J.R.R.Tolkien, Gospodar prstenova ( Prolog-2.,3.,4.,)

2. O travi za lulu 

       Ima još nešto o hobitima iz davnine što valja spomenuti, jedan začudan običaj: na glinene ili drvene lule uvlačili su ili udisali dim gorućih listova stanovite trave koju su zvali trava za lulu ili list, verovatno neku vrstu Nicotianae. Poreklo ovog čudnovatog običaja ili "umeća", kako su to hobiti radije zvali, obavijeno je velom tajne. Sve što se o tome moglo otkriti u starini izneo je Meriadoc Brandybuck (potonji poglavar Bucklanda), a budući da on i duhan iz Južne četvrti igraju određenu ulogu u pripovetke  koja sledi, navešćemo njegove reči iz uvoda njegova Shireskog travarstva. On kaže ovako:

      “Ovo je jedino umeće koje možemo slobodno nazvati našim izumom. Ne zna se tačno kad su hobiti počeli pušiti, sve legende i porodične istorije i uzimaju pušenje zdravo za gotovo; narod je u Shireu odvajkada pušio razne trave, od kojih su neke smrdele, a neke ugodno mirisale. Ali svi se izveštaji slažu u tome da je Tobold Hornblower iz Longbottoma u Južnoj četvrti prvi počeo uzgajati u svojim vrtovima pravu travu za lulu u doba Isengrima Drugog, oko godine 1070. po računu u Shireu. Najbolja domaća vrsta potiče i dan-danas iz toga kraja, posebno sorte poznate pod nazivima ‘Longbottomski list’, ‘Stari Toby’ i ‘Južna zvezda’.

    Nije zabeleženo kako je stari Toby došao do te biljke, jer sve do smrti nije hteo nikome odati tu tajnu. Dobro je poznavao bilje, iako nije mnogo putovao. Kažu da je u mladim danima često odlazio u Bree, ali je sigurno da nije nikad otišao dalje od Shirea. Stoga je lako moguće da je za tu biljku saznao u Breeju, gde ona svakako sada dobro uspeva na južnim obroncima brda. Hobiti u Breeju tvrde da su oni zapravo prvi počeli pušiti travu za lulu. Dakako da isto tako tvrde da su i sve drugo radili pre ostalih naroda u Shireu, o kojem govore kao o ‘kolonistima’; ipak, u ovom slučaju čini mi se da imaju pravo. Sigurno je da se umeće pušenja prave trave proširilo u poslednjih nekoliko vekova među patuljcima i drugim stvorenjima kao što su graničari, čarobnjaci ili skitnice koji su još prolazili amo-tamo preko tog drevnog raskršća. Stoga zavičaj i središte tog umeća treba tražiti u staroj krčmi u Breeju, Razigrani poni, koju od pamtivijeka drži porodica Maslovar.

     Pa ipak, moja zapažanja s mnogobrojnih putovanja na jug uverila su me da sama ta trava ne potiče iz našeg podneblja, nego sa severa, iz donjeg toka reke Anduin, kamo su je, predmnevam, nekad davno bili doneli preko mora ljudi sa Zapadnih strana. Ona raste na svakom koraku u Gondoru, tu je i bujnija i krupnija nego na severu, gde se nikad ne nalazi u divljem stanju i dobro uspeva samo na toplim zaklonjenim mestima kao što je Longbottom. Ljudi je u Gondoru zovu slatki galenas i cene je samo zbog mirisa njenih cvetova. Zasigurno je iz tog kraja prenesena Zelenputem tokom dugih vekova od dolaska Elendila do naših dana. Ali čak i Dúnedaini iz Gondora priznaju nam tu čast da su hobiti prvi napunili njome lule. Štoaviše, ni čarobnjaci se nisu tome dosetili pre nas. Doduše, jedan je čarobnjak koga sam poznavao prihvatio to umeće pre mnogo vremena i izveštio se u tome kao i u svemu drugome čega se latio.”


