Alea: Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

BISTRI VITEZ DON QUIJOTE OD MANCHE
(DEO PRVI)

VOJVODI OD BÉJARA BAÑARESA,

VIKONTU OD LA PUEBLE DE ALCOCER, MARKIZU OD GIBRALEÓNA, GROFU OD BENALCÁZARA I GOSPODARU MJESTA CAPILLE, CURIELA I BURGUILLOSA

Pouzdajući se u prijazni doček i poštovanje što ga Vaša Preuzvišenost iskazuje knjigama svake vrste, kao velikaš koji je istinski voljan zakriljivati lepe umetnosti, osobito one koje su plemenite i ne snizuju se do sluganstva i sebičnosti proste svetine, odlučio sam izdati na svet BISTROGA VITEZA[1] DON QUIJOTA OD MANCHE, pod zaštitom prejasnoga imena Vaše Preuzvišenosti, te odajući svaku čast tolikoj veličini, molim, primite ga milostivo pod svoje okrilje, da osenjen njime, iako nema onoga dragocenog nakita elegancije i erudicije kojim se znaju zaodevati knjige što su ih napisali ljudi učena soja, mogne mirne duše izići pred sud onima kojino, ne zadržavajući se u granicama svojega neznanja, običavaju osuđivati tuđe radove s većom krutošću i manjom pravednošću; ako dakle smišljenost Vaše Preuzvišenosti svrati pogled na moju dobru nameru, uzdam se da neće odvrgnuti maloću mojega poniznog poklona.

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

Prolog

Dokoni čitatelju! I da ti se ne kunem, moći ćeš mi verovati kako sam želeo da ova knjiga, čedo mojega uma, bude najkrasnija, najumiljatija, najduhovitija što se zamisliti može. No nisam se mogao oteti prirodnom zakonu da svako biće rađa nalično biće. Što je dakle mogao roditi moj jalovi i slabo uljuđeni duh nego priču o suhoparnom, mrzovoljnom, hirovitom sinu, natrpanu svakakvim mislima koje nikome drugom na pamet ne padaju — baš onakvu kakva se već rađa u zatvoru,[2] gde se svaka neudobnost bâni i svaka nemila buka domuje! Tišina, ugodno mesto, ljupka polja, vedro nebo, žubor izvora, duševna mirnoća pomažu jako da se najneplodnije muze oplode i porod izrode kojemu se svet ne može da nadivi i naraduje. Događa se da otac ima sina ružna i bez ikakve miline, a ljubav kojom ga ljubi zasenjuje mu oči te ne vidi sinovljih mana, nego ih još smatra domišljatošću i vrlinama, pa ih kazuje prijateljima kao neku bistrinu i milínu. Ali ja, koji se činim doduše ocem Don Quijotovim, a uistinu sam mu očuh, neću da se povedem za običajem, niti sam voljan, predragi čitatelju, gotovo sa suzama u očima preklinjati tebe, kako drugi čine, da oprostiš ili s uma smetneš greške koje u mojega sina vidiš, jer ti mu nisi ni brat ni svat, nego je tvoja voljica tvoja slobodica, ti si gospodar na svojevini, kao car na carevini, pa možeš i caru šipak pokazati kad on ne vidi. Sve to vadi tebe i oslobađa od svakog obzira i svake obveze, te možeš govoriti o ovoj priči što god te volja, ne strahujući da ćeš biti oklevetan za zlu reč niti nagrađen za dobru koju o njoj izrekneš.

