17. 2. 2020.

Miquel Cervantes de Saavedra, Don Kihot 44,45,46 glava





Četrdeset četvrta glava

u kojoj se nastavljaju nečuveni događaji u krčmi.


     Uzvikao se don Quijote toliko da je krčmar sav zaplašen brže otvorio na krčmi vrata te izišao da vidi ko no onako jauče; a i oni vani prionu isto tako.Maritornes, koja se već bila probudila i ni od koga opažena odreši povodac kojim je don Quijote privezan, te se on odmah svali na zemlju, pred krčmarom i putnicima, koji su mu prišli, te ga sada zapitaju što mu je da tako viče.
      Don Quijote im ne odgovori ni reči, nego skinu uže s ruke, ustade, uzjaha na Rocinanta, prihvati štit, upre ražanj i odjaha komad u polje, vrati se srednjim kasom i reče:
— Ko god veli da sam ja s pravom bio začaran, ja njemu, ako mi vladarica moja princeza Micomicona dopušta, odgovaram da je laž, te ga izazivam na dvoboj.

    Pridošlice se začude don Quijotovim rečima, ali im krčmar razbije čuđenje, rekav im ko je don Quijote i da ne trebaju mariti za njega, jer nije pri zdravoj pameti.
    Zapitaju oni krčmara nije li možda u ovu krčmu stigao momčić od petnaestak godina, odeven kao mazgar, takav i takav, pa ga opišu baš onako kakav je bio zaljubljenik done Clare. Krčmar im odgovori da u krčmi ima mnogo sveta, a on nije primetio momčića za koga pitaju. No kad jedan od njih opazi kočiju u kojoj
se dovezao sudac, reći će:
— Tu je on , jer je tu kočija za kojom je, vele, otišao. Neka jedan od nas ostane na vratima, a drugi će ući i potražiti momčića. Dobro bi bilo kad bi koji od nas pripazio oko cele krčme, da nam on ne pobegne preko zida.
— Tako ćemo i uraditi — odgovori jedan od njih.
    Uđu dakle dvojica u krčmu, jedan ostane na vratima, a jedan pođe oko krčme. Sve je to gledao krčmar i nije mogao dokučiti što su se toliko užurbali, premda je već razabrao da traže onoga mladića koga su mu opisali.
       Dotle se i razdanilo, pa se i zato, i zbog vike don Quijotove, svi porazbudili i poustajali, pogotovo doña Clara i Dorotea, koje su loše prospavale tu noć, jedna od uzrujanosti što joj je obožavatelj u blizini, a druga od želje da ga vidi. Don Quijote je malne svisnuo i pobesneo od ljutine i jada što niko od te četvorice putnika i ne mari za njega, a na pitanja mu i ne odgovaraju, pa da je pronašao u
viteškim zakonima da je skitniku vitezu slobodno latiti se i prihvatiti se drugog posla, kad se već rečju i verom zaverio da se ničega neće laćati dok ne dovrši što je obećao, udario bi on sada na sve njih, te bi ih prisilio da odgovaraju, hteli ili ne hteli. Ali kako je sudio da mu ne priliči i ne valja započinjati ikakvo novo delo dok nije Micomiconu uspostavio u kraljevstvo, morade da čuti i miruje, pa sačeka da vidi što su ti putnici toliko upeli.
       Jedan od njih nađe mladića, koga je tražio: spava on kraj momka mazgara, te i ne sanja da ga iko traži, a kamoli da bi ga ko našao.
Uhvati ga taj čovek za ruku i reče:
— Zaista, gospodine don Luise, jako vam dolikuje ova odeća u kojoj ste, a postelja baš i pristaje uz njegu u kojoj vas je odnegovala mati vaša.
       Mladić protare sanjive oči i zagleda se u toga što ga je uhvatio. Onda prepozna očeva slugu i tako se uplaši da nije neko vreme mogao ni reč izustiti. A sluga nastavi:
— Nema sada druge, don Luis, nego vi otrpite i vratite se kući, ako ne želite da vaš otac, a moj gospodar, promeni svetom, jer nikako drugačije neće ni biti, u kolik je jad zapao kad ste vi nestali.
— A otkud mi je doznao otac — zapita don Luis — da sam ja udario ovim putem i u ovoj odeći?
— Odao mu je — odgovori sluga — neki đak komu ste vi rekli što kanite, jer ga je ganuo jad u koji je vaš otac zapao pošto ste vi nestali. Poslao je dakle četiri sluge da vas traže, i evo smo vam svi na službu, sretni i presretni što smo izvršili nalog, i vraćamo se s vama pred oči onomu koji vas je željan videti.
— Biće onako kako ja budem hteo ili kako nebo odredi — odgovori don Luis.
— A šta biste vi hteli, i što bi nebo određivalo, nego da se vratite? I ne možete drugačije.
       Sve što su njih dvojica razgovarali slušao je momak mazgar, koji je bio blizu don Luisa. Ustane on, ode k don Fernandu i Cardeniju, i svima drugima, koji su se već odenuli, te im kaže što se zbiva. Ispriča im kako onaj čovek govori tomu mladiću: don, i šta oni razgovaraju, i kako ga sluga nagovara da se vrati u očinsku kuću, a mladić neće. I zbog toga i zbog onoga što su već znali, zbog
lepoga glasa što mu je nebo dalo, požele svi da čuju pobliže ko je on, i da mu pomognu, ako mu se bude kakvo nasilje činilo. Odu dakle onamo gde don Luis još bijaše u razgovoru i prepirci sa svojim slugom.
       Uto iziđe iz svoje sobe Dorotea, a za njom sva zbunjena doña Clara. Dorotea zovne Cardenija ustranu i prenese mu ukratko vezu pevačevu i doñe Clare. A Cardenio izvesti Doroteju kako su došle očeve sluge i traže mladića, ali joj ne reče baš tiho, pa ga je Clara čula, te se ona sva zaprepasti, i zacelo bi se srušila da je nije Dorotea brže pridržala. Cardenio reče Doroteji neka se vrate u sobu, a on će nastojati svemu doskočiti, pa tako one i učine.
    Ona četvorica što su u potrazi za don Luisom bijahu već u krčmi: okružili oni mladića i nagovaraju ga neka se ne skanjuje, nego neka se odmah vrati ocu. On im odgovori da nipošto ne može dokle god ne obavi nešto gde mu se radi o životu, časti i duši. Zaokupe ga onda sluge i reknu mu da se nikako ne vraćaju bez njega, te će ga povesti, hteo on ili ne hteo.
      — Nećete — odvrati im don Luis — osim da me mrtva odvezete; kako god vi mene odavde vodili, odvesćete me mrtva.
