Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 11,12,13 glava )

Jedanaesta glava


Šta se dogodilo don Quijotu s kozarima.

Kozari ih prijazno dočekaju. Sancho namiri ponajpre Rocinanta i svojega magarca, što god bolje zna, a onda pođe za mirisom koji se širi od nekoliko komada kozevine što se u kotliću na ognju kuhaju. Voleo bi odmah pogledati jesu li već takvi da bi ih mogao iz kotlića premestiti u želudac, ali se okani toga, jer kozari uto maknu kotlić s ognja, pa razastru po zemlji nekoliko ovčjih koža, prostru časom svoj priprosti stol, pozovu njih dvojicu i od srca ih ponude svime što imaju. Posedaju uokolo na ovčje kože šestorica njih, koliko ih bijaše kraj obora, ali najpre nezgrapnom uljudnošću ponude don Quijota neka sedne na valov koji su izvrnuli i njemu namestili. Sedne don Quijote, a Sancho ostane na nogama da ga posluži rožanim žmuljem.

Kad ga gospodar vide da stoji, reče mu:

— Da vidiš, Sancho, kolika je valjalština u skitničkom viteštvu, te kako oni koji njemu kako god služe, lako i brzo postižu čast poštovanje u svetu, želim ja da sedneš ovamo do mene i u društvo
ovih čestitih ljudi, da budeš jednak sa mnom, koji sam tvoj gospodar i prirodni poglavar, da jedeš s mojega tanjira i piješ odakle i ja pijem, jer o skitničkom se viteštvu može ono isto reći što se veli o
ljubavi: da izjednačuje sve.

— Velika vam hvala — odgovori Sancho — ali vam moram reći: kad samo imam što dobro za jelo, pojesću ja to stojećki i sâm samcat, isto onako kao i da sedim pokraj cara, a možda još i bolje.
A da vam istinsku istinu reknem, i bolje meni sladi ono što ja pojedem gdegod u zakutku, bez cifranja i parade, sve ako je suh hleb i crni luk, negoli purani za nečijim stolom, gde moram polako
žvakati, malo piti, svaki se čas brisati, a ne smem, kad mi nadođe, ni kihati ni kašljati, niti išta drugo činiti, što možeš kad si sâm i slobodan. Zato vi, gospodaru, te časti koje mi kanite iskazati, jer sam službenik i pristalica skitničkog viteštva, kao što i jesam kao konjušar vaše milosti — preokrenite u štogod drugo što bi meni bilo draže i korisnije, jer te časti primam ja doduše drage volje, ali ih se
odričem odsad pa sve do konca sveta.

— Uza sve to sedni ti samo, jer ko sebe ponizuje, Bog ga uzvisuje.

Uhvati ga onda za ruku i silom ga posadi do sebe.

Ne razumeju kozari to benetanje o konjušarima i skitnicima vitezovima, pa oni samo jedu i ćute i gledaju svoje goste, koji s velikom milinom i uživanjem gutaju komadine od pesnice. Kad se
pojelo meso, raspu kozari po ovčjim kožama hrpu suha žira, koji je nalik na lešnjak, i metnu onamo pol sira, tvrđeg nego što je odvaljena žbuka. Nije dotle mirovao ni rog, nego je redom često
obilazio naokolo, čas pun, čas prazan, kao vedro na studencu, tako da se začas ispraznila jedna od one dve mešine što su im bile pri ruci. Pošto je don Quijote valjano namirio svoj želudac, uzme on
pregršt žira, zagleda se pozorno u žir i oglasi se ovom besedom:

— Sretnih li vekova i sretnoga li doba što su ga stari nazvali »zlatno«! I ne stoga što bi se zlato, koje se u ovo gvozdeno doba toliko ceni, u ono blaženo vreme bez ikakve muke sticalo, nego stoga što oni koji su tada živeli nisu znali ove dve reči: tvoje i moje. U ono je sveto doba sve bilo zajedničko: za svakidanju se hranu nisi morao nikakvim poslom mučiti, nego samo digni ruku i dohvati je sa snažnoga hrasta, koji te darežljivo nudi svojim slatkim kusnim plodom. Bistri izvori i romon-potoci nude ti u preobilju slatke, bistre vode. Po pukotinama u stenama i u šupljem drveću osnivale su države marljive i razborite pčele, te svačijoj ruci nudile, bez ikakve sebičnosti, obilatu privredu svojega preslatkoga rada. Golemo je plutovo drveće, bez ikakva našeg truda, bogato razdavalo
svoju izdašnu, laku koru, kojom su se počele pokrivati kuće, sagrađene na grubom kolju, jedino da budu zaklonom od nepogode. Onda je bio sâm mir, samo prijateljstvo, sama sloga: još se nije teški
raonik na krivom plugu usudio derati i raskrivati milu utrobu naše pramajke, jer ona je i bez sile iz svojega plodnoga i prostranoga krila nudila svuda da nasiti, nahrani i razveseli decu svoju, koja su
je tada nastavala.

U ono su doba nevine krasne pastirice obilazile od doline u dolinu, s visa na vis, gologlave, a odevene samo toliko koliko je potrebno da se pristojno prikrije što pristojnost traži i doveka će tražiti da bude prikriveno. A nisu se kitile onim čime se danas kite, i što sve poskupljuje od tirskoga grimiza i od svile, mučene na tolike načine, nego su se kitile sa nekoliko zelenih listova, prepletenih bršljanom, a s tim su bile valjda isto tako kitnjaste i doterane kao što su danas dvorske dame s onim retkim i neobičnim pronalascima na koje ih je navela besposlena želja za novotarijama.

