinantno nerazumevanje svako ponašanje koje nije bilo ili junačko ili izdajničko. Recimo, jedan trgovac u Kikindi, kod koga su prinudno useljeni nemački oficiri, pozvao je na rođendan svoje žene te oficire iz susednih soba. On je zbog toga bio optužen za saradnju sa okupatorom. Pozvati nemačke okupatore na rođendan svoje žene nije baš neko delo koje služi na čast, ali da li je i krivično delo? U toj podeli – ili heroj ili izdajica – nema mesta za male ljudske nesavršenosti. To sam našao u mnogo predmeta.


Zapazio sam u vašoj knjizi jednu objavu nemačkih okupacionih vlasti, od 22. maja 1941. godine, dakle samo nešto duže od mesec dana posle 6. aprila, u kojoj se "reguliše" rad kulturnih ustanova, bioskopa, pozorišta, u kabareima i kafeima sa programima. Kako to objašnjavate?

To je doista fascinantno. Ta uredba koju sam pronašao u arhivi ilustruje poznatu nemačku pedantnost u besmislenosti. Prvo vidite šta ne smeju Jevreji, šta ne smeju Cigani, pa onda uočite da čak i oni koji su sa takvima oženjeni ne mogu biti razvodnici u bioskopu, ne mogu biti muzičari niti nastupati u kabaretskim predstavama itd. Meni je u Beču na jednom letnjem kursu predavao Jevrejin, profesor Šlezinger, posle jedan od najčuvenijih profesora uporednog prava u SAD. Kad je on trebalo da doktorira u Nemačkoj, donet je zakon da Jevreji ne mogu doktorirati, ali je zakon stupao na snagu u septembru. Njegovi profesori Nemci su ga zbog toga požurili da doktorira do juna. Nacističko ludilo, dakle, nije delovalo na sve i nije delovalo baš odmah, pa je Šlezinger mogao da bude advokat, ali nije mogao da govori pred sudom. Fašizam ide korak po korak.


Vaša knjiga, meni se bar tako čini, pokazuje najbolje Vojvodinu i njenu svakodnevicu, gde su međunacionalni odnosi u temelju te svakodnevice o kojoj stalno govorimo. Vi navodite i neke tragikomične slučajeve. Na primer, posle svetskog rata, kada je biti Mađar bilo a priori sumnjivo, vi navodite slučaj kada se uz pomoć advokata morala pribavljati moralno-politička podobnost, je li to moguće?

Jeste. Ona je sa dedom komunicirala na mađarskom jeziku, ali je zapravo bila Jevrejka. Za vreme rata ona je iz Zrenjanina bila izbegla u Peštu, gde je jedno vreme bilo bezbednije, do marta 1944. (kao što se u Pešti krio i Aleksandar Tišma). Kad se vratila, njoj je trebala potvrda o moralno-političkoj podobnosti da bi mogla da dobije tačkice za kupovinu cicane haljine. Zapravo, u toj potvrdi je trebalo da se dokaže da nije sarađivala sa okupatorom. Nju je to šokiralo, vidi se po pismu kancelariji, jer su joj i oca i majku ubili Nemci. To je bio advokatski uspeh, toj klijentkinji je omogućeno da kupi cicanu haljinu.


Koliko znam, vi ste se do sada uglavnom bavili međunarodnim javnim i privrednim pravom. Kako su vas sada zaintrigirali ti "mali sporovi", iz kojih život izbija svom snagom? Zašto ste se uključili u sada aktuelni svetski trend "istorije privatnog života" koji sam već spominjao?

Malo ko zna, ali ja sam nekada pisao prozu i u životu sam imao književne ambicije. Sada sam našao način da se vratim, da se ušunjam u književnost. Meni se u toj arhivi čini da ona sadrži književne događaje. U činjenicama nisam menjao ništa. Tamo gde se iz spisa ne vidi ishod, ja ga ne izmišljam. Dodajem samo refleksije, uvode, uspomene – i na taj način pokušavam da sve to vežem u tkivo neke proze. A to što sam pronašao, to je zapravo prava književnost.
izvor

                             
                                                delovi teksta iz knjige:
                              Tibor Varadi, Spisi i ljudi, Priče iz advokatske arhive

Tibor Varadi, Spisi i ljudi, Priče iz advokatske arhive

Nova Crnja, gostionica Marije Kočiš, 22. decembar 1946.

