02.02.2015.

O Beli Hamvašu



 



BÉLA HAMVAS*



Darovit van svih ograničenja, izvanserijski stvaralac, osobnost koju je teško svrstati u institucionalne kategorije. Jednoznačno se ne može nazvati ni filozofom, ni naučnikom, ni književnikom.

Filozof? Nesumnjivo važna pojava u istoriji mađarske filozofije, prema evropskim nastojanjima nazvana filozofijom, međutim, ima ambivalentan odnos, u svakom slučaju sebe ni u kom smislu nije smatrao filozofom po struci.

Naučnik? Poznavalac je različitih područja predistorijskih kultura, nauka o starome veku i orijentalistike, i to izvesno sa znanjem profesionalca, o institucionalizovanim naučnim strukama, međutim, misli gotovo sa omalovažavanjem. Kad bi ga ko označio naučnim stručnjakom - primio bi to bez razmišljanja kao uvredu.

Književnik? Mađarskim se proznim jezikom koristi uistinu na virtuozan način i zaista je nezaobilazan eksperimentator mađarske prozne poetike, značajan broj njegovih dela može se svrstati u krug lepe književnosti; pisanju, međutim, samom po sebi, bez verodostojna stvaralačkog života, nije pridavao gotovo nikakvu vrednost.
Institucionalizovane društvene uloge su mu, inače, bile sasvim strane: ceo život ostao je outsider, daleko od svih središta institucionalne proizvodnje kulturnih vrednosti. Kako se više puta izrazio: nije čovek “agóna”: izbegavao je javni uspeh i slavu, ostavši intimna i bogata samotna figura. Radi na otvaranju perspektiva mađarskoga duha, granice bi domaće kulture mogao proširiti, iako, u biti, jedva da ima kakvog učinka. Iz njegova životna dela zadivljujućeg raspona i zbunjujućeg bogatstva - karakteristično - jedna jedina samostalna knjiga ugledala je dnevnu svetlost. Nakon smrti, pak, nije postao amblematskom figurom nekakvog duhovnog pokreta. Za knjige elegantna okvira, edicije posvećene njegovu životnom delu i za pokušaje oživljavanja-održavanja u životu uspomene na nj, možemo zahvaliti naporima i danas tek malenog kruga učenika-poštovalaca.

Béla Hamvas rodio se 1897. u Eperu, u evangelističkoj porodici prosvetnih radnika. Maturirao je u Bratislavi, a zatim je, dobrovoljno se prijavivši, bio u vojsci sve do kraja I. svetskog rata. Budući da se njegov otac, srednjoškolski profesor, nije zakleo na vernost novoj čehoslovačkoj vlasti, porodica je iseljena, a mladi se Hamvas upisao na Univerzitet u Budimpešti, gde je studirao mađarski i nemački jezik. Pre nego je dobio diplomu, novinar je od 1923. do 1926., saradnik Budapesti Hírlap-a (Budimpeštanskog lista), a zatim bibliotekar od 1929. sve do 1948., službenik Gradske biblioteke: njegova misaono-esejistička delatnost razvila se usporedo s njegovim službenim novinarskim i bibliotekarskim dužnostima. Nakon izbijanja II. svetskog rata, ponovno dobija poziv, posle službe na frontu i u pozadini, skrivajući se kao dezerter, dočekuje kraj rata. Tokom okupacije njegov je stan pogodila bomba; njegova bogata biblioteka i opsežna rukopisna građa uništene su: izgubivši sve, dakle, trebao je iznova započeti život. Prvih godina privremeno dospeva do prostora za delovanje, iako ubrzo počinju napadi na nj iz kruga sektaško-komunističke kulturne politike. Lišavaju ga  službe, zatim penzionišu: od 1948. povremeno radi ratarske poslove, od 1951. dobija zaposlenje kao službenik u investitorskom preduzeću elektrane; do penzije 1964. radi kao pomoćni radnik, skladištar i nadzornik u Inoti, Tiszapalkonyi i Bokodu. Zbog izliva krvi u mozak, umire 1968.



