25.01.2016.

Pinčon i Orvel protiv Bazuka Džoa







Vladimir Tasić
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake.


Tomas Pinčon je pisac istorijskih romana. Njegovo pripovedačko ludilo je maska pod kojom više od trideset godina istrajava u propitivanju odnosa alternativne Amerike prema istorijskim događajima i moći koja ispisuje njihovu zvaničnu verziju. To je najlakše uočiti u Vajnlendu, jednoj od pristupačnijih knjiga ovog autora, gde je tematizovao rasipanje i kooptiranje kontrakulturnog pokreta. Izgubljeni ideal u Vajnlendu uzima uobičajeni oblik i naziv, Narodna republika Rokenrola, ali ključni pojam ove knjige nije rokenrol: ugrožena je sama ideja američke republike. Radnja je smeštena u 1984. godinu, koja je u fiktivnoj istoriji "orvelovska", a u realnom vremenu je obeležena nominacijom Ronalda Regana za drugi predsednički mandat i sugeriše zaokret ka neokonzervativnoj doktrini. U narednom romanu, Mejson i Dikson, Pinčon je potražio izvore uzdrmanih osnivačkih principa i otisnuo se dublje u prošlost kako bi razmotrio doba američkog prosvetiteljstva.
Program je nastavljen u novoj knjizi Protiv dana. Do sada možda najneobuzdanije pinčonalije vode nas u osetljivo razdoblje koje obuhvata nekoliko decenija na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka. To su godine u kojima republika počinje da pokazuje zanimanje za ulogu imperije: doba špansko-američkog i filipinsko-američkog rata, vreme intervencije američkih trupa u Kini, period uspona Vilijema Randolfa Hersta i rastućeg uticaja žute štampe.
Pisac bliži konvencijama istorijskog žanra – npr. Gor Vidal – iskoristio bi obilje arhivske građe da čitaocu ponudi štivo sa izvesnim pretenzijama na istinitost, prošarano lagodnim tračarenjem o životima političara, generala, industrijalaca i drugih moćnika. Pinčon se odlučuje za složenije i smelije rešenje. Protiv dana na radikalan način koristi odnos političke istorije i istorije popularne kulture.
Politička istorija može se čitati u stripovima, u karikaturama, u predstavama o svetu koje javnost konzumira. Lik strašnog Fu Mančua, slika neprijatelja međunarodnog reda i zakona, javlja se u petparačkim pričama nedugo nakon Bokserskog ustanka u Kini i intervencije alijanse osam država. U sličnim okolnostima nastao je i termin "žuta štampa"; fenomen je nazvan po Žutom Dečaku, rasno stereotipiziranom junaku stripa koji je objavljivan u Herstovim tabloidnim novinama.
RAZGLEDNICA IZ MLADOSTI: Tomas Pinčon
PORUKA U BUCI: Koeficijent korelacije stvarnosti i predstave ne zanima Pinčona; ne zanima ga, recimo, da li su Herstovi kolumnisti u patriotskom zanosu konstruisali podvige Tedija Ruzvelta na Kubi. Za autora koji uživa u uvrnutim referencama, žuto novinarstvo je suviše očigledan primer procesa kojim fikcije stvaraju i odražavaju političku realnost. Doduše, jednom od Pinčonovih junaka preti utapanje u majonezu, što bi se moglo tumačiti kao aluzija, ali u knjizi od pola miliona reči nije lako razlučiti poruku od buke.
Roman ima 1085 stranica i stotinu imenovanih junaka od kojih se bar desetak mogu smatrati "glavnim". Bilo bi najjednostavnije reći da je Pinčon sakupio monumentalnu zbirku žanrovskih klišea koji se odnose na ciljno razdoblje, zatvorio se u radnu sobu, popušio gromadu hašiša, stukao korpu meskalina, popio gajbu piva, presekao kofom "briona", i uključio diktafon. Rezultat se može opisati kao prevod sabranih dela Frederika Eštona na engleski, sa Pinčonovim glosiranjem, parodiranjem, i slobodnim asocijacijama skupine ublebanih profesora. Zvuči neverovatno, ali u tom haosu nazire se, ipak, nekakav sistem.
