Miguel de Cervantes, Don Kihot, (glava 26,27,28)

Dvadeset i šesta glava 



    u kojoj se nastavlja kako je don Quijote bio nježan zaljubljenik u Sierra Moreni.


    Hronika dalje kazuje što je Vitez Tužnog Lika radio kad je ostao sam. Pošto je završio premetanje i prekobacivanje onako od pojasa go i odeven iznad pojasa, i pošto je video da Sancho nije hteo duže ostajati i gledati mu ludorije, popne se don Quijote navrh visoke hridi i tu opet svrne puste misli na ono o čemu je već često premišljao, ali se nikada nije mogao odlučiti; razmišljao je o tome šta bi mu bilo bolje i zgodnije: ili silovitim mahnitanjem oponašati Roldána, ili nujnim ludorijama Amadísa. Razgovara on sam sa sobom i veli:

    »Ako je Roldán bio tako valjan vitez i tako hrabar kako svi kazuju, nije ni čudo, jer je bio začaran, i niko ga nije mogao usmrtiti dok mu ne ubode u taban iglu pribadaču od pol maravedija, pa je zato i nosio postole sa sedam gvozdenih  potplata.Ali ga ni te domišljatosti nisu obranile od Bernarda od Carpija, koji ih je dokučio te ga u Roncesvallesu zagušio rukama. No, manimo se sada njegove hrabrosti, pa se vratimo na ono kako je šenuo pameću, jer je doista poludeo kad je kod vrela našao znakove i kad mu je pastir potvrdio da je Angélica barem dvaput u podnevno doba spavala ondje s Medorom, pažem Agramantovim, kuštravim maurskim mladićem.Ako se dakle uverio da je to istina i da ga je voljena osramotila, lako mu beše poludeti. No, kako da se ja povedem za njim u ludovanju dok se poveo nisam i u razlogu? Jer ja bih se usudio zakleti da moja Dulcinea od Tobosa, otkad živi, nije još ni videla Maura, kakav je i kako je odeven, i da je ona još i danas čista kao i mati koja ju je rodila. Belodanu bih joj krivicu nanio kad bih išta drugo pomislio o njoj, te počeo ludovati onako kao besni Roldán. U drugu ruku, vidim da Amadís od Galije niti je šenuo pameću niti je radio ludorije, pa je stekao veću slavu zaljubljeničku nego iko, jer, kako istorija kazuje, nije učinio drugo nego, kad je video da ga je prezrela odabranica njegova Oriana te mu zabranila da joj izlazi na oči dokle god nju ne bude volja, sklonio se s nekim pustinjakom na Sirotnu Stijenu, te se ondje sit naplakao i
Bogu se namolio, dok mu se Bog u najgorem jadu i nevolji ne smilova. Ako je to istina, kao što i jest, zašto bih se ja sada mučio i sve sa sebe zbacivao, zašto bih oštećivao ovo drveće koje mi nije ništa nažao učinilo, i zašto bih mutio bistru vodu ovim potocima, iz kojih ću se napiti dok ožednim? Slava uspomeni Amadísovoj! Za njim će se povesti don Quijote od Manche u čemu god bude mogao, te će se i o njemu reći što se i o drugom reklo: ako nije izvršio velika
dela, nije žalio glave da ih izvrši: pa ako mene nije odvrgla i prezrela Dulcinea od Tobosa, dovoljno mi je, kako već rekoh, što sam daleko od nje. Na posao dakle: javljajte mi se na pameti, dela Amadísova, i poučite me odakle bih vas počeo oponašati. Ali znam da se on najviše Bogu molio i preporučivao... A kako ću ja, kad nemam patrica?«

      Uto se seti kako će ih namaknuti: otrgne od pole na košulji, to jest od donjeg dela košulje što niza nj visi, dugačak trak i zaveže jedanaest uzlova, a jedan među njima krupniji od sviju drugih; to su mu za sve vreme što je onde proboravio bile patrice, i na njima je izmolio milion molitvi. Samo mu je na muku bilo što tu nema i pustinjaka koji bi ga ispovedao i s kojim bi se tešio.
Zabavljao se dakle tim da se šeta po livadici, te da rezucka u koru na drveću i piše po sitnom pesku silne stihove, sve redom o jadima svojim, a nekoje u slavu Dulcinejinu. Ali jedino su se ovi stihovi zatekli čitavi i mogli se pročitati kad njega nađoše onde:

Oj drveće, rašće, biljke,
Razasute po tom dolu,
I visoke, i zelene,
prislušajte mojem bolu,
Požalite tužna mene.
Ne bežite od mog jada,
Iako je pun grozote.
Ja se grešnik kajem sada,
Ovde kuka don Quijote
Za dalekom Dulcinejom
Od Tobosa.
To je mesto kamo se je
Zatravljeni dragi skrio
Gospođice Dulcineje,
I sad ne zna ni kako će,
Ni kuda bi udario.
Od Ljubavi, stare zloće,
Za nos vučen kroz strahote
Naplako je bačvu suza.
Ovde kuka don Quijote
Za dalekom Dulcinejom
Od Tobosa.
Pustolovnog on se puta
U zabiti prihvatio,
I kunući jad svoj luta
Kroz nevolje i bez traga,
Niz doline, uz visote.
Ne blaži ga ljubav blaga,
Volovskom ga žilom gruha.
Češući se iza uha
Kuka ovde don Quijote
Za dalekom Dulcinejom
Od Tobosa.