Kao iznimno plodan autor, izvanredno širokih interesa, naročito bogatog raspona književnih vrsta - iako za njegovog života najveći deo ostaje u rukopisu i delom ni do danas nije izdan - stvara svoje životno delo. Nakon spisa o književnim temama iz doba školovanja i publicistike te kritika iz novinarskog razdoblja, prva mu dela pripadaju lepoj književnosti; jedan roman: Opsednuti đavlom (Ördöngo˛sök, 1928-1929.) i jedna zbirka novela: Teško je satiru ne pisati (Nehéz nem szatírát írni, 1929-1931.). Tridesetih godina započinje svoj niz eseja, koje uvrštava u zbirke sastavljajući ih jednu za drugom: tako su oblikovane građe zbirki: Knjiga lovorova gaja (Babérligetkönyv, 1930.), Archai (1932-1945.), Mađarski Hyperion (Magyar Hyperion, 1936.) i, jedine objavljene za života, Nevidljivo zbivanje (Láthatatlan történet, 1943.). Na to razdoblje filozofije krize nastavlja se, od polovine četrdesetih, misaono razdoblje koje stoji u znaku tradicije: najznačajniji ostvaraj iz tog razdoblja veliki je esej pod naslovom Scientia Sacra (1. dio: 1943-1944., 2. dio 1960-1964.), odnosno niz prijevoda pod nazivom Velika dvorana predaka (Az o˛sök nagy csarnoka, 1943-1960.). Nakon rata, objavljen je esej koji predstavlja Sto knjiga svetske književnosti (1945.), izbor tekstova “pet hiljada ljudske mudrosti”, koji je doživeo više izdanja, Anthologia humana (1946.), kao i knjiga koju je napisao zajedno sa suprugom Katalin Kemény, a bavi se istorijom apstrakcije i nadrealizma u mađarskom slikarstvu - Revolucija u umetnosti (Forradalom a mu˛vészetben, 1947.). U to doba završava i svoje glavno književno delo, veliki roman Karneval (Karnevál, 1948-1951.). Kasno stvaralačko razdoblje većinom je ponovno u znaku eseja: među zbirkama ogleda koje su tada nastale najznačajnija je Patmos (Patmosz, 1. dio: 1959-1963., 2. dio: 1964., 3. dio 1965-1966.). Među njegovim su delima na kraju ponovno romani: U izvesnom smislu (1961.), Naime (1967-1968.).



U struji filozofije krize


Započinje kao sledbenik filozofije krize koja se hranila užasnim doživljajem raspada sretnih mirnih vremena građanskoga sveta. S I. svetskim ratom, veselom i vedrom XIX. veku dolazi kraj, zatvara se razdoblje samopouzdanja i građanskoga optimizma: što je dotad postojalo, najednom nestaje; ono što je izgledalo izvesnim, dospeva pod znak pitanja. Filozofija krize od te je zlokobnosti stvorila filozofsku teoriju. Ostvarenjima filozofije krize Hamvas ne prilazi s eventualnim vlastitim izvornim pogledom, nego više s refleksijom filozofije krize kao samostalna duhovnog pravca.



"Živimo u krizi, objašnjava u eseju KRIZA SVETA. “Kriza je struktura koja se pomutila, postala problematičnom, odnosno ona je celokupan takav strukturni poredak čovekovog društvenog, duhovnog života. Sa strane objekta bitno je određuje karakter nerazrešivosti, sa strane subjekta svest o krizi.” Nerazrešivost današnju krizu suprotstavlja ranijim krizama. Kriza je oduvek bilo, ali su se sve do sada pokazivale kao delomične, izolovane su podizale glave, širile se u malenim krugovima - mogle su se dakle razrešiti. Današnja kriza, takoreći, nije više oboljenje jednog organa, ona je opšta bolest celog organizma čovečanstva. Izazvao ju je svetski potres koji čoveka prisiljava na spoznaju krajnje granične situacije. Pred večnim čovekovim eschaton više se nije moguće skriti: nemilosrdno nam se objavljuje. Svest o krizi znači ujedno neizvesnot i kobnost. Živeći sa svešću o krizi, osećamo da smo u neizvesnosti: nesposobni smo videti činjenice sveta kao čvrste i apsolutne, stvarnost se za nas rastapa i razvodnjava. Tlo se pokreće pod nama i mi ostajemo izdani i predani. Živimo stalno u seni kobne pretnje: nespokojno, usplahireno, nervozno. Kriza, osećamo, smera najdubljem dnu naše egzistencije, s neotklonjivom nužnošću.