3. O ustrojstvu Shirea

        Shire je bio podeljen na četiri spomenute četvrti, Severnu, Južnu, Istočnu i Zapadnu, a ove opet svaka na određeni broj plemenskih okruga koji su još nosili imena nekoliko najstarijih uglednih porodica, iako se u doba kad se ova pripovetka zbiva ta imena nisu nalazila samo u njihovim okruzima. Gotovo su svi Tookovi živeli još u Tooklandu, ali to se ne bi moglo reći za mnoge druge porodice kao što su Bagginsovi ili Boffinovi. Izvan četvrti nalazili su se istočni i zapadni krajevi: Buckland, te Zapadna pokrajina, priključena godine 1462. po računu u Shireu.

     Shire u to vreme gotovo da nije ni imao neku svoju "vladu". Porodice su uglavnom same vodile svoje poslove. Najveći im je deo vremena oduzimala proizvodnja i potrošnja hrane. U svemu ostalom bili su pretežito darežljivi, nisu bili gramzljivi nego zadovoljni i umereni, tako da im se posedi, gospodarstva, radionice i trgovina na malo nisu gotovo uopšte mijenjali iz generacije u generaciju.

    Dakako da su se držali drevne tradicije u svom odnosu spram velikog kralja u Fornostu, ili Severgradu, kako su oni zvali to mesto, daleko na severu Shirea. Ali onde nije bilo kralja već gotovo hiljadu godina, pa su čak i ruševine kraljevskog Severgrada bile zarasle u korov. Ipak su hobiti i dalje govorili o divljacima i zlim stvorovima (poput trolova) kao o onima koji nikad nisu ni čuli za kralja. Jer svi su njihovi temeljni zakoni poticali od drevnih kraljeva, a oni su ih se pridržavali od svoje volje zato što su takvi bili Propisi (kako su sami govorili), prastari i pravedni.

      Istina je da je porodica Took odavno zauzimala najistaknutije mesto zato što je zvanje namesnika preneseno na nju (od Oldbuckovih) pre više vekova, pa je glava njihove porodice odonda nosila tu titulu. Namesnik je bio poglavar sabora, zapovednik narodnog zbora i hobitskih oružanih snaga, ali kako su se sabor i narodni zbor sastajali samo u kritičnim prigodama, do kojih više nije uopšte dolazilo, namesništvo je bilo tek počasno zvanje. Porodici Took iskazivalo se još posebno poštovanje, jer je i dalje bila mnogobrojna i neobično bogata, i u svakom bi naraštaju iznedrila snažne ličnosti neobičnih navika, pa čak i pustolovne naravi. Ove poslednje osobine bile su, međutim, nešto što se (u bogataša) više trpelo nego  odobravalo. Ipak se zadržao običaj da se glava te porodice naziva Stari Took i da se njegovu imenu dodaje, prema potrebi, broj: recimo, Isengrim Drugi.

    Jedini pravi dužnosnik u Shireu bijaše u to vreme gradonačelnik Michel Delvinga (ili Shirea), koji se birao svake sedme godine na slobodnom sajmu (bez dažbina) na Belom humlju na Ivanje, što će reći usred leta. Gradonačelniku je gotovo jedina dužnost bila da predsedava na proslavama o praznicima  u Shireu, što je često bivalo. Ali gradonačelnik je ujedno bio i direktor pošte i prvi oružnik tako da je upravljao i glasničkom službom i stražom. To su bile jedine dve javne službe u Shireu; glasnici su bili brojniji od stražara i imali su mnogo više posla. Dakako da nisu svi hobiti bili pismeni, ali oni koji su bili neprestance su pisali svim svojim prijateljima (pa i nekim rođacima) koji su prebivali dalje od mesta do kojeg se moglo doći popodnevnom šetnjom.