        Na tu se prepirku već sleteli gotovo svi koji su u krčmi: Cardenio, don Fernando, drugovi njegovi, sudac, sveštenik, brijač i don Quijote, jer on ne smatra više potrebnim stražiti pred dvorom. Cardenio je već znao za mladićevu ljubav, pa zapita sluge zašto hoće da odvedu toga mladića protiv njegove volje.
— Zato — odgovori jedan od njih četvorice — da spasimo život njegovu ocu, jer otkad je mladić nestao, jedva mu je otac i živ.
        Na to mu odgovori don Luis:
— Neka se niko ne brine što ja radim. Ja sam slobodan, pa ako me bude volja, vratiću se, a ne budem li hteo, niko me od vas ne sme siliti.
— Prisiliće vas, gospodine, vaša pamet — odgovori onaj čovek — a ako ne bude pameti, biće nas, da učinimo ono zašto smo došli i što nam je dužnost.
-  Da čujemo kakav je povod vašem zahtevu — reći će sada sudac.
       Ali onaj ga je čovek kao suseda prepoznao, te odvrati:
- Zar ne poznajete, gospodine suče, ovoga viteza? To je sin vašega suseda, a izmaknuo je iz očinske kuće evo u toj odeći, koja ne dolikuje njegovu staležu, kako i sami vidite.
        Pogleda ga onda sudac pozornije i prepozna ga, pa ga zagrli i reče:
— Kakve su vas djetinjarije, don Luis, ili kakvi jaki razlozi naveli da se pojavljujete u ovakvoj odeći, koja loše pristaje vašemu staležu.
       Mladiću udare suze na oči, te nije mogao ni reč sucu odgovoriti. A sudac rekne onoj četvorici neka budu s mirom, jer će sve dobro biti, pa uhvati don Luisa za ruku, odvede ga ustranu i zapita ga kako je dospeo ovamo.
      Dok je sudac ispitivao to i još drugo, začuje se krčmi na vratima silna vika. Bila to dva gosta koji su prenoćili u krčmi, pa kad videše kako su svi zabavljeni time da doznaju što ona četvorica traže, namerili oni izmaknuti i ne platiti što duguju. No krčmar se više brinuo za svoj probitak nego za tuđe poslove, te kad oni htedoše iz krčme, zaustavi ih i zaište neka plate, i pokudi im nevaljalu nakanu takvim rečima da su mu oni odgovorili pesnicama. Uzmu ga dakle gruhati, te se jadnik krčmar uzvikao i zapomaže. Krčmarica i njena kći smotre da jedini don Quijote nije zaposlen, pa bi mogao priskočiti upomoć; zovne ga dakle
krčmaričina kći:
— Pomozite mojemu ocu, gospodine viteže, tako vam junaštva kojim vas je Bog obdario, jer ga oni nitkovi mlate kao žito.
      Don Quijote joj odgovori mirno i vrlo ravnodušno:
— Krasna gospođice, vaša molba nije pogodna, jer se ja ne smem laćati nikakva drugoga posla dokle god ne završim onaj na koji sam se zaverio. Ali ja vam evo velim što sada mogu učiniti i čime vam mogu poslužiti: otrčite i recite ocu neka se drži u tome boju što god bolje može, i neka se nipošto ne da pobediti dok ja od
princeze Micomicone ne zamolim dopuštenje da mu smem priskočiti u nevolji, pa ako mi ona dopusti, znajte pouzdano da ću ga izbaviti iz nevolje.
— Bože mili! — klikne Maritornes, koja je tu bila — dok vi dobijete to dopuštenje o kojem govorite, ode moj gospodar na drugi svet!
— Pustite me, gospođice, da ja zamolim za to dopuštenje — odgovori don Quijote — jer kad ga dobijem, svejedno je: bio on i na drugom svetu, i odande ću ja njega izbaviti, sve ako se sav svet usprotivi, ili ću vas barem tako osvetiti na onima koji su ga strovalili u to zlo da ćete još kako biti zadovoljeni.
       Ne reče ništa više, nego klekne pred Doroteju, te zamoli viteškim i skitničkim rečima njenu visost neka bude milostiva i dopusti njemu da priskoči i pomogne kaštelanu toga grada, koji je zapao u veliku nezgodu. Princeza mu drage volje dopusti, te on odmah natakne na levicu štit, prihvati mač i potrči krčmi na vrata, gde su ona dva gosta sveudilj zlostavljala krčmara. No kad je stigao onamo, zastade i smiri se, iako su mu Maritornes i krčmarica dovikivale neka se ne skanjuje, nego neka pomogne njihovu gospodaru i mužu.
— Zastao sam — odgovori don Quijote — jer meni nije slobodno laćati se mača protiv perjaničkog soja; nego mi dozovite mojega perjanika Sancha, njegov je posao i dužnost ova obrana i osveta.
       To se zbivalo na vratima krčme, gde su još pljuštali bubotci i pljuske, sve na štetu krčmarovu i na jad Maritorni, krčmarici i njenoj kćeri, koje su očajavale gledajući oklevanje don Quijotovo i nevolju u koju im je zapao muž, gospodar i otac.
       Ali ostavimo sada krčmara, jer valjda će se kogod naći da mu priskoči, a ako se ne nađe, neka trpi i ćuti onaj koji se usuđuje na više nego što mu je spram sila — i vratimo se pedeset koračaja, da vidimo što je don Luis odgovorio sucu.           Ostavili smo ih kad je sudac zapitao don Luisa zašto je došao pešice i još u takvoj priprostoj odeći. Mladić ga na te reči uhvati krepko za ruke, kao da mu želi iskazati kolika mu bol tišti srce, te proli reku suza i reče:
   — Gospodine, ne znam ništa drugo reći, nego otkad je nebo dosudilo i susedstvo naše upriličilo da sam ugledao doñu Claru, kćerku vašu i vladaricu moju, od toga je časa ona zagospodarila mojom voljom, a ako vaša volja nije protivna, istinski gospodaru i oče moj, još danas će mi biti venčana druga. Zbog nje sam pobegao iz očinske kuće, zbog nje sam u ovoj odeći, da pođem za njom kud god ona krene, kao strela za nišanom, kao brodar za zvezdom. Ona i ne zna za moje želje, to jest ne zna ništa više nego što je razabrala nekoliko puta kad je odande gledala kako mi suze udaraju na oči. Vi, gospodine, znate i sami da su mi roditelji bogati i plemeniti, a ja sam im jedinac baštinik. Ako su vam te prilike
pogodne da biste me hteli dokraja usrećiti, primite me odmah za sina. A ako u mojega oca budu drukčije nakane, te njemu ne bude po volji blago koje sam ja našao, od ljudske je volje jače vreme, koje razara i menja sve.