"Prema Hamvasu, moderni čovek, nasleđujući ujedno veliku kulturu i nezadovoljstvo tom velikom kulturom, ovako ili onako, nužno mora zauzeti stav prema krizi. U eseju KRIZA I KATARZA priređuje tipologiju mogućih odgovora u pogledu krize. Čovek krize može živeti tako kao da nema krize: kao onaj koji jede lotose u Homerovu epu - zaboravljajući svoje realno stanje pod delovanjem slatkih opojnih sredstava, bezbrižnom površnošću ne uzimajući k znanju neumoljivost stvarnosti - predaje se užicima. Može, pak, igrati ulogu outsidera: on je svestan krize, ali se nepokolebljivo uzdaje u sebe, u svoje delomično političko ili naučno rešenje, te ne razrešava, nego zapravo produbljuje krizu. Može dospeti među nesavremene: one što postupno gube vezu s vremenom; na početku još pokušavaju držati korak s vremenom i uzimati krizu u obzir, kasnije pak gube dah i zaostaju, inividualna im se sudbina odvaja od zajedničke ljudske sudbine. Do katarze, međutim, može dospeti samo onaj koji ostaje savremen: prati vreme s pozornošću, dopušta da se događa upravo kroz njega. Savremeni se čovek najpre destruktivnom kritikom okreće vlastitoj kulturi, kasnije se počinje aktivno buniti protiv nje, a zatim, radikalizirajući i poopštujući pobunu, dospeva do nihilizma koji potpuno proždire kulturu, da bi, napokon, došao onostran nihilizma: do katarze. Proces nije rezultat svesnog nastojanja: pojedine njegove postaje ne slede jedna drugu unapred utvrđenim redom, nego ih egzistencijalni vrtlog, što se otvara pred čovekom kojeg proganja svest o krizi, redom izbacuje na površinu.




"Kriza i katarza: dva pojma koja se međusobno uslovljavaju - stoje na početku Hamvasova misaonog puta. Kriza je izvesnost, nezaobilazan-neumoljiv faktum; katarza je mogućnost, blještavo-izazovno obećanje - i kao mogućnost i obećanje ona ipak postoji. Svetsko stanje, čovekova egzistencijalna situacija unutar njega, očajni su; onostran očajavanja, ipak, postoji nada. Onaj koji proživljava katarzu, očaj svladava smionošću koja prezire smrt: ledenim spokojem i tvrdom hrabrošću gleda u oči ništavilu koje je sam stvorio, da bi se zatim, usled sveprožimajućeg pročišćenja, otvorila pred njim perspektiva iznova uspostavljena života, društva i duha. Jer ta perspektiva zaista postoji - kao da mislilac uverava samog sebe. Danas još uvek samo u obliku nastojanja pojedinaca usmerenih obnovi i u pojavi tipa čoveka koji je postigao katarzu, sutra već kao obnova koja zahvata celo čovečanstvo i kao univerzalna preobrazba.



Privlačna snaga tradicije


Tradicija: integrativno središte Hamvasova misaonog sveta. Svaka mu se misao vraća njoj i od nje polazi. Pronađena tradicija pokazala mu je izlaz iz filozofije krize mlađeg razdoblja njegova života, u starijem razdoblju tradicija mu daje poticaj za filozofiju koja nastoji realizovati misao. Tradiciju, izvorno znanje čovečanstva, smatrao je golemim i jedinstvenim svetom: nekom vrstom divovskog kontinenta koji se, iako u celini potonuo, može rekonstruirati prema njegovim fragmentarnim ostacima. Predistorijsko je čovečanstvo, kaže, bilo u posedu svega toga, istorijsko je čovečanstvo već sve izgubilo. Predistorijsko je čovečanstvo još bilo u vezi s bitkom, vidljiv se svet još dopunjavao s nevidljivim, još je bio sposoban za mudrost i za viđenje. Za istorijsko čovečanstvo još je ostao samo život, iza njegova vidljivog sveta nevidljivi se već izgubio, sudbina mu postaje čudovišno zaglupljivanje i zaslepljivanje. Predočavanje, obelodanjivanje, davanje glasa tradiciji: to je stremljenje odredilo njegov rad. Posvetio joj je veliki esej, filozofsku zbirku eseja i prijevode s komentarima.


