Nimrod
Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu naše kuhinje, jadno i cvileći, mirišući još na mleko i odojče, sa neformiranom okruglastom glavicom, s šapicama kao u krtice raširenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom.
Od prvog pogleda ta mrvica života osvojila je celo oduševljenje, ceo entuzijazam dečje duše.
S kakvog neba je spao tako neočekivano taj miljenik bogova, draži srcu od najlepših igračaka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgrađa –u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat –takvo psetance u našu kuhinju!
Ah! bio sam još –na žalost –odsutan, nerođen iz tamne utrobe sna, a ta sreda se ved bila ostvarila, ved je čekala na nas, ležeći jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale čeljadi. Zašto me ranije nisu probudili! Tanjirić mleka na podu svedočio je o Adelinim materinskim nagonima, na žalost svedočio je i o trenucima prošlosti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam učestvovao.
Ali preda mnom je još ležala cela bududćnost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkridća se otvarao sada! Zagonetka života, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bližu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasidenom radoznalošću. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu života, takav delić večite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno poštovanje svojom stranošću, neočekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu različitu od naše, životinjsku.
Životinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke života, kao stvorene za to, da čoveku pokaže čoveka, razlažući njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kaleidoskopskih mogućnosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neopterećeno spletom egzotičnih interesa, muteći ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije večnog života, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja.
Psetance je bilo baršunasto, toplo i sa malim srcem koje je žurno udaralo. Imao je dve meke latice ušiju, plavičaste, mutne oči, ružičastu njuškicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, šapice nežne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, proždrljiv i nestrpljiv, ližući napoj ružičastim jezičićem, da bi zasitivši se, žalosno podigao malu njuškicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mlečne kupke.
Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodređenom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloženja je bila neka neodređena i principijelna žalost, usamljenost i bespomoćnost –nesposobnost da nečim ispuni prazninu života između senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotičnošću i nedoslednošću pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa žalosnim cviljenjem i nemogudnošću nalaženja sebi mesta. Čak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavajući za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupče –pratio ga je osedaj usamljenosti beskućništva. Ah, život –mladi i slabi život, ispušten iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se grči i povlači, kako se usteže da prihvati tu predstavu, koju mu nude –punu averzije i ravnodušnosti!
Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratničko ime) počinje da uživa u životu. Isključiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa čaru mnogosti.
Svet počinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro ledi, pokreti sopstvenih udova, vlastite šapice, repić, što nestašno poziva na igru sa samim sobom, maženja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nestašnost, veselost koja raspinje telo i rađa potrebu sasvim novih, naglih i rizičnih pokreta –sve to potkupljuje, ubeđuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom života.
I još jedno, Nimrod počinje shvatati da ono što mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je nešto što je već bilo –bilo mnogo puta –beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne čudi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pamćenje, u duboko pamdenje tela, i pipajudi traži, grozničavo –i dešava se da u sebi nalazi ved gotovu odgovarajuću reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su ved sazrele u njemu, da su čekale na to da iskoče.
Dekor njegovog mladog života, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemirujućeg mirisa, sa šljapkanjem Adelinih papuča, sa njenim bučnim kretanjem –više ga ne plaši. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i počeo razvijati prema njoj nejasan osećaj pripadnosti, otadžbine.
Izuzev kad bi se na njega iznenada sručio kataklizam u obliku ribanja poda –rušenje prirodnih zakona, pljuskovi toplog ceđa koji su prali sve delove nameštaja, i strašno struganje Adelinih četaka.
Ali opasnost prolazi, četka umirena i nepokretna leži tiho u uglu, pod koji se suši prijatno miriše na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vraćena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, oseća živu želju da zubima hvata staro ćebe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radošdu.
U tom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pseća koraka, puzi crna maškara, strašilo koje se brzo krede na štapićima mnogobrojnih izmešanih nogu. Duboko uzbuđen Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto prateći taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, nošen neverovatnom pokretljivošću paučjih nogu.
Na taj prizor u njemu nešto raste, nešto dozreva, bubri, nešto što sam još ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti.
