Agata kristi, Velika četvorka ( osamnaesto poglavlje, U Felsen lavirintu )

 

OSAMNAESTO POGLAVLJE 

     Bez svesti sam ostao manje od minute. Kad sam se osvestio, dvojica su me nekamo gurala i pridržavala. Držali su me svaki pod jednu ruku, a preko usta mi je bio povez. Okolo mrkli mrak, ali shvatio sam da još nismo izašli, nego da prolazimo kroz hotel. Čuo sam ljude kako posvud viču ina svim mogućim jezicima pitaju što jesam svjetlom. Otimači su me baciliniz neke stube. Prolazili smo kroz podrumski hodnik, jedna vrata, pa opet na otvoreno kroz staklena vrata na stranoj strani hotela. Još trenutak i nestali smo među gostima borovima.

Na tren sam ugledao malog čoveka kako se pati kao i ja, te shvatio da je i Poirot žrtva ovog drskog coupa.

Broj Četiri je drskom izborio još jednu pobedu. Upotrebio je, pomislio sam, instatni anestetik, verovatno etilklorid—razbivši nam ampulu tačno pod nosom. U gužvi koja je nastala kad su se ugasila svetla, njegovi pomoćnici, verovatno gosti za susednim stolom, stavili su nam poveze preko usta i žurno nas odveli, prolazeći hotelom kako bi zameli trag.

Ne mogu opisati sve što se zbilo sledeći sat vremena. Gotovo smo polomili vrat jureći kroz šumu, i to celo vreme uzbrdo. Konačno smo izbili na čistinu na nekoj uzbrdici. Tačno ispred sebe ugledao sam neverovatnu gomilu fantastičnog kamenja i stena.

To mora da je Felsen lavirnt o kom je govorio Harvey. Ubrzo smo počeli krivudati kroz skrovite prolaze. Sve je podsećalo na labirint koji su načinili geniji zla.

Iznenada smo se zaustavili. Isprečila nam se golema stena. Jedan se otmičar zaustavio i činilo se kao da je pritisnuo nešto —golemi se kamen nečujno okrenuo i otkrio mali tunel koji je vodio u unutrašnjost planine.

Gurnuli su nas u prolaz. U početku tunel je bio uzak,a potom se širio i ubrzo smo se našli u širokoj kamenoj prostoriji osvetljenoj električnom rasvetom. Skinuli su nam poveze s usta. Na znak Broja Četiri, koji je stajao pred nama s izrazom lažnog trijumfa (na licu),pretresli su nas i oduzeli sve što smo imali u džepovima,uključujući i Poirotov mali automatski pištolj.

Duša me zabolela kad je pištolj bačen na stol. Poraženi smo —beznadno poraženi i u manjini. Sve je bilo gotovo.

Dobro došli u glavni štab Velike Četvorke, gospodine Hercule Poirot—rekao je Broj Četiri podrugljivim glasom.—Neočekivano je zadovoljstvo ponovo vas sresti. Ne, da li je vriedelo samo zbog ovoga vraćati se iz groba?

Poirot nije odgovarao. Nisam ga usudio niti pogledati.

—Pođite ovim putem, nastavio je Broj Četiri. —Vaš će dolazak donekle iznenaditi moje kolege.

Pokazao je prema uskim vratima na zid.Prošli smo i našli se u susednoj prostoriji. U najudaljenijem uglu stajao je sto oko kojeg su postavljene četiri stolicae. Stolica nana čelu stola biola je prazna, ali pokrivena mandarinskim plaštem. Za drugim je sedeo gospodin Abe Ryland pušeći cigaru. Plamtećih očiju i lica opatice,zavaljena u trećoj stolici sedela je Madame Olivier. Broj Četiri seo je u četvrtu stolicu.

Pred nama—Velika Četvorka.

Nikad dotad nisam tako potpuno osećao stvarnost i prisustvo Li Chang Yena kao kad sam stajao nasuprot njegovae prazne stolicae. Premda negde daleko u Kini, Li je ipak konirolirsao i upravljao tom zloćudnom ili organizacijom.

Madame Olivier je tiho vrisnula kad nas je ugledala. Mnogo bolje se kontrolišući, Ryland je samo premestio cigaru i dignuo svoje gušte obrve.

-Gospodine Hercule Poirot - rekao je Ryland polagnim glasom. - Vrlo ugodno iznenađenje. Ponovo ste nas prevarili. Verovali smo da ste spremni i pokopani.Bez obzira na sve - igra je završena.

U glasu mu se osjeća neki čeličan prizvuk. Madame Olivier nije progovorila ni reči, ali oči su joj plamtele. Mrzeo sam to lice koje se polagao razvlačilo u osmeh.