       Tako reče zaljubljeni mladić i zaćuta. Slušao ga sudac začuđen, zbunjen i zadivljen od toga načina i razboritosti kako mu je don Luis otkrio svoje misli, te nije znao ni što bi ni kako u toj nenadanoj i neočekivanoj zgodi. Odgovori mu dakle jedino to neka se sada smiri i neka zadrži svoje sluge, da ga danas još ne vraćaju kući, pa će biti vremena smisliti što će svima najbolje biti. Don Luis
pristane, poljubi mu ruke, okvasi ih suzama, te bi bio ganuo i kameno srce, a kamoli ne bi ganuo srce sucu, koji je kao razuman čovek već bio razabrao kako je ovo njegovoj kćeri zgodna prilika za udaju; ali ako se može, želeo bi da to bude s privolom don Luisova oca, za koga zna kako teži da mu se sin uzvisi.
        Dotle su se gosti izmirili s krčmarom, te mu po savetu i po dobrim rečima don Quijotovim, više nego zbog pretnji, isplatili sve što je iskao. Don Luisove su sluge čekale da se sudac izjasni i da se njihovu gospodaru vrati odmetnuti sin. No sada se uplete đavo, koji nikada ne spava: baš u taj tren uđe u krčmu onaj brijač komu je don Quijote oteo Mambrinov šlem a Sancho Panza magarčev samar, te ga zamenio samarom svoga sivca. Odveo brijač svojega magarca u staju i tu opazio Sancha Panzu gde nešto petlja na samaru, a čim ga je opazio, prepozna ga, te se razjunači, navali na Sancha i zavikne:
— Ha, gospodine kradljivče, jesam li te uhvatio! Vraćaj mi pliticu i samar i svu opremu što si mi oteo!
       Kad je Sancho video kako taj odjedanput napada na njega i čuo kako ga grdi, zgrabi jednom rukom samar, a drugom pesnicom bubne brijača u lice, tako da su mu se zubi okrvarili. No brijač se uhvati za samar i ne pušta ga, nego udari u toliku viku te se svi u krčmi strčali na tu halabuku i kavgu:
— U pomoć, u ime kraljevo i u ime pravde! Ja hoću što je moje, i eto me ubi ovaj nitkov i razbojnik!
  — Lažeš — odgovori Sancho Panza — nisam ja razbojnik, nego je moj gospodar don Quijote zadobio ovaj plen u poštenu boju.
        Prikučio se već i don Quijote, obradovao se kako se njegov perjanik valjano brani i napada. Uze ga sada smatrati za časna čoveka te odluči u srcu da će ga prvom prilikom ovitežiti, jer je udovoljio viteškim zakonima.
       A brijač reče u kavgi među inim i ovo:
— Gospodo, ovaj je samar moj isto onako kao i duša koju Bogu dugujem, i poznajem ja njega kao da sam ga rodio, a tu je u staji moj magarac, koji me neće uterati u laž. Stavite mu samar: ako mu ne pristaje kao saliven, ne bio ja čovek. Štaviše: onoga istoga dana kad su mi oteli samar, oteli su mi i novu novcatu medenu pliticu, koju nisam još ni upotrebljavao. Don Quijote se nije mogao duže suspregnuti: pođe među njih, razvadi ih, položi samar na zemlju, da se vidi dok se ne bude istina objasnila, i reče:
— Evo vidite, gospodo, jasno i očito, u kakvoj je bludnji ovaj jadnik kad veli da je plitica ovo što je bilo, jest i biće Mambrinov šlem, koji sam ja zadobio u poštenu boju, te zagospodario njime kao zakonitim i pravim vlasništvom. Što se tiče samara, u to se ja ne mešam; znam jedino reći da me moj perjanik Sancho zamolio za dopuštenje da sme skinuti opremu s konja ove pobeđene kukavice
i njome okititi svojega. Ja sam mu to dopustio, on je opremu uzeo, a kako se ona preobrazila u samar, tomu ne znam drugi razlog nego onaj obični, da se ovakve preobrazbe znaju događati u viteštvu.
        Da ovo potvrdim, otrči, sinko Sancho, i donesi taj šlem što ga ovaj
čovo krsti pliticom.
— Bogme, gospodaru — odvrati Sancho — ako mi nemamo boljega dokaza da se opravdamo, nego to što velite, onda je plitica isto onakav Mambrinov šlem kao što je i ona njegova oprema magareći samar.
— Učini što ti naređujem — odvrati don Quijote; — ta valjda nije sve u tome dvoru začarano.
       Sancho ode po pliticu te je donese, a kad je don Quijote ugleda, uze je u ruke i reče:
— Evo, gledajte, gospodo, s kojim obrazom taj jadnik veli da je ovo plitica, a nije šlem, kako sam ja rekao. Tako mi viteškoga reda, kojemu pripadam, šlem je onakav isti kakav sam i uzeo, a ja mu nisam ništa dodao niti otkinuo.
— O tome nema sumnje — priklopi sada Sancho — jer otkad ga je moj gospodar stekao, sve do dana današnjega bio je on s njime samo jednu bitku, kad je oslobađao one nesretnike u lancima; a da mu onda ne beše toga šlema od plitice, zlo bi mu se pisalo, jer u onoj je bitki pljuštalo kamenje.


Četrdeset peta glava


u kojoj se konačno objašnjava sumnja o Mambrinovu šlemu i o
plitici, i još druge zgode koje su se dogodile po zgoljnoj istini.

- Što velite, gospodo! — reći će brijač. — Ovi ljudi sve jednako kazuju i tvrde da ovo nije plitica nego šlem.
— A ko drugačije rekne — umeša se don Quijote — ja ću mu pokazati da laže, ako je vitez, a ako je perjanik, da laže hiljadu puta.
         Naš brijač, koji bijaše prisutan, a dobro je znao don Quijotov hir, nakani još povećati zbrku i produžiti šalu, da se svi nasmeju, te progovori onomu drugomu brijaču:
   — Gospodine brijaču, ili što ste, znajte da sam i ja od vašega zanata. Imam ja duže od dvadeset godina svedodžbu, osposobljen sam majstor i znam jako dobro sve brijačke sprave i poslove. Osim toga, ja sam za mladosti bio i vojnik, te znam i to šta je šlem, šta je kaciga, šta je šlem bez vizira, i što su sve druge naprave koje pripadaju vojništvu, to jest sve vrste ratničke opreme. Ne protiveći se dakle valjanijemu mišljenju i pokoravajući se svagda pametnijemu sudu, tvrdim da ova stvar ovde, koju taj čestiti gospodin drži u rukama, ne samo da nije brijačka plitica nego ni izdaleka ne može biti plitica, kao što belo ne može biti crno, a
istina ne može biti laž. I još velim da je ovo doduše šljem, ali nije čitav šlem.
— Zaista nije — prihvati don Quijote — jer nema sredine što pokriva bradu.
— Tako je! — reče i sveštenik, koji je već razumeo nakanu prijatelja brijača.
