OSAMNAESTO POGLAVLJE
Bez svesti sam ostao manje od minute. Kad sam se osvestio, dvojica su me nekamo gurala i pridržavala. Držali su me svaki pod jednu ruku, a preko usta mi je bio povez. Okolo mrkli mrak, ali shvatio sam da još nismo izašli, nego da prolazimo kroz hotel. Čuo sam ljude kako posvud viču ina svim mogućim jezicima pitaju što jesam svjetlom. Otimači su me baciliniz neke stube. Prolazili smo kroz podrumski hodnik, jedna vrata, pa opet na otvoreno kroz staklena vrata na stranoj strani hotela. Još trenutak i nestali smo među gostima borovima.
Na tren sam ugledao malog čoveka kako se pati kao i ja, te shvatio da je i Poirot žrtva ovog drskog coupa.
Broj Četiri je drskom izborio još jednu pobedu. Upotrebio je, pomislio sam, instatni anestetik, verovatno etilklorid—razbivši nam ampulu tačno pod nosom. U gužvi koja je nastala kad su se ugasila svetla, njegovi pomoćnici, verovatno gosti za susednim stolom, stavili su nam poveze preko usta i žurno nas odveli, prolazeći hotelom kako bi zameli trag.
Ne mogu opisati sve što se zbilo sledeći sat vremena. Gotovo smo polomili vrat jureći kroz šumu, i to celo vreme uzbrdo. Konačno smo izbili na čistinu na nekoj uzbrdici. Tačno ispred sebe ugledao sam neverovatnu gomilu fantastičnog kamenja i stena.
To mora da je Felsen lavirnt o kom je govorio Harvey. Ubrzo smo počeli krivudati kroz skrovite prolaze. Sve je podsećalo na labirint koji su načinili geniji zla.
Iznenada smo se zaustavili. Isprečila nam se golema stena. Jedan se otmičar zaustavio i činilo se kao da je pritisnuo nešto —golemi se kamen nečujno okrenuo i otkrio mali tunel koji je vodio u unutrašnjost planine.
Gurnuli su nas u prolaz. U početku tunel je bio uzak,a potom se širio i ubrzo smo se našli u širokoj kamenoj prostoriji osvetljenoj električnom rasvetom. Skinuli su nam poveze s usta. Na znak Broja Četiri, koji je stajao pred nama s izrazom lažnog trijumfa (na licu),pretresli su nas i oduzeli sve što smo imali u džepovima,uključujući i Poirotov mali automatski pištolj.
Duša me zabolela kad je pištolj bačen na stol. Poraženi smo —beznadno poraženi i u manjini. Sve je bilo gotovo.
Dobro došli u glavni štab Velike Četvorke, gospodine Hercule Poirot—rekao je Broj Četiri podrugljivim glasom.—Neočekivano je zadovoljstvo ponovo vas sresti. Ne, da li je vriedelo samo zbog ovoga vraćati se iz groba?
Poirot nije odgovarao. Nisam ga usudio niti pogledati.
—Pođite ovim putem, nastavio je Broj Četiri. —Vaš će dolazak donekle iznenaditi moje kolege.
Pokazao je prema uskim vratima na zid.Prošli smo i našli se u susednoj prostoriji. U najudaljenijem uglu stajao je sto oko kojeg su postavljene četiri stolicae. Stolica nana čelu stola biola je prazna, ali pokrivena mandarinskim plaštem. Za drugim je sedeo gospodin Abe Ryland pušeći cigaru. Plamtećih očiju i lica opatice,zavaljena u trećoj stolici sedela je Madame Olivier. Broj Četiri seo je u četvrtu stolicu.
Pred nama—Velika Četvorka.
Nikad dotad nisam tako potpuno osećao stvarnost i prisustvo Li Chang Yena kao kad sam stajao nasuprot njegovae prazne stolicae. Premda negde daleko u Kini, Li je ipak konirolirsao i upravljao tom zloćudnom ili organizacijom.