    Dobrano su se nasmejali oni koji te stihove nađoše, što je Dulcinejinu imenu dodano: od Tobosa. Učini im se da je don Quijote valjda mislio, ako ne dometne: od Tobosa, neće se pesma razumeti; a tako je i bilo, priznao je on kasnije. Napisao je on još i mnogo drugih pesama, ali se nisu mogle razabrati jasno, kako
rekoh, niti su bile cele, nego su se uščuvale samo te tri kitice. Tako je on provodio vreme, uzdisao, zazivao faune i silvane onoga grmlja, potočne nimfe, tužnu, plačnu Ehu, da mu ova odgovori, one da ga uteše, a oni da ga poslušaju, i tražio biljke, da se prehrani dok se ne vrati Sancho. A da je Sancho umesto tri dana izostao tri  nedelje, Vitez Tužnog Lika sav bi se izobličio da ga ne bi poznala ni rođena mati.
    Valja sada da ga ostavimo onako zaokupljena uzdisajima i stihovima, pa da ispričamo što se dogodilo Sanchu Panzi u njegovu poslanju. Kad je ispao na cestu, potraži on put u Toboso, te stigne sutradan pred onu krčmu gde mu se dogodila nezgoda s loptanjem. Čim ju je opazio, odmah mu bijaše kao da i opet leti u zrak. Ne htede zato ući, premda je bilo vreme jelu, a on željan okusiti
štogod toplo, nakon mnogih dana gdje se samim hladnim jelom hranio.
      Glad ga priterala krčmi, ali se još skanjuje bi li ušao ili ne bi. Dok se on skanjivao, iziđu iz krčme dva čoveka, koji ga odmah prepoznaju. I zapita jedan drugoga:
     — Gospodine pastore, nije li ono na konju Sancho Panza, o kome reče gazdarica našega pustolova da je otišao kao konjušar s njenim gospodarom?
    — On je — odvrati pastor — a konj je don Quijotov.
     Poznavali su ga dobro, jer su to bili pastor i brijač iz njegova sela, koji su vitezu onomad razglédali knjige i sudili im. Čim oni prepoznaše Sancha Panzu, poželeše da dočuju što je sa don Quijotom; priđoše mu, a pastor  ga zovnu imenom i zapita:
    — Prijane Sancho Panza, gde ti je gospodar?
     Poznade ih odmah Sancho Panza, ali odluči zatajiti gde mu je gospodar i što radi. Odgovori im dakle da je gospodar zaposlen negde nečim što je jako važno, ali on ne sme ni za živu glavu odati što je.
    — Nećemo tako, Sancho Panza — odvrati mu brijač — jer ako ne kažeš  gde ti je gospodar, pomislićemo, kao što već i mislimo, da si ga ti ubio i orobio, kad ionako jašeš njegova konja. Ili nam kazuj gde je gospodar toga konja, ili će se tebi zlo pisati.
    — Čemu mi prijetite, kad ja ne robim i ne ubijam nikoga. Neka svako pogine kako mu dosudi sudbina, ili Bog, koji ga je stvorio. Moj je gospodar onde u planini, pa čini pokoru po svojoj miloj volji.
     I odmah im brzoreko, ne zastajući, pripovedi kako je gospodar onde ostao, i kakve su im se pustolovine dogodile, i da nosi pismo gospođici Dulcineji od Tobosa, kćeri Lorenza Corchuela, u koju je don Quijote zaljubljen do ludila. Začude se njih dvojica što im Sancho Panza priča. Znaju doduše ludost don Quijotovu, i kakva je, ali što dalje slušaju sve se više čude. Zamole Sancha Panzu da im pokaže pismo što nosi gospođici Dulcineji od Tobosa. On im reče da je pismo napisano u beležnici, a gospodar mu je naredio neka ga dade prepisati na papir čim u prvo selo stigne. Zaište pastor  neka mu pokaže pismo, a on će ga prepisati što god lepše može. Maši se Sancho Panza u njedra i potraži beležnicu, ali je ne nađe, a ne bi je našao ni da je traži do današnjega dana, jer mu je don Quijote nije ni dao, nego je ostala kod njega, a perjanik se nije setio da je zaište.
          Kad Sancho opazi da beležnice nema, probledi kao smrt. Uzme se opet brže pipati po celom telu, ali je nema te nema. Onda se on, dok bi trenuo, zgrabi obadvema rukama za bradu i iščupa pol brade, pa naglo i uzastopce odvali pet-šest puta pesnicama sebi po licu i po nosu da je odmah briznula krv.
     Kad to vide župnik i brijač, zapitaju ga što mu je da se tako zlostavlja.
   — Štoa mi je! — odvrati Sancho. — Ništa nego da sam, dok sam se maknuo, za tren izgubio tri magarca, od kojih svaki vredi careva grada.
— Kako to? — upita brijač.
— Izgubio sam beležnicu — odgovori Sancho — u kojoj je bilo pismo Dulcineji i menica potpisana od mojega gospodara, kojom naređuje da mi njegova sinovica dade tri magarca od onih četiri-pet što su mu u kući. I sada im pripóvedi kako mu je nestao sivac. Uzme ga tešiti pastor i kaće mu da će mu gospodara, čim ga
nađe, navesti neka obnovi taj zapis i neka napiše menicu na papir, kako mora i treba da bude, jer se ne primaju i ne isplaćuju menice zapisane u beležnicu. Time se utješi Sancho i odvrati: ako je tako, ne žali baš jako što je izgubio pismo Dulcineji, jer ga zna gotovo i napamet, pa ga može kazivati u pero gde god i kad god budu hteli.
   — Kazuj dakle, Sancho — reče brijač — pa ćemo ga onda napisati.
        Sancho Panza stane i počeše glavu, da se doseti pismu. Postajkuje on čas na jednu, čas na drugu nogu. Sad gleda u zemlju, sad u nebo, a na kraju , pošto je izgriskao vrh na noktu, progovori, kad su se oni već načekali, radoznali što će reći:
    — Tako mi Boga, gospodine pastore, đavo ga odneo. Ono čega se još sećam iz pisma samo je početak: »Visoka i uzvikana gospođice.«
    — Neće biti: uzvikana — primeti brijač nego: uzvišena.
      — Jest, tako je — potvrdi Sancho. — Onda, ako se valjano sećam, piše dalje... ako se sećam valjano: »Ranjeni, besani i izubijani ljubi vam ruke, neharna i jako nepoznata krasotice«, i ne znam kakvo joj zdravlje i bolest šalje, onda tako redom, i na kraju: »Vaš sve do smrti, Vitez Tužnog Lika.«
      Nauživali se njih dvojica kad su videli kako je u Sancha dobro pamćenje. Pohvale ga i zamole neka im još dvaput kazuje pismo, da ga i oni zapamte, pa ga posle mogu napisati na papir. Sancho im ponovi još triput, pa im ispripoveda još i tri hiljade drugih ludorija.
     Onda uzme i sâm pričati o svojem gospodaru; ali ni reči ne reče kako je on, perjanik, bio loptan u krčmi kamo se sada skanjuje ući. Pripòvedi im i to kako će njegov gospodar, čim mu on donese dobar glas od gospođice Dulcineje od Tobosa, krenuti na put, da se zacari, ili u najmanju ruku da bude vladar. Tako su njih dvojica uglavili među sobom, a nije gospodaru ni teško da to postane, koliki
je on junak i snažne ruke. Kad se to zbude, gospodar će njega, vernog konjušara, oženiti, pošto će Sancho dotad već obudoveti, jer manje ne može ni biti, i daće mu za ženu caričinu devojku, baštinicu bogate i velike zemlje na kopnu, i još ostrvâ i otokâ za koje on ne mari.
      Briše Sancho nos i govori tako mirno i tako smušeno da se njih dvojica opet zadiviše, premišljajući kolika je silna ludost spopala don Quijota, kad je eto pomutio pamet čak i tomu siromahu. No ne htedoše se mučiti da ga trgnu iz bludnje, nego misle: sve dok nije na štetu njegovoj savesti, bolje ga je pustiti neka govori, pa će im biti veće uživanje da mu slušaju budalaštine. Kažu mu dakle neka se Bogu moli za zdravlje gospodarovo, jer s vremenom se može
dogoditi i sva je prilika da će mu gospodar postati car, kako reče, ili barem nadbiskup, ili drugi takav dostojanstvenik. A Sancho odgovori na to:
     — Gospodo, ako sudbina okrene tako te se mojemu gospodaru prohtedne da ne bude car, nego da bude nadbiskup, ja bih želeo sada znati: što običavaju skitnici nadbiskupi davati svojim konjušarima?
   — Običaju davati — odgovori pastor — kakvu nadarbinu, samu ili sa župom, ili crkvenjačku službu, koja nosi lep godišnji dohotak, i uz to uzgredne prihode koji vrede još toliko.
   — Za to će biti potrebno — napomenu Sancho — da konjušar ne bude oženjen i da zna barem ministrirati. Ako je tako, zlo i naopako po mene, jer ja sam oženjen i ne znam ni beknuti iz abecede! Što će biti od mene ako mojega gospodara snađe volja da bude nadbiskup, a ne car, kao što je stara navada skitnicima vitezovima?
    — Ne brini se ti, prijane Sancho — reče brijač. — Mi ćemo zamoliti tvojega gospodara i posavetovaćemo mu neka pravo razmisli te neka bude car, a ne nadbiskup, a to će i njemu lakše biti jer je on hrabriji nego učeniji.
   — I meni se tako čini — odgovori Sancho — ali velim da je on svačemu vešt.
Zato sam ja nakan zamoliti Boga neka ga navrati onamo gde će njemu najbolje biti, a gde će i meni najveće dobro učiniti.
    — Pametno govoriš — kaza pastor— postupaš kao valjan hrišćanin. No sada treba da smislimo kako bismo tvojega gospodara odvratili od one suvišne pokore što veliš da je čini. Neće biti zgorega da se vratimo u krčmu, da razmislimo što ćemo i da se okrepimo jer je već vreme.
       Sancho im odgovori neka oni uđu, on će ih pričekati vani te im kazati zašto nije voljan ući u krčmu; ali ih moli da mu donesu štogod topla jela, a Rocinantu ječma. Uđu oni i ostave ga, a začas mu brijač iznese jelo, pa se vrati pastoru. Razmisle onda njih dvojica kako bi postigli što su naumili, te pastoru padne na pamet misao koja sasvim pristaje don Quijotovu ukusu, a zgodna je i za
ono što oni kane. Ispriča on brijaču što je smislio: da se preruši u putnicu, gospođicu, a on neka se što može prikladnije kao njezin konjušar, pa će tako otići don Quijotu. Gospođica će se pretvarati da je u pogibli i nevolji, te će zamoliti don Quijota za uslugu, a on joj kao junački skitnik vitez neće moći odbiti. A ta usluga bit će da on pođe s njom kamo ga vodi, te da osveti nepravicu što joj je nanio neki zlikovac vitez. Ona će ga još moliti neka ne iziskuje da skine koprenu s lica, i neka je ništa ne ispituje dokle god joj ne izvojšti pravdu. Pastor misli da će se don Quijote privoleti svemu što ga budu molili pod tom izlikom, pa će ga tako izvući odande i dovesti u svoje selo, gde će razmotriti ima li kakav lek njegovoj neobičnoj ludosti.

Dvadeset sedma glava


    Kako su pastor i brijač prodrli sa svojim naumom, i još druge zgode
koje su vredne da budu zabeležene.

      Pastorova se zamisao ne učini brijaču lošom, nego naprotiv tako dobrom da je odmah prihvati. Zamole u krčmarice žensku haljinu i kapu, a kao zalog mogu joj ostaviti novu reverendu pastorovu. Brijač načini bradurinu od sivkastoriđega volovskog repa u koji je krčmar zaticao češalj. Zapita ih krčmarica šta će im sve to. Pastor joj ukratko pripovedi ludovanje don Quijotovo, i kako im je to preoblaćenje potrebnao da ga izmame iz planine gde je sada. Odmah se dosete krmar i krčmarica da je taj mahnitac onaj njihov gost s melemom, gospodar onoga konjušara koga su loptali, te oni ispričaju pastoru  sve što im se dogodilo s njim, i ne prećute ono što je Sancho toliko prećutivao. Onda krčmarica uredi pastora da ga bijaše divota pogledati: dade mu suknju po kojoj su sami traci crna
baršuna od šake širine, s izupčanim rubovima, i prsnik od zelena baršuna, optračen belim atlasom, i ovo i suknja još iz vremena kralja Wambe. Da mu išta na glavu metnu, ne dopusti  pastor, nego sam natakne kapicu od prošivena platna, koju obnoć navlači, poveže čelo podvezom od crna tafta, a od druge podveze načini koprenu, koja mu je dobrano pokrila bradu i lice; natuče na glavu šešir, tolik da bi mu mogao služiti i za suncobran, ogrne se kabanicom i sedne na mazgu popreko kao žena, a na svoju mazgu brijač, s bradom do pojasa, koja se i rumeni i beli, jer je, kako rekosmo, bila od repa vola rumenka.
        Oproste se sa svima, i s dobrom Maritornom, a ona im obeća da će, premda je grešnica, izmoliti krunicu da im bude od Boga sreće u tome teškom ali hrišćanskom poslu. Ali tek što iziđoše iz krčme, zaokupi pastora misao da mu ne valja što se tako preodenuo, jer mu to kao svešteniku ne dolikuje, sve ako je dobrom delu za volju. Kaže on brijaču i zamoli ga da zamene odeću, jer je zgodnije da brijač bude ucviljena gospođica, a on konjušar, pa će mu tako manje
biti povređena  pastorska čast. A ako brijač ne pristaje, odlučio je on, župnik, da neće dalje, pa ma don Quijota odnieo đavo. Uto stigne k njima Sancho, te kad ih spazi u onakvoj odeći, prasne u smeh. Brijač pristane na sve što je  pastor poželeo, te oni zamene svoju odeću, i  pastor ga pouči kako će se vladati i šta će govoriti don Quijotu, kako bi ga nanukao i naterao da s njime krene sa svojega plandišta što ga je odabrao za svoju bezrazložnu pokoru. Brijač odgovori da će on i bez pouke svojski obaviti posao. No preodenuti se ne htede, nego će istom onda kada stignu onamo gde je don Quijote. Složi dakle brijač odeću, pastor namesti sebi bradu, te oni krenu putem kamo ih vodi Sancho Panza. A on im uzme pripovedati šta im se dogodilo s luđakom s kojim su se sukobili u planini, ali im prećuta kako je našao torbu i koliko je u njoj bilo, jer iako je glup, ipak je čovo malko lakom.
        Sutradan stignu na put što ga je Sancho grančicama označio da pogodi natrag, na mesto gde je ostavio gospodara. Prepozna on mesto i reče im da se tuda ulazi, neka se sada preodenu, ako je to potrebno da bude izbavljen njegov gospodar. Oni mu naime bijahu već rekli da je vrlo važno tako postupati: moraju se prerušiti ako žele da mu izbave gospodara iz onoga nemilog života što ga je odabrao. Njemu svojski utuve u glavu neka ne kazuje gospodaru ko su oni, ni da ih poznaje. A ako ga zapita, kao što ga i hoće zapitati, je li predao Dulcineji pismo, neka odgovori da jest, ali ona ne zna čitati, te je odgovorila rečima i poručuje, pod pretnjom svoje nemilosti, neka odmah ovoga časa krene k njoj, jer je vrlo važno. Tim i još onim što mu kane reći smatraju pouzdano da će ga
navratiti na bolji život, te ga naputiti neka krene odmah na put, da postane car ili vladar, a nikako nadbiskup. Sve to slušao Sancho, vrlo dobro popamtio i zdušno im zahvalio na nakani što će gospodaru savetovati neka bude car, a ne bude nadbiskup, jer on sudi da carevi mogu veće dobro iskazivati svojim konjušarima nego nadbiskupi. Kaže im i to kako bi dobro bilo da on pođe napred i potraži gospodara, te mu javi odgovor od njegove gospođice; možda će biti dovoljno da ga izvuče odande, pa se oni i ne moraju mučiti. Svidi im se što Sancho Panza veli, te oni odluče pričekati ga dok se ne vrati i ne javi da je našao gospodara.
      Sancho uđe u planinsku guduru, a njih ostavi u prodolici kojom teče malen, tih potočić, zasenjen ugodnom, hladovitom senom hridi i drveća. Bilo je u mesecu avgustu, teška omara kao već obično u tim krajevima, a tri sata posle podne, pa im stoga još ugodnije bijaše to mjesto koje kao da ih poziva neka tu pričekaju dok se Sancho ne vrati.
      Tako i učine. Dok su njih dvojica boravila u miru i hladu, začuju nečiji glas koji se povija umilno i slatko, bez pratnje ikakva
instrumenta . Začude se jako, jer im se ne učini da je to prikladno mesto
gde bi bilo tako dobrih pevača. Govori se doduše da po šumama i poljima ima pastira s izvrsnim glasovima, ali to je zasigurno  više pesnička hvala nego istina.
        Još se više začude kad razabraše da to što čuju nisu pesme priprostih pastira, nego otmene gospode. To im potvrdi i pesma koju začuše:

Što su muke svakidanje?
preziranje.
Čim se gorša bol još gorom?
Ljubomorom.
Kad strpljivost tužna gine?
Iz daljine.
Nema leka mome jadu
Širom sveta i pučina.
Uništiše moju nadu
Ljubomornost, prezir i daljina.
Od čega mi bol što davi?
Od ljubavi.
Od čega mi sreća gine?
Od sudbine.
Ko je sudac jada mog?
Bog.
Sluti mi se da je meni
Poginuti od zla tog,
Kad me more udruženi
Ljubav, sudba, Bog.
Ko će moje jade strt?
Smrt.
Kod kog ljubav rado gosti?
Nestalnosti.
Šta leči jadovanje?
Ludovanje.
Nikoje te dakle znanje
Od ljubavi ne leči
Leci su njoj ponajpreči
Smrt, nestalnost, ludovanje.

    Zadive se i razblaže njih dvojica slušajući u taj sat, u to vreme, u toj zabiti, glas i veštinu pevača. Smire se, očekujući neće li još koju pesmu čuti. No kako podugo potraja tišina, odluče krenuti i potražiti pevača što tako lepim glasom peva. Ali kad baš htedoše krenuti, zastadoše opet, jer onaj isti glas zapeva ovaj sonet:

Oj prijateljstvo sveto, što se krećeš
Sa zemlje ove lakokrilo gore
I u radosti u nebeske dvore
Međ blaženičke duše doliećeš,
Odande nama javljaš sa visine
Mir istinski, zakriven koprenama,
Al kroz taj veo znaj u rado nama
Probit se zloće što se dobrom čine.
S nebesa siđi, prijateljstvo sveto,
I ne daj varci da se tobom kiti,
Da tvoje težnje iskrene razara.
S nje ruho tvoje ne bude l' oteto,
I opet će svet se zaratiti,
Obnovit zbrku nesloga će stara.

     Pesma se završi dubokim uzdahom, i njih dvojica uzmu opet pažljivo slušati hoće li još pevati. No, razabravši da se pesma pretvorila u jecanje i žalostivo jadikovanje, odluče videti ko je taj žalosnik slatka glasa i bolna uzdisanja. A tek što krenuše i zađoše za jednu hrid, ugledaju čoveka onakva rasta i lika kako im je Sancho Panza opisao Cardenija kad im je jadnik pripovedao svoju istoriju. Kad ih taj čovek opazi, ne uplaši se i ne umaknu, nego ostade kao zamišljen; spustio je glavu na prsa i samo jedanput digao oči i pogledao ih kad su iznenada banuli. Pastor, koji je već znao njegovu nesreću i sada ga prepoznao, a bio je jako rečit, pristupi njemu, te ga u nekoliko pametnih reči zamoli i posavetuje neka se okani toga jadnoga živovanja, da ne propadne u njem, a to bi u nesreći bila još najgora nesreća. Bio je sada Cardenio sasvim pri pameti, slobodan od onoga nastupa besnila što ga je počesto rastavljao sa svešću. Kad on dakle opazi njih dvojicu u toj odeći, neobičnoj u toj zabiti, začudi se prilično, a još više gde je čuo da mu govore o njegovim prilikama kao da ih znaju (to je po pastorovim
 rečima razabrao), te on odgovori ovako:
— Gospodo, bili vi ko mu drago, vidim da Bog, koji pomaže dobrima, a često i zlima, šalje meni, iako nisam zavredio, ovamo u zabit, sklonitu od ljudskih putova, ljude koji meni predočuju živim i svakojakim razlozima kako ja bezrazložno živujem ovde ovako, te me nastoje odavle izvući i na bolji život navratiti. No ne znaju oni štoa ja znam: ako iziđem iz ove nevolje, zapasću još u goru, te će me smatrati za plitku glavu, ili još gore, za luda čoveka. A ne bi ni
čudo bilo da jesam, jer mene je misao o mojoj nevolji s tolikom snagom obuzela i toliko mi je na propast, da se ne mogu obraniti, nego zamirem, te mi nestaje svesti i razuma. Ja uviđam da je istina kad mi pripovedaju i pokazuju šta sam učinio dok sam bio svladan onim strahovitim nastupom gneva. I šta ću nego da uludo jadikujem i hulim ututanj zlohudu sreću svoju, te da ludovanje svoje opravdavam, pričajući njegove uzroke svakome ko hoće da sluša. Jer kad razboriti ljudi razaberu razloge, neće se čuditi posedicama, pa ako me ne znaju izlečiti, neće me barem kriviti, nego će im se mrzovolja zbog moje neobuzdanosti preobratiti u žaljenje moje nesreće. Ako dakle i vi, gospodo, dolazite s onom istom namerom s kojom su i drugi dolazili, molim vas, pre nego što nastavite svoje rečito nagovaranje, da saslušate pripovest o mojim nevoljama, jer kad je čujete, možda ćete se okaniti muke da tešite jad komu nema utehe.
      Njih su dvojica jedino i želeli da iz njegovih usta doznaju uzrok nevolje mu, te ga zamole neka im priča, a oni ga neće nagovarati ni savetovati, nego će sve biti kako je njemu samomu po volji. Započne dakle tužni vitez svoju žalostivu priču gotovo istim onim rečima i rečenicama kojima ju je pre nekoliko dana
pripovedao don Quijotu i kozaru, kad se zbog majstora Elisabata i zbog don Quijotova revnovanja za čast viteštva prekinulo pripovedanje, kako je već rečeno. Ali sada ga srećom mine i ne spopadne ludilo, te on dokonča priču. Kad je dakle stigao donde kako je don Fernando u knjizi o Amadisu od Galije našao
pismo, reći će Cardenio da on to pismo zna napamet, a glasi ovako:

LUSCINDA CARDENIJU

»Svaki dan otkrivam u vama vrline koje me primoravaju i sile da vas sve više poštujem; ako dakle želite da izvršim dug, ali da ne budem povređena u časti, od volje vam je da to učinite. Moj vas otac poznaje, a mene jako voli, i on će se, ali nikako preko moje volje, privoleti onomu što je pravo da postignete, ako me cenite onako kako velite i kako ja mislim.«