U ono su se doba ljubavna čuvstva onako priprosto i prostodušno iskazivala kako ih je duša zamišljala, i nisu trebale umešne i zakučaste reči da se ta čuvstva još uzvise. Nije još bilo
lukavštine, varke niti se zloba mešala s istinom i dobrodušnošću. Pravda je bila u svojim granicama i nisu se usuđivale buniti je i vređati je ni pristranost ni sebičnost, kojima ju danas krnje, bune i
proganjaju. Sudačka se samovolja još nije bila uvrežila u sudačke umove, jer onda još nije bilo nikoga ni da sudi, ni da bude suđen. Device su u poštenju hodale, kako rekoh, kud god ih je volja, same samcate, bez straha da će ih ičija drzovitost ili požudna nakana oskvrnuti, pa su nevinost gubile samo onda ako im je samima bila želja i volja. A sada, u ovo odurno doba, nije nijednoj sigurno
poštenje, sve da ga sakriva i zatvara u novom labirintu kao na Kreti, jer i onamo prodire kroz pukotine i zrakom, sa žestinom prokletoga svojega nastojanja, ljubavna kuga i upropašćuje device, ma koliko se zaklanjale. Njima je za zaštitu, kako je s vremenima sve jače rasla zloba, osnovan red skitnika vitezova, da brani device, zakriljuje udovice, priteče u pomoć sirotama i potrebnicima. Od toga sam reda ja, braćo kozari, pa vam hvalim na lepom dočeku i srdačnom prijemu što ste ga iskazali meni i mojemu perjaniku. Jer ako svi koji žive po prirodnom zakonu moraju ići naruku skitnicima vitezovima, ipak je pravo da vam od sveg srca zahvalim na vašoj dobrostivosti,
gde ste me, i ne znajući tu svoju dužnost, tako ljubazno primili i pogostili.

Svu tu dugačku besedu, ovako sasvim ututanj, izrekao je naš vitez jer mu je žir koji mu dadoše navrnuo na pamet zlatno doba, pa ga je snašla volja da taj izlišni govor istrese kozarima. A oni mu ne
odgovore ni reči, nego ga saslušaju zadivljeni i zapanjeni. Ćutao je i Sancho, jeo žir i svaki čas pohađao onu drugu mešinu, koju su objesili na plutovo drvo da se vino ohladi.

Govor don Quijotov pretraje večeru, a kad odvečeraše, reći će jedan kozar:

— Da vi, gospodaru skitniče viteže, još istinitije mognete reći da smo vas dočekali drage volje i od srca, želimo vas zabaviti i razveseliti, pa će vam zapevati jedan drug naš, koji će odmah stići.
To vam je veoma bistar momak i jako zaljubljen, a zna čitati i pisati i u gusle guditi, da bolje ne može biti.

Tek što je kozar to izrekao, začu se guslanje, a nabrzo stiže i svirač, momak od dvadeset i dve godine, veoma mila lika. Drugovi ga zapitaše je li večerao, a kad on odgovori da jest, reče onaj koji je
ponudio pesmu:

— Ded nam onda, Antonio, ugodi i zapevaj nam malo, neka ovaj gospodin gost vidi da i u gorama i šumama ima ko zna muziku. Pričali smo mu o tvojoj veštini, pa želimo da je pokažeš, neka vidi
da smo istinu rekli. Molim te dakle, tako ti života, sedni i zapevaj pesmu o svojoj ljubavi, koju ti je složio tvoj stric nadarbenik i toliko je omiljela ljudima u selu.

— Hoću, rado — odgovori momak. Ne skanjujući se i ne nećkajući sede on na hrastov panj, udesi
gusle i začas zapeva s velikom milinom ovako:

ANTONIO

Znam, Olalla, da me ljubiš
Mada usta ne kazuju,
I čak oči ne govore
Nemi govor zaljubljenih.

U pamet se tvoju uzdam,
Da me nećeš odvrgnuti,
Jer ko raskri ljubav svoju,
Nigda nije u nesreći.

Ja sam ti se i premnogo,
Oj Olalla, namučio
Od kamenih snežnih grudi
I od krute duše tvoje.

Al iz tvoje nemilote
I opore čestitosti
Pomalja se meni često
Rubom svoje halje nada.

Za tim mamcem željno hrli
Moja vera, svagda ista,
Niti manja kad sam prezren,
Niti veća kad me voliš.

Ako ljubav sreću nosi,
Od ljubavi tvoje slutim
Da će konac mojih nada
Okruniti željom mojom.

Je li služba preodana
Podobna ti blažit srce,
Moja služba premnoga će
Razblažiti srce tebi.

Gledala si i videla
Da sam često ostajao
Ponedeljkom u svečanim
Haljinama od nedelje.

Odveka jednim putem
Ide ljubav i kićenost,
I ja sam se kitit znao,
Da ugodim oku tvojem.

Zbog tebe sam i igrao,
Zbog tebe sam svirku sviro
I pevao u nevreme,
Kada petli prvi poju.

Kolikom sam hvalom tebi
Obasuo ja krasotu,
zbog hvale istinite
Devojkama omrznuo!

Teresa del Berrocal mi,
Kada tebe slavljah, reče:
»Mnogi ljubi majmunicu,
A on misli: anđeo je,

Jer joj gleda nakićenost,
Lažnu kosu i krasotu
Udešenu, kojom znaju
I Amora zavarati.«

Laž je, rekoh, rasrdih je,
Zakrili je bratić njezin,
Izazva me, a ti znadeš
Što učinih i ja i on.

Ne volim te ja uludo
Nit te ištem, niti dvorim,
Da te ljubim nevenčanu;
Nakana je moja časna.

Crkva ima bračni jaram
Od svilenih konopaca:
Hajde prigni vrat u jaram,
Pa da vidiš da ću i ja.

Ako nećeš, kunem ti se
Najsvetijim svecem da ja
Iz planine nikud neću,
Neg međ same kapucine.