Monografijski, veliki esej, njegovo glavno misaono delo, SCIENTIA SACRA, želi nam predočiti tradiciju. Esejist je ovde filozof istorije : ne rekonstrukcijom istorijskih  činjenica, nego istorijsko-filozofskim razlaganjem nastoji nam približiti celinu potonulog, divovskog kontinenta tradicije. Polazna tačka je istina istorijska: reflektuje se na krizu koja se dogodila u šestom veku pre nove ere. Veliki mislioci toga razdoblja - priča esejist - od Kine, preko Indije, Irana, Male Azije i Egipta do Italije, od Lao-cea i Kung-cea, preko Buddhe, Zaratustre, Heraklita i Totha do Pitagore, nezavisno jedan od drugoga, a opet sasvim istovetno, istovremeno prepoznaju kraj zlatnoga doba i početak razdoblja apokalipse. Zlatno doba i razdoblje apokalipse, međutim, nisu više istorijska razdoblja koja slede jedno za drugim: to su međusobno suprotstavljena istorijsko-filozofijska razdoblja. Razdoblje apokalipse je razdoblje čovečanstva koje je stupilo u svoju istoriju, zlatno doba je razdoblje tradicije. Zlatno doba: golema sveukupnost čovečanstva, ustvari ljudskog bitka. Stoji u vezi s najvišim moćima i životom punim metafizičkih sila, živi prema sakralnom životnom redu i s čovekom koji čuva budnost, izgrađuje se na osnovi analogijskog viđenja i mišlju izraženom simboličnim jezikom, punovažnost stiče preko stroge hijerarhije i arhaičnom zajednicom koja se temelji na mirnom sakralnom redu.



Filozofska zbirka eseja ARCHAI priprema je i dopuna monografskog velikog eseja; njome Hamvas nastoji obelodaniti tradiciju. Pisac se ovde estetskim unutarnjim stavom približava predmetu: ostacima u prošlost potonulih tradicijskih zemalja. Po jedan drevni grad, gradnja, plastika, plemenska pesma, glinena posuda ili maleni kip: uvek nova prilika da se pokrene vizija i oživi stvar. Ruševine Machu-Pichua postaju metafizika koja pobeđuje fiziku, zastrašujuće-zadivljujući dokaz neposredna zajedničkog života s drevnim silama sveta. Kameni blokovi Stonehengea postaju primerom oslobađanja tvari od same sebe, stvaranja svetog mesta oblikovana kamenjem što se uzdiže u zrak. Plastika Miletskog proročišta veličine pedlja, prostor je koji postaje mestom, oblikuje se u posrednika poruke koju šalje produhovljena priroda. Posmrtna pesma indijanskog plemena s Amazone postaje paradigmom bezoblične brutalne tvorevine elementarno velikih poteza, muzički pradoživljaj i muzička pratvorevina. Peruanska vaza postaje simbolom istupanja iz drevne samosvesti, ljudska logika uperena protiv logike prirode. Maleni kip vilendorfske Venere uzdiže se kao izraz izvornog jedinstva bitka, kao simbol spola neovisnog o spolnosti i telesnosti nezavisne o telu


Niz prevoda s komentarima, VELIKA DVORANA PREDAKA, na kraju, nastoji dati glas tradiciji i stoji u uskoj svezi s dva prethodna nastojanja. Mislilac je tu posrednik: znanje koje svete knjige čuvaju o tradiciji presađuje u mađarski jezik i objašnjava. I same svete knjige, istina, smatra narušenim i srozanim svedocima tradicije. Prema njegovu shvatanju, tradicija se izvorno objavljivala preko sakralnih subjekata: živo, razrešeno, neposredno, lično i realno. Svete knjige su još samo sakralni objekti: mrtve, vezane, posredne, bezlične i refleksivne. Svete knjige, u svojem narušenom-srozanom stanju, ipak podučavaju tradiciji: njihovi se tekstovi, pak, formulisani univerzalnim sistemima simbola jezika drevnih vremena, ne mogu preneti evropskim jezicima koji služe izražavanju individualnoga ja. Prevoditelj-komentator u tom smislu nije sluga-filolog, nije tumač koji se objektivno i tačno drži dela veran njegovom tekstu, nego pre umetnik-stvaralac: nadahnuti obelodanitelj tradicije i vidoviti novotvoritelj. Hamvasovi prevodi i komentari, koje je pripremao radom tokom više decenija, zbog toga nisu “stručni” radovi: pokušaji su usmereni k tomu da različitim tekstovima pratradicije daju glas, od Heraklitovih fragmenata do Upanišada, od Veda do egipatske knjige mrtvih, od Konfucijevih razgovora do Henochove apokalipse, od tibetanskih misterija do zen-primera.