Popularne predstave o jednom vremenu, uključujući i neke oblike fantastike, funkcionišu kao istorijska stvarnost unutar Pinčonovog romana. To je prvi aksiom njegovog sistema. Junaci se kreću u prostor-vremenu popularne mašte i žanrovske literature. U tom svetu je sasvim normalno da američki dečaci nakon nedeljnog ručka izguraju dirižabl iz biciklane i krenu u potragu za avanturom na globalnoistorijskoj pozornici. Drugi aksiom glasi: radnja se odvija u zamišljenom dobu kada Amerika, bar u očima belih dečaka, još nije izgubila nevinost, ali je radoznala. Tom i Haklberi su prerasli Misuri; u nastavku objavljenom 1894. godine, Tom Sojer u inostranstvu, otiskuju se na put u futurističkom balonu i stižu do Afrike.
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake. Čini se da je tu sve moguće. Pošto su predstave i stvarnost izjednačene, moguće je putovanje kroz vreme. Postoje predstave koje je prošlost imala o budućnosti i predstave koje sadašnjost, nekadašnja budućnost, gaji o prošlosti. Sve to, i štošta drugo, postoji simultano, pa je pojam vremena malo komplikovan. Ali, upravo temporalna zbrka čini mogućom intervenciju u prošlosti. Cilj je sabotirati Imperiju pre nego što ona pokori svet mašte i pretvori ga u ogranak industrije zabave. To je misija Pinčonovih junaka, njihov tajni zadatak: podriti sistem žanrovskih predstava u samom začetku.
Pinčonovi likovi postoje u žanrovskoj realnosti i mogu da je podriju samo iznutra. Iz toga sledi da se žanrovska pravila moraju do neke mere poštovati i da nije baš sve moguće. Leteći tanjiri ne mogu da ateriraju u Lajkovac, družina Pere Kvržice ne može da putuje u središte Zemlje. Mitar Milošević, koji izgleda nije bio svestan da "lun" na engleskom znači "blesan", ipak je znao da će fantastične avanture njegovog heroja dobiti na kredibilitetu ako ih potpiše pseudonimom "Frederik Ešton". Žanr i Imperija su povezani. Pinčonovi heroji moraju da budu Amerikanci ili bar Englezi. Internacionalna brigada sporednih likova može se u najboljem slučaju tumačiti kao satirični katalog američkih klišea o drugim narodima: popularne predstave su stvarnost, a one su osobito čvrste kada je reč o strancima.
Žanrovski profil američkog junaka je nestabilniji, jer o njemu postoji popularna slika u tradiciji bledolikog jahača, odmetnika i pustolova, tipa koji stvari radi na svoj način, u inat pravilima. Pinčon koristi ovaj manevarski prostor kako bi podrio sistem predstava na polju unutrašnje politike. To je najinteresantnija osobina njegove knjige.
KO JE OVAJ ČOVEK: Pinčon u Simpsonovima
POLITIKA ODRASTANJA: Kao što se spoljna politka odražava u popularnoj mašti, univerzum roto-romana ima i svoju unutrašnju politiku: katkad neugodnu, često populističku i konzervativnu, nikada u potpunosti razdvojenu od interesa dana i politike realnosti u kojoj nastaje. Orvel je o tome pisao u eseju "Nedeljnici za dečake" (1940).
U pričama koje pretenduju na realizam, Orvel nalazi teškoće sa nacionalnim i klasnim klišeima. Stranci su u principu karikature, seks je tabu, aristokratija je dekadentna, ali patriotska, iskustvo rada nikada nije prikazano, sindikalna organizacija ne postoji, nezaposlenost i siromaštvo ne postoje, u "jenki" magazinima se ohrabruje princip moćnog vođe koji rešava stvar, a nigde nema ni traga ideji da su osnove sistema podložne kritici. Orvel u daljem tekstu piše:
"Najgore knjige su često najvažnije, jer se obično čitaju u najranijem životnom dobu." ... "U uzrastu između 12 i 18 godina, ovaj materijal čita velika većina engleskih mladića, uključujuići i mnoge koji nikada neće čitati ništa osim novina; a čitanjem apsorbuju skup uverenja koji bi bio smatran beznadežno zastarelim čak i u glavnom štabu Konzervativne partije." ... "U njih se upumpava uverenje da nema ničeg lošeg u laissez-faire kapitalizmu, da su stranci nebitni komedijanti i da je Britansko carstvo neka vrsta dobrotvorne organizacije koja će večno trajati. Kada se uzme u obzir ko je vlasnik nedeljnika za dečake, teško je poverovati da u tome nema nikakve namere. Od dvanaest magazina koje sam pominjao, sedam su u vlasništvu Amalgamejted presa, jednog od najvećih izdavačkih koncerna na svetu, koji kontroliše više od stotinu novina. Džem i Magnet nalaze se, dakle, u tesnoj vezi sa "Dejli telegrafom" i "Fajnenšel tajmsom". ... "Ako želite da se prepustite maštanju, da zamišljate putovanje na Mars i borbu sa lavovima golim rukama (koji dečak ne fantazira o tome?), morate da se predate, mentalno, ljudima poput lorda Kemrouza. (Prim: Dinastija Kemrouz je upravljala tiražnim engleskim novinama sve do 1986.)