— Tim me pismom Luscinda potaknula da sam je zaprosio, kako vam već rekoh. Ali zbog toga pisma uze i don Fernando smatrati Luscindu za jednu od najrazboritijih i najpametnijih žena svojega vremena. A to mu je pismo i razbudilo želju da mene uništi dok se još moje želje nisu ispunile. Pripovedih don Fernandu čemu Luscindin otac zamera: on bi da moj otac zaprosi nju, a ja se bojim ocu to reći. Strah me da neće pristati. Dobro on doduše poznaje Luscindinu otmenost, dobrotu, čestitost i krasotu, sva njena svojstva po kojima bi bila na diku svakoj porodici u Španiji, ali sam mu znao želju da se ne oženim tako brzo, dok ne vidim šta je vojvoda namerio sa mnom. Kažem dakle Fernandu da se ne usuđujem govoriti s ocem o tom, i zbog one zapreke, i još zbog koječega drugoga, što mi ni samome nije jasno, ali me plaši, i sve mi se čini da se nikada neće ispuniti što ja želim. Na sve mi to odgovori don Fernando da će on govoriti s mojim ocem i skloniti ga neka govori s Luscindinim ocem.
       Oj vlastoljubivi Marije, okrutni Katilina, zlikovče Sula, lažljivče Galalone, izdajico Vellido, osvetljivi Julijane, lakomi Juda! Izdajniče, okrutniče, osvetljivče, lažljivče: što ti je nažao učinio jadnik koji ti je tako iskreno otkrio tajne i želje svojega srca? Čime te uvredio? Je li ti išta rekao, ili išta savetovao što nije jedino za što veću tvoju čast i tvoj probitak? Ali na što se ja jadnik tužim!
Kad zvezde poteku tako te potegne zla sreća s visine dolje i strovali se besno, žestoko, nema sile na zemlji koja bi je zadržala, ni veštine ljudske koja bi joj se oduprla. Ko bi i mislio da će don Fernando, otmen, razborit kavalir, komu sam ja uslužljiv bio, podoban da postigne sve za čime mu se god ljubavna želja pomami
bilo gde — da će on prionuti, te meni oteti, kako se veli, jedinu ovčicu, koja i nije još moja! No čemu ta razmatranja, nekorisna i suvišna! Da nastavim gde sam prekinuo svoju tužnu priču!
      Don Fernandu se dakle učini da mu ja smetam: neće moći, dok sam ja onde, izvršiti svoj podmukli i ružni naum. Odluči zato da me pošlje svojemu starijemu bratu pod izgovorom da zatražim novce koje treba da plati za šest konja. Te je konje navlaš kupio onoga dana kad mi se ponudio da će mi govoriti s ocem, a kupio ih samo zato da mene ukloni i da se mogne bolje prihvatiti svojega podmuklog nauma. Poradi toga me i poslao po novce. Zar sam mu mogao predusresti neveru? Zar sam je mogao i slutiti? Nipošto; nego se ja još najsrdačnije ponudih da odmah otputujem, sav zadovoljan dobrom kupnjom. Te se večeri još razgovorim s Luscindom i kažem joj što sam ugovorio sa don Fernandom, i kako se čvrsto nadam da će nam se ispuniti dobre i pravedne želje. Ona me zamoli, ne sluteći don Fernandovu neveru kao ni ja, neka nastojim brzo se vratiti, jer misli da će nam se naskoro ispuniti želja, čim moj otac bude govorio s njenim.
      Ne znam zašto su joj, kad je to izgovorila, navrle suze na oči i grlo joj se steglo, te mi nije mogla ni reč više izreći, premda mi se činilo da mi još mnogo kani reći. Začudio sam se, jer to još nikada u nje nisam video. Kad god smo po dobroj sreći ili po mojoj snalažljivosti razgovarali, svagda smo bili veseli i zadovoljni, nismo u razgovor mešali suze, uzdisaje, ljubomoru, sumnje i strah. Ja sam slavio sreću svoju što mi je Bog dao takvu izabranicu, hvalio sam njenu krasotu, divio joj se dobroti i razumu. Ona mi je isto tako uzvraćala, te mi kao zaljubljeno čeljade hvalila što je smatrala vrednim hvale. Uza to, pripovedali smo nebrojene sitnice i zgode o susedima i znancima, a kad bih se razjunačio, uhvatio bih joj gotovo silom krasnu, belu ruku i pritisnuo je k ustima, koliko sam mogao kroz tesnu, nisku rešetku što nas rastavlja. No te večeri uoči žalosnoga mojega odlaska plakala je ona, jecala i uzdisala, te odjurila, a ja ostadoh zbunjen i zapanjen, uplašen što se tako neobično i žalosno pokazala Luscindina bol i jad. Ali ja nisam razarao svojih nada, nego sam sve odbijao na ljubav i na bol, koju
prouzročuje rastanak zaljubljenih. Otputujem na kraju, žalostan, uznemiren mislima i sumnjama u duši, ne znajući ni sam u što sumnjam: sve sami jasni znakovi koji mi kazuju kakva me tužna sudbina i nesreća očekuje.
      Stignem onamo kamo sam bio poslan; predam pisma don Fernandovu bratu; budem lepo dočekan, ali me on ne pusti brzo, nego mi, na nevolju moju, naredi da počekam osam dana, no da se krijem, da me ne opazi otac njegov, vojvoda, jer mu brat piše da mu bez očeva znanja pošalje neke novce. Sve je to skovao podmukli don Fernando, jer bratu je njegovu lako bilo za novce, te me moga odmah otpraviti. Zapovest i naredba bila je takva te malne naumih da je ne poslušam, jer kako da istrajem toliko dana daleko od Luscinde, pogotovo gde sam je ostavio u onolikoj tuzi, kako sam vam pripovedio. Ali ja, kao valjan službenik, poslušam ipak, premda sam osećao da mi je na propast. No dva-tri dana nakon moga dolaska stigne neki čovek, potraži me i dade mi pismo, te je po rukopisu prepoznam da je od Luscinde. Otvorim ga u strahu, zaprepašten, jer sam pomislio da je sigurno važno čim mi sada piše gde sam odsutan, a retko mi je pisala dok sam bio onde.
      Pre nego što sam uzeo čitati, zapitam čoveka ko mu je dao pismo i koliko je proboravio na putu, a on mi odgovori da je slučajno u podne prošao jednom gradskom ulicom, a neka ga vrlo lepa devojka zovnula s prozora, sa suzama u očima, te mu jako žurno rekla: — »Brate, ako si krštena duša, kako se činiš, molim te, Boga radi, odnesi odmah ovo pismo onamo i onomu komu piše na pismu; jako ćeš ugoditi samomu Bogu; a da ti bude za put, evo ti ovo u rupcu.« ,Tako reče, te mi kroz prozor dobaci rubac, u koji je bilo zavezano sto reala, onda ovaj zlatni prsten, i pismo što sam vam dao. Nije mi ni pričekala odgovor, nego se odmah uklonila s prozora. No ipak je još videla kako sam uzeo pismo i rubac, te joj domahnuo da ću učiniti kako me zamolila. Video sam, dakle, kako sam sjajno plaćen za posao da vam pismo odnesem, a po napisu sam doznao da ga šalje vama, gospodine, koga ja vrlo dobro znam, te odlučih, pogotovo gde me ganuše suze one krasne gospođe, da se ne pouzdam ni u koga, nego da odem sam i vama predam pismo. Za šesnaest sati, otkad mi je dano pismo, prevalio sam taj put, a vi znate da ima osamnaest milja. Dok mi je uslužni, nenadani glasnik to govorio, pazio sam mu na svaku reč, a noge mi klecale da sam jedva stajao. Onda otvorim pismo i pročitam evo ovo:

     »Reč koju vam je don Fernando zadao da će vašemu ocu govoriti neka govori s mojim ocem, iskupio je on više sebi po volji nego vama na korist. Znajte gospodine, da me on zaprosio za ženu, a moj se otac sav zanio, koliko po njegovu sudu don Fernando natkriljuje vas, te se s tolikim žarom privolio njegovoj želji te za dva dana treba da bude svadba, ali tako tajnom i bez ikoga da će jedini svedoci biti Bog i nekoliko ukućana. Kako mi je, znate i sami; ako ste voljni doći, dođite; a konac će vam ove zgode dokazati da li ja vas ljubim ili ne ljubim. Dao Bog da vam pismo stigne u ruke pre nego što moja ruka bude združena s rukom onoga koji tako krši zadanu reč.«

