Intervju sa John Banvill-om

Za razliku od onoga što pišete pod vlastitim imenom, romani koje ste objavili kao Benjamin Black omiljeni su i kod širokog čitateljstva. Kako je došlo do toga da napišete nešto potpuno drukčije od svega što ste do tada objavili?


Počeo sam čitati Georgesa Simenona, kojeg nikad pre nisam bio čitao. Bilo je to pre pet godina. Nisam čitao knjige o inspektoru Maigretu, koji mi se ne sviđaju previše – zapravo, nijednu nisam uspeo pročitati do kraja. Umesto toga, čitao sam ono što je on sâm zvao svojim "teškim romanima", koje smatram fantastičnima. Reč je o romanima kao što su "Prljavi sneg" i "Gospodin Monde nestaje". Iznenađen sam onime što je u tim romanima postigao ograničenim vokabularom i prilično jednostavnim stilom. Imao sam pripremljen televizijski scenarij koji je ostao nerealizovan, a kako ne volim da mi išta propadne, odlučio sam ga pretvoriti u kriminalistički roman. To sam i učinio i ostao iznenađenim kako mi to dobro ide – otkrio sam da imam dar za jeftinu fikciju. Tako sam postao Benjamin Black. Odabrao sam pseudonim kako moji čitaoci ne bi pomislili da im nudim nekakvu razrađenu postmodernističku šalu.

U «Knjizi dokaza» također imate brojne krimi-elemente: provala, ucena, ubistvo, zatvor. Koja je razlika između tog romana i onoga što piše Benjamin Black?


Recimo to ovako – u "Knjizi dokaza", koju potpisujem vlastitim imenom, radnja, likovi i dijalozi su sporedni u odnosu na nešto drugo što sam hteo učiniti. Knjige koje potpisujem kao Benjamin Black zavise o radnji, likovima, narativu i dijalogu. One su u svojoj bîti zasebne priče i tako su i osmišljene. Nisam ponosan na knjige Benjamina Blacka – one su "zanatske" knjige i na njih mogu biti ponosan u zanatskom smislu.

Glavni lik «Knjige dokaza» ima vrlo depresivan pogled na svet. Koliko je to njegov, a koliko vaš stav?


Taj stav sam mu ja dao, ali to je i moj stav. Freddie Montgomery ne postoji, ja sam ga izmislio, on se sastoji od mojih reči. Istovremeno, taj lik nisam ja. No, to je zanimljiva stvar u vezi književnosti – likovi su izmišljena stvorenja, moje lutke, aspekti mene. S druge strane, svi oni imaju autonomno postojanje, nezavisno od mene, i u tome je misterij proze.

Već dugi niz godina objavljujete redovno recenzije u The New York Review of Books. Jedna od njih izazvala je veliku polemiku, a odnosila se na roman «Subota» Iana McEwana, koji tematizira traumu napada na Svetski trgovački centar. Šta su vam zamerali?


Kad bih i imao priliku to ponovno učiniti, ne bih, jer je to shvaćeno kao napad jednog pisca na drugog, a ja to nisam video na taj način. Iz moje perspektive, ja sam kao književni kritičar napisao iskrenu kritiku te knjige. Bila je to vrlo loša knjiga. Štoviše, smatrao sam smešnom njenu recepciju, s velikim pohvalama na račun navodno velikog romana o 11. septembru. Pritom sam književne kritičare napao jednako kao i sâmu knjigu. Mnogi su to smatrali napadom jednog pisca na drugog i nisam sretan zbog toga. Da sam znao da će se to dogoditi, ne bih napisao tu kritiku. Time ne želim reći da sam bio u krivu, ali mislim da sam trebao shvatiti da će to biti percipirano kao nekakva lična osveta. To, naravno, nije bio slučaj – ja čak niti ne poznajem Iana McEwana.

Zanimljivo je da ste osamdesetih napisali dva romana u kojima su glavni likovi astronomi, konkretno Kopernik i Kepler. Oni s romanom «The Newton Letters» čine vašu prvu trilogiju. Otkud toliki interes za revolucionarne naučnike?


Bio sam mlad i hteo sam za sebe pronaći drugi smer od ostalih pisaca. Mislio sam da mogu biti evropski romanopisac ideja, ali sam ustanovio da ne mogu. Romani ideja ne funkcionišu, ili barem meni to nije uspelo – ali to mi je bio zanimljiv eksperiment. Potom sam zaključio da mi je potreban nov izazov, pa sam odlučio napisati ciklus od četiri romana. Napisao sam po jednu knjigu o Koperniku, Kepleru i Newtonu. Hteo sam napisati i knjigu o nekom fizičaru 20. veka, ali sam shvatio da to ne mogu – fizika 20. veka je previše složena i specijalizovana, pa je stoga prevelikom temom za fikciju.