S tim završi kozar svoju pesmu. Don Quijote zamoli ga da još zapeva, ali Sancho Panza ne pristane, jer mu više bijaše stalo da spava nego pesme da sluša. Rekne on dakle gospodaru:

— Trebali biste odmah smisliti, gospodaru, gde ćemo noćas prenoćiti, jer ovi su ljudi ceo dan u poslu i ne mogu provoditi noći pevajući.

— Razumem ja već tebe, Sancho — odgovori mu don Quijote — jer vidim dobro da tvoji pohodi mešini hoće da budu nagrađeni više snom negoli muzikom.

— Svima nam je po kusu, hvaljen bio Bog! — priklopi na to Sancho.

— Ne poričem ja to — odvrati don Quijote; skrasi se ti, dakle, gde te volja, a ljudima od mojega staleža više dolikuje bdeti nego spavati. Ali ipak bi, Sancho, dobro bilo da mi opet povežeš uho, jer
me boli gore nego što bi trebalo.

Učini Sancho kako mu se naređuje. A jedan kozar, kad je video ranu, reče neka se ne brine, jer on će mu dati lek koji će ga lako izlečiti. Natrga on nešto ružmarinova lišća, kojega je onde mnogo
bilo, prožvače ga i smeša sa malo soli, pa onda položi na uho, poveže valjano i rekne da drugi lek neće trebati. A tako i bude.

Dvanaesta glava


Što je jedan kozar pripovedao onima koji bijahu s don Quijotom.

Uto stigne drugi momak, od onih koji donose iz sela živež, te zapita:

— Znate li, braćo, što je u selu?

— Odakle bismo znali? — odgovori jedan od njih.

— Znajte onda — nastavi momak — da je jutros umro čuveni učeni pastir Grisóstomo, a svet šapće da je umro od ljubavi za onom devojkom Marcelom, kćerju bogatoga Guillerma, koja se
prerušila u pastiricu, te luta po ovim pustim besputicama.

— Za Marcelom, veliš — reći će jedan.

— Za njom — odgovori kozar; — a zanimljivo je što je u oporuci odredio da ga zakopaju u polju, kao da je Maur, i to podno stene, gde je izvor, kod plutova hrasta, jer onde je, kazuje se, a i vele da je i sam rekao, prvi put video Marcelu. I drugo je koješta ovako ponaređivao, ali svećenici u selu govore da se to ne sme izvršiti i ne valja da se izvrši, jer se čini poganskim. Na sve odgovara davni prijatelj njegov, učeni Ambrosio, koji se također s njim znao prerušivati u pastira, da se sve mora izvršiti onako kako je Grisóstomo odredio, i ništa se ne sme ispustiti. Zbog toga se sada uzbunilo selo. Ali, kako vele, naposletku će se učiniti ono što Ambrosio i svi njegovi prijatelji pastiri traže, pa će ga sutra s velikim sjajem sahraniti onde gde sam rekao. A ja sudim da to vredi videti. Ja ću svakako otići da vidim, sve ako se i ne mognem sutra vratiti.

— Svi ćemo otići — odgovore kozari. — Bacićemo kocke da odredimo koji će ostati i svima čuvati koze.

— Pravo veliš, Pedro — reče jedan od njih — no kockati se ne morate, jer ja ću ostati za sve. Samo me nemojte zato hvaliti kako sam čestit i kako nisam jako radoznao, nego ja ne mogu hodati jer
mi se onomad zabo trn u nogu.

— Svejedno mi tebi hvalimo — odgovori Pedro.

Zamoli don Quijote Pedra da mu kaže ko je taj pastir što je umro, i ko je ta pastirica. Pedro mu odgovori da je pokojnik, koliko on zna, bio bogat plemić iz susednoga mjesta u toj planini. Mnogo
je godina učio u Salamanki, a kad se nakon nauka vratio u svoje selo, izišao je na glas kao vrlo učen i načitan čovek. Osobito je, veli, znao nauku o zvezdama, i kuda tamo na nebu hodaju sunce i
mesec, pa im je na dlaku kazivao kada lipsavaju ta nebeska svetila.

— Eklipsa zove se to, prijatelju, i ne lipsavaju, nego se pomračuju dva najveća svetla tela na nebu — reče don Quijote.

A Pedro, ne ispravljajući takve sitnice, nastavi svoje pričanje:

— Isto je tako proricao kada će godina biti rodna a kada sušičava.

— Sušna, hoćeš valjda reći, prijatelju — opet će don Quijote.

— Sušna ili sušičava — odgovori Pedro — jedan je bes. Velim dakle da su se njegov otac i prijatelji, koji su verovali njegovim rečima, jako obogatili jer su onako radili kako je on savjtovao i govorio: »Sijte letos ječam, ne sijte pšenicu; a letos sijte grašak, nemojte ječam; dogodine će roditi uljika; a tri iduće godine neće biti ni kapi ulja.«

— Ta se znauka se zove astrologija — reče don Quijote.

— Ne znam ja kako se zove — odvrne Pedro — znam samo da je on sve to znao, i još više. Nije dakle prošlo više od nekoliko meseci kako se vratio iz Salamanke, kad on jednoga dana odbaci
prostranu odeću koju je kao školovan čovek nosio, te osvanu odeven kao pastir, s pastirskim štapom i kožuhom. A zajedno s njim preruši se u pastira i desni mu prijatelj, po imenu Ambrosio, koji mu je bio drug na naukama. Zaboravio sam reći kako je pokojni Grisóstomo jako vešto sastavljao pesme. Ispevao je on i božićne pjsme, i prikazanja za Brašančevo ili Telovo, u kojima su nastupali naši seoski momci, pa svi vele da boljih i nema. Kad seljani vidješe da su se ta dva školovana čoveka odjednom prerušila u pastire, začudiše se i ne mogoše dokučiti što ih je navelo da se tako neobično preodenu. U to je doba već bio umro otac našemu Grisóstomu, te je on baštinio mnogo imanje, i zemlje i svega, pa mnogo blago i krupno i sitno, i silne novce. Svemu tomu bude taj momak jedini gospodar, a i zaslužio je zbilja jer je bio jako valjan drug, i dobrostiv, i prijatelj dobrim ljudima, a lice mu bilo da ga se ne bi nagledao. Onda se pročuje da se nije ni rad čega drugoga prerušio nego zato da krene po pustoši za onom pastiricom Marcelom koju je naš momak maločas spomenuo i rekao da je u nju bio zaljubljen pokojni Grisóstomo. A moram vam sada reći, jer treba da znate, ko je ta devojčica: možda niste, a jamačno i niste ovakvo što čuli i nećete ni čuti za svega života, sve da poživite dulje od Srabe.
— Nije Sraba, nego Sara — ispravi ga don Quijote koji nije trpeo da, kozar prekreće reči.