      Potvrde mu isto tako Cardenio, don Fernando i njegovi drugovi, a bio bi pripomogao šali i sudac, samo da nije toliko razmišljao o don Luisu: ono o čemu je sudac mozgao bijaše tako ozbiljno i toliko ga je zaokupilo, da za one šale nije mario, gotovo i nije na njih pazio.
— Bože mili — kliknu sada zaluđeni brijač. — Kako može ovoliki pošteni svet govoriti da ovo nije plitica, nego šlem? To bi valjda moglo u čudo staviti čitav jedan univerzitet, kako god pametan bio. No ako je ova plitica šljem, onda je jamačno i ovaj samar konjska oprema, kako ovaj gospodin reče.
— Meni se čini da je samar — dočeka don Quijote — ali ja sam već rekao da se u to ne mešam.
— Je li to samar ili konjska oprema — priklopi sveštenik  — to će presuditi jedini gospodin don Quijote. Njemu se u tim viteškim poslovima pokoravaju sva ova gospoda i ja.
   — Tako mi Boga, gospodo — reče don Quijote — na ovom sam dvoru dva puta boravio, i tolike su mi se neobične zgode dogodile na njemu, da se ne usuđujem pouzdano suditi ni o čemu što na ovome dvoru biva, jer mislim da se sve ovde događa po nekim čarobnjačkim i đavoljim spletkama. Prvi sam put jako nastradao od nekoga začaranog Maura, a od drugih njegovih pomagača ni Sanchu nije bilo bolje. Noćas sam pak gotovo dva sata visio o ruci, i ne sanjajući kako sam zapao u tu nevolju. Drska bi dakle bila presuda, kad bih ja sada hteo suditi o zbrci ovoj. Na to što vele da je ovo plitica, a nije šljem, već sam odgovorio, ali se ne usuđujem konačno presuditi je li ovo magareća ili konjska oprema, nego prepuštam vama samima, gospodo, da rasudite. Vi niste oviteženi vitezovi, kao što sam ja, pa možda niste opčinjeni, nego vam je pamet bistra, te
možete sve na ovome dvoru razabrati kako je zaista, a ne kako se meni čini.
— Tako i jest — povladi mu don Fernando — vrlo je dobro rekao gospodin don Quijote, da je naš posao sada presuditi. A da naša presuda bude što temeljitija, ja ću vaša mišljenja, gospodo, pokupiti od svakoga nasamo, te ću jasno i potpuno objaviti zaključak.
      Onima koji su znali kako je don Quijote sulud bilo je sve na silan smeh; ali onima koji nisu znali učini se predlog najvećom glupošću na svetu, posebno onoj četvorici don Luisovih sluga, a i don Luisu, pa i onoj trojici putnika što su slučajno stigli u krčmu, a čini se da su oružnici Svetoga bratstva, kao što su i bili. No najočajniji beše brijač, čija se plitica tu pred njegovim očima pretvorila u Mambrinov šljem, pa on vidi da će mu se  i samar preobratiti u bogatu konjsku opremu. Svi se redom smeju gledajući don Fernanda kako obilazi od jednoga do drugoga i svakoga pita za mišljenje, te mu svaki na uho šapuće  je li ono dragoceno blago o kojem se prepiru magareća ili konjska oprema. A kad je pokupio glasove od onih koji znaju don Quijota, progovori naglas:
    — Da prvo kažem , prijane, umorio sam se već skupljajući tolike glasove, jer koga god zapitam ono što želim doznati, svaki mi veli kako je ludost reći da je ovo magareća oprema, kad je konjska, i još s konja plemenite pasmine. Otrpite dakle, jer uprkos vama i vašemu magarcu ovo je konjsko sedlo, a nije magareći samar, te ste vi svoje reči i mišljenje loše ustvrdili i nikako dokazali.
— Ne bilo mi u raju naselja — progovori jadnik brijač — ako nije istina da se svi vi, gospodo, varate; i duša mi ne došla pred Božje lice ako ovo nije samar, nego sedlo. Ali sila je jača... ne velim ništa više. Ta nisam ja pijan, kad se nisam još ni omrsio, osim po grehu.
       Brijačevoj se nevolji nasmeju isto toliko koliko i don Quijotovim ludorijama. A onda će reći don Quijote:
— Sad ni kud ni kamo, nego da svako uzme što je njegovo, pa komu Bog dao, sveti mu Petar blagoslovio!
         Jedan se od one četvorice slugu oglasi:
— Ako ovo nije smišljena šala, ne razumem kako mogu ovako razboriti ljudi, kakvi svi ovde jesu, ili se čine, govoriti i tvrditi da ovo nije plitica, a ono da nije magareći samar. Ali kad vidim da oni to tvrde i vele, zacelo je posredi neka tajna, dok svi tako tvrdoglavo udaraju protiv onoga što nam kazuje sama istina i
samo iskustvo. Jer tako mi... — i on izvali čime se kune — koliko god živi na svetu ljudi, neće oni meni izbiti iz glave da je ovo brijačka plitica, a ono magareći samar.
— Možda je i magaričin — nadoveza sveštenik.
— Svejedno je — reći će sluga — jer to se ne pita, nego se pita je li magareći samar ili nije, kao što vi, gospodo, velite.
        Jedan od one četvorice oružnika što su ušli, plane od srdžbe i zlovolje kad je čuo tu prepirku, te zavikne:
— Magareći je samar isto onako kao što je meni otac otac, a ko je drugačije rekao ili rekne, taj se valjda nacvrkao.
— Lažeš kao prosta hulja! — odvrati mu don Quijote.
          Razmahne se on ražnjem, koji nije puštao iz ruku, te da nije oružnik izmaknuo, bio bi ga odvalio po glavi i sa zemljom ga sastavio. Ražanj se na zemlji slomi, a kad oni drugi oružnici vide kako je nemilo napao na njihova druga, uzviču se i zazovu upomoć Sveto bratstvo
       Krčmar koji je i sâm pripadao oružnicima,otrči brže po svoju kratku palicu i mač, te se pridruži drugovima; don Luisovi sluge okruže don Luisa, da im u metežu ne umakne; onaj brijač, kad vide da se sve uskomešalo, zgrabi opet svoj samar, a zgrabi ga i Sancho; don Quijote se lati mača i navali na oružnike; don Luis se uzviče na svoje sluge neka se okane njega i neka priskoče upomoć
don Quijotu, a tako i Cardeniju i don Fernandu, koji su pritekli don Quijotu; sveštenik  se uzvikao; krčmarica zacičala; kći zajadala; Maritornes zaplakala; Dorotea se zbunila; Luscinda se prenerazila; a doña Clara pala u nesvest. Brijač gruha Sancha; Sancho mlati brijača; don Luis, koga se jedan sluga usudio uhvatiti za ruku da mu ne umakne, odvalio mu pesnicom da su mu zubi zakrvarili; sudac ga uzeo braniti; don Fernandu je pod nogama jedan oružnik i on ga gazi po miloj volji; krčmar se još jače uzvikao, te zove upomoć Sveto bratstvo, tako te je u svoj krčmi sama cika, vika, jauk, zbrka, preneraženje, užas, nevolja, bubotci, pljuske, batine, krvoproliće. A usred toga meteža, rulje i gungule, mune don Quijotu odjedanput u glavu da se nalazi u kavgi na bojnom polju Agramantovu, te podiže toliku viku da je nadvikao svu krčmu:
— Stanite svi! Utaknite mačeve! Smirite se! Slušajte me svi, ako ne želite izgubiti glave!
