Jessie Burton, Minijaturistica

Pogreb je trebao biti samotan i tih jer ta osoba nije imala prijatelja. Ali u Amsterdamu reči
su voda, preplave ti uši i ostave hrđu, pa je istočni ugao crkve krcat. Ona sve to promatra iz
sigurnosti horskih klupa, gleda kako cehovnici i njihove supruge prilaze otvorenoj grobnici
kao mravi medu. Ubrzo im se pridružuju činovnici VOC-a i brodski kapetani, namesnici,
slastičari - i on, još s tim šeširom široka oboda na glavi. Pokušava osetiti sažaljenje prema
njemu. Za razliku od mržnje, sažaljenje se može pohraniti i odložiti.

Oslikan krov crkve - jedino što reformatori nisu srušili - uzdiže se nad njima kao prevrnut trup veličanstvena broda. U njemu se zrcali duša grada; iscrtan na pradavnim gredama, Krist-sudac drži mač i ljiljan, zlatni brodski teret reže valove, Devica se odmara na polumesecu. Podignuvši usko sedalo stare drvene klupice pokraj sebe, prsti joj podrhtavaju preko rezbarije na njegovoj donjoj strani. Reljef prikazuje muškarca koji sere vrećicu kovanica, dok mu se licem razvlači bolna grimasa. Što se promenilo, pomisli ona.
Pa ipak!

Čak su i mrtvi danas ovde, nadgrobne ploče skrivaju telo preko tela, kosti u prašini, naslagane jedne preko drugih pod stopalima žalobnika. Ispod tog poda nalaze se čeljusti žena, zdelica nekog trgovca, šuplja rebra pretila uglednika. Ima dolje i malih leševa, neki nisu dulji od hleba. Žena primećuje kako ljudi odvraćaju pogled od takve zbijene tuge, kako se odmiču kad ugledaju sićušan kamen, ali ko bi im to zamerio.
Usred gomile ugleda razlog svoga dolaska. Devojka stoji pokraj otvora u podu, izgleda iscrpljeno, patnja joj se urezala na lice. Jedva da i primećuje  građane koji su došli zuriti.
Nosači hodaju crkvenom lađom noseći kovčeg na ramenima kao kovčeg za lutnju. Po izrazima njihovih lica, reklo bi se da među njima ima i suzdržanih. Pellicorneovo maslo, pretpostavlja ona. Isti stari otrov u duši.
Obično su ovakve povorke vrlo uređena ustroja, gradski oci na čelu, a narod straga, ali danas niko ne mari za red. Možda zato što, pretpostavlja žena, nikad pre ni u jednoj Božjoj kući u ovome gradu nije bilo ovakva tela. Sviđa joj se taj dašak iznimnosti, prkosa. Premda utemeljen na riziku, Amsterdam sad žudi za sigurnošću, za lagodnim životom, i tupo poslušno čuva svoj novac. Trebala sam već pre otići, ne čekati do danas, pomisli. Smrt je došla preblizu.

Krug ljudi razdvaja se, propušta nosače kovčega. Dok ga bez ikakva obreda spuštaju u raku, devojka se primakne rubu. Baci kitu cveća dole u tamu, a negde čvorak zaleprša krilima, penjući se uz vapnom obeljen zid crkve. Na trenutak je skrenuta pozornost, glave se okreću, ali devojka i ne trepne, baš kao ni žena u koru; obe posmatraju latice u padu dok Pellicorne pevnim glasom započinje završnu molitvu. Dok nosači kovčega postavljaju na mesto novu kamenu ploču, devojčina sluškinja klekne uz tamu koja polako biva prekrivena i zajeca. Kad postane jasno da iscrpljena devojka neće
učiniti ništa da zaustavi sluškinjine suze, taj nedostatak dostojanstva biva popraćen coktanjem neodobravanja. Dve žene odevene u svilu koje stoje blizu kora međusobno se došaptavaju. “Zbog takva ponašanja i jesmo ovde”, promrmlja jedna.
“Ako su takvi u javnosti, unutar svoja četiri zida zacelo su kao divlje životinje”, odgovara njezina prijateljica.
“Istina. Ali, što sve ne bih dala da budem muha na jednom od tih zidova! Bzz-bzz.”
Zatome hihot, a žena u horu primeti da su joj ručni zglobovi pobeleli. Sad kad je pod crkve opet zatvoren, a smrt daleko ispod njega, gomila se polako osipa.
Devojka, kao svetica pala s crkvenih vitraža, prijećuje nepozvane licemere. Počinju čavrljati dok izlaze prema vijugavim ulicama, a na kraju za njima kroz lađu u tišini, ruku pod ruku, krenuše devojka i njezina sluškinja. Većina muškaraca vraća se natrag za svoje radne stolove i pultove, jer da bi Amsterdam bio uspešan, valja stalno raditi. Stara izreka kaže da smo do vrha došli žuljevima, ali lenost bi nas mogla vratiti natrag u more. A ovih dana kao da je vodostaj sve viši.

Crkva je opet prazna pa žena iziđe iz kora. Žuri, ne želi da je neko vidi. Stvari se mogu promeniti, kaže, a šapat se odbija od zidova. Došavši do novopoložene kamene ploče, primećuje da je posao zbrzan: granit je još topliji od drugih grobova, a uklesane reči još prašnjave. Trebalo bi biti neverovatno da se ovakvo šta dogodi.
Klekne i posegne rukom u džep da dovrši što je započela. Ovo je njezina molitva, minijaturna kuća dovoljno malena da joj stane na dlan. Unutra je bezvremenski, majstorski izrezbareno devet soba i pet ljudskih obličja. Žena pažljivo spusti tu ponuđenu žrtvu na mesto koje joj je oduvek namenila, ogrubjelim prstima blagoslivljajući hladan granit.
Otvorivši vrata crkve, nagonski se ogledava, pogledom traži šešir široka oboda, Pellicorneov plašt, svilene žene. Svi su nestali; da nije zvuka zarobljena čvorka, mogla bi pomisliti da je sama na svetu. Vreme je da pođe, ali još trenutak drži vrata otvorena za pticu. Sluteći njezin potez, umesto da izleti, ptica odleprša iza propovedaonice.
Zatvorivši vrata za svežom unutrašnjošću crkve, okrene lice suncu i krene od kružnih kanala prema moru. Čvorče, pomisli, ako veruješ da je to sigurnije mesto, onda ja nisam ta koja će te osloboditi.

JEDAN


Sredina oktobra, 1686.
Kanal Herengracht, Amsterdam

Ne poželi slastica njegovih
jer su jelo prevarno.

- Mudre izreke 23:3

Izvana u unutra


Na pragu kuće novopečenoga supruga Nella Oortman podigne pa spusti alku u obliku
dupina, a od glasna zvuka obuzme je nelagoda. Nitko ne otvara, premda je očekuju. Vreme
je bilo unapred dogovoreno, pisma napisana i odaslana, majčino na papiru koji se u poređenju  s Brandtovim skupim pergamentom doimao tankim. Ne, pomisli ona, ovo baš i nije najbolja dobrodošlica, pogotovo s obzirom na prošlomesečni obred venčanja kratak kao treptaj oka - bez cvetnih venaca, bez zaručničkoga kaleža, bez ženidbene postelje.
Nella spusti na stub svoj maleni kovčeg i kavez za ptice. Zna da će posle, kad već bude gore, u sobi, za pisaćim stolom, sve to morati u pismu ulepšati za svoje kod kuće.
Splavarev smeh što odzvanja od opeka nasuprotne kuće navede je da se okrene prema kanalu. Sitan dečarac zaletio se u ženu i njezinu košaru s ribama pa sad napola mrtav sleđ klizi niz široku prednjicu ribaričine suknje. Prodoran krik njezina seljačkoga glasa prodire Nelli pod kožu. “Idiote! Idiote!” vikne žena. Dečak je slep, pipa po prljavu tlu, traži odbeglu naušnicu kao da je srebrna amajlija; prsti su mu brzi, ne boje se na što bi mogli naići. Zgrabi je, zahihoće i otrči s plenom niz puteljak, držeći drugu, slobodnu ruku ispruženu ispred sebe.

U sebi radosna zbog njega, ona uživa u toj retkoj toplini, upija je dok je još ima. Ovaj deo Herengrachta poznat je kao Zlatni zavoj, ali danas je to široko prostranstvo smeđe i nekako obično, svagdanje. No kuće nadvijene nad bljuzgavo-smeđi kanal nešto su sasvim drugo. Dive se vlastitoj simetriji u odrazu na vodi, dostojanstvene i prekrasne, dragulji na ponos ovome gradu. Gore, iznad njihovih krovova, priroda svim silama pokušava da ne zaostane u lepoti pa oblaci boje šafrana i marelice kao da su jeka plena veličanstvenerepublike.

Nella se opet okrene prema vratima koja su sad malo odškrinuta. Jesu li i pre bila? Nije sigurna. Lagano ih gurne, zaviri unutra u hladniji zrak što se diže s mramora. “Johannese Brandte,” zazove glasno, pomalo uspaničeno. Je li ovo igra, zapita se. Čekaću ovde do januara. Njezina papiga Peebo Šuška vrhovima pera o rešetke kaveza, a njegov tihi cvrkut ne zvuči isto na mramoru. Čak i sad utihli kanal iza njih kao da je zadržao dah.

Zagledavši se dublje u sene, sigurna je u jedno: neko je posmatra. Ma hajde, Nella Elisabeth, kaže sama sebi i zakorači preko praga. Hoće li je novopečeni suprug zagrliti, poljubiti je ili se samo poslovno rukovati s njom? Ništa od toga nije učinio na venčanju, tamo pred članovima njezine malobrojne porodice i gde nije bilo baš nikoga od njegovih.
Da mu pokaže da su i devojke sa sela dobro odgojene, sagne se i izuje cipele - meke, kožnate, najbolje koje ima, naravno - premda, zapravo, i ne može reći koji je smisao te geste. Dostojanstvo, rekla joj je majka, ali dostojanstvo je tako neudobno. Odbaci cipele na pod, nadajući se da će buka privući nekoga, ili ga možda oterati. Majka kaže da ima odveć bujnu maštu, zove je “Nella s glavom u oblacima”. Nepomične cipele leže nimalo dramatično, a postigla je samo to da se oseća glupo.

Vani se dovikuju dve žene. Okrene se, ali kroz otvorena vrata vidi samo leđa jedne od njih, onu koja bez šešira, zlatokosa i visoka odlazi prema posljdnjim zrakama sunca. Nellina je frizura olabavila od putovanja iz Assendelfta: povetarac je oslobodio nekoliko tankih pramenova. Znajući da će, zatakne li ih za uho, ostaviti utisak da je nervoznija nego što jest, a to ne bi mogla podneti, ostavi ih da je škakljaju po licu.
“Zar ćemo imati menažeriju?”

Iz tame hodnika iznenada dojedri siguran glas. Koža joj se naježi jer iako je imala pravo, ipak ne može sprečiti trnce. Gleda kako iz sene nešto klizi: ispružena ruka - u znak pobune ili pozdrava, teško je reći. Žena, visoka i vitka, odjvena u najcrnje crno, s belim savršeno uškrobljenim i izglačanim oglavljem. Svaki je pramen na svome mestu, a oko nje oseti se jedva primetann, vrlo neobičan miris muškatnog oraščića. Oči su joj sive, usta ozbiljna. Koliko već dugo stoji i gleda? Peebo zacvrkuće.

“Ovo je Peebo”, odgovori Nella. “Moja papiga.”

“Vidim”, kaže žena, gledajući svisoka u nju. “Odnosno čujem. Pretpostavljam da nisi donela još i druge zveri?”

“Imam i psića, ali ostao je kod kuće...”

“Dobro. Uneredio bi nam sobe. Izgrebao drvenariju. Ti maleni psi imaju temperament Francuza i Španaca”, primije žena. “Frivolni su kao i njihovi vlasnici.”

“I izgledaju kao Štakori”, dobaci drugi glas odnekud iz hodnika.
Žena se namršti i nakratko sklopi oči pa je Nella dobro pogleda, pitajući se ko još gleda i sluša taj njihov razgovor. Starija je od mene desetak godina, pomisli ona, premda joj je koža tako glatka.
Žena graciozno prođe pokraj Nelle prema dovratku, samosvesna i umišljena. Nakratko s
odobravanjem pogleda uredno složene cipele pokraj vrata, a zatim se čvrsto stisnutih usana zagleda u kavez. Peebu se od straha našušurilo perje. Nella joj pokuša skrenuti pozornost pozdravom pa je primi za ruku, ali žena se lecne na dodir.

“Imaš snažne kosti za devojku od sedamnaest godina”, kaže.

“Ja sam Nella”, odgovori ona, povlačeći ruku. “I imam osamnaest godina.”

“Znam ko si.”

“Pravo mi je ime Petronella, ali svi me zovu...”

“Čula sam i prvi put.”

“Jeste li vi domaćica?” upita Nella.
Iz sene hodnika dopre loše zatomljen hihot. Žena se ne obazre, gleda van u biserast sumrak, “je li Johannes ovde? Ja sam njegova nova supruga.”

