Doris Lesing: Uputstva za silazak u pakao

Centralna bolnica

Prijavna lista Petak, 15. avgust 1969.

Ime… Nepoznato
Pol… Muški
Starost… Nepoznata
Adresa… Nepoznata

Opšti podaci
… Policija je u ponoć pronašla Pacijenta kako luta obalom u blizini mosta Vaterlo. Odveli su ga u stanicu, misleći da je pijan ili drogiran. Navodi se da je bio zbunjen, preplašen i da je neprestano buncao. U tri sata ujutru su ga kod nas dovela kola hitne pomoći. Dok smo ga primali, Pacijent je u više navrata pokušao da legne na prijemni šalter. Po svoj prilici, mislio je da se nalazi na nekom brodu ili splavu. Policija je proveravala luke, brodove, itd. Pacijent je bio pristojno odeven, ali je bilo očigledno da se odavno nije presvlačio. Nije izgledao ni gladan, ni žedan. Na sebi je imao pantalone i džemper, ali je bio bez dokumenata, novčanika, novca ili bilo kakvih drugih ličnih isprava. Policija smatra da je opljačkan. Obrazovan je. Dali smo mu dva librijuma, ali nije zaspao. Glasno je pričao. Premešten je na malo Odeljenje za posmatranje, jer je uznemiravao ostale pacijente.

Sestra iz noćne smene, 6:00 ujutru

Pacijent je celog dana bio u stanju bunila i uznemirenosti, buncao je i halucinirao. Dva librijuma svaka tri sata. Policija nema nikakvih informacija. Poslali smo im njegovu odeću radi istrage, ali malo je verovatno da će uroditi plodom: džemper, košulja i rublje su kupljeni u jednoj od niza prodavnica iste kompanije. Pantalone su italijanske. Pacijent je još uvek uveren da se nalazi na nekom putovanju. Policija pretpostavlja da se radi o amateru ili jedriličaru.

Doktor Y, 6:00 posle podne

Potreban mi je vetar. Dobar, jak vjetar. Vazduh je statičan. Struja sigurno nadolazi velikom brzinom. Da, ali ne mogu je osetiti. Gde mi je kompas? Bez toga si ostao još pre nekoliko dana, zar se ne sećaš? Potreban mi je vetar, jedan dobar i jak vetar. Zazviždaću da ga dozovem. Zviždao bih da sam platio svoje dugove. Istočni vetar, da mi duva snažno u leđa, da. Jesam li još uvek isuviše blizu obale? Posle toliko dana na moru, pa blizu obale? Ali, ko zna, možda me je opet odvuklo ka obali? Oh ne, ne, pokušaću da veslam. Ali, vesla su nestala, zar se ne sećaš, ostao si bez njih još pre nekoliko dana. Ne, mora da si bliže kopnu nego što misliš. Rtovi zelenih ostrva su se nalazili desno – kad? Prošle sedmice. Prošle šta? Nije to bila sedmica, to je bila moja žena. More je slanije ovde nego u blizini obale. Slano, slano more, slana voda me prska pravo iz konjskih čeljusti. Tvrde mrlje od soli zatežu mi lice. Mogu da ih okusim. Suze, morska voda. Mogu da okusim so iz mora. Iz pustinje. Iz opustelog mora. Morski konjici. Peščane dine. Vetar razbacuje pesak sa vrhova dina, vrti ga u kovitlacima. Pesak se pomera, i leti, i gomila se u talasima, ali sve sporije. Sporo. Oko koje bi izmerilo brzinu kretanja peščanih konja, dok ja posmatram galopiranje morskih konjica, bilo bi pravo oko. Oho-ho, sigurno! Oko, okolo. Okolo bih uhvatio konja, možda bih ga i uzjahao, ali za mene je morski konjic, a ne peščani, jer ja sam samo čovek, a za pustinju može biti samo Bog. Neki jašu i delfine. Mnogi su to potvrdili. Mogao bih ostaviti svoju barku što tone i uhvatiti se za vrat morskog konjica, pa sve tako do Jamajke i sirote Čarlijeve Nensi, ili, ako me struje najzad odvuku ka jugu, do obale gde čeka bela ptica.

Okolo, okolo i naokolo idem ja, do Dijamantske obale, Kanarskih ostrva, za čas preplivam Rakovu obratnicu, pa preko, uz poklič do zapadne Indije, do luke gde Nensi čeka svog sirotog Čarlija, pa okolo, zaobilazeći Sargasko more i skretajući desno, do luke, i okolo-naokolo, u naletu Golfske struje, i okolo, uz Azorska ostrva, tu, na dohvatu ruke, pa dalje, uz portugalsku obalu gde me čeka moja Končita, prolazeći pokraj Madere i Kanarskih ostrva, uvek u prolazu, pa opet ka Dijamantskoj obali, i tako unaokolo, i okolo opet, pa opet, uvek i zauvek, osim ako me struja ne odvuče ka jugu. Ali, struja me nikad ne bi mogla odvući ka jugu, ne. Struja ide svojim tokom, neumoljivo kao autobuska linija. Struja severnih mora, koja se kreće u smeru kazaljke sata, mora odneti mene, odneti mene, ako ne… da. Oni će me malo skrenuti sa puta, da, hoće, gurajući me jednim malenim perom sa svojih belih krila, usmeravajući me ka jugu, čvrsto me držeći i čuvajući od ljutih i besnih struja oko Ekvatora, a onda bih, živ i zdrav, najzad našao južnu ekvatorsku struju, najzad, i van opasnosti od svih Sargaskih, Scila i Haribda, poleteo bih lako i divno, ploveći sa slatkim strujama juga uz ivice brazilskih gora do Mirnih Voda. Ali potreban mi je vetar. So ostavlja tragove na drvenim daskama i stari splav se ljulja na talasima i muka mi je. Toliko mi je muka da bih umro. Plovite, drugari moji, plovite – ali ne, svi su oni otišli, umrli i otišli, vezali su me za jarbol i jedan veliki talas je nagrnuo i odvojio ih od mene, i ja sam sad sam, uhvatila me je i zarobila severna ekvatorska struja i nigde nema kopna kojem bih se nadao u ovom ogromnom, nemirnom moru.

Policija nema nikakvih informacija. Nije prijavljeno da je nestao bilo kakav čamac, jahta ili plivač. Pacijent nastavlja da glasno govori, peva i ljulja se napred-nazad u krevetu. Veoma je umoran. Sutra: sodijum amital. Predlažem nedeljnu dozu.

17. avgust Doktor Y.

Ne slažem se. Predlažem šok terapiju.
18. avgust Doktor X.

Veoma je vruće. Struja ljulja i trese. Veoma brzo. Toliko je vruće da se voda topi. Voda je razređenija nego obično, proređena, brza, uzburkana. Kao toplotni talasi. Svetluca. Jako svetli. Različite vrste svetlosti. Postoji svetlost koja nam je poznata. To je, recimo, obična svetlost jednog oblačnog dana. Zatim, sunčeva svetlost, koja nastaje kad se ovoj prvoj priključi žuti ples. Zatim, bleštavi talasi vrućine, toplotni talasi, koji stvaraju svetlost dok svetlost stvara njih. Zatim, unutrašnja svetlost, svetlucanje, kao sneg zaustavljen u vazduhu. Svetlucanje koje postoji čak i noću, kad nema ni meseca ni sunca ni svetla. Svetlucanje solarnog vetra. Da, upravo to. Oh, solarni vetre, duvaj duvaj i oduvaj moju ljubav ka meni. Veoma je vruće. So mi peče lice. Ako protrljam, čista morska so će mi dobro oprati obraze. Smiren sam, nalazim se na lakom, svetlom, nemirnom, zanosnom, opojno lepom moru, jer voda je postala proređena i klizava od vrućine, laka voda umesto teške vode. Potreban mi je vetar. Oh, solarni vetre, vetre sunca. Sunce. Na kraju Duhova on reče Sunce, Sunce, Sunce, Sunce, i na kraju Kad se mi mrtvi probudimo, Sunce, u naručje
Sunca putem solarnog vetra, okolo, okolo, okolo, naokolo…

Pacijent veoma uznemiren. Pitao za ime: Džejson. Nalazi se na splavu usred Atlantika. Tri kapsule sodijum amitala za večeras. Posetiti sutra opet.