Pinčon je čitao Orvelov esej. Ako ne ranije, onda je to svakako učinio kada je pripremao svoj predgovor za novo izdanje 1984. Predgovor se završava pasusom o jednoj fotografiji Erika Blera sa sinom, iz 1946. godine. Pinčon tumači osmeh dečaka (osmeh poverenja, topao, neposredan) i zaključuje: "Možemo da zamislimo Orvela, a možda i nas, bar na trenutak, kako se zaklinje(mo) da će(mo) učiniti sve što se mora učiniti da poverenje dečaka ne bude izigrano."
Protiv dana je pokušaj da se učini "sve što se mora učiniti", u skladu sa savetima iz Orvelovog eseja o dečačkim zabavnicima: da se izvrši revizija istorije popularne mašte, da se u tom prostoru politički interveniše. Umesto da ohrabruje obožavanje vođe, Pinčon stvara četu akcionih junaka. Umesto šerifa i zamenika, Pinčon stvara čitavu porodicu anarhosindikalističkih rudara iz Kolorada i opisuje napad plaćenika i Nacionalne garde na naselje štrajkača. Žene nisu zapostavljene; ima i simpatičnih štrebera; ima jela, pića, tripovanja, snošaja u raznim pozama i kombinacijama.
U tom pogledu, Pinčonova intervencija je uspela. U svet žanrovskih predstava uveo je naturalističke detalje o sumornom socijalnom poreklu glavnih junaka, a njihova politička opredeljenja su izvrnuta u odnosu na normu. Oni jesu planetarni avanturisti, detektivi, studenti na Oksfordu i Jejlu, pokeraši i revolveraši, Tom i Haklberi u futurističkom balonu, kao što nalažu pravila žanra, ali su u isto vreme bar neki od njih deca ubijenih sindikalista, potomci one druge, "nevidljive" Amerike, u kojoj vlada siromaštvo. Svesni su klasne solidarnosti, istorije sindikalne borbe i nasilja kojem su bili izloženi radnici i rudari; svesni su postojanja bedno plaćenih imigranata koji grade Ameriku; svesni su anarhističke tradicije i na nju se kako-tako nadovezuju (u romanu se pojavljuje Viktor Kibaljčič, više kao signal čitaocu nego kao element same priče). Svesni su, u krajnjoj liniji, onog što Pinčona najviše zanima: činjenice da imperija globalnog kapitala ne mari za principe američke republike.
U MULTIVERZUMU: Uspeh ove intervencije zahteva, međutim, određene kompromise. Pinčon nije prvi pisac koji je pokušao da izvrši reviziju žanrovskih klišea. Njegova strategija zasnovana je na logici filma Povratak u budućnost, a ovaj postupak nije bez posledica. Kako su popularne predstave u romanu istorijska stvarnost, Pinčon mora da uzme u obzir stotinak godina "poigravanja u žanru". Tu zaista ima svačega. Abraham Linkoln i Džingis Kan u međuvremenu su gostovali, zajedno, u jednoj epizodi Zvezdanih staza. Nekada popularne edisonade, naučno-fantastične priče o mladom pronalazaču i vernovskom putovanju, zavisile su od popkulturnog statusa Edisona. Edisonovo mesto je u međuvremenu preuzeo Nikola Tesla, a mesto edisonada zauzele su teslopeje, priče u stilu: Sa Teslom na Mars. U stripu Pet pesnica nauke, Tesla i Tven se bore protiv Edisona.
