Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 1-5)

Čudnovato vreme

1.

     Bruno je izgubio kontrolu nad svojim vozilom odmah iza Poitiersa. Peugeot 305 je proklizio usred trotoara, lagano udario u sigurnosnu ogradu i zaustavio se nakon okreta od 180 stepeni. »Pas mater!« promrmljao je. »jebo mu pas mater!« Jedan jaguar, koji je pristizao brzinom od 220 km/h, naglo je zakočio, umalo se i sam zabio u ogradu s druge strane puta, pa produžio uz drečanje sirene. Bruno je izašao i mahnuo šakom u njegovom smeru. »Pederčino!« zaurlao je, »usrana pederčino!« Potom se polukružno okrenuo i nastavio put.
     Mesto Promene stvorila je 1975. skupina bivših šezdesetosmaša (istini za volju, nijedan od njih nije baš ničime ucestvovao u zbivanjima '68. godine; recimo da su u duhu bili šezdesetosmaši) južno od Choleta, na prostranom zemljištu zasađenom borovima, koje je pripadalo roditeljima jednog od njih. Taj se projekat, snažno obeležen idealima slobodoumlja koji su bili u modi sedamdesetih godina, sastojao u ostvarenju jedne konkretne utopije, od nosno izgradnji mesta gde bi se nastojalo, »sada i ovde«, živeti prema načelima samoupravljanja, poštivanja licne slobode i direktne demokracije. No Mesto nije bilo neka nova zajednica; cilj je bio skromniji - stvoriti mesto za odmor, gde bi pobornici takvog pristupa, toekom letnjih meseci, imali prigodu suočiti se s konkretnom primenom načela na kojima je utemeljeno; cilj je takođe bio poticati sinergije, kreativne susrete, a sve to u humanističkom i republikanskom duhu; na kraju, cilj je bio, prema rečima jednog od utemeljitelja, »pošteno se najebati«.

Bruno je skrenuo s autoceste na izlasku Cholet-jug i desetak kilometara vozio priobalnom cestom. Crtež nije bio jasan i bilo mu je prevruće. Ploču je opazio, pomisli, gotovo pukom slučajnošću. Raznobojnim slovima na beloj podlozi pisalo je: »MESTO PROMENE«; ispod, na manjoj ploči od šperploče, lepoispisana crvena slova verovatno su kazivala njegovo geslo: »Tuda sloboda moju proširuje do beskonačnosti«, (Mihail Bakunjin). Putić s desne strane zasigurno je vodio prema moru; dve su adolescentice za sobom vukle plastičnu patkicu. Nisu imale ništa ispod majica, gadure. Bruno ih je ispratio pogledom, osećao je bol u kurcu. Mokre majice, pribrano si je rekao, to već nije loše. Potom su zamakle: očigledno, išle su u obližnji kamp.
      Parkirao je peugeota i uputio se prema kućici od dasaka nad kojom je bila ploča s natpisom »DOBRODOŠLI«. Unutra je neka šezdesetogodišnja žena klečala na podu. Njezine kržljave i naborane grudi neznatno su provirivale iz pamučne tunike; Brunu je od sazaljenja zabolelo srce. Nasmešila se s pomalo ukočenom dobrohotnošću. »Dobrodošao u Mesto«, reče na kraju. Potom se ponovno nasmeši, ovaj put široko; je li debilna? »Imaš rezervacijski list?« Bruno izvadi papire iz torbice od skaja. »Super«, istisne kravetina, s jednakim slaboumnim osmehom.
Automobilima je bilo zabranjeno u kampu; odlučio je stvar obaviti u dve faze. Najpre potražiti mesto za postavljanje šatora, zatim uzeti stvari. Pred polazak je u trgovačkom centru La Samaritaine kupio iglu-šator (proizveden u Narodnoj Republici Kini, za 2 do 3 osobe, 449 F).

     Prva stvar koju je Bruno primetio izbivši na livadu bila je piramida. Dvadeset metara široka pri zemlji, visine takođe dvadeset metara: stvar je bila savršeno jednakostrana. Svi su zidovi bili stakleni, razdeljeni u manje plohe okvirima od tamnog drveta. Neke su plohe oštro odbijale zrake zalazećeg sunca; kroz druge se nazirala unutrašnja struktura: podesti i pregrade, takođe od tamnog drveta. Celina je nastojala nalikovati stablu, i prilično u tome uspevala - deblo je utelovljivao veliki cilindar koji je prolazio kroz piramidu, a u njemu se zasigurno nalazilo središnje stepenište. Iz zgrade su izlazili ljudi, sami ili u manjim skupinama; neki odeveni, drugi goli. Pod svetlošću zamirućeg sunca, od koje je trava svetlucala, sve je to podsećalo na nekakav futuristički film. Bruno je promatrao prizor dve ili tri minute; potom ponovno uze šator pod ruku i stade se uspinjati prvim brežuljkom.
     Područje kampa činilo je nekoliko šumovitih brežuljaka, tla prekrivenog borovim iglicama, s mestimičnim proplancima; tu i tamo su bili postavljeni skupni sanitarni čvorovi; mesta za kampiranje nisu bila označena. Bruno se lagano znojio, mučili su ga vetrovi; očigledno, obrok koji je pojeo u restoranu uz cestu bio je preobilan. Bilo mu je teško jasno razmišljati; no shvatao je da bi izbor mesta mogao biti odlučan za uspeh njegovog boravka.
      U tom je trenu svojeg razmišljanja opazio uže razapeto između dva stabla. Na njemu su upravo dovršavale sušenje gaćice koje je nežno njihao večernji povetarac. To možda nije loša ideja, reče sebi; komsije u kampu se međusobno upoznaju; ne nužno radi ševe, ali upoznaju se, to može biti početak. Odložio je šator i počeo proučavati uputstvo za postavljanje. Francuski je prevod bio jadan, engleski ništa bolji; s drugim je evropskim jezicima verovatno bilo jednako. Usrani pekinezeri. Šta bi moglo značiti »preokrenite polučvrsnike kako biste konkretizovali kupolu«? U sve je većem očaju zurio u sheme kad mu se zdesna pojavi nekakva squaw, odevena u kožnu minicu, s krupnim sisama koje su se klatarile u sumraku. »Tek si stigao?« progovori prikaza. »Treba ti pomoć da postaviš šator?« »Biće u redu...«, odgovori muklim glasom, »biće u redu, hvala na ljubaznosti...«, doda u jednom dahu. Njušio je zamku. Zaista, nekoliko sekundi kasnije, iz susednog wigwama (Gde li su to kupili? Jesu li ga sami skrpali?) razlegnu se zavijanje. Squaw pohrli, pa iziđe s dva sićušna derišta, po jednim na svakom boku, te ih stade mlitavo ljuljati. Zavijanje se udvostruči. Tada kasom stiže mužjak te squaw, mlatareći razgolićenim kurcem. Bio je prilično stasit bradonja od pedesetak godina, duge sede kose. Uze u naručje jednog od malih majmuna i poče ga draškati; bilo je odvratno. Bruno se odmaknu nekoliko metara; bilo je za dlaku. S takvim čudovištima, nije mu ginula besana noć. Kravetina ih doji, to je sigurno; no dobre sise, treba priznati.
       Bruno se podmuklo udalji još nekoliko metara ukoso od wigwama; ipak, nije baš sasvim želeo gaćice izgubiti s vida. Bili su to profinjeni predmeti, čipkasti, prozirni; nije mogao zamisliti da pripadaju ovoj squaw. Otkrio je mesto između dve Kanađanke (Sestrične? Sestre? Školske kolegice?) te se dao na posao.
Kada je završio, noć se već gotovo sasvim spustila. Sišao je po torbe u smiraj posljednje svjetlosti. Putem je sreo nekoliko osoba: parove, osobe bez pratnje; prilično žena bez pratnje, četrdesetih godina. Natpisi »UZAJAMNO POŠTIVANJE« posvuda su bili pribijeni za stabla; primakao se jednom od njih. Ispod ploče, jedna je posudica bila do vrha ispunjena prezervativima koji su kvalitetom odgovarali državnom standardu. Na zemlji, bela plastična kanta za smeće. Nagazio je na papučicu, osvetlio džepnom svetiljkom: u njoj su se nalazile uglavnom limenke piva, ali i nekoliko upotrebljenih prezervativa. »Ohrabrujuće«, reče si Bruno; »izgleda da se stvari ovde događaju.«
      Uspon je bio mukotrpan; torbe su mu rezale ruke, dah mu se oduzeo; morao se zaustaviti na pola brda. Nešto se ljudskih bića kretalo kampom, svetle trake njihovih baterija susretale su se u mraku. Malo dalje je prolazila priobalna cesta, saobracaj je još bio gust; u Dynastyju, uz cestu prema Saint-Clementu, održavala se veče golih grudi, no nije se osećao dovoljno jakim da ode tamo, niti bilo drugde. Ostao je tako oko pola sata. »Posmatram svetla medu stablima«, reče sebi, »eto to je moj život.«
Vrativši se u šator natočio je whisky i stao nežno drkati listajući StuingMagazine, »pravo na užitak«; na od-morištu kod Angersa je kupio najnoviji broj. Nije se ozbiljno nameravao javiti na neki od tih raznovrsnih oglasa; nije se osećao sposobnim za kakav gang bang ili za prskanje spermom. Žene koje su se pristajale naći nasamo s muškarcem u pravilu su radije birale crnce, i u svakom slučaju, bio je daleko ispod minimalnih mera koje su zahtevale. Iz broja u broj, morao se pomiriti: za ulazak u pornosvet, imao je premalen kurac.
No u širem smislu, nije bio nezadovoljan svojim telesnim izgledom. Umeci kose su dobro urasli, naletio je na sposobnog lekara. Redovno je odlazio u teretanu i, iskreno govoreći, sam je sebi izgledao sasvim solidno za četrdesetdvogodišnjaka. Natočio je još jedan whisky, ejakulirao na časopis i zaspao gotovo smiren.

2. Trinaest sati leta

Mesto Promene vrlo se brzo suočilo s problemom starenja. Temeljne ideale njegova funkcionisanja mladi su u osamdesetima smatrali preživelima. Ne računajući radionice spontanog pozorišta i kalifornijsku masažu, Mesto je u biti bilo običan kamp; u pogledu udobnosti smeštaja i kvalitete ugostiteljskih usluga, nije se moglo nadmetati s institucijskim turističkim lokacijama. Povrh toga, svojevrsna anarhistička kultura kojom se odlikovalo otežavala je strogi nadzor pristupa i plaćanja; financijsku stabilnost, ugroženu od samog početka, bilo je sve teže uspostaviti.
Prva je mera, koju su utemeljitelji jednoglasno usvojili, bila uvođenje znatno povoljnijih cena za mlade; pokazala se nedovoljnom. Tek na početku poslovne godine 1984, prilikom zasedanja upravnog veća, Frederic Le Dantec je predložio pomak koji će Mestu doneti blagostanje. Svet preduzeća - prema njegovom zapažanju - bio je novi prostor pustolovina osamdesetih godina. Svi su oni stekli dragocena iskustva u tehnikama i terapijama proisteklim iz humanističke psihologije (gestalt, rebirth, do in, hodanje po žeravici, transakcijska analiza, zen meditacija, NLP...). Zašto ta znanja ne uložiti u izradu programa rezidencijalnih tečajeva namenjenih preduzećima? Nakon burne rasprave, projekat je prihvaćen. Tada je započeta gradnja piramide, kao i pedesetak bungalova, ne posebni udobnih ali prihvatljivih, za smeštaj polaznika tečajeva. Istovremeno, brojna ali ciljana reklamna pisma odaslana su upraviteljima kadrovskih odseka raznovrsnih velikih firmi. Neki utemeljitelji, skloni krajnje levim političkim opcijama, teško su primili tu promenu. Odigrala se kratka unutrašnja borba za prevlast, i neprofitno udruženje koje je upravljalo Mestom raspušteno je i zamenjeno društvom s ograničenom odgovornošću, čiji je vodeći deoničar bio Frederic Le Dantec. Uostalom, njegovi su roditelji bili vlasnici zemljišta, i Credit mutuel regije Maine i Loire bio je sklon podržati projekat.

Pet godina kasnije, Mesto je uspelo obezbediti solidan portfelj klijenata (Banque Nationale de Pariš, IBM, Ministarstvo financija, Gradski prevoz, Bouvgues...). Tečajevi za pojedina ili više preduzeća organizovani su tokom čitave godine, a delatnost »letovališta«, zadržana više zbog nostalgije, sada je donosila samo 5% godišnjeg prihoda.

Bruno se probudio sa snažnom glavoboljom i bez preteranih iluzija. Za Mesto je čuo od neke sekretarice koja se upravo vratila s tečaja »Licni razvoj - pozitivno mišljenje«, koji stoji pet hiljada franaka na dan. Zatražio je brošuru za letnje praznike; predstavljala ga je kao simpatično, društveno, slobodoumno - sve mu je bilo jasno. No statistička beleška pri dnu stranice privukla mu je paznju: u julu i avgustu prošlog leta, 63% gostiju bile su žene. Gotovo dve žene na svakog frajera; sjajan odnos. Odmah je odlučio odvojiti nedelju u julj da proveri; tim pre što je kamp-opcija bila jeftinija od Kluba Medi-terranee, čak i od centara u kojima se nudi sportski program. Dakako, naslućivao je o kojem se tipu žena radi: deprimirane bivše levičarke, verovatno seropozitivne. No dobro, dve žene na svakog frajera, to mu je davalo šansu; ako se malo bolje snađe, možda prasne i dve.

U seksualnom smislu, godina mu je dobro počela. Dolazak devojaka iz istočne Evrope srušio je cene, i sada se bez problema moglo dobiti licno opuštanje za 200 franaka, dok je još nekoliko meseci ranije stajalo-400. No u aprilu mu se, nažalost, dogodila velika šteta na autu, i uz to ju je i skrivio. Banka ga je počela stezati, morao je smanjiti troškove.

Pridigao se na lakat i natočio prvi whisky. SwingMagazine je još bio otvoren na istoj stranici; neki je tip u čarapama s vidljivim naporom spolovilo uperio prema objektivu: zvao se Herve.

»Nije to za mene«, reče Bruno, »nije to za mene.« Navukao je gaće i uputio se prema sanitarnom čvoru. Sve u svemu, pomisli s nadom, ona squaw od jučer, naprimer, relativno je podnošljiva za potrošiti. Velike, pomalo mlohave grudi, čak su idealne za dobro španskom drkanje; a već si ga tri godine nije priuštio. Uživao je u španskom drkanju; no kurve to uglavnom nisu volele. Živcira li ih dobiti sperme po licu? Zahteva li to više vremena i licnog ulaganja od pušenja? U svakom slučaju, reklo bi se da je ta usluga atipična; špansko se drkanje ne obračunava, dakle nije predviđeno programom, dakle teško ga je dobiti. Cure to shvataju kao prilično licnu stvar. Samo, licne stvari, tja. Bruno se više puta, zapravo u potrazi za španski, drkanjem, morao zadovoljiti običnim drkanjem, ili pušenjem. Koje je katkad i uspevalo; no ipak je ponuda bila strukturno manjkava po pitanju španskog drkanja, eto šta je o tome mislio Bruno.

Usred tog razmišljanja, stigao je do objekta br. 8. Ma-nje-više pomiren s idejom da će naleteti na stare rage, strahovito se zaprepastio zatekavši adolescentice. Bilo ih je četiri, između petnaest i sedamnaest godina, kod tuševa, ispred reda umivaonika. Dve su čekale u gaćicama kupaćeg kostima; druge su se dve praćakale kao ribice, brbljale, prskale se i ciktale: bile su potpuno gole. Dražesnost i erotičnost prizora bile su neizrecive; bilo je to više nego je zaslužio. Spolovilo mu se počelo nadimati; jednom ga je rukom izvadio iz gaća i priljubio se uz postolje umivaonika, pokušavajući se poslužiti zubnim štapićima. Ozledio je desni, zubni je štapić okrvavljen izvukao iz usta. Vršak spolovila bio mu je vruć, nabrekao, izjedali su ga užasni trnci; počela se stvarati kaplja.

Jedna od devojaka, dražesna brineta, iskoračila je iz vodenog mlaza i dohvatila spužvu; s užitkom je pljeskala svoje mlade grudi. Mala je crvenokosa skinula gaćice i zamenila je pod tušem; dlačice su joj dolje bile zlaćano-plave. Bruno prigušeno zastenje, obuze ga vrtoglavica. U mislima se vide kako se pokreće. Imao je pravo skinuti gaće i stajati kraj tuševa. Imao je pravo čekati svoj red za tuširanje. Video se kako s erekcijom stoji pred njima; zamišljao se kako izgovara nešto poput »Je li voda topla?« Dva je tuša razdvajao prostor od pedesetak centimetara; kada bi se tuširao pored male crvenokose, možda bi mu slučajno dotaknula kurac. Ta mu misao pobudi još jaču vrtoglavicu; grčevito je zgrabio porculanski umivaonik. U tom su trenu s desne strane banula dva adolescenta smejući se preterano glasno; nosili su crne kratke hlače s fluorescentnim prugama. Brunina je erekcija u hipu splasnula, spolovilo je pospremio u gaće i usredotočio se na zubnu negu.

Nešto kasnije, još uvek pod utiskom susreta, sišao je do stolova za doručak. Seo je postrance i nije ni s kim zadenuo razgovor; žvačući svoje vitaminske žitarice razmišljao je o vampirizmu seksualnog osvajanja, o njegovom faustovskom obeležju. Sasvim je pogrešno, pomisli Bruno, naprimer govoriti o homoseksualcima. Sam nije nikada, ili gotovo nikada, susreo homoseksualca; poznavao je, naprotiv, brojne pederaste. Neki pederasti — srećom malobrojni - više vole male dečake; takvi završe u zatvoru, pod strogim nadzorom, i gotovo je s njima. No većini je pederasta draža mladež od petnaest do dvadeset pet godina; sve iza te granice za njih su stare pohabane guzice. Pogledajte kako se dva stara pedera ponašaju jedan prema drugom, rado je govorio Bruno, pažljivo ih promotrite: katkad s uzajamnom simpatijom, katkad čak i s nežnošću; no žude li jedan za drugim? Ni u kojem slučaju. Čim prođe kakvo okruglo, petnaest do dvadeset- petgodišnje dupence, stanu se za njega međusobno klati kao dve onemoćale pantere; tako je mislio Bruno.

Kao i u mnogo drugih slučaja, navodni su homoseksualci ostatku društva poslužili kao uzor, nadalje je mislio Bruno. Njemu su, na primer , bile četrdeset dve godine; je li žudeo za ženama svog godista? Nimalo. Naprotiv, za pičić zaogrnut minicom još se osećao spremnim potegnuti nakraj sveta. Ili barem do Bangkoka. Sto ipak zahteva čitavih trinaest sati leta.

3.

Spolna je žudnja usmerena uglavnom na mlada tela, i to što su devojčice postupno preplavile polje zavođenja zapravo je bio povratak u normalno stanje, povratak iskrenoj žudnji, analogan povratku iskrenosti cena kada ih se pusti da sledeu abnormalan berzovni rast. Istovremeno, žene kojima je u vreme »šezdesetosmih« bilo dvadeset godina, našle su se u neugodnom položaju napunivši četrdesetu. Uglavnom razvedene, nisu mogle računati na bračno utočište — bilo ono puno topline ili ogavno - jer su mu nestanak same ubrzale kako su najbolje znale. Pripadajući generaciji koja je — prva u tolikoj meri - proglasila nadmoć mladog nad zrelom dobi, nisu se trebale čuditi što ih je prezirala generacija koja je nasledila zadatak da ih zameni. Na kraju, kult tela čijem su stvaranju same snažno pridonele mogao ih je, kada je put splasnula, dovesti jedino do sve jačeg gađenja prema sebi - gađenja čiji su odraz, uostalom, mogle pročitati u tuđim pogledima.