Nauka, religija, filozofija, književnost


Hamvas je svaku pojavu promatrao iz perspektive tradicije i prosuđivao: kvalifikovao kao autentičnu ili neautentičnu. Nauku , religiju, filozofiju i književnost jednako je smatrao pronalascima evropskog čoveka koji je zakoračio  u istoriju: spram autentičnosti tradicije video ih je, dakle, kao neautentična očitovanja. U vrednovanju ta četiri područja, uza sve to, pokazuje naglašene razlike: dok je u slučaju nauke, religije i filozofije njegov kritični stav odlučujući, u slučaju književnosti susrećemo se s afirmativnijim pristupom.


Nauka je u celome njegovu životnom delu predmetom jednoznačne i oštre ocene. U očima mislioca ona nije drugo do instrument modernog čoveka potonulog u život i otpalog od bitka. Prema njegovu shvatanju, sav naučni razvoj novovekovne istorije temelji se zapravo na egzistencijalnim lažima. Nauka, kaže, razglašava da je njezina snaga u njezinoj istinitosti, iako je sve skupa u njezinoj visokoj organizovanosti  ; kočoperi se s tim da njenu spoznaju karakteriše objektivna vernost predmetu, a ustvari je samo bezlična, indiferentna, ne-egzistencijalna i antihumana; poziva se na to da traži istinu bez pristranosti, pri tome doprinosi uistinu samo utemeljenju režima svetovne moći. Oblikovavši se u opasni scijentifizam, ni sama nije drugo do svojstvena mitologija i specifična religija. Naučna mitologija daje obuhvatnu sliku sveta: sve pojave svodi na zajednički nazivnik, na zajednički nazivnik istine; njeni su sveštenici poznavaoci-inicijati svojih uskih i kratkovidnih svetova ; krugove njihova predanja čine anegdote što opevavaju dela različitih srodnih pseudobožanstava - naučne struke. Naučna religija je jedinstven sistem zablude: takva religija činjenica isključivo je sredstvo razumskog čoveka; o najznačajnijim pitanjima ljudskog života nam, međutim, nema što reći. Nasuprot objektivnom razmišljanju usmerenom na predmet, osniva se na metodičkoj spoznaji koja je usmerena samo na podatke. Njena se metoda pokazala uspešnim i uverljivim postupkom delotvorne logike na nivou prosečnosti: metoda joj je bez greške, samo što nema veze sa stvarnošću.

Religiji, tome nasuprot, pristupa već diferenciranije, suptilnijom kritikom. U njegovom se sudu, prema promenama misaone perspektive, pokazuju naglašene razlike. Religija je, promatrana iz perspektive krize, autentično očitovanje, ali s pozicije tradicije - neautentično; sa strane teorije udaljene od života, religija je vredan svet, ali ispitujući je s pozicije načina života usmerena ozbiljenju autentične realizacije - bezvredan. Iz dvojstva pogleda usredištenog u krizi i u tradiciji, odnosno iz dualiteta hladne-mrtve teorije i živog-praktičnog ozbiljenja, izvire Hamvasova diferenciranost i suptilnost kritike religije. Na različitim mestima njegova golemog opusa istovremeno izbijaju duboko religiozne, hrišćanske razrade i izlivi kritike hrišćanstva koji podsećaju na gorkog, kasnog Nietzschea. Religija stoji u vezi s tradicijom, ali nije joj istovetna; naslednica je tradicije, ali nije sama tradicija. Kao znanje koje stoji u vezi s tradicijom i koje nastupa kao naslednik tradicije, još uvek ima najviše mudrosti u sebi od sveg mogućeg ljudskog znanja. Kao područje koje egzistira u otpalosti od tradicije i tek kao njezin daleki potomak, ona nužno izražava korumpirani bitak čovečanstva koje je ušlo u istoriju. S obzirom na to, mislilac u njoj nalazi samo novo sredstvo zadovoljštine srozana čoveka koji neprestano radi na utaživanju svoje životne gladi: takvu vrstu, dakle, civilizacijskog sredstva, takav neplodan pokušaj obrane i osiguranja istorijskog čoveka i takav stalan jalovi napor skrivanja i bega pred stvarnošću.