-Madame e Messieures.Želim vam dobro veče- tiho je prozborio Poirot.

Nešto neočekivano, nešto na šta nisam bio spreman, u njegovu me glasu nagnalo da ga pogledam. Uz to, u njegovom je izgledu bilo nešto neobično.

Iza nas zašuškao je zastor i pojavila se grofica Vera Rossakoff.

-Ah! -rekao je Broj Četiri.-Naša vredna i pouzdana pomoćnica. Draga moja gospođo, tu je i vaš stari prijatelj.

Grofica je poletela sobom odrešitim koracima i pokretima.

-Bože dragi!- poviknula je. -Pa to je onaj čovečuljak! Ah! pa on kao mačka ima sedam života! o maleni,maleni! Zašto ste uvalili u sve ovo?

- Madam -rekao je Poirot naklonivši se.-Ja sam uvek kao i veličanstveni Napoleon, na čelu veli kih satnija.

Dok je Poirot govorio, u grofičinim očima opazio sam treptaj sumnje i u tom trenutku shvatio sve što sam dosad samo podsvesno predosećao.

Čovek uz mene nije bio Hercule Poirot.

Jako mu je nalikovao, više nego nalikovao. Ista jajolika glava, isto gizdavo držanje, jednako dobro raspoređena preterana težina. Ne, glas je bio drukčiji, oči umesto zelene, tamne i zaboga!—brkovi—ti čuveni brkovi.

Grofičin glas mi je prekinuo tok misli. Stupila je korak napred i progovorila uzbuđenim glasom.

—Prevareni ste. Ovaj čovek nije Herkul Poirot! Broj Četiri je pustio uzvik pun neverice. Grofica se nagnula i povukla Poirotove brkove. Ostali su joj u ruci i tada je konačno otkrivena istina. Gornju usnu ovog čoveka nagrđivao je mali ožiljak i to mu je potpuno promenilo izraz lica.

—Nije Hercule Poirot—promrmljao je Broj Četiri. —Ali, ko bi to mogao biti?

—Ja znam—iznenada sam povikao i skamenio se, strahujući da sam sve pokvario.

Ne, čovek kojeg ću i dalje nazivati Poirot, okrenuo se prema meni i ohrabrivao me.

—Recite, ako želite. Sad više nije važno. Varka je uspela.

- Ovo je Achille Poirot—izustio sam polako. —Brat blizanac Herculea Poirota.

—Nemoguće —oštro je uzvratio Ryland,duboko uznemiren.—Herculeov plan fantastično je uspio —mirno je rekao Achille.

Broj Četiri je skočio, a glas mu je postao grub i preteći.

—Uspeo, je li?—zarežao je. —Shvatate li da ćete za koji tren biti mrtvi—mrtvi?

—Da—rekao je Achille Poirot smrtno ozbiljnim glasom. -Ja to shvaćtam. Vi ne shvatate da ima ljudikoji su spremni životom platiti uspeh. U ratu ljudi su spremni umreti za svoju domovinu. Ja sam jednako spreman staviti svoj svet na raspolaganje.U tom sam trenutku pomislio kako bih voleo da me pitao unapred, premda sam i sam bio potpuno spreman dati svoj život. Tada sam se prisetio kako me je Poirot nagovarao da ne polazim, pa sam se smirio.

—A kako biste to vi dali život za boljitak sveta?—zajedljivo je zapitao Abe Ryland.

—Vidim da niste shvatili pravo bit Herculeovog plana. Prvo, za vaše se skroviš te doznalo pre nekoliko meseci i praktički su svi posetioci, službenici u hotelu, pomoćno osoblje i drugi detektivi ili pripadnici Tajne službe. Oko planine uspostavljen je kordon. Imate nekoliko izlaza iz skloništa ali ni to vam neće pomoći da umaknete. Poirot izvana upravlja celom akcijom. Noćas su mi čizme premazane preparatom semena od anisa, i to pre nego što sam umesto moga brata sišao na terasu. Psi već slede trag. Trag će ih nedvojbeno dovesti do stene u Felsenlabvrinthu i do ulaza u skrovište. Vidite, s nama možete učiniti što god želite, ali obruč se steže oko vas. Ne možete uzmaknuti.

Madame Olivier se iznenada nasmejala.

—Nemate pravo. Postoji način kako umaknuti i poput drevnog Samsona istovremeno uništiti naše neprijatelje. Šta kažete na to,prijatelju dragi.

Ryland se zagledao u Achillea Poirota.

—Pretpostavimo da lažete —rekao je grubo.

Achille je slegnuo ramenima.

—Svanuće za sat. Tada ćete se moći sami uveriti u istinitost mojih reči. Sledeći trag već mora da su došli do ulaza u Felsenlabvrinthu.

