Louise izvodi decu u šetnje. Provode duga poslepodneva u parku, krošnje stabala su potkresane, a zazelenjela trava služi za izležavanje studentima iz kvarta. Deca na ljuljačkama su sretna što se opet vide, čak i ako u većini slučajeva jedni drugima ne znaju imena. Njima je jedino važno ko ima kakav novi kostim za prerušavanje, najnoviju igračku ili mala kolica u kojima devojčice voze umotane bebe.
Louise u parku ima samo jednu prijateljicu. Ne razgovara ni s kim osim s Wafom. Ostalima se samo uljudno osmehne, diskretno mahne rukom. Kad je počela dolaziti u park, dadilje su bile na distanci. Louise se držala kao da je engleska guvernanta, družbenica, školska nadstojnica. Kolegice su joj zamerale zbog umišljenosti i smešnih damskih manira. Znala im je držati pridike, jer nije imala toliko pristojnosti da se pravi kako ne primećuje kad bi koja dadilja s mobilnim na uvu zaboravila primiti dete za ruku dok prelaze ulicu. Čak se događalo da pred svima izgrdi mališane na koje niko nije pazio, a koji bi krali tuđe igračke ili pali s ograde.
Meseci su prolazili i na tim klupama, za dugih sati, dadilje su se zbližile, gotovo slučajno, kao da su kolegice u kancelariji pod otvorenim nebom. Viđaju se svakoga dana posle škole, susretnu se u supermarketima, kod pedijatra ili na vrtuljku na trgu. Louise je nekima zapamtila imena ili iz koje su zemlje došle. Zna u kojim zgradama rade, zanimanja njihovih poslodavaca. Dok sedi pod tek napola rascvetanim grmom ruže, sluša kako te žene vode beskonačne telefonske razgovore grickajući čokoladne kekse.
Oko tobogana i peščanika čuju se tonovi afričkih jezika baule i djula, arapskog i hindija, nežne reči izgovorene na filipinskom ili na ruskom. Jezici s kraja sveta mešaju se s brbljanjem dece koja ponešto zapamte pa njihovi ushićeni roditelji traže da to ponavljaju. „Ma kad ti kažem, govori arapski, slušaj.“ A onda s godinama deca zaboravljaju, i isto kao što bledi uspomena na dadiljino lice i glas, niko se u kući više ne seća kako se na lingala jeziku kaže „mama“ ili kako su se zvala egzotična jela koja je pripremala draga dadilja. “Onaj mesni ragu, kako li se ono zvao?“
Oko dece, koja su sva nalik jedno drugome, a i često nose istu odeću kupljenu u istim trgovinama, pa su im majke na etikete napisale imena da je ne pomešaju, mota se jato žena. Ima ih mladih pokrivenih crnim maramama, koje moraju biti još tačnije, još nežnije, još urednije od drugih. Ima ih i koje svake nedelje menjaju perike. I Filipinki koje na engleskom preklinju decu da ne skaču po lokvama. Neke su iskusne, one već godinama poznaju ovu četvrt, na „ti“ su sa školskom direktoricom a na ulici susreću adolescente koje su nekada odgajale i uveravaju same sebe da su ih oni prepoznali, ali ih nisu pozdravili jer su previše sramežljivi. Neke dadilje su nove, rade nekoliko meseci pa nestanu bez pozdrava, a za njima ostaju glasine i sumnje.
O Louise dadilje malo znaju. Čak je i Wafa, za koju bi se reklo da je poznaje, suzdržana kad krene priča o njenoj prijateljici. Pokušale su je ispitivati. Zanimljiva im je dadilja belkinja. Koliko su je puta roditelji naveli kao primer, hvalili je kao vrsnu kuvaricu i zato što je uvek na raspolaganju, podsećajući da Myriam u nju ima potpuno poverenje? Pitaju se ko je ta žena, tako krhka i tako savršena. Kod koga je pre radila? U kom delu Pariza? Je li udata? Ima li decu kojoj se vraća naveče, nakon posla? Jesu li poslodavci s njom korektni?
Louise ne odgovara ili jedva nešto kaže, a dadilje razumieu njenu čutnju. Sve one imaju tajne koje nikome ne mogu poveriti. Skrivaju grozna sećanja na nemo pokoravanje, na poniženja, na laži. Pamte jedva čujne glasove na drugom kraju žice, prekinute razgovore, sećaju se ljudi koji su umrli a da ih pre smrti nisu stigle videti, novca koji od njih svakoga dana traže za bolesno dete koje ih ne bi ni prepoznalo i koje je zaboravilo majčin glas. Zna Louise da su neke od njih ukrale nekoliko sitnica, skoro pa ništa, to dođe kao nekakav porez na tuđu sreću. Neke taje svoja prava imena. Zato im nikad ne bi palo na pamet da Louise zamere njenu suzdržanost. Samo su na oprezu, i to je sve.
U parku niko ne priča puno o sebi ili ako priča, onda to čini kroz aluzije. Jer nikome nije do suza, svojih ili tuđih. A gazde im pružaju i više nego dovoljno zanimljivih tema za razgovor. Smeju se njihovim manijama, navikama, načinu života. Wafini gazde su škrti, Albini strahovito nepoverljivi. Majka malog Julesa
ima problema s alkoholom. Većinom tih roditelja, žale se dadilje, manipulišu njihova deca, koju retko vide pa im neprestano popuštaju. Rosalia, izrazito tamnoputa Filipinka, pali jednu cigaretu za drugom. „Gazdarica me prošli puta na ulici videla da pušim. Znam da me kontroliše.“
Dok deca jurcaju šljunčanim stazama, dok kopaju po peščaniku koji su opštinske vlasti nedavno deratizirale, ženama je park istovremeno zavod za zapošljavanje i sindikat, centar za reklamacije i mali oglasnik. Ovde se prenose vesti o poslovnim ponudama, prepričavaju se sporovi između poslodavaca i zaposlenika. Žene se dolaze požaliti Lydiji, samoproglašenoj predsednici, krupnoj pedesetogodišnjakinji s Obale Belokosti, koja nosi kapute od veštačkog krzna i olovkom iscrtava tanke crvene obrve.