Žena i dalje ćuti.

“Potpisali smo bračni ugovor pre mesec dana, u Assendelftu”, ustrajna je Nella. Čini joj se da nema drugog izbora nego ustrajati.

“Moj brat nije kod kuće.”

“Brat?”

Opet kikot iz sene. Žena pogleda Nellu ravno u oči.
“Ja sam Marin Brandt”, kaže kao da bi Nella trebala to shvatiti. Marinin je pogled postojan i prodoran, ali u glasu joj se čuje tračak posustajanja. “On nije ovde”, nastavi Marin. “Mislili smo da će biti. Ali nema ga.”

“A gde je?”

Marin opet pogleda prema nebu. Levom rukom zatreperi kroza zrak i iz sene blizo stubišta izrone
dva lika.

"Oto" kaže ona.

Muškarac krene prema njima, a Nella proguta slinu, čvrsto se opirući hladnim stopalima o pod.
Ottova je koža tamna, tamnosmeđe boje, posvuda: njegov vrat koji izvire iznad okovratnika, njegove šake i zapešća što vire iz rukava. Njegove visoke jagodice, brada, široko čelo, svaki je vidljivi centimetar njegove kože tamnosmeđe boje. Nikad pre nije videla takva čoveka. Čini se da je Marin promatra i čeka da vidi šta će da učini. Pogled Ottovih velikih očiju ničim ne odaje da je primetio Nellinu neskrivenu opčinjenost. Nakloni joj se, a ona uzvrati, grizući usnu sve dok je okus krvi ne podseti da bi trebala biti pribrana. Primeti da mukoža blista kao ulašten orah i da mu kosa odskakuje od lubanje. Kao oblak meke vune, nije priljubljena uz glavu i masna kao u većine muškaraca.

 “Ja...” kaže ona.

Peebo zacvrkuće. Otto ispruži ruke s parom drvenih klompi na širokim dlanovima.
“Za vaša stopala”, reče.

Naglasak mu je amsterdamski, ali reči izgovara grleno, čineći ih toplima i tekućima. Primajući klompe, prstima mu okrzne kožu. Nespretno navuče povišene cipele. Prevelike su joj, ali ne usudi se to reći; ako ništa drugo, barem više ne stoji bosa na hladnu mramoru.
Posle će pritegnuti kožnate vezice, kad bude na spratu - ako ikad stigne gore, ako je ikad puste iz ovog predvorja.

“Otto je sluga moga brata”, kaže Marin, i dalje je fiksirajući pogledom. “A ovo je
Cornelia, naša sluškinja. Ona će se brinuti za tebe.”

Sluškinja zakorači napred. Malo je starija od Nelle, dvadeset, možda dvadeset jedna godina, i nešto je viša od nje. Cornelia je prikuje neprijateljskim osmehom, odmeravajući novopečenu suprugu, primećujući drhtanje njezinih ruku. Nella se nasmeši, opečena sluškinjinom znatiželjom, pokušava naći nekakve prazne reči zahvale. Napola je zahvalna, napola posramljena kad je Marin prekine.

“Dođi da ti pokažem gornji sprat”, reče. “Sigurno želiš videti svoju sobu.”

Nella klimne, a u Cornelijinim očima nakratko zaiskri nešto što je dalo naslutiti da je
sve to zabavlja. Radostan cvrkut iz kaveza odbija se od visokih zidova. Pokretom zapešća Marin pokaže Corneliji da ptica mora u kuhinju.

“Ali onde je sve pregrijano u pari od kuhanja”, pobuni se Nella. Otto i Marin okrenu se prema njoj. “Peebo voli svetlo.”

Cornelia uzme kavez, njišući njime kao kablićem. “Pažljivo s njim, molim te”, kaže Nella. Marin uhvati Cornelijin pogled. Sluškinja nastavi prema kuhinji, praćena tanašnom melodijom Peebovih zabrinutih cvrkuta.

* * *

Gore na spratu, u prostranosti svoje nove sobe, Nella se oseća sitnom. Marin izgleda samo nezadovoljno.
“Cornelia je izvezla previše”, kaže. “Ali nadamo se da će se Johannes ženiti samo jednom.”

Jastuci s monogramima, nov prekrivač i dva para nedavno osveženih zastora.

“Težina baršuna potrebna je da zaustavi maglu s kanala”, pripomene Marin. “Ovo je bila moja soba”,