Još dok je govorio, udaljini se začuo mukli tutanj i uleteo je čovek nesuvislo vičući. Ryland je skočio i izašao. Madame Olivier se pomaknula u sam ugao i otvorila vrata koja dotad nisam opazio. Unutra sam uspio na tren videti savršeno opremljenu laboratoriju , koja me podsetila na njezinu u Parizu. Broj Četiri takode je skočio i nestao. Vratio se s Poirotovim revolverom u ruci i predao ga grofici.

—Nema nikakve opasnosti da bi nam mogli pobeći —rekao je.— Uzmite ovo za svaki slučaj.

Zatim je opet izašao.

Grofica nam je prišla i još jedanput pažljivo pretražila mog suputnika.Iznenada se nasmejala.

—Vrlo ste lukavi, gospodine Achille Poirot—rekla je podrugujući se.

—Madame, dajte da ozbiljno razgovaramo. Srećom ostavili su nas nasamo.Koliko tražite?

—Ne razumem. Šta tražim?

—Madame, možete nam pomoći da pobegnemo. Znate za tajni izlaz iz ovog skrovišta. Pitam vas: koliko tražite?

Ponovno se nasmejala.

—Više nego što možete platiti, čovečuljče! Ma,ne biste me kupili ni svim novcem ovog sveta.

—Madame, nisam govorio o novcu. Inteligentan sam čovek. Pa ipak, istina je da svaki čovek ima svoju cenu! U zamenu za život i slobodu, nudim vam što god vam srce želi.

- Pa vi ste mađioničar!

—Ako želite, možete me i tako zvati.

Grofica je odjedanput prestala biti podrugljiva. Progovorila je glasom punim strasti i gorčine. —Ludo! Šta mi srce ţželi! Možete mi omogućiti da se osvetite svojim neprijateljima? Možete li mi vratiti mladost, lepotu i radost u srcu? Možete li mrtve vratiti u život?

Achille Poirot ju je znatiželjno promatrao.

-Šta od toga, madam? Odlučite se i odaberite. '

Zajedljivo se nasmejala.

-Poslaćete mi možda eliksir života? Hajde, nagodićemose. Nekad sam dete imala. Nađite mi moje dete- i slobodni ste.

- Madame, slaţžem se. Pogodba vredi. Vratićemo vam dete. Dajem vam reč —

Hercule Poirot vam daje svoju reč.

Ta se čudna žena ponovo nasmejala —smejala se dugo i ne susprežući se.

-Dragi moj gospodine Poirot, bojim se da sam vam postavila malu klopku. Bili ste vrlo ljubazni, obećavši da ćete pronaći moje dete; ali, vidite, znam da ne biste uspeli i to ne bi bila poštena pogodba, zar ne?

-Gospođo, kunem vam se svim što mi je svet da ću pronaći i vratiti vam dete.

-Već sam vas pitala,gospodine Poirot, možete li mrtve vratiti u život?

-To znači da je dete ….

—Mrtvo? Da, mrtvo je.

Pristupio joj je i uhvatio za ručni zglob.

-Madame, ja - ja vam se ponovo zaklinjem.—Ja ću mrtve vratiti u život.

Zurila je u njega kao opčinjena.

Ne verujete mi. Dokazaću šta govorim. Vratite mi knjižicu koju ste mi uzeli.

Izašla je i vratila se s knjižicom. Celo je vreme držala revolver u ruci. Osećao sam da Achilleov blef nema mnogo izgleda na uspeh. Grofica Vera Rossakoff nije glupa.

-Otvorite je, madame. Tu, korice s leve strane. Tako je, tu. Sada izvadite fotografija i pogledajte je.

Začuđena grofica je izvukla nešto poput muških slika. Jedva da ju je i pogledala, kriknula je i zateturala kao da će se srušiti. Potom je gotovo skočila na mog suputnika.

—Gde? Gde? Recite mi, gde?

—Ne zaboravite pogodbu, madame.

—Da, da,verovaću vam. Brzo,pre nego što se vrate.

Uhvativši ga za ruku, brzo ga je i nečujno izvukla iz sobe. Sledio sam ih. Izvanjske prostorije odvela nas je u tunel kojim smo i došli prvi put. Ali, ubrzo tunel se razdvajao i skrenula je udesno. Prolaz se stalno razdvajao, ali grofica nas je vodila dalje, ne oklevajući ni tren da ne pomislimo kako nije sigurna kojim putem krenuti. Hitali smo sve brže.

—Samo da ne zakasnimo—zadahtala je.

—Moramo izaći pre eksplozije.

Još nije bio kraj. Shvatio sam da tunel vodi kroz samu planinu i da ćemo izaći na drugoj strani, naći se u drugoj dolini. Znoj mi je curio niz lice, ali sam nastavio trčati.