U 18 sati, grupe mlađarije preuzimaju park. Svi ih poznaju. Stižu iz Ulice Dunkerque, iz kvarta oko kolodvora Gard du Nord, zna se da oni oko dečijeg parkića ostavljaju razbijene lule za crack, da pišaju u žardinjere, da samo gledaju kako da se s nekim potuku. Čim ih opaze, dadilje žurno skupljaju porazbacane kaputiće i bagere prekrivene peskom, vešaju svoje torbice o ručke kolica i odlaze.
Povorka prolazi kroz vrata parka i tu se žene razilaze, jedne se penju prema Montmartreu ili Notre-Dame-de-Lorette, a druge, poput Louise i Lydije, idu prema velikim bulevarima. Hodaju jedna uz drugu. Louise drži Milu i Adama za ruku. Kad je pločnik na mestima preuzak, Louise propušta Lydie, koja sagnuta gura kolica s usnulom bebom, da prođe prva.
„Jedna mlada trudnica je juče navratila. Uskoro će dobiti blizance“, priča joj Lydie.
Svi znaju da neke majke, one najmudrije i najsavesnije, u park dolaze izabrati dadilju onako kako se nekada išlo u luku ili u kakvu uličicu u potragu za sluškinjom ili radnikom. Majke švrljaju između klupa, posmatraju dadilje, proučavaju lica dece koja im pritrče i stisnu im se između nogu, a one im žustrom kretnjom brišu nosove ili ih teše kad padnu. Ponekad im nove majke postave neko pitanje. Da doznaju više.
„Stanuje u ulici Martyrs i rodiće krajem ovog meseca. Trebaće joj neko, pa sam se setila tebe“, zaključila je Lydie.
Louise podiže prema njoj oči kao u lutke. Lydijin glas čuje izdaleka, odzvanja joj u glavi. Ali ne razabire reči, iz te magme ne pomalja se smisao. Saginje se, podiže Adama u naručje i hvata Milu ispod pazuha. Lydia govori glasnije, ponavlja nešto, misli da je Louise možda nije čula, da ne sluša, sva zaokupljena decom.
„Onda, šta kažeš? Da joj dam tvoj broj?“
Louise ne odgovara. Sa zaletom kreće napred, gluva i gruba. Preseče put Lydiji i u trku naglom kretnjom prevrće kolica s detetom koje se trgne iz sna i stane urlati.
„Pa šta je tebi, ej?“ viče dadilja, a sve što je kupila istreslo se u kanal. Louise je već odmakla. Ljudi su se okupili oko crne dadilje. Skupljaju joj mandarine koje su se otkotrljale, bacaju smočen kruh u kantu za smeće. Zabrinuti su za bebu, ali njoj srećom nije ništa.
Lydie će više puta prepričati ovaj događaj i svaki put će se zakleti: „Ne, nije to bilo slučajno. Prevrnula je kolica. I to namerno.“
............
Opsednuta je idejom o detetu, samo o tome misli. Ta beba, koju će voleti do ludila, rešenje je svih njenih problema. Kad jednom bude na putu, umuknuće one babetine iz parka, smiriće se njezin grozni stanodavac. Louiseino mesto u kraljevstvu bit će sigurno. Uverena je da Paul i Myriam nemaju dovoljno vremena za sebe. Da su Mila i Adam prepreka dolasku deteta. Oni su krivi što im se roditelji ne stignu družiti. Iscrpljuju ih dečiji hirovi, Adam ima lak san pa ih prekida usred nežnosti. Da se neprestano ne motaju oko njih, cendrajući, tražeći da ih se mazi, Paul i Myriam mogli bi se primiti posla i napravili bi dete za Louise. A ona žudi za njim strašću fanatika, opsesivnom zaslepljenošću. Želi ga kao što je malo kad nešto želela, do boli, toliko da je u stanju zadušiti, spaliti, uništiti sve što joj se ispreči na putu do ostvarenja želje.
Jedne večeri Louise nestrpljivo iščekuje Myriamin povratak. Kad otvori vrata, Louise je, sjajnih očiju, odmah zaskoči. Drži Milu za ruku. Sva je napeta i usredotočena na ono što želi reći, izgleda kao da se silno suzdržava da ne počne skakutati ili da ne podcikne. Celi je dan razmišljala o ovom trenutku. Plan joj se čini savršen i sad još samo da Myriam pristane, da se da nagovoriti, i onda može pasti Paulu u zagrljaj.
„Htela bih odvesti decu na večeru u restoran. Pa da vi i muž možete u miru večerati.“
Myriam odlaže torbu u naslonjač. Louise je prati pogledom, primiče se, prišla joj je sasvim blizu. Myriam oseća njen dah. Ne može pravo misliti. Louise je poput deteta čije oči govore: „Onda?“, a čitavo mu se telo trese od nestrpljenja i ushita.