Madame Olivier je tiho vrisnula kad nas je ugledala. Mnogo bolje se kontrolišući, Ryland je samo premestio cigaru i dignuo svoje gušte obrve.
-Gospodine Hercule Poirot - rekao je Ryland polagnim glasom. - Vrlo ugodno iznenađenje. Ponovo ste nas prevarili. Verovali smo da ste spremni i pokopani.Bez obzira na sve - igra je završena.
U glasu mu se osjeća neki čeličan prizvuk. Madame Olivier nije progovorila ni reči, ali oči su joj plamtele. Mrzeo sam to lice koje se polagao razvlačilo u osmeh.
-Madame e Messieures.Želim vam dobro veče- tiho je prozborio Poirot.
Nešto neočekivano, nešto na šta nisam bio spreman, u njegovu me glasu nagnalo da ga pogledam. Uz to, u njegovom je izgledu bilo nešto neobično.
Iza nas zašuškao je zastor i pojavila se grofica Vera Rossakoff.
-Ah! -rekao je Broj Četiri.-Naša vredna i pouzdana pomoćnica. Draga moja gospođo, tu je i vaš stari prijatelj.
Grofica je poletela sobom odrešitim koracima i pokretima.
-Bože dragi!- poviknula je. -Pa to je onaj čovečuljak! Ah! pa on kao mačka ima sedam života! o maleni,maleni! Zašto ste uvalili u sve ovo?
- Madam -rekao je Poirot naklonivši se.-Ja sam uvek kao i veličanstveni Napoleon, na čelu veli kih satnija.
Dok je Poirot govorio, u grofičinim očima opazio sam treptaj sumnje i u tom trenutku shvatio sve što sam dosad samo podsvesno predosećao.
Čovek uz mene nije bio Hercule Poirot.
Jako mu je nalikovao, više nego nalikovao. Ista jajolika glava, isto gizdavo držanje, jednako dobro raspoređena preterana težina. Ne, glas je bio drukčiji, oči umesto zelene, tamne i zaboga!—brkovi—ti čuveni brkovi.
Grofičin glas mi je prekinuo tok misli. Stupila je korak napred i progovorila uzbuđenim glasom.
—Prevareni ste. Ovaj čovek nije Herkul Poirot! Broj Četiri je pustio uzvik pun neverice. Grofica se nagnula i povukla Poirotove brkove. Ostali su joj u ruci i tada je konačno otkrivena istina. Gornju usnu ovog čoveka nagrđivao je mali ožiljak i to mu je potpuno promenilo izraz lica.
—Nije Hercule Poirot—promrmljao je Broj Četiri. —Ali, ko bi to mogao biti?
—Ja znam—iznenada sam povikao i skamenio se, strahujući da sam sve pokvario.
Ne, čovek kojeg ću i dalje nazivati Poirot, okrenuo se prema meni i ohrabrivao me.
—Recite, ako želite. Sad više nije važno. Varka je uspela.
- Ovo je Achille Poirot—izustio sam polako. —Brat blizanac Herculea Poirota.
—Nemoguće —oštro je uzvratio Ryland,duboko uznemiren.—Herculeov plan fantastično je uspio —mirno je rekao Achille.
Broj Četiri je skočio, a glas mu je postao grub i preteći.
—Uspeo, je li?—zarežao je. —Shvatate li da ćete za koji tren biti mrtvi—mrtvi?
—Da—rekao je Achille Poirot smrtno ozbiljnim glasom. -Ja to shvaćtam. Vi ne shvatate da ima ljudikoji su spremni životom platiti uspeh. U ratu ljudi su spremni umreti za svoju domovinu. Ja sam jednako spreman staviti svoj svet na raspolaganje.U tom sam trenutku pomislio kako bih voleo da me pitao unapred, premda sam i sam bio potpuno spreman dati svoj život. Tada sam se prisetio kako me je Poirot nagovarao da ne polazim, pa sam se smirio.