Voleo bih ti prikazati ovu priču čistu i golu, neokićenu proslovom i bez neizmerne povorke uobičajenih soneta, epigrama i pohvalnica koje se štampaju na početku knjige.[3] Mogu ti naime reći: premda me stajalo nešto truda dok sam napisao ovu knjigu, ipak sam se najviše namučio pišući predgovor što ga evo čitaš. Mnogo sam se puta laćao pera da ga napišem, i opet ostavljao pero, jer nisam znao što bih napisao. Tako ja jednom sedim neodlučan, papir položio preda se, pero zadenuo za uho, podlaktio se o stol, podnimio rukom lice i premišljam što bih rekao, a uto bane k meni prijatelj, domišljan i bistra glava, pa kad spazi kako sam se zamislio, zapita me za uzrok. Ja mu ne zatajim, nego reknem kako premišljam o proslovu što treba da ga napišem priči o don Quijotu, a to mi je tolika muka te ne bih ni da ga pišem niti bih da na svet iznosim junačka dela toli plemenita viteza. »Ta kako bi da me ne zbunjuje što li će reći onaj stari zakonodavac kojega krste svetinom, kad razabere da ja, nakon tolikih godina što sam ih prespavao u tišini zaborava, izlazim sada, gde su mi tolike godine na grbači,[4] s pričom suhom kao síta, slabe domišljatosti, mršava stila, siromašnih misli, bez ikakve učenosti i pouke, bez beležaka na rubu i bez napomena na kraju knjige, a vidim da druga dela, premda izmišljena i profana, vrve rečenicama Aristotelovim, Platonovim i celog roja filozofa, pa se čitatelji dive i smatraju pisce načitanima, učenima i rečitima? A tek kad uzmu citirati Sveto pismo! Što ćeš, nego moraš reći da su to neki sveti Tome i drugi crkveni oci, a znaju sve u časti urediti tako da u jednom retku opisuju raskalašna zaljubljenika, a u drugom donose kršćansku porodičicu te je radost i slast slušati ih i čitati. Bez svega toga biće moja knjiga, jer niti znam što bih beležio na rubu, niti što bih pri kraju napominjao, a pogotovu ne znam za kojim bih se piscima poveo pa da ih na čelu knjige, kao što čine svi, poredam po slovima A B C, počinjući s Aristotelom i završujući sa Ksenofontom i Zoilom ili Zeuksisom, premda je jedan bio klevetnik, a drugi slikar. Isto tako mora moja knjiga biti bez sonetâ na početku, barem bez sonetâ koje su ispevali vojvode, markizi, grofovi, biskupi, dame ili najslavniji pesnici. Doduše, da ja dvojicu-trojicu uslužnih[5] prijatelja zamolim za sonete, znam da bi mi ih dali, i još takvih da im ne bi bili ravni soneti pesnikâ kojima je ime čuvenije u našoj Španiji.«

»Na kraju, gospodine i prijatelju moj — nastavih — odlučio sam neka gospodar Don Quijote ostane sahranjen u arhivima u Manchi dokle god nebo ne pošalje koga ko će ga iskititi svim i svačim što mu treba: ja po svojoj nesposobnosti i malom znanju nisam to kadar, a po prirodi sam lenj i trom da uzmem čeprkati po piscima koji kazuju ono što ja i bez njih znam reći. Otuda neodlučnost i uzrujanost u kojoj si me zatekao, a i dovoljan mi je razlog za njih u ovom što si čuo.« Kad je prijatelj moj to saslušao, pljesnu se po čelu, prasnu u smeh te mi reče: »Boga mi, brate, sada mi istom puca pred očima u kolikoj sam zabludi bio sve vreme otkada te znam, jer ja sam tebe smatrao svagda smišljenim i razboritim u svemu što god činiš. Ali sada vidim da je od tebe do pameti ko od zemlje do neba. Zar može biti da takve neznatnosti, koje se lako rešavaju, mogu u nepriliku baciti i preneraziti takav zreo um kao što je tvoj, i jak da svlada i pregazi kudikamo veće poteškoće? Vere mi, nije to tebi od premale veštine, nego od prevelike tromosti i preslabe promišljenosti. Bi li hteo znati je li istina što ja velim? Onda poslušaj pažljivo, pa ćeš videti kako ću za trenuće oka ukloniti sve tvoje poteškoće i doskočiti svim smetnjama koje te bune i brane ti da izdaš na svet slavnoga svojega Don Quijota, sunce i uzor svega skitničkog viteštva.«

»Reci — uzvratim ja, kad sam saslušao što mi kazuje — kako kaniš zatrpati provaliju mojega straha i osvijetliti zbrku moje smetenosti?«

Na to mi on odgovori:

»Ponajpre, što se tiče smutnje zbog soneta, epigrama i pesama pohvalnica, koje bi ti trebale s početka, a priliči se da budu od uglednih i znatnih ljudi, tomu ćeš doskočiti ako se sam malko potrudiš te ih sastaviš. Onda ih možeš okrstiti imenom kojim voliš; možeš ih prišiti popu Ivanu od Indije[6] ili caru od Trebizonde, jer oni su, znam, na glasu kao slavni pesnici, a sve i da nisu, pa da se i nađe kakav cepidlaka i bakalaureat da te za to napadne s leđa i posumnja u tu istinu, ni briga te, jer da i budeš uhvaćen u laži, ne mogu ti odseći ruku kojom si to napisao.
Što se tiče knjiga i pisaca iz kojih vadiš misli i rečenice i citiraš ih na rubu svoje istorije, tu ti jedino trebaju u pravi čas kakve god sentencije ili latinske izreke, koje znaš napamet ili ih možeš s malim trudom naći. Ako na priliku govoriš o slobodi i o ropstvu, dodaj:
Non bene pro toto libertas venditur auro.[7]
I odmah na rubu citiraj Horacija, ili ko je već to rekao. Ako raspredaš o moći smrti, odmah priskoči sa stihovima:
Pallida mors aequo pulsat pede pauperum tabernas
Regumque turres.[8]
Ako govoriš o prijateljstvu i o ljubavi, koju nam Bog naređuje i spram neprijatelja, odmah se toga časa svrati na Sveto pismo, a to možeš uz iolicak pažnje, pa spomeni reči Boga samoga, Ego autem dico vobis: diligite inimicos vestros.[9]
Ako raspravljaš o zlim mislima, priskoči s Evanđeljem: De corde exeunt cogitationes malae.[10]
Ako ćeš o nestalnosti prijatéljâ, eto ti Katona, koji će ti dati svoj distih:
Donec eris felix, multos numerabilis amicos,
Tempora si fuerint nubila, solus eris.[11]
Uz takve latinske i druge krnjatke smatraće te barem znalcem jezika, a to u današnje doba nije mala čast i korist.
Što se tiče beležaka koje se pridaju na kraju knjige, to možeš izvesno rešiti ovako: ako u svojoj knjizi spomeneš kojega gorostasa, pobrini se neka to bude Golijat, i s njim ćeš samim, gotovo bez ikakva truda steći veliku belešku, jer možeš napomenuti: Gorostas Golijas ili Golijat bio je Filistej, koga je pastir David snažnim metkom iz praćke ubio u dolini terebinskoj, kako se priča u Knjizi o kraljevima, u poglavlju gde ćeš već naći da to piše.
Osim toga, da se pokažeš čovekom koji je naobražen u humanističkim znanostima, i kozmografom, udesi da u tvojoj istoriji bude spomenuta reka Tajo, i eto ti odmah još jedne divne beleške, jer možeš primetiti: Reka se Tajo zove tim imenom po jednom kralju španskom; izvire tamo i tamo, i utiče u Ocean, oplakujući zidine slavnoga grada Lisabona, a misli se da u njezinu pesku ima zlata, itd. Ako govoriš o razbojnicima, evo ti priče o Kaku,[12] koju napamet znam; ako ćeš o raskalašenim ženama, eno ti biskupa od Mondoñeda,[13] koji će ti uzajmiti Lamiju, Laidu i Floru, a beeška o njima silno će ti dići ugled; ako ćeš o okrutnim ženama, Ovidije će ti dati Medeju; ako ćeš o čarobnicama i vešticama, Homer ima Kalipsu, a Vergilije Kirku; ako ćeš o junačkim vojvodama, Julije Cezar ponudiće ti samoga sebe u svojim Komentarima, a Plutarh će ti dati hiljadu Aleksandara. Budeš li pričao o ljubavi, a znaš iole beknuti toskanskim jezikom, eto ti Leona Ebrea,[14] koji je kao naručen za taj posao. Ali ako nećeš u tuđe zemlje, imaš kod kuće Fonsecu,[15] O ljubavi prema Bogu, gde je zbijeno sve što bi god i ti i najbistriji čovek mogao o tome poželeti. Napokon, jedina ti je briga da ta imena nabrojiš, ili u svojoj hronici spomeneš ove koje maločas rekoh, a meni prepusti da ja primetnem beleške i napomene; ja ti se kunem da ću sve rubove prepuniti primedbama i još na kraju knjige natrpati četiri arka.
Da se vratimo sada na citacije pisaca koje se u drugim knjigama nalaze a u tvojoj ih nema. Tomu je lako doskočiti, jer ti valja jedino potražiti koju knjigu gde su oni svi pomenuti, od A do Z, kako veliš.[16] Tu istu abecedu prenesi ti u svoju knjigu, pa sve ako se jasno bude razbirala laž, jer su ti oni pisci slabo i bili potrebni, svejedno ti je; možda će ipak kogod biti tako glup te će poverovati da si se ti u svojoj priprostoj i nekićenoj istoriji svima njima poslužio. A ako to nije ničemu, ono će barem od takva dugačka popisa odmah poskočiti knjizi vrednost, pogotovu gde se niko neće laćati posla da istražuje jesi li se povodio za njima ili nisi, jer je svejedno. Štaviše, tvojoj knjizi, ako pravo razabirem, i ne treba ništa od svega toga što veliš da joj nedostaje, jer cela ti je knjiga napadaj na viteške romane, o kojima Aristotel ništa ne kazuje, sveti ih Bazilije ne spominje, a ni Ciceron ih ne poznaje; s pričom o izmišljenim nesklapnostima ne idu u spregu ni tačnosti istine ni astrološka opažanja, niti joj vrede geometrijske mere, niti pobijanje argumenata kojima se služi retorika; niti se ovde komu propoveda, pa da se meša čovečansko s božanskim, jer ne valja da se takvom mešavinom odeva ikakav hrišćanski razum. Jedina je zadaća knjizi oponašati ono što opisuje, te što savršenije bude oponašanje to će bolje biti ono što se piše. I kako ovaj tvoj spis ne ide ni za čim drugim nego da uništi ugled i vlast koju i među svetom i među svetinom uživaju viteške knjige, ne treba ti prosjačiti sentencije od filozofâ, rečenice iz Svetoga pisma, priče od pesnikâ, govore od retorâ, čudesa od svetaca, nego nastoj da ti u knjizi budu krepke, valjane i dobro probrane reči, pa da ti pričanje i rečenice poteku zvučno i ugodno, koliko god možeš, znaš i voliš, a da misli svoje iskazuješ ne brkajući ih i ne zamračujući. Nastoj i o tome da se čitajući tvoju istoriju melankolik nasmeje, smešljivac da puca od smeha, priprostomu da ne bude na dosadu, razborit čovek neka se divi invenciji, ozbiljan neka je ne odvrgne, a umnik neka je svagda hvali. Sve u sve, upni da razoriš loše osnovanu zgradu tih viteških knjiga što ih mnogi mrze a još brojniji hvale; ako to postigneš, nisi postigao malenkost.«
Bez ijedne reči saslušah što mi prijatelj veli, i njegovi mi se razlozi tako utuviše da nisam ni raspravljao o njima, nego ih odobrio i uznastojao od njih samih sastaviti ovaj predgovor, iz kojega ćeš, dobrostivi čitatelju, razabrati razboritost mojega prijatelja, sreću moju što sam u takvu času i potrebi našao takva savetnika, i tvoju okrepu što si stekao tako iskrenu i nepromenjenu istoriju slavnoga Don Quijota od Manche, o kojem svi redom žitelji onoga kraja na Montielskom polju sude da je bio najčedniji zaljubljenik i najhrabriji vitez što je od mnogih godina viđen u onome kraju. Neću da preuznosim uslugu koju ti iskazujem upoznavajući te s tako znamenitim i čestitim vitezom; ali iziskujem da mi zahvališ što te upoznajem sa slavnim Sanchom Panzom, perjanikom njegovim, u kojemu, kako mi se čini, nudim tebi sabranu svu milinu perjaničku što je razasuta u jatu pustih knjiga viteških. A sada Bog s tobom, pa ni mene ne zaboravio! Zdrav mi bio!

KNJIZI O DON QUIJOTU OD MANCHE[17]

URGANDA NEZNANKA

Ako, knjigo, ti valja-
čitatelja želiš ste-
Zvekani će tebi re-
Da je tvoja želja ma-
No ako li zvekani
Ti ne kaniš biti hra-
Ti sirotuj među nji-
I s voljom ćeš biti svi-
Pa će ljudi prste li-
I o neba tebe di-

Iz iskustva znamo sta-
Ko se skloni pod drve-
U seni se naodma-
U Béjaru usud dob-
Kraljevsko ti drvo da-
A knezovi na njem ro-
I vojvoda na njem cva-
Nov veliki Aleksan-
U sjenu se skloni k nje-
Da te uzme pod okri-

Ti junačka pričaj de-
Plemenitog Don Quijo-
Dokolan je mnogo šti-
I pameću pomeri-
Te od dama i juna-
Buknu njemu jarost ta-
I takva ga ljubav pe-
Da besneći ko Orlan-
Dulcineju od Tobo-
Hrabrom rukom sebi ste-
Nek neskromni hijero-
Ne bani se po tvom šti-
Jer na štitu slikovi-
Svaka točka malo zna-
Čedan budi i poni-
Te rugači neće re-
»Da Hanibal od Karta-
I de Luna, don Alva-
I kralj Franjo od Špani-
Kunu udes, što te stvo-!«[18]

Kad suđeno tebi ni-
Da toliko učen bu-
Ko što crnac Juan Lati-[19]
Latinskih se reči klo-
Pameću se ne razme-
Ni mudroćom, koje ne-
Jer će pravi pismenja-
Krivit usta kad te ču-
I na uši šaptat ti-
»Što je ovaj nameri-«

Ti se drži puta svo-
Ne brini se ni za ko-
Jer ko tuđu brigu vo-
Taj do svoje ne doho-
A ko voli da se ša-
Tomu svet i odva-
Ti se brini svakog ča-
Da do dobra dopreš gla-
Jer ko ludost štampat da-
Doveka mu prekor tra-

Znaj da mudar čovek ni-
U koga je krov od sta-[20]
Pa se maša za kame-
Da susedu krov razbi-
Pamti: čovek koji pi-
Delo svoje promozga-

Stupa svagda polaga-
A ko štampa knjigu za-
Da ženskinje njega šti-
Taj piskara ludori-

AMADIS OD GALIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Ti, koji si se poveo po meni,
Po žiću mojem što me jadom goni
I iz radosti ovamo me skloni
Na pokoru na Sirotnoj Steni;

Ti, kojemu se, ko napitak slani,
Iz očiju niz lice liju suze,
Kom srebro, bakar, kositar se uze
I zemlja ga na zemlji jelom hrani;

Živuj i znadi: dok nebesa stoje,
Bar donde dok Apolon goni plavi
Konjice još po sferi četvrtoj,

Junačko ime svetli se tvoje,
Domaja tvoja prva je po slavi,
A nenatkrivljiv umni pisac tvoj.

DON BELIANIS OD GRECIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Sečem, kidam, zborim, tvorim, davim,
više neg igda vitez skitalica;
Lukav sam, hrabar; hiljadu krivica
Osvećujem, a sto hiljada mlavim.

Večnosti dadoh slavna dela svoja;
Ljubavnik bejah uljudan i mio;
Patuljkom mi je i div svaki bio,
Jer nije meni doraso do boja.

Do nogu mojih evo puste sreće,
Jer pamet moja prihvati je smela
I priliku za perčin k sebi ote.

Al iako mi dobra sreća leće
Nad mesec tamo, junačka ti dela
Ja zavidim, oj veliki Quijote.

GOSPOĐA ORIANA DULCINEJI OD TOBOSA
SONET

Kom bi se, krasna Dulcinea, htelo,
Kad u Tobosu Miraflores[21] on ima,
Za volju mira i udobnostima
I za sam London dati svoje selo!

Ah, da je meni i odeću tvoju
I želje tvoje odjenut na sebe
I usrećenom junaku od tebe
U nejednaku diviti se boju!

Ah, da sam se s čistotom ovolikom
Don Amadisu znala opreti,
Ko ti junaku čednom Don Quijotu!

Zavideli bi meni, a ja nikom,
I ne bih sada ginula u seti,
Uživala bih veselo milotu.

GANDALIN, PERJANIK AMADISA OD GALIJE, SANCHU PANZI, PERJANIKU DON QUIJOTOVU
SONET

Zdrav bio, slavna ljudino, kog zove
Sreća da bude dičnim perjanikom,
Dosuđujuć mu s blagošću velikom
Da prosluži bez smetnje ikakove.

Sekira i srp s viteštvom se slaže,
Međ vitezove konjušar je stao
Prostodušnik, i jako mi je žao
Na oholicu što k mesecu naže.

Zavidljiv sam ti oslu i imenu
I tvom torbaku zavidan sam ja:
Taj torbak pamet odaje u tebi.

Još jednom: zdravo, Sancho! tvoju cenu
I španjolski naš Ovidije zna
I klanja ti se, ljubeć ruku — sebi.[22]

DEL DONOSO, UMIŠLJENI PJESNIK, SANCHU PANZI I ROCINANTU
SANCHU PANZI

Ja konjušar Sancho Pan-
U manchanca Don Quijo-
Hvatao sam svagda mag-
Da poživim razbori-
Jer šutljivi Villadie-
Državnu je svu mudro-
Na uzmaku osnova-
Tako veli Celesti
A u knjizi božanstve-
No prepunoj ljudskih stva-[23]

ROCINANTU

Ja sam slavni Rocinan-
Babiekino praunu-
Zbog greške mlitavo-
Dadoše me Don Quijo-
Jesam nalik na mlitav-
Al pameti mojoj konj-
Izmakao ječam ni-
To me uči Lazari-[24]
Koji vino vješto kra-
Jer na slamku srkat zna-

BESNI ORLANDO DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Ti nisi knez, al bit bi mogo njime, Međ knezove bi prvim knezom stao, I ne znam kud bi još se uzvitlao, Oj pobjedniče, nesvladan ni kime.
Ja sam Orlando, komu smete glavu Angelica, sav svijet sam obišao, Na oltar slavi ja sam žrtvovao Svu hrabrost koju oteh zaboravu.
Ja s tobom jednak nisam; nek te kite Slava i djelâ junačkih ti glas. Premda si i ti šenuo pameću.
Ali jednaki smo kada divlje Skite I Maure goniš, jer braćom zovu nas, Spominjuć budu ljubavnu nam sreću.

VITEZ OD FEBA DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Viteže slavni, sunce Hispanije,
Sa tvojom slavom svoju ne jednačim,
Ni mač svoj s tvojim vrednijim i jačim
Čuven je bio, danas više nije.

Carstva sam prezro; bajnu carevinu
Svetli Istok zalud meni nudi,
Jer za krasotom divnom moje grudi,
Za Claridianom, zorom vedrom, ginu.

Od jedine i čudesne krasote
Neljubljen, dalek, jak sam, te u meni
Moj pàkô strepi, krotim ga u sebi.

Ti, plemeniti, jasni si Quijote
Za Dulcineju sâm na vasiljeni,
A ona krasna, časna, mudra tebi.

DE SOLISDAN DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Gospodine Quijote, ludorije
Zaokupiše um tvoj pomućeni,
Al čin nijedan sramni, nepošteni
Okaljao te prigovorom nije.

Tvoja su dela svedočanstvo za te:
Ti po svetu zatireš krivice,
I zato ropske duše, kukavice,
Prostaci tebe hvataju i mlate.

Sad ako tvoja Dulcinea mila
Ipak ti bude jako neljubazna
I ljubavi ne prikloni se još,

U takvu jadu uteha ti bila:
Sancho je svodnik glup i poso ne zna,
Ona je kruta, ti ljubavnik loš.

RAZGOVOR MEĐU BABIECOM I ROCINANTOM

B. Oj Rocinante, što si s mesa spao?
R. Jer posla ima, hrane nema za me.
B. Zar ječma tebi ne daju ni slame?
R. Gospodar moj ni trunka ne bi dao.

B. Gospodine, loš sluga si u gose,
Kad na njeg dižeš jezik magareći.
R. Oslom je rođen i u grob će leći
Gospodar moj, jer čuj: zaljubio se.

B. Je l' ljubav ludost? — R. Nije mudra jako.
B. Ko metafizik zboriš. — R. Glad me mori.
B. Žali se slugi! — R. Slaba utjeha mi.

Ta komu bih se tužio i plako,
Kad goso moj i momak što ga dvori,
Ko Rocinante mrše su i sami!

Prva glava

koja priča o stanju i živovanju slavnog viteza don Quijota od Manche.

U nekom selu u Manchi, kojemu ne želim ime spominjati, [25] živeo je pre malo vremena plemić, od onih koji imaju koplje na stalku, starinski štit, kukavno kljuse i hitra hrta. Olla,[26] više od govedine nego od ovnovine, navečer ponajviše hladno iseckano meso s lukom, subotom pražetina s mozgom,[27] petkom sočivo, nedeljom još koji golubak, tako je trošio tri četvrtine svojega prihoda. Preostatak bi planuo na zobun od fina crna sukna, na kadifne hlače za svece, na isto takve papuče i na najfinije nebojeno polusukno, u kojem se kočio u radne dane pod nedeljom. U kući mu bila gazdarica koja je prevalila četrdesetu, i sinovica, koja još nije navršila dvadesetu, pa momak za poljski i kućni rad, koji mu je i konja sedlao i kosijerom rabotao. Po dobi se naš plemić hvatao pedesetih i bio je snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, velik ranoranilac i ljubitelj lova. Kazuju da mu je prezime bilo Quijada, ili Quesada (jer se donekle razilaze pisci koji o tom pišu), premda se po verodostojnom naslućivanju može dokučiti da se zvao Quejana.[28] Ali to malo vredi za našu pripovest: dovoljno je da pričajući o njemu ne skrenemo ni za dlaku s istine.

No, treba znati da se spomenuti plemić u časovima koji su mu dokoni (a tih je u godini najviše i bilo) s tolikim žarom i slašću odavao čitanju viteških knjiga da je gotovo sasvim zaboravio na lov, dapače i na upravljanje svojim imanjem. Zaokupila ga tolika radoznalost i ludost da je poprodavao mnoge hanege[29] oraće zemlje i kupovao viteške knjige, da ih čita, i tako ih zgrnuo u kuću koliko ih se god domogao. A od sviju mu knjiga nikoje nisu toliko po volji bile koliko one što ih je napisao slavni Feliciano de Silva,[30] jer jasnoća njegove proze i one zamršene rečenice njegove činile mu se biserom, pogotovu kad bi uzeo čitati ona laskanja ili izazove na megdan, gde često piše: »Smisao besmislice, koja mi na misao pada, toliko mi raslabljuje misli, te mislim da se s pravom žalim na vašu krasotu«. Ili kad bi čitao: »...visoka nebesa, koja vašu božanstvenost božanski utvrđuju zvezdama i vama iskazuju dostojanstvo dostojnosti, koje je vaša uzvišenost dostojna.«

Od takvih se rečenica jadnome vitezu pomuti pamet. Nabdio se on, da bi ih razumio i dokučio im smisao, što ga ne bi dosegnuo pameću ni razumio ni sam Aristotel, sve da jedino radi toga ustane iz groba. Nisu mu bile po volji rane koje je don Belianis drugima zadavao i sam ih dopadao, jer kakvi god, misli, slavni vidari vidali njega, ipak mu je jamačno i lice i celo telo posuto brazgotinama i ožiljcima. No ipak je hvalio autora njegova što je završio knjigu s obećanjem one nezavršive pustolovine, pa ga je često podilazila želja da se lati pera i da je uistinu dokonča, kako se onde obećava. Bio bi to svakako učinio i izvršio, da ga nisu odvratile druge, veće i neprestane misli. Često se sa sveštenikom svojega sela (a bio je to učen čovek, doktor, promovisan u Sigüenzi[31]) prepirao o tome ko je bio veći vitez: Palmerin od Engleske, ili Amadis od Galije. Ali majstor Nicolás, brijač u tome istom selu, govoraše da niko nije ravan Vitezu od Feba, a ako se iko usporediti može, onda je to don Galaor, brat Amadisa od Galije, jer je zgodnije opremljen za sve, i nije kicoški vitez niti pláčko, kao što je njegov brat, te ni po junaštvu nije gori.

Sve u sve, tako se zapleo u svoje štivo da je čitao po cele noći od večeri do jutra i po cele dane od zore do mraka. I tako se njemu, od maloga spanja i mnogoga čitanja, osuši mozak i pamet mu se najposlije pomuti. Po glavi mu povrvi sve to što je u knjigama čitao, i čarolije, i kavge, borbe, izazovi, rane, udvaranja, ljubavi, nezgode i gluparije nečuvene. A uvrteo je u glavu da je zgoljna istina sva ta zbrka sanjarija što ih je čitao, te mu na svem svetu nije bilo pouzdanije istorije. Govorio je da je Cid Ruy Díaz[32] bio doduše jako valjan vitez, ali ipak, reći se mora, s Vitezom od Plamenoga Mača[33] uporediti se ne može, jer je taj jednim zamašajem prepolovio dva divlja, strahovita diva. Radiji je bio Bernardu od Carpija,[34] jer je u Roncesvallesu ubio začaranoga Roldána, utičući se lukavštini Herkula, koji je Anteja, sina Zemljina, u rukama zadavio. Jako je lepo spominjao diva Morganta, jer jest doduše od divovskoga roda, a divovi su svi uznošljivi i surovi, ali je on jedini blagostiv i uljudan. No nadasve mu u volji bijaše Reinaldos od Montalbana, osobito kad ga gleda gde kreće iz kule i pljačka svakoga na koga naiđe, i još kad je ugrabio onaj lik Muhamedov, sav od suha zlata, kako njegova historija kazuje. Da mu je nekoliko puta caknuti nogom izdajicu Galalona, ne bi žalio dati svoju gazdaricu, a za prîd i sinovicu.

Na kraju, kad mu je pamet već klonula, sine mu najneobičnija misao koja je ikada ikojemu luđaku sinula. Učini mu se zgodnim i potrebnim, za veću čast svoju i za korist državnu, da se prometne u skitnika viteza i krene svetom oružan i na konju, tražeći pustolovine i izvršujući sve ono što je čitao da izvršuju skitnici vitezovi: da zatire svakojaku nepravdu, da se izvrgava nezgodama i opasnostima, da ih svladava i stiče večitu slavu i ime. Već mu se jadniku po glavi motalo da će za junaštvo svoje ruke biti okrunjen barem za cara od Trebizonde. I tako se on u tim ugodnim mislima, zanesen divnom slašću koja mu se priviđala, požuri učiniti što je namerio. Ponajprvo se lati posla da očisti bojnu opremu pradedovsku, koja je davno bačena u kut i zaboravljena, pa je onde zarđala i popljesnivila. Očisti je i uredi što god je bolje mogao, ali odmah zapazi nedostatak: nije imao šlema s vizirom, nego običnu kacigu. No veština njegova doskoči i tomu, te on od lepenke sadelja nešto nalik na pol šljema s vizirom. Doduše, kad je hteo iskušati je li mu šlem jak i može li podneti udar, pa potegnuo mač i maznuo dvared po šlemu, već je prvim udarom u jedan mah uništio sve što je radio nedelju dana. Bude mu krivo što je tako lako bilo pokvariti šlem, te da se osigura od takve opasnosti, uzme ga opet izrađivati, ali sada umetne iznutra gvozdene šipke, tako da mu je šlem bio čvrst i po volji; iskušavati ga ne htjede opet, nego ga proglasi i uze smatrati najizvrsnijim šlemom s vizirom.

Onda se ogleda za svojim konjem. Konj taj spao doduše u mesu kao gladna godina i bio puniji mana od Gonelina[35] konja, koji tantum pellis et ossa fuit, ali njemu se učini da ni Aleksandrov Bucefal ni Cidov Babieca nisu njegovu konju ravni. Dva-tri je dana premišljao kakvo bi mu ime nadenuo, jer (kako je govorio sam sebi) ne priliči se da konj ovakva slavna viteza, a i sam po sebi zgodan, bez čuvena imena bude. Zato mu je nastojao složiti i dati takvo ime da jasno kazuje što je bio dok još ne beše konj skitnika viteza, a i što je sada. Čim gospodar menja stalež, najrazboritije će biti da i konju promeni ime i da ga prozove slavnim i sjajnim imenom, kakvo dolikuje novom stanju i zanimanju kojemu se već odao. Pošto je dakle mnoga imena poizmišljao, brisao, odbacivao, skrpio, raskvario i opet ih stao kovati u glavi i u mozgu, prozove ga naposletku Rocinante,[36] jer to mu se me učini uzvišenim, zvučnnim a i kazuje kakav beše nekoć, dok je još bio kljuse, a nije bio ovakav kao danas, jer sada je prvak među svom kljusadi na svetu.

Kad je tako po volji nadenuo ime svojemu konju, nakani nadenuti ime i sebi. U tome mu razmišljanju prođe opet osam dana, a na koncu se nazove don Quijote. Po tom su imenu, kako rekosmo, pisci ove istinite istorije naslutili da se jamačno zvao Quijada, a ne Quesada, kako drugi opet misle. No on se još seti da se junački Amadis nije zadovoljio pukim imenom Amadis, nego je dometnuo i ime svoje kraljevine i postojbine, da je proslavi, te se prozvao: Amadis od Galije. Zato i on, kao dobar vitez, nakani svojemu imenu dometnuti ime svoje domovine i prozvati se don Quijote od Manche. Tako je, po svojemu sudu, jasno označio svoj rod i postojbinu i počastio ju uzimajući od nje svoj pridevak.

Bojna je oprema dakle očišćena, kaciga je pretvorena u šlem s vizirom, kljusetu je nadenuo ime, a odredio je i kako će se sam zvati. Treba mu još jedino, reče on sam sebi, potražiti damu u koju bi se zaljubio, jer skitnik vitez bez ljubavi drvo je bez lišća i bez ploda i telo bez duše. Govori on sebi:
»Ako ja za kaznu svojih greha, ili po sreći svojoj, skobim gdegod kakva diva, kao što obično biva skitnicama vitezovima, te ga u prvom sukobu oborim, ili ga prepolovim, ili ga, napokon, prevladam i predobijem, zar neće dobro biti da ga mogu komu poslati, neka se pokloni; neka uđe k mojoj slatkoj vladarici, neka klekne pred nju i glasom poniznim i pokornim rekne:,Ja sam, gospođo, div Caraculiambro, gospodar otoka Malindranije, koga je na junačkom megdanu svladao nikada dovoljno nahvaljeni vitez don Quijote od Manche, te me on šalje da se poklonim vašemu svetlom licu, a vaša milost neka od mene čini što joj je po volji. «

Oh, kako se uzradovao naš dobri vitez kad je izgovorio taj govor, a još više kad je našao komu bi dao ime svoje dame! Bila je, kako vele, u selu blizu njegova sela seljačka devojka, jako lepa, u koju je on neko vreme bio zaljubljen, ali ona, razume se, nije o tome ni sanjala i nije ni marila za njega. Zvala se Aldonza Lorenzo, i on pomisli da će biti zgodno ako njoj pridene ime vladarice svojega srca. Potraži ime koje bi se valjano slagalo s njegovim, a dolikovalo bi i pristajalo princezi i otmenoj dami, te je na kraju prozove Dulcinea od Tobosa, jer je rodom bila iz Tobosa: to je ime, po njegovu mišljenju, zvučno i neobično i ima značenje, kao i sva imena koja je sebi i oko sebe ponadevao.

prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor

KATEGORIJE

14. 1. 2017.

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)

Нема коментара:

Постави коментар