Mesto događaja poznato mi je samo iz spisa, i ne znam da li u Crnji još postoji gostionica Marije Kočiš. Jedan tamošnji poznanik ispričao mi je da su Mariju Kočiš svi znali kao tetka Mari. Bila je sitna žena, ali vrlo odlučna, umela je da upristoji i ućutka pijane goste – i Mađare, i Srbe, premda je srpski znala veoma slabo.
Ovoga puta poprište "raspirivanja" bila je gostionica Marije Kočiš. Prema navodima optužnice, Janoš Feher, star 22 godine, po zanimanju stolar, Ferenc Međeri, 28 godina, zemljoradnik, i Ištvan Kiš, 24 godine, obućar, dana 22. decembra 1946. godine između 23 i 24 časa u gostionici Marije Kočiš pevali su fašističke pesme. Optužnica navodi pesme samo u srpskom prevodu. Zamenik okružnog javnog tužioca Žarko Radosav ističe u optužnici dva stiha: "Idi Horti pitaj Race kad će nam vratiti lepu Mađarsku" i "Idi Horti pitaj majstore da li će nam dati rende da peglamo".
Prema proceni tužioca, ove su pesme "upravljene ne samo na raspirivanje nacionalne mržnje, nego i na podstrekavanje da se silom obori današnje državno uređenje..." U optužnici se još dodaje, citiram doslovce, da je "prva pesma, pored nazivanja Srba pogrdnim imenom Raca, upravljena na potstrekivanje da se ovi krajevi pripoje Mađarskoj, za koju optuženi priželjkuju da bude Hortijevska – fašistička" (...) "rende u prenosnom smislu treba da označuju oružje".
(Primetio bih da u svom izvornom značenju naziv "Rac" ne sadrži nikakvu pogrdu. Reč je izvedena iz "Raške" – a Raška je jedna od oblasti koja je navođena u titulama srpskih vladara. U Mađarskoj su Srbi (pa i Grci) koji su izbegli pred turskom najezdom, nazivani "rác". Reč "rác" zadržala se i u nazivima nekih naselja oko Pešte, a jedna od najznamenitijih peštanskih banja nosi naziv "Rácfürdo". Premda je istina i to, da su protokom vremena izraz "rác" neki koristili i za podrugivanje. Poruga se ne zasniva baš uvek na logici.)
Svedoci optužbe bile su jedna Juliška i jedna Piroška. Optuženi su 9. januara 1947. godine pritvoreni.

 

 

Otac je 5. februara 1947. dobio poštansku dopisnicu iz zatvora sa molbom Janoša Fehera da ga zastupa na raspravi zakazanoj za 8. februar. Molbu na dopisnici verovatno nije napisao Janoš Feher. Rukopis, naime, ne liči na jednu drugu zabelešku, koju je načinio Janoš Feher. Osim toga, molba je napisana i dopisnica adresovana ćirilicom, na besprekornom srpskom jeziku. Sadržaj je, međutim, vrlo jednostavan – reč je o molbi optuženog da ga advokat zastupa pred sudom; verovatno je Janoš Feher zamolio zatvorskog čuvara i potom je taj čuvar napisao i poslao dopisnicu. Prema ostalim spisima zaključujem da je otac zastupao i preostalu dvojicu okrivljenih. Zapisnika sa rasprave nema u dosijeu (možda odbrana nije ni dobila kopiju zapisnika). Ali, tu je presuda, koju je već na dan rasprave (dakle, 8. februara 1947) doneo sudija Petar Sekulić.

Ferenc Međeri je oslobođen jer ni Juliška ni Piroška nisu bile sigurne da je i on pevao; ali su posvedočile da je "vredno radio u omladini".

Vidim da su i ostali pokušavali da svoj položaj preokrenu (ili da ga bar ublaže) pozivanjem na društveno koristan rad. Među spisima se nalazi i kopija pisma Ištvana Kiša, upućena iz zatvora, u kojem moli Slavka Berberskog da potvrdi da je radio u sindikatu – kao obućar. Pismo izgleda ovako (slika u foto galeriji):

"Poštovani Berberski Slavko budite ljubazni pa saslušajte što vas molim. Kiš Ištvan obućar iz Nove Crnje. Tu sam u zatvoru. Dve devojke iz našeg sela prijavile su me da sam pevao takove pesme koje su zabranjene ali ja nisam pevao. Zatim je bila reč o tome da posle oslobođenja nisam učestvovao u nikakvom radu. Ja sam rekao da sam radio kod vas u sindikatu kao obućar ali mi to oni ne priznaju. Molim Vas da mi pomognete i to hitno, da mi date neku ispravu da sam kod Vas bio i koliko sam radio. Molim da mi to uverenje nekako dostavite sudu.