— Dugovek je i srab — odgovori Pedro; — ali ako vi meni, gospodaru, na svakom koraku budete kudili reči, nećemo mi dovršiti ni za godinu dana.

— Oprosti, prijatelju — reče don Quijote; — rekao sam samo zato što je velika razlika među srabom i Sarom. No ti si jako dobro odgovorio: srab je zbilja dugovečniji od Sare. Ded nastavi svoju priču, a ja te neću ni u čemu više prekidati.

— Velim ja dakle, gospodaru, dušo draga — opet će kozar — da je u našem selu bio ratar po imenu Guillermo, a taj je još bogatiji bio od Grisóstomova oca. Njemu je Bog, osim mnogoga i velikoga
bogatstva, dao još i kćerku, kojoj je mati umrla u porođaju, a bila je to najčestitija žena u svem ovom kraju. Kao da je danas gledam, s onim licem kojemu se s jedne strane sija sunce a s druge mesec; ali
je bila i vredna i dobrostiva siromasima, pa ja sudim da je njena duša sada u rajskom naselju, u okrilju Božjem. Od žalosti za takvom valjanom ženom umre i muž njen Guillermo, a kćerka mu Marcela, bogata curica, ostade na brizi strica sveštenika u našem selu. Odrasla mala i toliko se razlepšala da nas je mnogo podsećala na svoju majku, koja je bila silna krasotica; no ipak se činilo da će majčina lepota uzmaknuti pred kćerinom.
        Tako bude, kad je ona dorasla do četrnaeste, petnaeste godine, da je niko nije mogao gledati a da ne slavi Boga što ju je onako krasnu, stvorio. Mnogi su se i premnogi zaljubljivali i ginuli za njom. Stric ju je dobro pazio i sklanjao, ali glas se o njenoj
neobičnoj krasoti pronese, te i zbog krasote i zbog velikog bogatstva njena počnu prosci ne samo iz našega sela nego i nekoliko milja unaokolo, te još najbolji prosci, moliti, okupljati i napadati strica da
je uda. A on, koji je naskroz valjan hrišćanin, iako ju je želeo odmah udati čim je video da je dorasla, ne htede ipak bez njene privole, pa nije pazio na korist i dobitak od upravljanja devojčinim imanjem
ako bi otegnuo njenu udaju. I tako mi vere, gde god ljudi počnu preklapati, spominju oni to u hvalu čestitom svešteniku. Jer pamtite, gospodaru skitniče, po tim se malim selima o svemu razgovara i
šapće; a znajte, kao što ja znam, i suviše valjan mora biti pop ako hoće da njegovi župljani lepo govore o njemu, pogotovu na selu.

— Istina je — potvrdi don Quijote. — Samo ti nastavi, jer pripovest je jako dobra, a ti je, dragi Pedro, vrlo lepo pripovijedaš.

— Bog mi bio milostiv, jer to je meni najmilije. Znajte još da je stric sinovici kazivao za svakoga od onih mnogih prosaca koji su je iskali što je i kakav je, pa je molio neka se uda i po volji neka
odabere; no ona mu samo odgovarala da se još ne kani udati jer je premlada i nije sposobna nositi bračni teret. Nakon tih izgovora, opravdanih, kako se čini, nije joj stric dodijavao više, nego je čekao
da ona uđe u godine i bude znala po volji odabrati druga. Jer on je govorio, a govorio je vrlo pametno, da roditelji ne trebaju decu preko volje njihove ženiti ni udavati. Ali eto jada iznenada, jednoga dana osvanu gizdava Marcela prerušena u pastiricu. Ne mogaše je odvratiti ni stric ni drugi svet iz sela, nego ona krenu s drugim seoskim devojkama u polje da čuva svoje stado. A kad se ona tako javila među svet i njena se lepota prokazala, ne bih vam ni znao reći koliki su se mladi momci, i plemići i seljani, obukli kao Grisóstomo, te pošli za njom po tim poljima da joj se umile. Jedan je
od njih bio, kako sam već rekao, naš pokojnik, a on nju, vele, nije samo voleo, nego obožavao. No nemojte misliti da je Marcela, kad se odala slobodi i životu po volji, gde je malo ili gotovo nikada
sama, išta, ma i za trunak, posrnula u časti i poštenju. Nije, nego ona toliko i tako pazi na svoju čast da se od sviju onih koji se umiljavaju i oko nje obleću nijedan nije pohvalio, a istinski se i neće moći
pohvaliti da mu je razbudila ikakvu nadu kao da će mu se želje ispuniti. Ne bjži ona doduše i ne uklanja se iz društva i od razgovora pastirskoga, uljudna je i prijazna s njima, ali ih odbije kao
iz praćke čim koji priđe i otkrije svoju nakanu, sve ako je ta nakana tako čestita i sveta kao ženidba i udadba. Od toga što ona čini veća je šteta zemlji nego da je navalila kuga, jer ona prijaznošću i
lepotom predobiva srca onih koji su s njom, pa je obleću, ali njen ih prezir i oporost strovaljuje u takvo očajanje te ne znaju što bi, nego u sav glas viču da je kruta i nezahvalna, i krste je sve takvim
imenima koja jasno kazuju kakva je ona. Da vi dakle, gospodaru, ostanete koje vreme ovde, čuli biste kako ova brda i doline odjekuju od jauka odbijenih udvarača koji lete za njom. Nedaleko odavde ima jedno mesto gde stoje gotovo dva tuceta visokih bukava, a među njima nema nijedne da joj u glatku koru nije urezano i zapisano ime Marcelino, a na gde kojemu je drvetu urezana ozgo i kruna, kao da se tim još jasnije kazuje da je između sviju krasotica na svetu Marcela nosi i zaslužuje. Ovde uzdiše
jedan pastir, onde cvili drugi; tu se čuju ljubavne pesme, onde očajne jadikovke. Gdekoji provodi celu noć sedeći pod kojim hrastom ili pod kojom stenom i ne zaklapa očiju, nego zaranja i zanosi se u svoje misli, pa ga tako izjutra zateče sunce. Drugi opet niti prestaje niti otpočiva od uzdisanja, nego se leti u podne, kad je najgora žega, izvaljuje na vreli pesak, te preklinje milosrdna nebesa tužaljkama. Niti za ovoga, niti za onoga, ni za ove, ni za one ne haje krasna Marcela, slobodna i bezbrižna, i svi mi koji je znamo iščekujemo već kada li će joj prestati ponos i koji će biti sretnik da
ukroti takvu divlju ćud i predobije takvu neobičnu krasotu. Kako je sve ovo što sam vam pripòvedio zgoljna istina, verujem da je istina i ono što naš momak priča da govore o Grisóstomu zašto je umro.
Zato vam velim, gospodaru, da svakako odete sutra na njegov ukop; biće vredno pogledati, jer Grisóstomo ima mnogo prijatelja, a odavle do onoga mesta gde je odredio da bude pokopan nema ni
po milje.