„O, pa ne znam. Nismo planirali. Možda drugi put.“ Myriam skida jaknu i kreće prema sobi. Ali Mila je zadržava. Dete stupa na scenu, savršena dadiljina suučesnica. Moli umiljatim glasićem: Molim te, mama. Mi hoćemo ići s Louise u restoran.“
Myriam na kraju popušta. Insistira da plati večeru i već kopa po torbi, ali Louise je zaustavlja. „Molim vas. Večeras ih ja častim.“
U džepu na bedru Louise drži novčanicu koju tu i tamo pomiluje vršcima prstiju. Do restorana idu pešice. Pre je primetila mali bistro u kojem se okupljaju studenti i uživaju u pivu za tri eura. No večeras je bistro skoro prazan. Vlasnik, Kinez, sedi iza šanka pod neonskim svetlom. Na sebi ima crvenu košulju kričavog uzorka i razgovara s nekom ženom koja sedi uz pivo, s čarapama zarolanim do debelih gležnjeva. Na terasi dva muškarca puše.
Louise ugura Milu u restoran. Unutra se oseća miris cigareta, nekakvog ragua i znoja od čega devojčici dođe da povrati. Mila je jako razočarana. Seda i posmatra praznu salu, prljave police na kojima stoje bočice kečapa i senfa. Nije to tako zamišljala. Mislila je da će videti zgodne gospođe, da će biti bučno, da će biti muzike i zaljubljenih parova. Umesto toga, skljokala se za mastan stol i zabuljila u televizijski ekran iznad šanka.
Louise s Adamom na kolenima kaže da ona neće jesti. „Naručiću za vas, može?“ Ne daje Mili vremena za odgovor i naručuje hrenovke i pomfrit. „Oni će to podeliti“, objašnjava. Kinez jedva promrmlja odgovor i uzima joj jelovnik iz ruke.
Louise je naručila čašu vina pa ga pijucka. Milu umiljato pokušava potaknuti na razgovor. Na sto stavlja papir i bojice koje je ponela. Ali Mili se ne crta. Niti gladna baš nije i jedva da je okusila jelo. U kolicima Adam stisnutim ručicama trlja oči.
Louise gleda kroz staklo, na ulicu, na sat, ulicu, šank na koji se naslanja gazda. Grize nokte, nasmeši se, onda joj se pogled zamuti, odluta. Htela bi nečim zabaviti ruke, usredotočiti se na samo jednu misao, ali ona se raspršila, a Louiseina duša sputana je kamenjem. Više puta prelazi rukom preko stola kao da pobire nevidljive mrve ili kao da želi zagladiti hladnu površinu. Zapljuskuju je zbrkane, nepovezane slike, prizori promiču sve brže i brže i spajaju uspomene i kajanja, lica ljudi s nikad ostvarenim sanjarijama. Miris plastike u bolničkom dvorištu kamo su je izvodili na šetnje. Stéphaniein smeh, u isti mah praskav i prigušen, kao u hijene. Zaboravljena lica dece, mekoća njihove kose milovane vrhovima prstiju, kredast okus osušene savijače od jabuka koju je pronašla na dnu torbe i pojela.
Čuje glas Bertranda Alizarda, lažljivi glas, s kojim se mešaju drugi glasovi, svih onih koji su joj naređivali, delili savete, izdavali naloge, čak i blagi glas one direktorice koja se, još se toga seća, zvala Isabelle.
Smeši se Mili, htela bi je utešiti. Dobro zna da se devojčici plače. Poznat joj je taj osećaj, pritisak u prsima, kad ti je nelagodno tu gde si se zatekao. Zna i da se Mila suzdržava, već se naučila kontrolisati i pristojno ponašati, zna biti obzirna kako se od nekoga njene dobi ne bi očekivalo. Louise naručuje još jednu čašu vina i dok pije posmatra Milu, koja se zagledala u televizor, i u detinjem licu vrlo jasno razabire majčine crte. U nevinim kretnjama devojčice naslućuje se ženska nervoza, osornost gazdarice.
Kinez odnosi čaše i napola pun tanjir. Na stolu ostavlja račun nažvrljan na listu s kvadratićima. Louise se ne miče. Čeka da prođe vreme, da veče odmakne, misli na Paula i Myriam, koji uživaju u miru, u praznom stanu, u večeri koju im je ostavila na stolu. Sigurno su jeli stojeći u kuhinji, kao pre nego što su se deca rodila. Paul ženi toči vino, ispija svoju čašu. Ruka mu klizi niz Myriaminu kožu pa se smeju, njih dvoje su takvi, ljudi koji se smeju u ljubavi, u žudnji, u bestidnosti.
Louise konačno ustaje. Izlaze iz restorana. Mili je lakše. Kapci su joj teški, htela bi sad ravno u krevet. Adam je zaspao u kolicima. Louise mu popravlja pokrivač. Čim padne mrak, zima, koja se preko dana pritajila, uvlači se pod odeću.
Louise drži devojčicu za ruku i one dugo hodaju pariškim ulicama s kojih su sva deca iščezla. Idu duž velikih bulevara, prolaze ispred pozorišta i krcatih kafana. Zalaze u sve mračnije i uže ulice, izbiju koji put na mali trg na kojem mladi naslonjeni na kante za smeće puše džointe.