A onda sam u daljini ugledao odsjaj dnevne svetlosti. Dolazili smo joj sve bliže i bliže. Video sam zeleno žbunje. Razmaknuli smo ga i prošli. Ponovno smo se našli na otvorenom, a u prvom svetlu zore sve se činilo nekako ružičasto.

Poirot je zaista uspostavio kordon. Još dok smo se izvlačili, skočila su nas tri čoveka, ali su nas odmah pustili, uzviknuvši zaprepašteno.

Brzo—viknuo je moj suputnik.—Brzo—nemamo vremena na pretek—...br, nije mu bilo suđeno da završi rečenicu. Zemlja nam se pod nogama zatresla i počela drhtati, začuo se strahovit tutanj i činilo se da se cela planina raspada. Poleteli smo kroz vazduh. Konačno sam se osvestio. Ležao sam u čudnom krevetu u nekoj čudnoj sobi. Neko je sedeo uz prozor. Okrenuo se, pošao i stao uz mene.

Bio je to Achille Poirot—ili, čekajte, nije li to —Dobro mi znani, ironičan glas razbio je sve sumnje.

—Da, dragi prijatelju, to sam ja. Brat Achille, ponovo se vratio kući —u zemlju mitova. Celo sam vreme ja bio s vama. Nije samo Broj Četiri veliki glumac. Preparat za oči, žrtvovani brkovi i pravi ožiljak od rane koja mi je zadala toliko bola pre dva meseca, ne, nisam se usudio poslužiti se lažnim oţžiljkom, jer to bi odmah opazilo sokolovo oko Broja Četiri. I naposletku, vi ste znali i verovali da postoji Achille Poirot. Neprocenjiva je bila, neprocenjiva pomoć koju ste mi pružili—pola zasluga za uspeh našeg coupa ide na vaš račun! Uveriti ih da je Hercule Poirot još živ i zdrav, te da vodi akcijama —to je bio ključ cele stvari. A sve ostalo, sve je to bila istina—semenke anisa, kordon...—

- Ali, zašto zaista niste poslali dvojnika?

—I da vas izložim opasnosti, a da nisam uz vas? Imate lepo mišljenje o meni!Uz to, uvek sam se nadao da ću preko grofice naći neki izlaz.

—Kako li ste samo uspeli uveriti? Bila je to plitka priča —sve to o mrtvom detetu.

—Grofica je mnogo pronicljivija od vas, dragi moj Hastingse. U početku nije sumnjala, ali je brzo prozrela moju krinku. Kad je rekla 'Vi ste vrlo lukavi, gospodine Achille Poirot', znao sam da je shvatila. Tada, ili nikad više, došlo je vreme me da potegnem svoj adut.

—Sve te tlapnje o vraćanju mrtvih u život?

—Tačno tako —ali, znate,dete je tu bilo od početka.

- Šta?

- Da, nego štoa. Znate moj moto —uvek spreman. Čim sam doznao da se grofica Rossakoff spetljala s Velikom Četvorkom, istražio sam sve što se moglo saznati o njezinoj prošlosti. Doznao sam da je dete imala za koje se tvrdilo da je ubijeno. Ne, spoznao sam u cijeloj priči neke nelogičnosti, koje su me potaknule da se upitam nije li to dete ipak živo. Naposletku, uspieo sam naći dečaka i, plativši veliku svotu, došao do njega. Siroti je dečak umirao od gladi. Sklonio sam ga na sigurno mesto, kod dobrih ljudi, i slikao u novom boravištu. I tako, kad je kucnuo pravi tren, moj je mali coup de theatre bio je potpuno spreman.

—Vi ste čudesni, Poirot, apsolutno čudesni!

—I meni je drago da sam uspeo. Jer, zapravo, divio sam se grofici. Zaista bi mi bilo ćžao da je stradala u eksploziji.

—Strah me gotov i upitati —a štoa je s Velikom Četvorkom?

—Sva su tela pronađena. Telo Broja Četiri jedva se moglo prepoznati —glava mu se razletela u komadiće. Želim —želeo bih da se to nije dogodilo. Naime,želeo bih da smo mogli biti sigurni—ne, dosta o tome. Pogledajte ovo.

Pružio mi je neki dnevnik na kojem je bio označen dieo jednog članka. Bio je to izveštaj o smrti, zapravo samoubistvu, Li Chang Yena, čovek koji je nedavno organizovao prevrat u Kini. Ne, prevrat je katastrofalno propao.

—Moj veliki protivnik—rekao je Poirot smrtno ozbiljnim glasom.