I on iznenada pada na prednje šapice i ispušta iz sebe glas, i njemu samom još nepoznat, stran, nalik na obično cviljenje.
Izbacuje ga iz sebe jednom,i još jednom, i još, tankim tenorom, koji svaki čas menja intenzitet svog tona.
Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, rođenim iz iznenadnog nadahnuća. U kategorijama bubašvabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osveštanim prastarim ritualom bubašvaba.
Međutim, osećaji mržnje još nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj duši. Novoprobuđena radost života pretvara svaki osećaj u veselost. Nimrod još laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija –želeći u osnovi da iskaže neizrecivu lepotu te sjajne priredbe života, pune pikanterije, neočekivanih žmaraka i poenta.
Pan
U uglu između zadnjih strana šupa i sporednih zgrada nalazio se dvorišni ćorsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren između ostave i zadnjeg zida kokošinjca –gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza.
To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorišta, koji je očajnički udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta.
Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potočić crne, smrdljive vode, koja nikad nije presušivala –jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali očaj smrdljivog ćorsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, dečaci, izvršili smo ostalo i iz ležišta izbili, izvukli tešku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavši nogom na dasku, kao most prebačenu preko kaljuge, zatočenik dvorišta se mogao u vodoravnoj poziciji provudi kroz otvor, koji ga je puštao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zapušteni, stari vrt. Visoke kruške, granate jabuke rasle su tu u retkim modnim grupama, posute srebrnim šuškanjem, uzavrelom mrežom beličastih presijavanja. Bujna, smršena, nekošena trava mekim kožuhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo običnih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nežnih filigrana divljeg peršuna i šargarepe; smežuranih i grubih listića niskog bršljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rđom, koja je štrčala bokorima krupne, crvene kaše. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, začinjeno plavim vetrom i prevučeno nebom. Kad smo ležali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i plovedih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druženja s vazduhom lišće i mladike bili su se pokrili finim dlačicama, mekim slojem paperja, grubom čekinjom kukica, kao za hvatanje i zadržavanje strujanja kiseonika. Ta fina i beličasta skrama zbližavala je lišće i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdušnih talasa, senovitih zamišljenosti između dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, žuta i puna mlečnog soka u bledim stabljičicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica još samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlečnih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tišina ih tiho upijala.
Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmekše, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali što je više padao u dubinu dugog rukavcai tonuo u senku između stražnjeg zida napuštene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogušio se koprivama, ježio čičkom, šugavio svakojakim korovom, da na samom kraju među zidovima, u širokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to već nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cinična bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, puštajući na volju svojoj strasti, širio je prazan, podivljao kupus čička –ogromne veštice,koje su u beli dan skidale svoje široke suknje, zbacujudći ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, šuštave, pocepane rite nisu poludelim komadem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A proždrljive suknje su se nadimale i širile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastući u naduvenoj masi lisnatih ploča, sve do niske strehe šupe.
Tamo sam ga video jedini put u životu, jednog popodnevnog sata onesvešćenog od žege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa događaja i kao skitnica begunac juri vičući, naprečac preko polja. Tada leto lišeno kontrole raste s divljom žestinom na svim tačkama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo.
U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutajućih, belih pahuljica, što su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri –i to drhtavo, zaslepljujuće belo trotočje vodilo me je kao lutajuda svetlost, kroz ludilo trnja što je gorelo u suncu.
Tek na granici čičaka zadržao sam se, ne smejudi da zaronim u to gluvo zabačeno mesto.
Tada sam ga iznenada ugledao.
Zagnjuren do pazuha u čičak, čučao je preda mnom.
Video sam njegova široka pleda u prljavoj košulji i aljkavi komadić kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako –kao da mu je pleća pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da teško radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom.
Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je držao kao klešte.
Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gužva prljavih vlasi vitlala se nad čelom visokim i ispupčenim kao kamen koji je voda izglačala. Ali čelo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natčovečanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da će pući. Crne oči su se upile u mene sa napetošću najvećeg očaja ili bola. Te oči su gledale, videle su me i uopšte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najvišim uzbuđenjem bola ili divljim blaženstvom nadahnuda.