Muškarci njihovog godista nalazili su se u otprilike istom položaju; no istovrsnost sudbina nije stvarala nikakvu solidarnost medu tim bićima: napunivši četrdesetu, celokupna muška populacija i dalje je vrebala mlade devojke - katkad i s određenim uspehom, barem za one koji su, vešto se uvukavši u društvenu igru, dosegli određen intelektualni, financijski ili medijski položaj; što se žena tiče, zrele su godine gotovo u svim slučajevima donosile poraz, masturbaciju i stid.

Kao povlašteno mesto polne slobode i iskazivanja žudnje, Mesto Promene će se više od ijednog drugog prirodnim razvojem preobratiti u mesto depresije i ogorčenosti. Zbogom zagrljenim ljudskim udovima na proplanku pod punim mesecom! Zbogom gotovo dionizijskom slavljenju tela premazanog uljem, pod južnim suncem! Tako su slinili četrdesetogodišnjaci, posmatrajući svoje mlohave kurce i jastučiće sala.

Prve su se radionice polureligioznog nadahnuća u Mestu pojavile 1987. Razume se, hrišćanstvo nije dolazilo u obzir; no egzotičnu, dovoljno neodređenu mistiku moglo se - za ta ne naročito dubokoumna bića - uskladiti s kultom tela koji su ona izvan svake pameti nastavljala negovati. Radionice osećajne masaže ili oslobađanja organa su se, dakako, održale; no primetan je bio rast zanimanja za astrologiju, egipatski tarot, meditaciju o čakrama i na-dosetilnu energiju. Događali su se »susreti s Anđelom«; naučilo se osećati vibracije kristala. Stupanje siberijskog šamanizma na scenu snažno je odjeknulo 1991, kada je nešto duži boravak u inicijacijskoj znojnoj komori, siveat lodge, koju je zagrevala sveta žeravica, prouzročio smrt jednog sledbenika, usled srčanog zastoja. Posebno je bio zapažen uspeh tantre, koja je objedinjavala seksualno trljanje, difuznu spiritualnost i duboki egoizam. Ukratko, Mesto je u nekoliko godina - kao i toliko drugih mesta sirom Francuske i zapadne Evrope - postalo relativno pomodnim NeivAge centrom, premda je zadržalo svoja hedonistička i razvratnička obeležja koja su više pripadala sedamdesetima, a koja su mu na tržištu garantovala posebnost.

Bruno se nakon doručka vratio u svoj šator, neko se vreme kolebao bi li masturbirao (slika adolescentica još je bila živa), te se na kraju suzdržao. Te su izludujuće curice zasigurno bile plodovi šezdesetosmašica koje se, u zbijenim redovima, moglo susresti u krugu kampa. Neke su se od tih starih kurvi, dakle, uprkos svemu uspele reproducirati. Zbog te je činjenice Bruno potonuo u neodređenu, no neugodnu meditaciju. Naglo je rastvorio zatvarač svog iglu-šatora; nebo je bilo plavo. Oblačići nalik štrcajima sperme plutali su medu borovima; pred njim je bio blistav dan. Bacio je pogled na nedeljni program: odabrao je opciju broj 1, Kreativnost i opuštanje. Jutarnji je izbor nudio tri radionice: pantomima i psihodrama, akvarel) osećajno pisanje. Psihodrama ne hvala, već ju je upoznao tokom nedelje provedenog u dvorcu kod Chantillyja: četrdesetogodišnje sociologinje su se valjale po tepihu gimnastičke dvorane, moleći tatu da im donese medvedića; to je trebalo izbeći. Akvarel ga je mamio, no verovatno se odvijao u prirodi: čučati medu borovim iglicama, insektima, uključujući još niz problema, da bi se proizvodile drljotine, je li to bio dobar izbor?

Voditeljka radionice pisanja imala je dugu crnu kosu i ružem naglašena velika usta (kakva se obično nazivaju »usta za pušenje«); nosila je tuniku i crne hlače vretenastog kroja. Krasna žena, s puno stila. No ipak stara kurvetina, pomisli Bruno, smeštajući se na tlu, ne birajući, negde usred nezgrapnog kruga koji su oblikovali sudionici. S njegove je desne strane debela žena sive kose, s debelim naočalama, odvratno mutnog tena, glasno duvala. Vonjala je na vino, premda je bilo tek pola tri.

Pozdravimo našu zajedničku prisutnost«, započe voditeljka, »pozdravimo Zemlju i svih pet smerova, te otvorimo ovu radionicu pokretom hatha-yoge nazvan pozdrav suncu.« Usledio je opis nekog nerazumljivog položaja; pijandura kraj njega prvi je put podrignula. »Umorna si, Jacqueline...«, prokomentarisala je vogina; »nemoj ucestvovati u vežbi ako je ne osećaš. Ispruži se, skupina će ti se pridružiti malo kasnije.«

Zaista, trebalo se ispružiti, a karmička je učiteljica pritom recitovala svoj umirujući i šuplji govor, poput mineralne vode Contrexeville: »Ulazite u čudesno prozirnu vodu. Ta voda vam umiva udove i trbuh. Zahvaljujete svojoj majci Zemlji. S poverenjem se priljubljujete uz majku Zemlju. Osetite svoju žudnju. Zahvalite sebi što ste sebi dali tu žudnju«, itd. Ležeći na prljavom tatamiju, Bruno oseti kako mu zubi drhte od razdraženosti; pijandura do njega podrigivala je u pravilnim razmacima. Između dva podrigivanja izdisala je uz glasno »Haaah!...«, što je trebalo odražavati njezinu opuštenost. Karmička drolja nastavila je svoj skeč, zazivajući zemaljske sile da ozrače trbuhe i spolovila. Nakon što je obradila sva četiri elementa, zadovoljna svojim nastupom, zaključila je rečima: »Sada ste prekoračili granicu racionalnog mišljenja; stupili ste u dodir sa svojim dubinskim nivoima. Tražim od vas da se otvorite neograničenom prostranstvu stvaranja.« I grupnog karanja, besno pomisli Bruno podižući se s mukom. Usledila je seansa pisanja, a potom predstavljanje i čitanje tekstova. Samo je jedan komad u toj radionici bio podnošljiv: mala ridokosa u trapericama i majici, solidnih oblina; odazivala se na ime Emma i bila je autor totalno blesave pesme u kojoj se radilo o mesečevim ovčicama. Iz svih se sudionika cedila zahvalnost i veselje zbog ponovnog susreta s našom majkom Zemljom i našim ocem Suncem, itd. Došao je red na Brunu. Sumornim je glasom pročitao svoj kratki tekst:

Taksisti su prave pederčine Neće stati, moš krepat od zime.

»Tako osećaš...«, reče vogina. »Tako osećaš jer nisi prevladao svoju negativnu energiju. Osećam da si ispunjen dubinskim nivoima. Možemo ti pomoći, sad i ovde. Ustaćemo i centrirati se prema grupi.«

Ustadoše i stvoriše krug uhvativši se za ruke. Bruno teška srca zgrabi pijandurinu ruku s desne strane, a s leve ruku nekog ljigavog starog bradonje koji je nalikovao Cavannai. Usredotočena no smirena, učiteljica yoge ispusti otegnuti »Om!« I svi stadoše ispuštati omove kao da su samo to radili čitavog života. Bruno se hrabro nastojao uklopiti u zvučni ritam vežbe, no iznenada oseti da mu je narušena ravnoteža. Pijandura se, hipnotizovana, skljokala kao vreća. Ispustio joj je ruku, ali nije mogao izbeći pad te se našao na kolenima pred babetinom, koja se, izvaljena na leđima, koprcala po tatamiju. Yogina je načas zastala i mirno konstatovala: »Da, Jacqueline, i trebaš se ispružiti ako tako osećaš.« Te su se dve izgleda dobro poznavale.

Druga je seansa pisanja prošla nešto bolje; nadahnut časovitom jutarnjom vizijom, Bruno je uspeo proizvesti sledeću pesmu:

Sunčam kurac
(Evo ti kurac!)
Na bazenu
(Jebem ti ženu!) Sreo sam BogaU solariju Ima krasnu bradu Jede safaladu
Gde stanuje Bog? (Nabijem ti svog!)
Usred raja (Lizi mi jaja!)

»Puna je humora...«, prokomentirala je vogina s laganim prekorom. »Neka mistika...«, oglasila se podrigivačica. »Više kao naznaka nečega mističnog...« Šta da počne? Dokle će to moći podnositi? Je li vredno truda? - istinski se preispitivao Bruno. Po završetku radionice pohrlio je prema svom šatoru ne pokušavši ni povesti razgovor s malom ridokosom; trebao mu je whisky pre ručka. Nedaleko od svojeg šatora nabasao je na jednu od adolescentica koje je škicao kod tuševa; dražesnim pokretom koji joj je pridizao grudi, skidala je čipkaste gaćice što su se od sinoć sušile na užetu. Osćao se kao da će se svaki tren rasprsnuti i masnim štrcajima poškropiti kamp. Što se tačno promenilo od njegovih mladenačkih dana? Žudnje su mu jednake, uz spoznaju da ih verovatno neće moći zadovoljiti. Svet koji poštuje samo mladost, malo-pomalo proždire ljudska bića. Za ručkom je zapazio jednu katolkinju. Nije bilo teško, nosila je veliki krst oko vrata; uz to je imala one podbuhle kapke koji pogled čine dubokim, koji često odaju katolkinju, dapače mistikinju (a, istini za volju, katkad i alkoholičarku). Duga crna kosa, vrlo bela koža, malo premršava ali sve u svemu solidna. Suprotno njoj sedela je devojka rido- plave kose, švajcarsko--kalifornijskog tipa: najmanje metar osamdeset, savršeno telo, zastrašujući utisak pucanja od zdravlja. To je bila voditeljka tantra-radionice. Zapravo je rođena u Creteilu i zvala se Brigitte Martin. U Kaliforniji je sredila grudi i uputila se u orijentalnu mistiku; uz to je promenila ime. Po povratku u Creteil, tokom godine je vodila tan-tra- radionicu u Flanadama, pod imenom Shanti Martin; katolkinja joj se izgleda neopisivo divila. Bruno je na početku uspevao uvestvovati u razgovoru, koji se vrtio oko prirodne dijetetike - bio se informisao o klicama žitarica. No ubrzo se prešlo na verske teme, pa više nije mogao pratiti. Može li se Isusa posmatrati kao Krišnu, i kome drugome ako ne? Treba li Rintintina više voleti od Rustyja? Premda katolkinja, ta katolkinja nije volela Papu; svojim srednjovekovnim shvatanjima Ivan Pavao II. koči duhovni razvoj Zapada, bila je njena teza. »Tačno«, složio se Bruno, »tip je Dudek.« Izraz mu je priskrbio dodatno zanimanje ove dve. »A dalaj-lama zna micati ušima...«, zaključi tužno dokrajčujući svoj odrezak od soje.

Katolikinja žustro ustade ne pričekavši kafu. Nije htela zakasniti na svoju radionicu licnog razvoja, Pravilo da-da. »A je, da-da je super!« srdačno je otpevušila Švajcarkinja i sama ustajući. »Hvala za ovu razmenu...«, reče katolkinja okrenuvši glavu prema njoj uz ljubak osmeh. No dobro, nije tako loše prošlo. Razgovarati s tim krmačama, mislio je Bruno vraćajući se kroz kamp, to je kao pišati u pisoar pun opušaka; ili kao srati u klozet krcat toaletnim papirom: stvari ne prolaze, samo se usmrde. Prostor razdvaja ljudske kože. Reč elastično prelazi prostor, prostor između koža. Neprimetne, bez jeke, kao bezvezno obešene u vazduhu, njegove reči sagnjile i usmrde se, to je neupitno. U međusobnim odnosima, reči mogu i razdvajati.

Na bazenu se smestio na jednu od ležaljki. Adolescentice su se blesavo vrpoljile ne bi li mladice izazvale da ih bace u vodu. Sunce je bilo u zenitu; blistava, gola tela dodirivala su se uz plavu površinu. Bruno je nesvesno uronio u Šest Prijatelja i Čoveka s rukavicom, verovatno najveće dostignuće Paul-Jacquesa Bonzona, nedavno ponovno objavljeno u dečijoj biblioteci. Pod gotovo neizdrživim suncem, bilo je ugodno opet se naći usred lionskih magla, u umirujućem društvu hrabrog psa Kapija.

Popodnevni mu je program pružao mogućnost izbora između senzitivnegestaltmasaže, oslobađanja glasa i rebirtha u toploj vodi. Odoka, masaža je izgledala više hot. U oslobađanje glasa stekao je kratki uvid penjući se prema radionici masaže: njih desetak, vrlo uzbuđenih, predvođenih tantristicom, skakutalo je uokolo kričeći poput preplašenih purana.

Na vrhu brežuljka, sklopivi stolići prekriveni ručnicima tvorili su široki krug. Sudionici su bili nagi. U središtu kruga, voditelj radionice, omanji tamnokosi muškarac, lagano razrok, započe kratku istoriju senzitivne gestaltmasaže: proistekla iz rada Fritza Perlsa na gestaltmasaži ili »kalifornijskoj masaži«, postupno se obogaćivala dostignucima senzitivnog pristupa da bi postala — barem prema njegovom mišljenju — najkompletnija metoda masaže. On zna da neki u Mestu ne dele takav stav, no ne želi otvarati polemiku. Kako god bilo - i time je zaključio - ima masaža i masaža; u krajnjoj liniji, čak bi se moglo reći da ne postoje dve istovetne masaže. Nakon tog uvodnog govora, prešao je na demonstraciju, polegavši jednu od sudionica. »Osetiti partnerove napetosti...«, naglasi milujući joj ramena; kurac mu se klatio na nekoliko centimetara od devojčine duge plave kose. »Ujediniti, uvek ujediniti...«, nastavi nanoseći joj ulje na grudi. »Poštivati integritet telesne sheme...«; njegove su se ruke spuštale trbuhom, devojka zatvori oči i stade razmicati bedra sa primetnim zadovoljstvom.

»Eto«, zaključio je, »sada ćete raditi u parovima. Krećite se, sretnite jedan drugoga u prostoru; dajte sebi vremena da se upoznate.« Hipnotizovan prethodnim prizorom, Bruno je reagovak sa zakašnjenjem, a upravo su ti trenuci bili presudni. Trebalo se bez žurbe približiti poželjnoj partnerici, s osmehom se zaustaviti pred njom i mirno je upitati: »Hoćeš li raditi sa mnom?« Drugi su izgleda shvatili štos, i u trideset sekundi sve je otišlo. Bruno baci oko sebe grozničav pogled i zatekne se licem u lice s niskim tamnokosim tipom, nabitim, dlakavim, debelog uda. Tek je sada primetio da je na sedam frajera samo pet cura.

Hvala Bogu, ovaj nije izgledao kao peder. Očigledno besan, ispružio se na trbuh bez reči, položio glavu na ruke i stao čekati. »Osetiti napetosti... poštivati integritet telesne sheme...« Bruno je dolevao ulja ne uspevajući se popeti dalje od kolena; tip je bio drven kao cepanica. Čak su mu i guzovi bili dlakavi. Ulje se počelo cediti na peskir, listovi su mu sigurno bili potpuno natopljeni. Bruno pridigne glavu. Sasvim blizu, dva su muškarca ležala na leđima. Njegov sused s leva primao je masažu pektoralnih mišića, devojčine su se grudi blago ljuljale; nos mu je bio u visini njezine pice. Voditeljev radio kasetofon atmosferu je omatao širokim sintetičkim platnima ; nebo je bilo savršeno plavo. Oko njega, kurči sjajni od ulja polako su se uzdizali prema svetlu. Sve je to bilo okrutno stvarno. Nije mogao nastaviti. Na drugom kraju kruga, voditelj je savetovao jedan par. Bruno na brzinu pokupi svoj ruksak i spusti se prema bazenu. Tamo je bilo kao na špici. Ispružene na travnjaku, gole su žene čavrljale, čitale, ili se jednostavno sunčale. Gde da se smesti? S peskirom u ruci, stade lunjati travnjakom; u neku ruku, teturao je medu vaginama. Već je počeo govoriti kako je vreme da se odluči, kad ugleda katolkinju u razgovoru s omanjim, zdepastim, tamnoputim tipom, žustrih pokreta, crne kovrčave kose, nasmejanih očiju. Uputio joj je neodređen znak poznavanja — koji nije primetila - i svalio se nedaleko od nje. Neki je tip u prolazu zazvao tamnoputog: »Zdravo, Karime!« Ovaj je odvratio rukom ne prestavši govoriti. Ona je slušala bez reči, ispružena na leđima. Medu bedrima je imala dražesnu grudicu, slatko ispupčenu, prekrasno kovrčavih crnih dlačica. Dok joj je pričao, Karim je nežno trljao jaja. Bruno polegne glavu na tlo i usredotoci se na katolkinjine stidne dlačice, metar pred sobom: bio je to svet prožet blagošću. Zaspao je kao top.

Dana 14. decembra 1967. Parlament je u prvom čitanju usvojio Neuwirthov zakon o legalizaciji kontracepcije; premda još ne i pokrivena zdravstvenim osiguranjem, pilula se tada pojavila u slobodnoj prodaji u apotekama. Od tog je trena širokim slojevima naroda postalo dostupno seksualno oslobađanje, ranije namenjeno jedino upravnom osoblju, slobodnim zvanjima i umetnicima — kao i nekim manjim preduzetnicima. Zanimljivo je primetiti kako je to seksualno oslobađanje katkad predstavljano kao kolektivni san, premda se u stvarnosti radilo o novoj stepenici istorijskog uspona individualizma. Kao što ukazuje lepa reč »bračna zajednica«, par i porodica predstavljali su poslednji otočić primitivnog komunizma u okrilju liberalnog društva. Efekat seksualnog oslobađanja bilo je uništenje tih posredničkih zajednica, poslednjih koje su pojedinca razdvajale od tržišta. Taj se proces uništenja nastavio do današnjih dana.

Nakon obroka, veće je voditelja Mesta Promene najčešće organizovalo plesne večeri. Premda na prvi pogled začudan u okružju toliko sklonom novim duhovnostima, taj je izbor očigledno potvrđivao nenadmašivost plesne večeri kao načina susretanja u nekomunističkom društvu. Primitivna društva, znao bi primetiti Frederic Le Dantec, također su svoje svetkovine temeljila na plesu, šta više na transu. Stoga su na središnjem travnjaku postavljeni ozvučenje i bar; i ljudi su se do duboko u noć bacakali na mesečini. Za Brunu, to je bila još jedna šansa. Istini za volju, adolescentice koje su boravile u kampu retko su dolazile na te večeri. Radije su izlazile u lokalne diskoteke {Bilbo-quet, Dynasty, 2001, katkad Pirates), koje su nudile tematske večeri s penom, muškim striptizom ili zvezdama porno filmova. U Mestu bi ostala samo dva-tri klinca sanjarskog duha i malog uda. Oni bi se ionako zadržali u svom šatoru i mlitavo tamburali po raštimanoj gitari, dok su ostali prema njima iskazivali objektivan prezir. Bruno je osećao bliskost s tim malcima; no kako god bilo, u nedostatku adolescentica kojih se bilo gotovo nemoguće dočepati, rado bi, kako je to rekao čitatelj Nevvlooka kojeg je sreo u restoranu kod izlaza Angers- sever, »uvalio veseljka u bilo kakav komad sala«. Na krilima te nade, u dvadeset i tri sata, odeven u bele hlače i morskoplavu polo majicu, spustio se prema epicentru buke.