   Hobiti su svoje policajce, ili ono što je bilo najbliže tom pojmu kod njih, zvali oružnicima. Dakako da nisu imali odore (takvo je što bilo posve nepoznato), nego samo perjanicu zataknutu za kapu; i u praksi su bili više poljari nego policajci baveći se više stokom u kvaru nego ljudima. U celom Shireu bilo ih je svega dvanaestorica, po trojica u svakoj četvrti, nadležnih za unutarnje poslove. Znatno ih je veći broj koji se po potrebi menjao, "gazio granice" i brinuo da stranci bilo koje vrste, veliki ili mali, ne prave nikome nikakve smetnje.
   
    U vreme kad ova priča počinje, znatno se bio povećao broj tih pograničara, kako su ih oni zvali. Bilo je mnogo prijava i pritužbi da se nepoznate osobe i stvorenja smucaju oko granica i da ih prelaze: bijaše to prvi znak da nije sve baš kako treba i kako je oduvek bilo, osim u pričama i legendama o davnoj prošlosti. Malo se ko obazirao na taj znak, čak ni Bilbo još nije imao pojma što on znači. Šezdeset je godina bilo prošlo otkako se on bio zaputio na svoje slavno putovanje, i sad je bio već star čak i za hobite, od kojih su mnogi doživeli stotu; ipak je očito još mnogo ostalo od pozamašnog blaga što ga je bio doneo sa sobom. Koliko je mnogo ili malo toga bilo, on nije nikom poveravao, pa čak ni svom najdražem "sinovcu" Frodu. I još je čuvao u tajnosti onaj prsten koji je bio pronašao.

4 O tome kako je pronađen Prsten

        Jednog je dana, kao što je ispripovedano u Hobitu, došao na Bilbova vrata veliki čarobnjak Gandalf Sivi, a s njime trinaest patuljaka: niko drugi zapravo do Thorin Hrastoštit, kraljevski potomak, i njegovih dvanaest pratilaca u progonstvu. Na svoje veliko i trajno čudo, on je jednog jutra krenuo, a bila je tada godina 1341. po Shireu, u potragu za golemim blagom patuljaka, riznicom Kraljeva podno gore, ispod Erebora u Dôlju, daleko tamo na istoku. Potraga je bila uspešna i ubijen je zmaj koji je čuvao blago. Ipak, premda se vodila Bitka pet vojski i Thorin poginuo, i premda su počinjena mnoga junačka dela pre izvojevane pobede, sve to skupa teško da bi imalo kakvo značenje za ovu našu pripovetku , ili teško da bi zaslužilo više od beleške u dugim analima Trećeg doba, da nije bilo jedne usputne "slučajnosti". Družinu su bili napali orci na visoku prevoju u Maglenom gorju dok su putovali u Pustošiju, pa se slučilo da je Bilbo zalutao u crnim rudnicima orka duboko u nutrini gore, i tu je, dok je uzalud pipao oko sebe, dotaknuo rukom prsten što je ležao na tlu u rovu. Strpao ga je u džep i tada mu se učinilo da je posredi bila puka sreća.

     Tražeći izlaz, Bilbo je pešačio do dna planine, odakle nije mogao dalje. Na kraju rova ležalo je studeno jezero daleko od danjeg svetla, a na kamenom otočiću u vodi živeo je Golum. Bijaše to odvratno malo stvorenje: veslao je u svom malom čamcu velikim plosnatim stopalima, vrebao bledim sjajnim očima i lovio dugačkim prstima slepe ribe i žive ih žderao. Žderao je sve živo, čak i orka kad bi ga uspeo uloviti i zadaviti bez borbe. Posedovao je tajno blago kojeg se domogao pre mnogo godina, dok je još živeo na danjem svetlu: zlatni prsten koji je svoga nosioca činio nevidljivim. Bijaše to jedina stvar koju je voleo, njegovo "zlato", i razgovarao je s njim čak i onda kad ga nije imao uza se. Jer, držao ga je dobro skrivenog u rupi na svom otočiću, a nosio ga je samo kad je lovio ili uhodio orke u rudnicima.