Mila te ulice ne prepoznaje. Žuta svetlost obasjava pločnike. Čini joj se da su te kuće i ti restorani vrlo daleko od njenog doma, pa diže prema Louise zabrinut pogled. Čeka kakvu reč utehe. Možda neko iznenađenje? No Louise samo hoda i hoda, tišinu prekida tek da promrmlja: „Ajde, je l’ ideš?“ Mala izvrće noge na kaldrmi, u trbuhu je steže od straha, uverena je da bi kukanje samo još sve pogoršalo. Sluti da inat nimalo ne bi pomogao. U Ulici Montmartre Mila promatra devojke u visokim petama koje puše ispred barova, malo previše galame pa ih gazda grdi: „Začepite više, ima ljudi koji tu žive!“ Mala se skroz pogubila, ne zna više je li uopšte u istom gradu, može li odavde videti svoju kuću, znaju li roditelji gde je.
Louise se naglo zaustavlja usred vrlo žive ulice. Zamisli se, pogurne kolica uza zid i upita Milu:
„Od čega hoćeš sladoled?“
Čovek za pultom čeka s umornim izrazom da dete odluči. Mila je preniska da bi videla posude sa sladoledom, podiže se na prste pa odgovara pomalo nervozno:
„Od jagode.“
Jednom rukom držeći Louiseinu, a drugom stežući kornet, Mila se vraća istim putem kroz noć, ližući sladoled od kojeg je strašno boli glava. Čvrsto zatvara oči, da bol prođe, pokušava se koncentrisati na ukus zdrobljenih jagoda i na sitne komadiće voća koji joj ostaju među zubima. Sladoled joj pada na prazan želudac kao u teškim pahuljama.
Ušle su u autobus. Mila pita sme li poništiti kartu, onako kao svaki put kad se zajedno voze autobusom. Ali Louise je ušutkuje. „Ne brini se, noću nam ne treba karta.“
Kad Louise otvori vrata stana, zatiče Paula ispruženog na kauču. Sklopljenih očiju sluša ploču. Mila pojuri njemu. Skače mu u zagrljaj i zagnjuri ledeno lice u očev vrat. Paul se pretvara kao da je grdi jer je do kasna ostala vani, jer je provela veče zabavljajući se u restoranu kao velika devojka. Myriam se, kaže im, okupala i rano legla. „Premorena je od posla. Nisam je čak ni video.“
Louise naglo oseti silnu potištenost. Sve je bilo uzalud. Hladno joj je, bole je noge, potrošila je svoj zadnji novac, a Myriam nije čak ni dočekala muža pre nego što je otišla u krevet.
........
Uz decu se osećamo sami. Njih ne zanima od čega se sastoji naš svet. Slute da je surov, mračan, ali ne žele znati ništa o tome. Louise im priča, a oni okreću glavu. Drži ih za ruke, saginje se do njihove visine, ali oni već gledaju drugde, nešto su ugledali. Našli su neku novu igru i odmah imaju opravdanje da je više ne slušaju. Oni se ne pretvaraju da sažalijevaju nesretnike.
Louise seda do Mile. Čučeći na stolcu, devojčica crta. U stanju je gotovo čitav sat ostati koncentrisana nad svojim listovima i flomasterima. Pažljivo boji, pazi i na najsitnije detalje. Louise voli sediti uz nju, posmatrati kako se boje sve više šire listom. U tišini pribiva rascvetavanju divovskih cvetova u vrtu naranđaste kuće oko koje likovi dugih ruku i izduženih tela spavaju na travi. Mila prostor ne ostavlja praznim. Nebo treperi gusto ispunjeno oblacima, letećim automobilima, balonima.
„A ko je ovo?“ pita Louise.
„To?“ Mila prstom dodiruje golem, nasmiejan lik ispružen preko više od pola lista.
„To je Mila.“
Louise uz decu više ne pronalazi utehe. Priče koje im pripoveda nekako su zapele i Mila joj to sama kaže. Mitska stvorenja nisu više onako životna i veličanstvena. Likovi su zaboravili cilj i smisao svoje borbe, pa u pričama više nema ničega osim dugih lutanja, isprekidanih i zbrkanih, osiromašenih princeza, bolesnih zmajeva, samoživih solilokvija koje deca uopšte ne razumeju pa su nestrpljiva. „Pričaj nam nešto drugo“, moli je Mila, ali Louise ne zna što bi pričala, zaglavila je u rečima kao u živom pesku.
Louise se ređe smeje, ne ponesu je kao pre Čoveče, ne ljuti se i tučnjave jastucima. Ali ona obožava to dvoje dece i satima ih posmatra. Dođe joj da zaplače zbog pogleda koji joj tu i tamo dobace tražeći njeno odobravanje ili pomoć. Posebno voli kako se Adam okrene tako da ona može videti što radi, kako se veseli, da joj pokaže kako je u svakoj njegovoj kretnji i njoj nešto namenjeno, samo i jedino njoj. Htela bi se opiti njihovom nevinošću i zanosom. Htela bi njihovim očima gledati nešto prvi put, kada dokuče kako nešto funkcioniše, kad očekuju da će se sve moći ponavljati do u večnost i nikad im ne padne na pamet da će se jednom i od toga umoriti.
Louise po celi dan ima uključen televizor. Gleda apokaliptične reportaže, blesave emisije, kvizove čija pravila ne razume sasvim. Nakon terorističkog napada Louise joj jezabranila da decu ostavlja pred televizorom. Louise uopšte nije briga. Mila zna da ne sme roditeljima ispričati šta je gledala. Ne sme reći „potera“, „terorista“, „ubijeni“. Dete nezasitno i u tišini gleda vesti koje se smenjuju. A kad joj je dosta, okreće se bratu. Igraju se pa se posvađaju. Mila ga gurne o zid, a mali urla i nasrće na nju.