Pozdravlja vas Mnogo i zahvaljuje se

 

 

Kiš Ištvan

obućar iz N. Crnje"

Ne vidim da je bilo odgovora na to pismo. Janoš Feher i Ištvan Kiš osuđeni su na po godinu i po dana zatvora. U dispozitivnom delu presude pominje se samo jedan stih: "Idi Horti pitaj Race, kada će nam vratiti našu lepu Mađarsku i slično." Zastajem na čas kod ovog "i slično". Sudija je verovatno smatrao da nema potrebe da se stvari podrobnije objasne. Možda je na to uticala i žurba. (Vidim, naime, da je usmena rasprava održana u subotu, i da je istog dana doneta i presuda.) Iz stiha u kojem Horti pita Race kada će vratiti lepu Mađarsku izvodi se zaključak da je pesma "upravljena na raspirivanje mržnje između Srba i Mađara", te da je time povređen član 2 Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora.
U obrazloženju presude konstatuje se da su optuženi negirali da su pevali ovu pesmu. Priznali su samo da su pevali neki čardaš koji – prema navodima presude – govori o jednoj devojci i o jednom tesaru, i priznali su takođe da ova tesarsko/devojačka pesma ima i jednu hortijevsku varijantu. Optuženi su, međutim, ustrajali na tvrdnji da su oni pevali samo originalnu verziju teksta, a ne njegov "fašistički" prepev. Ali, po svedočenju Juliške i Piroške, pevali su i hortijevski tekst. Otac je tražio da se saslušaju i drugi svedoci, ali je sud ovu inicijativu odbio. U presudi se pojavljuje i "dispozicija duša", odnosno ona poznata floskula "i to baš sad, kad..." Sud ističe da pevane pesme ugrožavaju bratstvo-jedinstvo, jednu od najvećih tekovina narodnooslobodilačkog rata. Prema presudi "Ova je opasnost tim veća u vremenu kada u susednoj Mađarskoj reakcionarni elementi stvaraju zaveru da obore Demokratsku republiku."

Žalba je napisana nedelju dana kasnije, 15. februara 1947. godine, u ime Janoša Fehera i Ištvana Kiša. Kopija ove žalbe ostala je sačuvana među spisima. Otac traži oslobađajuću presudu, oslanjajući se na tri argumenta. Pre svega tvrdi da "inkriminisani stih" zapravo i nije pevan. Osporava verodostojnost Juliškinog i Piroškinog iskaza, potkrepivši to argumentom da su se Juliška i Piroška tokom saslušanja, ovako obratile optuženima: "Ako nisu oni pevali hortijevske pesme, neka kažu, ko ih je pevao". Podnosilac žalbe iz toga zaključuje da Juliška i Piroška nisu bile sigurne šta su videle i šta su čule. A zatim, kao u slučaju pevanja srpskih pesama 1912. godine, i ovaj put je potegnuta namera, to jest nedostatak namere i pobude. Prema drugom argumentu, zakon među mogućim modalitetima raspirivanja mržnje navodi "agitaciju, propagandu i pisanje", kao i delo počinjeno s predumišljajem, a o takvim stvarima u ovom slučaju očito nema ni govora. Treći argument ističe u prvi plan lične okolnosti: i Janoš Feher, i Ištvan Kiš su mladi ljudi, obojica se trude da zajedno s majkom-udovicom prehrane porodicu, braća obojice okrivljenih nalaze se na odsluženju vojnog roka. Žalba se ne osvrće na argument suda "i to baš sad, kada...". Sud ne obrazlaže na šta je konkretno mislio kad navodi da su baš u času kad se u Novoj Crnji pevalo, reakcionarni elementi u Mađarskoj kovali zaveru protiv demokratske republike. Stoga nije bilo lako graditi protivargumente.
Razgovarao sam u vezi sa tim s jednim prijateljem, istoričarem, ni on nije bio kadar da kaže na šta se moglo misliti pri pominjanju "zavere da se obori Demokratska republika". Krajem 1946. i početkom 1947. godine u Mađarskoj nije bilo događaja koje bi bilo moguće na taj način interpretirati. Čini se najverovatnijim da je u političkoj borbi za vlast, Rakošijeva strana, koja se još nije dokopala poluga moći, svoje političke protivnike nazivala reakcionarnim zaverenicima. Moguće je i to da je 1946/1947. godine, kad raskid sa Staljinom još nije bio na pomolu, jugoslovenska štampa Rakošijeve stavove preuzimala kao činjenice.