     Možda bi on bio odmah napao Bilba da je imao prsten uza se kad su se sreli; ali nije ga imao, a hobit je držao u ruci vilenjački bodež koji mu je služio kao mač. Zato je Golum, da bi dobio na vremenu, ponudio Bilbu da se igraju zagonetki predloživši da će on njega, u slučaju da Bilbo ne zna odgonetku, ubiti i požderati, a ako Bilbo pobedi u toj igri, onda će on učiniti šta Bilbo želi: odvešće ga do izlaza iz podzemnih rovova.

       Kako je bio beznadno izgubljen u tami te nije mogao ni napred ni natrag, Bilbo je prihvatio izazov, pa su zadali mnogo zagonetaka jedan drugome. Na kraju  je u toj igri pobedio Bilbo, zahvaljujući više sreći (reklo bi se) nego pameti, jer na kraju se nije mogao setiti nijedne zagonetke, pa kad je u džepu napipao prsten koji je bio našao i onda zaboravio na njega, uzviknuo je: Šta imam u džepu? Na ovo pitanje Golum nije znao odgovoriti, iako je pogađao tri puta.

    Stručnjaci se, istina , spore oko toga da li je ova posjednja pitalica bila obično "pitanje" ili "zagonetka" prema strogim pravilima te igre, ali se svi slažu u tome da je Golum, kad je već pristao i pokušao odgovoriti na to pitanje, bio dužan održati obećanje. Bilbo je zahtevao od njega da održi reč, jer se bojao da bi ga to sluzavo stvorenje moglo prevariti, premda se takva obećanja poštuju kao svetinja, svi su se odvajkada, osim najpodlijih stvorova, libili da ih prekrše. Ali, pošto je Golum toliko vremena proveo u tami, srce mu je bilo crno i ispunjeno podlošću. Iskrao se i vratio na svoj otočić, o kojem Bilbo nije imao pojma, a koji se nalazio u blizini, usred tamne vode. Mislio je da mu je onde prsten. Već je bio gladan i srdit ali je držao da se neće bojati nikakva oružja kad bude imao svoje "zlato" uza se.

    Ali prstena nije bilo na otočiću; izgubio ga je, nestao je. Bilba su od Golumova vriska podišli žmarci, iako mu još nije bilo jasno što se dogodilo. Golum se napokon dosetio odgonetke, ali prekasno. Šta ima u svojim džempovima? uzviknuo je. U očima mu je gorio sjaj poput zelena plamena dok je jurio natrag da ubije hobita i dočepa se svoga "zlata". Bilbo je u poslednji tren uvideo u kakvoj je opasnosti, pa je naslepo pobegao od vode uz hodnik, i još mu je jednom sreća spasila život. Jer u trku je turio ruku u džep i prsten mu je sam kliznuo na prst. Stoga ga je Golum prestigao a da ga nije primetio, i otišao dalje da pazi na izlazu kako mu "lopov" ne bi umaknuo. Bilbo je oprezno pošao za njim. Golum je usput psovao i razgovarao sam sa sobom o svom "zlatu". Iz njegovih je reči napokon i Bilbo pojmio istinu pa mu se u tami vratila nada: upravo je on jamačno našao taj čarobni prsten i tako mu se ukazala prilika da pobegne od orka i Goluma.

    Na kraju  su zastali pred nevidljivim otvorom koji je vodio do donjeg ulaza u rudnik, na istočnoj strani gorja. Tu se Golum skutrio u zasedi njuškajući i osluškujući oko sebe, a Bilbo je došao u napast da ga ubije mačem, ali ga je u tome sprečila samilost. Premda je zadržao na prstu prsten koji mu je sad bio jedina nada, nije hteo da s njegovom pomoću ubije toga gnusnog skota koji se našao u nepovoljnijem položaju od njega. Na kraju je skupio svu svoju hrabrost, preskočio Goluma u tami i pobegao hodnikom praćen kricima mržnje i očaja svoga neprijatelja: Lopov! Lopov! Baggins! Mrzimo ga do groba!