—Nije nam bilo suđeno da se sretnemo licem u lice. Kad je saznao za nesreću koja se ovde zbila, odabrao je najlakši izlaz. Veliki um,prijatelju dragi, veličanstven um.Ali, želeo bih videti lice čoveka koji se krio iza Broja Četiri... Ne, pretpostavimo da —ne sanjarim. Mrtav je. Da, mon ami.

Zajedno smo se usprotivili i porazili Velikom Četvorku; i sad ćete se vi vratiti vašoj dražesnoj supruzi, a ja —ja ću u penziju. Najveći slučaj u mom životu je završen. Sve posle toga biće bledo i trivijalno. Ne, odlazim u penziju. Uzgajaću povrće! Možda ću se i oženiti i smiriti.

Od srca se nasmejao na tu pomisao, ali osetio sam da mu je pomalo neugodno. Nadam se... niskim muškarcima sviđaju se krupne, visoke, vatrene žene.

—Oeniti se i smiriti —ponovio je.—Ko zna.

KRAJ

                                                          

nastavci: Romani u nastavcima 

izvor 
 

Par crtica o Agati Kristi

Prodati četiri milijarde knjige u svetu koji broji malo više od sedam milijardi ljudi, velika je stvar. Imati knjige prevedene na 103 jezika je, također, veliko. Agatha Christie, najbolji detektivski pisac svih vremena, i danas je jednako slavna kao i pre sedam ili osam decenija.

Iako joj je donio svetsku slavu i veliko bogatstvo, Agatha Christie je iz dna duše mrzila lik Herculesa Poirota. Godine 1960. svog glavnog junaka nazvala je odvratnim, bombastičnim, zamornim, egocentričnim malim gadom, a 25 godina posle označila ga je kao “nepodnošljivog” (David Suchet)
Tokom celog života je pisala, izdavši devedeset i tri knjige. Još za života stekla je slavu i veliko bogatstvo, ali je uvek bila nekako suzdržana kao prava engleska dama (mary-westmacott-dame-agatha-christie-books-crime-)
Od nevernog muža, oficira Archibalda Christiea, koji se u međuvremenu oženio svojom ljubavnicom – njihovom sekretaricom, razvela se 1928. Dve godine kasnije, ona će konačno upoznati muškarca svog života, arheologa Maxa Mallowana (Max Mallowan)
Još za života postala je jedan od najtiražnijih autora svih vremena. Do danas su knjige na kojima je pisalo “Agatha Christie” našle svoj put do više od četiri milijarde čitatelja. Samo je Shakespeare “prodao” više knjiga i samo je odštampano više Biblija. Imaju li nešto više zajedničkog Shakespeare i Agatha Christie, osim činjenice da su oboje bili Britanci i da su oboje bili pisci, i to uspešni, mada u različitim epohama? Ono što ih veže jeste opsednutost smrću, ali s primetnom razlikom. Kod Shakespearea smrt dolazi na kraju radnje, kod Agathe Christie smrt se dešava ili na samom početku ili pre radnje. Smrt u njenim delima dolazi u svilenim rukavicama, namirisana i pušeći najskuplju kubansku cigaru. Kod Agathe Christie smrt se ne vidi, nema krvi i nema trupla, ali je smrt itekako prisutna i o njoj se priča, a podmukli zločinac je uvek tu negde i neko na koga se možda sumnja.
– Svaki zločinac je nečiji dobar prijatelj – smatrala je ona.
Čak u njena dva romana, a napisala ih je više od 70, počinitelji ubistava su, zapravo, bili naratori. Ona je bila književni majstor “suspensa”, forme radnje u kojoj svi osim glavnog junaka znaju ko je krivac, a junak često obilazi oko krivca nesvestan da mu se cilj nalazi “ispred nosa”.

Život na visokoj nozi

Prva polovina 20. veka naziva se zlatno doba detektivske priče. Bila su to zanimljiva i opasna vremena kad se svet menjao gotovo filmskom trakom, a promene obično donose sukobe i privatne ljudske drame koje često završe na groblju. Ipak, za razliku od Arthura Conana Doylea, savremenika i prijatelja slavne književnice, čiji se junak kreće po mračnim ulicama nastanjenim polusvetom, akteri knjiga Agathe Cristhie su u pravilu pripadnici visoke ili više srednje klase. Život na visokoj nozi u višim klasama društva možda nosi određenu sigurnost, no nije nimalo manje ljudski i to u onom pravom smislu kad se govori o kategorijama ljubomore, otrovne zavisti, dvoličnosti i izdaje s osmehom na licu.
Zločini u delima Agathe Christie dešavaju se tamo gde se najmanje očekuju, na idiličnim selima Engleske, u dvorcima, na piknicima, pa čak i na luksuznim brodovima (Ubistvo na Nilu) ili vozovima (Ubistvo u Orient Expressu). Agatha Christie nikada nije bila kič-majstor i nikada nije podilazila publici, uspevajući da tu publiku zaintrigira i drži napetom do kraja. I danas, skoro 40 godina nakon smrti Agathe Christie, njene knjige se s jednakim žarom prevode, štampaju i ekraniziraju. Christie je najprevođeniji autor modernog doba, sa delima prevedenim na 103 strana jezika.