       Tako je ukratko pisalo u pismu. Odmah ja krenem na put, ne čekajući ni na odgavor ni na novce, jer sam sada jasno razumeo da me don Fernando nije poslao bratu radi kupnje konjâ, nego radi svojega nauma. Bes moj na don Fernanda, i zebnja da ne izgubim blago svoje, koje sam toliko godina pazio, priželjkivao i milovao, požuriše me, te ja, kao da me vile nose, stignem već sutradan u moj grad, baš u doba kad mogu otići Luscindi na razgovor. Uđem
kradom u grad i ostavim mazgu na kojoj sam dojahao kod onoga čestitoga čoveka što mi je doneo pismo. Posreći mi se te Luscindu zateknem kod rešetke kraj koje smo mi tolike ljubavne razgovore vodili. Paznade me Luscinda odmah, kao što i ja nju, ali ništa ne bijaše kao pre. A ko se na svetu može pohvaliti da je prodro i razumeo zbrkane misli i prevrtljivost žensku? zasigurno niko. Kad me dakle Luscinda ugleda, reče: »Cardenio, ja sam u venčanici; čekaju me već u dvorani nevernik don Fernando i moj lakomi otac, i još drugi svedoci, ali će oni pre biti svedoci mojoj smrti nego momu venčanju. Ne zaprepašćuj se, prijatelju, nego nastoj da budeš na venčanju, te ako ga ja ne mognem sprečiti rečima, imam sakriven bodež, koji će sprečiti i jaču silu, te dokončati moj život i tebi pokazati kako sam te volela i volim.« Ja njoj odgovorim zbunjeno i žurno, od straha hoću li dospeti da joj odgovorim: »Obistini delima reči svoje; jer ako imaš bodež, da održiš svoju volju, ja imam mač, da tebe obranim: ili da sebe smaknem, ako nam sudbina krene ukrivo.« Nije valjda ni čula sve te reči, naglo je pozovu, jer je čekaše mladoženja.
     Prekrila me noć moje tuge, pomrčalo sunce moje radosti, oči mi se zamaglile, um mi se pomutio, ali onda shvatim koliko je potrebno, da budem onde, zbog onoga što se u toj prilici moglo dogoditi, te se ohrabrim što god sam mogao, i uđem u kuću. Znao sam dobro sve ulaze i sve izlaze, te uđem ni od koga opažen,
pogotovo u tome metežu kad se sve tajom pripremalo. Uspe mi da se prokradem u dvoranu, pa u jedan prozorski udubak, gde sam se sakrio za kitnjastim, resastim zastorom i mogao odande neopazice motriti sve što se u dvorani zbiva.
       Ko bi znao iskazati kako mi je zakucalo srce kad sam onde stajao, kakve su me misli zaokupile te o čemu sam počeo premišljati, jer je bilo toliko i tako da ne mogu izreći, a i ne valja da se izrekne! Znajte samo da je zaručnik ušao u dvoranu, ali nije bio kićen, nego u svakidanjoj odeći. Doveo je sa sobom kuma,bratučeda Luscindina, a u svoj dvorani nije bilo strana čoveka, samo kućni službenici. Za kratko vreme dođe iz rušnice Luscinda, a s njome mati i dve njene devojke. Bila je odevena i iskićena, kako dolikuje njenu staležu i krasoti, u savršeno otmenoj odeći i sjaju. U divljenju i zanosu nisam pravo opazio i zapamtio svu odeću njenu, samo sam primetio boje, rumenu i belu, i kako se sjajuca drago kamenje i nakit na glavi i po svoj odjeći. No sve je natkriljivala lepota njene krasne, zlatne kose, koja se pred očima sjajnije blistala nego sve skupocena drago kamenje i nego svetlost od četiri debele voštanice u dvorani.
        Oj spomene, smrtni neprijatelju mira mojega! Čemu da se još ećam neprispodobive krasote obožavane neprijateljice svoje? Zašto me, nemili spomene, ne sećaš i ne spominješ mi kako sam onda, uvređen i ponižen, smišljao da barem ne požalim života ako se ne osvetim? Nemojte se zlovoljiti, gospodo, što sam ovoliko zastranio; moji se jadi ne mogu i ne smeju pripovedati ukratko i površno, jer mi se svaka zgoda u njima čini vrednom da bude potanko ispripovedana. —
      Pastor mu odgovori da im nije dodijalo slušati, nego su im naprotiv mile i sitnice što ih on priča, jer su takve da bi bila šteta prećutati ih, kad su vredne da budu saslušane kao i sva priča.
— Kad su se dakle svi okupili u dvorani — nastavi Cardenio — uđe sveštenik te uzme njih dvoje za ruke, da izvrši štoa je za takva čina potrebno, i zapita: »Uzimate li, gospođice Luscinda, gospodina don Fernanda za svojega zakonitoga muža, kao što zapoveda Sveta Mati Crkva?« Ja ispružim između zastora svu glavu i vrat, sa svom upornošću i uzbuđene duše slušajući što će Luscinda odgovoriti, očekujući od njena odgovora smrtnu osudu svoju, ili spas svojega života. Da beše onda u mene srčanosti izići i zaviknuti: »Ah Luscinda, Luscinda! Pazi šta činiš! Smisli šta mi duguješ! Pamti da si moja i da ne možeš biti ničija više! Znaj, u onaj mah kada ti izrekneš: da, okončaće se moj život. Ah, neverniče don Fernando, otimaču mojega blaženstva, smrti mojega života! Šta želiš? Šta išteš. Promisli da ti, ako si hrišćanin, ne možeš postići svaoju želju, jer Luscinda je moja žena a ja sam njen muž.« Ah, luda li mene! Sada, gde sam daleko i nema mi opasnosti, velim da sam morao učiniti što nisam učinio! Sada, gde sam otrpio da mi otmu sve blago moje, hulim ja otimača komu sam se mogao osvetiti da mi je bilo srca za osvetu kao što ga sada imam za jadikovanje! Bio sam eto u onaj mah kukavica i glupan, pa što ću nego da sada ginem u besu, kajanju i ludilu.
        Pastor počeka Luscindin odgovor. Prilično je dugo oklevala, a kad ja pomislih da će trgnuti bodež i obraniti se, ili će progovoriti i reći im kakvu istinu ili objašnjenje za moje dobro, začujem nju kako iznemoglim, mlitavim glasom odgovara: »Uzimam«, a isto reče i don Fernando; dade joj prsten, i oni budu
svezani nerazdruživom vezom. Pristupi mladoženja da zagrli mladu, ali ona pritisne ruku na srce i onesveštena se sruši majci u zagrljaj. Još treba da kažem kako mi je bilo kad sam čuo njen pristanak, te video da su mi potonule sve nade, da su lažne reči i obećanja Luscindina, i da nikada više ne mogu steći ono dobro koje sam toga časa izgubio. Bio sam dotučen, kao da me odbacio Bog, a zemlja neće da me nosi nego mi uskraćuje zrak koji dišem, i vlagu kojom mi se kvase oči; ali je oganj buknuo u meni, i ja se raspalih od besa i ljubomore. Svi se zbunili Luscindinom nesvesticom, a mati joj raskopčala haljinu na prsima, da lakše diše. U njedrima joj se nađe smotan papir, a don Fernando ga odmah zgrabi i uzme čitati ukraj svetiljke. Kad je pročitao, svali se na stolicu, podnimi rukom lice i zanese u misli, ne dolazeći među one koji se trude da mu osveste mlâdu.
        Kad sam video kako su se svi ukućani uzbunili, ojunačim se iziaći, videli me ili ne videli. Ako me opaze, voljan sam bio počiniti toliko čudo i pokor da bi sav svet saznao pravedno zgražanje mojega srca i kaznu za opačin podmukloga don Fernanda, a i nestalnost onesveštene nevernice. No sudbina mi dosudila gore jade, ako ih može biti, te odredila da mi je onaj čas prevladala zdrava pamet, koje odonda nemam. Nisam se dakle osvetio najljućim svojim neprijateljima, premda sam lako mogao u čas, kada mi se nisu nadali, nego odlučih dići ruku na se i sebe kazniti onim što oni zaslužuju, a možda još i ljuće nego što bih postupio prema njima da sam ih onog časa usmrtio, jer nenadana smrt brzo dokonča muku ali život u mukama ubija neprestance. Izađem  iz kuće te odem onome čoveku komu sam ostavio mazgu. Naredim da mi je osedla, te se i ne oprostim s njim, nego uzjašem i krenem iz grada , ne usuđujući se, kao drugi Lot, ni obazreti se i pogledati grad. A kad nađoh sâm u polju, te me crna noć prekrila i noćna mi tišina izmamila jadikovke, a ne moram paziti ni bojati se da će me iko čuti i prepoznati, zaviknem ja i progovorim, i uzmem toliko huliti Luscindu i don Fernanda kao da će mi otud odlanuti jad što su mi ga oni zadali.
        Nazvah Luscindu okrutnom, tvrdom, lažljivom i neharnom, ali ponajpre lakomom, jer ju je zaslepilo bogatstvo mojega neprijatelja, te je mene ostavila i predala se onomu koga je sreća obdarila većim blagom. A usred toga neprekidnog proklinjanja i ruženja ja sam je opet i branio od krivice, te sam govorio da nije čudo ako je devojka koja živi skrovito u roditeljskoj kući, stvorena i naučena da sluša roditelje, popustila njihovoj želji da joj daju za
muža onako odlična plemića, onako bogata i otmena čoveka. Da ga nije htela, pomislili bi ili da nije pri zdravoj pameti, ili da voli drugoga, a to bi joj bilo na štetu dobrom glasu i ugledu. Onda uzmem opet govoriti ovako: kad bi ona rekla da sam joj ja zaručnik, videli bi roditelji da i nije loše odabrala, te bi je opravdali, jer dok je nije zaprosio don Fernando, ne bi oni, ako pametno razmislite, ni sami zna poželeti svojoj kćeri boljega muža. No ona je mogla, pre nego što je nastupio odlučni trenutak udaje, reći da se već obećala meni, a ja bih onda izišao i priznao sve što god bi ona u toj zgodi izrekla. Uverio sam se na kraju da je ona imala premalo ljubavi i premalo razbora, a suviše lakomosti i težnje za sjajem, te je smetnula s uma reč kojom me zavaravala, prelašćivala i podržavala u čvrstim nadama i časnim željama.
        Tako jadajući se u sav glas, u tome nemiru proputujem tu noć, a o svanuću uđem u ovu planinu. Prolazio sam njome tri dana, ne pazeći ni na stazu ni na put, dok ne stigoh na neku livadu, ne znam na kojoj strani planine. Ondje zapitam neke pastire koji j najstrmenitiji kraj u planini. Odgovore mi da je evo ovaj. Odmah se uputim amo, jer sam nakanio tu završiti život. Kad sam prispio u ovu divljinu, sruši mi se mazga od umora i gladi, te ugine, ili, možda tačnije, pade zato da zbaci sa sebe ovakav suvišan teret, mene. Opješačio ja, iznemogao, ogladneo, niti imam koga da mi pomogne, niti sam ga nakan tražiti. Tako proboravih izvaljen na zemlji, ne znam ni sam koliko vremena, a onda ustanem, a bila me prošla glad. Ugledam do sebe neke kozare, jamačno one koji su mi priskočili u nevolji. Oni mi pripovede u kakvu su me stanju zatekli i kolike sam besmislice i ludorije govorio, tako te je bilo jasno da sam šenuo pameću. I ja sam otad i sam osetio da nisam uvek pri razboru, nego se znam tako smutiti i klonuti da svakojake ludorije činim, kidam sa sebe odeću, vičem po ovoj zabiti na sav glas, proklinjem svoju sudbinu, uludo ponavljam ljubljeno ime svoje neprijateljice, te mi je onda jedina misao i nakana da tom vikom skratim svoj život i muke. A kad se osvestim, tako sam izmoren i izlomljen da se jedva i mičem.
      Obično prebivam u duplji plutova drveta, koja je dosta prostrana da u nju može stati ovo jadno telo. Kravari i kozari, koji obilaze po ovoj planini, sažalili se te me izdržavaju, ostavljaju mi hrane po putoevima i po hridima, kuda misle da ću možda proći i naći je. Sve ako i nisam pri pameti, prirodna me potreba upućuje na jelo, budi u meni želju da ga tražim, i volju da ga uzimam. Gdekad mi oni pripovedaju, kad me zateknu pri svesti, da ja na putevima dočekujem pastire koji nose jelo iz sela u torove, te im ga silom otimam, premda mi ga oni daju drage volje.
         Ovako ja provodim svoj jadni, očajni život, dok se Bog ne smiluje i ne dokonča ga, ili mi ne zbriše s pameti krasotu i neveru Luscindinu i don Fernandovu izdaju. Ako Bog učini tako i ne makne me sa života, moje će se misli opet navratiti na bolji put; ako pak ne bude tako, jedino mi je moliti Boga da se smiluje mojoj duši, jer u mene nema ni odrešitosti ni snage da trgnem svoje telo iz ove nevolje u koju sam ga strovalio svojom voljom.
        To je, gospodo, žalostiva istorija moje nesreće: recite mi je li takva da bi se mogla iskazati sa manje čuvstva nego što ste ga videli u mene, i nemojte se truditi da me nagovarate i da mi savetujete ono što vam pamet veli da bi meni moglo koristiti, jer bi mi isto onoliko koristilo koliko i bolesniku lek što mu ga propisuje koji slavni lekar ali bolesnik neće da ga uzima. Ja ne želim spasa bez Luscinde, te kad je ona voljna da bude tuđa, a moja je, ili treba da bude moja, voljan sam da budem nesretan, iako sam mogao sretan biti. Ona mi je svojom neverom htela dokončati propast, ja nastojim da sebe upropastim, te ću udovolji njenoj želji, i biću onima u budućnosti primer, jer ja jedini nisam imao ono čega nesretnici imaju i suviše, kojima je obična uteha baš to što nemaju utehe; meni je pak uteha samo uzrok većim bolima i jadima, jer ja i ne mislim da će se oni završiti sa smrću. —
        Time završi Cardenio svoj dugi govor o svojoj nesretnoj ljubavi. Pastor mu htede za utehu reći nekoliko reči, ali u taj mah začuju iznenada neki glas koji žalostivo govori ono što će se pripovediti u četvrtom delu ove istorije, jer ovde završava ovaj treći deo mudri i smišljni pripovedač Cide Hamete Benengeli.