— Pobrinut ću se — odgovori don Quijote — a tebi hvala što si mi ispričao takvu ganutljivu priču i razdragao me.

— Oh! — odvrati kozar — ne znam ja ni polovinu svih nezgoda koje su zadesile udvarače Marceline. No možda ćemo sutra skobiti putem kakva pastira koji će nam ih ispričati. A sada neće biti
zgorega da se vi sklonite pod krov i prilegnete, jer da spavate pod vedrim nebom, naudili biste svojoj rani. Nego vi ste takav valjan lek metnuli na ranu da i ne može ići po zlu.

Sancho Panza, koji je već zaželio da vrag odnese i kozara i njegovu brbljariju, navali na gospodara neka se skloni u Pedrovu kolibu, da onde spava. Posluša ga don Quijote i provede gotovo svu
noć misleći na svoju vladaricu Dulcineju, sasvim onako kako i udvarači Marcelini. Sancho Panza smesti se između Rocinanta i svojega magarca, te prespava noć, ali ne kao odbijen zaljubljenik
nego kao čovek iscakan nogama.

Trinaesta glava


u kojoj se dovršava priča o pastirici Marceli, s drugim zgodama.


Tek što se s istoka promolila zora, ustanu petorica od onih šest kozara, probude don Quijota i zapitaju ga je li još voljan ići da vidi slavni pokop Grisóstomov, jer ako hoće, oni će s njim. Don Quijote, koji je to jedva i dočekao, ustane i naredi Sanchi neka odmah sedla i uzda. Sancho hitro posluša i jednako brzo krenu svi na put. A ne prođu ni četvrt milje, kad na nekoj raskrsnici  ugledaju kako im u susret ide šest pastira, odevenih u crne kožuhe, ovenčanih vencima od čempresa i gorke zloljesine. Svakomu je u ruci debela batina česminova. S njima su i dva plemića na konjima, vrlo lepo opremljena za put, i još tri momka pešaka, koji ih prate. Kad se sretnu, pozdrave se oni uljudno, te zapitaju jedni druge kamo će, a kad doznaju da svi idu na pogreb, krenu onamo zajedno. Jedan
od onih konjanika, razgovarajući sa svojim drugom reče:

— Čini mi se, gospodine Vivaldo, da ne dangubimo i ne tratimo vreme uludo što hoćemo na taj slavni pokop. I mora biti slavan, jer su nam ti pastiri silna čudesa napripovedali i o pokojnom pastiru i o pastirici ubilici.

— I meni se čini tako — odgovori Vivaldo; — nije mi žao potratiti taj dan, pa i nekoliko bih dana prodangubio, samo da to vidim.

Zapita don Quijote što su čuli o Marceli i o Grisóstomu. Putnik odvrati da su jutros sreli te pastire, pa kad ih videše u žalobnoj odeći, zapitaše ih zarad čega su ovako krenuli; jedan im od njih odgovori i pripòvedi kakva je čudesna i krasna ona pastirica Marcela, i koliki je mladići obleću u ljubavi, pa kako je umro taj Grisóstomo, komu idu na pogreb. Naposletku, ispripovedio im sve što je i Pedro ispričao don Quijotu.

Završi se taj razgovor i započne se drugi. Onaj koji se zove Vivaldo zapita don Quijota zašto obilazi tako oboružan po takvoj mirnoj zemlji. Na to mu odgovori don Quijote:

— Zvanje koje izvršujem ne dopušta mi i ne ostavlja mi drukčije. Lagodnost, gozba i otpočinak izmišljeni su za mekušne dvoranke; ali trud, nespokoj i oružje izmišljeno je i stvoreno jedino
za one koje svet krsti skitnicima vitezovima, a od njim sam, iako nedostojan, od sviju najmanji ja.

Čim su to čuli, uzmu ga svi smatrati ludim čovjekom. A da se bolje uveri i vidi od kakve je vrste njegova ludost, zapita ga opet Vivaldo što su to skitnici vitezovi.