        Na tu silnu viku svi zastanu, a on nastavi i reče:
— Zar ja vama ne velim, gospodo, da je ovaj zamak začaran i da u njemu prebiva neka đavolja četa. Da se uverite o tome, pogledajte eto rođenim očima kako je ovamo prešla i preselila se među nas kavga s bojnog polja Agramantova.Gledajte kako se tu bore za mač, tamo za konja, ovde za orla, onde za šljem, i svi se borimo, i niko nikoga ne razume. Dete dakle, gospodine suče, i vi, gospodine svešteniče, neka jedan bude kralj Agramante, a drugi kralj
Sobrino, pa da sklopimo mir, jer tako mi Boga svemogućega, ljuta je sramota da se zbog ovakvih trica i kučina koljemo mi, ovoliki odlični ljudi što smo se ovde okupili.
       Oružnici, koji nisu razumeli don Quijotova govora, a nemilo su bili izubijani od don Fernanda, Cardenija i drugova, ne htedoše da se smire; brijač se smiri, jer mu je u tučnjavi raščupana brada i stradao samar; Sancho, kao dobar sluga, posluša odmah čim je gospodar progovorio; a smire se i četiri sluge don Luisove, jer videše da im je od slabe koristi kavga; jedini je krčmar svom silom
iziskivao da budu kažnjene bezobraštine toga luđaka koji mu svaki čas uzbunjuje krčmu. Na kraju se buka stiša, a u don Quijotovoj pameti ostade sve do Sudnjega dana da je magareći samar konjsko sedlo, da je plitica šlem, a krčma dvor.
       Kad su se dakle po nagovoru sučevu i sveštenikova  svi već smirili
i sprijateljili, navale opet sluge da don Luis odmah krene s njima kući. Dok se on s njima natezao, pripovedi sudac don Fernandu, Cardeniju i svešteniku što mu je don Luis saopštio, i posavetuje se s njima šta da tu učini. Uglave na kraju da će on, don Fernando, slugama don Luisovira reći ko je i kako, kao velikaš, želi da don Luis pođe s njim u Andaluziju, gde će ga njegov brat, markiz, ceniti po zasluzi; znali su da don Luis nije nikako voljan vraćati se sada ocu, sve da ga živa saseku. Kad su ona četvorica čula ko je don Fernando i što kani don Luis, odluče među sobom da se trojica vrate i pripovede njegovom ocu šta se dogodilo, a četvrti će ostati da služi don Luisa, te neće odlaziti dokle god se oni ne vrate po njega, ili dok ne dočuje šta im njegov otac određuje. Tako se razmrsi ta zbrka od prepiraka, po ugledu Agramantovu i po mudrosti kralja Sobrina.Ali kada đavo, neprijatelj sloge i zavidnik miru i tišini, vide da su ga tako prezreli i tako mu se narugali, i kako je slab rod rodio od te zbrke i meteža u koji ih je sunovratio, nameri on i opet pokušati sreću te obnoviti kavgu i bunu.
         Kad su oružnici načuli kakva su staleža ljudi s kojima su se pokavžili, smire se i ostave tučnjavu, jer su promislili: kako god se završilo, oni će izvući kraći kraj. No jednome od njih, i to onomu koga je mlatio i gazio don Fernando, padne na pamet da među  nalozima što ih nosi protiv zločinaca ima i nalog za don Quijota, koji se po odredbi Svetoga bratstva ima uhapsiti zato što je
oslobodio galijaše, kako se sasvim pravo pobojao Sancho Panza. Seti se oružnik toga, te da se uveri slažu li se podaci zapisani o don Quijotu, izvadi iz njedara pergament, nađe u njem što je tražio, i počne čitati, polagano, jer nije bio jako pismen, pa je nakon svake reči koju pročita šibao očima za don Quijotom, ispoređujući opis u nalogu s don Quijotovim licem. Razabra dakle da je to bez sumnje onaj za kojim je raspisana poternica, a čim se o tom uverio, složi svoj pergament, uhvati levicom nalog, zgrabi desnicom don Quijota čvrsto za vrat da nije mogao ni dahnuti, pa zavika u sav glas:
— U ime Svetoga bratstva! A da se vidi da ja ovo s pravom činim, pročitajte ovaj nalog u kojem piše da se taj drumski razbojnik mora uhapsiti.

    Uze sveštenik  nalog i vide da je sve istina što oružnik kazuje i da se opis podudara sa svime na don Quijotu. Ali kad je don Quijote video kako ga napade taj prostak i nitkov, ražesti se strahovito, upre se koliko god je mogao, zgrabi oružnika obadvema rukama za grkljan, te da mu drugovi ne pritekoše upomoć, pre bi on ispustio dušu nego don Quijote plen. Krčmar, koji je po službi morao biti uz njih, priskoči odmah da im pomogne. No kad krčmarica vide da će joj muž iznova u tučnjavu, uzvika se opet, a njoj se odmah pridružiše Maritornes i kći. Sancho pak, gledajući što se zbiva, reče:
— Tako mi Boga, istina je sve što moj gospodar veli o čarolijama i đavoljim prstima u tome dvoru, jer ne možeš od njih ni sat proživeti s mirom!
