10.01.2013.

Suđenje Šarl Bodleru




Samo nekoliko meseci posle procesa Bodleru, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.
  
 
 I probisvet, i narkoman, i ludak


Do tada malo poznati pesnik nasao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su ceprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem ocekivali rasplet sudjenja. Osim Bodlera optužen je i izdavac Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok sudjenja, slusajuci pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.
U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obucenom u crno, u Parizu su pricali neverovatne price. Bodler je u tim pricama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih mastovitih i pikantnih prica, najbliža istini bila je ova. Bodler je rodjen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srecno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igracke, vodi u setnju Bulonjskom sumom, poverava mu svoje tajne.
Ovaj «decji raj» smrcu starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlacnog oficira i zanesena svojom strascu i srecom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majcinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogodjen njenom nepažnjom.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majcinom ljubavlju. Molim te da mi oprostis sto divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»
Celog života ce Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majcinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega veciti neprijatelj kome ce on celog života stvarati neprijatnosti.
U skoli u Lionu bio je los i nedisciplinovan ucenik, u koledzu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i ocuhu.
Svoj udobni dom napustio je jedne veceri posle svadje sa ocuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov nacin života bio je žestoki samar drustvu, gradjanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Sarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalistima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prosli. Ali egzoticni pejzaži, neobicna putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Po povratku u Pariz dobio je deo ocevog nasledstva i tada pocinju njegovi nezaboravni dani raskosi i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskosni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog namestaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priredjivao pricali su bajke.
Nasao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i ocuhu je napisao: «Ovoga puta gospodjo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vasa snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veci deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao namestaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga cuva potpunog mraka.
Siromasan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratista, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.
Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrecna neprestano pije, drogira se i vredja ga. Bodler ne može da pise, ne može da je ostavi i u trenutku ocajanja pise majci: «Primoran sam da pisem nocu da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mucenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesredjeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokusajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno ucestvuju u ovim znacajnim istorijskim dogadjajima. Bodler im se prikljucio obucen u radnicku bluzu, spreman da rusi sve drustvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguce politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavaca.
   Bodleru sudili dva puta posle smrti


  U to vreme slucajno je pronasao pripovetku americkog pisca Edgara Alana Poa u jednom casopisu. Odusevljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga cita uci engleski jezik. Danima se trudio prevodeci Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak sudjenja, beležeci sve Pinarove ostre napade. Uvaženi carski tužilac vise puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li veceg udarca za jednog pisca. I sta hoce ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malogradjanske norme. On je iskren, bez ljusture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na sudjenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da pise pravilnom ortografijom smatraju covekom bez srca... Sto se tice osecanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reci Lekonta de Lila: `Svi elegicari su hulje`. Gade mi se vasi akademicari. Gade mi se vasi liberali. Gadi mi se tekuci stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi vise nikada o govornicima nicega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle visecasovnog sudjenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Sarl Bodler je osudjen na kaznu od 300 franaka, a izdavac na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog sudjenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadasnji režim“.
Ali ovaj proces jos nije bio zavrsen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju gresku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao cak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeci da nedostaju nove cinjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokusavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokusaj je neuspeo. I tako se cudesno igra izmedju delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stolecu. A „osudjena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cvece zla“ ciji je opori miris razjario pravosudje Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobicno sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokusaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izvestaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni ucesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomocno da slusa optužbu i naslucuje ni malo blagu presudu.
Medju radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladic koga je Verlen ,u besanim nocima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se secao veceri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio sesnaestogodisnji decak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i odusevljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenadjen decakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseci samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni decak, nesrecan i neshvacen u palanackoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokusaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim decackim snovima Pariz je bio cudesan grad u kome su ga ocekivali slava, prijateljstvo cuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Citajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokusao da mu se približi. Ali, umesto razbarusenog boema, kako je ocekivao, upoznao je tihog i darovitog coveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opstini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i proslost obicnog gradjanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik ciju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomocu prijatelja književnika iz jedne kafane usao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao casopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci.
 

Нема коментара:

Постави коментар