— Zar vi, gospodine — odgovori don Quijote — niste čitali letopise i istorije o Engleskoj, gde se opisuju slavna junačka dela kralja Artura, koga mi u našem kastiljskom jeziku krstimo kralj
Artus? O njemu se pronosi stara priča po celoj kraljevini Velikoj Britaniji da i nije umro, nego je čarolijom pretvoren u gavrana, a kad stigne vreme, vratiće se on da kraljuje i da opet preuzme
kraljevstvo i žezlo. Zato nećete čuti da je od onoga vremena sve do danas ikoji Englez ijednoga gavrana ubio. Za toga dobroga kralja osnovan je dakle čuveni onaj viteški red Vitezova od Okrugloga
Stola, i zbile su se, sve do jedne, one ljubavne zgode koje se onde pričaju o don Lanzarotu od Jezera i kraljici Ginebri, među kojima bijaše posrednica i pouzdanica čestita družbenica Quintañona, pa je
otuda i nastala ona poznata romanca, toliko slavljena po našoj Španiji:

Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Ko što beše Lanzarote,
Kad iz britske zemlje dođe,

s onim slatkim i umiljatim nastavkom njegovih ljubavnih i junačkih dela. Od onoga se doba taj viteški red rasprostro i raširio po mnogim i raznim krajevima sveta, te su se u njemu proslavili i po
svojim se delima razglasili hrabri Amadis od Galije, sa svim svojim sinovima i unucima sve do petoga kolena, i junački Felixmarte od Hircanije, i nikada, koliko treba, nahvaljeni Tirante Beli, pa
nepobedivi i junački don Belianis od Grecije, koga smo gotovo za naših dana videli i znali i čuli. To vam je dakle, gospodo, skitnik vitez, a viteški je red onakav kako sam kazao. U ovaj sam se red,
rekoh već, ja grešnik zavetovao: na što god su se zavetovali spomenuti vitezovi, zavetovah se i ja. Zato ja obilazim po pustošima i bezljudnim mestima, te tražim prigode, odlučan u duši, da rukom i osobom svojom srnem u najopasniju pustolovinu i pogibao koju mi sudbina dosudi, i da budem na pomoći slabima i nevoljnima.

Po tom se razlaganju putnici sasvim uvere da je don Quijote šenuo pameću, a razaberu i to kakva mu je ludost, pa joj se stanu isto onako diviti kako joj se dive svi koji je upoznaju. Vivaldo pak,
koji bijaše vrlo dosetljiv čovek i vesele ćudi, naumi se zabaviti na ovome kratkom putu što ga imaju još prevaliti dok ne stignu u planinu gde će biti pokop, pa će don Quijota skloniti neka istrese
svoje ludosti. Reče mu dakle:

— Čini mi se, gospodine skitniče viteže, da ste se vi zavetovali na jedan od najstrožih zaveta što ih ima na svetu, i sudim da ni zavet fratara trapista nije tako strog.

— Tako strog može biti — odgovori naš don Quijote — ali još kako sumnjam je li ovoliko potreban. Jer ako ćemo istinu, vojnik koji izvršava zapovest zapovednikovu ne čini manje nego sam
zapovednik koji mu naređuje. Voljan sam reći da redovnici sasvim mirno i spokojno mole od Boga svako dobro za zemlju; ali mi vojnici i vitezovi izvršujemo što oni mole, branimo to hrabrošću
naših ruku i oštricom naših mačeva, bez krova i krovišta, nego pod vedrim nebom, izvrgnuti leti sunčanoj žegi, da se pečemo, a zimi studeni, da se ježimo. Mi smo dakle službenici Božji na zemlji, mi smo ruke kojima se na zemlji izvršava pravda Božja. A kako se ratni poslovi i oni koji uz njih idu i pripadaju ne mogu izvršivati drukčije nego u znoju, trudu i radu, iz toga sledi da su oni koji se tomu
posvećuju svakako u većoj muci od onih koji u tihom miru i spokoju mole Boga da bude slabima na pomoći. Ne kanim reći i nije mi ni na pameti da je zvanje skitnika viteza onako valjano kao što je zvanje fratra samotnika; želim jedino po onom što ja trpim utvrditi da je moje zvanje gladnije i žednije, jadnije, odrpanije i ušljivije, jer nema sumnje da su nekadanji skitnici vitezovi trpeli za života mnoge nezgode. A ako su se nekoji po junaštvu svoje ruke čak i zacarili, tako mi vere, stajalo ih je mnogo krvi i znoja; ali da uz te, koji su se toliko uzvisili, nisu bili čarobnjaci i mudraci koji su ih pomagali, prevarile bi ih želje, izjalovile bi im se nade.

— Tako sudim i ja — odvrati putnik — ali mi se jedno, između mnogoga drugog, čini jako lošim u skitnika vitezova, a to je: kad im se pruži prigoda da izvrše koju veliku i opasnu pustolovinu, u kojoj
je jasna i belodana pogibao da mogu životom nastradati, nikada se oni u tom času kada će se latiti oružja, ne sete preporučiti se Bogu, kako svaki hrišćanin u takvim trenucima treba da čini, nego se s
tolikom gorljivošću i pobožnošću preporučuju svojim damama, kao da su one njihov Bog. To mi je malko nalik na poganstvo.

— Gospodine — odgovori don Quijote — ne može to nipošto drukčije ni biti, i zlo bi se pisalo skitniku vitezu koji bi ino učinio, jer je već običaj i navada u skitničkom viteštvu da skitnik vitez, kad
se daje na koje junačko delo, pomišlja na svoju damu, te nežno i ljubazno upire oči u nju, kao da je moli neka ga zakrili i zaštiti u borbi i pogibli u koju on srće. Sve ako ga ntko ne čuje, dužnost mu
je da kroza zube protisne nekoliko reči kojima se od svega srca njoj preporučuje. Tomu mi imamo nebrojenih primera u istorijama. Ali se time ne veli da se ne preporučuju Bogu, jer za borbe imaju i kada i gde to učiniti.