Louise se ne osvrće. Sedi pogleda prikovanog o ekran, posve nepomična. Odbija ići u park. Ne želi sresti ostale ženske ili nabasati na staru susedu pred kojom se neki dan ponizila nudeći joj se za razne poslove. Deca su nemirna, vrte se po stanu, moljakaju, hteli bi napolje, poigrati se s prijateljima, pojesti vafl s čokoladom na kraju ulice.
Iritira je dečija dreka, i sama bi najradije vrištala. Puca joj glava od njihovog dosadnog pijukanja, kreštavih glasova, zapitkivanja „zašto?“, njihovih sebičnih želja. „Kada će biti sutra?“ pita Mila stoti put. Louise ne može otpevati pesmicu a da je ne traže da je otpeva još jednom, zahtevaju da neprestano sve ponavlja, priče, igre, grimase, a Louise ne može više. Nema više razumevanja za suze, hirove, histerične napade veselja. Ponekad joj dođe da Adama zgrabi za vrat i trese dok se ne onesvesti. Snažno odmahuje glavom da se reši tih misli. I oterala ih je, ali neka tamna lepljiva plima celu ju je obavila.
„Netko treba umreti. Netko treba umreti da budemo sretni.“
Dok hoda, Louise se glavom vrte morbidne rečenice. Nije ih se ona dosetila i nije sigurna da im razume smisao, one su u njoj. Srce joj je otvrdnulo. Godine su ga prekrile debelom ledenom korom i jedva da ga čuje kako kuca. Više je ništa ne uspeva dirnuti. Priznaje da više ne zna voleti. Iscrpila je iz srca svu nežnost, ruke joj nemaju više koga dodirivati.
„Biću zbog toga kažnjena“, zatekne se kako misli. „Biću kažnjena jer nisam znala voleti.“
..........
Postoje fotografije snimljene tog poslepodneva. Niko ih nije razvio, ali one postoje, negde, u nekom aparatu. Na njima su uglavnom deca. Adam leži u travi, napola go. Velike plave oči gledaju negde u stranu, odsutno, gotovo setno, u neskladu s njegovom dečijom dobi. Na jednoj od tih slika Mila trči sredinom široke aleje s drvoredom. U eloj je haljini s nacrtanim leptirima. Bosonoga. Na drugoj fotografiji Paul nosi Adama na ramenima, a Milu u naručju. Myriam je stajala iza objektiva, ona ih je tako uhvatila. Lice njenog muža ne vidi se jasno, osmeh mu skriva dečkićevo stopalo. I Myriam se smeje, nije joj ni na kraj pameti da im kaže da ostanu mirni. Da se na časak prestanu vrpoljiti. „Samo da vas slikam, molim vas.“
A njoj je stalo do tih fotografija, snima ih na stotine i gleda ih kad se oseća potišteno. U metrou, između dva sastanka, ponekad čak i za vreme večere, lista slike svoje dece. Misli i da u njenu majčinsku dužnost spada da zadrži te trenutke, da sačuva dokaze o prohujaloj sreći. Moći će ih jednoga dana pokazivati Mili i Adamu. Prepričavaće im uspomene, a slika će prizvati stare osećaje, pojedinosti, atmosferu. Uvek su joj govorili da su deca tek prolazna sreća, neuhvatljiva vizija, nemir. Stalna mena. Okrugla lišća neprimetno poprimaju ozbiljan izraz. I zato svaki put kad ima priliku posmatra decu kroz ekran svog iPhonea, ona su za nju najlepši pejsaž na setu.
Paulov prijatelj Thomas pozvao ih je da provedu dan u njegovoj kući na selu. On onamo odlazi da bi u samoći skladao i predavao se navikama okorelog alkoholičara. Thomas na imanju uzgaja ponije. Nestvarne malene konje, kratkih nogu, svetle dlake poput plavih kosa američkih glumica. Potočić teče kroz ogroman vrt, čak ni Thomas ne zna dokle seže. Deca ručaju na travi. Roditelji piju roze, a Thomas na kraju na sto stavlja vino u velikom tetrapaku iz kojeg neprestano dotače. “Svoji smo, je li tako? Nećemo sad komplikovati.“
Thomas nema decu pa Paulu i Myriam ne pada na pamet da ga gnjave pričama o dadilji, odgoju, godišnjem odmoru. Divan je dan i zaboravljaju strahove. Vide svoje probleme onakve kakvi stvarno jesu: svakodnevne brige, gotovo ništa više od hirova. A sada misle samo o budućnosti, o planovima, o sreći koja je nadohvat ruke. Myriam je sigurna da će joj uskoro Pascal ponuditi da postane partner. Moći će sama birati slučajeve, prepuštati nezahvalne poslove pripravnicima. Paul gleda svoju ženu i decu. Kaže sam sebi da je ono najteže za njima, a najbolje tek dolazi.
Provode čaroban dan u trčanju i igri. Deca jašu ponije i hrane ih jabukama i mrkvama. Pleve ono što Thomas naziva povrtnjakom, premda u njemu nikad nikakvo povrće nije izraslo. Paul uzima gitaru i sve ih nasmejava. A onda se svi utišaju kad Thomas zapeva, a Myriam ga prati. Deca u čudu gledaju odrasle, tako su pametni, pevaju na jeziku koji oni ne razumeju.
Kada dođe trenutak povratka, deca udare u dreku. Adam se baca po podu i ne želi otići. Iscrpljena Mila jeca na Thomasovim rukama. Zaspali su čim su ih smestili u auto. Myriam i Paul se voze u tišini. U čudu posmatraju polja uljane repice pod bakrenim zalaskom sunca koji odmorišta uz cestu, industrijske zone i sive vetroturbine prevlači daškom poezije.