        Don Fernando razdvoji oružnika i don Quijota, te im obadvojici ugodi rastavljajući im ruke kojima je jedan bio zgrabio drugoga za jaku od kaputa, a onaj njega za grkljan. No oružnici su ipak i dalje iskali svojega uhićenika, te zvali upomoć da ga svežu i prevladaju, jer takva je volja kralja i Svetoga bratstva, pa u njihovo ime ištu oni da im se pritekne i priskoči upomoć da uhapse tog otimača i razbojnika što hara po putovima i cestama. Nasmeja se don Quijote
slušajući te reči, i reče:
    — Slušajte vi mene, prostaci i ljudi neuljuđeni: zar vi razbojstvom krstite kada ja oslobađam one koji su u lancima, puštam uhapšene, priskakujem nesretnicima, dižem one koji su pali, pomažem potrebnicima? Vi nitkovi, koji po svojoj niskoj i jadnoj pameti niste zavredili da vam Bog objavi vrednoću skitničkog viteštva, ni da vas uputi u kakvu ste grehu i neznanju, kad ne znate poštovati i samu senu skitnika viteza, a kako li tek zbiljskoga! Slušajte mene, ništarije oružnici, koji i niste oružnici nego drumski razbojnici po dopuštenju Svetoga bratstva,recite mi: ko je ta neznalica što potpisuje nalog za ovakva viteza kakav sam ja? Ko je taj koji ne zna da su skitnici vitezovi izuzeti ispod svakoga suda, te da je njihov zakon mač, njihovo sudište snaga, a volja njihova vodič? Ko je taj luđak, velim opet, koji ne zna da nijedan plemić nema toliku vlast s onolikim pravima i pogodnostima koliku stiče skitnik vitez onoga dana kad bude ovitežen, te se lati
krutoga posla viteškoga? Koji je skitnik vitez plaćao porez, namet, prinos o kraljevskoj svadbi,prirez, maltarinu ili vozarinu? Koji mu krojač ište naplatu za odeću što mu šije? Koji mu vlastelin naplaćuje što ga je pogostio u svojem zamku? Koji ga kralj nije posadio za svoj stol? Koja ga devica nije zavolela i nije mu se predala na milu volju njegovu? I na kraju, je li ikada na svetu bilo, ima li i hoće li biti skitnika viteza u koga ne bi bilo snage da i četiri stotine oružnika, ako mu se usprotive, četiri stotine puta umlati?


Četrdeset šesta glava



O znamenitoj pustolovini s oružnicima i o ljutom besu našega čestitoga viteza don Quijota.

     Dok je don Quijote govorio, obaveštavao je  sveštenik oružnike da don Quijote nije pri pameti, kao što mu vide po delima i po rečima. Ne vredi terati mak na konac, jer sve da ga uhapse  i odvedu, morali bi ga odmah pustiti, jer je lud. Na to mu odgovori onaj što drži  nalog za hapšenje da nije njegov posao suditi o ludosti don Quijotovoj, nego on mora izvršiti što mu je poglavar naredio, a kad ga bude uhapsio, neka ga puštaju ma i tri stotine puta.
— Bilo kako bilo — reče sveštenik  — nećete vi njega sada odvesti, jer on se neće dati, koliko ja njega znam.
      Toliko je sveštenik znao pripovedati i toliko je don Quijote znao izluđivati da bi oružnici bili još luđi od njega kad ne bi razabrali da je don Quijote zaista lud. Zaključe dakle da im je najbolje mirovati, pa još uzmu i sami miriti brijača i Sancha Panzu, koji još behu u žestokoj prepirci. Kao službenici pravde utišaju oni napokon kavgu i presude je kao suci, tako da nisu doduše sasvim udovoljili, ali ipak donekle ugodili obadvema stranama: zamenjeni su samari, ali ne
kolani i oglavci. A što se tiče Mambrinova šlema, to sveštenik  kradom, da ne opazi don Quijote, isplati za pliticu osam reala, a brijač mu dade potvrdu da je primio i neće nikada više govoriti da je prevaren, i amen. Pošto su dakle smirene te dve prepirke, koje su bile najglavnije i najvažnije, trebalo je još jedino da don Luisove sluge pristanu,te da trojica odu, a jedan ostane i otprati don Luisa gde ga bude don Fernando odveo. A kako je dobra sudbina i još bolja sreća počela već uklanjati smetnje i olakšavati poteškoće i zaljubljenicima i junacima u krčmi, htede još sve dokončati i sretno završiti, te sluge pristanu na sve što je don Luis želeo, i doña Clara toliko se obraduje da je svako koji joj pogleda lice mogao pročitati kako je u duši sretna. Zoraida nije razumevala sve te zgode što ih
gleda, ali se čas žalostila, čas veselila, kako je već žalost ili radost viđala i zapažala na njihovim licima, pogotovo na Špancu, u koga je neprestance upirala oči i zanosila se svom dušom. Krčmar, koji je  zapazio kako je sveštenik obdario i namirio brijača, zaište da mu se plati trošak don Quijotov i još šteta na mehovima i od prolivenoga vina, te se zakune da mu neće iz krčme izići ni Rocinante ni Sanchov magarac dok mu ne bude isplaćeno sve do novčića. Sve to
uredi sveštenik , don Fernando namiri trošak, a i sudac se ponudi da će drage volje platiti. Svi se dakle umire, tako da krčma nije više nalikovala na metež na bojnom polju Agramantovu, kako je bio rekao don Quijote, nego na mir i tišinu Oktavijanovih vremena. A svi se slože da za sve to treba zahvaliti čestitoj volji i velikoj rečitosti gospodina  sveštenika i neprispodobivoj darežljivosti don
Fernandovoj.
       Kad je dakle don Quijote video da se oslobodio te izvukao iz tolikih kavga i perjanikovih i svojih, učini mu se da bi sada valjalo nastaviti put kojim je udario i dokončati onu veliku pustolovinu na koju je pozvan i odabran. Zato se brzo odluči, te klekne pred Doroteju, ali mu ona ne dopusti da i reč progovori dok nije ustao.
         Posluša je on, ustade i reče:
— Krasna gospođice, poznata je poslovica da o muci grozdovi vise, te je u mnogim i važnim prigodama iskustvo dokazalo da maran poslenik i neodlučnu parbu dobiva. Ali ni u čemu se ta istina ne pokazuje jasnije nego u ratnim poslovima, gde brzina i hitrina pretiče neprijateljeve nakane i zadobija pobedu još pre nego što se protivnik i započeo braniti. Sve ovo, uzvišena i slavna gospođice, velim zato što mi se čini da nam duži boravak u ovome zamku nije
na korist, nego bi nam mogao biti od tolike štete da bismo je posle i te kako osetili. Ta ko bi znao nije li vaš neprijatelj gorostas po tajnim i revnim uhodama doznao već kako ja krećem na nj da ga zatrem, te se on možda, dok mi oklevamo, utvrđuje u kakvu nepredobivu gradu ili tvrđavi, gde mu slaba može nahuditi moja žustrina i snaga moje neumorne ruke! Pobrinimo se dakle,
gospođice, kako rekoh, da preteknemo njegove naume i krenimo odmah, pa što nam sreća dala, jer vama, visosti, i nema željene sreće dok se ja ne ogledam s vašim neprijateljem.