Doktor Y.

Doktor Y: Jeste li dobro spavali?
Pacijent: Stalno tonem u san, ali ne smem, ne smem.
Doktor Y: Ali, zašto ne? Ja želim da spavate.
Pacijent: Skliznuću u morske dubine.
Doktor Y: Ne, nećete. Nalazite se na jednom veoma udobnom krevetu, u tihoj prijatnoj sobi.
Pacijent: Morskom krevetu. Dubokom morskom krevetu.
Doktor Y: Vi niste na splavu. Niste na moru. Niste mornar.
Pacijent: Nisam mornar?
Doktor Y: Nalazite se u centralnoj bolnici, u krevetu, i mi se brinemo o vama. Morate se odmoriti. Treba da zaspete.
Pacijent: Ako zaspem, umreću.
Doktor Y: Kako se zovete? Hoćete li mi reći?
Pacijent: Džona.
Doktor Y: Juče ste bili Džejson. Ne možete biti i jedno drugo, znate.
Pacijent: Svi smo mi mornari.
Doktor Y: Ja nisam. Ja sam doktor koji radi u ovoj bolnici.
Pacijent: Ako ja nisam mornar, onda ni vi niste doktor.
Doktor Y: Dobro, u redu. Ali, strašno ćete se umoriti ako nastavite da se tako ljuljate. Lezite. Odmorite se. Pokušajte da ne pričate previše.
Pacijent: Ja ne pričam sa vama, je li tako? Okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i…
Sestra: Sigurno vam se vrti u glavi. Već satima idete okolo, okolo i naokolo, jeste li svesni toga?
Pacijent: Satima?
Sestra: Moja smena je počela u osam, i svaki put kad sam svratila da proverim kako ste, vi ste se ljuljali okolo naokolo.
Pacijent: Na straži sam, dužnost zove.
Sestra: Okolo i naokolo čega? Gde? Tako, okrenite se.
Pacijent: Veoma je vruće. Nisam daleko od Ekvatora.
Sestra: Znači da ste i dalje na splavu?
Pacijent: Vi niste! Sestra: Ne bih mogla reći da jesam.
Pacijent: Pa kako onda možete pričati sa mnom?
Sestra: Probajte da se smirite i legnete. Ne želite, valjda, da se toliko umarate? Mi se brinemo za vas, znate li?
Pacijent: Pa, sve je u vašim rukama, zar ne?
Sestra: U mojim? Kako to?
Pacijent: Vašim. Rekli ste Mi. Poznato mi je to ‘Mi’. Kategorička množina. Vama bi bilo lako da to učinite.
Sestra: Ali, šta hoćete da učinim?
Pacijent: Vi kao Mi. Ne vi kao Ti. Podignite me, podignite, podignite. Vama bi to sigurno bilo lako. Očigledno. Samo upotrebite svoju – silu, ili što god da je to. Oduvajte me tamo.
Sestra: Gde to?
Pacijent: Znate vi dobro. Isporučite me na jug svojim belim krilom.
Sestra: Mojim belim krilom! Sviđa mi se kako to zvuči.
Pacijent: Vi niste jedna od njih. Da jeste, znali biste. Vi me obmanjujete.
Sestra: Žao mi je što tako mislite.
Pacijent: Ili me možda testirate. Da, moguće je.
Sestra: Možda je to.
Pacijent: Važno je samo izaći iz severnoekvatorske struje i ući u južno-ekvatorsku struju, od smera kazaljke na satu ka smeru suprotnom od smera kazaljke na satu. Kazaljke suprotne od sata.
Sestra: Shvatam.
Pacijent: Pa, zašto onda to ne uradite?
Sestra: Ne znam kako.
Pacijent: Je li u pitanju neka vrsta lozinke? Ko je onaj čovek što je juče bio tu?
Sestra: Mislite na Doktora Y? Dolazio je da vas vidi.
Pacijent: On stoji iza ovoga. On zna. Veoma ljubazno svojeglav čovek.
Sestra: Jeste ljubazan. Ali ne bih rekla da je svojeglav.
Pacijent: Ja bih, i zašto onda ne biste i vi?
Sestra: A prekjuče je tu bio Doktor X.
Pacijent: Ne sećam se nikakvog Doktora X.
Sestra: Doktor X će biti tu kasnije, popodne.
Pacijent: Gde?
Sestra: Hajde umirite se i lezite. Pokušajte da zaspete.
Pacijent: Ako to učinim, umreću i sa mnom će biti gotovo. Sigurno to znate, inače niste žena mornara.
Sestra: Ja sam Alisa Kinkeid. To sam vam već rekla. Sećate li se? One noći kad su vas doveli?
Pacijent: Kako god da se zovete, ako budete zaspali, umrećete.
Sestra: Dobro, nema veze, tiše sad. Tako, siroti moj, nije vam dobro. Samo lezite i – tako, eto. Pssst, tiho sad. Ne, lezite mirno. Pssst… tako, tako je, spavajte sad. Spaaaavajte. Sssspavajte.

Pacijent potresen, iscrpljen, uznemiren, u bunilu, halucinira. Probati sa tofranilom? Marplanom? Triptizolom? Ili to, ili šok terapija.

21. avgust Doktor X.