Na autocesti je došlo do zastoja zbog nesreće pa Paul, kojeg takve saobraćajne situacije izluđuju, odlučuje skrenuti i magistralom nastaviti do Pariza. „Samo moram pratiti GPS.“ I tako su zašli u mračne ulice s nizovima ružnih kuća sa zatvorenim kapcima. Myriam je zademala. Lišće na stablima pod uličnim svetiljkama blista poput hiljade tamnih dijamanata. Tu i tamo otvara oči, boji se da i Paula ne prevari san. On je umiruje i ona ponovno zaspi.
Budi je trubljenje pa napola žmireći, još konfuzna od sna i previše rozea, ne prepoznaje odmah aveniju na kojoj su se zatekli. „Gde smo?“ pita Paula, on ne odgovara jer nema pojma i sav je zaokupljen time da shvati što se napred zbiva, zbog čega stoje. Myriam okreće glavu. Bila bi tad opet zaspala da onde, na pločniku s druge strane, nije ugledala dobro poznat Louisein lik.
„Vidi“, rukom pokazuje Paulu. No Paul je koncentrirsan na zastoj. Razmišlja kako da se izvuče, da napravi polukrug. Ušao je u raskršće u koje automobili dolaze sa svih strana, a niko se ne miče. Skuteri se provlače, pešaci se u prolazu češu o automobilske haube. Na semaforu crveno prelazi u zeleno u samo nekoliko sekundi. Svi stoje.
„Gledaj tamo preko. Mislim da je ono Louise.“
Myriam se malo podiže sa sedala da bolje vidi lice žene koja prolazi s druge strane raskršća. Mogla bi spustiti staklo i zovnuti je, ali najverojatnije bi ispala smešna, a i dadilja je zasigurno ne bi čula. Myriam vidi plavu kosu, punđu na zatiljku, Louisein neponovljiv hod, lak i nesiguran. Čini joj se da dadilja polagano hoda trgovačkom ulicom i gleda izloge. Onda je Myriam izgubi iz vida, sitno telo sakrivaju prolaznici, odvukla ju je skupina koja se smeje i razmahuje rukama. Pojavljuje se opet na drugoj strani pešačkog prelaza, kao u prizoru iz starog pomalo izbledjelog filma s Parizom koji u tami izgleda nestvarno. Louisei s večitim belim okovratnikom i predugom suknjom kao da tu nije mesto, kao kad lik pogreši priču i nađe se u nepoznatom svetu, osuđen da zauvek luta.
Paul živčano trubi i deca su se trgla iz sna. Pruža ruku kroz prozor, gleda iza sebe i psujući punom se brzinom ubacuje u bočnu ulicu. Myriam bi ga htela umiriti, kazati mu da imaju vremena, da ničemu ne služi da se tako ljuti. Obuzeta čežnjom, do poslednjeg trenutka ne skida pogled s Louise koja nepomično stoji ispod svetiljke, nestvarna i gotovo prozračna, čeka nešto na samom rubu preko kojeg se sprema zakoračiti i nestati.
Myriam se zavalila u sedalo. Opet gleda naped, uznemirena je kao da je susrela nekoga ko pripada prošlosti, nekog davnog poznanika, ljubav iz mladosti. Pita se kamo Louise ide, je li to doista bila ona i šta je onde radila. Želela bi je još posmatrati ovako kroz prozor, gledati je kako živi. To što ju je ugledala na pločniku, sasvim slučajno, tako daleko od njihove svakodnevice, budi u Myriam silnu radoznalost. Prvi put pokušava zamisliti, onako stvarno zamisliti, što je sve Louise kad nije s njima.
Adam je čuo kako mama izgovara dadiljino ime pa je i on pogledao kroz prozor.
„To je moja dadilja“, viknuo je pokazujući prstom, kao da mu nije jasno kako bi ona mogla živeti negde drugde, sama, kako bi mogla hodati a da ne gura kolica ili ne drži za ruku neko dete.
Upitao je: ...“ a gde ide Louise”
“ Ide kući, odgovorila je Myriam, ide svojoj kuci.”
......
Glavna inspektorica Nina Dorval otvorenih očiju leži u krevetu u svom stanu na Bulevaru Strasbourg. Pariz je pust ovog kišnog avgusta. I noć je tiha. Sutra ujutro, u 7 i 30, u vreme kad je Louise inače dolazila čuvati decu, skinuće pečate s vrata stana u Ulici Hauteville. Nina je obavestila istražnog suca, tužitelja, advokate. „Ja ću biti dadilja“, rekla je. Niko se nije usprotivio. Inspektorica slučaj poznaje bolje od ikoga. Prva je stigla na mesto zločina, nakon telefonskog poziva Rose Grinberg. Profesorica muzike se derala: „Dadilja je to napravila. Ona je ubila decu.“
Tog se dana policajka parkirala ispred zgrade. Hitna pomoć upravo je otišla. Devojčicu su odvozili u najbližu bolnicu. Ulicu su već zakrčili znatiželjni prolaznici koje je privuklo zavijanje sirena, užurbanost bolničara, bleda lica policajaca. Pravili su se da nešto čekaju, postavljali pitanja, stajali na vratima pekare ili na ulazima u zgrade. Jedan muškarac mobilnim je fotografisao ulaz u zgradu. Nina Dorval je naredila da ga maknu.
Na stepenicama se mimoišla s bolničarima koji su iznosili majku. Optuženica je još bila gore, u nesvesti. U ruci je držala mali beli keramički nož. „Izvedite je na stražnja vrata“, zapovedila je Nina.