     Zaćutadon Quijote i ne reče ni reči više, nego mirno sačeka odgovor krasotice princeze; a ona dostojanstveno i sasvim na način don Quijotov odgovori ovako:
— Hvala vam, gospodine viteže, što iskazujete želju da mi budete na pomoći u velikom jadu mojem, kao vitez komu je prirođeno i dolikuje da pomaže sirotama i potrebnicima. A dao Bog, izvršila se vaša i moja želja, te ćete videti da ima na svetu zahvalnih žena. Što se tiče puta, krenimo odmah, jer u mene nema druge volje nego što je vaša. Zapovedajte meni po miloj volji, jer ona koja vam je poverila obranu svoje osobe i u vaše ruke predala uspostavu svojih vladarskih prava, ne sme ni zamisliti da bi se protivila onomu što vaša mudrost određuje.
— Dakle što Bag da! — reče don Quijote. — Kad se gospođa ovako ponizuje preda mnom, ne želim promašiti priliku da je uzvisim i dignem na očinsko prestolje. Putujmo odmah, jer meni potiče želju i goni me na put ona poznata izreka: ko se skanjuje, tomu ne svanjuje. A kako nebo nije stvorilo niti je pakao video onoga koji bi mene plašio i strašio, Sancho, sedlaj Rocinanta, opremaj magarca i kraljičina ata, pa da se oprostimo s gospodarom ovoga grada i s ovom gospodom i odmah krenemo.
        Sancho zaklima glavom i levo i desno, te reče:
— Jaoh, gospodaru, gospodaru, veće zlo se piše neg što selo kiše, da oproste ove ženske glave!
— Kakvo zlo može biti sad u ikojem selu, ili po svim gradovima na svetu, da bih ja to iskihao, ti prostače?
— Ako se vi, gospodaru, ljutite — odgovori Sancho — ja ću da ćutim, pa neću reći što kao valjan perjanik moram i što dobar sluga treba da rekne gospodaru.
— Govori što želiš — odvrati don Quijote — ako nisi naumio da me svojim rečima zastrašiš; jer ako se ti bojiš, na tvoju je dušu, a ako se ja ne bojim, meni i priliči.
— Nije to, za Boga miloga! — odgovori Sancho — nego se meni čini sigurno i pouzdano da je ova gospođa, koja veli da je kraljica velike kraljevine micomiconske, kraljica kao i moja mati, jer da je ono što veli, ne bi se ona, čim okreneš glavu, iza svake reči cmakala s jednim od toga društva.
         Dorotea se od Sanchovih reči zacrveni, jer njen je muž don Fernando zaista nekoliko puta, kradom od drugih, kraducao usnama s usana nagradu svojoj ljubavi, a to je Sancho opazio i rasudio da takva razuzdanost više priliči milosnici negoli kraljici onakve velike kraljevine. Dorotea mu nije mogla i nije htela ni reči odgovoriti, nego ga pusti neka svoje teše dalje, a on će reći:
— Ja vam zato velim, gospodaru, jer mi ćemo se nahodati po putevima i cestama, napatićemo se loših noći i gorih dana, a našom će se mukom okoristiti taj što se šepuri ovde u krčmi. Čemu bih se ja onda žurio da sedlam Rocinanta, samarim magarca i opremam ata, kad je pametnije mirovati; što koja nevaljalica radi, nek joj i bude, a mi se ogledajmo za ručkom.
         Bože mili, kako li se strahovito rasrdio don Quijote kad je čuo bezobrazne reči svojega perjanika! Tako se, velim, rasrdio da je progovorio mucajući, usplahirenim glasom, sipajući živu vatru iz očiju:
   — Oj ti prosti nitkove, ti gade, bezobrazniče, neznalico, ti pogana jezičino, ti drski opadaču i klevetniče! Zar takve reči smeš ti govoriti pred mojim licem i pred ovim svetlim gospođama? Zar se takve sramote i bezobraštine metu tebi po
šumastoj glavi? Kidaj mi se s očiju, ti nemani prirodna, ti skladište laži, riznico sleparijâ, stovarište lupeština, ti pronalazniče nevaljalština, objavitelju gluposti, neprijatelju poštovanja koje treba da se iskazuje kraljevskim osobama! Kidaj mi se s očiju i ne javljaj mi se pred licem ako nećeš da te stigne moj bes!
         Tako reče, te uzvede obrve, nadme obraze, ogleda se na sve strane i tresne iza sve sile desnom nogom o zemlju, sve u znak kolika mu srdžba kipti u srcu. A te njegove reči i besne kretnje uplaše i zastraše Sancha toliko da bi najradije u zemlju propao: nije dakle ništa drugo mogao nego se okrenuti i ljutomu gospodaru nestati s očiju. Ali razborita Dorotea, koja je već upoznala don
Quijotovu ćud, reče, da mu ublaži srdžbu:
— Ne žestite se, gospodine Viteže Tužnog Lika, na gluposti što vam ih je izrekao vaš čestiti perjanik, jer ih možda nije rekao bez razloga, a ne može se niti posumnjati da bi on, kako je bistre pameti i hrišćanske savesti, lažno svedočio protiv ikoga. Biće dakle, a bez sumnje i jest, kako vi, gospodine viteže, i velite, da se u zamku ovom sve zbiva i događa po čarolijama, pa je valjda i Sancho na taj đavolji način vidieo ono što veli da je video, na toliku uvredu moje časti.
— Tako mi svemogućega Boga — klikne don Quijote — vi ste, vaša visosti, pogodili istinsku istinu, da se tomu jadniku Sanchu javila neka ružna prikaza, te je video ono što ne bi nikako mogao videti da nije začaran. Znam ja kako je dobar i nedužan taj nesretnik i da on nikoga ne bi oklevetao.
— Tako je i tako će biti — reče don Fernando; — zato vi njemu, gospodine don Quijote, morate oprostiti i opet ga primiti pod okrilje svoje milosti, sicut erat in principio, dok mu još nisu takve prikaze pomutile pamet.
         Don Quijote odgovori da mu oprašta i  sveštenik ode po Sancha.
            Dođe Sancho sav ponizan, klekne i zamoli od gospodara ruku, a kad
mu je gospodar dao, izljubi je. Onda ga gospodar blagoslovi i reče mu:
— Sada si valjda, sinko Sancho, uvideo konačno da je istina što sam ti često govorio, da u ovom zamku sve biva po začaranosti.
— I ja to verujem — potvrdi Sancho — osim onoga s loptanjem, jer to bijaše gola zbilja, a ne pričin.
— Ne veruj — odvrati don Quijote — jer da je tako, ja bih te bio onda osvetio, pa i sada još, ali nisam mogao ni onda ni sada, a nisam ni video na kome bih osvetio krivicu koja ti je nanesena.
          Svi požele da čuju šta to beše s loptanjem, te im krčmar potanko ispripovedi kako je Sancho leteo. Dobro se svi nasmeju, pa bi se nasmejao i Sancho da ga gospodar nije ponovo uzeo uveravati kako sve beše čarolija i pričin. To je Sancha zaista ražestilo, jer iako beše budalast i naivan, nije bio lud da poveruje gospodaru: znao je da je loptanje bilo stvarno i istinito, a ne izmišljeno i da oni koji su ga loptali behu živa bića od krvi i mesa, a ne utvare i
prikaze, kako je njegov gospodar mislio, verovao i tvrdio.