Promene su neminovne usled iscrpljivanja forme. Vanzemaljci su obdukovani, mutanti su isprovaljivani, budućnost je prenaseljena, a žanrovska literatura se uživela u ulogu imperatora i ušla u memoarsku fazu: počela je da revidira sopstvenu prošlost. Na primer, parni pank (steampunk) u fiktivnoj istoriji obogaćuje viktorijansko doba letećim parnim mašinama, hidrauličnim mikroračunarima i (predlažem) kiborzima na ugalj. To se zatim može ukrstiti sa drugim žanrovima, recimo sa vesternom, kao u filmu Divlji, Divlji zapad. Da bi ukrotio brojne varijacije, Pinčon poseže za pojmom multiverzuma, koji je popularisan u romanima engleskog pisca Majkla Murkoka, jednog od rodonačelnika parnog panka i autora priča o "metatemporalnom" detektivu.
Rezultat je neujednačen. Teorija je dobra – ono sa Orvelom, nedeljnicima za dečake i podrivanjem žanrovskih predstava – ali insistiranje na karnevalesknom naprosto zatrpava "subverziju" koja motiviše teorijski program. U praksi, Pinčonov novi roman je blizak Murkokovom senzibilitetu. Evo kako to izgleda.
Svetska izložba u Čikagu, 1893. godine. Vašar nacija i devetnaestovekovne tehnofilije vidimo iz Google Earth perspektive, očima družine naučno-popularnih dečaka koji obleću svet u balonu. U ime nauke, tehnike, progresa i misteriozne skautske organizacije "Pajtaši slučajnosti", mladi vazduhoplovci vrše različita merenja i izviđanja, testiraju hipotezu šuplje Zemlje i ispituju refraktorna svojstva islandskih minerala. Dole, na površini planete, odvija se mračni karneval Istorije. Čikaški detektiv obezbeđuje karikaturu Franca Ferdinanda tokom posete Svestkoj izložbi. F2 se ubrzo vraća u Beč, a detektiv dobija zadatak da motri na sindikalne organizatore i anarhiste u Čikagu i zatim u Koloradu. Iako su mnogi od njih novi doseljenici i detektivu izgledaju kao podljudi koji jedva natucaju engleski, oni ipak vredno rade, bedno žive i grade Ameriku, pa detektiv prema njima razvija simpatije i otkriva da klasna svest može da prevaziđe etničke razlike. Zato odmah postaje meta Pinkertonovih plaćenika koji mu pod noge bacaju štap-dva dinamita. Eksplozija ga transportuje u London, gde postaje član tajnog društva koje ga šesto ili sedamsto strana docnije razočarava. Odlučuje da se vrati u Ameriku, seli se u Holivud, i otkriva magična svojstva fotografije i filma.
U međuvremenu, najmlađi sin rudara i anarhosindikaliste iz Kolorada ćaska sa Nikolom Teslom o elektromagnetnim poljima (Tesla je fasciniran). Momak je na putu za Jejl, i potom u Getingen, gde treba da studira matematiku kao stipendista kompanije čiji je vlasnik naredio ubistvo njegovog oca. Nije jasno da li je završio srednju ili pak osnovnu školu, pa možda zbog toga nije mogao da zablista u nemačkom univerzitetskom sistemu. Ali, pošto se poput mnogih punokrvnih mladića u principu zanima za naoružanje i kvaternione, uskoro nailazi na model moćnog i supertajnog kvaternionskog oružja za kojim tragaju sve svetske tajne službe. Njegov život je u opasnosti, te hitno odlazi u Belgiju, gde se druži sa Viktorom Kibaljčičem i preživljava pokušaj atentata, ne dinamitom nego utapanjem u majonezu. Nastavljajući bekstvo od afrikanerskih plaćenika u službi pomahnitalog američkog tajkuna, oružje poklanja privlačnoj japanskoj koleginici i odlazi u smeru Mongolije i Tibeta. Starija braća se daju u potragu za ubicama oca... (Nastavak u sledećem broju.)
KARNEVAL: U interkontinentalnoj i metatemporalnoj jurnjavi od Divljeg zapada do Egzotičnog istoka (koji počinje na Balkanu, negde između Ruritanije i Šekspirove Ilirije), pred čitaocem se nižu alhemičari, matematičari, inženjeri, pronalazači, mađioničari, profesori, šamani, šarlatani, glumice, prodavačice, krojači bešumnih haljina, patuljci, gušteri koji čitaju misli, tipovi koji njujorški metro koriste kao vremeplov, kineski mafijaši, pokeraši, revolveraši, bombaši, bogataši, kurve zlatnog srca, pohotnice iz visokog društva, meksički i drugi revolucionari, depresivni Skandinavci, kopači alpskih tunela (različitih nacionalnosti), venecijanski stakloresci, telepate, tragači za Šambalom, teoretičari Tunguske katastrofe, dvojnici, zaverenici, princeze, posetioci iz budućnosti, pitagorejski mističari, oksfordske zavodnice fatalnije od Zulejke Dobson, trgovci oružjem i kafom, bugarski monasi, belgijski i italijanski anarhisti, aktivisti VMRO, albanski drumski razbojnici, nemački baroni, ulanbatorski barmeni, bečki sadisti, balkanski gusari, kurati uskoci koji prilikom svršavanja uzvikuju "Svr-šavam!" (dve reči), engleski špijuni fleksibilne seksualne orijentacije, i kćer američkog rudara odlučna da što pre spozna čari dvostruke penetracije. Tu i tamo, sreću se velike buve koje govore, kuglaste munje koje takođe govore, i simpatičan pas koji čita Henrija Džejmsa ali ne govori. (Nastavak u sledećem broju.)
I tako na hiljadu stranica gusto složenog teksta. Žanrovske formule i prateći ironijski signali naposletku se pretvaraju u usiljenu sprdnju. Istorija sveta je film Mela Bruksa. Takav tekst, uprkos Pinčonovoj virtuoznosti, ne može da pobudi empatiju. Ukoliko na junaka padne koncertni klavir, nije strašno.
Popularna kultura možda ima subverzivan potencijal, no teško je poverovati da je sprdačina najbolji način da se taj potencijal aktuelizuje. Neki američki pisci shvataju ozbiljnost ovog problema i pristupaju mu sa odgovarajućom opreznošću. Delilov Podzemni svet je obiman i digresivan "istorijski" roman, pedesetogodišnja panorama Sjedinjenih Američkih Država iz doba Hladnog rata. Delilo često snima iz donjeg rakursa i zna da upotrebi objektiv masovne kulture: priča je uokvirena mikroistorijom bejzbol lopte sa utakmice odigrane na dan prve sovjetske nuklearne probe, a značajno mesto u tekstu zauzimaju monolozi legendarnog kontrakulturnog komičara Lenija Brusa. Podzemni svet, međutim, ne ostavlja utisak da je atomska bomba mnogo dobro zezanje.
Pinčon se pak odlučio za književnu filozofiju Majkla Murkoka, za neobuzdan karneval i opštu parodiju žanrovskih predstava, što je parodija parodije, dakle: parodija. Ironijska svest preporučuje se kao neka vrsta "zdravog populizma", kao narodni lek za književnu snobovštinu. Ona to možda može da bude, ali često i sama funkcioniše kao oblik elitizma. Podaci o popkulturnim i visokokulturnim faktoidima uglavnom su dostupni na mreži, pod uslovom da ste dovoljno bogati, da ne morate da radite dva posla da biste platili račune, da imate dovoljno slobodnog vremena da sebi možete priuštiti perverzno zadovoljstvo dešifrovanja Pinčonovih aluzija.
Na kraju romana, leteći pajtaši upoznaju devojke sa mehaničkim krilima i svi zajedno odleću put carstva nebeskog. Vodozemnom čitaocu ostaju neugodna pitanja: Kome je namenjena knjiga petparačkih priča koja košta pedesetak kanadskih dolara? Da li postojanje takve knjige dokazuje da je Bazuka Džo, plaćenik industrije gume za žvakanje, ipak pobedio? Ili je pisac baš to "hteo da kaže"? Nemoguće je pouzdano znati.

 izvor
Integralni tekst Vladimira Tasića posvećen novom Pinčonovom romanu biće objavljen u novom broju časopisa za književnost "Zlatna greda"

Нема коментара:

Постави коментар