Ušla je u stan. Svakome je dala zadatak. Gledala je kako forenzičari u širokim belim kombinezonima obavljaju posao.U kupatilu je skinula rukavice i nagnula se nad kadu. Najpre je vrhovima prstiju prošla kroz mutnu i ledenu vodu, uzburkala površinu. Gusarski brodić zaljuljao se na valovima. Nije se mogla prisiliti da izvuče ruku, nešto ju je vuklo prema dnu. Uronila ju je do lakta, zatim do ramena i tako ju je, kako čuči, mokroga rukava, zatekao jedan od istražitelja. Zamolio ju je da izađe; mora uzeti uzorke.
Nina Dorval je obišla stan neprestano govoreći u diktafon. Opisala je prostorije, miris sapuna i krvi, zvuk upaljenog televizora i naziv emisije koja je bila na programu. Nije izostavila nijedan detalj: otvorena mašina za veš iz koje je virila zgužvana košulja, pun sudoper, dečija odeća razbacana po podu. Na stolu dva ružičasta plastična tanjura s osušenim ostacima ručka. Fotografisali su testeninu pužiće i kockice šunke. Posle, kad je doznala više o Louise, kad su joj ispričali sve o opsesivnoj dadilji, Nina Dorval začudila se neredu u stanu.
Poslala je poručnika Verdiera da na stanici Gard du Nord dočeka Paula na povratku s puta. On će se znati snaći, pomislila je. Iskusan je čovek, naći će prave reči, uspeće ga smiriti. Poručnik je došao puno pre vremena. Seo je zaklonjen od propuha i promatrao vozove u dolasku. Došlo mu je da zapali cigaretu. Iz jednog voza izašli su putnici i odmah potrčali, u grupicama. Zasigurno su morali uhvatiti drugi voz, a poručnik je pogledom sledio znojnu gomilu, žene u visokim petama stiskale su torbice uza se, muškarci su vikali: „Samo malo, da prođem!“ Onda je stigao Paulov voz. Poručnik Verdier mogao ga je dočekati odmah na silasku iz vagona, ali radije je ostao na početku perona. Gledao je kako mu se sa slušalicama u ušima i torbom u ruci približava otac koji više nije imao decu. Nije mu pošao u susret. Hteo mu je dati još koju minutu. Još nekoliko sekundi pre nego što ga prepusti beskrajnom mraku.
Pokazao mu je svoju značku. Zamolio ga je da pođe s njim, a Paul je u prvi tren pomislio da je reč o greški.
nedelju za nedeljom glavna inspektorica Dorval rekonstruirala je tok događaja. Uprkos Louiseinoj ćutnji, jer ona se nije budila iz kome, unatoč podudarajućim iskazima svedoka o dadilji bez mane, rekla je da će pronaći naprslinu, slabu tačku u celoj priči. Zarekla se da se dokučiti što se dogodilo u tom skrivenom i toplom svetu detinjstva, iza zatvorenih vrata. Pozvala je Wafu u policijsku stanicu i ispitala je. Mlada žena nije prestajala plakati, nije mogla prozboriti ni reč i inspektoricu je na kraju napustilo strpljenje. Rekla joj je da je nije briga za njezinu situaciju, za isprave, ugovor o radu, za Louiseina obećanja i za to koliko je Wafa naivna. Ono što želi znati jest je li toga dana videla Louise. Wafa je ispričala da je ujutro došla do stana. Pozvonila je i Louise je odškrinula vrata. „Kao da je nešto skrivala.“ Ali mali Alphonse je pojurio, provukao se Louisei između nogu i pridružio se deci koja su još u pidžamama sedela pred televizorom. „Pokušala sam je uveriti. Rekla sam joj da bismo mogle izaći, prošetati. Vreme je bilo lepo i deca će se kod kuće dosađivati.“ Louise nije htela ni čuti. „Nije me pustila unutra. Dozvala sam Alphonsea, jako mu je bilo krivo, i onda smo otišli.“
No Louise nije ostala u stanu. Rose Grinberg izričito tvrdi da je dadilju srela u prizemlju zgrade, sat vremena pre nego što će popodne prileći. Sat vremena prije ubistva. Odakle se Louise vraćala? Gde je bila? Koliko je dugo bila vani? Policajci su obišli celu četvrt pokazujući Louiseinu fotografiju. Sve su ispitali. Morali su ućutkati lažljivce, usamljene ljude koji izmišljaju jer ne znaju što bi sa sobom. Bili su u parku, otišli su u kafić Raj, obišli su trgovine u pasažima ulice Faubourg-Saint-Denis i raspitali se kod prodavača. A onda su naišli na video snimku iz supermarketa. Inspektorica ju je odvrtela hiljadu puta. Proučavala je Louiseino smireno kretanje između redova polica sve dok joj se nije smučilo. Posmatrala je njene sitne šake kako uzimaju paket mleka, kutiju keksa i bocu vina. Na snimku se videlo da dadilja ne gleda decu koja jurcaju između polica. Adam ruši kutije, sudara se s kolenima žene koja gura kolica za kupovinu. Mila pokušava dohvatiti čokoladna jaja. Louise je smirena, ne kaže ni reč, ne doziva ih. Ide prema blagajni i tada joj smejući se prilaze deca. Hvataju joj se za noge, Adam je vuče za suknju, no ona ne obraća pažnju. Jedva da pokazuje neke naznake razdraženosti, ali inspektorica je ipak opazila lagano skupljena usta i pogled dobačen ispod oka. Pomislila je kako je Louise nalik onim pretvornim majkama iz bajki koje decu ostavljaju u mračnoj šumi.