I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strašna, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnude, nadimala se njim, odvajala sve više, dok se nije otrgla nekim urlajućim promuklim kašljem smeha.
Do dna potresen video sam kako se, grmeći smehom iz moćnih grudi, lagano podigao iz čučećeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gazeći kroz šuštave pločice čička, u velikim skokovima –Pan bez flaute koji se preplašen povlači u svoje rodne šikare.
Gospodin Karol
Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upućivao bi se peške u letovalište, sat puta udaljeno od grada, k ženi i deci, koji su tamo provodili odmor.
Od ženina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio kući kasno u nod, izmučen, opustošen od nodnih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izgužvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristanište,ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i nodima bacalo ovamo onamo.
Pipajući u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatraške, s glavom nadole, zabijen temenom u meku srž postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te modne masivne perine koje su rasle kao nod. Borio se u snu sa tom posteljom, kao plivač s vodom, gnječio je i mesio telom, kao ogromne nadve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbačen na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u teškom nodnom rvanju. Tako napola izbačen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici noći, hvatajući prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala –ponovo ga obavijala gomilom teškog, beličastog testa.
Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspoređivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vraćao k svesti, danu, javi –i najzad otvarao oči, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici.
U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samoće i tišine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jučerašnjeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako grčevito kao da je htelo da ga preobrati u ništa. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret –nesvarene ostatke jučerašnjeg dana.
Olakšavši sebi na taj način, i slobodniji, unosio je u beležnicu izdatke, računao, obračunavao i maštao. Zatim bi dugo ležao nepokretan, sa staklenim očima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vlažne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim očima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa tišinom divana i praznih stolica.
ZA to vreme je dan iza zavese sve vatrenije šumeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli požar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja.
Tada bi se izvlačio iz postelje i sedeo još neko vreme stenjudi nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina počinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmučenom polnim preteranostima, ali još uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj tišini dozrevanjegova bududa sudbina.
Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukočenosti, sav pretvoren u kruženje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisanabududnost, kao strašna izraslina, koja se fantastično širila do nepoznate dimenzije. Nije se je plašio, jer je osedao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim što je imalo da dođe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u čudnoj slozi, ukočenspokojnim užasom, prepoznavajudi bududeg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantastičnim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutrašnjim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju.
Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vradao k sebi i sadašnjem trenutku, video je svoje noge na dilimu, debele i nežne kao kod žene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz manžeta košulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kružid tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo čekalo –jedino živo i svesno bide u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i kožom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu.
Dugo i brižljivo se oblačio, ne žuredi se i pravedi odmore između pojedinih manipulacija.
Taj stan pust i zapušten, nije ga poznavao, taj nameštaj i zidovi pratili su ga nemom kritikom.
Osedao se, ulazedi u njihovu tišinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.
Otvarajudi sopstvene fioke, imao je osedaj da je lopov i nehotice je išao na prstima, bojedi se da ne probudi bučan i suvišan odjek, koji je nestrpljivo čekao najlakši povod pa da eksplodira.
A kad bi najzad, idudi od ormana do ormana, našao komad po komad sve što mu je trebalo i završavao oblačenje između tog nameštaja, koji ga je dutke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stojedi pred odlazak sa šeširom u ruci, osedao se zbunjen, što i u poslednjem trenutku nije mogao nadi reč koja bi prekinula to neprijateljsko dutanje, i odlazio bi prema vratima postiđen, lagano, spuštene glave –dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez žurbe –u dubinu ogledala –neko zauvek okrenut leđima –kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.
- Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 1 deo
- Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 2 deo
- Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 3 deo
- Šulc Bruno, Jesen,Domovina, Republika snova
- Šulc Bruno, Proleće
- Šulc Bruno, Ptice
- Šulc Bruno, Eđo
- Šulc Bruno, Dodo
Нема коментара:
Постави коментар