Bacivši polukružan pogled na gomilu, najpre je opazio Karima. Ovaj je zanemario katolkinju i usredotočio svoje napore na zanosnu pripadnicu reda Ružičastog krsta. Ona i njen muž stigli su tokom poslepodneva: visoki, ozbiljni i vitki, izgledali su kao da potiču iz Alzasa. Smestili su se pod golem i vrlo složen šator, s brojnim nadstrešnicama i dodacima, čije je postavljanje mužu uzelo četiri sata. U povečerje je namerio Brunu uputiti u tajne draži Ružičastog krsta. Pogled mu je svetlucao pod okruglim naočalama; po svemu je nalikovao fanatiku. Bruno je slušao ne slušajući. Po kazivanju te kreature, pokret je nastao u Nemačkoj; bio je nadahnut, dakako, alkemijskim istraživanjima, ali ga takođe treba dovesti u vezu s porajnskom mistikom. Odnosno s pederima i nacistima, nema sumnje. »Nabij si svoj krst u dupe, prdonjo...«, sanjarski pomisli Bruno krajem oka promatrajući stražnjicu njegove krasne žene, koja je klečala uz plinsko kuvalo. »I ukrasi ga ružom...«, zaključi u mislima kada se uspravila, isprsila grudi i naložila mužu da ode presvući dete.

Svejedno, sada je plesala s Karimom. Bili su čudan par, on petnaest centimetara niži, debeljuškast i prepredena izraza, uz tu veliku germansku gusku. Smešio se i neprekidno govorio, više se ne obazirući na svoju početnu metu; uprkos svemu, stvari su izgleda napredovale: i ona se smešila, promatrala ga sa znatiželjom na rubu opčinjenosti, jednom čak prasnuvši u smeh. Na drugom kraju travnjaka njezin je suprug objašnjavao nekom potencijalnom novom sledbeniku kako je pokret nastao 1530. u Donjoj Saskoj. Njegov je trogodišnji sin, nepodnošljivi plavokosi šmrkavac, u pravilnim razmacima urlikao neka ga odvedu na spavanje. Ukratko, tu se događao još jedan autentičan trenutak stvarnog života. Pored Brune, dve su suhonjave spodobe, crkvenjačkog izgleda, komentarisale zavodnikov nastup. »Šarmantan je, razumeš...«, reče jedan. »U teoriji mu je nedostižna, nije dosta zgodan, trbušast je, čak i niži od nje. Ali je šarmantan, gad jedan, time se uspeva nametnuti.« Drugi je povlađivao sumornog izraza lica, prebirući nevidljivu krunicu medu prstima. Ispijajući zadnji gutljaj svoje votke s narančadom, Bruno primeti da je Karim uspeo odvući krstasicu na neki travnati obronak. Jednom je rukom obgrlivši oko vrata, ne prestajući govoriti, drugu joj je lagano zavlačio pod suknju. »Ipak sama širi bedra, nacistička kurvetina...«, pomisli Udaljujući se od plesača. Netom pre no što je izašao iz svetlog kruga, kao da je na tren ugledao katolkinju, koju Je nekakav tip nalik učitelju skijanja pipao po guzici. U šatoru mu je ostalo još raviola u konzervi.

Pre povratka, nagonom čistog očaja, nazvao je svoju automatsku sekretaricu. Imao je jednu poruku. »Verovatno si otputovao za praznike...«, izgovorio je smireni Michelov glas. »Nazovi me kad se vratiš. I ja sam na praznicima, i to dugim.«

4.

On hoda, stiže do granice. Jata grabežljivica kruže oko nekog nevidljivog središta - verovatno lešine. Njegovi bedreni mišići gipko reaguju na neravnine staze. Brežuljci su prekriveni žućkastim stepskim travama; pogled prema istoku puca u beskraj. Od juče nije ništa jeo; više se ne boji.

Budi se, posve odeven, ležeći popreko u krevetu. Pred Monoprixovim stražnjim ulazom kamion istovaruje robu. Tek je prošlo sedam sati.

Michelov je život već godinama bio čisto intelektualan. Osećaji koji ispunjavaju ljudski život nisu bili predmetom njegovog posmatranja; slabo ih je poznavao. Život se u današnje vreme mogao organizovati savršeno precizno; blagajnice u samousluzi uzvratile bi mu kratki pozdrav. Tokom deset godina, koliko je stanovao u svojoj zgradi, bilo je mnogo dolazaka i odlazaka. Katkad bi se dvoje združilo u par. Tada bi promatrao selidbu; prijatelji, bi stepenicama prenosili kutije i svetiljke. Bili su mladi, i katkad se smejali. Cesto (premda ne uvek), pri razdvajanju koje bi usledilo, dvoje bi se ljubavnika iselilo istovremeno. Tada bi ostao prazan stan. Sta zaključiti? Kako protumačiti sve to ponašanje? To mu je bilo teško.

Sam je bio spreman voleti, ali u svakom slučaju ništa nije tražio. Ništa određeno. Život bi morao biti nešto jednostavno, što bi se moglo proživeti kao niz malih rituala, ponavljanih unedogled. Možda priglupih ideala, ali čovek bi barem mogao u njih verovati. Život bez ciljeva, bez drama. No ljudski život nije tako organizovan. Katkad bi izašao, posmatrao mladež i zgrade. Jedno je bilo sigurno: više niko ne zna živeti. Dobro, preterivao je: neki su bili zaokupljeni, nadahnuti nekim ciljem, koji im je život obogaćivao smislom. Na primer, aktivisti pokreta Act Up smatrali su značajnim da im na televiziji prikažu neke propagandne poruke, koje su drugi smatrali pornografskima, jer su prikazivale raznovrsne homoseksualne radnje snimljene u krupnom planu. U širem smislu, njihov se život cinio aktivnim i zabavnim, prožetim kojekakvim događajima. Imali su brojne partnere, guzili se u stražnjim prostorijama. Prezervativ bi katkad spao, ili pukao. Tada bi umirali od side; no otpor i dostojanstvo takvoj su smrti davali smisao. U širem smislu, televizija, naročito TF1, neprestano je nudila lekciju iz dostojanstva. U mladenačkom je dobu Michel verovao da patnja čoveku podiže dostojanstvo. Sada je morao priznati da je bio u zabludi. Ono što čoveku podiže dostojanstvo je televizija.

Uprkod ponavljanjima i čistim radostima koje mu je pružala televizija, smatrao je valjanim da izađe. Uostalom, morao je obaviti kupovinu. Bez čvrstih uporišta čovek se rasprši, više se ništa ne da iz njega izvući.

Ujutro 9. jula (bila je Sveta Amandina), primetio je da su se beležnice, registratori i školski pribor već našli na policama njegovog Monoprixa. Reklamni slogan akcije, »Spremite se za školu bez razbijanja glave«, po njegovom mišljenju nije bio posebno uverljiv. Sto je obrazovanje, što je znanje, ako ne beskrajno razbijanje glave!

Sutradan je u poštanskom sandučiću pronašao katalog jesen-zima preduzeća 3 Suisses. Debeli kartonski svezak nije bio adresiran; je li ga ostavio dostavljač? Kako je već odavno naručivao stvari iz njihova kataloga, navikao se na te sitne ljubaznosti, svedočanstva uzajamne vernosti. Nema sumnje, leto je odmicalo, trgovačke su se strategije usmeravale prema jeseni. No nebo je i dalje bilo blistavo, ipak je tek počeo juli.

Dok je još bio mladić, Michel je pročitao različite romane koji su se vrteli oko teme apsurda, egzistencijalnog očaja, nepomične praznine dana; ta mu ekstremistička književnost nije bila preterano uverljiva. U to se vreme često viđao s Brunom. Brunin je san bio da postane pisac; žvrljao je po papiru i mnogo masturbirao; on mu je otkrio Becketta. Beckett je verovatno ono što nazivaju velikim piscem, no Michel nije uspeo dovršiti nijednu od njegovih knjiga. Bilo je to krajem sedamdesetih godina; on i Bruno imali su dvadeset i već su se osećali starima. To će se nastaviti: osećaće se sve starijima, i toga će se sramiti. Njihovo će vreme uskoro uspeti izvršiti tu dotada neviđenu preobrazbu: utopiti tragični osećaj smrti u opstijem i tupljem doživljaju starenja. Dvadeset godina kasnije, Bruno još uvek nije ozbiljno pomišljao na smrt; i počinjao je sumnjati da će ikada misliti o njoj. Do kraja će želeti živeti, do kraja će biti uronjen u život, do kraja će se se boriti protiv nedaća i nesreća konkretnog života, i propadanja tela. Do poslednjeg će trena tražiti još malo produžetka, još mali dodatak postojanja. Do poslednjeg će trena, nadasve, nastojati uhvatiti još tren užitka, još kakvu malu poslasticu. Ma kako beskorisna u dugoročnom smislu, dobro obavljena felacija pružala je istinski užitak; a to bi, mislio je Michel listajući stranice posvećene rublju {korzet — senzualno!), bilo nerazumno poricati.

On je sam retko masturbirao; fantazije koje su ga znale opsedati dok je bio mladi naucnik, u vidu poruka preko Minitela pa i devojaka od krvi i mesa (najčešće ekonomistica velikih farmaceutskih laboratorija), postupno su se ugasile. Sada je miroljubivo pratio opadanje svoje muževnosti uz pokoju bezazlenu onaniju, za što se katalog firme 3 Suisses, povremeno dopunjen erotskim CD--ROM-om kupljenim za 79 franaka, pokazao više nego dovoljnom podlogom. Bruno je, naprotiv, Michel je to znao, svoje zrelo doba rasipao na potragu za neizvesnim Lolitama bujnih grudi, oblih guzova, susretljivih usta; hvala Bogu, imao je sigurnu platu. No nije živeo u apsurdnom svetu: živeo je u melodramatičnom svetu, koji su činile seks-bombe i krampovi, rasturači i mlitavci; u takvom je svetu živeo Bruno. Michel je, pak, živeo u precizno omeđenom svetu, idtorijski siromašnom no ritmički podešenom prema nekim komercijalnim obredima - turniru Roland Garros, Božiću, Novoj godini, polugodišnjim izdanjima kataloga firme 3 Suisses. Da je homoseksualac, mogao bi ucestvovati u Sidatonu, ili Gay Prideu. Da je erotoman, zapalio bi se za Salon erotike. Da je veći zaljubljenik u sport, u ovom bi trenu uživo promatrao pirenejsku etapu Tour de Francea. Premda potrošač bez posebnih obeležja, ipak se veselio redovitom povratku talijanskih nedelja u Monoprix njegova kvarta. Sve je to bilo dobro organizovano prema meri čoveka; u svemu je tome moglo biti sreće; da je sam hteo bolje urediti, ne bi znao kako.

Ujutro 15. jula, iz kante za smeće kod ulaza pokupio je nekakav hrišćanski letak. Različite životne priče vodile su prema istovrsnom, sretnom kraju: susretu s uskrslim Hristom. Neko ga je vreme zaokupila priča jedne mlade žene (»Isabelle je bila duboko potresena, jer njezina je studijska godina visila o niti«), no ipak se više prepoznao u Pavelovom iskustvu (»Za Pavela, časnika češke vojske, zapovedanje bazom za presretanje raketnih projektila bio je vrhunac njegove vojne karijere«). Bez poteškoća je na vlastiti slučaj preneo sledeću napomenu: »Kao specijalizovani tehničar, školovan na uglednoj akademiji, Pavel je morao znati ceniti život. Uprkos tome bio je nesretan, uvek u potrazi za razlogom da živi.«

Katalog firme 3 Suisses je, pak, nudio više istorijsko tumačenje evropske teskobe. Implicitno prisutna već od prvih stranica, spoznaja o predstojećoj mutaciji civilizacije konačno je uobličena na 17. stranici; Michel je nekoliko sati meditirao nad porukom sadržanom u dve rečenice koje su utvrđivale temu kolekcije: »Svet pokreće optimizam, velikodušnost, sklad. BUDUĆNOST JE ŽENSKOG RODA.«

U središnjem dnevniku, Bruno Masure je objavio da je američka sonda otkrila tragove fosilnog života na Marsu. Radilo se o bakterijskim bićima, verojatno metanskim arheo-bakterijama. To znači da su se na planetu bliskom Zemlji biološke makromolekule uspele organizovati, stvoriti kakvu-takvu samoreprodukcijsku strukturu koju su činile neka primitivna jezgra i slabo poznata membrana; potom se sve zaustavilo, nesumnjivo usled delovanja neke klimatske varijacije: reprodukcija je postajala sve težom, dok nije sasvim prestala. Priča o životu na Marsu cinila se prilično skromnom. Ipak, (a Bruno Masure izgleda toga nije bio sasvim svestan), ta mini priča o jednom traljavom pokušaju bila je u snažnoj proturečnosti sa svim mitskim i verskim fabulacijama kojima se čovečanstvo tradicionalno naslađuje. U njoj nije bilo jedinstvenog, veličanstvenog čina stvaranja; nije bilo izabranog naroda, čak ni izabrane vrste ni planeta. Postojali su samo, razbacani svemirom, nesigurni i uglavnom neuverljivi pokušaji. Sve je to, šta više, bilo zamorno monotono. DNA marsovskih bakterija cinila se potpuno istovetnom DNA zemaljskih bakterija. Ta ga je spoznaja nadasve ovila nekom laganom tugom, koja je već sama po sebi bila znak depresije. Naucni istraživač u normalnom stanju, istraživač koji dobro funkcionise, morao bi se, naprotiv, razveseliti toj istovetnosti, u njoj videti obećanje objedinjujućih sinteza. Ako je DNA svuda jednaka za to mora biti razloga, dubokih razloga vezanih za molekularnu strukturu peptida, ili možda za topološke uslove samoreprodukcije. Moralo je biti moguće otkriti te duboke razloge; da je mladji, sećao se, takva bi mu mogućnost rasplamsala ushićenje.

U vreme kada je upoznao Desplechina, 1982. godine, Djerzinski je dovršavao magistarski rad na Univerzitetu Orsay. U tom je svojstvu trebao uvestvovati u sjajnim istraživanjima nerazdvojivosti ponašanja dva fotona uzastopce izvucena iz atoma kalcija, koja je vršio Alain Aspect; bio je najmlađi istraživač u ekipi.

Precizna, stroga, savršeno dokumentovana, Aspectova će istraživanja snažno odjeknuti u naucnoj zajednici: po prvi su put, prema opstek mišljenju, potpuno opovrgnuti prigovori koje su Einstein, Podolskv i Rosen 1935. uputili kvantnom formalizmu. Bellove nejednakosti izvedene iz Einsteinovih hipoteza bile su nesumnjivo pobijene, rezultati su se savršeno slagali s predviđanjima kvantne teorije. Sada su ostale još samo dve moguće hipoteze. Ili skrivena svojstva koja određuju ponašanje čestica nisu lokalna, odnosno čestice mogu jedna na drugu trenutačno uticati s proizvoljne udaljenosti. Ili pak treba odbaciti koncept elementarne čestice s vlastitim unutrašnjim svojstvima, koja ne zavisi ni o kakvim posmatranjima: u tom bi se slučaju naucnici suočili s dubokom ontološkom prazninom - osim ako pristanu uz radikalni pozitivizam, te se zadovolje matematičkim formalizmom predviđanja ustanovljivih pojava i definitivno napuste ideju neke pritajene stvarnosti. Dakako da je ovu poslednju opciju prihvatila većina istraživača.

Prvi izvestaj o Aspectovim istraživanjima pojavilo se u 48. broju Physical Revietua, pod naslovom: Eksperimentalna primena Einstein-Podolsky-Rosenovog Gedank eksperimenta: novo pobijanje Bellovih nejednakosti. Djerzinski je bio sapotpisnik članka. Nekoliko dana kasnije, posetio ga je Desplechin. U svojoj četrdeset trećoj, on je upravljao Institutom za molekularnu biologiju CNRS-a u Gif-sur-Yvetteu. Bio je sve svesniji da im nešto temeljno izmiče u procesu mutacije gena; i to je nešto verovatno povezano s dubljim pojavama koje se događaju na nivou atoma.

Prvi su se put sastali u Michelovoj sobi u studentskom domu. Desplechina nije iznenadila tugaljivost i isposnička ozbiljnost sobe: očekivao je nešto nalik tome. Razgovor se otegao do duboko u noć. Postojanje konačnog niza temeljnih hemijskih elemenata, podsetio ga je Desplechin, potaklo je početna razmišljanja Nielsa Bohra u prvoj deceniji 20. veka. Planetarna teorija atoma, utemeljena na elektromagnetskim i gravitacijskim poljima, prirodno će dovesti do neograničenog broja rešenja, do neograničenog broja mogućih hemijskih tela. No čitav je svemir ipak sačinjen od stotinjak elemenata; popis je stalan, strogo nepromenjiv. Takva situacija, duboko anormalna u kontekstu klasične elektromagnetske teorije i Maxwello-ve jednadžbe, na lkraju će dovesti, još je pripomenuo Desplechin, do razvoja kvantne mehanike. Biologija se danas, po njegovom mišljenju, nalazi u analognoj situaciji. Postojanje istovetnih makromolekula u čitavom životinjskom i biljnom svetu, nepromenjivih celijskih ultra- struktura, po njegovom se mišljenju ne može objasniti zakonima klasične hemije. Na ovaj ili onaj način, zasad još nesaglediv, kvantni ce se nivo direktno umešati u nadziranje bioloških pojava. Tu se otvara čitavo polje za istraživanje, potpuno novo.

Te prve večeri, Desplechina se iznenadila otvorenost duha i smirenost njegovog mladog sagovornika. Pozvao ga je kući na večeru, u Ulicu Ecole-polytecnhnique, sledeće subote. Doći će i jedan od njegovih kolega, bio-hemičar koji je bio autor rada na temu RNA-transkriptaza.

Stigavši k Desplechinu, Michel je pomislio da se našao usred filma. Nameštaj od svetlog drveta, keramika, avganistanski ćilimi, reprodukcije Matissea... Dosad je mogao samo naslutiti postojanje tog imućnog, kultivisanog sloja, prefinjenog i čvrsto formiranog ukusa; sad je mogao zamisliti ostalo, porodicni posed u Bretanji, možda farmicu u Luberonu. »Pa dobro, neka budu Bartokovi kvinteti...«, prolete mu kroz glavu dok je probao predjelo. Za večerom se pio šampanjac; uz desert je stigao izvrsni polusuhi rose. Taj je tren Desplechin izabrao da mu iznese svoj projekt. Mogao je uticati na otvaranje jednog ugovornog radnog mesta za svoju istraživačku ekipu u Gifu; bilo je potrebno da Michel usvoji još neka znanja iz biohemije, no to bi moglo ići prilično brzo. Istovremeno, on Michel baci pogled na kmerski kipić posred kamina; vrlo je jasnim linijama prikazivao Budu kako dodiruje zemlju pozivajući je da bude svedokom njegove spremnosti za prosvećenje. Pročistio je grlo, pa prihvatio ponudu.

Poseban napredak instrumenata i tehnika radioaktivnog obeležavanja tokom sledeće je decenije omogućio prikupljanje znatnog broja rezultata. No ipak, danas je mislio Djerzinski, u odnosu na teorijska pitanja koja je otvorio Desplechin tokom njihovog prvog susreta, nisu napredovali ni pedlja.