Žalba je samo delimično bila uspešna. Kazna je sa godinu i po, smanjena na šest meseci zatvora. Sad bih još citirao samo pismo koje je otac napisao 24. marta 1947. godine i uputio "zemljoradnicama Etelki Kiš i Katalin Feher". "U vezi sa sudskim postupkom protiv vaših sinova, obaveštavam vas da je Vrhovni sud uvažio podnete žalbe i obojici mladića smanjio kaznu na 6 meseci zatvora. Vreme provedeno u pritvoru se uračunava u kaznu. Prema tome, momci će biti oslobođeni 9. jula."
Na poleđini jednog spisa, olovkom, očevim rukopisom, zabeležen je i tekst jedne pesme.

S one strane reke Tise tesar teše balvane
Nadaleko odjekuje udar teške sekire
Idi kćeri pitaj mladog tesara
Za koliko poljubaca dopušta
Da poneseš u kecelji iverja.

To je bila pesma koja je imala i "fašističku verziju", po kojoj Horti pita Race kad će vratiti veliku Mađarsku. Bilo bi dobro znati koju su verziju pevali dvadesetdvogodišnji stolar i dvadesetčetvorogodišnji obućar. Da sam ranije naišao na ova akta, mogao sam da pitam oca. Ali, možda ni on nije znao. Bilo bi zanimljivo znati i to, u šta je, zapravo, verovao tužilac? Naravno, određene dispozicije duša mogu da pobude sumnje čak i ako se peva originalna pesma. Nije li taj original neka vrsta maske? Šta ako se peva ovo, a misli se na ono? Na šta ukazuju, uistinu, melodija i ritam, i kako sprečiti da ne ukazuju u rđavom pravcu?

Inače, ako se uporedi pesma sa tesarom i neopesma sa Hortijem, postaje očigledno da je neopesma pod snažnim uticajem strukture i rasporeda rima izvorne pesme. U trećem stihu izvorne pesme, na primer, melodija dostiže vrhunac razuzdanog poleta kod reči "pitaj", i zbog toga ova reč nije mogla da bude izostavljena ni u "fašističkoj verziji". Ali, u ovakvom obliku, i Mikloš Horti samo pita (raspituje se, interesuje se), umesto da nešto preduzme. Zatim, ako pogledamo tekst, on ukazuje na prilično diletantski iredentizam (ili pak na dominaciju pesme, melodije, nad onim "šta je pesnik hteo da kaže"), Horti pita Race, kad će vratiti "lepu Mađarsku" (a ne – recimo – Južnu Krajinu). Ali, eto, na reč "forgácsot" (iverje) može da bude oktroisana rima "országot" (Mađarsku – Magyarországot), dok "Délvidék" (Južna Krajina) ne može na to ni silom da se navede. U jednoj epigonskoj situaciji raspored akcenata, rime, usmeravaju, modifikuju i političku agresivnost. Možda bi trebalo govoriti i o vladavini rima? U svakom slučaju, nastaje neobična situacija kad se agresivnost ne temelji na vlastitim damarima. A kafanski veseljaci, sve pevajući, bivaju poneseni čas poletnošću rima, a čas se, opet, batrgaju između lelujavo-lebduckavog nacionalizma, zamaha pesme i uspaljenosti privatnog života.
Sad je već izvesno da nećemo znati šta su, i zašto su pevali. Zanimljivo bi još bilo znati i to, kako se odvijao razgovor između dvojice mladića i Juliške i Piroške, kad su se posle zatvora (posve verovatno) sreli.

* * *

Bilo bi verovatno moguće napisati čitavu knjigu o pravnoj istoriji kafanskih pesama. Možda bi sa tim trebalo požuriti, jer kao da ovaj fenomen izumire. Možda je to samo moj utisak, jer sve ređe posećujem kafane, ali i od drugih sve ređe čujem o kafanskim pesmama. Izgubile su na značaju čak i sa stanovišta organa bezbednosti. U vreme kad su prislušni uređaji bili tehnološki nesavršeni, kafanska junačenja mogla su da nagoveste pravac u kojem razmišljaju ljudi koji ne slede zvanični kurs. Danas se koriste drugačije metode. NSA, recimo, ima mnogo mogućnosti i izvan kafana.