U shvatanju i kritici filozofije ponovno se pokazuju očite razlike. U poznom, kratkom eseju SISTEM  i STAV neautentična u meri u kolikoj je sistem, a što je više teorija, tim više nosi autentično znanje. Sistem je u znaku pitanja i dosetke; nasuprot tome, teoriju karakteriše problem i misao. Dosetka, kako kaže, pripada novinaru, misao pesniku, pitanje političaru, a problem onome koji je upao u egzistencijalne teškoće. Sistem gradi, teorija osniva; graditelj sistema spoznaje, osnivač teorije vidi.Sistem samo postavlja stvari u red, prividno srazmerno i dopadljivo oku: formira dakle pogled na svet, svetske pojave okamenjuje u šablonu. Iz njega ništa ne sledi, pogotovo ne praktično delovanje i uređen životni poredak. Teorija pak ne nudi apstraktan pogled na svet, ne pruža šablonu za objašnjavanje sveta: stvara strog i odgovoran životni poredak. Ono što ona izražava nužno ima egzistencijalnu težinu i moralne posledice. Filozofija, ako je to uopšte moguće, isključivo kao teorija može postati autentičnim znanjem. Filozofija je kao sistem mrtva i bez težine; nasuprot tome, filozofija kao teorija ima životnost, nositelj je obećanja ozbiljnosti. Filozofija sistema ne pripomaže efektivnom bitku i autentičnom životu; filozofija teorije pak uistinu pomaže. Filozofija ne može ostati samo filozofija dela: kad bi ostala samo to, ne bi mogla nadići neplodnost. Filozofija koja nadilazi delo, pak, glasnik je novoga sveta. Čovek, kaže mislilac uvereno, treba živeti na onom nivou na kom misli.

Nasuprot više-manje naglašeno kritičnog promišljanja nauke, religije i filozofije, književnost mu je predmetom jednoznačno poistovećujuće prosudbe. Značajan dio Hamvasova opusa izvanrednog raspona, kao što smo spomenuli, čine književna dela. Mislilac književnost nije smatrao nekom vrstom zamene za filozofiju: o njoj je mislio kao o prikladnom rešenju za pobedu krize i nalaženje tradicije. Prema njegovom shvatanju, u modernom istorijskom dobu roman je ono što je u arhaično doba bio mit: ne tek jedna mogućnost objašnjavanja sveta, nego upravo njegova jedina punovredna forma. Kao što izražava u svojoj fragmentarnoj teoriji romana: nauka sa svojim zapletenim disciplinama, filozofija sa svojim različitim granama, ostale umetnosti sa svojim neizbrojivim očitovanjima, zapravo su sve redom latentni roman, samostalan romaneskni žanr. Moderni se roman rodio kao odgovor na moderno doba. Izgradnja modernog doba postavila je temelje svetskoj krizi - sa svojom modernom državom, modernom naukom i modernim kapitalizmom, i moderno je doba stvorilo pojam realnosti, pojam političko-naučne -privredne realnosti. Roman: jedini snažan protest protiv modernog doba, moderne svetske krize, moderne političko-naučne-privredne moći, a pogotovo protiv pojma modernog realiteta. S modernim se dobom evropska istorija, kaže, razdelila. Na jednoj strani odigrava se realna istorija, sa sve mračnijim posledicama: s ratovima - svetskim ratovima, s koncentracionim  logorima i gulagom. Na drugoj strani razvija se istorija romana, s beznadnim, a opet neophodnim otporom: s novim životnim konceptom evropskog čoveka, s ljudskom-ličnom istorijom usmerenom protiv prosečne-realne istorije


Béla Hamvas je mislilac koga se makar u tom smislu može nazvati književnikom koji je stvarao i filozofska dela, kao i filozofom koji je stvarao književna dela.


* Iz: Mađarska filozofija u XX veku: drugi deo, Judit Hell - Ferenc L. Lendvai - László Perecz, Áron Kiadó, Budipmešta 2001.
izvor
S mađarskoga preveo:
Neven Ušumović, Umag





Нема коментара:

Постави коментар