Doktor Y: Tako dakle, sestra mi je rekla da ste danas Sinbad?
Pacijent: Sin Bad. Greh velik. Velik greh.
Doktor Y: Pričajte mi o tome? O čemu se radi?
Pacijent: Neću da vam pričam.
Doktor Y: Zašto nećete?
Pacijent: Vi niste jedan od Njih.
Doktor Y: Kojih?
Pacijent: Onih Velikih.
Doktor: Ne, ja sam samo prosečne veličine, na žalost.
Pacijent: U ona vremena bilo je divova.
Doktor Y: Biste li njima pričali?
Pacijent: Njima ne bih morao da pričam.
Doktor Y: Oni već znaju?
Pacijent: Naravno.
Doktor Y: Razumem. A hoćete li ispričati Doktoru X?
Pacijent: Ko je Doktor X?
Doktor Y: Onaj što je bio juče tu.
Pacijent: Tu i tamo. Tu i tamo. Tu i tamo.
Doktor Y: Smatramo da bi vam pomoglo ako biste razgovarali sa nekim. Ako vam ja nisam od neke koristi, tu je Doktor X, ako vam se on više sviđa.
Pacijent: Sviđa? Sviđa šta? Ja njega ne znam. Ne vidim ga.
Doktor Y: Vidite li mene? Pacijent: Naravno, vi ste tu.
Doktor Y: A Doktor X. nije tu?
Pacijent: Opet vam kažem, ne znam na koga mislite.
Doktor Y: Dobro, onda. A medicinska sestra? Biste li hteli sa njom da razgovarate? Mi mislimo da bi trebalo da pokušate da razgovarate. Znate, moramo saznati nešto više o vama. Pomoglo bi ako biste razgovarali. Samo, pokušajte da pričate jasnije i sporije, da bismo vas mogli čuti kako treba.
Pacijent: Jeste li vi iz tajne policije?
Doktor Y: Ne, ja sam lekar. Ovo je centralna bolnica. Nalazite se ovde skoro nedelju dana. Ne znate da nam kažete ni kako se zovete, ni gde živite. Želimo da vam pomognemo da se setite.
Pacijent: Nema potrebe. Vi mi niste potrebni. Potrebni su mi Oni. Kada ih sretnem, Oni će znati sve što mi je potrebno, neće biti potrebe da Njima objašnjavam. Vi niste moja potreba. Ne znam ko ste vi. Priviđenje, verovatno. Nakon toliko vremena provedenog na ovom splavu, bez prave hrane i bez sna, mora početi da mi se priviđa. Glasovi. Prizori.
Doktor Y: Osećate ovo ovde. To je moja ruka. Je li i to priviđenje? To je stvarna čvrsta ruka.
Pacijent: Stvari nisu onakve kakve izgledaju. I ranije su se ruke pojavljivale iz mraka pa opet nestajale. Zašto ne bi i vaša?
Doktor Y: Slušajte sada pažljivo. Doći će medicinska sestra da sedi ovde sa vama. Slušaće vas dok budete pričali. A ja želim da pričate, da joj sve kažete: ko ste i gde ste, da joj ispričate o splavu i o moru i o divovima. Samo, morate pričati glasnije i jasnije. Jer kad tako mrmljate, mi vas ne razumemo. A veoma je važno da razumemo šta pričate.
Pacijent: Važno je vama.
Doktor Y: Hoćete li pokušati?
Pacijent: Ako se setim.
Doktor Y: Dobro. Evo stiže sestra Kinkeid.
Pacijent: Da. Znam je. Dobro je znam. Ona me puni mrakom. Pomračuje me. Oduzima mi um.
Doktor Y: Besmislice. Siguran sam da nije tako. Ipak, ako ne želite ni da sestra Kinkeid bude ovde, mi ćemo vam jednostavno ostaviti kasetofon. Znate šta je kasetofon, zar ne?
Pacijent: Koristio sam ga jednom, ali smatram da je to frustrirajuće.
Doktor Y: Koristili ste ga? Za šta?
Pacijent: Oh, za neko glupavo predavanje ili slično.
Doktor Y: Vi predajete? Šta predajete? Kakve su to vrste predavanja koje držite?
Pacijent: Mornar Sinbad. Slepac vodi slepca. Okolo okolo i naokolo i okolo okolo…
Doktor Y: Prestanite! Molim vas. Ne počinjite opet sa tim. Molim vas.
Pacijent: Okolo okolo i naokolo i okolo…
Doktor Y: Okolo čega? Oko čega to idete? Kuda?
Pacijent: Ne idem. Odvodi me. Struja. Severno-ekvatorska, od severno-afričke obale, pa preko, pored zapadne Indije do floridske struje, pa od floridske struje do Sargaskog mora i Golfske struje i okolo, sa zapadnim vetrom do Kanarskih ostrva i okolo, pored rta Zelenih ostrva okolo okolo i naokolo i okolo…
Doktor Y: Dobro, onda. Ali, kako ćete se izvući?
Pacijent: Oni. Oni će.
Doktor Y: Hajde, nastavite. Pričajte nam o tome. Šta se dešava kad sretnete njih? Probajte da nam ispričate.

On drži predavanja. U školi, na univerzitetu, na radiju, televiziji, u politici? Neka društvena nauka? Istraživanja, arheologija, zoologija? Sinbad. “Bad sin – veliki greh”. Samo gruba pretpostavka da je pacijent možda sada počinio neki zločin i da ovo nije uobičajna krivica?


Doktor Y.

Pretpostavka prihvaćena. Kakav zločin?
Doktor X.

Kada se krene od Dijamantske obale, prvo se naiđe na južnu priobalnu struju iz koje se treba izvući. Više puta nas je, kada smo napuštali Dijamantsku obalu, priobalna struja odvukla isuviše južno ili, čak, na domak afričke obale, onog njenog zaobljenog dela, gde nas je gvinejska struja mogla onako bespomoćne odvući do ko zna kakvih nepoželjnih zemalja. Ali, uvek smo uspevali da tačno na vreme zaokrenemo brod i usmerimo ga ka zapadu, prema Trinidadu – našoj sledećoj stanici. To jest, u slučaju da baš toga puta ne naiđemo na Njih. Okolo i naokolo. To gde čeznemo da stignemo nije krug bez luka. Nensi čeka nesretnog Čarlija u Portoriku, Džordžov stari drugar Džon nalazi se na Rtu Kanaveral, a ja čekam da se brod dovoljno primakne obali da bih video svoju Končitu kako sedi na velikoj crnoj steni i peva pesmu za mene. Ali, posle toliko pozdravljanja i opraštanja, i one, kao i mi, žele da se sve to završi. I pošto su se pesme toliko puta čule, oni što ih pevaju više nisu samo Nensi, ili samo nesrećni Čarli, ili samo bilo ko od nas. Kada smo poslednjih nekoliko puta prolazili pored vrta gde Nensi čeka, bile su joj se pridružile sve devojke iz grada, i stajale su duž zidina iznad mora gledajući nas kako prolazimo, i pevale su zajedno pesmu koja im je toliko puta ranije dovela sirotog Čarlija i njegovu posadu.

Pod mojom rukom
Radost cveća
Pod mojom rukom
Toplota pejzaža
Vratio si mi moj svet,
Sa tobom i zemlja diše pod mojom rukom.

Moje su ruke bile pune sagorelih grana,
Moje su ruke bile pune bolnog peska.
Sada letim kroz šume bujne,
Topim se u šumama gustim,
Sada sam i stabljika i latica cveta.

Ah sada ga dostižemo –
Sada, sada!
Bučno središte sveta.
Kao da je Bog zavrtio vir,
I stvorio novi kontinent.

A mi, muškarci, stajali bismo poređani duž palube i uzvratili im pesmom:

Kad bi ptice još uvek cvrkutale na obali,
Kad bi konji još uvek galopirali kroz noć,
Ja bih se, ljubavi, okrenuo tebi i rekao
Namesti krevet,
Upali lampu. I cele noći bismo ležali i slušali
Kako talasi udaraju, i udaraju,
Kad bi ptice još uvek bile na dinama,
Kad bi konji još uvek divlje trčali obalom.

A potom bismo mahali sve dok ne bismo izgubili jedni druge iz vida, i sa svakim novim krugom bilo je sve manje suza, jer pred nama je bio prvi susret sa Njima, a one, žene, su čekale zajedno sa nama, jer je od nas zavisila njihova sloboda, pošto su bile zarobljene na tom ostrvu.

Na ovom putovanju je bilo dvanaest članova posade, uključujući i mene kao kapetana. Poslednjeg puta ja sam bio mali sa palube, a Džordž je bio kapetan. Već četiri dana je prošlo odkad smo isplovili, niz laganu i umerenu struju, sa severnim vetrom koji nam je duvao sa desne strane, kad nas Čarls, koji je bio osmatrač, zovnu i pokaza nam. Pokaza nam na njih. E sad, ako budete pitali kako smo znali, znači da nemate nimalo razumevanja za našu maštu i misli koje su čekale upravo ovaj trenutak. A to sigurno znači da ni vi sami niste još uvek naučili da u iščekivanju Njih leži sva vaša nada. Ne, nije tačno da smo to baš tako zamišljali. Nikad nismo ni rekli, ni pomislili: Oni će se pojaviti u obliku ptica ili kao svetlost što hoda po talasima. Ali, ako ste ikada u životu konačno dočekali nešto što ste dugo iščekivali, znaćete da se iščekivanje nečega mora poklopiti sa tim nečim – ili da bar vama to mora tako izgledati. Ako ste zamislili neko osmonogo čudovište sa ogromnim okruglim očima i ako neko takvo biće uopšte postoji u moru, onda ćete sigurno videti upravo to, štaviše – predodređeni ste da ga vidite. Iz talasa bi se mogle pojaviti i vojske anđela, ali ako je jednooki div ono što očekujete, onda ćete prosto proći kroz njih ne osetivši ništa do prijatne hladnoće u vazduhu. Tako da, iako nismo odredili oblik u svojim mislima, ono što smo čekali nije bilo zlobno ili nakazno. Očekivali smo pomoć, objašnjenje, uzdizanje naših ličnosti i naših misli. Pripremili smo se kao barometri za sajam. Znali smo da ćemo naići na nešto uzvišenije, razvijenije i mudrije od nas, i stoga smo znali da je to upravo ono za čim smo plovili, okolo okolo i naokolo i okolo, toliko mnogo krugova da bi se čak moglo reći da je iščekivanje susreta sa Njima dobilo oblik kruga u našim mislima, isto kao i kruženje po okeanu.