Vaš najnoviji roman «Infinities» je izašao pri nekoliko meseci. U njemu ste opet inspirisani nemačkim piscem Heinrichom von Kleistom, kojeg, kako kažete, obožavate. Što vas je ovaj put kod njega potaknulo na pisanje?

To je knjiga temeljena na drami "Amfitrion" Heinricha von Kleista. U njoj bog Zeus dolazi na Zemlju jer se zaljubio u smrtnu ženu, a sa sobom vodi i svog sina i Hermesa, koji je ovde glavni pripovedač. Čini mi se da je Kleist veći pisac od Goethea, usprkos tome što je Goethe slavniji. Kleist nam daje puno istinitiju verziju sveta i ljudi od Goethe. On je vrlo mračan, zabavan, subverzivan i anarhičan, i zbog toga volim njegova dela.


Držite se stava da piscu nikada ne treba dati savet: piši o onome o čemu znaš. Zašto ne? 


Ne mislim da možete davati savete piscu – ili, u krajnjoj liniji, bilo kome. Niko ne prihvata savete – ljudi žele samo potvrdu svojih razmišljanja i stavova. Ako im date savet s kojim se ne slažu, neće ga prihvatiti. Ipak, smatram da je u određenoj meri dobro pisati o stvarima koje ne poznajete, jer imate mogućnost nešto saznati. To zavisi i o tome kakav ste pisac. Ako želite pisati o svom vremenu i mestu, o politici, moralu i društvenim normama svog vremena, onda trebate pisati o onome što poznajete. Ali, ako želite pisati imaginativnu fikciju, što ja činim, onda je dobro pisati o stvarima koje ne poznajete.

Na koji način vi dolazite do onoga o čemu na kraju pišete?


Plutam svetom i skupljam stvari, ali ne kao svraka koju privlači bleštavilo. Baš suprotno, umetnikova dužnost je istaknuti stvari koje na prvi pogled nisu sjajne, predstaviti ih ljudima transformisane na takav način da se pokaže kako ništa nije obično, nego je sve vrlo neobično, čudno i tajnovito. To je posao umetnika, a i veliki užitak, otuđiti realnost od nje same.

Neki pisci imaju običaj da se distanciraju sod književnih nagrada, smatrajući da ih iste nisu vredne. Kako ste vi reagovali kada ste dobili Bookera za «More»?


Bio sam vrlo sretan i uzbuđen. To je značilo da ću prodati puno više knjiga nego pre. Nagrada Booker je vrlo uticajna kad je reč o prodaji knjiga. Zahvaljujući njoj, moje su knjige došle do hiljada ljudi koji pre nisu bili čuli za mene i nisu ni sanjali da će me čitati. Dakle, da – u tom je smislu vrlo važna. No, za moje pisanje uopšte nije važna – pisac na čije bi pisanje uticala dodela Nagrade Booker bio bi stvarno loš pisac.

Retko se oglašavate o društveno-političkim temama, nakon što ste se 'opekli' istupajući za prava životinja. Ipak, moram vas pitati, ..... koji je vaš stav oko irskog referenduma o Lisabonskom ugovoru Evropske unije? .....


Glasao sam oba puta za Lisabonski ugovor. Na prvom izjašnjavanju, koje je bilo sramotno, ljudi su bili puni sebe, govorilo se da smo veliki i puni novaca, te da nikada više nećemo biti siromašni. Evropa nam ne treba, smatralo se. No, onda je došla recesija, Irska je skoro bankrotirala, i tada su svi ljudi koji su prethodno držali predavanja o principima odjednom promenili mišljenje. Bilo mi je drago što je Lisabonski ugovor prihvaćen, ali treba reći da je prvi referendum je bio sramotan, a drugi licemeran. Ljudi su preko noći promenili mišljenje. Ne čini mi se da su se Irci u toj celoj priči ponijeli časno, nego baš suprotno.

Trenutno pišete scenarij za film u kojem bi glavnu ulogu trebala glumiti Glenn Close. Kada ćemo moći gledati taj film?