— Uza sve to — odvrati putnik — još mi jedna sumnja kopka po glavi. Čitao sam često kako dva viteza preklapaju, pa se reč po reč tako razbesne te okrenu konje, odjašu priličan komad po polju,
onda se odmah, ni pet ni šest, okrenu opet i polete u sukob, a usred te trke preporučuju se svojim damama. Onda se u tome sukobu obično događa da jednoga protivnikovo koplje naskroz probode, te
on sleti konju preko repa, a i drugi bi isto tako tresnuo o zemlju da  se nije konju za grivu pridržavao. Ne znam dakle kada bi pokojnik dospio da se za tako nagla posla preporuči Bogu. Bolje bi zato bilo
da je one reči što ih je za trke potratio preporučujući se svojoj dami izrekao Onomu komu bi se kao kršćanin i morao preporučiti. Štoviše, sudim da i nema svaki skitnik vitez damu kojoj bi se
preporučivao, jer nije svaki zaljubljen.

— Ne može to biti! — odgovori don Quijote. — Ne može, velim, biti da bi ikoji vitez bio bez dame, jer njima je tako svojstveno i prirodno da budu zaljubljeni, kao i nebu da po njemu budu zvezde. Sigurno je da još niko nije čitao istoriju u kojoj bi se našao skitnik vitez bez ljubavi. I sve da se nađe takav vitez bez ljubavi, ne bi bio smatran istinskim vitezom, nego kopilanom koji u tvrđavu spomenutoga viteštva nije ušao na vrata nego preko zida, kao razbojnik i lupež.

— Ipak mi se čini — pritakne putnik — ja sam, ako se valjano sećam, čitao da don Galaor, brat junačkoga Amadisa od Galije, nije imao nikakvu stalnu damu kojoj bi se mogao preporučiti, pa ipak
nije lošijim smatran, nego je bio hrabar i čuven vitez.

Na to mu odgovori don Quijote:

— Gospodine, jedna lasta još nije proleće. Osim toga, znam dobro da je taj vitez potajice bio jako zaljubljen i zaljubljiv, nije bilo lepotice koju nije volio: takva mu bijaše narav, i nije ju mogao
suspregnuti. Ali sveta je ipak istina da je on imao jednu koju je odabrao za vladaricu svoje volje, pa se njoj vrlo često i potajno preporučivao, jer se ponosio da je šutljiv vitez.

— Ako dakle svaki skitnik vitez mora biti zaljubljen — reći će putnik — onda je sva prilika da ste zaljubljeni i vi, kad ste od toga staleža. A ako vi niste ponositi i šutljivi onako kao don Galaor,
istinski vas molim, koliko god mogu, u ime svoje i svega ovoga društva, da nam kažete ime, domaju, stalež i krasotu vaše dame, jer ona će sretna biti ako sav svet bude znao da nju ljubi i dvori takav
vitez kakvim se vi činite.

Don Quijote sada uzdahnu silnim uzdisajem i reče:

— Ne mogu potvrditi je li mojoj slatkoj neprijateljici po volji ili nije da svet dozna da joj služim. No za odgovor onomu što me tako uljudno molite, mogu vam reći da joj je ime Dulcinea; domaja
joj Toboso, selo u Manchi; po staležu je, u najmanju ruku, princeza, jer je kraljica i vladarica moja; krasota joj je nadljudska, jer u njoj se obistinjuju sva moguća i maštom dočarana svojstva i krasote što ih pesnici pripisuju svojim odabranicama: kosa joj zlato, čelo rajska poljana, oči joj dva sunca, obrazi joj ruže, usne koralji, zubi njeni biserje, vrat joj alabastar, grudi mramor, ruke su joj belokost, bela je kao sneg, a oni delovi koje stidljivost krije od ljudskih očiju takvi su, mislim, da im se samo mučaljiva pažnja može diviti.

— Voleli bismo znati od kakva je roda, kolena i plemena — opet će Vivaldo.

Odgovori mu don Quijote:

— Nije ona ni od starih rimskih Curtija, Gaja, Scipiona, ni od novih Colonna i Orsinija; nije ona ni Moncada ili Requesen iz Katalonije, niti Rebella ili Villanova iz Valencije, ni Palafox, ni Nuza, Rocaberti, Corella, Luna, Alagón, Urrea, Fox ili Gurrea iz Aragonije, ni Cerda, Manrique, Mendoza ili Guzmán iz Kastilije, ni Alencastro, Palha ili Menezes iz Portugalije, nego je ona od plemena
Tobosa u Manchi, rod doduše nov, ali takav da od njega može poteći plemenito koleno najslavnijih porodica budućih vekova. I neka mi to niko ne porekne, osim uz onaj uslov koji je Zerbino napisao pod trofej Orlandova oružja: ...
Da ga diro nije,
Tko ne smije s Orlandom boj da bije.

— Premda sam od loze Cachopinâ od Lareda[94] — primeti putnik — ne bih se usudio svoje ime usporediti s imenom Toboso od Manche, mada nisam, da istinu reknem, takvo porodično ime nikada
do dana današnjega ni čuo.

— Kako da niste još čuli! — začudi se don Quijote. Idu oni i svi slušaju s velikom pozornošću razgovor njih dvojice, pa čak kozari i pastiri razaberu da je naš don Quijote jako pomerio pameću. Jedini je Sancho Panza verovao da je sve istina što mu gospodar govori, jer zna dobro ko je on i poznaje ga od rođenja. Nešto samo sumnja i ne veruje ono o krasotici Dulcineji od Tobosa, jer nikada nije čuo za takvo ime ni za takvu princezu, premda živi blizu Tobosa. U tim razgovorima putuju oni, kad opaze gde iz klanca iznad dva visoka brda silazi dvadesetak pastira, odevenih u crne kožuhe i ovenčanih vencima, nekoji tisovim a nekoji čempresovim, kako se kasnije razabralo. Šestorica od njih nose između sebe nosila, prekrivena mnogim i svakojakim cvećem i granjem. Kad to vide jedan od kozara, reče:

— Evo idu i nose Grisóstomovo telo, a podno toga brda jest mesto gde je odredio da ga pokopaju.