Usred noći, ponovno je stao mozgati o marsovskim bakterijama; na Internetu je pronašao petnaestak poruka, od kojih je većina dolazila s američkih univerziteta. Adenin, gvanin, timin i citozin pronađeni su u normalnim razmerama. Gotovo ne znajući šta bi drugo, otišao je na site Ann Arbor; vodila se rasprava na temu starosti. Alicia Marcia-Coelho dokazala je gubljenje kodirajućih sekvenci DNA za ponavljanje razdvajanja vlaknastih izdanaka glatkih mišića; niti to nije bilo istinsko iznenađenje. Poznavao je tu Aliciju; upravo ga je ona razdevičila, deset godina ranije, nakon preobilno zalivene večere na genetičkom kongresu u Baltimoreu. Bila je toliko pijana da mu nije mogla pomoći dok joj je skidao grudnjak. Bili su to mučni, čak i bolni trenuci; nedavno se razišla s mužem, poverila mu je dok se borio s kopčama. Potom se sve odvilo normalno; začudio se što je uspeo postići erekciju, pa čak i ejakulirati u njnoj vagini, pritom ne osetivši ni najmanji užitak.

               Nastavci : Romani u nastavcima

1. 12. 2023.

Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Prvi deo,12- 15)

12. 

Standardna mera »Oni koji si tokom revolucionarnih razdoblja s tako čudnom ohološću
pripisuju lako stečenu zaslužnost za raspaljivanje anarhističkih strasti kod
svojih savremenika, ne primećuju da jad svoje prividne pobede mogu
zahvaliti spontano nastalim uslovima, određenim ukupnošću
odgovarajuće društvene situacije.«

  (Auguste Comte - Tečaj pozitivne filozofije, Lekcija 48)

Sredinu sedamdesetih godina u Francuskoj obeležio je zapanjujući uspeh koji su postigli Phantom ofthe Paradise, Paklena naranča i Plesačice valcera: tri izrazito različita filma, čiji će združeni učinak potvrditi komercijalnu vrednost »kulture mladih«, utemeljene uglavnom na seksu i nasilju, koja će tokom sledećih desetljeća neprekidno osvajati sve veći deo tržišta. Tridesetogodišnjaci koji su se obogatili tokom šezdesetih, pak, pronašli su sve što im je trebalo u Emmanuelle, prvi put prikazanoj 1974: nudeći svoj način zabave, egzotična mesta i fantazije, film Justa Jaeckina je usred te, još uvek duboko židovsko-hrišćanske kulturne zajednice, delovao poput manifesta koji je pozivao na priključenje novoj civilizaciji uživanja u slobodnom vremenu.

U širem smislu, pokret je zagovaranja slobodoumnog ponašanja 1974. postigao značajne uspehe. U Parizu je 20. marta otvoren prvi klub »Vitatop«, koji će odigrati pionirsku ulogu na području telesne kondicije i kulta tela. Na dan 5. jula donesen je zakon kojim se punoletnost pomiče na osamnaest godina, 11. istog meseca onaj o sporazumnom raskidu braka- preljub je nestao iz kaznenog zakona. Naposletku, 28. novembra, zahvaljujući podršci levice, nakon burne je rasprave usvojen zakon gde Veil kojim je dopušten pobačaj — većina ga je promatrača nazvala istorijskm. Hrišćanska antropologija, dugo prevladavajuća u zapadnjačkim zemljama, zaista je pripisivala neograničenu važnost svakom ljudskom životu, od začeća do smrti; tu važnost treba povezati s činjenicom da su hrišćani verovali kako unutar ljudskog tela postoji duša — po svojem načelu besmrtna i obećana konačnom sjedinjenju s Bogom. Poduprta napretkom biologije, u XIX. i XX. veku malo-pomalo će se razviti materijalistička antropologija, u radikalnom odmaku od vlastitih izvora, i mnogo skromnijih etičkih principa. S jedne strane, fetusu kao sićušnoj nakupini stanica u stanju progresivnog razdvajanja, nezavisnu je pojedinačnu egzistenciju pridavala samo pod uslovom da objedini faktore određenog društvenog konsenzusa (odsutnost genetski nasledivih poremećaja, pristanak roditelja). Istovremeno, star čovek kao nakupina organa u stanju trajnog raspadanja, mogao se s pokrićem pozivati na svoje pravo na život jedino ako je zadovoljavajuće vladao svojim organskim funkcijama — uveden je koncept ljudskog dostojanstva. Etički problemi koje su tako postavile krajnje životne dobi (pobačaj; potom, nekoliko decenija kasnije, eutanazija) postaće faktor nepomirljive opreke između dva svetonazora, dve u biti radikalno antagonistične antropologije.
Načelni agnosticizam Francuske Republike olakšat će postupnu, licemernu, čak i pomalo podmuklu prevlast materijalističke antropologije. Premda nikad otvoreno iskazani, problemi vrednosti ljudskog života nastavili su izjedati duhove; nesumnjivo se može utvrditi da su tokom sledećih decenija zapadnjačke civilizacije, medu ostalim, pridoneli širenju klime opste depresije, čak i mazohizma.

Za Brunu, koji je tek navršio osamnaest godina, leto 1974. bilo je važno, ključno razdoblje. Kako je godinama kasnije počeo pohađati psihijatra, tog će se razdoblja mnogo puta prisetiti, preinačujući ovu ili onu pojedinost - psihijatru se, izgleda, priča posebno dopala. Evo je u Bruninoj kanonskoj verziji:

»To se dogodilo pretkraj jula. Otišao sam na nedelju dana kod majke na Ažurnu obalu. Uvek je neko bio kod nje, mnogi su bili u prolazu. Tog je leta vodila ljubav s nekim Kanađaninom - mladim, nabijenim tipom, građenim kao drvoseča. Na dan mog povratka, probudio sam se vrlo rano. Sunce je već pržilo. Ušao sam u njihovu sobu, oboje su spavali. Oklevao sam nekoliko sekundi, potom raskrio plahtu. Moja se majka pomaknula, na tren sam pomislio da će otvoriti oči; bedra su joj se se lagano razmaknula. Kleknuo sam pred njezinom sudnicom. Primaknuo sam ruku na nekoliko centimetara, no nisam je se usudio dodirnuti. Izišao sam da se izdrkam. Ona je udomljivala brojne mačke, manje-više divlje. Prišao sam jednoj maloj crnoj mački koja se grejala na kamenu. Tlo je oko kuće bilo od šljunka, vrlo belog, neumoljive beline. Mačka me pogledala više puta dok sam drkao, ali zatvorila je oči pre no što sam ejakulirao. Sagnuo sam se, pokupio jedan veliki kamen. Mačkina se lubanja rasprsnula, malo je mozga štrcnulo uokolo. Truplo sam pokrio kamenjem, potom se vratio u kuću; još se niko nije probudio. Kasnije tog jutra majka me odvezla ocu, pedesetak kilometara dalje. U autu mi je po prvi put pričala o Di Meoli. I on se odselio iz Kalifornije, četiri godine ranije; kupio je veliki posed pokraj Avignona, na obroncima Ventouxa. Leti je ugošćavao mlade koji su dolazili iz svih evropskih zemalja, kao i Severne Amerike. Mislila je da bih i ja mogao tamo otići jednog leta, da bi mi to proširilo vidike.« Di Meolino se učenje temeljilo uglavnom na brahmanskoj tradiciji, ali po njezinom mišljenju, nije bilo ni fanatično ni isključivo. Uvažavao je takođe i postignuća kibernetike, NLP- a2 i tehnike deprogramiranja usavršene u Esale-nu. Cilj je pre svega bio oslobađanje pojedinca, njegovog dubinskog kreativnog potencijala. »Koristimo samo 10% svojih neurona.«

»Uz to«, dodala je Jane (u tom su trenu prolazili borovom šumom), »tamo ćeš moći upoznati mlade svog godista. Za tvog boravka kod nas, svi smo dobili utisak da imaš poteškoća na seksualnom planu. Zapadnjački doživljaj seksualnosti«, dodala je, »potpuno je izopačen i nastran.« U mnogim primitivnim društvima inicijacija se prirodno obavljala na početku mladenačkog doba, pod nadzorom odraslih članova plemena. »Ja sam ti majka«, još je istaknula. Suzdržala se da ne doda kako je sama inicirala Davida, Di Meolinog sina, 1963. godine. Davidu je tada bilo trinaest. Prvog se poslepodneva skinula pred njim te ga potakla da masturbira. Drugog ga je poslepodneva zadovoljila vlastitom rukom i ustima. Naposletku, trećeg mu je dana dopustila da ude u nju. Ta je uspomena Jane bila vrlo draga; dečakov je kurac bio čvrst i u svojoj se čvrstoći izgledao neograničeno raspoloživim, čak i nakon nekoliko ejakulacija; nesumnjivo se upravo otada trajno okrenula mladim muškarcima. »No inicijacija se uvek obavlja izvan neposrednog porodicnog kruga. To je neophodno za otvaranje prema svetu.« Bruno se trgnuo, upitao se nije li se ona zapravo probudila tog jutra u trenu kada joj se zagledao u stidnicu. No u zapažanju njegove majke nije bilo ničega posebno iznenađujućeg; zabrana incesta ustanovljena je kod sivih gusaka i majmuna mandrila.

»Stigavši ocu«, nastavio bi Bruno, »primetio sam da nije baš dobro. Tog je leta uspeo uzeti samo dve nedelje odmora. Tada nisam bio toga svestan, no imao je poteškoća s novcem, poslovi su mu po prvi put loše krenuli. Kasnije mi je sve ispričao. Potpuno mu je izmaklo novonastalo tržište silikonskih grudi. Smatrao je da se radi o prolaznoj modi, koja neće prerasti okvire američkog tržišta. Dakako da je to bila glupost. Ne postoji nijedan primer mode nastale u Sjedinjenim Državama koja nije uspela preplaviti zapadnu Evropu nekoliko godina kasnije; baš nijedan. Jedan je od njegovih mladih saradnika ugrabio priliku, pokrenuo vlastiti posao i oduzeo mu velik deo klijentele posluživši se silikonskim grudima kao reklamnim proizvodom.«

U vreme te ispovesti Brunin je otac imao sedamdeset godina i uskoro će podleći napadu ciroze. »Istorija se ponavlja«, tmurno bi dodavao zveckajući kockicama leda u svojoj čaši. »Taj kreten Poncet«, (radilo se o ambicioznom mladom hirurgu koji ga je upropastio dvadeset godina ranije), »taj kreten Poncet odbio je uložiti u produžavanje kuraca. Njemu je to kobasičarenje, ne veruje da će se muško tržište proširiti na Evropu. Kreten. Jednaki kreten kao ja u ono vreme. Da mi je danas trideset godina, o da, ja bih se prihvatio produživanja kuraca!« Odaslavši tu poruku, potonuo je u maglovito sanjarenje, na rubu dremeža. Razgovor je prilično zapinjao, razumljivo za to životno godiste.

Tog jula 1974. Brunin je otac bio tek na početku svojeg propadanja. Poslepodne bi se zatvorio u svoju sobu s hrpom San-Antoniovih knjiga i bocom burbona. Izlazio bi oko sedam sati, drhtavom rukom pristavio neko gotovo jelo. Nije sasvim odustao od razgovora sa sinom, ali nije išlo, zaista mu nije išlo. Nakon dva dana, više se uopste nije dalo disati. Bruno je počeo izlaziti, napolju provoditi čitava poslepodneva; naprosto bi se odvukao do plaže.

Psihijatru se manje dopadao sledeći deo priče, ali Bruno je mnogo držao do njega, nije ga ni najmanje želeo da precuti. Napokon, taj seronja je tu da sluša, za to je plaćen, ne? Bila je sama«, stoga bi nastavio Bruno, »svako je poslepodne bila sama na plaži. Mala bogataška sirotica, kao i ja; imala je sedamnaest godina. Bila je zbilja debeljuca, hrpica sala sa sramežljivim licem, prebelom kožom i prištevima. Četvrtog poslepodneva, upravo dan uoči mog odlaska, uzeo sam ručnik i seo kraj nje. Bila je ispružena na trbuhu, otkopčala je gornji deo kostima. Jedine reči kojih sam se setio bile su: 'Tu si na praznicima?' Podigla je oči: zasigurno nije očekivala nekakvu genijalnost, ali verovatno niti baš toliku glupost. Potom smo razmenili imena, njezino je bilo Annick. Došao je trenutak da se pridigne, i ja sam se upitao: Hoće li pokušati zakopčati grudnjak na leđima? Ili će se, naprotiv, uspraviti i pokazati mi grudi? Odabrala je srednje rešenje: okrenula se ovlaš pridržavajući krajeve grudnjaka. Košarice su završile popreko, samo su je delomično pokrivale. Imala je zaista goleme grudi, već pomalo mlohave, što se kasnije, nema sumnje strahovito pogoršalo. Rekoh sebi da je vrlo hrabra. Primaknuo sam ruku i zavukao je u košaricu, postupno razotkrivajući sisu. Nije se pomaknula ali malo se ukočila, zatvorila oči. Nastavio sam uvlačiti ruku, bradavice su joj bile tvrde. Taj je tren ostao jednim od najlepših u mojem životu.

Ono kasnije išlo je teže. Odveo sam je sebi, otišli smo ravno u moju sobu. Bojao sam se da je ne vidi moj otac; on je ipak u životu imao vrlo lepih žena. No spavao je, tog je poslepodneva ustvari bio potpuno pijan, probudio se tek u deset uveče. Začudo, nije dopustila da joj skinem gaćice. Nije to još nikad radila, rekla mi je; tačnije, nije uopste nikad bila s momkom. No bez oklevanja mi je stala drkati, s mnogo entuzijazma; sećam se da se smešila. Zatim sam prineo kurac njezinim ustima; malo je posisala, ali nije joj se baš sviđalo. Nisam navaljivao, objahao sam je. Kada sam joj ud uglavio medu grudi, osetio sam da je istinski sretna, ispustila je tih jecaj. To me strašno uzbudilo, pridigao sam se i spustio joj gaćice. Ovaj se pm nije opirala, čak je podigla noge da mi pomogne. To zaista nije bila zgodna cura, no pića joj je bila privlačna, podjednako privlačna kao u bilo koje žene. Zatvorila je oči.

Kada sam joj zavukao ruke pod guzove, potpuno je raširila bedra. To me se toliko impresioniralo da sam istog trena svršio, pre nego što sam uspeo ući u nju. Na stidnim dlakama bilo je malo sperme. Bilo mi je strašno žao, ali ona mi je rekla da nema veze, da joj je drago.

Nismo imali baš puno vremena za razgovor, već je bilo osam sati, morala se odmah vratiti roditeljima. Rekla mi je, bogzna zašto, da je jedinica. Izgledala je tako sretnom, tako ponosnom što ima razlog za kašnjenje, da sam se gotovo rasplakao. Dugo smo se ljubili u vrtu pred kućom. Sutradan ujutro, otputovao sam natrag u Pariz.«

Dovršivši tu mini priču, Bruno bi zamuknuo. Terapeut bi se diskretno protegnuo, i najčešće rekao: »Dobro.« Zavisno od potrošenog vremena nekim bi rečima ponovno potaknuo razgovor ili pak samo dodao: »Da tu stanemo za danas?« izgovorivši finale svoje misli lagano uzlaznom intonacijom da unese upitnu nijansu. Osmeh bi mu pritom bio krajnje profinjeno lepršav.

13.

Tog leta 1974, Annabelle se dala poljubiti jednom momku u diskoteci mesta Saint-Palais. U Stephanie je pročitala dossier o prijateljstvu između momka i cure. Otvorivši pitanje prijatelja iz detinjstva, časopis je postavio naročito gnusnu tezu: posebno je redak slučaj da se prijatelj iz detinjstva pretvori u momka; on je prirodno sklon da postane dobar prijatelj, veran prijatelj; sta vise, često će poslužiti kao osoba za poveravanje i za podršku kada prvi flertovi donesu nemir.

Onih sekundi koje su usledile nakon tog prvog poljupca, uprkos tvrdnjama časopisa, Annabelle se osetila užasno tužnom. Nešto bolno i nepoznato brzo joj se širilo grudima. Izišla je iz Kathmandoua, ne dopustivši momku da je prati. Skidajući lanac sa svog mopeda, lagano je drhtala. Te je večeri obukla najlepšu haljinu. Kuća njenog brata bila je udaljena samo kilometar, tek je prošlo jedanaest kada je stigla, u dnevnoj je sobi još gorelo svetlo; opazivši svetlost, zaplakala je. To su okolnosti u kojima je, jedne julske noći 1974, Annabelle stekla bolnu i konačnu spoznaju o svojem postojanju. Dok se životinjama ono ukazuje u vidu telesne boli, u ljudskim zajednicama postojanje postiže punu samosvest tek posredstvom laži, s kojom se ono u praksi može stopiti. Do svoje šesnaeste godine, Annabelle pred roditeljima nije imala tajni; nije ih imala - a to je bilo, sada je shvatala, nešto retko i dragoceno - niti pred Michelom. Toekom nekoliko sati te noći Annabelle je spoznala kako je ljudski život neprekidan niz laži. Istom je prigodom spoznala i svoju lepotu.
Licno postojanje i osećaj slobode koji iz njega proističe tvore prirodne temelje demokracije. U demokratskom sistemu, odnosi medu pojedincima u klasičnom su slučaju uređeni na ugovorni način. Svaki ugovor koji krši prirodna prava jedne od ugovornih strana, ili u kojem ni su jasno navedeni uslovi njegovog raskidanja, samim se tim smatra ništavnim.

Dok je o svojem letu 1974. govorio rado i podrobno, Bruno je teže spominjao školsku godinu koja je usledila; istini za volju, u sećanju mu je ostavila samo rastuću nelagodu. Vremenski deo neodređenog trajanja, ali prevladavajuće sumornih tonova. I dalje je često viđao Annabelle i Michela, u načelu su bili vrlo bliski; no predstojala im je matura, kraj će ih školske godine neizbežno razdvojiti. Michel se promenio: slušao je Jimija Hendrbca i valjao se po podu, to je bilo vrlo intenzivno; mnogo kasnije od svih ostalih, počeo je pokazivati znakove adolescencije. Između Annabelle i njega kao da se uvukla nelagoda, nisu se više tako lako uzimali za ruku. Ukratko, kao što je Bruno to jednom prilikom sažeto izrekao svojem psihijatru, »sve je odlazilo u kurac«.

Od svoje zgode s Annick, koju je bio sklon ulepšavati u sećanju (uostalom, mudro se suzdržao od ideje da je nazove), Bruno je osećao nešto više samopouzdanja. Na taj prvi zavodnički uspeh, međutim, nisu se nadovezali drugi, i doživeo je grubo odbijanje kada je pokušao poljubiti Svlvie, zgodnu i vrlo napaljivu brinetu iz Annabelli-nog razreda. No jedna ga je cura htela, mogle su doći i druge; ujedno se u njemu javio neki neodređeni zaštitnič-ki osećaj prema Michelu. Naposletku, on mu je bio brat, i to dve godine mladi. »Moraš nešto učiniti s Annabelle«, uporno mu je govorio; »ona to jedva čeka, zaljubljena je u tebe a najlepša je u čitavoj gimnaziji.« Michel bi se vrpoljio na stolcu, odgovarao: »Da.« Prolazile su nedelje. Očigledno se kolebao na pragu odraslosti. Poljubiti Annabelle za njih bi dvoje značilo jedini način da se izađe iz tog tesnaca; no on toga nije bio svestan; uljuljkao se u lažan osećaj večnosti. U aprilu je razbesneo svoje nastavnike ne ispunivši obrasce za upis na predavanja pripreme za studij. A bilo je primetno da ima vrlo dobre izglede, bolje od svih ostalih, da bude primljen na neki od najpoznatijih fakulteta. Do mature je bilo mesec i po, a sve je više ostavljao utisak da se prepustio. Kroz rešetke učioničkih prozora promatrao je oblake, stabla u školskom dvorištu, druge đake; reklo bi se da ga nikakva ljudska događanja više nisu bila kadra zaista dirnuti.