Njena dela su doživela i bezbroj ekranizacija, od kojih možda najviše pamtimo one u kojoj Agathinog glavnog junaka, belgijskog detektiva Herculesa Poirota, tumači glumac David Suchet, koji je, možda to i ne želeći, postao sinonim za celi rad Agathe Christie. Ipak, njeno delo je mnogo šire, ne samo u smislu i njene društvene uloge u vremenu kada je svet saznao za nju. Ona je bila obrazovana, inteligentna i jaka žena, koji je radila ono što joj se sviđalo, ne ono što je okolina striktno tražila, što je tada bilo potpuno revolucionarno i možda pomalo riskantno.

– Ako stavite svoju glavu u usta lava, onda se možete žaliti kada vam je on jednog dana odgrize – bila je njena životna filozofija.

Volela je automobile i putovanja, a tokom njih često je dobivala inspiraciju za svoja dela. Ipak, kako je, zapravo, stvarala i odakle je crpila ideje, niko još ne zna. Tokom vrhunca njene spisateljske karijere dobila je nadimak “gospođa Algebra”, zbog njenog pomalo misterioznog imidža u javnosti. Agatha Christie i danas ostaje slatka misterija koju mnogi pokušavaju razotrikiti kroz njene knjige. Uzalud. Agatha Christie bila je i ostala jedinstvena pojava u istoriji svetske književnosti o kojoj će se još pričati.

U potrazi za mužem

Agatha Mary Clarissa Miller rođena je 15. septembra 1890. u engleskom gradu Torquayu. Njen otac bio je Amerikanac iz više srednje klase i veliki engleski džentlmen, a majka Irkinja koja je jako volela knjige i ohrabrivala malu Agathu i njene dve sestre da čitaju i pišu. Agatha je kasnije svoje detinjstvo opisivala kao sretno i bezbrižno, vreme je provodila praveći male predstave zajedno sa sestrama, kreirajući u dečijoj mašti razne fantastične likove. Mnogo je čitala, oduševljavajući se bajkama, posebno pričama Lewisa Carola, autora “Alise u zemlji čuda”.
Agathin otac je bio bolešljiv čovek, koji je preminuo kada je ona imala samo 11 godina, što je imalo teške posledice po ekonomske prilike u porodici, ali i odnose u njoj. Smrt oca rastura porodicu male Agathe.
– To je bio kraj mog detinjstva – pričala je kasnije Agatha.

Sve dotad ona nije išla u školu, nego je kući imala privatne tutore, što je bila želja njene majke. Osim čitanja i pisanja, kući je naučila osnove aritmetike, te svirati klavir i mandolinu. Nakon smrti oca, kada novca više nije bilo tako mnogo, majka ju je morala poslala u državnu školu u njihovom rodnom gradu. Navikla na komfornost obrazovanja kući, 12-godišnja Agatha teško se privikavala na strožiji režim u javnoj školi. I dalje je volela knjige, bez obzira na sve životne neprilike kroz koje je prolazila.
Osim ljubavi prema kućnim ljubimcima i knjigama, njena želja je bila postati operska pevačica, te je stoga u svojoj šesnaestoj godini otišla u Pariz, gde je neuspešno pokušala studirati glas i klavir. Uvidevši da to nije njen životni poziv, godine 1910. vratiće se kući u Englesku, gde će zateći bolesnu majku. U želji da se nekako poboljša majčino narušeno zdravlje, gospođa Clara Miller i njena kćerka su otputovale u južne zemlje, kao što je Egipat. Tokom takvih putovanja 20-godišnja Agatha je na nagovor majke tražila muža, krećući se po popularnim mestima, obilazeći čak i piramide u Gizi. Inače, Agatha je nominalno odgojena kao hrišćanka, no njen religiozni odgoj je bio relativno površan i liberalan.
Muža u Egiptu, koji je te 1910. bio popularna turistička destinacija za Britance i koji je privlačio mnoge bogate mladiće iz uglednih porodica, nije našla. No, našla je snage za svoj književni prvenac. Bio je to kratki roman naziva “Sneg iznad pustinje” s radnjom smeštenom u Kairu.

– Mnogi me pitaju šta me je potaklo na pisanje. Jednostavno sam sebe našla u pravljenju priča i igranju raznih uloga. Nema toga da vam je dosadno pa počnete pisati. Kada sam imala 16 ili 17, pisala sam značajan broj kratkih priča i jedan dugi, turobni roman, a sa 21. završila sam svoju prvu knjigu spremnu za izdavanje – sećala se Agatha Cristie.

Svi izdavači su odbili ovu knjigu, a čak i prijatelji porodice novopečenoj književnicu su savetovali da napiše nešto drugo. Agatha se nije obeshrabrila i nastavila je pisati.
U međuvremenu, nakon nekoliko kratkih veza, Agatha je 1914., u jeku Prvog svetskog rata, konačno našla muža. Bio je to Archibald “Archie” Christie, sin uglednog sudije, rođen u Indiji. U to vreme Archie Christie bio je pilot tek formiranog ratnog vayduhoplovstva, dok je 24-godišnja Agatha tada služila kao bolničarka u ratnoj bolnici britanskog Crvenog krsta. Par se, inače, susreo na jednom plesu lokalnih plemića. Između Agathe i poručnika Archiea momentalno se pojavila strast i magnetska privlačnost, te se ludo zaljubljeni par ubrzo i venčao. No, njihova bračna sreća neće dugo potrajati, a kraj njihovog braka će završiti kao jedan od najmisterioznijih događaja svih vremena.

Trnovit književni put

U međuvremenu, još dok je trajao rat, Agatha je kratila vreme čitajući kriminalističke romane Arthura Conana Doylea. Oduševljena likom detektiva Sherlocka Holmesa, došla je na ideju stvaranja vlastitog detektiva. Godine 1919. na svetlo dana će izaći knjiga naziva “Misteriozna Afera na Styleu”. Glavni junak romana bio je belgijski detektiv neobično tankih brčića i jajolike glave po imenu Hercules Poirot. Prema tumačenju Agathe Christie, Poirot je bio čovek koji je iz rodne Belgije pred invazijom Nemaca pobegao u Englesku. U to vreme mnogo Belgijanaca je svoj spas od rata pronašao u Belgiji.
Tokom narednih devedeset godina, Hercules Poirot postao je jedan od najpoznatijih detektiva na svetu, tek možda blago u seni Sherlocka Holmesa. David Suchet, izvrsni britanski glumac, stekao je svetsku slavu tumačeći lik Herculesa Poirota u izuzetno popularnoj seriji BBC-a, koja je prikazivana od 1989. do 2013. “I Slonovi mogu pamtiti”, poslednja, 67. epizoda prikazana je na britanskoj televiziji osmog juna ove godine. Iako mnogi potpuno identificiraju glumca Davida Sucheta s najpopularnijim likom Agathe Christie, glumac je veoma kritičan prema liku koji je uspešno tumačio pune 24 godine.

– Poirot može imati mnoge dosadne osobine. Ja njega dožiljavam kao iritantnog, arogantnog, egoističnog, napuhanog. Istovremeno, on je i čovek velikog šarma – rekao je slavni glumac u jednom intervjuu iz 1991.

No, prvo pojavljivanje u knjizi “Ubistvo u Stylesu” Herculesa Poirota nije bilo preterano dobro prihvaćeno ni od publike ni od kritike. Ni druga knjiga “Tajanstveni suparnik” ne prolazi zapaženo, a za nju su joj izdavači platitili samo 50 funti. Tek njena treća knjiga, “Ubistvo na igralištu za golf”, postaje hit i ona izlazi iz književne anonimnosti.

Iako slavna i imućna, privatno je bila daleko od sreće. Godine 1926. umire njena majka Clara, za koju je bila veoma emotivno vezana, a Agathin brak se konačno raspada, nakon što je muž, za kojeg je otvoreno sumnjala da je vara s njihovom sekretaricom, priznao bračnu neveru.
Tada je Agatha Christie napravila potez o kojem se i danas raspravlja. Naime, trećeg decembra 1926. Agatha Christie je nestala iz svog doma, nakon što je između nje i supruga nastala svađa, jer je Archie Christie odlučio provesti vikend sa svojom ljubavnicom.
U 9.25 istog dana Agatha izlazi iz kuće, ostavljajući poruku svojoj sekretarici da ide u Yorkshir. Sledećeg dana, njen napušteni automobil pronađen je pored ceste, a u njemu su bili i njeni dokumenti i odeća. U roku od samo jednog dana cela Britanija se podigla na noge u potrazi za nestalom književnicom. Hiljade policajaca i 15.000 dobrovoljaca, uz asistenciju aviona koja su preletali ruralno područje srednje Engleske, uzalud je pretraživalo teren. O događaju je pisala i svetska štampa, trudeći se da pronađe ili bar izmisli neki pikantni detalj o ovom bizarnom slučaju, koji je uzburkao javnost. O slučaju misterioznog nestanka Agathe Christie na svojoj naslovnici pisao je i veliki “New York Times”. Stvari su išle tako daleko da pojedina žuta štampa “tvrdila” da su Agathu Christe oteli vanzemaljci. U potragu se čak uključio i pisac Arthur Conan Doyle, autor Sherlocka Holmesa, koji je čak za potrebu potrage angažirao jednog “poznatog” vidovnjaka. Sve je bilo uzalud.