Požure se, dakle, da stignu, pa i stigoše baš onda kada dođoše oni s nosilima i na tlo ih spustiše, a četvorica njih počeše oštrim pijucima, kopati grob na jednoj strani podno tvrde stene.

Pozdrave se uljudno jedni s drugima, a don Quijote i oni koji stigoše s njim, odmah upru pogled u nosila, te opaze na njima cvećem pokriveno mrtvo telo u odeći pastira, komu, onako naoko, mogaše biti tridesetak godina: i na njemu mrtvu još se videlo da je za života bio lepa lica i naočita stasa. Oko njega su, na samim nosilima, ležale neke knjige i mnogi papiri, jedni otvoreni, drugi složeni. I oni koji gledahu, i oni koji su kopali grob, i svi koji onde bijahu, svečano su ćutali, mûk vladao, dok jedan od nosača koji su donijeli mrtvaca ne reče drugomu:

— Pripazi, Ambrosio, je li to ono mesto što ga je Grisóstomo izabrao, jer ti želiš da se sve nadlaku izvrši što je i kako je on oporukom odredio.

— Jest, ovo je — odgovori Ambrosio: — koliko mi je puta moj nesretni prijatelj pripovedao tok svoje zloduhe sudbine! Ovde je, reče, prvi put video onu krvnu neprijateljicu ljudskog roda, ovde joj
je i prvi put očitovao svoje misli, i časne i ljubavne, a ovde ga je naposletku Marcela sasvim odvrgla i prezrela, tako da je dokrajčio tragediju svojega jadnog života. A ovde je on, za uspomenu na tolike nesreće, zaželio da bude sahranjen u krilo večnoga zaborava.

Okrene se don Quijotu i putnicima, te nastavi:

— Ovo telo, gospodo, koje vi milosrdnim očima gledate, bilo je stan duši u koju su nebesa položila beskrajan deo svojega blaga. Ovo je telo Grisóstoma, koji je bio jedincat po umu, uljudan kao
niko, izvanredan po finoći, neobičan u prijateljstvu, beskrajno darežljiv, ponosit bez bahatosti, veseo bez prostote, a naposletku prvi u svemu što je dobro, i neprispodobiv po svakoj nesreći. Voleo
je, a bio mržen; obožavao, a bio prezren; molio je okrutnicu, saletao mramor, jurio za vetrom, tužio se samoći, služio nezahvalnosti, koja ga je usred života njegova predala smrti za plen, život mu dokončala pastirica koju je on nastojao ovekovečiti da živi svetu u uspomeni; mogli bi vam to dokazati ovi papiri koje vidite, da mi on nije naredio neka ih spalim čim pokopam njegovo telo.

— Vi biste postupali kruće i okrutnije s njima — reče Vivaldo — nego i sam gospodar njihov, jer nije pravo ni dolično da se ičija volja izvrši ako naređuje štogod protivno zdravom razboru. Ne bi
bio pravo učinio ni August Cezar kad bi bio pristao da se izvrši ono što je u svojoj oporuci bio naredio božanstveni Mantuanac. Kad vi dakle, gospodine Ambrosio, telo svojega prijatelja predajete
zemlji, nemojte njegove spise predavati ognju i zaboravu, jer što je on u ogorčenju naredio, ne valja da vi nepromišljeno izvršite. Štoviše, uščuvajte te papire, neka se zapamti okrutnost Marcelina, za
spomen onima koji budu kasnije živeli, neka se uklanjaju i neka beže, da ne padnu u ovakav bezdan. Jer ja i svi koji smo amo stigli već znamo život vašega zaljubljenoga i očajnog prijatelja, znamo
prijateljstvo vaše, i povod njegove smrti, i što je na samrti odredio. Iz te se žalostive istorije može razabrati kolika je bila okrutnost Marcelina, ljubav Grisóstomova, vernost prijateljstva vašega, ali se
vidi i meta kojoj stižu oni što besnom trkom jure niza stazu koju im mahnita ljubav otvara pred očima. Sinoć smo dočuli za smrt Grisóstomovu i da će on na ovome mestu biti pokopan, pa smo od
radoznalosti i smilovanja skrenuli s ravnoga puta i odlučili doći ovamo i svojim očima pogledati ono što nas je toliko rastužilo kad smo čuli. A za nagradu našoj sućuti i našoj želji što bismo bili voljni
pomoći kada bismo mogli, molimo te, mudri Ambrosio, barem ja te molim, ne spaljuj te papire, nego dopusti da ja nekoje ponesem.

I ne čekajući da mu pastir odgovori, pruži on ruku i uzme nekoje papire koji su mu bili na dohvatu. Kad to vidje Ambrosio, reče:

— Da vam ugodim, pristajem, gospodine: zadržite papire koje ste već uzeli; ali uzalud mislite da ću odustati i da neću spaliti ove preostale.

Vivaldo požele da vidi što na papirima piše, te rasklopi i pročita na jednom naslovu: Pesma očajanja.
Začu to Ambrosio i reče:

— Ovo je poslednje što je nesretnik napisao, i da vidite, gospodine, koliki su mu jadi na dušu pali, pročitajte naglas, da vas čuju, jer imate kada dok se ne iskopa grob.

— Drage ću volje pročitati — odgovori Vivaldo.

Kako svima beše ista želja, stadoše uokolo, a on jasnim glasom uze čitati pokojnikovu pesmu.



Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava