Honore de Balzac, Sjaj i beda kurtizana ( odlomak )

PRVI DEO
Kako ljube bludnice


Godine 1824. na poslednjem plesu u Operi velikom je broju krabulja zapela za oko lepota nekoga mladića koji je šetao po hodnicima i po foajeu. Držao se kao čovek koji traži neku ženu koju su
nepredviđene zapreke zadržale kod kuće. Tajna je ovoga čas nehajnog čas žurnog hodanja poznata samo starim ženama i nekolicini iskusnih danguba. Kod ovakva ogromnog sastanka, gomila slabo
promatra gomilu, interesi su strašni, čak je i besposlica zaposlena. Mladoga je gizdelina toliko zaokupljala njegova nemirna potražnja da uopšte nije opazio svoj uspeh: podrugljivo zadivljene poklike nekih krabulja, ozbiljnoga divljenja, zagrižljivih šala i slatkih reči nije on ni čuo ni video. Premda ga je njegova lepota stavljala u red onih izuzetnih osoba koje dolaze na ples u Operu da tamo dožive kakvu pustolovinu, i koje očekuju kao što su ljudi nekad čekali dobitak na ruletu, dok je još Frascati živeo, ipak se činilo da je poput građanina siguran da će dobro provesti svoju veče; po svoj je prilici to bio junak jedne od onih tajna što se odigravaju među tri osobe, onih tajna od kojih se sastoji čitav krabuljni ples u Operi i koje su poznate samo onima što u njima igraju ulogu. Za mlade je naime
žene koje idu na nj da bi mogle reći »Videla sam«, za ljude iz pokrajine, za neiskusne mladiće i za strance, Opera tada verovatno palača umora i dosade. Njima je ta crna, spora i stisnuta gomila, koja
hoda amo-tamo, koja se valja, okreće amo-tamo, penje se i silazi, i koja se može usporediti samo s mravima na njihovu mravinjaku, tako malo razumljiva kao berza bretonskom seljaku, komu je nepoznato postojanje glavne knjige državnih verovnika. Osim retkih izuzetaka, muškarci se u Parizu ne maskiraju: muškarac u dominu daje smešan utisak. U tome se pokazuje genij naroda. Ljudi koji žele sakriti svoju sreću mogu ići na ples u Operu a da na nj ne đođu, a maske koje su bezuslovno prisiljene da uđu, odmah odlaze. Najzabavniji prizor, čim se otvori ples, pruža gužva na vratima
što je stvara val ljudi koji odlaze i sudaraju se s onima koji dolaze. Zakrabuljeni su dakle muškarci ili ljubomorni supruzi koji dolaze uhoditi svoje žene ili muževi koji imaju kakvu ljubavnu pustolovinu pa neće da ih uhode njihove žene: oba ta položaja jeđnako izazivaju smeh. Tako je toga mladića. a da
nije ni znao, kao ubica sledila neka debela i kratka maska, koja se valjala kao kakva bačva. Za svakoga stalnog gosta Opere ovaj je domino odavao kakva upravnog činovnika, menjačkog agenta, bankara, beležnika, ukratko nekog građanina koji sumnja u svoju nevernu ženu. U visokom društvu niko zaista ne trči za dokazima koji bi ga mogli poniziti. Već je više krabulja jedna drugoj smejući se pokazalo ovu nakaznu ličnost, druge su je oslovile, neki su joj se mladići rugali. Širina njezinih pleća
i njezino držanje pokazivalo je očiti prezir za ova beznačajna zadirkivanja. Ona je išla kamo ju je vodio taj mladić, kao progonjeni vepar koji ne mari za tanad što mu zuji oko ušiju, ni za pse što za njim laju. Premda bi se na prvi pogled bilo moglo činiti da su oni koji su došli radi užitka kao i oni koji su došli zbog zabrinutosti obukli isto odelo, onu poznatu venecijansku crnu odeću, i mada je sve na plesu u Operi isprepleteno; različiti se krugovi od kojih sc sastoji pariško društvo među
sobom nalaze, prepoznavaju i promatraju. Neki upućeni imaju tako jasne pojmove da im je ta nečitljiva knjiga interesa ćitljiva kao kakav zanimljiv roman. Za stalne goste ovaj dakle čovek
nije mogao ići za kakvom ljubavnom pustolovinom, jer bi tada zasigurno nosio kakav dogovoreni crveni, beli ili zeleni znak koji odaje već odavno pripravljenu sreću. Nije li se radilo o nekoj
osveti? Kad su videle masku koja je tako izbliza sledila toga mladića — miljenika žena, neke su dangube ponovo svratile svoju pozornost na ono lepo lice na koje je užitak stavio božansku aureolu. Mlađić ih je interespopvao: što je više hodao amo-tamo, to je veću radoznalost pobuđivao. Sve je kod njega uostalom ukazivalo na to da je navikao na otmen život. Prema nekom kobnom zakonu za naše doba, jedva postoji kakva bilo fizička bilo moralna razlika između najotmenijega, najbolje odgojenoga sina koga vojvode i pera i ovoga dražesnog mladića kojega je još nedavno usred Pariza davila beda svojim gvozdenim rukama. Lepota i mladost su kod njega mogle sakriti duboke ponore, kao i kod mnogih mladića koji hoće da igraju kakvu ulogu u Parizu a nemaju potrebnog kapitala za svoje zahteve i koji svaki dan stavljaju na kocku sve za sve, žrtvujući bogu kojemu se u ovom kraljevskom gradu najviše umiljavaju: slučaju. Ipak su njegovo odelo i njegovo držanje bili besprekorni, hodao je po klasičnom parketu foajea kao stalan gost Opere. Ko nije opazio da tamo kao i na svim mestima Pariza postoji neki način držanja koji odaje ko si, štoa radiš, odakle dolaziš i što hoćeš?
— Krasna li mladića! Ovde se čovek može okrenuti da ga vidi - reče neka maska u kojoj su stalni plesni gosti prepoznali otmenu gospođu.
— Ne sećate li ga se? — odgovori joj muškarac koji joj je dao ruku. A gospođa vas je du Chatelet upoznala s njim...
— Šta? To je lekarev sin u koga se bila zaljubila i koji je postao novinarom, ljubavnikom gospođice Coralije?
— Ja sam mislio da je suviše duboko pao a da bi ikada mogao opet isplivati na površinu i ne razumem kako se može opet pojaviti u pariškom društvu - reče grof Siksto du Chatelet.
— Izgleda kao knez - reče maska - i nije mu to dala ona glumica s kojom je živeo. Moja nećakinja, koja ga je otkrila, nije ga znala tako udesiti. Volela bih upoznati ljubavnicu toga Sargina. Recite mi nešto iz njegova života što bi mi omogućilo da ga uznemirujem. Ovaj je par, koji je mladića sledio šapćući, tada oštro promatrala maska širokih ramena.
— Dragi gospodine Chardon - reče prefekt Charente primajući gizdelina za ruku — dopustite mi da vas upoznam s jednom osobom koja se želi ponovo s vama upoznati...
— Dragi grofe Chatelet -odgovori mladić - upravo me ta osoba poučila kako je smešno ime koje mi dajete. Kraljev mi je ukaz vratio ime Rubempre, ime mojih predaka po majci. Premda su novine javile ovu činjenicu, ona se tiče tako neznatne ličnosti, te se ne stidim da na nju podsetim svoje prijatelje, svoje neprijatelje i ravnodušne: vi se ubrojite među one koje hoćete, ali sam siguran da ćete odobriti meru koju mi je savetovala vaša žena kad je još bila samo gospođa de Bargeton.
         Ovaj je fini žalac nasmejao markiza, a kod prefekta Charente izazvao je nervozno drhtanje.
— Reći ćete joj - nadoda Lucien - da ja sad nosim crveni grb s s besnim bikom od srebra na zelenom polju.
— Srebrnoga bika... -ponavljao je Chatelet.
— Gospođa će vam markiza objasniti, ako ne znate, zašto je ovaj stari grb nešto bolje nego komornički ključ i carske zlatne pčele koje se nalaze na vašem, i to na veliku žalost gospođe
Chatelet, rođene Negrepelisse d’Espard... - živo reče Lucien.
— Budući da ste me prepoznali, ne mogu vas više uznemiravati, i ne bih vam mogla objasniti do koje rne mere zanimate. - reče mu tiho markiza d’Espard čudeći se njegovoj bezobraštini i sigurnosti koju je taj od nje nekad prezreni čovek stekao.
— Dopustite mi onda, gospođo, da sačuvam jedinu mogućnost koju imam da zaokupljam vaše misli, ostavite me u ovoj tajanstvenoj poluseni — reče on sa smeškom kao onaj čovek koji neće sigurnu sreću izvrgavati pogibelji.
      Markiza nije mogla suzdržati malu naglu kretnju kad je osetila da ju je, prema jednome engleskom izrazu, Lucienova pravilnost presekla.
— Čestitam vam zbog promene staleža — reče grof du Chatclet Lucienu.
— A ja primam čestitku kao što mi je izričete - odvrati Lucien i pozdravi markizu s neizmernom draži.
— Naduvenac! — reče tiho grof gospođi d’Espard, — Konačno je osvojio svoje pretke.
— Kad je naduvenost kod mladića upravljena protiv nas, gotovo uvek ukazuje na neku osobu koja vrlo visoko stoji, jer među nama ona ukazuje na nesreću. Stoga bih volela poznati onu od naših prijateljica lcoja je ovu lepu pticu uzela pod svoju zaštitu. Možda bih tada našla mogućnost da se večeras zabavljam. Moj je anonimni list bez sumnje zloba koju je spremila neka moja suparnica, jer je u njemu govora o ovom mladiću; njegovu mu je bezobraštinu po svoj prilici neko diktirao: pratite ga. Ja ću uzeti ruku vojvode de Navarreinsa, pa ćete me opet lako moći naći.
U onom se trenutku kad je gospođa d’Espard htela osloviti svoga rođaka tajanstvena maska postavi između nje i vojvode da joj šapne u uvo: Lucien vas Ijubi, on je pisac pisamca; vaš je prefekt njegov
najveći neprijatelj, pa zar se onda mogao pred njim izjasniti?
       Neznanac se udalji i ostavi gospođu d’Espard u dvostrukom iznenađenju. Markiza nije poznavala nikoga na svetu koji bi bio kadar igrati ulogu ove maske. Bojala se stupice pa sedne i sakrije se. Grof Siksto du Chatelet, kojemu je Lucien skratio naslov za ono njegovo častohlepno »du« svakako s namerom koja je mirisala na dugo smišljanu osvetu, sledio je izdaleka ovoga gizdelina. Uskoro se sastane s nekim mladićem kojemu je, kako je mislio, mogao govoriti od srca k srcu.
— No, Rastignac, jeste li videli Luciena? Potpuno se promenio u držanju i u mišljenju.
— Da sam tako lep mladić kao on, ja bih bio još bogatiji od njega - odgovori mladi rasipnik laganim ali finim tonom koji je izražavao vedru šalu.
—Ne - šapne mu u uho krupna maska i vrati mu sto puta milo za drago tonom kojim je izrekao ovu jednu jedinu reč.
      Kako Rastignac nije bio takav čovek da proguta uvredu, ostao je kao gromom ošinut i dao se odvesti k prozoru nekom gvozdenom  rukom koje se nije mogao otresti.
— Vi mladi petliću iz kokošinjca mame Vauquer, kojemu je nedostajalo srčanosti da zgrabi milione tate Taillefera kad je već najveći deo posla bio gotov, za vašu ličnu sigurnost znajte ovo: ako se ne budete prema Lucienu vladali kao prema bratu koga volite, vi ste u našim rukama, a mi nismo u vašima. Ćutnja i odanost! Inače ću se ja umešati u vašu igru i srušiću vaše kegle. Lucien de Rubempre se nalazi pod zaštitom najveće današnje sile - crkve. Birajte između života i smrti. Vaš odgovor?
      Rastignacu se vrtelo u glavi kao čoveku koji je zaspao u šumi i probudio se pokraj izgladnele lavice. Bojao se, ali je bio bez svjedoka: u takvim prilikama i najodvažnije ljude hvata strah.
— Samo on može znati i usuditi s e ... - reče za sebe poluglasno.
     Maska mu stisne ruku kako bi ga sprečila da završi svoju rečenicu.
— Postupajte kao da je to on -reče.
      Rastignac se vladao kao milioner na otvorenoj cesti koji je video kako razbojnik nišani na nj: predao se. Moj dragi grofe - reče on du Chateletu kad se vratio k njemu - ako vam je stalo do vašeg položaja, postupajte s Lucienom de Rubempreom kao s čovekom koga ćete jednoga dana videti na mnogo višem položaju no što je vaš.
     Maski je izbegla jedna kretnja zadovoljstva, i ona opet pođe Lucienovim tragom.
— Moj dragi, vrlo ste brzo promenili svoje mišljenje o njemu- odgovori s pravom začuđeni prefekt.
— Jednako tako brzo kao oni koji sede u centru a glasaju. s desnicom — odgovori Rastignac tome prefektu-narodnom poslaniku koji još pre nekoliko dana nije glasao za vladu.
— Ima li još danas mišljenja? Postoje samo interesi — upadne des Lupeaulx, koji ih je slušao. — 0 čemu se radi?
— O gospodinu de Rubempreu, koga mi Rastignac želi prikazati kao neku ličnost — reče narodni poslanik generalnom sekretaru.
— Moj dragi grofe — odgovori mu ozbiljno des Lupeaulx - gospodin de Rubempre je vrlo zaslužan mladić i ima tako dobro zaleđe da bih bio presretan kad bih s njime opet mogao sklopiti poznanstvo.
— Tu će brzo pasti u osinjak razvratnika našega doba — reče Rastignac.

    Tri su se sugovornika okrenula prema uglu u kojem je stajalo nekoliko književnika, više manje slavnih ljudi, i nekolicina razvratnika.
    Ova su gospoda iznosila svoje primedbe, svoje dosetke i zlobne šale pokušavajući se zabavljati i očekujući kakvu zabavu. U ovoj zbrda-zdola sastavljenoj skupini bilo je ljudi s kojima je Lucien dolazio u dodir, a oni su pod prividno lepim postupcima prema njemu skrivali rđave namere.
— No, Luciene, moje dete, moj ljubimče, opet smo se potkožili, okrpali. Odakle dolazimo? Opet smo pomoću darova iz Florinina budoara uzjahali na konja? Vrlo dobro, moj mladiću!- reče mu Blondet puštajući Finotovu ruku da prijateljski obuhvati Luciena oko struka i da ga pritisne na svoje srce.
     Andoche Finot je bio vlasnik jednoga časopisa u kojemu je Lucien gotovo besplatno radio, a Blondet ga je obogaćivao svojom saradnjom, svojim razborom, svojim mudrim savetima i dubinom svojih pogleda. Finot i Blondet su oličavali Bertranda i Ratona, s tom razlikom što je La Fontainova mačka konačno opazila da je varaju, dok je Blondet, premda je znao da ga vara, Finotu dalje služio.      Ovaj sjajni condottiere pera morao je zaista biti dugo rob. Finot je sakrivao surovu volju pod nezgrapnim vanjskim oblicima, pod pospanom bezobraznom gluposti, koja je toliko bila presvučena tako tankim slojem duha kao što je kruh nadničara namazan tankom naslagom češnjaka. On je znao
spremiti u svoj ambar sve ono što je napabirčio — ideje i škude - po poljima nesređenoga života kakav provode književnici i političari. Blondet je na svoju nesreću plaćao svojom snagom za svoje mane i za svoju lenost. Kako je uvek zapadao u nevolje, on je pripadao onoj vrsti ođličnih ljudi koji sve mogu za sreću drugih a ništa ne mogu za svoju, onim Aladinima koji dopuštaju da neko posudi od njih svetiljku. Ovi divni savetnici imaju oštrouman i valjan duh kad ga ne muči lični interes.
Kod njih radi mozak a ne mišica. Odatle ona nestalnost njihova značaja i odatle onaj prekor kojim ih satiru slabiji duhovi. Blondet je delio svoju novčarku s drugom kojega je dan pre uvredio, jeo je, pio i spavao s onim -kojega je sutrađan nameravao da zadavi. Ovi su zanimljivi paradoksi opravdavali sve. Kako je sav svet shvatao kao šalu, ni sam nije hteo da ga shvataju ozbiljno. Bio je mlad, omiljen, gotovo slavan, sretan, pa se nije kao Finot brinuo za to da stekne potreban imetak za stare dane.
Najveća je možda hrabrost u ovaj čas bila potrebna Lucienu da odbrusi Blondetu kao što je odbrusio gospođi d'Espard i Chateletu. Ali su kod njega na žalost užici taštine sprečili delovanje ponosa, koji je sigurno začetnik mnogih velikih dela. Njegova je taština slavila slavlje u pređašnjem susretu: pokazao se bogat, sretan i pun prezira prema onim dvema osobama koje su ga prezrele kad je bio siromašan i bedan. Ali zar je pesnik, kao neki stari diplomata, mogao bezobzirno napasti dvojicu takozvanih prijatelja koji su ga primili u nuždi, kod kojih je spavao u vreme svoje nevolje? Finot, Blondet i on su se zajedno ponižavali, oni su slavili orgije koje nisu samo proždirale novac njihovih
poverilaca. Kao oni vojnici koji ne znaju svoju hrabrost upotrebiti na pravom mestu, Lucien je tada učinio ono što radi mnogo ljudi u Parizu: on se ponovo osramotio, jer je prihvatio Finotovu ruku i nije odbio Blondetcvo milovanje. Ko se bavio novinarstvom, ili ko se još njime bavi, dolazi u krutu nuždu da pozdravlja ljude koje prezire, da se smeši svome najvećem neprijatelju, da trpi najsmradnije prostote, da prlja sebi prste, da svojim napadačima plati milo za drago. Čovek se navikava na to da gleda kako se čini zlo, da ga propušta; najpre ga odobrava, a na koncu ga i sam čini. S vremenom se
dušu umanjuje, jer je prlja sramotni i neprestani kompromis, pokretač plemenitih misli rđa, šarke se banalnosti troše i okreću same od sebe. Alcesti postaju Filintima, značajevi slabe, talenti se kvare, vere u lepa dela nestaje. Takav koji se nekad hteo ponositi svojim napisanim stranicama rasipa svoju
snagu na jadne članke za koje ga njegova savest pre ili kasnije pokorava kao za isto toliko rđavih dela. Bili su došli, kao što se dogodilo kod Lousteaua i Vernoua, da postanu veliki pisci, a poslali su nemoćni novinari. Stoga se ne mogu dovoljno pohvaliti oni u kojih je značaj na visini njihova talenta: ljudi d’Arthezova kova, koji znaju sigurno hodati po liticama književnoga života. Lucien nije znao što da odgovori na Blondetovo laskanje, jer je njegov duh na Luciena neodoljivo zavodnički
delovao, i on je kao razvratnik sačuvao svoju vlast nad svojim učenikom, a osim toga je zbog svog ljubavnog odnosa s groficom de Montcornet zauzimao visok položaj u otmenom društvu.
— Jeste li baštinili od kakvoga ujaka? - upita ga Finot s podrugljivim izrazom lica.
— Ja sam počeo, kao i vi, sistematski izrabljivati glupake - odgovori Lueien jednakim tonom.
— Gospodin jamačno ima kakav časopis, kakve novine? - upita Andoche Finot bezobrazno naduveno kao izrabljivač prema onome koga izrabljuje.
— Imam nešto bolje -odvrati Lucien, jer mu je taština, koju je povredila neprirodna nadmoć glavnog urednika, povratila svest o njegovom novom položaju.
— A što vi imate, moj dragi? ...
— Imam stranku.
— Postoji li Lucienova stranka? — upita Vernou smešeći se.
— Finot, ovaj te dečak daleko pretekao, to sam ti i prorekao.Lucien ima talenta, nisi znao s njim dobro postupati, nego si ga mučio. Pokaj se, ti surovi klipane! - poviče Blondet.
     Blondet je bio lukav kao lija i nazrevao je u Lucienovu govoru, kretnjama i licu više od jedne tajne. Premda ga je ublaživao, znao mu je upravo tim rečima stezati podbradnjak uzde. Hteo je doznati razloge zašto se Lucien vratio u Pariz, njegove namere i sredstva za život.
— Klekni na kolena pred ovom moći koju nikad nećeš imati, ma bio ti sto puta Finot bio ti sto puta Finot — nastavi on. — Pripusti gospodina, i to smesta, u broj jakih ljudi kojima pripada budućnost. On je naš! Duhovit je i lep: ne sme li i on uspeti prema onoj tvojoj: quibuscumque viis. Evo ga pred nama u njegovoj milanskoj bojnoj opremi, sa snažnim napola izvučenim bodežom i razvijenom zastavom. — Boga ti, Luciene, a gde si omaknuo ovaj krasni prsluk? Samo ljubav može naći takva sukna. Imamo li stan? Ovaj čas mi je potrebno znati adrese svojih prijatelja, ne znam gde ću noćas spavati. Finot me je pod prostačkom izlikom da će imati ljubavni doživljaj za noćas bacio van.
— Moj dragi — odgovori Lucien - provodim u životu aksiom s kojim je čovek siguran da će mirno živeti: Fuge, late, tace. Ostavljam vas.
— Ali ja ne ostavljam tebe dok mi ne platiš onaj sveti dug, onu malu večeru! Hm? — reče Blondet, koji je suviše voleo dobro da omasti brkove i koji se dao častiti kad je bio prazne kese.
— Kakvu večeru? - upita Lucien s nestrpljivom kretnjom.
— Ne sećaš li se? Evo po tome prepoznajem kad nekom prijatelju dobro pođe: sve zaboravlja.
— Zna on što nam je dužan, jamčim za njegovo srce — reče Finot prihvatajući Blondetovu šalu.
— Rastignac — reče Blondet hvatajući za ruku ovoga mladoga rasipnika upravo kad je došao do gornjega kraja foajea u blizinu stuba gde su stajali tobožnji prijatelji — radi se o večeri: ta i vi ćete biti s nama... ako gospodin - nastavi on ozbiljno pokazujući na Luciena — ne bude i nadalje poricao taj dug časti: on je to kadar.
— Gospodin de Rubempre, jamčim, nije kadar da to učini- reče Rastignac, misleći na sasvim nešto drugo nego na obmanjivanje.
— Evo Bixioua — usklikne Blondk — on će također doći, bez njega nije ništa potpuno. Bez njega mi ni šampanjac ne razvezuje jezik, i sve mi je bljutavo, pa i najbolje šale.
— Moji prijatelji — reče Bixiou — vidim da ste se okupili oko čuda dana. Naš dragi Lucicn obnavlja Ovidijeve Metamorfoze. Kao što su se bogovi pretvarali u retko povrće i druge stvari da zavedu žene, tako se naš Chardon pretvorio u plemića da zavede ... koga? ... Charlesa X! Moj dragi Luciene — reče on primajući ga za dugme njegova kaputa - kad novinar postane veliki gospodin, zaslužuje lepu mačju deraču. Na njihovom mestu - reče taj nemilosrdni šaljivac pokazujući na Finota i Vernoua — ja bih te načeo u njihovim malim novinama, ti bi mi doneo stotinjak franaka: deset stubaca dobrih dosetki.
— Bisiou - reče Blondet - ugostitelj nam je svet dvadeset četiri sata pre gozbe i dvanaest sati posle nje: naš dični prijatelj daje nam večeru.
— Kako! Kako! - nastavi Bbđou - a šta je potrebnije nego jedno veliko ime sačuvati od zaborava i obdariti darovima ubogo plemstvo talentiranoga čoveka? Luciene, ti uživaš poštovanje štampe, kojoj si bio najljepši ukras, a mi ćemo te podupirati.
— Finot, nekoliko redaka u uvodnom članku! — Blondet, jedan lukav člančić na četvrtoj stranici tvojih novina! Najavimo da je izašla najbolja knjiga našega doba: »Strelac Karla IX«. Zamolimo
Dauriata da nam izda »Ivančice«, ove božanske sonete francuskoga Petrarke. Podignimo svoga prijatelja na štitu štampanoga papira koji stvara i uništava slavu.
— Ako hoćeš večeru - reče Lucien Blondetu da se otrese ove skupine koja je postajala sve većom — čini mi se da nije trebalo da upotrebiš hiperbolu ni parabolu sa svojim starim prijateljem, kao da je on kakva budala. Sutra naveče kod Lointiera - reče živahno kad je video kako dolazi neka žena prema kojoj je požurio.
— Oh! oh! oh! - reče Bixiou podrugljivo menjajući glas kod svakoga usklika, kad mu se činilo da prepoznaje masku prema kojoj je Lucien išao - to zaslužuje da se potvrdi. I on je sledio taj lepi par, prestigao ga i promotrio ga oštrim pogledom, te se vratio na veliko zadovoljstvo svih ovih
zavidnika koji su hteli znati odakle dolazi promena Lucienovih novčanih sredstava.
— Moji prijatelji, vi već odavna poznate sreću gospodina de Rubemprea — reče im Bixiou. — To je nekadašnji des Lupeaulxov »štakor«. Sada je već zaboravljena izopačenost, koja je još u početku
ovoga veka bila vrlo raširena, a sastojala se u raskoši »štakora«. »Štakorom« - ta je reč u tom smislu već zastarela - zvala se devojčica od deset do jedanaest godina, statistica u nekom pozorištu, naročito u Operi, koju su neki razvratnici odgojili za opačinu i besramnost. »Štakor« je bio nekakav paklenski
paž, ulično derište kojemu su se oprašlali svi uspeli pothvati. »Štakor« je mogao sve uzeti, čovek ga se morao čuvati kao opasne životinje, on je unosio u život elemenat veselosti kao nekada Scapin, Sganarelle i Frontin u nekadašnju komediju. »Štakor« je bio suviše skup: nije donosio ni časti ni koristi ni užitka. Mode »štakora« je tako potpuno nestalo da je danas malo ljudi znalo tu intimnu pojedinost otmenoga života pre restauracije, sve do trenutka kad su neki pisci ponovo uzeli »štakora«
kao novu temu.
— Kako! Zar bi nam Lucien, koji je ubio Coraliju, oteo Torpillu?- upita Blondet.
Kad je maska s atletskim oblicima čula to ime, nehotice se trgla. To je Rastignac opazio, premda je trzaj bio prikriven.
— To nije moguće! — odgovori Finot. — Torpille nema ni prebijene pare da bi je komu dala: ona je od Florine posudila hiljadu  franaka, kako mi je rekao Nathan.
— Oh! gospodo, gospodo! ... - reče Rastignac pokušavajući braniti Luciena protiv tako ogavnih podvala.
— Onda je — usklikne Vernou - nekadašnji uzdržavani Coralijin ljubavnik postao tako krepostan? ...
— Oh, baš mi tih hiljadu franaka -  reče Bixiou — dokazuju da naš Lucien živi s Torpillom ...
— Kako nenadoknadiv gubitak trpi elita književnosti, nauke, umetnosti i politike! — reče Blondet. — Torpille je jedina raspuštena devojka od koje se može izgraditi lepa kurtizana: nikakva obrazovanost nije je pokvarila, ne zna ni čitati ni pisati: ona bi nas razumela. Mi bismo svojoj epohi darovali jedan od onih prekrasnih aspazijanskih likova bez kojih nerna velikoga veka. Vidite kako gospođa du Barry dobro pristaje XVIII veku, Ninon de Lenclos XVII, Marion de Lorme XVI, Imperia XV, Flora Rimskoj republici, koju je ona izabrala za svoju baštinicu, i koja je njezinom ostavštinom mogla isplatiti svoj državni dug. Šta bi bio Horacije bez Lidije, Tibul bez Delije,
Katul bez Lezbije, Propercije bez Cintije, Demetrije bez Lamije, koja još i danas sačinjava njegovu slavu?
— Kad Blondet u foajeu Opere govori o Demetriju, suviše mi se čini kao članak iz Debatsa - šapne Bixiou u uvo svome susedu.
— I bez svih ovih kraljica što bi bilo carstvo Cezara? — nastavljao je i dalje Blondet. — Lai's i Rodopa su Grčka i Egipat. Sve su uostalom poezija onih vekova u kojima su živele. Ova peozija, koja nedostaje Napoleonu, jer je njegova udovica, velika armija, kasarnska šala — nije nedostajala revoluciji, koja je imala gospodn Tallien! Sada u Francuskoj, gde se radi o tome ko će  zasesti na presto, stoji zaista prazan presto. Mi svi možemo stvoriti jednu kraljicu. Ja bih sam Torpilli bio dao
tetku, jer je njezina majka suviše verodostojno umrla na polju sramote: du Tillet bi joj bio platio hotel, Lousteau kočiju, Rastignac sluge, des Lupeaulx kuvara, Finot šešire (Finot se nehotice
trgnuo kad je iz neposredne blizine dobio ovaj ubod), Vernou bi joj bio pravio reklame, Bixiou opskrbljivao svojim dosetkama! Plemstvo bi bilo došlo da se zabavlja kod naše Ninone, i k njoj bismo bili primamili umetnike pod pretnjom ubtačnih članaka. Ninon II bi bila divno besramna, neizmerno raskošna. Ona bi imala svoje nazore. Kod nje bi se bilo čitalo koje zabranjeno dramsko remek-delo, koje bi se bilo dalo u nuždi izričito sastaviti. Ona ne bi bila postala liberalka, jer je
kurtizana bitno monarhistički nastrojena. Ah! koliki gubitak! Ona bi bila morala grliti ceo jedan vek, a ljubi samo jednoga malog mladića! Lucien će od nje načiniti kakva lovačkog psa!
—Nijedna od ženskih velesila koju spominješ nije gacala po ulici - reče Finot - a ovaj se lepi »štakor« valjao po blatu.
— Kao ljiljanova semenka u nagnojenoj zemlji — odvrati Vernou — ona se tamo ulepšala, tamo je procvala. Odatle dolazi njezina premoć. Nije li neko morao sve upoznati, da stvara smeh i veselje koji prijanjaju o sve?
— Ima pravo - reče Lousteau, koji je dosada bez reči promatrao.
— Torpille se zna smejati i nasmejavati. Ova nauka velikih pisaca i velikih glumaca pripada onima koji su pronikli u sve društvene dubine. U osamnaestoj godini ova je devojka spoznala najveće obilje i najnižu bedu, sve ljude na svim stepenima. Ona drži u rukama kao neki čarobni štapić kojim odvezuje brutalne požude što su ih tako silovito potisnuli ljudi koji još imaju srca premda se bave politikom ili naukom, književnošću ili umetnošću. Nema žene u Parizu koja bi mogla kao ona reći životinji u čoveku: »Izađi!« i životinja ostavlja svoju jazbinu i valja se u razuzdanosti; ona te stavlja k stolu koji se sve savija od obilja, ona ti pomaže piti, pušiti. Ukratko, ta je žena ona sol koju je opevao Rabelais i koja, kad se posipa po travi, oživljava je i uzdiže je sve do divnih krajeva umetnosti  njena odeća širi nečuvene krasote, njeni prsti u pravo vreme rasipaju drago kamenje, kao što njezina usta rasipaju smešak, ona daje svakoj stvari smisao onoga časa, njezin govor vrvi od duhovitih dosetki, ona poznaje tajnu onomatopeje u najlepšim bojama, ona ...
— Ti si profućkao pet franaka tvoga feljtona - reče Bixiou prekidajući Lousteaua; — Torpille je beskonačno nešto bolje nego to sve: vi ste manje-više svi bili njezini ljubavnici, a nijedan od vas ne može reći da mu je ona bila ljubavnica, ona vas uvek može imati, a vi nju nećete nikada. Vi silom provaljujete njezina vrata, vi je morate moliti za kakvu uslugu...
— Oh! ona je plemenitija nego razbojnički poglavica koji dobro obavlja svoj posao, i odanija nego najbolji školski drug - reče Blondet; — čovek joj može poveriti svoju kesu i svoju tajnu. Ali ono što bi me potaklo da je izaberem za kraljicu, jest njezina burbonska ravnodušnost za palog ljubimca.
— Ona je, kao i njezina majka, mnogo preskupa — reče des Lupeaulx. -Lepa Holanđanka bi bila progutala dohotke toledskog nadbiskupa, ona je pojela dva beležnika...
— I hranila Maxima de Traillesa kad je bio paž — reče Bixiou.
— Torpille je suviše skupa, kao Rafael, kao Careme, kao Taglioni, kao Lavrence, kao Boulle, kao što su bili preskupi svi genijalni umetnici... — reče Blondet.
— Nikada Estera nije izgledala kao otmena žena — reče tada Rastignac pokazujući na masku kojoj je Lucien davao ruku.
— Ja bih se kladio za gospođu de Serizy.
— Nema sunmjc - usklikne du Chatelet - i imovina se gospodina de Rubemprea objašnjava.
— Ah! crkva zna izabrati svoje levite. Kako bi bio krasan sekretar kakve ambasade! — reče des Lupeaulx.
— To više - nastavi Rastignac -  što je Lucien talentovan čovek. Ova su gospoda o tome doživela ne jedan dokaz - doda on promatrajući Blondeta, Finota i Lousteaua.
— Da, taj je dečak tako skrojen da će daleko doći - reče Lousteau, koji se izjedao od zavisti - to više što ima ono što mi nazivamo »nezavisnost u idejama«.
— Ti si ga načinio takvim kakav jest — reče Vernou.
— Dobro — odvrati Bixiou promatrajući des Lupeaulxa - pozivam se na sećanje gospodina generalnog sekretara i izvestitelja za molbe, ova je maska Torpille, kladim se za jednu večeru...
— Primam okladu - reče du Chatelet, jer je želeo da dozna istinu.
— Hajde, des Lupeaubc - reče Finot - nastojte prepoznati uši svoga bivšega štakora.
— Nije potrebno počinjati zločin protiv povrede maske - odvrati Bixiou. - Torpille i Lucien će se vratiti k nama kad budu opet prošli foajeom. Obavezujem se tada da ću vam dokazati da je to ona.
— Opet je dakle isplivao na površinu naš prijatelj Lucien? - reče Nathan, koji se pridrdži skupini - a ja sam mislio da se vratio u Angouleme da tamo završi svoj život. Je li otkrio kakvu tajnu protiv verovnica?
— On je učinio ono što ti nećeš tako brzo — odgovori Rastignac-  sve je platio.
Krupna je maska klimajući glavom potvrđivala.
— Kad muškarac u njegovoj dobi postane uredan čovek, ode stranputicom, nema više smionosti, postaje rentijer — nastavi Nathan.
— Oh! taj će uvek ostati veliki gospodin, uviek će imati visoke misli, koje će ga izdizati iznad tobože nadmoćnih ljudi-  odgovori Rastignac.
      U ovaj čas su novinari, gizdelini i dangube — svi promatrali ovaj dražesni predmet njihove oklade, kao što trgovci konjima promatraju konja na prodaju. Ovi suci koji su ostarili u upoznavanju
pariške pokvarenosti, sve sami ljudi odličnoga duha, a opet na različitom području, svi jednako pokvareni, jednako razvratni, svi neobuzdanog častoljublja, navikli na to da sve pretpostavljaju, da sve pogađaju, žarko su uprli oči u jednu maskiranu ženu, koju niko nije mogao odgonetnuti osim njih.
Jedino su oni i neki stalni gosti na plesu u Operi mogli prepoznati pod dugim mrtvačkim pokrovom onoga domina, pod kukuljicom, pod visećim ogrtačem, pod kojima nije moguće prepoznati ženu, oblinu oblika, osobitost držanja i koraka, kretnje bokova, držanje glave i sve one pojedinosti koje obične oči ne mogu da primete, a bile su lako vidljive njihovima. Usprkos ovoj bezobličnoj vanjštini, oni su dakle mogli prepoznati najdirljiviji prizor, onaj prizor što ga pruža oku žena koju oživljava
istinska ljubav.
Bila to Torpille, vojvotkinja de Maufrigneuse ili gospođa de Serizy, zadnja ili prva prečka na društvenoj lestvici, ovo je biće svakako bilo divan stvor, vizija sretnih snova. Ovi stari mladići jednako i kao i oni mladi starci tako su se uzbudili da su zavideli Lucienu na divnoj prednosti toga preobražava žene u božicu. Maska je stajala tamo kao da je bila sama s Lucienom, i za tu ženu nije više postojalo onih deset hiljada osoba, nije bilo više one teške atmosfere pune prašine, ne! Ona je stajala pod božanskim svodom ljubavi kao što Rafaelove madone stoje pod zlatnom ovalnom aureolom. Ona nije osećala da su je gurali laktovima, |plamen njezina pogleda probijao je kroz rupe maske i spajao se s Lucienovim očima, pa se čak činilo da i drhtanje njenog tela potiče od same kretnje njezina prijateljaj. Odakle dolazi taj plamen koji obasjava zaljubljenu ženu i odlikuje je
iznad sviju? Odakle dolazi ona vilinska lakoća koja, kako se čini, menja zakone teže? Je li to duša koja izlazi napolje? Ima li sreća fizičke snage? Nevinost device i draži detinjstva izbijali su iz domina. Premda su ova dva bića bila odvojena, čak su i u hodu nalikovala na one skupine Flore i Zefira koje su najveštiji kipari umetnički isprepleli. No to je bilo više nego kiparstvo, više nego najveća umjetnost: Lucien i njegov lepi domino podsećali su na one anđele zabavljene cvećem i pticama koje je kist Giovannija Bellinija stavio pod slike device- -majke. Lucien i ova žena pripadali su mašti, koja je iznad umetnosti kao što je uzrok iznad posledice.
Kad je ta žena, koja je zaboravila sve, bila jedan korak od te skupine, Bixiou poviče:
— Estera!
Nesretnica naglo okrene glavu kao osoba koja čuje da je neko zove. Prepozna toga zlobnoga čoveka, i spusti glavu kao čovek na umoru koji izdiše poslednji uzdah. Provali smeh, te se sve orilo i skupina se rasprši po mnoštvu kao gomila preplašenih miševa, koji s ruba nekoga puta beže u svoje rupe. Samo se Rastignac nije udaljio više nego što je morao, da se ne bi činilo kao da beži pred Lucienovim blistavim pogledima, pa se mogao diviti jednako dubokim, premda skrivenim bolima jednoga
i drugoga: ponajpre jadnoj Torpilli kao ošinutoj gromom, zatim nerazumljivoj maski, jedinom čoveku ove skupine koji je ostao. Estera šapne samo reč Lucienu u uho upravo kad su joj klecala kolena, i Lucien nestane s njome podupirući je. Rastignac je pratio pogledom taj krasni par, zaduben u svoje misli.
— Odakle joj to ime Torpille? — upita ga neki sumorni glas koji ga je pogodio u dubinu duše, jer nije više bio promenjen.
— To je zaista on, i opet je izmakao... — reče Rastignac za se.
— Ćuti ili ću te zadaviti — odgovori maska sasvim drugim glasom. — Zadovoljan sam s tobom, održao si svoju reč i stoga imaš više od jedne desnice u svojoj službi. Ćuti odsada kao grob, a pre nego zaćutiš, odgovori mi što ću te pitati.
— Ova je devoj'ka tako dražesna da bi zaludela samoga cara Napoleona, i da bi zaludela čak i onoga kojega bi bilo mnogo teže zavesti: tebe! — odgovori Rastignac udaljujući se.
— Jedan časak - reče maska. — Pokazaću ti da se moraš praviti kao da me nisi nikad nigde video.
Taj čovjek skine masku. Rastignac je oklevao jedan trenutak, jer nije ništa video od one ogavne osobe koju je nekad poznao u kući Vauquer.
— Đavo vam je omogućio da sve promenite na sebi, osim vaših očiju, koje čovek ne bi mogao nikad da zaboravi — reče mu on.
Gvozdena ga je pesnica stisnula za ruku da mu preporuči večnu ćutnju.
     U tri sata ujutro des Lupeaulx i Finot nađoše rasipnika Rastignaca na istom mestu, naslonjena na stub kod kojega ga je ostavila strašna maska. Rastignac se ispovedio sam sebi: on je bio ispovednik i pokajnik, sudac i okrivljeni. Dao se odvesti na doručak, i kad je došao kući, bio je dobrano pripit, ali ćutljiv.

izvor