Prvo smo ih osetili po promeni u vazduhu, kristalnoj tišini, a onda je nastupio osećaj napetosti, jer nismo bili dorasli tome što smo iščekivali.

More je bilo bistro i uzburkano, voda je na sve strane prskala kroz vazduh. Nad brzim i nemirnim talasima, udaljen par stotina metara, lebdeo je svetleći disk. Kao da je bio providan, jer oči su upijale prvi bljesak, kao kod stakla ili kristala, ali duži pogled je, kao kad gledate staklenu čašu sa vodom, prodirao iza tog sjaja. Ali, sjaj se nije odbijao: i zidovi diska su bili napravljeni od neke vrste svetlosti. Oblaci su se skupljali velikom brzinom, nebo je bilo polu-sunčano polu-oblačno, a oko nas su svuda bili samo talasi, pena i voda što prska, svetlo što se kreće, promene što se odigravaju pred našim očima. Očekivali smo da će iz diska izaći neki neznanci i da će možda, koristeći ljudske metode, spustiti neku vrstu čamca ili brodića tako da bismo mi mogli posmatrati, držeći se čvrsto za konopce i jarbole, kako se Oni približavaju i odmeriti ih – tek toliko da prilagodimo za trenutak svoje misli i postupke Njima. Međutim, niko se nije pojavio. Disk se približio, iako jedva primetno, zbog sveopšte uskomešanosti okolnog plavetnila i beline. Lebdeo je nad talasima nekoliko koraka od nas, i mi tada teška srca shvatismo da se neće desiti ništa tako utešno kao što je otvaranje vrata, spuštanje merdevina, čamca, ili pružanje ruku ka nama. I još uvek smo bili bez određenih i jasnih očekivanja kad se spusti na nas. Šta? Prvo nam je nešto prostrujalo telom. Kad ste u groznici, ili pri velikom naporu, ili zaljubljeni, sve rezerve i snage vašeg tela se uvećaju i pojačaju i vibriraju snažnije nego obično. Pa, i mi smo zavibrirali jače i snažnije, i to je bilo propraćeno glasnim piskom u vazduhu, tako visokim da je mogao slomiti staklo – a kad bi potrajao, sigurno bi mogao slomio još štošta drugo. Disk koji nam je izgledao nekoliko metara daleko, predmet među drugim predmetima, iako uočljiviji i moćniji od svih drugih – odjednom je preplavio naš vidik. Ja sada opisujem osećaj, jer ne mogu tačno reći što je bila prava realnost. Bilo je sigurno samo da se disk podigao malo od talasa, tako da je bio u istoj ravni sa našom palubom, a onda je proletio iznad nas, ili kroz nas. Ipak, kada je bio nad nama, nije više imao oblik diska, već je više ličio na pulsirajući vazduh, vibraciju koja je imala i zvuk. Bilo je nepodnošljivo dok je trajalo, kao sudar dve sasvim različite materije, borba u kojoj se unapred zna pobednik – ali to je trajalo samo koji trenutak, i kada sam prestao osećati da mi u oči udara pulsirajuće svetlo, ili zvuk, i kada mi se telo prestalo istezati, širiti ili braniti od svega što ga je preplavljivalo, kao da je svetlost (ili zvuk) imala moć da prolazi kroz tkivo u čvrstom obliku, tada sam se okrenuo da pogledam da li je Džordž, koji je stajao najbliže meni, još uvek živ. Ali, njega nije bilo, i ja ga užasnuto počeh tražiti, i njega i ostale. Nije ih bilo. Nikog. Ničeg. Disk, koji je sada opet poprimio svoj kristalni izgled, lebdeo je iznad talasa na drugoj strani broda i udaljavao se, leteći ka nebu. Usisao je ili progutao ili upio moje drugare, a mene ostavio samog. Čitav brod je bio prazan. Sve palube su bile prazne. Bio sam užasnut. I još gore. Jer vekovima plovim okolo okolo i naokolo i okolo samo da bih jednog dana mogao sresti Njih, i kad smo se, najzad, našli u istom vazdušnom prostoru, jedino su mene izostavili. Potrčao sam do druge ograde na brodu, čvrsto se uhvatio za nju i otvorio usta da viknem. Možda sam zaista malo i viknuo, ili ispustio neki slabašni zvuk, ali kome, ili čemu? Jednom srebrnom, sjajnom disku koji je izgledao providan dok se dizao i leteo kroz vazduh, ali zapravo nije bio? Nije imao oči da me vidi, niti usta kojima bi odgovorio na moj povik. Ništa. A u njemu se nalazilo jedanaest ljudi, mojih prijatelja, koje poznajem bolje nego sebe. Jer prijatelje uvek bolje poznajemo nego što poznajemo sebe. I u tom trenu, dok sam tako netremice gledao u plave i bele i srebrne kapljice što lete i prskaju i podrhtavaju i plešu i blistaju, more i vazduh – sve izmešano, shvatih da gledam u prazno. Disk je iščezao, ostao je samo tačkasti odraz na mojoj rožnjači. Ništa.

Razboleo sam se od gubitka, od uvida u njihovu nepredvidivu okrutnost. Povesti njih a mene ostaviti? Tokom svih ovih putešestvija, nikada nismo pomislili da bi nas mogli tek tako podići i odneti kao da smo gomila odbačenih kučića ili mačića. Nama su bila potrebna uputstva, ili pomoć, da nam se kaže kako da se izvučemo iz ovog beskrajnog kruženja i uđemo u južnu struju. Međutim, pošto se ništa slično nije dogodilo, i nije bilo nikakvih uputstava ni informacija, već samo neka vrsta otmice, došlo mi je da vrištim protiv njihove hladnoće i okrutnosti, kao što malo mače, skriveno u naborima ćebeta na dnu korpe, mjauče usamljeno i slepo, njušeći okolo i tražeći svoje izgubljene drugare među sve hladnijim naborima ćebeta.
Ostao sam na ivici palube. Trebalo je upravljati brodom i podesiti jedra, jer more ga je verovatno već počelo nositi okolo. Nisam mogao sam upravljati brodom. Odmah sam znao da ga moram napustiti ako neću da ostanem ovde sam, jer su bile male šanse da će Disk opet sleteti i ispustiti moje drugare na isti način na koji ih je podigao. Nisam verovao da bi se takvo šta moglo dogoditi. A i plašio sam se da ostanem.

Kao da je taj Disk, taj Kristal, prilikom svog preletanja preko broda, ili kroz njega, preko mene ili kroz mene, promenio atmosferu na brodu, promenio mene. Drhtao sam i tresao se od hladnoće i straha. Jedva sam stajao na nogama, naslanjao sam se čvrsto se držeći za uže. Kada mi se učinilo da sam prestao da drhtim, i kad sam stisnuo zube u nadi da će se malo životne topline vratiti u mene, drhtanje opet poče, poput napada malarije, samo što ovo nije bila groznica, već malaksalost. Sada mi je sve što se nalazilo na brodu izgledalo tako neprijatljski nastrojeno, kao da je dah Diska razotkrio i pokrenuo svu trulež u njemu. Zvučalo bi isuviše jednostavno i obično kad bih rekao da sam se bio prestravio i da sam i dalje bio prestravljen. Ne, bio me je obuzeo osećaj nečeg tuđeg, kao da sam duboko udahnuo neki nepodnošljivi vazduh. Nisam uopšte ličio na sebe, i taj prezir koji sam počeo osećati prema brodu, mnogo jači nego strah, bio je sam po sebi neka vrsta bolesti. Jedra su se, za to vreme, tresla i udarala, i nadimala, ili leno visila nad mojom glavom. Brod se ljuljao i okretao pri svakom naletu promenjivog vetra. Bio je poput napadnutog stvorenja koje su ostavili da umre.

Počeo sam graditi splav, služeći se drvenom građom iz stolarske radnje. Radio sam grozničavo, u želji da što pre pobegnem odatle. Nije mi ni padalo na pamet da ostanem na brodu, toliko je bio jak moj strah. Ipak sam znao da je opasnije da krenem sam na splavu, nego da ostanem. Na brodu bih imao vode, hrane, kakvo-takvo skrovište, sve dok ne bi potonuo ili se nasukao na neku stenu. Sve do tog momenta, ja bih bio siguran. Ali, uprkos tome, nsam mogao ostati. Kao da je činjenica da su me ignorisali, ostavili, odvojili od svih mojih starih drugova, predstavljala sama po sebi prokletstvo. Bio sam žigosan tim brodom.

Radio sam čitavog dana, a kad je pala noć, vezao sam lampu za jarbol i nastavio sa radom. Napravio sam splav od balzamovih greda, veličine četiri sa četiri. Unutra sam ubacio jednu kutiju punu namirnica i bure sa vodom. Zakačio sam jedro za jarbol u sredini. Uzeo sam tri para vesala, a dva bezbedno vezao za splav. U središtu sam podigao jednu manju platformu izgrađenu od dasaka, površine od oko jednog metra. Sve sam ovo radio u smrtnom strahu, u ledenom bolesnom užasu, dobijajući s vremena na vreme takve napade drhtavice da sam morao da se presavijem, kao u grču, i čvrsto se uhvatim ili naslonim na nešto, plašeći se da ću se raspasti na komade.

U zoru je moj splav bio gotov. Nebo ispred mene je poprimalo crvenkastu boju dok sam stajao i gledao u smeru kretanja broda, tako da sam znao da se zaokrenuo i opet usmerio ka gvinejskoj struji, Kamerunu ili Kongu. Znao sam da ga moram što pre napustiti, i nadao sam se da ću uspeti da veslajući izađem iz ove smrtonosne struje što ide ka obali i vratim se u ekvatorski tok. Obukao sam svu odeću koju sam mogao naći. Spustio sam splav u more video da ga nosi kao kakav čep od plute. I dok je nebo plamtelo u izlasku sunca poput unutrašnjosti zrele breskve, spustio sam se niz uže i bacio se na splav tačno na vreme da ga uhvatim pre nego mi izmakne. Kad sam dospeo na njega, splav je još uvek bio suv, mada ga je voda ubrzo počela prskati. Odmah sam zaveslao, leđima okrenut izlazećem suncu. Veslao sam kao da idem u susret bezbednom i suvom brodu, a ne kao da se udaljavam upravo od jednog takvog. Nakon izvesnog vremena, kad se sunce već podiglo iznad linije horizonta i zasijalo jasno kroz letnju izmaglicu, video sam jedra našeg broda u daljini – izgledala su kao roj belih leptirova na talasima, daleko iza mene. Plovio sam ka zapadu, bio sam na svom pravom putu. I kad sam se opet okrenuo da pogledam, nisam znao da li su ono što se beli brodska jedra ili pena na dalekom morskom prevoju. Jer more se, na moju sreću, promenilo – sada je samo blago talasalo i ljuljalo, nije više bilo uzburkano i promenjivo. I tako sam veslao celog dana, i skoro cele naredne noći. Veslao sam i veslao i veslao, sve dok nisam počeo osećati da moje ruke kao da više nisu moje, kao da su se pokretale i radile bez moje svesne volje. I tada, jednog popodneva – mislim da je to bilo tri dana nakon što sam poslednji put video jedra svog broda kako nestaju ka istoku – poče jaka oluja koja mi pokvasi odeću, i u njoj izgubih rezervna vesla. A dva dana posle toga, tromo i teško more odvuče mi i poslednja vesla koja su mi preostala i od tada se predah na milost i nemilost struji koja skreće od zapada ka severu. I sad imam sve vreme ovog sveta da razmišljam o tome kako se nalazim na onom istom putovanju, nošen istom onom strujom, okolo okolo i naokolo, kako je zapadna Indija moje sledeće pristanište, i o Nensi sirotog Čarlija, i o njenoj pesmi, isto kao da sam ostao na brodu sa svojim drugovima. I nakon pesme žena, isto kao i pre nje, okolo okolo i naokolo, pored Sargaskog mora, oko Golfske struje, okolo, nošeni morem, uz obalu Portugala i Španije, okolo i okolo. Ali, sada se ne nalazim na velikom brodu sa jedrima kao belim leptirima, već na malom splavu, i sam sam, okolo i okolo. A sve je isto kao pre, okolo i okolo, samo je plamen moje nade malo oslabio: hoće li Oni, ili Disk, ili ta Kristalna Sprava, uspeti da primete moj majušni splav na sred mora kad se sledeći put budu spuštali? Hoće li me videti i hoće li biti toliko ljubazni da me pozdrave ili da mi doviknu odgovor kad ih budem pitao: Kako da izađem iz ove struje, Prijatelji, uputite me ka drugoj obali, molim vas?

Da, ja ću njih pozdraviti, naravno, iako mi sad ova hladnoća u srcu izaziva strah koji pre nisam osećao. Nisam nikada ranije pomislio, tokom svih tih krugova i kruženja i okruživanja, okolo i okolo, da bi mogli proći a da me prosto i ne primete, kao što čovek ne primeti uspavano mače ili slepo kuče sakriveno u naborima smrdljivog ćebeta. Zašto bi onda primetili jedan majušni splav na sred mora? Ipak, ne može se ništa osim ići dalje, bez vesla, bez kompasa, umorno i iscrpljeno. Bilo bi čak dobro i doći na Nensinu obalu i reći joj da se njen Čarli najzad sreo sa – sa čim? Pa, valjda sa Njima, mada je to sve što bih joj mogao reći, ne bih mogao govoriti o tome kako se osećao kad ga je ta velika sjajna Stvar upila u sebe. Hoće li mi ona tada pevati svoju pesmu dok budem splavom plovio kraj njih, hoće li i ostale žene stajati duž zidina svojih letnjih vrtova i pevati, a ja im pesmom uzvratiti da je vreme za ljubav prošlo? A onda ću poći dalje, do Džordžovog prijatelja i doviknuti mu da je Džordž – šta? I gde? A onda i dalje, pa još dalje i dalje, sve dok opet ne vidim moju Končitu kako me čeka, u odori časne sestre, u koju su je zaodenula moja lutanja i plovidbe.

Čovjek kao drvo snažno
Odbija oluje.
Ruke, koljena, šake,
Suviše krute za ljubav,
Kao drvo što odbija vetar.
Ali lagano se budi, I u šumi tamnoj
Vetar rastavlja lišće
I crna zver iz pećine izlazi.
Ljubavi moja, kada kažeš:
‘Beše oluja,
Beše ona,
Beše i zver basnoslovna,’
Hoćeš li tada reći i
Kako se prvi put ljubismo stisnutih usana, plašljivo,
I dodirnusmo se rukama, plašljivo,
Kao da je ptica spavala između njih?
Hoćeš li reći:
‘Beše to mala bela ptica što me ulovi’?

I tako peva ona, svaki put kad prolazim, okolo i okolo, dalje i dalje.

Doktor X: Pa, kako ste danas?
Pacijent: Okolo okolo i naokolo…
Doktor X: Želeo bih da znate da sam ja ubeđen da se vi možete izvući iz ovoga kad god hoćete.
Pacijent: Okolo okolo i naokolo…
Doktor X: Doktor Y. neće biti tu ovog vikenda. Daću vam jedan novi lek. Da probamo kako će to delovati.
Pacijent: Unutra i izvan, izvan i unutra. Unutra i izvan, izvan i unutra.
Doktor X: Moje ime je Doktor X. Kako se vi zovete?
Pacijent: Okolo i …

Smatram da je sasvim moguće da se vratio na uzrast od jedanaest ili dvanaest godina. U tom uzrastu i ja sam voleo priče o mornarima. Moje mišljenje je da mu se stanje znatno pogoršalo. Činjenica je da on nikada ne primećuje moje prisustvo, Doktor Y. tvrdi da na njega reaguje.

24. avgust Doktor X.

Doktor Y: Kako se danas zovete?
Pacijent: Možda Odisej?
Doktor Y: Ali Atlantik sigurno nije njegovo more?
Pacijent: Ali sada bi sigurno moglo biti, zar ne?
Doktor Y: Dobro sad, šta je sledeće na redu?
Pacijent: Možda Jamajka. Nalazim se nešto južnije nego obično.
Doktor Y: Pričali ste danima skoro bez prestanka. Znate li to?
Pacijent: Vi ste mi rekli da pričam. Ja bih radije razmišljao.
Doktor Y: Dobro, ali što god da radite, zapamtite: ne nalazite se ni na kakvom splavu Atlantiku. Nste ostali bez prijatelja, nije ih odneo leteći tanjir. Nikada niste ni bili pomorac.
Pacijent: Zašto, onda, verujem da jesam?
Doktor Y: Kako se stvarno zovete?
Pacijent: Prevarant.
Doktor Y: Gde živite?
Pacijent: Ovde.
Doktor Y: Kako se zove vaša žena?
Pacijent: Zar sam oženjen? Kako se zove ona?
Doktor Y: Recite mi, zašto nikad nećete da razgovarate sa Doktorom X.? Prilično je uvređen zbog toga. I ja bih bio.
Pacijent: Već sam vam rekao. Ne vidim ga.
Doktor Y: Prilično smo zabrinuti za vas. Ne znamo više šta da radimo. Prošlo je gotovo dve sedmice otkad ste došli. U policiji ne znaju ko ste. Samo smo u jedno sigurni: u to da niste pomorac, ni profesionalno, ni amaterski. Recite mi, jeste li čitali puno mornarskih priča kad ste bili dečak?
Pacijent: Čovek i dečak.
Doktor Y: Kako se preziva Džordž? Ili Čarli, kako se on preziva?
Pacijent: Čudno, ne mogu da se setim… Da, naravno, svi smo imali isto ime. Ime broda.
Doktor Y: Kako se zvao brod?
Pacijent: Ne sećam se. Davno se nasukao ili je potonuo. A splav nikad nije imao ime. Splavovi nemaju imena kao ljudi.
Doktor Y: Zašto ne? Hoćete li sad da date svom splavu neko ime?
Pacijent: Kako mogu dati ime splavu, kad ne znam ni sopstveno ime? Ja se zovem… kako? Ko me zove? Kako? Zašto? Vi ste Doktor Zašto*, mene zovu Zašto – tako je, bio je to jedan dobar brod Zašto koji je upao u gvinejsku struju, ostavljajući Koga na klizavom splavu i…
Doktor Y: Samo trenutak. Biću odsutan četiri–pet dana. Doktor X. će brinuti o vama dok se ne vratim. Doći ću da vas vidim odmah kad se vratim.
Pacijent: Unutra i izvan, izvan i unutra, unutra i izvan…

* Radi se o igri rečima, kao često u prozi Doris Lesing. Naime, englesko slovo ‘y’, kako se zove jedan od doktora u priči, izgovara se isto kao reč ‘why’ (eng. ‘zašto’). Prim. prev.

Nova terapija. Librijum 3 Tofronil 3 p.n.d.
29. avgust Doktor X.

More je sad uzburkanije nego pre. Kad mi se splav iskrivi na talasu, vidim ribe kako se nadvijaju nad mojom glavom, a kad me talas zapljusne, ribe i morsko bilje klize po mom licu, da se vrate moru. Kada mi se splav penje naviše, ka vrhu talasa, ribe me gledaju oči u oči kroz zid od vode. Evo ga ono stvorenje vazduha, pomisle one pre nego što mi se razliju po licu i ramenima, a ja, dok me dodiruju i klize po meni, mislim kako su one stvorenja vode, pripadaju mokrom svetu. Talasi se savijaju i kovitlaju u savršenim prevojima; svaki od njih nosi po tri ribe iz velikih dubina koje su izronile da vide nebo, zatim sitne ribe pogodne za bazen ili teglicu sa vodom, pa tanke svetlucave planktone, ni vidljive ni nevidljive, samo blistave tačkice u mislima. Ako su ljudi stvorenja vazduha, a ribe, kako velike tako i male, stvorenja vode, koja su onda stvorenja vatre? Ah da, znam, ali niste me videli, prevideli ste me, otrgnuli ste moje drugare od mene i ostavili me da cvilim u naborima smrdljivog ćebeta. Gde su sad oni, moji prijatelji? Dele pravdu, zar ne, iz razbuktane vatre, gledaju me oči u oči iz svilenkastih, talasavih plamenova vatre. Gle, eno ga čovek, stvorenje vazduha, misle oni, udiše žuti plamen kao što mi udišemo H2O. Ima nešto u tom grčevitom udisanju, misle oni – Džordž? siroti Čarli? – što treba uvažiti. Ali oni su sada iznad vazduha, i stanuju u njemu. Oni su bacači vatre. Plamene oluje. Misliš da je pravda nešto što se ljubazno deli svima? Ne, ona prži, obara, seče sve pred sobom. Talasi su tako veliki, uzdižu se brzo i besno, više sam pod njima nego iznad njih. Oni uče ljude – ljudi uče ljude – da imaju riblja pluća, da dišu vodu. Ako jednom snažno udahnem vodu hoće li se vlakna mojih pluća prilagoditi padu talasa i povikati: da, da, ti tamo, ti, mornaru, udahni duboko i mi ćemo te poneti na vodi kao što te nosimo na vazduhu? Najzad, Oni su sigurno morali naučiti moje prijatelje, Džordža i Čarlsa i Džejmsa i ostale, da duboko, punim plućima, udišu vatru. Ne može mi niko reći da je ono onda bio običan vazduh što smo udisali kad nas je obavio Kristalni vrtlog, ne, bila je to hladna vatra, dah sunca, solarni vetar, ali u čoveku postoje pluća koja spavaju kao kod bebe u utrobi, i ona čekaju da ih solarni vetar ispuni kao jedra. Postoje pluća za vazduh, ali i organi napravljeni od kristalnog zvuka, od raspevanog svetla, oni su za solarni vetar koji će moju ljubav oduvati ka meni. Ili mene ka mojoj ljubavi. Oh, talasi su tako visoki, dižu se, rastu i nadvijaju, više sam ispod njih nego nad njima, moj splav je samo maleni čep od plute na vetrovitom moru i loše mi je, oh, tako mi je loše, ljuljam se i tresem, tresem i ljuljam, i jadna moja glava, jadna moja pluća, ako ostanem na ovom lepljivom teškom klizavom i mokrom splavu koji škripi i puca dok golemo more udara, ispovraćaću svoje srce i onesvestiti se padajući u duboke morske prevoje. Dakle, napustiću splav.

Oh ne, ne, ne, napustio sam brod, svoj dobri brod Zašto, i zakačio sam se kao pijavica za ovaj novi, tvrdi krevet od splava i kako mogu otići sada, osim da se vrtoglavo sunovratim u guste morske šume, poput neke bolesne ptice? Ali, ako bih pronašao stenu na nekom ostrvcetu? Gluposti, na sred velikog Atlantskog okeana, ovde na 45 stepeni od Ekvatora, ne postoje ni stene, ni ostrvceta, ni ostrva, ni luke. Ali, splav se lomi. Lomi se. Balzamovi štapovi su povezani samo običnim kanapima uzduž i po širini i jedan preko drugog, a nikakvi kanapi koje ja imam ne mogu održati ovu nespretno sastavljenu konstrukciju ukrštenih greda čvrsto na moru. Oluja. Tajfun. Nebo je crno od gromova, samo bolesno žućkasta svetlost uokviruje oblake, a talasi su plavi i crni i viši od crkvenog tornja, i čitav svet je mokar i hladan, i moje uši zuje i bruje kao da imam malariju. A moj splav ide, plovi, raspada se ispod mene kao slama u kanalu. Ide, a ja plutam, hvatajući se za slamku ili, čak, za riblju kost. Sav sam mokar, i tonem, i hladno mi je, oh, tako mi je hladno, hladno mi je iznutra, tamo gde bi trebalo da je toplo, duž kičme i u stomaku, hladno je, hladno kao na Mesecu. Tonem sve niže i niže, ali nemirno more me opet šalje gore, ka svetlu, i evo, neka stena tu pod mojom rukom, luka u oluji, mala zašiljena crna stena koju nijedan mornar pre mene ne pronađe, nema je ni na jednoj mapi, to je samo jedna crna vulkanska stena, ona je, zapravo, najviši vrh neke goleme planine visoke kilometar ili dva, na čijim padinama ima puno gustih šuma u kojima pasu stada morskih bizona. I ostaću ovde dok ne prođe oluja i nebo se opet razvedri. Makar ovde mogu stajati mirno, stena je mirna, iskočila je iz okeanskog dna pre milion godina i navikla je da čvrsto stoji na svom mestu uprkos udarima atlanskih vetrova. U njoj ima jedan dubok usek, jedna šupljina, i tu ću se smestiti do jutra. Oh, sad sam opet kopneno biće, koje ima pravo na čvrst i miran san. Ja i stena, koja je planinski vrh, smo tako postojani i sigurni zajedno, a more se pomera i talasa. Sada je sigurno. Mirno je. Oluja je prestala i sunce opet sija na ravnom, mirnom i postojanom moru, čija se površina samo blago talasa i ne prska svuda okolo kao ranije, kada kao da je okean hteo da raznese sebe na komade. Toplo, raspevano, slano more juri pored mene ka zapadu do sledeće stanice u Indiji, zapljuskuje i juri pored mene, jer ja sam čvrsto na steni. Čvrsto spavam. Čvrsto. Spavam.

Sestra: Probudite se. Hajde dušo, probudite se. Hajde, ne to, tako je. Sedite, ispravite se, ja vas držim.
Pacijent: Zašto? Zbog čega?
Sestra: Morate nešto pojesti. Dobro, opet ćete zaspati za koji minut. Možete dobro da spavate, zar ne?
Pacijent: Zašto da spavam kad me stalno budite?
Sestra: Ne treba baš toliko da spavate. Treba da se opustite i odmarate, ali vi stalno spavate.
Pacijent: Ko kaže da treba? Ko mi je dao ove pilule?
Sestra: Da, ali – dobro, nema veze. Popijte ovo.
Pacijent: Odvratno je.
Sestra: To je supa. Dobra, vruća supica.
Pacijent: Ostavite me na miru. Dajete mi pilule, a onda me stalno budite.
Sestra: Stalno vas budim? Ne budim. To je kao kad budite stenu. Je li vam toplo?
Pacijent: Sunce je izašlo, sunce je…

………………………………………………………..

Ko to ležao nije ispražnjeno na vrućoj steni,
Oslanjao se na labav i len zvuk vode,
Tonuo u zvuk i slušao naviranje
Plime u školjku, ili krvi
Kroz duboke špilje tela,
I ipak se hvatao kao davljenik za sunce,
Hvatao za daleko sunce i glasove što dozivaju?

Sestra: Još malo, molim vas.
Pacijent: Nisam gladan. Naučio sam da dišem vodu. Puna je planktona, znate. Možete hraniti i pluća kao što hranite stomak.
Sestra: Je li, dušo? E pa, nemojte preterivati sa tim, jer ćete opet morati da dišete vazduh.
Pacijent: Ja sada dišem vazduh. Nalazim se na jednoj steni, znate.

………………………………………………………..

Pogledaj ga poput ptice
Što k’o brod vezan kroz topli vazduh se njiše,
I dolazi iz polja vetrovitih u dubine okeana
Koji udara gromoglasno i nadire
Strpljivo i postojano ka zemlji tvrdoglavoj,
On se bori da povrati i preokrene
Ono čudovišno rođenje pre mnogo godina
Kad bolno izađe, prvo glava prekrivena algama,
Pa onda i telo zemlje,
Mučeno i izmoreno zauvek majkom morem
Ljubomornim morem što ljubi bol svoj drevni.

Sestra: Zašto ne pođete da sedite malo u dnevnom boravku? Zar vam nije dosadilo da stalno budete u krevetu?
Pacijent: Ljubomora koja ljubi. Svoj bol.
Sestra: Da li vas boli? Gde?
Pacijent: Ne mene. Vas. Ljubomorno ljubite i pazite bol.
Sestra: Mene ne boli ništa, uveravam vas.
Pacijent:
On pluta na lenim krilima kroz penu,
I tamo, dole, nešto maleno raširenih ruku i nogu
Hvata se za crnu stenu kao davljenik,
I on oseća nad sobom pticu golemu i zna
Da nema ni glasa ni krila ni vetra
Da sledi staklaste bezdane,
Njegov sluh ugušila je poplava.

Sestra: Popijte ove pilule, dušo. Tako.
Pacijent:
Ko to još tonuo kao davljenik nije
U slojeve sunčevih zraka koji se prelamaju
Kroz mlitave talase kao svetlost kroz staklo,
Prolazio pored svetlucave ribe što klizi kao ptica,
A zatim do dubina gde mračno je sve,
Gde svetlost nestaje kao u dnu šume.
On pada, on pada, pored uplašenih ruku pada
Pored bodljikavih čeljusti i opasnih predela smrti,
Dok, najzad, ne počine na postelji okeana.

Ovde na stenama ima trave i lišaja, i riba,
Plivaju svetlucajući kroz bilje
I blistava jata plutaju kao treptaji oka,
Ovde sve živi čudnom logikom noći.
Pluta li ovo kosa jedne lepe žene što se udavila?
Morske vaši skaču na bledu stenu kao žabe.
Sija li ovo telo poput opala što prelama boje?
Veliki svodovi kao bela vrata što se zatvaraju.
Protežu se i trepere kao lice
Ulepšano hloroformom, nasmešeno lice
Njenog davnog, polu-zaboravljenog, nekada voljenog,
Podiže se kao bled mesec kroz vodene zastore,
I prolazi sa očima od kamena kao mesec što umre davno.
Naoružao se ravnodušnošću morskog sna
I pluta neosetljiv na morski korov što hrani se mesom,
Tamo gde kosturi sa krovova pećina vise
I kao leglo izbledjelih paukova drhte,
Kao mašine sa korom od korova,
I šipkama i klipovima što tresu se kroz zelenilo…

Sestra: Hajde, dušo. Oh dušo, vi ste se uznemirili, zar ne? Svako ima loših trenutaka, svako se ponekad uznemiri. I ja isto. Razmišljajte o tome na taj način.
Pacijent:
Nije svako upoznao ove dubine,
Ove crne nepredvidive morske izvore,
Gde svaki zrak dnevne svetlosti umire daleko iznad,
Gde je nepomična voda spora i gusta i mutna…

Sestra: Nije dobro što ste ispljunuli pilule.
Pacijent: Mutna, zamućena, sve muti, sva je pomućena…
Sestra: Jedan veliki gutljaj, tako, eto, gotovo.
Pacijent: Budite me i uspavljujete me. Budite me, a zatim me gurate ispod. Sad ću se probuditi. Želim da se probudim.
Sestra: Sedite, onda.
Pacijent: Ali, šta je ovo, kakve su ovo pilule, kako da se probudim kad vi… ko je onaj čovek koji me gura ispod, koji me gura da potonem kao što tone davljenik i…?
Sestra: Doktor X. misli da će vam ova terapija pomoći.
Pacijent: A gde je onaj drugi, onaj borbeni čovek?
Sestra: Ako mislite na Doktora Y., i on će uskoro opet biti tu.
Pacijent: Moram se podići sa morskog dna. Moram se suočiti sa morskom površinom, bilo da ima oluja ili ne, jer Oni me nikad neće pronaći ovde dole. Nije u redu ni što očekujemo od njih da dođu u naš teški vazduh, sav zadimljen i zagađen, ali još da očekujemo da dođu i do dna mora, uz sve potonule brodove, ne, to bi bilo stvarno nerazumno. Ne. Ja moram isplivati i dati im šansu da me ugledaju, ispražnjenog, na vrućoj steni.
Sestra: Da, dobro, u redu. Ali, ne ljuljajte se tako jako… nemojte, za ime svega!
Pacijent: Ime svega je nešto sasvim drugo. Moram se probuditi. Moram. Moram stalno gledati, inače se nikad neću izvući i otići odavde.
Sestra: E pa, stvarno ne znam. Možda ta terapija i nije dobra za vas. Ali, sada morate leći. Tako. Okrenite se. Sklupčajte se. Tako. Pst. Pssssssssst. Ššššššššššššš.
Pacijent:
Spavaj spavaj dušo,
Nek’ te ljulja oluja
Ako ti ne povrediš nju
Ona će tebe

Oduzet mi je razum. Oduzeta su mi sva sredstva. Postao sam nesavitljiv i nepromjenjiv u bujici promena. Dok sam bio na Dobrom Brodu Lizalica, držao sam se uz pomoć vetra i mora. Kad sam bio na splavu, nije bilo nikog drugog. Sada sam čvrsto na steni. Držim se. Ne mogu ništa osim da se držim. I čekam. Ili da se bacim kao ronilac ka dnu okeana gde je mračno kao u ribljoj utrobi i nema se gde ići osim naviše. Ali, imam mogućnost izbora, da. Mogu moliti za prevoz, zar ne? Zakačiti se za rep neke ptice ili ribe. Ako je pas prijatelj čoveku, ko su prijatelji mornarima? Delfini. Oni nas vole. Oni su nam srodni, kažu, mada iako nikad nijedan delfin nije ubio čoveka, mi smo pobili toliko njih i to iz radoznalosti, ne čak ni zbog hrane, ni zbog zadovoljstva u ubijanju. Neki delfin će me odvesti mojoj ljubavi. Glatkih leđa, raspevan, sjajan, taman delfin nježnih očiju i dugog kljuna. Drži se delfinčiću, siroti delfinčiću u tom moru zatrovanom smrdljivim izlučinama iz ljudskih crijeva, i otpadom iz zločinačkog uma ljudskog, nemoj još da umreš, izdrži, nosi me, odvedi me iz ove ledene, beskrajno teške severne struje dole ka blagoj južnoj struji i dugo željenim obalama. Tako je. Ispod mora, ako treba, ja mogu da dišem vodu kad moram, ili iznad mora ako možeš, da bih mogao pozdraviti prijatelja koji je poprimio oblik plamena ili tračka svetlosti. Tako, delfinu, jesam li baš težak? Ljubazno stvorenje? Srodan ili ljubazan? Samo me odvedi ka jugu, u toplije struje, oh, sada je nemirno, baca nas i ljulja kao u vreme Velike Oluje, kada mi se splav raspao poput slame, ali sada znam da je ovo dobar prelaz, stvaralački, oh, kakav stres, kakav napor, a sada napolje, da, izvan, izašli smo, i dalje plivamo ka zapadu, ali jugo-zapadu, i suprotno od kazaljke na satu, a ranije je bio zapad sa kazaljkom na satu i bez ijednog odredišta osim zapadne Indije i Floride i Sargaskog mora i Golfske struje i zapadnog vetra i kanarske struje i okolo okolo i naokolo i okolo ali sada, oh delfinu, na ovom krhkom mehuriću koji nazivamo našom Zemljom, što se okreće sva plava i zelena i šarena, gde severni vazduh i voda idu u pravcu vremena s leva na desno, velike spirale daha i svetla i vode, sada, oh delfinu, raspevani prijatelju, mi smo na drugoj stazi, čvrsto ću se uhvatiti i držati do poslednjeg daha tvog strpljenja, strpljivo, dok me najzad ne spustiš na onu plažu, jer, oh delfinu, moraš biti siguran i odvesti me tamo, moraš me najzad spustiti, ne smeš mi dopustiti da odem previše ka jugu, da me povuče brazilska struja mojih misli, ne, pusti me da nežno zakoračim sa tvojih leđa na srebrni pesak brazilske obale, gde se, iznad tvog pogleda, uzdižu plavo-zeleni visovi brazilskih gora. Tamo, tamo je moje pravo odredište i moja ljubav, i tako, delfinu, drži taj pravac.

Tamo, eno je obala. I sada, više nego ikad, moramo se držati svog pravca. Ovde nema stena, nema jata, ni podvodnih grebena, delfinu, koji bi uboli tvoj nežni nos ili otkinuli peraja sa tvojih glatkih crnih leđa, ali tamo je blistava obala i od svih opasnosti južne struje ova je najgora, ako budemo gledali u tu lepu obalu žudeći da se nađemo na njoj, onda će nas struja povući u naš krug zaborava okolo okolo i naokolo i okolo, nazad do afričke obale, do brežuljaka južnog leda koji će nam biti jedino društvo, zato se drži sada, delfinu, i usredsredi se na svoj posao, a tvoj posao sam ja, moje kopno, i nikad ne dozvoli da te ponesu snovi o tom srebrnom pesku i dubokim šumama, jer ako dopustiš, tvoja snaga će se povući kao oseka i skliznućeš ka jugu poput mrtve ili umiruće ribe.

Tamo. Da. Evo nas, približavamo se, snaga valova je u nama. Ali, zatvori uši, delfinu, ne slušaj i ne gledaj, neka sve tvoje misli budu usmerene na cilj tvog puta. Unutra. I unutra. Sa hladnom strujom što vuče ka jugu sa tvoje leve strane. Unutra. Da, ni ja ne gledam, dragi delfinu, jer ako se sada ne domognem te obale i ako budemo morali da skliznemo ka jugu okolo okolo i naokolo i okolo, tada bih te zamolio, delfinu, da me tretiraš kao što ljudi tretiraju delfine i da me presiječeš na pola iz čiste radoznalosti. Ali, evo nas bliže. Da, bliže. Toliko smo blizu sada da drveće na plaži visi iznad nas kao iznad kopnene reke. I unutra smo. Hoćeš li poći sa mnom, hoćeš li razdvojiti svoj mekani debeli sjajni rep da napraviš od njega noge za hodanje, za šetanje sa mnom po onim gorama tamo? Ne, dobro onda, zbogom delfinu, zbogom, idi onda ka svom razigranom moru i budi srećan tamo, živi, diši, sve dok te otrov koji čovek pravi za sva živa bića ne pronađe i ne ubije dok budeš plivao. A sada se spuštam sa tvojih prijateljskih leđa, hvala ti, hvala ti ljubazna ribo, ja osećam svoje noge čvrsto pod sobom, stojim na sitnom pesku dok mi ostaci plime rashlađuju članke.

Prevela s engleskog: Vanja Vukićević Garić

izvor