Tek 11. dan intenzivne potrage, ona je pronađena u jednom hotelu prijavljena pod imenom “Gospođica Teresa Neele iz Cape Towna”. Bilo je to ime muževe ljubavnice.

Agatha Christie nije nikada posle govorila o ovom slučaju. Ono što su savremenici i svedoci zaključili jeste da je ovo bio ništa drugo do potez očajne, prevarene žene, koja je htela na neki način osvetiti se svom nevernom mužu. Nakon što je pronađena živa, britanska štampa se obrušila na Agathu, kriveći je da je inscenirala slučaj, kako bi nevernog muža okrivila za ubistvo. Ono što je sasvim sigurno jeste da je ona doživela dva nervna sloma iste godine. Kad ju je policija našla pod lažnim imenom u hotelu, istražiteljima je izjavila da je zbog dve teške životne situacije doživela amneziju. Slučaj nikad nije do kraja istražen, te i danas izaziva rasprave. O ovome je 1979. snimljen i film s Vanesom Redgrave i Dustinom Hofmannom u glavnim ulogama.

Pasionirani arheolog

Od nevernog muža, oficira Archibalda Christiea, koji se u međuvremenu oženio svojom ljubavnicom – njihovom sekretaricom, razvela se 1928. Dve godine kasnije, ona će konačno upoznati muškarca svog života, arheologa Maxa Mallowana. Par se upoznao i približio na jedan vrlo neobičan način. Naime, malo je poznato da je Agatha Christie bila pasionirani arheolog – amater. Od malih nogu fascinarina Orijentom i tamošnjom kulturom, godine 1930. odlučila je proputovati Siriju i Irak, a u Baghdadu, gde je boravila drugi put, upoznaje gospodina Mallowana. Upoznavanje je bilo burno. Putujući zajedno, upadaju u pustinjsku oluju, zaglavivši se u pesku. Od sigurne smrti spasili ih britanski vojnici, no Mallowan se držao muški i nije želeo ostaviti Agathu.


– Arheolog je najbolji muž kojeg žena može imati. Što ona postaje starija, to je on više zagrijaniji za nju – šalila se ona na svoj račun.

Brak Agathe i slavnog arheologa, viteza Maxa Mallowana, trajao je celih 46 godina, sve do njene smrti. Tokom celog života je pisala, izdavši devedeset i tri knjige. Još za života stekla je slavu i veliko bogatstvo, ali se uvek držala nekako suzdržana kao prava engleska dama, uvek pomalo misteriozna i samozatajna.

– Ljudi bi se trebali interesirati za knjige, ne njihove autore – izjavila je.

Umrla je tiho, 21. januara 1976., u 86. godini života.

Mrziteljica Herculesa Poirota

Iako joj je donio svetsku slavu i veliko bogatstvo, Agatha Christie je iz dna duše mrzila lik Herculesa Poirota. Godine 1960. svog glavnog junaka nazvala je odvratnim, bombastičnim, zamornim, egocentričnim malim gadom, a 25 godina posle označila ga je kao “nepodnošljivog”. Priznala je da ga je želela ubiti, no to nije uradila zbog publike koja je volela Poirota. I danas ga voli s jednakim žarom.

Problemi s policijom

Celog života Agatha Christie je bila uzorna građanka, a njena jedina veza s policijom i detektivima bila su njene krimi-priče. No, tokom 1941. i 1942. ona se nalazila pod istragom i tajnom policijskom prismotrom. Razlog je bio poprilično bizaran. Naime, jedan od likova iz romana “N ili M”, koji je opisivao lov na dvojicu Hitlerovih špijuna tokom rata, prezivao se Bletchley, isto kao i tajna baza britanske tajne službe MI5. Policija je sumnjala da Agatha ima svoje doušnike u tajnoj službi, no prihvatila je objašnjenje da je sve bila puka slučajnost.

Stručnjak za otrove

Tokom oba svetska rata Agatha Christie se stavila u službu svoje domovine, radeći kao bolničarka i kao pomoćnica u vojnoj apoteci. Bila je vrlo vešta u spravljanju ratnih otrova i protivotrova. Pažljivi posmatrači uočili su da je većina ubistava u njenim delima počinjena upravo – otrovom.

Kenan Bešlija