Dvadeset osma glava

koja priča novu i zabavnu pustolovinu što se dogodila pastoru i
brijaču u onoj istoj planini.

     Presretna su i blažena bila vremena kad se na svet rodio junački don Quijote od Manche, jer njegova dična odluka da će uskrisiti i obnoviti na svetu stalež skitnika vitezova, koji je već bio propao i zamro, pribavila nam je u ovo naše doba, koje nema vesele zabave, ne samo da se sladimo njegovom istinitom istorijom nego i pričama i epizodama u njoj što su od česti isto tako zanimljive, razborite i istinite kao i sama istorija. Ta dakle istorija  nastavlja svoj izgrebani, ispredeni, namotani konac, te priča kako je pastor baš nakanio tešiti Cardenija, ali ga sprečio nečiji glas, koji se začuo kako žalostivo govori:

   »Jao, Bože! Zar sam već stigla na ono mesto koje će biti skroviti grob teškom teretu ovoga tela što ga preko volje nosim? Tako će i biti, ako me ne vara ova samoća što je obećava planina. Jao, nesretne li mene, koliko su mi ove hridi i grmovi, među kojima ću jadikovati da me nebesa čuju, ugodnije društvo mojemu naumu nego ikoje lice ljudsko, jer nema na svetu nikoga od koga bi mi bilo saveta u dvoumici, olakšice u jadu, pomoći u nevolji!«