Bruno se, pak, odlučio upisati na književnost: polako mu se napunio kofer Tavlor-Maclaurinovim tezama, i još važnije, na faksovima književnosti ima cura, puno cura. Njegov otac nije imao nikakvu primedbu. Kao i svi stari razvratnici, u kasnijim je godinama postao sentimentalan, i gorko je sebi predbacivao da je sinu upropastio život svojim egoizmom; to, uostalom, nije bilo potpuno netačno. Početkom maja se razišao s Julie, svojom poslednjom ljubavnicom, premda je ta žena bila prekrasna; zvala se Julie Lamour, no za estradu se preimenovala u Julie Love. Glumila je u prvim francuskim pornićima, danas zaboravljenim filmovima Burda Tranbareea ili Francisa Leroia. Izgledala je pomalo poput Janine, no mnogo gluplje. »Proklet sam... Proklet sam...«, ponavljao je Brunin otac postavši svestan sličnosti, kada mu je pod ruku došla fotografija iz mladosti njegove bivše žene. Za jedne večere kod Benazerafa njegova je ljubavnica srela Deleuzea, i otada se rado upuštala u intelektualna opravdavanja pornografije, to se više nije dalo podneti. Povrh toga, skupo ga je koštala, na snimanjima se navikla na iznajmljene rollsove, na bunde, na sve te erotske tričarije koje su mu, u poodmaklim godinama, postajale sve mučnije. Krajem '74, morao je prodati kuću u Sainte-Maxime. Nekoliko meseci kasnije, sinu je kupio garsonjeru pored parka Observatoire: vrlo lepu garsonjeru, svetlu, tihu, bez zgrade preko puta koja bi joj zaklanjala pogled. Pokazujući je Bruni, nije nimalo imao utisak da mu daruje nešto posebno, već da pokušava popraviti štetu, koliko je to moguće; u svakom slučaju, kupnja je očigledno bila dobar posao. Prošetavši pogled stanom, ipak je malo živnuo. »Moći ćeš pozivati devojke!« uzviknuo je nepažljivo. Ugledavši izraz lica svog sina, odmah je požalio.

Michel se naposletku upisao na Fakultet Orsay, Odsek matematike i fizike; zavela ga je pre svega blizina studentskog grada: eto kako je razmišljao. Obojica su, prema očekivanju, lako maturirala. Annabelle je pošla s njima na dan objave rezultata, ozbiljnog lica, u godinu je dana postala mnogo zrelijom. Neznatno mršavija, s osmehom koji je sada dolazio više iznutra, nažalost je bila još lepša. Bruno tada odluči nešto preduzeti: više nije bilo letnjikovca u Sainte- Maxime, ali mogao je otići na Di Meolin posed, kako mu je predložila majka; pozvao je njih dvoje da mu se pridruže. Krenuše mesec kasnije, krajem meseca.

14. 

Leto '75.

»Ne daju im dela njihova da se Bogu svome vrate, jer je duh bluda
medu njima; oni Jahve ne poznaju.«
(Hošea, 5, 4)

Čovek koji ih je dočekao na autobusnoj stanici u Car-pentrasu bio je onemoćao, bolestan. Sin italijanskog arhitekta koji je dvadesetih godina emigrirao u Sjedinjene Države, Francesco di Meola je bez ikakve sumnje uspeo u životu, dakako u financijskom smislu. Kao i Serge Clement, mladi je Italijan po završetku Drugoga svetskog rata shvatio da se nalazi na pragu jednog savim drugačijeg sveta, i da će delatnosti koje su dugo smatrane elitističkim ili marginalnim sada zadobiti znatnu važnost. Dok je Brunin otac ulagao u estetsku hirurgiju, Di Meola se upustio u proizvodnju ploča; neki su, nema sumnje, zaradili mnogo više novca od njega, ali ipak je uspeo prigrabiti solidan komad kolača. Oko svoje četrdesete, poput mnogih je stanovnika Kalifornije naslutio pojavu jednog novog vala, mnogo dalekosežnijeg od običnih modnih previranja, kojem je bilo suđeno da isprevrne čitavu zapadnjačku civilizaciju; zahvaljujući tome, imao je priliku u svojoj vili na Big Suru razgovarati s Allanom Wattsom, Paulom Tillichem, Carlosom Castanedom, Abrahamom Maslovvom i Carlom Rogersom. Nešto kasnije čak je imao sreću da upozna Aldousa Huxleya, istinskog duhovnog oca tog pokreta. Ostario i gotovo slep, Huxley je tek delomično obratio paznju na njega; no taj će mu susret ipak ostaviti odlučan utisak.

Motivi koji su ga 1970. nagnali da napusti Kaliforniju i kupi posed u Gornjoj Provansi ni samom mu nisu bili potpuno jasni. Kasnije, pred kraj života, došao je do zaključka kako je zbog teško dokučivih razloga poželeo da umre u Evropi; no tada su mu do svesti dopirali samo površniji motivi. Pokret začet u julu '68. impresionirao ga je, i u trenu kada je hippie-val počeo preplavljivati Kaliforniju rekao je sebi da bi se možda moglo nešto učiniti s evropskom mladeži. Jane ga je u tome poticala. Francuska je mladež bila naročito zaostala, gušila se pod paternalističkim okovima degolizma; ali ona je tvrdila kako je dovoljna jedna iskra da sve plane. Poslednjih je godina Francescu najveće zadovoljstvo pričinjalo pušiti marihuanu s vrlo mladim devojkama, privučenim duhovnom aurom pokreta; a zatim ih ševiti, usred mandala i mirisa tamjana. Devojke koje su zalazile na Big Sur uglavnom su bile glupe protestanske balavice; barem polovina od njih device. Pred kraj šezdesetih, izvor samo što nije presahnuo. On je tada sebi rekao da je možda došlo vreme za povratak u Evropu; i samom mu se cinilo čudnim da razmišlja na takav način, s obzirom da je iz Italije otišao s jedva pet godina. Otac mu je bio ne samo militantni revolucionar nego i kultivisan čovek, zaljubljenik u lepo izražavanje, esteta. To je verovatno u njemu ostavilo trag. U biti je Amerikance na neki način uvek smatrao idiotima.

Bio je još uvek vrlo naočit, kao isklesana lica, zagasite puti, duge sede kose, guste i kovrčave; no u unutrašnjosti njegovog tela celije su se stale razmnožati bez reda, uništavati genetski kod susednih celija, lučiti toksine. Specijalisti kojima se obratio imali su suprotna mišljenja o brojnim stvarima, osim o jednoj, onoj bitnoj: uskoro će umreti. Njegov se rak nije moglo operisati, neizbežno će nastaviti razvijati svoje metastaze. Većina je lekara preporučala lagano umiranje, a uz nešto lekova čak bi se izbegla telesna bol; činjenica je da dosad nije osećao ništa više od opste klonulosti. No nije pristao; nije uspeo čak ni zamisliti pristanak. Savremenom zapadnjaku, čak i ako je dobrog zdravlja, misao na smrt je nešto poput pozadinskog šuma, koji mu preplavi mozak čim splasnu žudnje i projekti. S godinama taj šum postaje sve nametljivijim; može ga se uporediti s muklim hrkanjem, katkad popraćenim škrgutom. U nekim je drugim epohama pozadinski šum činilo očekivanje Kraljevstva Božjeg; danas ga čini očekivanje smrti. Tako stoje stvari.
Huxley se, toga će se uvek sećati, cinio ravnodušnim prema približavanju vlastite smrti; no možda je jednostavno otupeo, ili bio drogiran. Di Meola je čitao Platona, Bhagavad-Gitu i Tao- te-Kinga; nijedna od tih knjiga nije ga ni najmanje umirila. Tek je navršio šezdesetu, a umirao je, svi su simptomi to govorili, nije moglo biti pogreške. Čak ga je prestajao zanimati seks, Annabellinu je lepotu zapazio tek nekako rastreseno. Njih dvojicu, pak, nije ni pogledao. Već je dugo živeo okružen mladima, i možda se iz navike pokazao donekle znatiželjnim da upozna Janine sinove; zapravo je bilo sasvim očigledno da ga za to boli dupe. Ostavio ih je usred svog poseda, s uputstvom da šator postave bilo gde; želeo je leći, ako je moguće bez ikoga u blizini. U telesnom smislu, još je bio zadivljujuć primerak inteligentnog i senzualnog muškarca, britko ironičnog, pa i mudrog pogleda; neke naročito blesave devojke čak su mu lice smatrale blistavim i dobrodušnim. Nije u sebi osećao nikakvu dobrodušnost, šta više, činilo mu se da je osrednji glumac: kako li su svi tako naseli? Nema sumnje, katkad je sebi govorio pomalo tužno, ti mladi što tragaju za novim duhovnim vrednostima stvarno su idioti.

Samo koju sekundu nakon što su izišli iz jeepa, Bruno je shvatio da je pogrešio. Posed se blago i valovito spuštao prema jugu, videlo se grmlje i cveće. Jedan je slap uranjao u vestacko jezerce, zeleno i mirne površine; tik do njega, jedna žena, gola i ispružena na plosnatom kamenu, sušila se na suncu, dok se druga sapunjala pre kupanja. Bliže njima, klečeći na prostirci od rogožine, neki je visoki bradonja meditirao ili spavao. I on je bio go, i vrlo preplanuo; dugačka svetloplava kosa vrlo mu je impresivno odskakala od tamnosmede kože; pomalo je podsećao na Krisa Kristoffersona. Bruno se obeshrabrio; istini za volju, što je drugo mogao očekivati? Možda još nije prekasno otići, pod uslovom da to bude odmah? Bacio je pogled na svoje društvo: Annabelle je, iznenađujuće smirena, počela rasprostirati svoj šator; Michel je sedeo na panju i poigravao se uzicom svog ruksaka; izgledao je potpuno odsutan.

Voda otiče najlakšim putem. Predodređeno u načelu i u gotovo svakom činu, ljudsko ponašanje dopušta tek malobrojne stranputice, i čovek će tek retkima od njih zaista krenuti. Godine 1950. Francescu di Meoli jedna je italijanska glumica rodila sina; drugorazredna glumica koja se nikada neće izdići s nivoa uloge egipatske robinje, što joj je donela - to je bio vrhunac njezine karijere -dvevreplike u Quo vadiš? Sinu su dali ime David. S petnaest godina, David je sanjao da postane rock-star. Nije bio jedini. Premda mnogo bogatiji od direktora i bankara, rock-starovi su zadržavali buntovnički imidž. Mladi, lepi, slavni, objekti žudnje svih žena i zavisti svih muškaraca, rock-starovi su bili apsolutni vrhunac društvene hijerarhije. Ništa se u ljudskoj istoriji, od divinizacije faraona u drevnom Egiptu, nije moglo usporediti s kultom rock-starova koji je stvorila evropska i američka mladež. U telesnom pogledu, David je imao sve potrebno da ostvari svoj cilj: apsolutnu lepotu, animalnu koliko i dijaboličnu; muževno lice, no posebno pravilnih crta; dugu i vrlo gustu crnu kosu, lagano kovrčavu; velike, duboko plave oči.

Zahvaljujući očevim vezama, David je dobio priliku da snimi prvi singl sa samo sedamnaest godina; bio je to potpuni neuspeh. Treba reći da je izašao iste godine kada i Sergeant Pepper, Days of Future Passed i mnogi drugi. Jimi Hendrbc, Rolling Stonesi, Doorsi bili su na vrhuncu; Neil Young je počeo snimati, i još se mnogo očekivalo od Briana Wilsona. Tih godina nije bilo mesta za pristojnog, ali ne posebno inventivnog basistu. David je ustrajao, promenio je četiri grupe, iskušao različite stilove; tri godine nakon očevog odlaska, odlučio je okušati sreću u Evropi. Lako je pronašao gazu u nekom klubu na Ažurnoj obali, to nije bio problem; komadi su ga svake večeri čekali u njegovoj sobi iza pozornice, ni to nije bio problem. Ali niko, ni u jednoj izdavačkoj kući, nije obratio ni najmanju paznju na njegove demo snimke.

Kada je David upoznao Annabelle, već je bio imao više od pet stotina žena; no nije pamtio takvo savršenstvo oblika. Annabelle je pak osetila privlačnost prema njemu kao što su osećale sve druge. Odolevala je nekoliko dana, i popustila tek nedelju dana po dolasku. Oko tridesetero ih je plesalo iza kuće, noć je bila zvezdana i blaga. Annabelle je bila odevena u belu suknju i kratku majicu s nacrtanim suncem. David je plesao tik uz nju, katkad bi je zavrtio u rock-figuri. Plesali su neumorno, već duze od sata, čas u brzom, čas u sporom ritmu, praćeni tamburi-nom. Bruno je nepomično stajao naslonjen na stablo, stisnuta srca, budno i napeto promatrajući. Michel bi se na tren pojavio na rubu svetlog kruga, pa opet nestao u noći. Najednom se stvorio pred njim, na jedva pet metara. Bruno je video Annabelle kako ostavlja plesače i prilazi mu, jasno ju je čuo kako pita: »Ne plešeš?«; lice joj je pritom bilo vrlo tužno. Michel je poziv otklonio neverovatno sporom gestom, kakvu bi učinila netom oživela pretistorijska životinja. Annabelle je ostala nepomično stajati pred njim pet do deset sekundi, pa se okrenula i priključila skupini. David ju je obgrlio oko struka i snažno privukao k sebi. Ona mu je položila ruku na rame. Bruno je ponovno pogledao Michela; imao je utisak da mu na licu lebdi osmeh; oborio je oči. Kada ih je pridigao, Michela više nije bilo. Annabelle je bila u Davidovom zagrljaju; usne su im bile blizu.

Ispružen u svom šatoru, Michel je čekao zoru. Pred kraj noći izbila je silovita oluja, iznenadila ga je spoznaja da se malo prestrašio. Nebo se potom stišalo, stala je padati ravnomerna spora kiša. Kapi su muklo udarale o šatorsko platno, na nekoliko centimetara od njegovog lica, no bio je zaklonjen od njihovog dodira. Najednom ga je pohodila slutnja da će mu čitav život nalikovati tom trenu. Susretaće ljudske osećaje, katkad će im čak biti vrlo blizu; drugi će doživljavati sreću, ili očaj; ništa od toga neće ga se nikada moći sasvim ticati niti će ga pogađati. Više puta tokom večeri, Annabelle je plešući bacila pogled u njegovom smeru. Želeo se pomaknuti, ali nije mogao; imao je vrlo jasan osećaj da uranja u ledenu vodu. Sve je, međutim, bilo i preterano mirno. Osećao se razdvojenim od sveta prazninom od nekoliko centimetara, koja je oko njega tvorila nešto poput ljušture ili oklopa.

15. 

 Sutradan ujutro, Michelov je šator bio prazan. Sve su mu stvari nestale, no ostavio je ceduljicu na kojoj je pisalo samo: »NE BRINITE.«
Bruno je otputovao nedelju kasnije. Ulazeći u voz shvatio je da se za čitavog boravka nije ni pokušao nikome nabacivati, niti je, sve u svemu, s ijednom osobom razgovarao.
Pred kraj abgusta Annabelle je primetila da joj kasni mesečnica. Rekla je sebi da je tako i bolje. Nije bilo problema: Davidov je otac znao jednog lekara, militantnog pobornika porodicnog planiranja, s praksom u Marseilleu. Tip je bio entuzijasta od tridesetak godina, s riđim brčićima, i zvao se Laurent. Bilo mu je posebno stalo da ga zove imenom: Laurent. Pokazao joj je različite instrumente, objasnio joj postupak usisavanja i kiretaže. Bilo mu je stalo da uspostavi demokratski dijalog s klijenticama, s kojima se ophodio kao s prijateljicama. Od početka je podržavao ženski pokret, i smatrao da još preostaje mnogo za učiniti. Operacija je zakazana za sledeći dan; troškove će podmiriti Porodicno planiranje.
Annabelle se vratila u svoju hotelsku sobu na rubu živčanog sloma. Sutradan će pobaciti, još jednu noć provesti u hotelu, potom se vratiti kući; tako je odlučila. Tokom protekle tri nedelje, svake je noći dolazila u Davidov šator. Prvi ju je put malo bolelo, no potom je doživela užitak, mnogo užitka; nije ni slutila da bi seksualni užitak mogao biti tako snažan. No prema tom tipu nije imala nikakvih ljubavnih osećaja; znala je da će je vrlo brzo zameniti, čak je verovatno to već i činio.
Te večeri, za stolom s prijateljima, Laurent je s oduševljenjem spomenuo Annabellin slučaj. Borili su se upravo zbog devojaka kao što je ona, reče; kako bi sprečili da jedva sedamnaestogodišnjoj devojci (»i uz to zgodnoj«, umalo je dodao) život upropasti letnja avantura.
Annabelle je duboko strepila od povratka u Crecy-en--Brie, no zapravo se ništa nije dogodilo. Bio je 4. septembar; roditelji su pohvalili njezinu preplanulost. Rekli su joj da je Michel otputovao, da već stanuje u svojoj sobi u studentskom naselju u Bures-sur-Yvetteu; očito nisu ništa slutili. Uputila se Michelovoj baki. Stara se gospoda cinila umornom, no lepo ju je primila, i bez ikakvog joj protivljenja dala adresu svog unuka. Da, smatrala je pomalo čudnim što se Michel vratio pre ostalih, smatrala je čudnim i to što je otputovao da se smesti u svoju sobu mesec dana pre početka studijske godine; no Michel jest čudan mladic.

        Usred sveopsteg divljaštva prirode, ljudska su bića katkad (retko) uspevala stvoriti malene oaze topline ozračene ljubavlju. Malene, zatvorene, samo odabranima dostupne prostore, u kojima je vladalo uzajamno poštivanje i ljubav. 

         Dve je sledeće nedelje Annabelle posvetila pisanju Michelu. Bilo je teško, mnogo je puta morala precrtati i počinjati iznova. Dovršeno, pismo je brojilo četrdeset stranica; po prvi put, to je zaista bilo ljubavno pismo. Poslala ga je 17. septembra, na dan početka nastave u gimnaziji; zatim je čekala.