Ona i ja radimo na tom filmskom projektu proteklih osam godina. Pokušavamo naći producente za tu malu priču, koja je smeštena u Dublin u vreme oko 1880. godine. Glavni lik je mali čovek, konobar koji radi u jednom hotelu, no on je zapravo - ona, odnosno žena. To je čudna, pomaknuta priča o osobi koja se kamuflirala kako bi se zaštitila od okoline, te se nadam da ćemo ga uskoro snimiti.

(G.D.)
izvor

John Banville, Svetlost iz davnine

John Banville rođen je 1945. u Wexfordu u Irskoj. Kritika ga smatra jednim od najboljih suvremenih irskih pisaca i najvrsnijih stilista engleskoga jezika, o čemu svjedoči i ova knjiga. Njegova djela, kao što su 'More', 'Knjiga dokaza', 'Svjetlost iz davnine' ili trilogija o znanstvenim revolucijama – knjige o Koperniku, Kepleru i Newtonu – spadaju među rijetke dragulje modernističkog pisanja koja svojim motivima i pripovijedanjem podsjećaju na najveće književne klasike poput Prousta ili Nabokova. 'More' je nagrađeno Bookerom, a 'Kepler' je dobio Guardianovu nagradu za prozu.


Svetlost iz davnine


Najbolji romani Johna Banvillea mogu se svesti na jednostavnu premisu: povratak na mesto nesreće. Pripovedač, koji je kod irskog pisca ponekad ironičan, ponekad ohol, ponekad sitničav, a uvek preosetljivi rob određene duhovne fiksacije, na to se fatalno mesto ne vraća kroz prostor već kroz vreme. U prošlosti postoji događaj ili događaji u čijoj je vlasti pripovedačeva sadašnjost, odnosno koji su početak i uzrok njegove trenutne nesreće. Banvilleov svet stoga je prvenstveno onaj tuge, melanholije i neumoljive čežnje u kojoj su njegovi junaci zatočeni poput utvara osuđenih na večnu potragu za izgubljenom autentičnošću.

Na mesto nesreće se ne vraćaju  kako bi rekonstruirali koban događaj (jer su duboko svesni kako je takvo što nemoguće), niti kako bi mu pripisali konačno značenje (koje za njih mora ostati čarobno u svojoj nespoznatljivosti), već kako bi večno živeli u za njih jedinom bitnom trenutku – onom nedostižne prošlosti. Jer njihovo je sadašnje ja tek utvara onoga prošloga koja mora da je bilo istinitije, življe, autentičnije – vibriralo svim onim što im sada nasušno nedostaje. Vreme prošlo i zauvek izgubljeno jedino je u kojem vredi živeti ili rečima Banvilleova junaka iz romana "More" (The Sea, 2005): "Prošlost kuca u meni poput drugog srca.“ Ponovljeno rekreiranje prošlog dvostruk je zadataka koji od povratnika zahteva iracionalno idealiziranje nepostojećeg i besramno poricanje prisutnog – sadašnje postaje tek sena prošlog. Kafkijanski je to svet u kojem se esencijalni nedostatak samopouzdanja potmulo transformiše u večni osećaj krivice.

"Gospode, imam utisak da mi je opet petnaest godina“, uzvikuje na početku romana "Svetlost iz davnine" (Ancient Light, 2012) pripovedač, glumac Alexander Cleave, nezasitno se vraćajući pola veka unatrag, u doba kada je sretno ljubio (barem u seksualnom smislu) majku svog najboljeg prijatelja Billyja Grayja. Razlog zbog kojeg se gospođa Gray, lepuškasta majka dvoje dece i supruga seoskog optičara, svakodnevno upušta u erotske eskapade s pubertetlijom čija je emocionalna zrelost obrnuto proporcionalna njegovoj potenciji, do kraja nam romana ostaje nepoznata. Tome je tako jer jedina perspektiva koju nam Banville nudi jest ona šezdesetogodišnjeg, tugom i gorčinom izjedenog i ne odveć uspešnog glumca u kojeg se taj pohotni dečarac pretvorio.


I dalje obdaren neukrotivim hirovima, pohotama i egocentričnom strašću, on živi kroz rekreiranje uspomena na leto ljubavi s gospođom Gray dajući tek trunak pažnje mrskoj mu sadašnjosti pa njegova supruga ostaje najsporedniji lik među sporednim likovima ovog pozamašnog romana. A ta je sadašnjost obeležena gubitkom kćeri koja je pre deset godina poginula trudna na ligurskoj obali, u mestu Portovenere, što se nalazi nasuprot grada Lerici gde se utopio pesnik Shelly. U trenutku smrti Cass je imala dvadeset i sedam godina i bila trudna, a identitet detetova oca ostao je nepoznat. Od detinjstva je patila od Mandelbaumova sindroma, retkog mentalnog poremećaja zbog kojeg je bila emocionalno nestabilna. Cass smo imali prilike izbliza upoznati u romanu "Mrtvački pokrov" (Shroud, 2002) koji se završava njenim sunovraćenjem u morski ponor, dok smo njenog oca prvi put upoznali kao pripovedača romana "Pomrčina" (Eclipse,2000) pa tako Svetlost iz davnine zaključuje mračnu trilogije o njihovoj obitelji.

U završnom delu Alexandera Cleavea zatičemo kako se, deset godina nakon gubitka obožavane kćeri, osim čestim putovanjima u burni pubertet, teši i iznenada mu ponuđenom glavnom ulogom u filmu u kojem treba odigrati partnera zanosnoj mladoj divi Dawn Devenport. Za razliku od supruge koja u Cleavu generira minimum interesa i maksimum straha, njegova mlada filmska partnerica ima daleko više uspeha u odvlačenju pažnje s pohotne prošlosti na daleko manje uzbudljiviju sadašnjost.

Njene su čari dovoljno jake da Cleavea povremeno otmu iz čvrstog stiska gospođe Gray, ali on i dalje ostaje pasivni fantazmar koji se zadovoljava spekulacijama i zamišljajima: "Upoznao sam mnoge velike glumice, ali nikad pre nisam bio tako blizu pravoj pravcatoj filmskoj zvezdi, pa sam imao dojam da je ova Dawn Devenport točna replika vlastite javne osobe, znalački doterana i živahna, ali da joj ipak nedostaje on a unutarnja iskra, da je bezbojnija, malčice neurednija, ili tek ljudskija – ukratko, da je obično ljudsko biće. I nisam znao bih li time trebao biti razočaran, hoću reći raz-čaran.“ Kao zaljubljenik u duhove, zamišljaje i fantazme Cleave insistira na tome da sadašnjosti pripiše istu onu nestvarnost koja krasi prošlost. Jer sve realno predstavlja pretnju njegovu krhku, a taštu identitetu.

Banville nije odoleo da sebi dopusti  malo nimalo suptilne intertekstualne igre pa se film koji snimaju zove – Izmišljanje prošlosti i utemeljen je na istoimenoj biografiji stanovitog Axela Vandera – kontraverznog književnog kritičara i teoretičara koji je bio retka ptica. Kao prvo, pravi se Vander rodio u Antwerpenu te poginuo tajanstvenom smrću početkom rata nakon što je učestvovao  u pokretu otpora, a potom je drugi, lažni Vander, preuzeo njegov identitet nastavivši s kritičarskim i novinarskim radom preminulog. Uskoro odlazi u Sjedinjene Države gde gradi zavidnu univerzitetsku karijeru i stiče slavu zbirkom eseja Alias kao relevantna činjenica: nominativ u potrazi za identitetom. Vander je, tvrdi njegov biograf, verovatno otrovao suprugu nakon čije smrti seli u Torino gde i umire. Alex Cleave stoga s puni pravom, nakon što je završio s čitanjem biografije, zgroženo zaključuje: „I sad ja moram glumiti toga Vandera! A, joj.“

No, u konačnici, motivacija osobe koja je život provela pretvarajući se da je neko drugi ipak nije teško shvatljiva jednom glumcu. A pojam alias nije stran ni samom Banavillu koji uz ambicioznu umetničku prozu za koju je višestruko nagrađivan objavljuje i kriminalističke romane pod imenom Benjamin Black.  U priči o Vanderu krije se još jedna metatekstualna spačka – naime autor njegove opširne biografije krije se iza inicijala J. B., a njegov literarni stil John Banville kroz usta svog pripovedača ovako opisuje: "Pod lakirovkom, prostudiranom elegancijom i dendijevskim razmetanjem krije se čovek razdiran strahovima, teskobom, ogorčenošću, ali čovek povremeno jetke duhovitosti i oka za ono što bismo mogli nazvati mračnim naličjem lepote.“

Je li ikad bilo strožeg opisa vlastitih literarnih postignuća – ili ipak nije reč o autoironiji već o spomenutoj jetkoj duhovitosti koja nije uperena k seciranju vlastitih nedostataka već ka zabavljanju čitatelja. U navedenoj biografiji nije teško prepoznati onu Paula de Mana koja je svojedobno harala svetskim medijima. Priča tu ne prestaje jer je Axel Vander, uz Cass Cleave, glavni junak romana "Mrtvački pokrov" kojeg Banville drži svojim najuspelijim delom i koji je oblikovan kao Vandererova biografija. Opisuje li onda irski pisac stil svog najuspelijeg dela?!

