Četrnaestog januara1922., na povratku iz tekstilne tvornice „Tarbuch i Loewenthal“, Emma Zunz u dnu ulaznog predvorja zatekla je pismo sa žigom iz Brazila, iz kojega je razabrala da joj je umro otac. Najpre su je žig i omotnica zavarali; potom ju je uzbudio nepoznati rukopis. Desetak nespretno sročenih redaka ispunio je celu stranicu; Emma je pročitala da je gospodin Maier zabunom popio prejaku dozu sedativa i preminuo u bolnici u Bagéu trećeg januara te godine. Obavest je potpisao neki očev znanac iz istog pansiona, neki Fein ili Fain, rodom iz pokrajine Rio Grande, koji nije znao da se obraća pokojnikovoj kćeri. Emmi je papir ispao iz ruke. Prvo ju je obuzeo osećaj mučnine u želucu i slabosti u kolenima; zatim je zaželela da već bude sutrašnji dan. Odmah je uvidela da je ta želja uzaludna, zato što je očeva smrt bila jedini događaj na svetu, koji će se beskonačno obnavljati. Podigla je papir i otišla u svoju sobu. Krišom ga je spremila u ladicu, kao da na neki način već zna ono što će se kasnije dogoditi. Možda je to već počela naslućivati; već je bila ona koja će biti.
U tami što se gusnula, Emma je do kraja tog dana oplakala samoubistvo Manuela Maiera koji je prohujalim sretnim danima bio Emmanuel Zunz. Sećala se letovanja na posedu blizu Gualeguaya, sećala se (pokušala se setiti) majke, sećala se kućice u Lanusu što su je prodali na aukciji, sećala se žutih rombova na prozoru, sećala se anonimnih pisama s umetnutim člankom o „blagajnikovoj proneveri“, sećala se (i to nikad neće zaboraviti) kako joj se otac u zadnjoj noći zakleo da je tu lopovštinu počinio Loewenthal, Aaron Loewenthal, najpre upravnik tvornice, a sada njen suvlasnik. Emma je od 1916. Čuvala tu tajnu. Nikome je nije odala, čak ni najboljoj prijateljici, Elsi Urstein. Možda je izbegavala preteranu prisnost; možda je mislila da je tajna veže sa pokojnikom. Loewenthal nije znao da ona zna; ta beznačajna okolnost pridavala je Emmi Zunz osećaj moći. Te noći nije zaspala, i kad su prvi traci svitanja izoštrili pačetvorinu prozora, njezin plan već je bio skovan. Potrudila se da taj dan, koji joj se učinio beskrajnim, protekne kao i ostali. U tvornici se šuškalo o štrajku; Emma se, kao i uvek, izjasnila protiv svakog nasilja. Kad je u šest završio posao, otišla je s Elsom u ženski klub s gimnastičkom dvoranom i bazenom. Obe su se upisale; morala je ponavljati ime i prezime; morala je tom prilikom slušati neukusne šale. S Elsom i mlađom sestrom Kronfuss dogovorila se u koji će bioskop otići u nedelju po podne. Zatim se poveo razgovor o momcima, i niko nije očekivao da Emma štogod kaže. U aprilu puni devetnaestu, ali joj muškarci, još, ulevaju gotovo patološki strah… Na povratku je skuvala juhu od tapioke i povrća, rano je večerala, legla i prisilila se da zaspi. Tako je u svakojakim obavezama i rutini protekao petak, petnaesti, dan koji je prethodio izvršenju plana.
U subotu ju je probudilo nestrpljenje. Nestrpljenje, a ne teskoba, i posebno olakšanje što je konačno svanu taj dan. Više ne mora kovati plan i smišljati pojedinosti: za nekoliko sati događaji će se glatko odvijati. U Prensi je pročitala da brod „Nordstjarnen“ iz Malmöa, isplovljava te noći s gata broj 3; telefonirala je Loewenthalu, natuknula je da želi da mu saopšti nešto važno u vezi sa štrajkom, mimo znanja svojih drugarica, i obećala da će se predvečer navratiti u njegov ured. Glas joj je podrhtavao; ništa čudno za potkazivačicu. Tog se jutra nije zbilo ništa posebno. Emma je radila do podneva i s Elsom i Perlom Kronfuss utanačila pojedinosti oko nedeljnog izleta. Legla je posle jela i sklopljenih očiju ponovo je razmotrila skroviti plan. Pomislila je da će završna faza biti manje grozna od prve i da će joj podariti osećaj trijumfa i pravde. Odjednom je uzbuđeno ustala i otvorila ladicu na komodi. Ispod slike Miltona Sillsa, gde ga je sakrila pretprošle noći, nalazilo se Fainovo pismo. Niko ga nije mogao videti; počela ga je čitati, a onda poderala.
Bilo bi teško, i možda neumesno, koliko-toliko, stvarno opisati ono što se zbivalo toga popodneva. Pakao je obeležen nestvarnošću, to obeležje možda istovremeno ublažava njegovu stravičnost. Kako da bude verodostojan pothvat u koji gotovo ne veruje njegov izvršilac, kako obnoviti taj kratkotrajni haos kojega si danas Emino sećanje gnuša i odriče? Emma je živela oko Almagra, u ulici Liniers; znamo da je tog popodneva otišla u luku. Možda joj se na odvratnoj aveniji Paseo de Julio pričinilo da je ogledala umnožavaju, svetlost prokazuje i požudne oči razgolićuju, ali je razumnije pretpostaviti da je najpre, potpuno neprimećena, lutala pod ravnodušnim svodovima vašarišta… Zašla je u dva-tri bara, zapamtila rutinu ili trikove onih žena. Napokon je pronašla posadu s „Nordstjarnena“. Pobojala se da joj jedan mladac izmamiti kakvu nežnost, pa se odlučila za drugoga, koji je, po svoj prilici, bio niži rastom od nje i prostačina, da ne okalja čistoću strahote. Taj ju je čovek poveo nekim ulazom, zatim sumnjivim tremom, zatim zavojitim stubištem, zatim predvorjem (u kojem se nalazilo okno s rombovima nalik na one u Lanúsu, zatim nekim hodnikom i zatim do vrata koja su se zatvorila. Značajni događaji izvan su vremena, bilo zato što im je neposredna prošlost nekako odsečena od budućnosti, bilo zato što im sastavni delovi nisu uzastopni.
Je li u tom vremenu izvan vremena, u tom mutnom kovitlacu nepovezanih i groznih osećaja, Emma Zunz barem jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se žrtvuje? Rekao bih da jeste, i da u tom času njezin očajnički naum zamalo nije propao. Pomislila je na to s tupom preneraženošću i odmah utonula u vrtoglavicu. Muškarac, Šved ili Finac, nije govorio španski; bio joj je instrument kao i ona njemu, ali ona je za poslužila užitak, a on za pravdu.
Kad je ostala sama, Emma nije odmah otvorila oči. Na noćnom ormariću nalazio se novac što ga je ostavio muškarac. Emma se pridigla i rasparala ga kao što je nedavno učinila s pismom. Paranje novca jest svetogrđe, baš kao i bacanje hleba: Emma se u isti mah pokajala. Čin oholosti, na taj dan… Strah joj se utopio u telesnoj tuzi, u odvratnosti. Odvratnost i tuga sapinjale su je, ali je Emma sporo ustala i počela se odevati. U sobi su boje tamnile; padao je poslednji sumrak. Emma je uspela izaći neopazice; na uglu je ušla u tramvaj koji je vozio u zapadni deo grada. U skladu s planom, odabrala je jedno od prednjih sedala, da joj ne vide lice. Možda joj je godilo što je tokom dosadnog promicanja ulica uvidela da protekli događaj nije narušio poredak stvari. Vozila se proređenim i mutnim četvrtima, prateći ih pogledom i smesta zaboravljajući, i sišla u jednoj od pokrajnjih ulica oko šetališta Warnes. Paradoksalno, umor joj je davao snage, zato što ju je silio da se usredotoči na pojedinosti svoje pustolovine i zastirao joj pozadinu i cilj.
Aarona Loewenthala svi su smatrali ozbiljnim čovekom; malobrojni prijatelji, škrcem. Stanovao je na gornjem spratu tvornice, sam. Živeći na pustoj periferiji, bojao se lopova; u tvorničkom dvorištu držao je velikog psa, a u ladici pisaćeg stola – što su svi znali – revolver. Prethodne je godine dolično oplakao iznenadnu smrt svoje žene – iz porodice Gauss, koja je u brak donela bogati miraz – ali njegova prava strast bio je novac. U dubini duše pomalo je patio što taj novac teže zarađuje nego što ga čuva. Bio je jako pobožan: smatrao je da je s Gospodom sklopio tajni savez po kojem su mu, u naknadu za molitve i pobožna dela, nedela oproštena, Ćelav, krupan, u crnom odelu, s tamnim cvikerima i riđe brade, stajao je pokraj prozora, očekujući poverljiv izveštaj radnice Zunz.
Ugledao ju je kako otvara gvozdena vrata (što ih je bio namerno odškrinuo) i prelazi preko mračnog dvorišta. Video je kako je zaobišla vezanog psa kad je stao lajati. Emmine usne micale su se kao da potiho moli; ponavljale su, umorno, presudu što će je gospodin Loewenthal čuti pre negoli umre.
Sve se nije dogodilo kako je Emma Zunz predvidela. Od prethodne zore često je sebe zamišljala kako, naperivši odlučno revolver, primorava tu hulju da prizna ogavnu krivicu i tumači smeli plan koji će Božjoj Pravdi omogućiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Nije želela da je stigne kazna, i to ne iz straha, nego zato što se smatrala oruđem Pravde.) Posle toga, hitac u prsa zapečatiće Loewenthalovu sudbinu. Ali, stvari se nisu tako odvijale.
Našavši se pred Aaronom Loewenthalom, pre negoli neodloživu potrebu da osveti oca, Emma je osetila neodoljivi poriv da se osveti za gadosti koju je zbog toga morala podneti. Posle toga podrobno zasnovanog obeščašćenja mora ga ubiti. Nema vremena za suvišna prenemaganja. Sedeći, plaho se ispričavala Loewenthalu, pozvala se (kao potkazivačica) na dužnu odanost, spomenula nekoliko imena, natuknula još neka i zamukla, kao da ju je savladao strah. Kada se on, sumnjičav zbog takvog ponašanja, ali iskazujući razumevanje, vratio iz blagovaonice, Emma je iz ladice već bila izvukla teški revolver. Dvaput je pritisnula obarač. Krupno telo stropoštalo se kao da su ga hici i dim razbili, razbila se čaša s vodom, lice su je zapanjeno i besno pogledalo, usta na tom licu stale su joj dobacivati kletve na španskom i na jidišu. Kletve nisu prestajale; Emma je morala ponovo opaliti. Vezani pas u dvorištu počeo je besomučno lajati, iz psovačkih pokuljala je nagla krv i natopila bradu i odeću. Emma je stala izricati pripremljenu optužbu („Osvetila sam oca, i kazna me neće stići…“), ali je nije dovršila, jer je gospodin Loewenthal izdahnuo. Nikad neće saznati što je sve od toga dokučio.
Besomučni lavež podseti je da nije sve gotovo. Dovela je divan u nered, na truplu raskopčala kaput, skinula mu krvave cvikere i odložila ih na kartoteku. Zatim je podigla slušalicu i stala ponavljati ono što će često ponoviti, ovim ili sličnim rečima: Dogodilo se nešto neverovatno… Gospodin Loewenthal pozvao me pod izlikom da se radi o štrajku… Silovao me, ubila sam ga…
Priča je, zapravo bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, zato što je, u biti, bila istinita. Istinit je bio ton Emme Zunz, istinski stid, istinita mržnja. Istinito je bilo poniženje što ga je podnela; lažne su bile samo okolnosti, vreme i jedno ili dva imena.
Prevod: Milivoj Telećan i Marko Grčić
izvor
Нема коментара:
Постави коментар