Fakultet Orsay - Pariš XI. jedina je visoka škola u pariškoj regiji izgrađena tačno prema američkom modelu campusa. Nekoliko zgrada razbacanih parkom nude smeštaj studentima od prve godine do magisterija. Orsay nije samo učilište, već i mesto gde se vrše vrhunska istraživanja na polju fizike elementarnih čestica. Michelova je soba bila na uglu, na četvrtom i najvišem spratu zgrade 233; odmah se počeo u njoj osećati vrlo ugodno. Imala je mali krevet, radni stol, police za njegove knjige. Prozor je gledao na travnjak koji se spuštao sve do reke; malo se nagnuvši, sasvim desno je mogao da nazre betonske blokove akceleratora čestica. U ovo vreme, mesec dana pre početka nastave, zgrada je bila gotovo prazna; tu je bilo samo nekoliko studenata iz Afrike - kojima je najveći problem bio smeštaj u avgustu, kada su se zgrade potpuno zatvarale. Michel bi povremeno izmenio koju reč s paziteljicom; preko dana bi hodao uz reku. Još nije ni slutio da će u toj zgradi ostati više od osam godina.
Jednog prepodneva, oko jedanaest sati, legao je u travu, medu ravnodušna stabla. Čudilo ga je što toliko pati. Krajnje udaljena od hrišćanskih pojmova otkupljenja i milosti, strana i samoj ideji slobode i oprosta, njegova vizija sveta sadržavala je nešto mehaničko i neumoljivo. S obzirom na zadane početne okolnosti, mislio je, s obzirom da su mreži početnih interakcija utvrđeni parametri, događaji se odvijaju u ohlađenom i praznom prostoru; determinizam je neizbežan. Ono što se dogodilo moralo se dogoditi, nije moglo biti drugačije; niko se nije mogao smatrati odgovornim. Michel bi noću sanjao apstraktne prostore, prekrivene snegom; njegovo telo, umotano u zavoje, tumaralo je pod niskim nebom, medu željezarama. Danju bi katkad susreo jednog od Afrikanaca, sitnog Malijca sive kože; jedan bi drugome kimnuli glavom. Studentska kantina još nije bila otvorena; kupio bi konzervu tunjevine u samoposluzi Continent u Courcelles-sur--Yvette, pa se vratio u dom. Spustila bi se večer. Hodao bi praznim hodnicima.
Oko sredine oktobra Annabelle mu je napisala još jedno pismo, kraće od prethodnog. U međuvremenu je telefonirala Bruni, koji ni sam nije imao nikakvih vesti: znao je samo da Michel redovno telefonira baki, ali da je verovatno neće posetiti pre Božića. Jedne studenačke večeri, nakon seminara iz analize, Michel je pronašao poruku u svom pretincu u domu. Na papiriću je pisalo: »Nazovi svoju tetu Marie-Therese. HITNO.« Već dve godine gotovo da nije video tetu Marie--Therese, niti sestričnu Brigitte. Odmah je nazvao. Baka mu je imala još jedan udar, morali su je zadržati u bolnici u Meauxu.
Prehodao je Meaux, prošao kraj gimnazije; bilo je oko deset sati. U tom trenu, u jednoj od učionica, Annabelle je proučavala neki tekst koji je napisao Epikur — mislilac poznat kao lucidan, umeren, grčki, i istinu govoreći, dosadan kao proliv. Nebo je bilo tamno, vode Marne uskomešane i prljave. Bez poteškoća je pronašao bolnički kompleks Saint-Antoine — ultramodernu zgradu, svu od stakla i čelika, otvorenu prethodne godine. Teta Marie-Therese i sestrična Brigitte čekale su ga na odmorištu; jasno se videlo da su plakale. »Ne znam je li dobro da je vidiš...«, reče Marie-Therese. Nije se obazirao. Ono što se mora proživeti, proživeće.
U sobi za intenzivnu negu baka je bila sama. Ispod plahte, posebni bele, provirivale su ruke i ramena; bilo mu je teško pogled odvojiti od te razgolićene, izborane, bledunjave, strahovito ostarele puti. Ruke, u koje je primala infuziju, bile su remenima pričvršćene za rub kreveta. Jedna joj je žlebasta cevčica bila uvučena u grlo. Ispod plahte su prolazile žice spojene na uređaje koji su nešto beležili.
Skinuli su joj spavaćicu; nisu je pustili da uredi pundju, kao što je godinama činila svakog jutra. S tom raspuštenom kosom, dugom i sivom, to više nije u potpunosti bila njegova baka; to je bilo nekakvo jadno stvorenje od mesa, ujedno vrlo mlado i vrlo staro, sad prepušteno rukama medicine. Michel joj uze ruku; jedino je ruku uspevao zaista prepoznati. Cesto ju je uzimao za ruku, čak i još sasvim nedavno, i nakon što je navršio sedamnaestu. Oči joj se nisu otvorile; no možda je, uprkos svemu, prepoznala njegov dodir. Nije snažno stisnuo, samo joj je ruku uzeo u svoju, kao što je ranije činio; živo se nadao da će mu prepoznati dodir.
Ta je žena proživela okrutno detinjstvo radeći na farmi od sedme godine, okružena poludivljacima, alkoholičarima. Mladenačko joj je doba bilo prekratko da bi ga se mogla uistinu sećati. Nakon muževe smrti radila je u tvornici istovremeno podižući svoje četvero dece; usred zime, morala je u dvorište odlaziti po vodu za higijenske potrebe porodice. S više od šezdeset godina, odskora penzionisana, pristala je ponovno se brinuti za malo dete - sina svog sina. Ni njemu nije ničega nedostajalo — ni čiste odeće, ni slasnih nedeljnih ručkova, ni ljubavi. Sve je to u njegovom životu ona obezbedila. Svako istraživanje čovečanstva koje i najmanje teži iscrpnosti mora uzeti u obzir tu vrstu pojava. Takva su bića postojala kao idtorijske činjenice. Ljudska bića koja su radila čitav život, koja su naporno radila, isključivo zbog odanosti i zbog ljubavi; koja su doslovno davala svoj život za druge u ime odanosti i ljubavi; koja uprkos tome nisu ni najmanje imala utisak da se žrtvuju; koja zapravo nisu ni pomišljala da žive drugačije nego tako da svoj život daju drugima u ime odanosti i ljubavi. U praksi, ta su ljudska bića bila uglavnom žene.
Michel ostade u toj prostoriji oko četvrt sata, držeći bakinu ruku u svojoj; tada ga je neki internista upozorio da bi uskoro mogao smetati. Možda se može nešto učiniti; ne operacija, to je nemoguće; ali možda ipak nešto, bitno je da još ništa nije izgubljeno.

Put natrag je prošao bez reči; Marie-Therese je mehanički vozila renault 16. Jeli su takođe ne govoreći mnogo, s vremena na vreme se prisećajući kakvog događaja. Marie-Therese ih je dvorila, imala je potrebu za kretanjem; povremeno bi zastala, malo plakala, pa se vratila šporetu.
Annabelle je posmatrala odlazak hitne pomoći, potom i povratak renaulta 16. Oko jedan ujutro je ustala i obukla se, roditelji su joj već spavali; otišla je do dvorišnih vrata Michelove kuće. Sva su svetla bila upaljena, verovatno su bili u dnevnoj sobi; no kroz zavese se ništa nije dalo razabrati. U tom je trenu padala sitna kišica. Prošlo je oko deset minuta. Annabelle je znala da može pozvoniti i videti Michela; a isto je tako mogla, na kraju, ne učiniti ništa. Nije bila potpuno svesna da proživljava konkretan doživljaj slobode; u svakom slučaju osećala se užasno, i nakon tih deset minuta više nikada neće biti što je bila.
Mnogo godina kasnije, Michel će izneti kratku teoriju ljudske slobode utemeljenu na analogiji s ponašanjem su-prafluidnog helija. Neupadljive pojave u atomima, razmene elektrona medu neuronima i sinapse u unutrašnjosti mozga, u načelu podležu kvantnoj nepredvidljivosti; no statističkim poništavanjem elementarnih razlika zbog velikog broja neurona, ljudsko je ponašanje — kako u osnovnim crtama tako i u pojedinostima - jednako strogo određeno kao i ponašanje bilo kojeg drugog prirodnog sistema. No u nekim, posebno retkim okolnostima — hrišćani su se služili pojmom dela Božje milosti — pojavljuje se i unutrašnjošću mozga širi jedan val drugačije gradje; nastaje novi oblik ponašanja, privremen ili trajan, kojim upravlja potpuno drugačiji sistem harmonijskih oscilatora; tada se može opaziti ono što se obično naziva slobodnim činom.
Ništa se takvog nije dogodilo te noći, i Annabelle se vratila očevoj kući. Osećala se znatno starijom. Proći će gotovo dvadeset pet godina do njezinog sledećeg susreta s Michelom.

Telefon je zazvonio oko tri sata; medicinska je sestra zvučala iskreno ožalošćena. Učinili su zaista sve što je bilo moguće; ali u biti se gotovo ništa nije moglo učiniti. Srce je bilo prestaro, eto tako je. Barem nije patila, to se mirne duše može reći. No, i to treba jasno reći, gotovo je.
Michel je pošao prema svojoj sobi, čineći sasvim male korake, ne veće od dvadeset centimetara. Brigitte htede ustati, Marie-Therese je zaustavi pokretom ruke. Prošlo je oko dve minute, a tada se iz sobe začulo nešto između mijaukanja i urlika. Ovaj je put Brigitte jurnula. Michel je bio sklupčan u podnožju kreveta. Oči su mu bile malo iskolačene. Na licu mu se nije videlo ništa nalik patnji, niti kojem drugom ljudskom osećaju. Lice mu je isijavalo odvratan životinjski strah.

Nastavci : Romani u nastavcima 

30. 11. 2023.

Mišel Uelbek (Michel Houellebecq ) - delovi romana

PROLOG

Ova knjiga je, pre svega, pripovest o jednom čoveku koji je veći deo svog života proveo u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XX veka. Uglavnom sâm, on je ipak, s vremena na vreme, bivao u odnosima s drugim ljudima. Živeo je u nesrećna i nemirna vremena. Zemlja u kojoj je rođen klizila je lagano, ali neizbežno, u ekonomsku zonu srednje siromašnih zemalja; često se nalazeći na udaru siromaštva, njegovi ispisnici provodili su život u samoći, obuzeti gorčinom. Ljubavna osećanja, nežnost i bratstvo među ljudima u velikoj su meri bili iščezli; u međusobnim odnosima njegovi savremenici češće su ispoljavali ravnodušje, što će reći – okrutnost. 

 
U trenutku kad je nestao, Mišela Đeržinskog svi su smatrali istaknutim biologom i ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu; stvarni njegov značaj postaće vidljiv tek malo kasnije. U vreme kad je Đeržinski živeo uglavnom se smatralo da filozofija nema nikakvog praktičnog značaja, to jest svrhe. Stvarnost je takva da, u jednom trenutku, upravo najzastupljenije shvatanje sveta među pripadnicima jednog društva ujedno ima presudan uticaj na privredu, politiku i običaje koji će u tom društvu vladati.
Metafizičke mutacije – što će reći koreniti, globalni preobražaji svetonazora koji će usvojiti većina – retka su pojava u istoriji čovečanstva. Primera radi, u tom kontekstu može se navesti pojava hrišćanstva.

 
Od trenutka kad do jedne metafizičke mutacije dođe, ona počinje da se razvija ne nailazeći ni na kakav otpor sve dok u jednom trenutku ne počnu da se pojavljuju njene posledice. Ona čisti sve pred sobom, ne hajući da li je reč o privrednim i političkim sistemima, estetskim vrednostima, društvenim hijerarhijama. Nema te ljudske sile koja može da joj stane na put – ne može to, zapravo, nijedna druga sila sem neke nove metafizičke mutacije. 

 
Ne može se izričito tvrditi da se metafizičke mutacije ustremljuju na već oslabljene zajednice, na društva koja su već u fazi opadanja. U času kad se pojavilo hrišćanstvo, Rimsko carstvo bilo je na vrhuncu moći; vrhunski organizovano, ono je dominiralo poznatim svetom; njegovoj nadmoći, kako u tehničkom tako i u vojnom smislu, nije bilo premca; imajući, dakle, sve to u vidu – nije ono imalo nikakvih izgleda za opstanak. U trenutku kad se pojavila moderna nauka, srednjovekovno hrišćanstvo predstavljalo je zaokružen sistem poimanja čoveka i univerzuma; ono je, u suštini, služilo da se upravlja ljudima, iz njega su izvirali znanje i dela, ono je odlučivalo da li će biti mira ili će izbiti rat, ono je organizovalo proizvodnju i preraspodelu bogatstava; ništa od svega toga nije moglo da zaustavi njegov krah.
Mišel Đeržinski nije bio ni prvi ni glavni arhitekta ove, treće metafizičke mutacije, po mnogima najradikalnije, kojom će započeti jedno novo razdoblje u istoriji sveta; ali, upravo zbog izvesnih okolnosti, po svemu posebnih u njegovom sopstvenom životu, on jeste bio jedan od njenih najsvesnijih, najlucidnijih tvoraca. 

 
Živimo danas u jednom sasvim novom carstvu,
I u tom prepletu okolnosti i naša tela bivaju obavijena, I kupaju se tela naša
U toj auri radosti.
Ono što su ljudi negdašnji gdekad i slutili u muzici svojoj,
Mi proživljavamo kao svakodnevicu i stvarnost u realnosti novoj. Što je za njih bila nepristupačna i apsolutna sfera,
Za nas je sasvim prosta, dobro znana mera.
Pa ipak, mi ne preziremo te ljude;
Znamo mi šta dugujemo snovima njinim,
Znamo da ništa ne bismo bili bez te sprege bola i radosti koja
ispisuje povest o njima
Znamo da su i oni bili isti kô mi, u trenucima mržnje i straha, dok
su se bacali u čeljust tmina,
Dok su ispisivali, reč po reč, tu povest o bivšima.
Znamo da oni ne bi postojali, da nikad ne bi ni mogli postojati, da u dubini njihovih bića nije bilo te nade,
Znamo da ne bi ih bilo bez tog njinog sna.
I sad, kad živimo u svetlosti,

Sad, kad živimo u neposrednoj blizini svetlosti,
I kad svetlost kupa naša tela,
I grli ih sa svih strana,
U toj auri radosti,
Sad, kad smo se skrasili u neposrednoj blizini reke, U tim popodnevima kojima se kraja ne vidi
Sad, kad je svetlost oko naših tela postala opipljiva,
Sad, kad smo stigli do cilja
Ostavivši za sobom sav taj kosmos koji nas je delio, Kosmos u našim glavama koji nas je delio jedne
od drugih, Da bismo se kupali u radosti nepomičnoj i plodotvornoj
Po slovu jednog novog zakona,
Danas,
Prvi put
Možemo nešto da kažemo o poslednjim danima Carstva što beše.

Deo prvi 

 
IZGUBLJENO CARSTVO

1.

Prvi jul 1998. godine pao je u sredu. Logično je onda, ma koliko neuobičajeno bilo, da Đeržinski svoj mali oproštajni koktel priredi u utorak uveče. Između posuda za zamrzavanje embriona, pomalo i prignječene njihovom masom, boce šampanjca uspele su nekako da se smeste u frižider marke Brant, u kojem je, inače, uvek bilo dovoljno mesta za uobičajene hemijske proizvode. 

 
Četiri boce za njih petnaestoro, i nije to bilo bogzna šta. Ali ni sve drugo, uostalom, nije bilo bogzna šta; motivi koji su ih držali na okupu bili su krajnje površni; jedna pogrešna reč, jedan pogled popreko, i malo bi nedostajalo da se druš- tvo raziđe i svi pohitaju prema svojim kolima. Okupili su se u klimatizovanoj podzemnoj prostoriji, svoj u belim pločicama, ukrašenoj posterom s nemačkim jezerima. Niko nije ni predložio da se slikaju. Jedan mladi istraživač, koji im se priključio početkom te godine, bradonja glupavog izgleda, nestao je posle nekoliko minuta, pod izgovorom da ima problem s parkiranjem. Među zvanicama je tad počela da se širi sve primetnija nelagoda; uskoro je trebalo da počne sezona odmora. Neki će otići kućama kod svojih, drugima je draži bio ekološki turizam. Izgovorene reči tromo su odjekivale u vazduhu. Društvo se brzo razišlo. 

 
U pola osam sve je već bilo gotovo. Đeržinski je izašao na parking u društvu koleginice s dugom crnom kosom, izrazito bele puti, bujnih grudi. Bila je malo starija od njega; verovatno će ga naslediti na mestu šefa istraživačkog odeljenja. U svojim radovima mahom se bavila genom DAF3 kod vinske mušice; bila je neudata. 

 
Zastavši kod svoje tojote, pružio je istraživačici ruku i na- smešio se (nekoliko sekundi unapred smišljao je kako će izvesti taj gest, i kako će ga propratiti osmehom; pripremao se, dakle, za to u glavi). Dlanovi su se spojili i lagano protresli. Malo kasnije palo mu je na pamet kako toj njenoj šaci nedostaje topline; s obzirom na okolnosti, mogli su i da se poljube, kako to čine ministri, ili neki pop pevači. 

 
Pošto se oprostio sa svima, ostao je da sedi u kolima pet minuta, koji su mu se učinili dugim. Zašto ta žena već jednom ne krene? Možda masturbira u kolima slušajući Bramsa? Ili možda razmišlja o svojoj karijeri, o novim odgovornostima koje je čekaju, i raduje se tome? Konačno je genetičarkin golf napustio parking; istraživač je opet ostao sam. Dan je bio divan, još je bilo toplo. Tih prvih letnjih nedelja sve izgleda kao da je stalo; ta nepomičnost zrači. Đeržinski je, ipak, bio svestan da su dani već počeli da se skraćuju. 

 
Stvarno sam imao privilegiju da radim u tom okruženju, razmišljao je on paleći kola. Na pitanje: „Šta mislite, da li se žitelji Palezoa mogu smatrati privilegovanim u pogledu svoje životne sredine?“, šezdeset tri odsto stanovnika odgovorilo je sa „da“. To bi se još i moglo razumeti; zgrade su niske, trav- njaci se zelene na sve strane. Hipermarketa ima na svakom koraku, tako da je snabdevanje maksimalno olakšano; i samo pominjanje pojma kvalitet života, što se Palezoa tiče, praktično je izlišno. 

 
Južni auto-put bio je potpuno pust u pravcu Pariza. On je imao utisak da se najednom obreo u nekom novozelandskom naučnofantastičnom filmu koji je gledao još kao student; poslednji čovek na Zemlji, po nestanku svih oblika života. Nešto u atmosferi prizivalo je iznenadnu apokalipsu. Đeržinski je već desetak godina stanovao u Ulici Fremikur; navikao se, kraj je bio miran. Godine 1993. osetio je potrebu za društvom, za nečim što će ga dočekati uveče kad se vrati kući. Izbor je pao na jednog belog kanarinca, bojažljivu životinju. Kanarinac je pevao, naročito ujutro; pa ipak, nije izgledao radostan; međutim, može li kanarinac uopšte da se raduje? Radost je intenzivno i duboko osećanje, osećaj uzvišene ispunjenosti koji se proživljava celim bićem; s njom se u vezu može dovesti stanje opijenosti, oduševljenja, zanosa. Jednom je pustio pticu iz kaveza. Prestravljena, posrala se na kauč pre nego što se zaletela na rešetke, tražeći vratanca od kaveza. Mesec dana kasnije, pokušao je ponovo. Ovoga puta je sirota životinja pala kroz prozor; uspela je, ipak, koliko-toliko da ublaži pad, pa se zaustavila pet spratova niže, na terasi zgrade preko puta. Mišel je morao da sačeka da se žena koja je u tom stanu živela vrati kući, a sve u žarkoj nadi da ova ne drži mačku. Ispostaviće se da je reč o devojci koja radi kao urednica u časopisu Dvadeset godina; živela je sama i kući se vraćala kasno. Nije imala mačku. 

 
Pala je noć; Mišel je otišao po životinjicu koja se tresla od hladnoće i straha, priljubljena uz betonsku ogradu. U više navrata, uglavnom kad bi iznosio smeće, susretao se s tom urednicom. Ona bi klimnula glavom, verovatno mu tako stavljajući do znanja da ga je prepoznala; klimnuo bi i on. Sve u svemu, zahvaljujući tom nemilom događaju s kanarincem uspeo je da uspostavi komšijski odnos s jednom osobom; u tom pogledu, stvar je izašla na dobro. 