    E, sad, zanimljiva je činjenica da Bilbo nije ovako ispričao priču svojim suputnicima. Njima je on kazao da je Golum obećao da će mu nešto pokloniti ako pobedi u igri: ali kad je Golum otišao po poklon na svoj otočić, otkrio je da mu je nestalo blago – čarobni prsten koji je nekad davno dobio na dar za rođendan. Bilbo je naslutio da je to onaj isti prsten koji je on našao, a kako je pobedio u igri, prsten mu je po pravu pripao. Međutim, kako je bio u škripcu, ništa nije rekao o tome, nego je naterao Goluma da mu pokaže put do izlaza, da to bude Bilbu nagrada umesto poklona. Tako je taj događaj Bilbo opisao u svojim uspomenama i čini se da nikad nije promenio svoj opis, čak ni nakon savetovanja s Elrondom. Očito je tako bilo i u originalnoj Crvenoj knjizi, kao i u nekoliko kopija i izvadaka. Međutim, mnoge kopije sadrže istiniti prikaz (kao alternativu), koji zasigurno  potiče iz beležaka Frodovih ili Samwiseovih, jer su obojica znala istinu, iako se čini da nisu bili skloni izostaviti ništa od onoga što je napisao sam stari hobit.

    Gandalf je, međutim, posumnjao u Bilbovu prvu priču čim ju je čuo od njega, i neprestano ga je zanimao taj njegov prsten. Napokon je, nakon dugih ispitivanja, zbog kojih su njihovi odnosi bili neko veme nategnuti, doznao od Bilba pravu istinu zato što je, po svemu sudeći, držao da je ta istina neobično važna. Premda to nije rekao Bilbu, smatrao je isto tako važnim i nezgodnim što dobri hobit nije otprve kazao istinu, sasvim suprotno svojim običajima. Pa ipak, zamisao o "poklonu" nije bila puka hobitska izmišljotina. Bilba su na tu zamisao navele, kako je i sam priznao, Golumove reči koje je slučajno bio čuo; jer Golum je odista više puta nazvao taj prsten svojim "rođendanskim darom". To je također Gandalfu bilo čudno i sumnjivo, ali je istinu o toj pojedinosti saznao tek nakon mnogo godina, što će se videti u ovoj knjizi.

    O Bilbovim kasnijim pustolovinama nema se ovde bogzna što kazati. Uz pomoć prstena umaknuo je stražarima orcima na izlazu i ponovo se pridružio svojim suputnicima. Na putovanju se više puta poslužio prstenom, uglavnom da pomogne prijateljima, ali ga je držao u tajnosti pred njima dokle je god mogao. Nakon povratka kući nije više nikad nikom govorio o njemu, osim Gandalfu i Frodu; i niko drugi u Shireu nije znao za prsten, ili je bar on tako verovao. Samo je Frodu pokazao izveštaj o svom putovanju koji je pisao.

    Svoj mač, Žalac, obesio je iznad ognjišta, a oklop od čudesne žičane mreže, koji su mu darovali patuljci kao deo zmajeva blaga, posudio je muzeju, zapravo drangulijarnici u Michel Delvingu. Ipak je zadržao u ladici svoje rupe u Vrećastom vencu staru pelerinu s kukuljicom koju je nosio na svojim putovanjima, a prsten na tankom lančiću držao je u džepu.

    Vratio se kući u Vrećasti venac 22.  (1342. godine po Shireu) u svojoj pedeset drugoj godini. Ništa se posebno nije dogodilo u Shireu sve dok gospodin Baggins nije počeo pripremati proslavu svoga sto jedanaestog rođendana (1401. godine po računu u Shireu). Na ovom mestu počinje naša pripovetka.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,Predgovor  
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova , Prolog,1.O Hobitima )
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova, KNJIGA PRVA ( I poglavlje)