     Te reči začuju i razaberu pastor i oni što su s njime. Učini im se da su izrečene u blizini, te oni ustanu da potraže ko ih je izrekao. Ne prođu ni dvadeset koračaja, kad opaze iza hridine pod hrastom nekoga mladića u seljačkoj odeći kako se nagnuo licem k potoku što onuda teče, te pere u njemu noge. Lica mu ne vide. Priđu mu tako tiho da ih nije čuo. A on i ne pazi ni na što, nego pere noge, a te su nalik na dva kristala što su u potoku izrasla između kamenja. Zadive se oni kako su mu bele i krasne te im se učini da i nisu stvorene da gaze po njivama ni da hodaju za plugom i za volovima, a onamo se po odeći vidi da je seljak. Kad oni dakle razaberu da ih nije opazio, onda pastor, koji ide prvi, mahne drugima neka miruju, ili neka se sakriju za stene. Tako svi učine i počnu gledati što
mladić radi. Na njemu je siv kaput od dve pole, čvrsto stegnut oko pasa belim rupcem. Hlače mu i dokoljenice također od siva sukna, a na glavi siva kapa; dokoljenice zavrnuo na nogama što mu se bele kao ubel. Oprao lepe noge, izvadio ispod kape ručnik i uzeo ih otirati. Kad je skidao kapu, dignuo on lice, te oni ugledaju takvu neiskazanu krasotu da je Cardenio tiho rekao pastoru:
— Ako to nije Luscinda, nije ni ljudsko biće, nego božansko.
         Mladić skine kapu, zatrese glavom levo i desno, te mu se prospe i razaspe kosa, kojoj bi i sunce moglo pozavideti. Po tome oni razaberu da je taj tobožnji seljanin zapravo žena, nežna i najkrasnija krasotica koju njih dvojica ikada videše, pa i Cardenio, da nije znao Luscindu; priznao je kasnije da se s tom epotom može takmičiti jedino lepota Luscindina. Duga joj zlatna kosa nije
prekrila samo ramena, nego ju obavija svu, te joj se od celoga tela vide samo noge: takva joj je i tolika kosa. Češlja se ona samim rukama, pa ako se noge njene u vodi čine da su od prozirca, ruke su joj u kosi nalik na zgusnut sneg. Ne mogoše njih trojica da se nadive svemu, te još jače zaželješe čuti ko je ona. Odluče dakle da joj se jave, a čim pođoše, krasota devojka digne glavu, razdeli
obadvema rukama kosu ispred očiju i pogleda otkuda je štropot. A čim ih opazi, skoči na noge, te niti se obuje, niti s upi, kosu, nego zgrabi brže platnen svežnjić što je do nje, te zbunjena i zaprepaštena udari u bijeg. Ali nije potrčala ni pet-šest koračaja, nežne joj nožice ne mogoše dalje po tvrdom kamenju, i ona se sruši na zemlju. Kad to vide njih trojica, pritrče joj, a pastor joj progovori prvi:
— Stanite, gospođice, ko ste da ste. Mi, koje ovde vidite, želimo jedino biti vam na usluzi. Čemu ste udarili bežati, kad eto niti vaše noge mogu, niti vas mi puštamo.
       Na sve to ne odgovori ona, zaprepaštena i uplašena, ni reči. Priđu oni k njoj, pastor je uhvati za ruku i nastavi:
— Ono, gospođice, što vi svojom odećom tajite, vaša vam kosa odaje, a to jasno kazuje da su sigurno važni razlozi prerušili vašu krasotu u ovako neprikladno ruho i doveli u ovu zabit, gde smo vas po sreći našli, ili da priskočimo upomoć vašim jadima, ili da vas barem posavetujemo, jer dokle god nam se nije završio
život, nijedan nas jad toliko ne mori niti nam toliko doteža da bismo bežali i ne bismo hteli barem poslušati savet koji se patniku daje u dobroj nameri. Zato, gospođice, ili gospodine, što vas je već volja da budete, nemojte se stideti što ste nas ugledali, nego nam pripòvedite svoju dobru ili hudu sreću, jer mi smo i svi skupa, i svaki posebno, spremni priskočiti upomoć vašoj nevolji.
      Dok joj je pastor tako govorio, stajala je prerušena devojka sva zapanjena. Gleda ih sve, a ne miče usana i ne govori nijedne reči, baš kao seljanin kad iznenada ugleda štogod neobično čega nije nikada video. No kako je pastor sve dalje govorio i sve jue zdušnije nagovarao, ona duboko uzdahnu, prekide ćutnju i reče:
— Kad me ni ova zabita planina nije mogla skriti, a rasuta mi je kosa branila da lažem, zaludu bih se još prenavljala, jer da mi verujete, bilo bi više od uljudnosti nego zbog ičega drugoga. Kad je već tako, hvala vam, gospodo, na ponudi, koja me obavezuje da vam po volji učinim što ste me zamolili. Ali me strah da vam priča o mojoj nesreći neće samo pobuditi smilovanje nego vas i razjaditi, jer
ne možete naći puta da pomognete, ni saveta da je ublažite. A da ne bude moja čast osumnjičena u vašim mislima, kad ste u meni već prepoznali ženu i vidite da sam mlada devojka, sama i u ovoj odeći, a to sve zajedno i svako zasebno može okrnjiti svačiji dobar glas, pripovjediću vam ono što bih volela prećučtati, kad bih mogla.
      To izreče lepotica ne zastajući, tako rečito i takvim umiljatim glasom da se zadiviše njezinoj razboritosti koliko i krasoti. Uzmu joj opet nuditi svoje usluge i opet je moliti neka ispuni obećanje. A ona, već namoljena, u svoj se pristojnosti učas obuje i skupi kosu, te sedne na kamen, a njih trojica uokolo. Susprežući suze, koje joj naviru na oči, započne ona mirnim i jasnim glasom pripovedati
svoj život:
— Ovde u Andaluziji ima selo od kojega nosi titulu neki vojvoda, te je po tome jedan od onih koje zovu velikašima od Španijee. Ima on dva sina: stariji je baštinik njegova imanja, a čini se i njegove čestitosti, a mlađi, ne znam čemu je baštinik, osim neverstvu Vellidovu i lažljivosti Galalonovoj. Tome su velikašu
moji roditelji područnici, niska roda, ali tako bogati, te samo da im je rod bio jednak s bogatstvom, ničega oni ne bi poželeli više, niti bih ja zapala u ovu nevolju u kojoj me vidite. Možda mi je sva nesrečća što mi roditelji nisu od plemenita roda. Nisu doduše tako niska roda da bi se stideli svoga staleža, a ni tako visoka da bi mi se izbila iz glave misao kako mi je narodno poreklo skrivilo nesreću. Roditelji su mi dakle seljani, priprost svet, koji nije pomešan ni s
kakvim zloglasnim plemenom; oni su, kako se veli, stari prastari hrišćani, a tako bogati da su po bogatstvu i po dobru življenju malo po malo bili već smatrani plemićima, pa i vitezovima.
       No najvećim su bogatstvom i plemenštinom cenili što sam im ja kći. A kako nisu imali druge baštinice ni baštinika i bili dobri roditelji, mazili su me kako još nikad nisu roditelji mazili dete. Kći im je bila ogledalo u kojem se oglédaju, potpora njihove starosti, jedina im, uz Boga, želja.
           S njihovim željama, koje su tako dobre bile, slagale se svagda i moje želje. Pa isto onako kako sam bila gospodarica njihovu srcu, bila sam gospodarica i njihovu imanju. Ja sam naimala i otpuštala sluge; u mojim je rukama bio račun o usevima i prihodu, uljeni i vinski tesak, krupno i sitno blago, pčelinjak... Ukratko, ja sam vodila brigu o svemu što može imati i ima onakav imućan seljanin kao što je moj otac, bila sam kućanica i gospodarica, a tako marna i toliko po volji ocu da se i ne znam nahvaliti. Što god mi je po danu
preostajalo vremena, kad ponaređujem poslove slugama, pastirima i
nadničarima, provodila sam u radu koji devojkama dolikuje i potreban je, bavila se šivanjem i čipkanjem, pa počesto i preslicom. A kad sam htjela odahnuti i ostavljala taj rad, laćala sam se pobožne knjige, ili sam prebirala na harfi, jer sam se uverila da  muzika smiruje nemirnu dušu i duševne muke olakšava. Eto takav mi je bio život u roditeljskoj kući, a ja ga nisam zato ispripovedila ovako potanko da se pohvalim i da vam pokažem kako sam bogata, nego da vidite kako ja nisam kriva što sam iz onoga dobra zapala u nesreću u kojoj sam sada.
         Provodila sam dakle život tako zaposlena i tako sklonita kao da sam u samostanu. Niko me, mislila sam, i ne vidi, nego samo službenici u kući, jer i kad sam u crkvu odlazila, bivalo je rano izjutra, te bi me pratila mati i sluškinje, a ja bih tako prekrila lice i zamotala se da sam jedva videla pred sobom onoliko zemlje koliko koračam. Pa ipak me svojim očima otkrila ljubav, ili bolje da
kažem: dokolica, jer od nje nema oštrijih očiju ni ris.Bile su to oči don Fernandove, jer tako se zove mladi sin onoga vojvode o kojem sam vam pričala.
      Čim je pripovedačica spomenula don Fernandovo ime, promeni se Cardenio u licu i od silne ga uzbuđenosti probije znoj.
Pastor ga i brijač pogledaju, te se uplaše da ga ne bi spopalo ludilo, o kojem su čuli da ga gdekad obuzme. No Cardenio se samo znojio, te miruje i ne skida očiju s devojke, jer već sluti ko je ona. A ona i ne opazi kako se Cardenio uzbudio, nego nastavi svoje kazivanje
    — Čim me ugledao (pripovedao mi je kasnije), zaokupila ga silna ljubav, kako sam mu razabrala po vladanju. Ali da brzo dokončam nabrajanje nebrojenih svojih jada, neću spominjati sve njegovo nastojanje da mi izjavi ljubav: podmićivao je sve sluge u kući; davao i obećavao darove i usluge mojoj svojti; obdan je na mojoj ulici bila sama slava i veselje; obnoć nije niko mogao zaspati
od muzike; pisma su mi dolazila u ruke, ni sama ne znam kako, a bila su puna zaljubljenih reči i uveravanja, sa više obećanja i zakletava nego što ima slova u njima. No od svega toga ne samo što se nisam ganula nego sam još i otvrdnula, kao da mi je on smrtni neprijatelj, i kao da sve što radi kako bi me predobio čini baš s protivnom nakanom. Nije meni mrsko bilo udvaranje don Fernandovo, niti mi je dodijavala njegova revnost: godilo mi je da me onakav odličan vitez ljubi i ceni, i nisu mi mrske bile ni hvale u pismima, jer ako smo mi žene i ružne, mislim da nam ipak godi slušati hvalu kako smo lepe a i svemu se tomu protivila moja pristojnost i neprestani saveti mojih roditelja, koji su jasno razabrali namere don Fernandove, pogotovu što on nije ni mario, sve ako ih sav svet sazna.
       Govorili su mi roditelji da je u mojoj čestitosti i dobroti sva njihova čast i dobar glas, neka promislim kolika je razlika između mene i don Fernanda, i neka već po tome razaberem da on misli (iako drugačije govori) više na svoju nasladu nego na moju sreću; a ako ja želim sprečiti to njegovo nedolično obletanje, oni će me udati za koga god hoću, za kojega od najboljih mladića u selu, ili za kojega iz okolice, jer po velikom imetku roditeljskom i po mojem dobrom glasu možemo između sviju birati. Tim pouzdanim uveravanjem i istinitim rečima još su mi učvrstili devojačku čestitost, te ja nikada ne htjedoh don Fernandu reći ni reči koja bi mu, ma izdaleka, davala ikakvu nadu da će postići što želi.
         Sve to moje sustezanje, što ga je on smatrao valjda pukim suzdržavanjem sramežljive devojke, još mu je jače razbudilo požudnu želju, jer tako moram nazvati njegovu ljubav. Da je njegova ljubav bila kakva dolikuje, ne biste je vi sada doznavali, jer ne bi ni bilo prilike da vam o tome kazujem. Ukratko, don Fernando dozna da me roditelji kane udati, pa će mu tako izmaknuti nada da
će me predobiti, ili ću barem steći još više čuvara da me čuvaju. Taj mu glas i slutnja bijaše uzrokom da je učinio što ćete sada čuti. Jedne sam noći bila u svojoj sobi sama s devojkom koja me služi, sva vrata bila pozaključavana, da ne bi zbog neopreznosti čast moja zapala u opasnost, kad li se odjednom, i ne znam kako i otkuda, uprkos mojoj opreznosti i pažnji, stvori on preda mnom, u toj
samoći i tišini...
        Kad sam ga ugledala, zbunim se toliko da me izdadoše oči i jezik mi zaneme. Nisam bila kadra ni zaviknuti, a on bi me valjda i sprečio, jer je odmah poletio k meni, zagrlio me (ja sam se, kako rekoh, zbunila i nisam imala snage da se branim) i uzeo mi govoriti takve reči te ne znam otkuda u lažljivosti tolika veština u slaganju reči da se čine istinitima. Nevernik je uzdasima i suzama
potvrđivao što je govorio i naumio... Ja sirotica, sama, nenaučena među svojima na takve zgode počnem, ni sama ne znam kako, vjerovati tim lažima, ali me ipak njegove suze i uzdisaji nisu naveli na predaju. Kad me dakle minula prva prepast, saberem se te mu odgovorim, odlučnije nego što sam i mislila da mogu:
    »Da sam ja, gospodaru, kao što sam u tvojem zagrljaju, dopala u šape ljutom lavu i mogla se osloboditi samo tako da učinim ili kažem  išta na štetu mojoj časti, ne bih to učinila ni izgovorila jer to nije moguće, isto onako kao što nije moguće da ne bude ono što je već bilo. Ako si ti meni obujmio rukama telo, moja je duša čvrsta u poštenim nakanama, koje su sasvim drugačije od tvojih, i ti ćeš se o tome uveriti budeš li hteo silom dalje. Ja jesam tvoja područnica, ali ti nisam ropkinja; tvoja plemenita krv nije i ne treba da bude moćna obeščastiti i obružiti moju priprostu krv. Ja, seljanka, cenim sebe onoliko koliko i ti sebe, gospodaru i viteže. Meni ne može ništa tvoja sila, niti mi vredi tvoje bogatstvo, niti me mogu