 
S prozora njegovog stana videlo se desetak zgrada, ili oko trista stanova. Kad bi se uveče vratio kući, kanarinac bi u najvećem broju slučajeva počeo da zviždi i cvrkuće, što bi potrajalo pet do deset minuta; onda bi mu on sipao da jede i pije, i počistio mu kavez. Te večeri, međutim, u stanu ga je dočekala tišina. Prišao je kavezu – ptica je bila mrtva. Njeno malo belo telo, koje se već beše ohladilo, ležalo je pobočke na šljunku koji mu je on sipao po podu kaveza. 

 
Večerao je porciju smuđa s krbuljicom, kupljenu kod Monoprija, pa zalio to osrednjim valdepenjasom. Posle kraćeg premišljanja, spakovao je ptičji leš u plastičnu kesu u koju je dodao i pivsku bocu, pa sve to bacio u cev za odlaganje smeća. Šta drugo da uradi? Da održi opelo? Nikada, inače, nije znao gde se završavaju te tako uzane cevi za odlaganje smeća (uzane, ali sasvim dovoljne da prime beživotno telo jednog kanarinca). Sanjao je neke džinovske kontejnere za smeće, pune filtera za kafu, raviola sa sosom i odsečenih polnih organa. Div-crvi, veliki koliko i sama ptica, sve s kljunovima, napadali su sad dole njen leš. Kidali su joj nožice, razvlačili creva, kopali oči. Sav uzdrhtao, uspravio se u krevetu; bilo je tek pola dva. Progutao je tri ksanaksa. Tako se završilo njegovo prvo veče u slobodi.

2.

Dana 14. decembra 1900. godine, u obraćanju članovima Berlinske akademije pod naslovom „Zur Theorie des Gese- tzes der Energieverteilung im Normalspectrum“1, Maks Plank je prvi put uveo pojam kvanta energije, koji će odigrati presudnu ulogu u potonjem razvoju fizike. U periodu od 1900. do 1920. godine, prvenstveno na inicijativu Ajnštajnovu i Borovu, pokušavalo se, manje ili više domišljato, da se taj novi pojam uskladi s već postojećim teorijama; tek početkom dvadesetih godina, taj postojeći okvir bio je, očigledno, bespovratno osuđen na propast. 

 
To što Nilsa Bora smatraju istinskim utemeljivačem kvantne mehanike nije isključivo zbog otkrića do kojih je on lično došao, već pre svega zbog izvanrednog ambijenta kreativnosti, intelektualnog žara, slobode duha i prijateljstva koji je on umeo da stvori oko sebe. Institut za fiziku u Kopenhagenu, koji je Bor osnovao 1919. godine, imao je za cilj da primi sve ono što vredi među mladim evropskim istraživačima u oblasti fizike. Hajzenberg, Pauli i Born tamo su sticali znanja. Malo stariji od njih, Bor je umeo sate i sate da posveti podrobnim raspravama o njihovim hipotezama, čineći to s jedinstvenom mešavinom filozofske pronicljivosti, dobronamernosti i strogosti. Precizan do manijakalnosti, nije trpeo nikakve približnosti u tumačenju eksperimenata; isto tako, međutim, nijednu novu zamisao nije unapred smatrao ludačkom, kao što mu se nijedan klasični koncept nije činio nedodirljivim. Voleo je studente da poziva u svoj seoski dom u Tisvileu; tu su mu u go ste dolazili i naučnici iz drugih oblasti, političari, umetnici; u razgovorima se spontano prelazilo s teme na temu, s fizike na filozofiju, sa istorije na umetnost, s religije na svakodnevni život. Ništa tome slično nije se bilo desilo još od ranih vremena grčke filozofske misli. I upravo u takvom jednom izvanrednom kontekstu, u periodu od 1925. do 1927. godine razrađeni su osnovni pojmovi „Kopenhaškog tumačenja“, koji su u velikoj meri obezvredili dotad važeće poimanje kategorija prostora, uzročnosti i vremena. 

 
Đeržinskom nije ni izbliza pošlo za rukom da stvori takav jedan fenomen u svom okruženju. Ambijent u istraživačkom sektoru na čijem je čelu on bio mogao bi se vrlo verno opisati kao, ni manje ni više, nego kancelarijski. Sentimentalna javnost voli sebi da predoči istraživače u oblasti molekularne biologije kao nekakve Remboe s mikroskopima, ali oni su, zapravo, tek čestiti tehničari, lišeni duha, koji čitaju Nuvel observator i maštaju o tome da godišnji odmor provedu na Grenlandu. Istraživanja kojima se bave molekularni biolozi ne iziskuju nikakvu kreativnost, nikakvu inventivnost; to je, u stvari, jedna maltene potpuno rutinska aktivnost koja ne iziskuje više do drugorazredne intelektualne sposobnosti. Ljudi doktoriraju, brane teze, a za rukovanje tim aparatima uglavnom bi im bila sasvim dovoljna završena viša škola. „Da bi se stekao pojam genetskog koda“, voleo je da kaže Deplešen, direktor odseka za biologiju na CNRS-u2, „da bi se otkrio princip po kojem dolazi do sinteze belančevina, e da, tu već čovek mora malo da se oznoji. Primetićete, uostalom, da je prvi na tom polju nešto nanjušio upravo jedan fizičar, Gamov. Ali dešifrovanje DNK, pfff... Ljudi dešifruju, i dešifruju. Radi se na jednom molekulu, pa na drugom. Unose se podaci u računar, računar računa podnizove. Onda šalješ faks u Kolorado: oni rade gen B27, mi ćemo da radimo C33. Čista kuhinja. S vremena na vreme dogodi se beznačajan napredak što se tiče same aparature; u gro slučajeva to bude sasvim dovoljno da vam dodele Nobela. Majstorisanje; šala.“ 

 
Popodne tog prvog jula vladala je nesnosna vrućina; bilo je to jedno od onih popodneva koja se završavaju loše, gde na kraju bude oluja koja rastera razgolićena tela kud koje. Iz Deplešenove kancelarije pucao je pogled na Kej Anatola Fransa. Na drugoj obali Sene, na Keju Tileri, homoseksualci su se šetkali po suncu, razgovarali po dvojica ili u manjim grupama, delili peškire. Gotovo svi su na sebi imali tange. Mišići premazani uljem za sunčanje blistali su na svetlu, sjajile su im se lepo oblikovane zadnjice. Ne prekidajući s razgovorom, neki među njima masirali su polne organe preko najlon tangi, ili bi u njih gurnuli prst, pa su im se videle stidne dlake i počeci falusa. Odmah do kružnog prozora, Deplešen je bio instalirao dvogled. I on je bio homoseksualac, tako se bar pričalo; u stvari je, prethodnih nekoliko godina, bio pre svega pijanac koji posećuje mondenska dešavanja. Jednog popodneva, po mnogo čemu sličnom ovom, u dva navrata je pokušao da onaniše, oka prikovanog uz dvogled, istrajno fiksirajući pogledom adolescenta koji je bio spustio tange, tako da mu je kita na uzbudljiv način štrčala u vazduhu. Deplešenov ud je, međutim, ubrzo klonuo, mlitav i sparušen, suv, i on je odustao od daljih pokušaja. 

 
Đeržinski je stigao tačno u šesnaest-nula-nula. Deplešen je tražio da se vide. Zanimao ga je slučaj Đeržinskog. Nije bilo ničeg neuobičajenog u tome da jedan istraživač uzme godinu dana slobodno kako bi otišao da radi s nekim drugim timom, bilo u Norveškoj, bilo u Japanu, bilo u nekoj trećoj od tih opakih zemalja gde četrdesetogodišnjaci masovno izvršavaju samoubistvo. Bilo je i drugih koji su – kao što je to neretko bio slučaj za „Miteranovih godina“, kada je finansijska lakomost dostigla neslućene razmere – ulazili u poslovne rizike i osnivali firme s ciljem da se bave trgovinom ovog ili onog molekula; neki među njima su u međuvremenu, i to vrlo brzo, stekli pristojne imetke, bestidno se koristeći poznanstvima stečenim tokom godina otaljavanja istraživačkog rada. Ali sama činjenica da je Đeržinski ostao bez angažmana, da nema nikakve planove, nikakav cilj, da se tu nekakvo opravdanje čak i ne nazire – sve je to izgledalo krajnje neshvatljivo. Sa svojih četrdeset godina bio je direktor istraživačkog sektora, nalazio se na čelu petnaestočlanog naučnog tima; on sâm pritom nije zavisio ni od koga, sem od Deplešena, a i to više teorijski nego u praksi. Naučnici pod njegovim vođstvom postizali su odlične rezultate, smatrali su ih jednim od najboljih naučnih timova u Evropi. Ukratko, šta tu nije bilo kako treba? Deplešen je na silu uneo nešto dinamike u glas: „Imate nešto u planu?“ Tišina je potrajala trideset sekundi, a onda je Đeržinski sumorno odgovorio: „Da razmišljam“. Počelo je loše, da. U nastojanju da unese malo vedrine, Deplešen upita: „Na privatnom planu?“, da bi potom, netremice gledajući to ozbiljno lice, oštrih crta i tužnih očiju, koje se bilo stuštilo tu pred njim, najednom pomislio da će propasti u zemlju od stida. Kakav privatan plan, kakvi bakrači? Pa on je pre petnaest godina lično otišao na Univerzitet Orsej da potraži Đeržinskog. I taj njegov izbor pokazao se kao odličan; u Đeržinskom je dobio preciznog, strogog, inventivnog istraživača; rezultati su sustizali jedni druge, i stvarno ih je bilo. Ako je CNRS uspeo da ostane na evropskom nivou što se tiče istraživanja u oblasti molekularne biologije, onda se za to, velikim delom, moglo zahvaliti upravo njemu. On im se i te kako isplatio. Naravno“, rekao je na kraju Deplešen, „i dalje ćete imati slobodan pristup informacijama. Nećemo deaktivirati vaše pristupne šifre serveru, kao ni internet u bazi centra; i tako će ostati na neodređeno vreme. Bude li vam zatrebalo išta drugo, ja vam stojim na raspolaganju.“ 

 
Pošto je gost otišao, Deplešen je ponovo prišao prozoru. Lako se preznojavao. Na keju preko puta, jedan mlad momak, mrke puti, sa severa Afrike po tipu bi se reklo, upravo je skidao gaćice. Biologija se, fundamentalno gledano, i dalje suočava s krupnim problemima. Biolozi smatraju i ponašaju se kao da su molekuli nekakvi zasebni elementi materije, koji su među sobom povezani samo elektromagnetnom silom privlačenja i odbijanja; niko od njih, Deplešen je u to bio ubeđen, nikada nije ni čuo za Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, niti za Aspetove oglede; niko se, štaviše, nije pomučio da se informiše o napretku koji je u fizici kao nauci postignut od početka veka naovamo; njihovo poimanje atoma bilo je, manje-više, na nivou Demokritovog. Pabirčili su podatke, teške i uvek iste, a sve u jednom jedinom cilju: da iz njih izvuku neku trenutnu korist, da to primene u industriji, a da pritom ni jednog jedinog trenutka nisu svesni da je sama konceptualna osnova njihovog rada potkopana. Đeržinski i on lično, kao fizičari od glave do pete, verovatno su bili jedini u CNRS-u koji su toga bili svesni; čim istinski napustimo tu atomsku osnovu života, i temelji same biologije kakvu znamo lete u paramparčad. O tim pitanjima je Deplešen razmišljao dok je veče padalo na Senu. A nikako pritom nije mogao ni da nasluti kojim će se pravcem kretati misli Đeržinskoga; nije se čak smatrao kadrim ni da diskutuje o tome s njim. Deplešen se bližio šezdesetoj; na intelektualnom planu, osećao se potpuno razvaljenim. Homoseksualci su se sad već bili razišli, kej je ostao pust. Nije više ni mogao da se seti svoje poslednje erekcije; iščekivao je oluju.

3.

Oluja je počela oko devet uveče. Đeržinski je slušao kišu pijuckajući jeftin armanjak. Upravo je bio navršio četrdeset godina; da li je i on sad žrtva te krize četrdesetih? S obzirom na opšte poboljšanje uslova života, ljudi u četrdesetim godinama danas su u punoj formi, u odličnoj su fizičkoj kondiciji; prvi znaci koji – koliko u samom fizičkom izgledu, toliko i u reakcijama organa na napor odaju da je određen stepenik dostignut i da sad započinje dug spust prema smrti najčešće se javljaju tek negde oko četrdeset pete, ili čak pedesete godine. Pored ostalog, ta famozna „kriza četrdesetih“ često se dovodi u vezu sa seksualnim fenomenima, sa iznenadnom i pomamnom potragom za telima izrazito mladih devojaka. U slučaju Đeržinskog, takva razmišljanja nisu uopšte dolazila u obzir; njemu je kita služila jedino i isključivo za pišanje. 

 
Sutradan je ustao oko sedam sati, uzeo iz biblioteke Deo i celinu, naučnu autobiografiju Vernera Hajzenberga, pa se pešice zaputio ka Marsovim poljima. Svanula je prozračna, prohladna zora. Tu knjigu imao je još od svoje sedamnaeste godine. Sedavši pod platan u Aleji Viktor-Kuzen, ponovo je pročitao pasus iz prvog poglavlja, u kojem Hajzenberg, osvrćući se na godine školovanja, opisuje okolnosti u kojima se prvi put susreo s atomskom teorijom:

To mora da se desilo negde, cenim, u proleće devetsto dvadesete. Ishod Prvog svetskog rata posejao je nemir i zbunjenost među mladima u našoj zemlji. Stariji naraštaj, duboko razočaran porazom, bio je već sasvim ispustio dizgine; mladi su se, opet, okupljali u grupe, stvarali manje ili veće zajednice, s ciljem da pronađu neki novi put, ili, ako ništa drugo, a ono bar da pronađu neki nov kompas pomoću kojeg će se orijentisati, jer onaj stari kompas beše već odavno razbijen. I tako sam se ja, jednog lepog prolećnog dana, našao na putu s društvom koje je činilo desetak, možda i dvadesetak drugara. Ako se dobro sećam, ta šetnja nas je vodila preko brežuljaka koji se uzdižu duž zapadne obale Štarnberškog jezera; to jezero bi se, kad god se pojavi breša u drvoredu bukava, pojavilo pred našim očima u svom zelenom sjaju, da, nama s leve strane, i činilo nam se tad da se ono prostire skroz tamo do planina koje su se uzdizale u samom dnu krajolika. Čudno može zvučati, ali upravo u toku te šetnje odigrao se prvi moj razgovor o svetu atomske fizike, razgovor koji će, za mene, imati veliko značenje u potonjoj mojoj karijeri.“ Negde oko jedanaest sati, ponovo je počeo vrelac. Vrativši se kući, Mišel je skinuo sve sa sebe i legao u krevet. U naredne tri nedelje, njegovo kretanje biće svedeno na ekstremni minimum. Mogli bismo zamisliti kako riba, koja povremeno izroni na površinu da bi uzela vazduha, ima prilike da na nekoliko sekundi osmotri taj vazdušni svet, potpuno drugačiji od onog iz kojeg je došla – nebeski. A posle, razume se, mora da zaroni u svoju vasionu satkanu od algi, tamo gde ribe jedne druge proždiru. Ali za tih nekoliko sekundi, ona je ipak mogla da nasluti kako izgleda jedan drukčiji svet, jedan savršen svet – naš svet. 

 
Uveče 15. jula telefonirao je Brunu. Glas njegovog polubrata, s nekim kul džezom u pozadini, odisao je suptilnom ironijom. Što se Bruna tiče, on je nesumnjivo bio žrtva krize četrdesetih. Nosio je kožne jakne, pustio bradu. Da svima pokaže koliko je dobar poznavalac života, izražavao se kao lik iz neke drugora- zredne policijske serije; pušio je cigarilose, vežbao grudne mišiće. Što se njega samog, međutim, tiče – Mišel uopšte nije ve- rovao u takvo objašnjenje „krize četrdesetih“. Muškarac koji upadne u takvu krizu jednostavno hoće da živi, da živi malo više nego dotad; on samo traži da mu se dâ još malo fore. Istina je da njega, Mišela konkretno, ta fora uopšte nije zanimala; on, naprosto, nije video nikakvog razloga da produži dalje. 

 
Iste te večeri pronašao je jednu fotografiju, snimljenu u osnovnoj školi koju je pohađao u Šarniju, i ta mu je slika nate- rala suze na oči. Dete sedi u klupi i u ruci drži otvoren udžbenik. Posmatrača gleda pravo u oči, sa osmehom na licu, i odiše radošću i smelošću; a to dete, što je bilo potpuno neshvatljivo, to je bio on. Dete je radilo domaće zadatke i učilo lekcije, ozbiljno i puno poverenja. Ulazilo je u ovaj svet, otkrivalo ovaj svet, i svet ga nije plašio; bilo je spremno da zauzme svoje mesto u društvu odraslih ljudi. Sve se to moglo pročitati iz detetovog pogleda. Nosilo je bluzu s malom kragnom. 

 
Danima je Mišel držao tu fotografiju kraj uzglavlja, oslonjenu na noćnu lampu. Vreme je samo jedna banalna misterija, i sve je u najboljem redu, pokušavao je on da ubedi sebe; sjaj u oku zgasne, nestane radosti i poverenja. Na detinjem čelu videlo se malo okruglo udubljenje – ožiljak od ovčijih boginja; taj ožiljak je, eto, pretekao posle tolikih godina. Gde je istina? Podnevna toplota ispunjavala je prostoriju.

  4. 

 Rođen 1882. u nekom selu u unutrašnjosti Korzike, u porodici nepismenih seljaka, Martin Ceccaldi naizgled je čvrsto kročio prema životu poljodjelca i pastira, životu ograničenih aktivnosti kakav su vodili nedogledni naraštaji njegovih predaka. Takav je život davno nestao iz naših krajeva, te njegova iscrpna analiza stoga ne može biti posebno zanimljiva; neki radikalni ekolozi povremeno za njim iskazuju neshvatljivu nostalgiju, a ja ću ipak, u svrhu potpunosti, ponuditi kratak sintetički opis takvog života: imate prirodu i čist zrak, obrađujete nekoliko parcela (čiji je broj tačno utvrđen strogim sistemom nasleđivanja), s vremena na vreme skinete kojeg vepra; ševite što stigne oglavito svoju ženu, koja rada decu; narečenu decu podižete kako bi zauzela svoje mesto u tom istom eko-sistemu, zakačite nekakvu boleštinu, i to je to.

( )interesantna sudbina Martina Ceccaldija zapravo je sasvim simptomatična za ulogu integracije u francusko društvu i kao i za promidžbu tehnološkog napretka koju je odigrala laička škola tokom III. Republike. Njegov je učitelj brzo shvatio da ima posla s posebnim učenikom, obdarenim sposobnošću apstrakcije i formalnom inventivnošću koje će teško doći do izražaja u njegovu rodnom okruženju. Potpuno svestan da se njegova uloga ne svodi na opremanje svakog budućeg građanina prtljagom osnovnih znanja, nego da mu je dužnost takođe i otkrivati posebne pojedince koji zaslužuju da se priključe rukovodiocima Republike, uspeo je uveriti Martinove roditelje kako je nužno da se sudbina njihovog sina odigra izvan Korzike. Godine 1894, zahvaljujući stipendiji, mladić je smešten u internat Gimnazije Thiers u Marseilleu (lepo opisane u uspomenama iz detinjstva Marcela Pagnola, koje će, zbog posebne vrednosti realističke reprodukcije temeljnih ideala epohe, do kraja života biti omiljeno štivo Martina Ceccaldija). Godine 1902, u potpunosti ostvarivši nade koje je u njega polagao nekadašnji mu učitelj, primljen je na Politehnički fakultet.