—A kako biste to vi dali život za boljitak sveta?—zajedljivo je zapitao Abe Ryland.
—Vidim da niste shvatili pravo bit Herculeovog plana. Prvo, za vaše se skroviš te doznalo pre nekoliko meseci i praktički su svi posetioci, službenici u hotelu, pomoćno osoblje i drugi detektivi ili pripadnici Tajne službe. Oko planine uspostavljen je kordon. Imate nekoliko izlaza iz skloništa ali ni to vam neće pomoći da umaknete. Poirot izvana upravlja celom akcijom. Noćas su mi čizme premazane preparatom semena od anisa, i to pre nego što sam umesto moga brata sišao na terasu. Psi već slede trag. Trag će ih nedvojbeno dovesti do stene u Felsenlabvrinthu i do ulaza u skrovište. Vidite, s nama možete učiniti što god želite, ali obruč se steže oko vas. Ne možete uzmaknuti.
Madame Olivier se iznenada nasmejala.
—Nemate pravo. Postoji način kako umaknuti i poput drevnog Samsona istovremeno uništiti naše neprijatelje. Šta kažete na to,prijatelju dragi.
Ryland se zagledao u Achillea Poirota.
—Pretpostavimo da lažete —rekao je grubo.
Achille je slegnuo ramenima.
—Svanuće za sat. Tada ćete se moći sami uveriti u istinitost mojih reči. Sledeći trag već mora da su došli do ulaza u Felsenlabvrinthu.
Još dok je govorio, udaljini se začuo mukli tutanj i uleteo je čovek nesuvislo vičući. Ryland je skočio i izašao. Madame Olivier se pomaknula u sam ugao i otvorila vrata koja dotad nisam opazio. Unutra sam uspio na tren videti savršeno opremljenu laboratoriju , koja me podsetila na njezinu u Parizu. Broj Četiri takode je skočio i nestao. Vratio se s Poirotovim revolverom u ruci i predao ga grofici.
—Nema nikakve opasnosti da bi nam mogli pobeći —rekao je.— Uzmite ovo za svaki slučaj.
Zatim je opet izašao.
Grofica nam je prišla i još jedanput pažljivo pretražila mog suputnika.Iznenada se nasmejala.
—Vrlo ste lukavi, gospodine Achille Poirot—rekla je podrugujući se.
—Madame, dajte da ozbiljno razgovaramo. Srećom ostavili su nas nasamo.Koliko tražite?
—Ne razumem. Šta tražim?
—Madame, možete nam pomoći da pobegnemo. Znate za tajni izlaz iz ovog skrovišta. Pitam vas: koliko tražite?
Ponovno se nasmejala.
—Više nego što možete platiti, čovečuljče! Ma,ne biste me kupili ni svim novcem ovog sveta.
—Madame, nisam govorio o novcu. Inteligentan sam čovek. Pa ipak, istina je da svaki čovek ima svoju cenu! U zamenu za život i slobodu, nudim vam što god vam srce želi.
- Pa vi ste mađioničar!
—Ako želite, možete me i tako zvati.
Grofica je odjedanput prestala biti podrugljiva. Progovorila je glasom punim strasti i gorčine. —Ludo! Šta mi srce ţželi! Možete mi omogućiti da se osvetite svojim neprijateljima? Možete li mi vratiti mladost, lepotu i radost u srcu? Možete li mrtve vratiti u život?
Achille Poirot ju je znatiželjno promatrao.
-Šta od toga, madam? Odlučite se i odaberite. '
Zajedljivo se nasmejala.
-Poslaćete mi možda eliksir života? Hajde, nagodićemose. Nekad sam dete imala. Nađite mi moje dete- i slobodni ste.
- Madame, slaţžem se. Pogodba vredi. Vratićemo vam dete. Dajem vam reč —
Hercule Poirot vam daje svoju reč.
Ta se čudna žena ponovo nasmejala —smejala se dugo i ne susprežući se.
-Dragi moj gospodine Poirot, bojim se da sam vam postavila malu klopku. Bili ste vrlo ljubazni, obećavši da ćete pronaći moje dete; ali, vidite, znam da ne biste uspeli i to ne bi bila poštena pogodba, zar ne?
-Gospođo, kunem vam se svim što mi je svet da ću pronaći i vratiti vam dete.
-Već sam vas pitala,gospodine Poirot, možete li mrtve vratiti u život?
-To znači da je dete ….
—Mrtvo? Da, mrtvo je.
Pristupio joj je i uhvatio za ručni zglob.
-Madame, ja - ja vam se ponovo zaklinjem.—Ja ću mrtve vratiti u život.
Zurila je u njega kao opčinjena.
Ne verujete mi. Dokazaću šta govorim. Vratite mi knjižicu koju ste mi uzeli.
Izašla je i vratila se s knjižicom. Celo je vreme držala revolver u ruci. Osećao sam da Achilleov blef nema mnogo izgleda na uspeh. Grofica Vera Rossakoff nije glupa.
-Otvorite je, madame. Tu, korice s leve strane. Tako je, tu. Sada izvadite fotografija i pogledajte je.
Začuđena grofica je izvukla nešto poput muških slika. Jedva da ju je i pogledala, kriknula je i zateturala kao da će se srušiti. Potom je gotovo skočila na mog suputnika.
—Gde? Gde? Recite mi, gde?
—Ne zaboravite pogodbu, madame.
—Da, da,verovaću vam. Brzo,pre nego što se vrate.
Uhvativši ga za ruku, brzo ga je i nečujno izvukla iz sobe. Sledio sam ih. Izvanjske prostorije odvela nas je u tunel kojim smo i došli prvi put. Ali, ubrzo tunel se razdvajao i skrenula je udesno. Prolaz se stalno razdvajao, ali grofica nas je vodila dalje, ne oklevajući ni tren da ne pomislimo kako nije sigurna kojim putem krenuti. Hitali smo sve brže.
—Samo da ne zakasnimo—zadahtala je.
—Moramo izaći pre eksplozije.
Još nije bio kraj. Shvatio sam da tunel vodi kroz samu planinu i da ćemo izaći na drugoj strani, naći se u drugoj dolini. Znoj mi je curio niz lice, ali sam nastavio trčati.
A onda sam u daljini ugledao odsjaj dnevne svetlosti. Dolazili smo joj sve bliže i bliže. Video sam zeleno žbunje. Razmaknuli smo ga i prošli. Ponovno smo se našli na otvorenom, a u prvom svetlu zore sve se činilo nekako ružičasto.
Poirot je zaista uspostavio kordon. Još dok smo se izvlačili, skočila su nas tri čoveka, ali su nas odmah pustili, uzviknuvši zaprepašteno.
Brzo—viknuo je moj suputnik.—Brzo—nemamo vremena na pretek—...br, nije mu bilo suđeno da završi rečenicu. Zemlja nam se pod nogama zatresla i počela drhtati, začuo se strahovit tutanj i činilo se da se cela planina raspada. Poleteli smo kroz vazduh. Konačno sam se osvestio. Ležao sam u čudnom krevetu u nekoj čudnoj sobi. Neko je sedeo uz prozor. Okrenuo se, pošao i stao uz mene.
Bio je to Achille Poirot—ili, čekajte, nije li to —Dobro mi znani, ironičan glas razbio je sve sumnje.
—Da, dragi prijatelju, to sam ja. Brat Achille, ponovo se vratio kući —u zemlju mitova. Celo sam vreme ja bio s vama. Nije samo Broj Četiri veliki glumac. Preparat za oči, žrtvovani brkovi i pravi ožiljak od rane koja mi je zadala toliko bola pre dva meseca, ne, nisam se usudio poslužiti se lažnim oţžiljkom, jer to bi odmah opazilo sokolovo oko Broja Četiri. I naposletku, vi ste znali i verovali da postoji Achille Poirot. Neprocenjiva je bila, neprocenjiva pomoć koju ste mi pružili—pola zasluga za uspeh našeg coupa ide na vaš račun! Uveriti ih da je Hercule Poirot još živ i zdrav, te da vodi akcijama —to je bio ključ cele stvari. A sve ostalo, sve je to bila istina—semenke anisa, kordon...—
- Ali, zašto zaista niste poslali dvojnika?
—I da vas izložim opasnosti, a da nisam uz vas? Imate lepo mišljenje o meni!Uz to, uvek sam se nadao da ću preko grofice naći neki izlaz.
—Kako li ste samo uspeli uveriti? Bila je to plitka priča —sve to o mrtvom detetu.
—Grofica je mnogo pronicljivija od vas, dragi moj Hastingse. U početku nije sumnjala, ali je brzo prozrela moju krinku. Kad je rekla 'Vi ste vrlo lukavi, gospodine Achille Poirot', znao sam da je shvatila. Tada, ili nikad više, došlo je vreme me da potegnem svoj adut.
—Sve te tlapnje o vraćanju mrtvih u život?
—Tačno tako —ali, znate,dete je tu bilo od početka.
- Šta?
- Da, nego štoa. Znate moj moto —uvek spreman. Čim sam doznao da se grofica Rossakoff spetljala s Velikom Četvorkom, istražio sam sve što se moglo saznati o njezinoj prošlosti. Doznao sam da je dete imala za koje se tvrdilo da je ubijeno. Ne, spoznao sam u cijeloj priči neke nelogičnosti, koje su me potaknule da se upitam nije li to dete ipak živo. Naposletku, uspieo sam naći dečaka i, plativši veliku svotu, došao do njega. Siroti je dečak umirao od gladi. Sklonio sam ga na sigurno mesto, kod dobrih ljudi, i slikao u novom boravištu. I tako, kad je kucnuo pravi tren, moj je mali coup de theatre bio je potpuno spreman.
—Vi ste čudesni, Poirot, apsolutno čudesni!
—I meni je drago da sam uspeo. Jer, zapravo, divio sam se grofici. Zaista bi mi bilo ćžao da je stradala u eksploziji.
—Strah me gotov i upitati —a štoa je s Velikom Četvorkom?
—Sva su tela pronađena. Telo Broja Četiri jedva se moglo prepoznati —glava mu se razletela u komadiće. Želim —želeo bih da se to nije dogodilo. Naime,želeo bih da smo mogli biti sigurni—ne, dosta o tome. Pogledajte ovo.
Pružio mi je neki dnevnik na kojem je bio označen dieo jednog članka. Bio je to izveštaj o smrti, zapravo samoubistvu, Li Chang Yena, čovek koji je nedavno organizovao prevrat u Kini. Ne, prevrat je katastrofalno propao.
—Moj veliki protivnik—rekao je Poirot smrtno ozbiljnim glasom.
—Nije nam bilo suđeno da se sretnemo licem u lice. Kad je saznao za nesreću koja se ovde zbila, odabrao je najlakši izlaz. Veliki um,prijatelju dragi, veličanstven um.Ali, želeo bih videti lice čoveka koji se krio iza Broja Četiri... Ne, pretpostavimo da —ne sanjarim. Mrtav je. Da, mon ami.
Zajedno smo se usprotivili i porazili Velikom Četvorku; i sad ćete se vi vratiti vašoj dražesnoj supruzi, a ja —ja ću u penziju. Najveći slučaj u mom životu je završen. Sve posle toga biće bledo i trivijalno. Ne, odlazim u penziju. Uzgajaću povrće! Možda ću se i oženiti i smiriti.
Od srca se nasmejao na tu pomisao, ali osetio sam da mu je pomalo neugodno. Nadam se... niskim muškarcima sviđaju se krupne, visoke, vatrene žene.
Нема коментара:
Постави коментар