        Dva su dana bila protekla otkad se slavna ta družba bavi u krčmi. Učini im se dakle da je već vreme krenuti, te uzmu smišljati kako bi sveštenik  i brijač po želji svojoj odveli don Quijota te mu se u zavičaju pobrinuli da bude izlečen, a da ne muče i ne navraćaju Doroteju i don Fernanda u svoje selo s don Quijotom i onom izmišljotinom o oslobođenju kraljice Micomicone. Urede dakle ovako: s nekim se vozarom, koji se slučajno vozio onuda na volovskim kolima, pogode da on poveze don Quijota: načine od motaka i letava nešto nalik na kavez, tolik da se u njemu može don Quijote udobno smestiti. Onda, po naredbi i po uputi sveštenikovoj , don Fernando i njegovi drugovi, s don Luisovim slugama i s
oružnicima, zajedno s krčmarom, svi zakriju lica i preruše se, nekoovako, neko onako, tako da su se don Quijotu učinili drugačiji od onih što ih je na tome dvoru video. Pošto su to uradili, uđu u najvećoj tišini onamo gde je on spavao odmarajući se od prošlih kavgi i sukoba.
         Mirno i bez brige da bi mu se išta moglo dogoditi, spava don Quijote, a oni mu dođu, tajom ga zgrabe i dobro mu svežu ruke i noge, te kad se trgnuo i probudio, nije se mogao ni maknuti, nego se jedino začudio i prenerazio gledajući pred sobom onakve neobične grdobe. I odmah mu padne na pamet ono što mu se neprestano vrzlo u zaluđenoj mašti, te pomisli da su sve te spodobe same prikaze i sablasti iz toga začaranoga zamka, a on je  i sam već začaran dok se ne može micati ni braniti, sasvim onako kako se i nadao sveštenik, koji je priredio svu tu lakrdiju. Od svih koji su tu jedini je Sancho bio pri sebi i nije se preobrazio; nije doduše ni njemu bilo daleko do one iste budalaštine gospodarove, ali je ipak prepoznao ko su sve te prerušene spodobe, samo se nije usudio ni pisnuti, dok ne vidi šta će biti od toga napada na gospodara i od toga
čudnog uhićenja. Ni don Quijote nije govorio ništa, nego je čekao kako će se završiti ta nevolja. A završila se time da su dovukli kavez, njega zatvorili u nj i zakucali letve tako čvrsto da ih ne bi razvalio ma koliko trgao.
        Dignu ga onda na ramena, a kad su izlazili iz sobe, začuju strahovit glas, koliko god je mogao da ga izvije brijač, ne onaj od magarećega samara, nego onaj drugi, domaći, i taj reče:
— Oj Viteže Tužnog Lika! Nemoj hajati što si uhvaćen, jer tako mora biti da se što brže završi pustolovina na koju je tebe navelo junačko srce tvoje. Izvršiće se ona onda kad se ljuti lav od Maće združi s belom golubicom od Tobosa i prigne ponositu šiju pod nežni jaram ženidbeni, a iz toga će nikada viđenoga zgloba
proisteći na beli svet junački momčić, s oštrim pandžama kao u hrabroga oca. I to će biti, dok poternik vile begunice nije u svojoj brzoj, prirodnoj trci još ni dvaput protekao kraj svetloga zvežđa.
         Oj ti najplemenitiji i najposlušniji perjaniče koji si ikada pasao mač, nosio bradu i imao oštar nos, neka te ne plaši i ne ozlovoljuje što ovako ispred tvojih rođenih očiju nose cvet skitničkoga viteštva, jer ako Stvoritelja sveta bude volja, nabrzo ćeš ti biti tako uzvišen i uznesen da nećeš sâm sebe prepoznati i neće se izjaloviti obećanja kojima te obdario tvoj dobri gospodar. Čuj dakle pouzdanu poruku mudre Lažinijane,da će ti se plaća isplatiti i ti ćeš to zaista videti. I idi za stopama hrabroga i začaranoga viteza, jer treba da ostanete udruženi. I ništa drugo ne smem reći, nego ostajte s Bogom, a ja se vraćam onamo kamo znam.
        Kad je brijač dovršavao to proročanstvo, uzvisi časom glas, a onda ga spusti tako ganutljivo da su i oni koji su znali za tu šalu gotovo poverovali da je istina što čuju.
       Uteši se don Quijote proročanstvom koje je čuo, jer je naskroz razumeo što to proročanstvo kazuje i razabrao kako mu se obećava da će biti svetim i zakonitim brakom združen s ljubljenom svojom Dulcinejom od Tobosa, kojoj će iz blažene utrobe proisteći lavići, sinovi njegovi, na večnu slavu Manchi. U to on poverova čvrsto i tvrdo, te diže glas, uzdahnu iz dna duše i reče:
— Oj ti, bio ko bio, koji si mi toliko dobro prorekao! Molim te, zamoli u moje ime mudraca čarobnjaka komu su na brizi moji poslovi neka ne dopusti da ja poginem u ovome zatvoru u kojem me sada vode dok mi se ne izvrše ona radosna i neprispodobiva obećanja koja su mi maločas izrečena. Jer ako je tako, meni će muka u ovome zatvoru biti ponos, ovi okovi kojima sam okovan biće
meni slast, a ovaj ležaj na koji su me smestili neće meni biti tvrdo bojno polje, nego meka i sretna svadbena postelja. A što se tiče utehe Sancha Panze, mojega perjanika, ja se uzdam u njegovu dobrotu i valjano vladanje, da on mene neće ostaviti ni u dobru ni u zlu, jer ako htedne zla sreća njegova ili moja, te ga ja ne budem mogao obdariti otokom ili čim god drugim isto tolike vrednosti, kako sam mu obećao, njegova se plata barem neće izgubiti, jer ja sam već napisao oporuku te u njoj odredio što se njemu ima dati, ne po mnogim i valjanim službama i zaslugama njegovim, nego po mogućnosti mojoj.
       Sancho Panza vrlo se uljudno pokloni, te mu poljubi obadve ruke, jer su obadvije bile svezane i ne bi ni mogao poljubiti samo jednu. Onda one prikaze dignu kavez na ramena i smeste ga na volovska kola.





  • Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
  • Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
  • Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
  • Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
  • Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
  • Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
  • Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava
  • Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
  • Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
  • Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
  • Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
  • Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
  • Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
  • Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 
  • Cervantes, de Miquel,Don Kihot 41,42,43 glava 
  • Нема коментара:

    Постави коментар