Zaduženje koje je odredilo daljnji tok njegovog života pripalo mu je 1911. godine. Trebalo je provesti vodovod celokupnim alžirskim teritorijem. Tom se zadatku posvetio tokom više od dvadeset godina, proračunavajući lukove akvedukata i raspon cevi. Godine 1923. ozenio je Genevieve July, trafikanticu čiji su daleki preci bili provansalskog porekla, no poslednja su dva pokoljenja zivela u Alžiru. Godine 1928. rodila im se kćer, Janine.

Pricu o jednom ljudskom životu možemo učiniti dugom ili kratkom koliko to želimo. Metafizička ili tragična opcija, u krajnjoj liniji omeđena datumima rođenja i smrti koji se prema klasičnom obrascu upisuju na nadgrobnu ploču, prirodno se nameće zbog svoje iznimne kratkoće. U slučaju Martina Ceccaldija cini se prikladnim osloniti se na istorijsku i socijalnu dimenziju, s manje naglaska na licnim obeležjima nego na razvoju društva kojem pojedinac predstavlja simptomatični element. S jedne strane nošeni istorijskim razvojem svog doba, uz koje, šta više, prianjaju vlastitim izborom, simptomatični pojedinci većinom požive jednostavan i sretan život; stoga prica o njima u klasičnom slučaju stane na jednu do dve stranice. Što se tiče Janine Ceccaldi, ona spada u nezahvalnu kategoriju preteča. Ma kako prilagođene prevladavajućem načinu života svog vremena, takve ga osobe istodobno nastoje nadići zagovarajući nove obrasce ponašanja ili popularizirajući one koji još nisu uvreženi, te stoga u većini slučajeva zaslužuju nešto duži opis, utoliko više što je njihov životni put često tegobniji i krivudaviji. Pripada im, međutim, samo uloga istorijskig akceleratora - u načelu, akceleratora istorijskog rasapa bez ikakve mogućnosti da događaje odvedu nekim novim tokom jer je takva uloga namenjena revolucionarima i prorocima.

Kći je Martina i Genevieve Ceccaldi rano pokazala nesvakidašnje intelektualne sposobnosti, barem jednake očevim - popraćene primerima vrlo nezavisnog karaktera. Nevinost je izgubila s trinaest godina (što je u njeno vreme i u njenom okruženju bio poseban slučaj), a svoje ratne godine (prilicno mirne u Alžiru) posvetila je balovima koji su se održavali svakog vikenda u Constantinu, a zatim u Alžiru; ujedno ne prestajući iz tromesečja u tromesečje nizati zadivljujuće rezultate u školi. Tako je, dakle, zavrsivsi maturu s pohvalom i prikupivši već solidno seksualno iskustvo, 1945. otišla od kuće kako bi započela studije medicine u Parizu.

Godine posle rata behu tegobne i grube; pokazatelji industrijske proizvodnje bili su na najnižom nivou, a racionalizacija hrane ukinuta je tek 1948. Uprkos tome, kod malobrojnih su se pripadnika bogatog sloja društva počeli pojavljivati znaci sklonosti masovnoj potrošnji radi zadovoljavanja libida i zabave, uvezenoj iz Sjedinjenih Američkih Država, a koja će zahvatiti sav narod tokom sledećih desetljeća. Kao studentica Medicinskog fakulteta u Parizu, Janine Ceccaldi imala je priliku da izbliza doživi „egzistencijalističke” godine, pa čak i u klubu Tabou zaplesati be-bop s Jeanom-Paulom Sartreom. Filozofovo delo imalo je slab utisak, no zapanjila ju je gotovo invalidna ružnoća tog lika, te je zgoda ostala bez nastavka. Kako je sama bila prelepa, izrazito mediteranskog tipa, proživela je brojne avanture pre no što je 1952. susrela Sergea Clementa, koji je upravo okončavao svoju specijalizaciju hirurgije.

„Hoćete da opišem svog oca?” rado bi govorio Bruno godinama kasnije; „uzmite majmuna, opremite ga mobilnum i evo vam slike tog pajaca.” U to vreme, dakako, Serge Clement nije posedovao nikakav mobilni, ali zaista je bio prilično dlakav. Ukratko, nije bio nimalo naočit, ali je odisao moćnom i prostodušnom muževnošću koja je zasigurno zavela mladu internisticu. Povrh toga, imao je svoje planove. Jedan ga je boravak u Sjedinjenim Državama uverio da estetska hirurgija ambicioznom lekaru nudi izglednu budućnost. Sve primetnije širenje tržišta zavođenja, popraćeno raspadom tradicionalnog para i verovatnim gospodarskim zamahom zapadne Evrope, sve se zaista poklopilo da tom sektoru pruži izvrsne mogućnosti procvata, a Serge Clement mogao se pohvaliti da je bio među prvima u Evropi - i nesumnjivo prvi u Francuskoj - koji je to shvatio; problem mu je činio nedostatak sredstava da pokrene delatnost. Martin Ceccaldi, zadivljen preduzetničkim duhom svog budućeg zeta, pristao mu je posuditi novac, pa je prva klinika otvorena 1953. u Neuillyju. Uspeh je, potpomognut reklamnim stranicama u ženskim časopisima koji su u to vreme bujali, bio upravo fenomenalan, pa je još jedna klinika otvorena 1955. ponad Cannesa.

Dvoje je supružnika su tada predstavljali ono što je kasnije nazvano „modernim parom”, a razlog što je Janine zanela bila je Sergeova nepažnja. Ipak je odlučila zadržati dete, materinstvo, mislila je, spada među iskustva koja mora doživeti; razdoblje trudnoće, uostalom, bilo je ugodno, i Bruno se rodio u martu 1956. Napore koje zahteva podizanje malog deteta supružnici su ubrzo ocenili nespojivim sa svojim idealom licne slobode, te su složno prigrlili odluku da Bruno 1958. bude otpravljen u Alžir, dedi i baki po majci. U to je vreme Janine bila ponovno trudna; otac je ovaj put bio Marc Djerzinski.

Nagnan groznim siromaštvom, gotovo glađu, Lucien Djerzinski 1919. napustio je rudarsko područje Katowice, gde je rođen dvadeset godina ranije, u nadi da će pronaći posao u Francuskoj. Zaposlio se kao radnik na železnici, ispočetka na polaganju, a zatim na održavanju tračnica, te se oženio Marie Le Roux, kćerkom nadničara poreklom iz Burgundije, koja je i sama bila zaposlena na železnici. Rodila mu je četvero dece do svoje smrti 1944. u savezničkom bombardovanju.

Marc, rođen kao treće dete, imao je četrnaest godina kada mu je umro otac. Bio je inteligentan, ozbiljan, pomalo tužan dečak. Zahvaljujući jednom susedu, 1946. je primljen kao električarski šegrt u televizijsku kuću Pathe de Joinville. Odmah je pokazao dar za taj posao: bile su mu dovoljne osnovne naznake da scenu opremi vrsnim osvetljenjem pre no što je preuzme majstor rasvete. Henri Alekan ga je veoma cenio i hteo ga uzeti za pomoćnika, no on je 1951. odlučio preći u ORTF, koji je upravo počeo emitovati svoj program.
U vreme kada je susreo Janine, na početku 1957, pripremao je televizijsku reportažu o visokom društvu Saint-Tropeza. Njegovo istraživanje, posebno usredotočeno na Brigitte Bardot (I Bog stvori ženu, snimljen 1956, preko noći je od Bardot učinio mit), proširilo se i na neke umetničke i književne krugove, naročito one koji su kasnije nazvani „Saganičina ekipa”. Taj svet, za njega zabranjen uprkos novcu koji je imao, opčinjavao je Janine, a ona je bila istinski zaljubljena u Marca. Samu je sebe uverila kako on ima štofa da postane veliki sineast, što je, uostalom, verovatno bilo tačno. Stvarajući u reportažnim uslovima, s laganom rasvetnom opremom, uprizoravao je pomaknute slike iz života, interesantne jer su bile istovremeno realistične, smirujuće i prepune očaja, a i donekle su podsećale na rad Edwarda Hoppera. Slavne je osobe s kojima se susretao promatrao ravnodušnim pogledom, te je Bardoticu ili Saganicu snimao s uvažavanjem kakvog su dostojne lignje ili rakovi. Nije ni sa kim razgovarao, niti kome pokazivao svoju naklonost; bio je zaista poseban.

Janine se razvela od muža 1958. godine, ubrzo nakon što je Bruna otpremila roditeljima. Razvod je bio sporazuman, s podeljenom krivnjom. Pokazavši se velikodušnim, Serge joj je prepustio svoj udeo u kanskoj klinici, koja joj je sama donosila dovoljno prihoda za lagodan život. Nakon što su se nastanili u vili u Sainte-Maximeu, Marc nije nimalo promenio svoje samotnjačke navike. Ona ga je pritiskala da se posveti svojoj filmskoj karijeri; on se slagao, ali nije ništa preduzimao, zadovoljavao se očekivanjem sledeće teme za reportažu. Kad bi ona priređivala večere, on bi radije jeo sam, malo ranije, u kuhinji; potom bi izašao u šetnju obalom. Vratio bi se neposredno pre odlaska gostiju, izgovarajući se montažom koju je morao dovršiti.

Rođenje njegova sina, u junu 1958, vidljivo ga je ganulo. Duge je minute provodio netremice promatrajući dete, koje mu je zapanjujuće nalikovalo: isto lice, oštrih crta, istaknutih jabučica; iste zelene oči. Nedugo potom, Janine ga je počela varati. Verovatno je zbog toga patio, ali teško je reći, jer zaista je sve manje i manje govorio. Slagao je malene oltare od šljunka, suhih grana i rakovih oklopa; potom ih je fotografisao pod svetlošću zalazećeg sunca.

Njegova je reportaža o Saint-Tropezu doživela velik uspeh u tim krugovima, ali odbio je dati intervju časopisu Cahiers du cinema. Ugled mu je još porastao kada je prikazan kratki, vrlo zajedljivi dokumentarac koji je 1959. snimio na temu filma Salut les copains i rađanja beatlemanije. Igrani ga film nesumnjivo uopste nije zanimao, dvaput je odbio raditi s Godardom. U to se vreme Janine počela družiti s Amerikancima koji su svraćali na Azurnu obalu. U Sjedinjenim Državama, tačnije u Kaliforniji, događalo se nešto radikalno novo. U Esalenu, pored Big Sura, nastajale su komune utemeljene na seksualnoj slobodi i uzimanju psihodeličnih droga, za koje se smatralo da oslobađaju svest. Ona je postala ljubavnica Francesca di Meole, Amerikanca talijanskog podrekla koji je poznavao Ginsberga i Aldousa Huxleya, te bio među osnivačima jedne od esalenskih komuna.

U januaru 1960. Mare je otputovao da snimi reportažu o komunističkom društvu novog tipa koje se stvaralo u Narodnoj Republici Kini. U Sainte-Maxime vratio se 23. usred poslepodneva. Kuća se cinils pustom. Ipak, neka je devojka od petnaestak godina, potpuno naga, sedila sklupčanih nogu na tepihu dnevnog boravka. Gone to the beach..., bilo je sve što je odgovorila na njegova pitanja, a zatim je ponovno potonula u apatiju. U Janininoj je sobi neki krupni bradonja, očigledno pijan, hrkao popreko ispružen preko kreveta. Marc je naćulio uši; razabirao je jecaje ili hropce.

U sobi na spratu strahovito je smrdelo; sunce je kroz staklenu stenku zasljepljujuće udaralo u crno-belo opločen pod. Njegov je sin trapavo puzao pločicama, tu i tamo gacajući po lokvama urina ili izmeta. Primetivši ljudsku prisutnost, pokušao je pobeći. Marc ga je uzeo u naručje; maleno mu je stvorenje od straha drhtalo u rukama.

Marc je izišao; u obližnjoj trgovini kupio je dečje sediste. Napisao je kratku poruku Janini, ponovno seo u auto, dete uglavio na sediste i krenuo prema severu. Kod Valencea je skrenuo u Središnje gorje. Spuštala se noć. S vremena na vreme, između dva zavoja, bacio bi pogled na sina, koji je otraga dremao; osećao je kako ga preplavljuje čudnovat osećaj.

Od tog je dana Michela odgajala baka, koja se u mirovini povukla u Yonne, svoj rodni kraj. Majka mu se ubrzo preselila u Kaliforniju, kako bi živela u Di Meolinoj komuni. Michel je neće videti do svoje petnaeste godine. Ni oca, uostalom, neće često viđati. Godine 1964. on je zbog reportaže otputovao u Tibet, koji je tada pao pod kinesku vojnu okupaciju. U pismu svojoj majci tvrdio je kako je dobro, ujedno izrazivši oduševljenje tibetanskim budizmom, koji je Kina nastojala nasilno iskoreniti; potom se više ništa nije čulo o njemu. Protest koji je Francuska uputila kineskoj vladi bio je uzaludan, njegovo telo nije nikada pronađeno, ali godinu kasnije službeno je proglašen nestalim.

5.

Elementarne čestice
_________________________________

Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne da izbegava lična pitanja i doista važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim prilikama, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se nijedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir.

Ostaje, dakle, vizija „autentičnog i dubokog“ ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad decenijama godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasano, da se ni taj „autentičan i dubok“ odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih.

Elementarne čestice



Raskinuvši porodične veze koje su nas spajale s čovečanstvom, mi živimo. Prema procini ljudi, živimo sretno; istina je da smo znali prevladati njima nesavladivu moć egoizma, okrutnosti i gneva; u svakom slučaju, živimo drugačijim životom. Nauka i umetnost postoje i u našem društvu: no potraga za istinitim i lepim, manje poticana žalcem lične taštine, neupitno je manje goruće prirode. Ljudima stare rase naš svet ostavlja utisak raja. Uostalom, katkad nam se dogodi da sami sebe nazovemo - istina, u blago humorističnom tonu - tim imenom »bogovi« kojim su se oni toliko zanosili.


Istorija postoji; ona se nameće, ona vlada, njezin je efekat neminovan. No šire od strogo istorijske , krajnja je nakana ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, proturjčjima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj, bezgranično sebičnoj, katkad sposobnoj za nečuvene eksplozije nasilja, no vrsti koja svejedno nikad nije prestala verovati u dobrotu i ljubav. Toj vrsti koja je takođe, po prvi put u istoriji sveta, uspela zamisliti mogućnost nadilaženja sebe same; i koja je, nekoliko godina kasnije, to nadilaženje znala prevesti u delo. U ovom trenu kada poslednji izdajnici čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu poslednju počast; počast koja će i sama naposletku izbledeti i potonuti u pesak vremena; no ipak je bilo neophodno da se ta počast barem jednom oda. Ova je knjiga posvećena čoveku.

Elementarne čestice


     Moj otac je mrtav, već godinu dana. Ne verujem u teoriju po kojoj čovek "stvarno odrasta" nakon smrti svojih roditelja. Čovek nikada ne odraste stvarno.
      Nad starčevim kovčegom navirale su mi odvratne misli. Taj se lepo naživeo, stari pokvarenjak. Snalazio se kao neki paša. "Bio si švalerčina, budalino", govorio sam u sebi razdragano, "trpao si svoju veliku kitu i u picu moje majke." Ipak, bio sam malo napet, to je izvesno. Čovek se ne suočava svakog dana sa smrću u porodici. Odbio sam da vidim leš.Četrdeset mi je godina, i već sam viđao leševe. Sada bih da izbegnem. To me je uvek sprečavalo da nabavim bilo kakvog kućnog ljubimca.           Nisam ni ženjen. Imao sam za to prilike, više puta, a uvek sam odustajao. Međutim,veoma volim žene. Taj celibat je nešto zbog čega se malo i kajem u životu. A naročito je neprijatno zbog godišnjih odmora. Ljudi zaziru od muškaraca u izvesnim godinama koji su sami na odmoru. Pretpostavljaju da u njima ima mnogo egoizma i, bez sumnje, bar nešto malo poroka. Ne mogu a da im ne dam za pravo.

Posle sahrane otišao sam u kuđu u kojoj je moj otac proživeo svoje poslednje godine.Telo je bilo otkriveno pre nedelju dana. Po nameštaju i u uglovima soba nakupilo se nešto prašine; u ramu jednog prozora opazio sam paučinu. Vreme, to jest entropija, i sve te stvari polako su zaposedale ovo mesto. Frižider je bio prazan. U plakaru, u kuhinji, bile su uglavnom kesice sa gotovom hranom Weight Watchers, kutije aromatizovanih proteina, energetskih štapića. Tumarao sam besciljno po prizemlju, grickajući keksiš sa magnezijumom. U kotlarnici sam malo vozio sobni bicikl. Iako u poodmaklim sedamdesetim, moj otac je imao fizičku kondiciju daleko bolju od moje. Radio je gimnastiku svakog dana, jedan sat intenzivno, preplivavao bazen po dužini dvaput nedeljno. Vikendom je igrao tenis, vozio bicikl sa vršnjacima. Sreo sam ih nekolicinu u sali za sahrane. "Povukao nas je sve!" uzviknuo je jedan ginekolog. "Bio je deset godina stariji od nas, a na uzbrdici od dva kilometra gubili smo ga ceo minut iz vida." "Oče, oče", rekao sam sebi, "kako je velika bila tvoja taština." U levom uglu svog vidnog polja nazreo sam klupu za vežbanje grudnih mišića i haltere. Na čas sam uočio jednog kretena u šortsu - izboranog lica, mada, s druge strane, lica veoma nalik mome - kako naduvava prsa, beznadežno se trudeđi. "Oče", rekoh u sebi,"oče, sagradio si svoju kuću na pesku." Nisam prestajao da okrećem pedale ali sam bio sve zadihaniji, osećao već lagani bol u butinama. A bio sam tek na prvom nivou. Razmišljajući ponovo o ceremoniji postao sam svestan da sam ostavio izvanredan opšti utisak. Uvek sam glatko izbrijan, ramena su mi široka. Pošto sam oko tridesete godine počeo da ćelavim, odlučio sam da se šišam sasvim kratko. Obično nosim sivo odelo diskretne kravate, ne izgledam mnogo veselo. Sa svojom kratkom kosom, tankim okvirima naočara, namrštenim licem, naginjući lagano glavu da bih čuo miks hrišćanskih pogrebnih pesama, osećao sam se vrlo prijatno u toj situaciji - mnogo prijatnije nego na venčanju, na primer. Sahrane su, očigledno, moj fah. Prestao sam da okrećem pedale ilagano se iskašljao'. Noć je padala na okolna polja. Pored betonskog postolja sa ugrađenim kotlom uočavala se smeđa mrlja, nemarno oprana. Tamo su pronašli mog oca, razbijene lobanje, u šortsu i dukserici / love New York. Smrt je nastupila tri dana ranije, prema mišljenju pogrebnika. U krajnjem slučaju moglo bi se zaključiti da je u pitanju nesreća:mogao se okliznuti na mrlju od ulja, ili na ne znam šta drugo. Kad već govorim o tome, pod prostorije je bio savršeno suv, a lobanja probijena na više mesta. Malo mozga se razasulo po podu; više nego verovatno, u pitanju je bilo ubistvo. Kapetan Šomon, iz žandarmerije u Šerburu, trebalo je da uveče svrati do mene.


Platforma

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.