U 16 sati Rose Grinberg je spustila roletne. Wafa je otišla do parka i sela na klupu. Hervé je bio gotov s poslom. U to vreme Louise se uputila prema kupatilu. Sutra će Nina Dorval morati ponoviti njene kretnje: otvoriće slavinu, staviti ruku pod mlaz vode da proveri temperaturu kao što je radila kad su njezini sinovi bili još mali. I onda će reći: „Hajde, deco. Dođite se okupati.“
Morali su pitati Paula jesu li Adam i Mila voleli vodu. Jesu li se nerado razodevali. Jesu li se rado brčkali s igračkama u kadi. „Možda je izbila svađa“, objasnila je inspektorica. „Mislite li da su možda oklevali ili da im je pre bilo čudno što se idu kupati u 4 sata popodne?“ Ocu su pokazali sliku oružja kojim je počinjen zločin. Kuhinjski nož, običan ali tako malen da ga je Louise mogla delomice sakriti u dlanu. Nina je pitala prepoznaje li ga. Je li to bio njihov nož ili ga je Louise kupila odnosno je li isplanirala šta će napraviti. “Uzmite vremena, nemojte žuriti“, rekla je. Ali Paul ga je odmah prepoznao. Taj im je nož Thomas doneo iz Japana kao poklon. Keramički, vrlo oštar, već i lagan dodir oštrice zarezao bi jagodice prstiju. Nož za suši, za koji mu je Myriam dala jedan euro, iz praznoverja. „Ali nikad ga nismo koristili. Myriam ga je spremila visoko u kuhinjski ormar. Da deca ne mogu do njega.“
Nakon dva meseca danonoćne istrage, dva meseca potrage za prošlošću te žene, Nina Dorval počinje verovati da je Louise upoznala bolje nego iko. Pozvala je na razgovor Bertranda Alizarda. Drhtao je sedeći u naslonjaču u policijskoj stanici. Pegavim licem slivale su se kapi znoja. Toliko se bojao krvi i neugodnih iznenađenja da je ostao u hodniku kad su policajci pretraživali Louiseinu garsonjeru. Ladice su bile prazne, prozorska stakla besprekorno čista. Ništa nisu pronašli. Samo jednu staru Stéphanieinu fotografiju i nekoliko neotvorenih koverti.
Nina Dorval duboko je posegnula u trulu Louiseinu dušu. O njoj je htela znati baš sve. Verovala je da će na silu moći razbiti zid ćutnje iza kojeg je dadilja živela. Ispitala je Rouvierove, gospodina Francka, gospođu Perrin, lekare u bolnici Henri-Mondor u kojoj je Louise boravila zbog promena raspoloženja. Satima je iščitavala beleške iz notesa na cvetiće, a noću sanjala nakrivljena slova i nepoznata imena koja je Louise zapisala marljivošću osamljenog deteta.
Pronašla je Louiseine susede iz vremena dok je živela u kući u Bobignyju. Razgovarala je s dadiljama iz parka. Niko je nije dobro poznavao. „Samo smo se pozdravljale, ništa drugo.“ Ništa što bi bilo važno.
A onda je inspektorica gledala optuženu kako spava u belom krevetu. Zamolila je medicinsku sestru da izađe iz sobe. Htela je ostati sama s ostarelom lutkom. Lutka je spavala, s debelim belim zavojima umesto nakita oko vrata i ruku. Inspektorica je pod neonskim svetlom promatrala blede kapke, tamni koren kose na slepoočnicama i lagano pulsiranje vene ispod uha. Pokušala je iščitati nešto iz propalog lica, iz suve kože prošarane borama. Nije dotakla nepomično telo, samo je sela i obratila se Louise onako kako se govori deci koja se pretvaraju da spavaju. Rekla joj je: „Znam da me čuješ.“
Nina Dorval je to već doživela: rekonstrukcije koji put deluju kao trenutak spoznaje, kao kad u transu u vudu obredu kroz bol zabljesne istina, kada se prošlost obasja novom svetlošću. Kad se svi zateknu na licu mesta, zna se stvoriti magija, pojavi se kakav detalj, proturečnosti dobiju smisao. Sutra će ući u zgradu u Ulici Hauteville, ispred koje još uvek venu buketi cveća i blede dečiji crteži. Zaobići će sveće i ući u lift. Stan, u kojem se ništa nije promenilo od dana zločina, u koji niko nije došao po stvari, pa čak ni po dokumente, biće pozornica jezivog uprizorenja. Nina Dorval dat će znak za početak.
Onde će se prepustiti, dati da je preplavi val gađenja, odvratnost prema svemu, tom stanu, mašini za veš , večito prljavom sudoperu, igračkama koje beže iz kutija i leže kao mrtve ispod stolova, s mačem uperenim prema nebu i otkinutim uhom. Ona će biti Louise, Louise koja prstima čepi uši da ne čuje dreku i plač. Louise koja ide amo-tamo od sobe do kuhinje, pa od kupaonice do kuhinje, od kante za smeće do drogera, od kreveta do ormara u predsoblju, od balkona do kupaonice. Louise koja se vraća pa opet kreće sve ispočetka, Louise koja se saginje zatim podiže na vrhove prstiju. Louise koja poseže za nožem u kuhinjskom ormariću. Louise koja ispija čašu vina, pored otvorenog prozora, jednom nogom na malenom balkonu.
„Hajde, deco. Dođite se okupati.“
KRAJ
Нема коментара:
Постави коментар