Sve se dodatno usložnjava  činjenicom kako glavni lik "Svetlosti iz davnine" zapravo ima zadatak uteloviti glavni lik najuspelijeg Banvilleovog romana te kako su obojica na neki način glumci što je optimalan kanal za Banvilleu omiljenu temu konstrukcije identiteta. Čak su i njihova imena anagrami Axel-Alex pa je teško zaobići čitanje kako je reč o zrcaljenju dvojice ljudi čiji je identitet satkan na večnom pretvaranju i izmišljanju. Alex Cleave ovako će dočarati nemogućnost fiksiranja identiteta: "A nije da sam sebe ikad smatrao proizvodom ili čuvarom celovitosti: dovoljno sam dugo na svetu i dovoljno sam razmišljao da bih mogao svedočiti o rascepkanosti onoga što smo nekad smatrali celovitim bićem. Kad god iz vlastite kuće izađem na ulicu, imam dojam da je zrak šuma isukanih sečiva što me neopazice komadaju stvarajući brojne inačice one samosvojne osobe kakvom sam se prikazivao ukućanima i kakvim su me doista smatrali.“ Stvarnost je šuma isukanih sečiva koja probadaju krhku utvaru identiteta sazdanog na nizu lažnih pretpostavki, prešućenih strasti, potisnutih žudnji, zanemarenih potreba, večnog negiranje i preziranja sebe koje je stoga prisiljeno neprestano navlačiti maske i kostime.

A to večno negiranje sebe i preživljavanje bez uporišta u samopouzdanju moguće je isključivo upornim fiksiranjem na fantazije, zamišljaje, fiksacije – čak je i ono sada i ovde prisutno tek kao igralište nezasitne mašte. U tom je smislu simptomatičan deo romana u kojem nas Alex Cleave, nakon što nam otkriva svoju strast prema hodanju i promatranju, uvodi u sentimentalnu priču što ju je ispreo oko skitnice kojeg godinama viđa na ulici i kojeg je nazvao Trevor iz Trinityja. Na temelju svojih brojnih voajerskih opservacija poput kakva veštog romanopisca minuciozno je razradio kletu sudbu svog junaka Trevora okitivši je s pregršt plastičnih detalja te celu sagu zacementiravši nevinim zaključkom kako Trevor sigurno ima osobu koja za njega brine: "Siguran sam da mu je to kći. Da, odana kći, sigurno.“ U jednom jedinom potezu Banville okrutno razotkriva pravu prirodu amaterskih fabulacija svog nemoćnog junaka za kojeg je nepoznati skitnica rekvizit kojim imaginacija gradi kulu utehe nemirnoj, izmučenoj svesti. A istu funkciju za njega ima i prošlost koja mu služi kao svojevrsna arkadija neiscrpnih mogućnosti samo-oblikovanja ličnosti, a prikladno je da se tako zove  grad u kojem se Vander sklonio u Americi i u koji se Cleave zaputio na kraju romana.


Još je to jedan povratak na mesto nesreće koje se zahvaljujući mogućnosti fabulacije pretvara u mesto iskupljenja. Poput svetionika, odnosno poput svjetlosti iz davnine, prošlost obasjava sve što se događa sada zakrivajući ga mrenom nedovršenosti. To neiscrpno područje ličnog modeliranja omogućava večnu obnovu rascepljenog identiteta koja nikada ne završava kažnjavanjem krivca jer glavni osumnjičenik smo mi sami i stoga se presuda ne može izreći. Jedino što ostaje jesu maske što ih pružaju prošla odnosno nepostojeća ja – izmišljena ili zamišljena. U kojem trenutku smo pogrešili, kada se tačno sve promenili i otišlo u smeru nepovratnog pita se pripovedač svestan da je odgovor nedostižan i, u konačnici, posvema nevažan.

Visoko estetizirani čin samo-izmišljanja pod krinkom samo-propitivanja kojem svoje junake iz romana u roman podvrgava Banville oslobađa ih konačne osude dopuštajući im da zauvek maštaju na optuženičkoj klupi.

Višnja Vukašinović (Pentić)
izvor

 *** Tekst je prvotno objavljen u emisiji Bibliovizor Hrvatskog radija, odakle ga prenosimo na prijedlog autorice.