 

KAFANA KAO POLITIČKA POZORNICA: Ko peva i šta peva

 

 

Inače, većina mojih školskih drugova i poznanika imala je uvid u svet kafanskih pesama i pevanja. Imao sam i ja, samo što uspomene postaju sve bleđe. Prvo takvo mesto koje sam upoznao bila je Roža odnosno Vojvodina. A bilo je to u drugoj polovini pedesetih godina. Najčešće sam tamo svraćao sa školskim drugovima – imali smo tada 16-17 godina. Njena predivna bašta pružala se sve do obale Begeja. (Danas više nema bašte i nema u gradu ni Begeja.) Tada još nisam znao za sudske slučajeve o kojima sad pišem, ali u svima nama tinjala je nekakva svest o opasnosti. (Možda bih to mogao nazvati i svešću o stvarnosti.) Znali smo da postoje osetljive teme i osetljive melodije. Značenja, konotacije, nisu nam bili uvek sasvim jasni, ali ta okolnost je samo još dodatno pobuđivala našu radoznalost. Bečkerek je bio multikulturalna varoš. Moje društvo za kafanskim stolom bilo je najčešće mađarsko, ponekad mađarsko-srpsko. U to vreme smo još svi bili svesni da su dve nacionalne zajednice (jevrejska i nemačka), tokom nekoliko godina našeg detinjstva praktično nestale. Imali smo još neke lične uspomene, u pamćenju su nam još bile sveže prijateljske veze naših roditelja. Neki od nas naučili su i nemački (pored mađarskog i srpskog) još pre polaska u školu. U nama je još tinjalo osećanje da nam nešto nedostaje. Mislim da je do danas i to osećanje sasvim izbledelo.

Dešavalo se – kad bi se okupilo mešovito društvo – da bi poneki revnosnici jednu za drugom naručivali mađarske i srpske pesme, one na samoj granici opasnosti. Inače, što se mađarskih pesama tiče (tačnije, mađarskih pesama koje smo mi pevali), činilo se da je najrizičnija bila pesma "Lajoš Košut poručuje...". Način izvođenja, prilagođen okolnostima, sastojao se u tome što smo na sav glas pevali samo do stihova "još jedared nek poruči / svi ćemo se odazvati" – a ovde bismo se, kao, ugrizli za jezik, i prepustili nastavak violini. Verujem da je među nama bilo i takvih koji pojma nisu imali kako glasi nastavak teksta koji je preuzela violina. U toj kafani čuli smo i rizične srpske pesme. Sećam se da, slušajući neku pesmu o putujućem kapetanu, nisam baš razumeo u čemu se kriju opruge rizika. Jednom prilikom neki Rumun iz našeg društva – posle podužeg premišljanja – naručio je jednu rumunsku pesmu. Niko osim njega nije ništa razumeo, ni danas ne znam o čemu je bilo reči. Ali Cigani-muzikanti sve su znali i sve što bismo naručili, pošteno bi odsvirali.

Sredinom devedesetih prisustvovao sam jednom naročito impresivnom primeru ovog muzikantskog sveznanja, i to u Pešti. Na završnoj večeri jedne međunarodne konferencije pravnika, domaćin je zamolio Cigane da sa po jednom posebnom pesmom počaste što je moguće veći broj prisutnih. Uspeh je bio skoro stopostotan. Svirali su mađarske, češke, rumunske, poljske, italijanske pesme, jednom kolegi Holanđaninu čak i jednu holandsku. (Posle holandske pesme primaš je zaslužio poseban aplauz jer nije samo svirao, već je i otpevao nekoliko holandskih reči.) Zatim je red došao na hrvatskog kolegu koji je u haosu istorijskih godina neko vreme bio i Tuđmanov spoljnopolitički pravni savetnik. Primašu nije bilo lako. Zadatak je bio otežan i time što je Hrvatska tek pre nekoliko godina postala samostalna zemlja. Nije se, međutim, mnogo dvoumio, već je počeo da svira kolegi na uho. Hrvatski kolega kiselo se smeškao. Ono što smo čuli, bila je, naime, melodija poznate pesme "Od Triglava pa do Vardara..." koja je bila simbol jugoslovenstva od slovenačke planine Triglav do makedonske reke Vardar. U Titovo vreme, u naglašeno patriotskim situacijama bilo je uobičajeno da refren (Jugoslavijoooo, Jugoslavijoooo) svi muzičari i, dakako, svi prisutni zajedno pevaju, na sav glas, da se sve ori. Kad se primaš opasno primakao refrenu, instinktivno je osetio da je na tankom ledu. Pošto je melodija duboko uvrežena, nije bilo moguće ništa na njoj menjati, ali je promenio tekst. Priklonio se bliže uhu hrvatskog kolege i trijumfalno se zaorilo: "Oj Kroacijoooo, oj Kroacijoooo." Svi su bili oduševljeni. Iskreno su se veselili i hrvatski, i jedan srpski kolega. Sve napetosti začas su nestale. (Pomislih, koliko su tokom poslednjih godina mnogobrojni mirovni eksperti i mirotvorci ostali ispod nivoa ciganskog primaša.)
izvor