zaluditi tvoje reči, niti me ganuti tvoje suze i uzdisaji. Da išta od toga što rekoh vidim u onoga koga mi roditelji određuju za muža, pokorila bih njegovoj volji svoju volju, i moje bi volje kraj njegove nestalo; onda bih ti, ma i bez ljubavi, ali u poštenju, voljna bil predati čega bi se ti sada silom htio domoći. Rekoh ti sve ovo, i ne sanjaj da će od mene išta postići ko nije moj venčani muž.«
      — »Ako ti je to jedini prigovor, prekrasna Dorotea (jer to je ime meni nesretnici) — reče neverni vitez — evo ti ruka da ću te uzeti, a da istinu govorim, neka mi svedoči Bog, komu ništa nije skriveno, i evo ova slika svete Bogorodice.« —
       Kad je Cardenio čuo da se devojka zove Dorotea, opet se zaprepasti i sasvim se uveri da je istina štoa je maločas pomislio, ali joj ne htede prekidati kazivanje: hteo je čuti kako se završilo ono što već napola zna. Zapita je samo:
   — Dorotea vam je ime, gospođice? Čuo sam za jednu Doroteju, koja je
također u takvoj nesreći. Nastavite, a biće prilike da vam pripovedim , nešto što će vas iznenaditi koliko i pogoditi.
       Dorotea se začudi Cardenijevim rečima i njegovoj neobičnoj rastrganoj odeći, te ga zamoli, ako zna štogod o njenoj nevolji, neka joj odmah kaže, jer sudbina ju je barem nečim dobrim obdarila: srčanošću da zna podnositi svaku nesreću što ju snađe, premda je uverena da nikakvi jadi ne mogu ni za trunak povećati današnju joj nesreću.
    — Ne bih se, gospođice, ni časak skanjivao — odgovori Cardenio — da vam kažem što mislim, kad bih pouzdano znao da je istina, ali nije još prilika i ne bi vam koristilo da doznate.
      — Neka bude tako — odvrati Dorotea. — Da nastavim: don Fernando uze sliku Bogorodičinu što je u toj sobi bila, te je zazva za svedoka našemu venčanju. Najodlučnijim mi se svečanim rečima zakune da će me uzeti, premda sam mu ja, dok još nije završio, rekla neka dobro pazi što čini, i neka promisli kako će mu se otac ozlovoljiti kada dočuje da je uzeo seljanku, područnicu svoju. Neka se ne zaslepljuje sada mojom lepotom, kakva god bila, jer lepota nije dovoljna da opravda zabludu. A ako želi meni po volji učiniti, i za ljubav kojom me ljubi, neka me pusti da mi sudbina bude spram mojega staleža, jer ovako nejednaki brakovi ne valjaju nikada i ne traju dugo u ljubavi u kojoj su se započeli.
         Sve ovo što vam rekoh, rekla sam njemu, i još mnogo čega s ne sećam. Ali ga ni to nije moglo odvratiti od nakane, baš kao što onaj koji ne kani platiti ni na što ne pazi, kad je ionako namerio u kupovanju prevariti. U taj se čas razgovorim ukratko sama sa sobom te kažem sebi: »Ta neću ja biti prva koja se udajom popela iz niskoga u visoki stalež, niti će don Fernando biti prvi koji je uzeo
družicu nejednaku po rodu. Ne obnavljam ja ni svet ni običaj, pa zašto ne bih prihvatila ovu čast koju mi sudbina nudi, premda trajala ljubav samo dok se želja ne zadovolji, ali pred Bogom ću ipak biti njegova žena. Ako ga pak grubo odbijem, neće ni na što gledati, nego će upotrebiti silu. Onda sam obeščašćena i ni pred kime se ne mogu opravdati, jer niko ne zna kako sam ni kriva ni dužna
nastradala: ta čime bih mogla uveriti roditelje svoje i drugi svet da mi je taj vitez ušao u sobu bez mojega pristanka?«
         Sva sam ta pitanja i odgovore obredala začas u pameti, a osim toga počeše me prevladavati i na propast moju navraćati neočekivane zakletve don Fernandove, svedoci koje on zaziva, suze koje roni, i na kraju i njegova stasita, naočita pojava, pogotovu gde toliko iskazuje istinsku ljubav da bi predobio svako srce, slobodno i čestito kao moje. Dozovem sluškinju, neka se na zemlji pridruži nebeskim svedocima. Don Fernando ponovi opet i potvrdi svoje zakletve i dodade onim prvima još i nove svece za svedoke i istrese hiljadu prokletstava ako ne bude izvršio što obećava; uzme opet roniti suze i sve jače uzdisati; stisne me čvršće u zagrljaju, iz kojega me nije nikada ni puštao; i tako, kad je devojka izišla iz sobe, ode i moje devojaštvo, a on bude nevera i varalica.
        Nakon te nesretne noći nije se razjutrilo onako brzo kako mislim da je don Fernando želeo, jer kad si zadovoljio požudu najpreča ti je želja izmaknuti odande gde si je zadovoljio. Velim ovako zato što se don Fernando požurio da ode od mene, te on uz pomoć one moje devojke, koja ga je uvela u sobu, iziđe na ulicu. A kad se rastajao sa mnom (s manjim žarom i žestinom nego onda kad
je došao), reče mi neka se uzdam u njegovu reč i veru, jer su mu zakletve tvrde, iskrene; da mi pak potvrdi što veli, skine s prsta skupocen prsten i natakne meni na prst. Ode on dakle, a ja ostadoh, ne znam ni sama, žalosna ili radosna. Znam samo da sam bila zbunjena i zamišljena i kao izvan sebe od iznenađenja, te nisam ni kanila, ili se nisam setila, prekoriti devojku što je pustila don Fernanda u sobu, jer nisam još bila načistu je li dobro ili zlo što mi se dogodilo. Don Fernandu rekoh na rastanku da mi može, kad sam već njegova, i dalje dolaziti obnoć ovim istim putem, kad god hteo, dok se zaruke ne objave. Ali mi više nije dolazio, nego samo još iduće noći, a ja ga više od mesec dana ne videh nigde, ni na ulici,
ni u crkvi. Uzalud sam se trudila da se sastanem s njim, a znala sam da je kod kuće i da ponajviše odlazi u lov, u kojem uživa.
      Zlokobni su mi i zlosretni bili oni dani i sati; počeh onda sumnjati o don Fernandovoj ljubavi te izgubih veru u nju. Sada prekorim i svoju evojku, koju pre nisam prekorila zbog one njene drzovitosti. S teškom sam mukom susprezala suze i nastojala ne menjati se u licu samo da me roditelji ne zapitaju što sam
zlovoljna, te da im ne moram laži izmišljati i govoriti. Ali sve se to u jedan mah završi, i nastade čas i kada mi je iščezla plahost, kada mi je nestalo čednoga rasuđivanja, te ja, nestrpljiva, odam svoje tajne misli. Zbilo se tako te se nakon nekoliko dana razglasi u selu kako se u nekom gradu u blizini don Fernando oženio prekrasnom gospođicom, od odličnih roditelja, premda nije tako bogata da bi po mirazu mogla očekivati onakvu sjajnu udaju. Rekoše da se zove Luscinda, i da su se za venčanja dogodile još nekoje neobične zgode.
       Kad je Cardenio začuo Luscindino ime, samo trgne ramenima, zagrize usne i namršti obrve, i odmah mu iz očiju poteku dva potoka suza. No Dorotea ipak nastavi priču i reče:
     — Stigao mi taj tužni glas, i umesto da mi srce zamre kad sam ga čula, bukne u njem tolika srdžba i bes te umalo što nisam istrčala i po ulicama se uzvikala, razglašujući izdaju i neveru Fernandovu. Ali onda primirim bes mišlju da ću nanoć izvršiti što sam nakanila: odenuti se ovom odećom, koju sam dobila od
nekoga očeva pastira. Njemu sam otkrila svu svoju nesreću i zamolila ga da me otprati u grad gde se, kako sam čula, nalazi moj neprijatelj. Pastir mi prekori smionost i pokudi moju odluku, no kad je vidieo da ne odustajem, pristane se da me prati, kako reče, i na kraj sveta. Odmah ja strpam u platnen svežnjić žensku haljinu, nešto nakita i novaca, da bude za potrebu, te ne odajući ništa nevernoj
devojci, iziđem one tihe noći iz kuće sa slugom i s mojim mislima. Krenem pešice u grad, sva usplahirena željom da samo stignem onamo, pa kad već ne mogu sprečiti što se dogodilo, barem mogu zapitati don Fernanda gde mu je duša što se tako ponio. Za dva i po dana stignem kamo sam namerila, uđem u grad i upitam za kuću Luscindinih roditelja, a prvi koga sam zapitala odgovori mi i više
nego što sam želela čuti. Reče mi za kuću i sve što se dogodilo pri svadbi Luscindinoj. Sav je grad brujao i preklapao o tome. Pripovedi mi da je onu veče kad se don Fernando venčao s njom i ona pristala da mu bude žena, pala ona u tešku nesvesticu, a mladoženja pristupio i raskopčao joj haljinu na prsima da mogne lakše disati, te joj našao u njedrima pismo, napisano njezinom rukom. U tom pismu ona izjavljuje da ne može biti don Fernandova žena, jer je već Cardenijeva, a taj je Cardenio, reče mi onaj čovek, jako otmjen vitez iz istoga grada; ona je pak na venčanju jedino zato rekla da uzima don Fernanda, jer nije htela da bude roditeljima nepokorna. U pismu je, veli, pisalo dalje da se nakanila ubiti posle venčanja, a kazuje i zašto bi si oduzela život. Sve se to potvrdilo,
jer su joj i bodež našli u odeći. Kad je don Fernando sve to video, učini mu se da ga je Luscinda prevarila, osramotila i prezrela, te on zgrabi onaj bodež što je nađen u nje, i naleti na nju dok se još nije ni osvestila, da je probode, pa bi naum i proveo da ga nisu sprečili njeni roditelji i drugi koji bijahu onde. Veli još da je don Fernando odmah otišao, a Luscinda se istom sutradan osvestila, te onda
pripovedala roditeljima da je ona prava žena onomu Cardeniju koga sam spomenula. Dočula sam i to da je Cardenio pribivao venčanju, a kad je video da se ona venčala, čemu se on nikako nije nadao, otišao je očajan iz grada, ostavivši pismo u kojem kazuje kakav mu je jad zadala Luscinda, i da ide onamo gde ga ni živa duša neće pronaći.
      Sve se to javno znalo u gradu i svi su o tome govorili, a još više uzeše govoriti kad se pročulo da je Luscinde nestalo iz očinske kuće i iz grada, te je nigde u gradu ne nalaze, a roditelji da joj polude i ne znaju šta će, i kako će je naći. To što sam dočula, oživi mi opet nadu, i ja se poradujem što nisam našla don Fernanda, jer kad nije oženjen, nisu ni meni još potonule lađe, nego je valjda sam Bog sprečio ovo drugo venčanje njegovo, da naputi don Fernanda neka
spozna šta je prvomu venčanju dužan, i neka promisli da je hrišćanin, te mora više paziti na svoju dušu nego na ljudske obzire.Sve sam to premetala u glavi i tešila se, ali se nisam utešila, zavaravajući se kojekakvim pustim, nemoćnim nadama, da se održim na životu, koji mi je već omrznuo.
       Dok sam još bila u gradu, ne znajući šta bih, kad ne nalazim don Fernanda, začujem javni proglas kojim se obećava velika nagrada onome ko me nađe: javlja se moja dob, čak i odeća koju nosim; čula sam i glasine da sam iz roditeljske kuće odbegla s onim momkom što me pratio. To me dirnulo, jer sam razabrala kako je nastradao moj dobar glas, jer ga ne nište samo time što javljaju da sam pobegla, nego i s kime, a taj je čovek bio priprost i ne bi bio vredan da ga zavolim. Čim sam čula proglas otputim se iz grada sa slugom, koji se već, čini mi se, uskolebao u vernosti što mi je obećao. One se noći sklonimo mi ovamo, u šumsku guštaru, od straha da nas ne nađu.
        No kako se govori da za zlom dolazi još gore, a kad se dokonča jedna nesreća, započinje se još ljuća, tako bude i meni. Moj vam se sluga, sve donde veran i pouzdan, uzbudi, ali više od nevaljalštine nego od moje lepote, te se htede okoristiti prilikom koja mu se ovdje u zabiti učinila zgodnom, i stane me bez stida, bez straha od Boga, bezobzirno napastovati; a kad je vidieo da mu oštrim rečima, kako dolikuje, odbijam sramotnu ponudu, okani se on moljenja, kojim se isprva nameravao koristiti, te se lati nasilja. No pravedni Bog, koji retko ili nikada ne promaši videti i čuvati čestitost, očuvao je i mene, te ja slabim svojim silama i bez velike muke strovalim onoga u provaliju i tamo ga ostavim ne znam da li mrtva ili živa. Onda se brzo, koliko sam mogla od straha i umora, sklonim
ovamo u planinu, ni na što ne misleći i ne kaneći ništa drugo nego da se u planini sakrijem i izmaknem ocu i onima što ih je on razaslao da me traže.
        S tim sam naumom stigla ovamo. Pre nekoliko mjeseci, ne znam tačno, susrela sam nekoga stočara, koji me poveo za slugu u svoje selo usred planine. Njemu sam služila sve to vreme kao pastir i uviek nastojala da budem vani i mognem kriti kosu što mi se sada iznenada rasula. Ali mi nije koristilo sve lukavstvo i nastojanje, jer moj gospodar dokuči da ja nisam momak, te i on
naumi isto onakav gadan naum kao i moj sluga. No sudbina ne šalje u svakoj nevolji i pomoć, te mi se nije našla opet gudura i provalija kamo bih strmoglavila i gospodara, kao što sam slugu. Bilo mi je dakle zgodnije pobeći od njega i skloniti se opet u tu divljinu nego se braniti silom i rečima.
     Skrila sam se ovamo i tražim gde ću bez smetnje moći uzdasima i suzama moliti Boga da mi se smiluje u nesreći i pomogne da se izbavim iz nje, ili pak da mi nestane života u ovoj zabiti, te da ne ostane ni spomen o žalosnici, o kojoj će se, bez njene krivice, govoriti i šaputati po domaji i po tuđini.


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Međuigre-  predgovor
• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava