Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XXXII, XXXIII, XXXIV, XXXV)

Trideset drugo poglavlje 

       Dođe i utorak posle podne, a potom i posliepodne stade prelaziti u sumrak. Selo St. Petersburg još je uvek bilo u tuzi. Izgubljena se deca nisu našla. Javno su se za njih čitale molitve, a i mnoge su molitve pojedini molitelji izmolili potiho i iz sveg srca, no iz špilje još uvek nisu stizale dobre vesti. Tragači su većinom bili odustali od potrage i vratili se svakodnevnim poslovima rekavši kako je jasno da se deca više neće moći pronaći. Gospa se Thatcher teško razbolela i ležala u bunilu gotovo celo vreme. Govorilo se kako se čoveku srce para kada je čuje gde doziva kćer i vidi gde povremeno podiže glavu pa celu minutu osluškuje, a potom je opet s jaukom spušta. Tetku je Polly zahvatila neka smirena beživotnost, a seda joj je kosa bila gotovo posve pobeljela. U utorak je uvečerselo, tužno i bespomoćno, pošlo na počinak. 

      Oko ponoći pomamom se zvonjavom oglasiše seoska zvona i ulicama u času povrve napola odeven i izbezumljen svet vičući: »Probudite se! Probudite se! Našli su ih! Našli su ih!« Buci se pridružiše limene tave i rogovi, a seljani se zbiše u gomilu i krenuše prema reci. Onde naiđoše na decu u otvorenoj kočiji što su je vukli razdragani meštani, skupiše se oko njih i ispratiše ih putem u selo, veličanstveno ispunjajući glavnu ulicu uz gromoglasne povike »hura« što su se razlegali jedan za drugim. 

      U selu se zapališe sva svjetla: nitko se više ne vrati u postelju. Bila je to najveća noć što ju je ovo mestance ikada doživelo. Tokom je prvih pola sata kroz kuću suca Thatchera prošla cela povorka meštana, pa su svi čvrsto stezali i ljubili spašenu decu, stiskali ruku gospođi Thatcher, pokušavali nešto reći dok su im reči zastajale u grlu te izlazili iz kuće zalevajući pravom kišom suza sve oko sebe.

Sreća je tetke Polly bila potpuna, a gotovo je isto tolika bila i sreća gospođe Thatcher. Tek kada glasnik koji je s velikom vešću krenuo u špilju, preda poruku njezinu mužu, moći će se i ona osetiti potpuno sretnom. Tom je ležao na sofi okružen znatiželjnim slušateljstvom i pripovedao priču o čudesnoj pustolovini, usput u nju uplećući mnoštvo izvanrednih dopuna i kiteći je njima. Zaključio je opisujući kako je ostavio Becky i krenuo u istraživački pothvat. Kroz dva je hodnika dopro onoliko daleko koliko mu je to dopuštala zmajeva uzica, a trećim je išao dok se uzica nije posve napela i već se nameravao vratiti, kadli je u daljini nazro neku točkicu koja mu se učinila nalik na danje svetlo. Ispustio je uzicu i otpuzao onamo, provukao glavu i ramena kroz maleni otvor i ugledao široki Mississippi kako se valja ispod njega! Da je slučajno bila noć, ne bi bio video tu točkicu danjega svetla i ne bi više nikada pretraživao taj prolaz! Ispriča im kako se vratio po Becky i saopštio joj radosnu vest a ona mu je rekla da je ne muči takvim izmišljotinama jer je umorna i zna da će uskoro umreti, a i to i želi. Opisa kako se mučio da je uveri, kako je gotovo umrla od radosti kada je dopuzala do mesta s kojega je doista ugledala plavu tačkicu danjega svetla te kako se on najpre sam provukao kroz rupu, a onda i njoj pomogao da se izvuče. Onda su seli i zaplakali od sreće. Onuda su čamcem plovili neki ljudi pa ih je Tom zazvao, ispričao im u kakvu se stanju njih dvoje nalaze i koliko su izgladneli. Isprva ljudi ne poverovaše u tu sumanutu bajku »zato što je«, kako rekoše, »ovo mesto pet milja nizvodno od doline u kojoj se nalazi špilja«, a zatim ih ukrcaše i povezoše sa sobom do neke kuće, dadoše im večeru i pustiše ih da otpočinu do dva-tri sata nakon sumraka, a onda ih odvedoše kući.

     Još pre zore, prateći uzicu što su je tragači za sobom odmatali, nađoše glasnici u špilji suca Thatchera i šačicu ljudi koji su bili ostali s njim te im doneše veliku novost.

    Tri dana i noći provedenih u patnji i gladovanju nisu se mogli samo tako izbrisati, kao što Tom i Becky ubrzo otkriše. Celu sredu i četvrtak ostadoše vezani za postelju, a činilo se da svakim časkom postaju sve umorniji i iscrpljeniji. Tom se u četvrtak malo pridiže, u petak pođe u mesto, a u subotu je bio maltene zdrav kao i ranije, no Becky sve do nedelje ne izađe iz sobe, a nakon toga se doimala kao da je prebolela tešku bolest.

       Tom doznade da je Huck bolestan i pođe u petak da ga poseti, ali ga ne pustiše u prijateljevu sobu, baš kao ni u subotu ni u nedelju. Nakon toga ga počeše svaki dan puštati k Hucku, ali ga upozoriše da o svojoj pustolovini ništa ne govori i ne načinje uzbudljive predmete razgovora. Udovica Douglas stalno je bila u blizini pazeći da se on toga i pridržava. Kod kuće pak Tom doznade za događaj na Cardiff Hillu, kao i da je »odrpančevo« telo na kraju pronađeno u reci blizu pristaništa za skelu: verojatno se bio utopio pri pokušaju bega.

       Otprilike dvae nedelje nakon spasa iz špilje krenu Tom da obiđe Hucka koji je sada već bio dovoljno ojačao da može slušati i uzbudljive priče, a on mu je pak, kako je mislio, imao štošta zanimljiva ispričati. Put ga je vodio pored kuće suca Thatchera pa svrati da posjeti Becky. Sudac i neki njegovi prijatelji u svoj razgovor uključiše i Toma pa ga jedan od njih podrugljivo zapita bi li se rado opet spustio u špilju. Tom reče kako najverojatnije ne bi imao ništa protiv toga, a sudac će na to:

»Eh, Tome, ima još takvih kao ti, uopćšte u to ne sumnjam, ali smo se za to pobrinuli. Više se u toj špilji niko neće izgubiti.«

»Kako to?«

»Zato što sam pre dve nedelje dao velika ulazna vrata obložiti debelim gvođžem i zatvoriti ih trostrukom bravom, a ključeve ja čuvam.«

Tom problede kao krpa.

»Šta ti je, dečko? Hej, brzo ovamo! Dajte čašu vode!

Donesoše vode i poliše njome Toma po licu.

»Ah, sad ti je bolje. Štoa ti je bilo, Tome?«

»Oh, suče, u špilji je ostao Crvenokožac Joe!«

Trideset i treće poglavlje 

     U nekoliko se minuta ova vest proširi pa tucet čamaca krcatih ljudima krenu put McDougalove špilje, a za njima se otisnu i parna skela puna putnika. Tom se vozio u čamcu zajedno sa sucem Thatcherom.

     Kada otključaše vrata na ulazu u špilju, u nejasnom se polumraku što je unutra vladao pred njima ukaza žalostan prizor. Crvenokožac Joe ležao je ispružen na tlu, mrtav, lica priljubljena uz pukotinu ispod vrata, kao da mu je čeznutljivi pogled sve do poslednjeg trenutka bio uprt u svetlost i radost što su vladale u vanjskom svetu.

       Toma ovo potrese jer je iz vlastitoga iskustva znao koliko je ovaj nesretnik morao patiti. U njemu se bila probudila samilost, no svejedno ga prože i silan osećaj olakšanja i sigurnosti koji mu, u meri u kojoj to ranije nije u potpunosti cenio, otkri koliko se golem teret straha bio navalio na nj od dana kada je ono bio podigao glas optužujući ovoga krvoločnog otpadnika od društva.

      Lovački nož koji je pripadao Crvenokošcu Joeu, ležao je kraj njega, a sečivo mu je bilo slomljeno nadvoje. Veliku gredu na koju se naslanjao donji deo vrata, polutan je bio izdubao i prorezao mukotrpnim, a ujedno i uzaludnim trudom jer je s vanjske strane stanac kamen tvorio svojevrstan prag, a tu otpornu tvar nož nije uspieo ni načeti: oštetio se pri tome jedino nož. No, da i nije bilo te kamene prepreke, trud bi mu svejedno bio uzaludan jer se Crvenokožac Joe, čak i da je potpuno izrezao gredu, ne bi, onako ogroman, mogao provući ispod vrata, a to je i sam znao. Znači da je rupu dubio samo zato da nešto radi, samo zato da mu nekako prođe tegobno vreme, samo zato da nečim zabavi izmučenu dušu. U ovom prostoru na ulazu u pećinu obično se po pukotinama u stenju moglo naći i do pola tuceta nagorelih sveća što su ih tu ostavljali izletnici, no sada onde nije bilo nijedne. Zatočenik ih je bio pronašao i pojeo. Isto je tako uspeo uhvatiti i nekoliko šišmiša pa je i njih pojeo, ostavivši samo kandže. Jadni je nevoljnik bio na smrt izgladneo. Na jednom je mestu malo dalje odatle vekovima iz tla polako izrastao jedan stalagmit što su ga izgradile kapljice vode padajući sa stalaktita iznad njega. Zarobljenik je bio slomio stalagmit i na krnjadak stavio kamen u kojem je izdubao plitko udubljenje i hvatao dragocene kapi što su svake tri minute jedna po jedna padale u nj s jednoličnom tačnošću nalik na kucanje sata – kašika vode za dvadeset i četiri sata. Te su kapi kapale još i onda kada su egipatske piramide bile tek izgrađene, u doba kada je Troja pala, u času kada su udarani temelji Rima, u trenutku Hristova raspeća, u vreme kada je Osvajač osnivao Britansko carstvo, kada je Kolumbo plovio morem i kada je pokolj u Lexingtonu još bio »novost«. I sada kapaju, a kapaće još i onda kada sva ova zbivanja utonu u suton istorije i sumrak predaje i kada ih proguta mrkla noć zaborava. Ima li sve neki cilj i svrhu? Jesu li ove kapi pet hiljada godina strpljivo kapale zato da jednom mogu zadovoljiti potrebe ovoga kratkoekog ljudskog crva. I čeka li ih za idućih deset hiljada godina izvršenje još kakva važnog zadatka? Nije važno. Mnogo je, mnogo godina prošlo otkako je nesretni polutan izdubao taj kamen da u nj uhvati neprocenjive kapi, no do dana današnjega posetilac, kada krene u razgledavanje čuda u McDougalovoj špilji, najduže ostaje zagledan u taj dirljivi kamen i spore vodene kapi. Čaša Crvenokošca Joea prva je na popisu pećinskih znamenitosti pa joj po važnosti čak ni »Aladinov dvorac« nije ravan.

       Crvenokožac Joe pokopan je u blizini ulaza u špilju pa ljudi nagrnuše onamo čamcima i kolima, i to iz svih mesta, sa svih imanja i iz svih zaselaka u krugu od sedam milja, povedoše sa sobom decu i ponesoše svakojake hrane te priznadoše kako su se na pogrebu isto tako dobro zabavili kao i da su promatrali vešanje.

Zahvaljujući pogrebu, prekinu se daljnji postupak u vezi s nečim drugim – s molbom za pomilovanje Crvenokošca Joea upućenom guverneru. Molba se naveliko potpisivala, održano je mnogo plačljivih i leporečivih skupova, a izabran je i odbor sastavljen od budalastih ženskinja koje su se spremale da u dubokoj crnini vape pred guvernerom, preklinjući ga da postupi kao milosrdan magarac i baci pod noge dužnost Za Crvenokošca se Joea verovalo da je ubio petoricu meštana, ali šta s tim? Da je bio i sam sotona, svejedno bi se našlo dovoljno mlakonja spremnih da svoje ime nažvrljaju pod molbu za pomilovanje i da na nju još i proliju koju suzu iz večito pokvarenog i prošupljenog očnog vodovoda.

Sutradan ujutro nakon pogreba Tom povede Hucka na mirno mesto da o nečemu važnom porazgovaraju. Huck je do tada od Velšanina i udovice Douglas već bio doznao sve o Tomovoj pustolovini, ali mu Tom reče kako misli da ima još nešto što mu njih dvoje nisu ispričali, a on upravo o tome želi s njim razgovarati. Huckovo se lice rastuži i on reče:

       »Znam o čemu se radi. Uša’ si u broj dva i tamo nisi naša’ ništa osim viskija. Niko mi nije rekao da si to bio ti, al’ sam ja pogodio da si mora bit’ ti čim sam čuo za tu priču o viskiju. A zna’ sam i da nisi naša’ lovu jer bi mi inače na neki način javio, čak ako pred drugim nisi reka’ ni reči. Tom, nekako san oduvek zna’ da se tog plena nikad nećemo dočepat’.«

      »Pa, Huck, gostioničara nisam prijavio ja. I sam znaš da se u njegovoj gostionici ništa nije događalo one subote kad sam ja otišao na izlet. Sećaš se da si te noći ti trebao stražariti?«

     »Jes’, bome! Čini mi se ka’ da je to bilo pre god’nu dana. Bilo je to baš one noći kad sam Crvenokošca Joea sledio do udov’čine kuće.«

   »Sledio si ga?«

    »Da, al’ nikon ni reči o tome. Reka’ bi’ da okolo još ima Crvenokoščevi’ prijana, a ne bi’ hteo da se okome na mene pa da izvučem svoje. Da nije bilo mene, on bi sad već bio u Teksasu.«

      I Huck celu svoju pustolovinu u poverenju ispriča Tomu koji je do tada bio čuo samo o Velšaninovu učestvovavanju u njoj.

»E, pa«, reče Huck, odmah se vraćajući na glavno pitanje, »ko god da je drpio viski iz broja dva, drpio je i lovu. ‘Vako il’ ‘nako, izgleda mi da se s tim parama možemo oprostiti.«

»Huck, taj novac nikad nije ni bio u sobi broj dva!«

»Šta kažeš?« Huck je pažljivo promatrao Tomovo lice. »Tome, opet si ti parama uša’ u trag?«

»Huck, novac je u špilji!«

Hucku blesnuše oči.

»Tome, reci to još jedared!«

»Novac je u špilji!«

»Tome… majke ti… je l’ ti to meni ozbiljno il’ se šališ?«

»Najozbiljnije, Huck – nikad u životu nisam bio ozbiljniji. Ideš li sa mnom u špilju po taj novac? I pomoći ćeš mi da ga iznesemo?«

»Jašta da oću! Jasno, ako možemo doć’ do njeg’, a da usput ne zalutamo.«

»Možemo, Huck, i to bez trunčice opasnosti.«

»Ta ti valja! A zašto misliš da su pare…«

»Samo čekaj dok ne dođemo onamo, Huck. Ako ne nađemo novac, evo, daću ti svoj bubanj i sve što god imam na svetu. Ti bogha, sve ću ti dati.«

»U redu, vredi! Kad ćemo ‘namo?«

»Ovaj čas, ako se slažeš. Hoćeš li moći hodati?«

»Je l’ to daleko unutra u špilji? Ima neka tri-četri dana da ‘odam okolo, al’ me noge neće držat’ više od milje, Tome – bar mislim da neće.«

»Otprilike pet milja, ali tim putem bi pošao svako drugi osim mene, Huck, a postoji i daleko kraća prečica za koju samo ja znam. Čamcem ću te odvesti ravno onamo,Huck. Veslaću sam do onamo, a posle i natrag. Nećeš morati ni prstom mrdnuti.«

»’Ajmo onda odma’, Tome.«

»Može. Treba nam malo kruha i mesa, a ponećemo i lule, jednu-dve vrećice i dve-tri uzice za zmaja. I još nekoliko onih novih stvarčica koje zovu sumporače. Da samo znaš koliko sam puta tamo u špilji požalio što nemam bar jednu ili dve sa sobom.«

         Malo iza podneva dečaci posudiše čamčić nekoga meštanina kojega nije bilo u blizini i smesta se dadoše na put. Kada se nađoše na nekoliko milja ispod Pećinskog dola, Tom reče:

»Vidiš ovu strmu obalu, svugde je jednaka, celim putem od Pećinskog dola – nema kuća, nema drvenika, sve samo grmlje. A vidiš ono belo mesto, tamo gde se zemlja odronila? E, po tome sam zapamtio kamo treba ići. Tu ćemo se iskrcati.«

I pristadoše.

»A sad, Huck, odavde gde stojimo mogao bi štapom za pecanje dosegnuti do rupe kroz koju sam se izvukao iz špilje. Hajde, pokušaj je naći.«

Huck pretraži sve unaokolo, no ne nađe ništa. Tom ponosno zañđe u gustu rujevinu i reče:

»Evo, tu ti je to! Pogledaj, Huck: ovo ti je najskrovitija rupa u našem kraju. Samo nemoj nikom ni zucnuti o tome. Oduvek sam hteo postati razbojnik, ali sam znao da mi treba ovakvo skrovište i mučilo me pitanje gde da ga nađem. Sad ga imamo i držaćemo ga u tajnosti, a u tajnu ćemo uputiti samo Joea Harpera i Bena Rogersa zato što, naravno, moramo osnovati družinu ili u svemu tome neće biti nikakvog smisla. Družina Toma Sawyera – Huck, je li da sjajno zvuči?«

»Da, Tome, zbiljam sjajno. A koga ćemo mi na priliku pljačkat’?«

»Oh, koga stignemo. Iz zasede ćemo vrebati na ljude – to se uglavnom tako radi.«

»I ubijat’ i’?«

»Ne – ne uvek. Strpaćemo ih u špilju i tamo držati sve dok ne skupe otkupninu.«

»Šta je to?«

»Novac. Nateraš ih da skupe sve što mogu, i to od prijatelja, a onda ih držiš kod sebe godinu dana, pa ako se za to vreme otkupnina ne skupi, onda ih ubiješ. Tako se to radi. Samo se žene ne ubijaju. Žene možeš zatvoriti, ali ih ne smeš ubijati, a one su ti uvek krasne i bogate i strašno se boje. Onda im oduzmeš satove i sve ostalo, ali uvek moraš skinuti šešir i uljudno im se obraćati. Niko se ne ponaša tako pristojno kao razbojnici – to ima u svakoj knjizi. Pa se te žene zaljube u tebe i nakon nedelju-dva koje provedu u špilji, prestanu plakati, a onda ih se više nikako ne možeš rešiti. Izbaciš ih van, a one se okrenu na peti i vrate natrag. Tako ti je u svim knjigama.«

»Ma, Tome, to mu dođe zbilja lepo. Čak i bolje nego bit’ gusar.«

»Da, a donekle je i bolje jer je blizu kuće i cirkusa i svega ostalog.«

Dotle je već sve bilo spremno i dečaci se provukoše kroz rupu, pri čemu je Tom išao napred. Probiše se do suprotnoga kraja prokopa, a onda svezaše zmajeve uzice jednu za drugu, negde ih učvrstiše i pođoše dalje. Koraci ih uskoro dovedoše do poznatoga vrutka i Tom oseti kako mu celim telom prolaze hladni srsi. Pokaza Hucku ostatak dogorele sveće, grudicom ilovače pričvršćen o stenu, te mu opisa kako su on i Becky promatrali plamen gde treperi i izdiše.

         Dječaci su govorili sve tiše pa se na kraju stadoše došaptavati jer su im tišina i tmina tištale srce. Idući dalje, doskora uđoše u onu drugu galeriju kojom je svojevremeno bio prošao Tom pa krenuše njome sve dok ne stigoše do »skoka« U svetlu se sveća otkri da zapravo nije reč o ponoru, već samo o strmom brežuljku od ilovače, visokom nekih dvadeset-trideset stopa. Tom prošapta:

»A sad ću ti nešto pokazati, Huck.«

Podiže sveću uvis i reče:

»Pogledaj iza ugla što dalje možeš. Vidiš… tamo na onoj velikoj steni… nacrtano čađavim plamenom sveće.«

»Vidim krst, Tome!«

»E, pa to ti je onaj broj dva! ‘Ispod krsta’, sećaš se? A baš tamo sam vidieo Crvenokošca Joea kad je podigao sveću uvis, Huck!«

Huck se na tren zagleda u tajanstveni znak, a onda reče drhtavim glasom:

»Tome, ‘ajmo mi odavde!«

»Šta! A blago ćemo ostaviti?«

»Bome, pust’mo mi sve to! Oko njeg’ ti se mota Crvenokoščev duh, to ti je sasma sigurno!«

»Ma, ne, Huck, neće biti tako. Njegov duh obilazi mesto gde je Crvenokožac Joe umro – tamo kraj ulaza u špilju, pet milja daleko odavde.«

»Ne, Tome, nije t’ on tamo. Mota t’ se on oko para. Znaden ja kako se dusi ponašaju, a znadeš i ti.«

       Toma poče hvatati strah da je Huck u pravu. Zle mu slutnje obuzeše srce. No, čas zatim pade mu na um jedna misao:

»Čekaj malo, Huck, e, jesmo bedasti! Pa duh Crvenokošca Joea neće prići ni blizu mestu gdje ima neki krst!«

Bio je to jak dokaz, a i pokazao se uspešnim.

»Nisam na to ni mislie, Tome. Pravo kažeš. Prava je sreća za nas taj krst. Ajmo mi sić’ dole i potražit tu škrinju!«

       Tom pođe napred, pri silasku urezujući u ilovači nekakve grube stepenice. Huck pođe za njim. Iz malene su dvorane u kojoj je stajala velika stena vodila četiri hodnika od kojih dečaci tri bezuspešno pretražiše. U onome pak koji je bio najbliži podnožju stene nađoše maleno skrovište i u njemu ležaj načinjen od pokrivača, pa jednu staru naramenicu, nešto kožice od slanine i dobro oglodane kosti od dva-tri pileta. Sanduka s novcem, međutim, nije bilo. Dečaci pretražiše celo mesto uzduž i popreko, no uzalud. Tom reče:

»Rekao je ispod krsta. E, pa ovo je najbliže što može biti ispod krsta. Ispod same stene ne može biti jer je ona čvrsto usađena u tlo.«

Još jednom sve pretražiše, a onda obeshrabreno sedoše. Huck nije imao nikakav predloga, no Tom domalo reče:

»Čekaj malo, Huck, s jedne strane ove stene u ilovači se vide otisci nogu i loj od sveće, a s drugih strana toga nema. Kako to? Kladim se da je novac ipak ispod stene. Raskopaću ilovaču.«

»Tome, nisi se to tako lošoe setio!« reče Huck živnuvši.

       Tom smesta izvuče svoj pravi Barlow, ali ne iskopa ni četiri palca, kadli naleti na nešto drveno.

»Ej, Huck! Čuješ ti ovo?«

       Sada se i Huck prihvati kopanja i struganja. Uskoro otkopaše neke daske i ukloniše ih. Daske su skrivale prirodni procep što je vodio pod stenu. Tom virnu unutra i gurnu sveću što je dublje mogao ispod stene, no reče da ne vidi kraja pukotini te predloži da je istraže. Saže se i zavuče pod stenu: uzani se puteljak postupno spuštao. Tom je sledio njegovo vijuganje, najpre nadesno, pa potom nalevo, a Huck mu za petama.

        Prošavši jedan kratak zavoj, Tom povika:

»Nebesa, Huck, gle ti ovo!«

       Bila je to bome škrinja s blagom, spremljena u skrovitoj maloj udubini, zajedno s praznom bačvicom za barut, dva revolvera u kožnatim koricama, dva-tri para starih mokasina, kožnatim pojasom i još nešto odbačenih koještarija, sve već dobrano namočeno od vodenih kapi.

»Napokon smo ga našli!« reče Huck zaronivši rukom u potamnjele zlatnike. »Ajoj, Tome, pa mi smo bogati!«

»Huck, uvek sam bio uveren da ćemo ga naći. Ovo je naprosto prelepo da bi bilo istinito, ali bome smo ga našli! Čuj – nemojmo se ovde puno motati. Daj da ga izvučemo odavde. Čekaj da vidim mogu li podići sanduk.«

       Škrinja je težila oko pedeset funti. Tom ju je uspio podići, i to nakon mnogo naprezanja, ali je nikako ne bi bio mogao nositi.

»To sam i mislio«, reče on. »I ona dvojica su ga teško nosila onaj dan u ‘ukletoj kući’, primetio sam. Izgleda mi da sam dobro napravio što sam ponio one vrećice.«

Novac je uskoro bio u vrećicama pa ga dečaci odnesoše do stene s krstom.

»’Ajde da sad uzmemo i revorlvere i ostalo«, reče Huck.

»Ne, Huck, ostavit ćemo ih ovde. Ionako ćemo sve to trebati kad se dadnemo u razbojnike. Stalno ćemo ih ovdje držati, a tu ćemo prireñđivati i orgije. Ovo je skrovište pravo mesto za orgije.«

»A šta mu to dođu orgije?«

»Nemam pojma, ali razbojnici uvek priređuju orgije pa ćemo to morati i mi. Dođi, Huck, već smo dugo ovde unutra. Prilično je kasno, rekao bih. A ja sam i gladan. U čamcu ćemo nešto pojesti i popušiti koju.«

       Brzo se proveraše do grmlja rujevine, oprezno izviriše, videše da je zrak čist pa su doskora večerali i pušili u čamcu. Kada se sunce stalo kloniti prema obzoru, gurnuše čamac u vodu i dadoše se na put. Tom zavesla uz obalu, usput veselo čavrljajući s Huckom: sumrak se spuštao sporo pa se u gradiću iskrcaše malo iza mraka.

»A sada, Huck«, reče Tom, »sakrićemo novac u potkrovlju udovičine drvarnice, pa ću ja ujutro doći do tebe da izbrojimo novac i podelimo ga, a onda ćemo u šumi naći nekakvo mesto gdje ćemo ga spremiti na sigurno. Ti samo mirno lezi ovde u čamcu i pazi na lovu, a ja jurim po kolica Bennyja Taylora da ih dovučem ovamo. Začas sam natrag.«

       Nestade i brzo se vrati s kolicima, natovari obe vrećice na njih, preko vreća prebaci nekoliko starih krpa pa krenu vukući taj teret za sobom. Stigavši do Velšaninove kuće, dečaci stadoše da se odmore.

       Baš kada su se spremali da pođu dalje, Velšanin izađe pred njih i reče:

»Hej, ko je tamo?«

»Huck i Tom Sawyer.«

»Izvrsno! Dođite sa mnom, momci, čekali smo još samo na vas. Hajde, brže malo, potrčite – ja ću vam dovući ta kolica. E, pa, i nisu tako lagana kako izgledaju. Štoa to vozite? Cigle ili staro gvožđe?«

»Staro gvožđe«, reče Tom.

»I mislio sam tako. Momci u našem mestu radije će se izmučiti i potratiti svu silu vremena na skupljanje starog gvožđa za koje će u talionici dobiti tri četvrt dolara nego da poštenim poslom zarade dvaput toliko novaca. Ma, ljudi su takvi – hajde, brže,brže!«

      Dečake je zanimalo zašto moraju toliko žuriti.

»Pustite sad to. Videćete kad stignemo do udovice Douglas.«

Pomalo bojažljivo, jer je već odavno bio navikao da ga optužuju ni kriva ni dužna, Huck reče:

»Gospodine Jones, mi ama baš ništo nismo učin’li.«

Velšanin se nasmija. »E, ja ti o tome ništa ne znam, dragi moj Huck. Ama baš ništa. Pa zar se ti i udovica dobro ne slažete?«

»Da. Pa, u svakom slučaju ona dobro postupa sa mnom.«

»Onda je to u redu. Čega se bojiš?«

      Još i pre no što je u njegovu sporom umu to pitanje dobilo potpun odgovor, Huck se zajedno s Tomom nađe usred salona udovice Douglas. Gospodin Jones ostavi kolica pred vratima i uđe za njima. Prostorija je bila blistavo osvetljena, a onde se bilo okupilo sve što je u mestu išta značilo. Bili su ondje Thatcherovi, Harperovi, Rogersovi, tetka Polly, Sid, Mary, sveštenik, novinski urednik i još mnogi, mnogi drugi, a svi odeveni u svoje najbolje ruho. Udovica dočeka dvojicu dečaka onoliko srdačno koliko neko uopšte može srdačno dočekati dva ovakva stvora – potpuno umrljana ilovačom i lojem od sveće.

       Tetku Polly od stida obli grimizno rumenilo te se ona namršti i odmahnu glavom pri pogledu na Toma. Nikome, meñđutim, nije bilo tako neugodno kao dvojici dečaka.

      Gospodin Jones reče:

»Toma još nije bilo kod kuće pa sam od njega bio već i odustao, ali sam onda naleteo na njega i na Hucka ravno pred svojim vratima, a onda ih brže-bolje doveo ovamo.«

»I dobro ste učinili«, reče udovica. »Dođite sa mnom, dečaci .«

Odvede ih u jednu od spavaonica i reče im:

»Sada se operite i presvucite. Ovde su vam nova odela – košulje, čarape i sve ostalo.

Oba su Huckova – ne, ne trebaš mi zahvaljivati, Huck – gospodin Jones je kupio jedno, a ja drugo, ali će vam obojici pristajati. Obucite se. Čekaćemo vas, a vi siđite kada se pristojno uredite.«

Pa izađe.

Trideset i četvrto poglavlje 

Huck reče: »Tome, mogli bi mi kidnut’ da nañđemo kakav konop. Prozor i nije baš visoko od zemlje.«

»Koješta, zašto bismo trebali kidnuti?«

»Pa, nisanm ti ja naučio na ovol’ko sveta. Ne merem ti ja to podnet’. Tome, ne iđen ja dole.«

»Daj ne gnjavi! Nije to ništa. Meni to nimalo ne smeta. Samo se ti na mene osloni.«

Uto se pojavi Sid.

»Tome«, reče on, »tetica te čeka već celo poslepodne. Mary ti je pripremila nedeljno odelo i svi se pitaju šta je s tobom. Čuj, imaš li ti to loja i ilovače po odeći?«

»Vi, gospodine Siddy, gledajte svoja posla. Nego, kakva je to proslava?«

»To udovica priređuje jednu od onih svojih zabava. Ovaj put u čast Velšanina i njegovih sinova zbog toga što su joj one noći pomogli u nevolji. A čuj – ako te zanima, ima još nešto.«

»Šta to?«

»Pa, stari gospodin Jones namerava večeras ljudima tamo prirediti neko iznenađenje, ali je to tajna, tako sam danas čuo da je rekao tetici, ali mi izgleda da to sada više i nije baš tako velika tajna. Svi već znaju za to – pa i udovica, koliko god se pravi da ne zna. Gospodin Jones pošto-poto hoće da i Huck bude tamo – jer bez Hucka ne može otkriti tu svoju veliku tajnu, tako da znate!«

»Kakvu tajnu, Side?«

»O tome kako je Huck sledio razbojnike do udovičine kuće. Izgleda mi da je gospodin Jones nameravao sve zblenuti tim svojim velikim iznenađenjem, ali se kladim da će mu to pasti u vodu.«

Sid se sretno i zadovoljno zasmijucka.

»Side, jesi li se to ti izbrbljao?«

»Ma, nema veze ko se izbrbljao. Neko jest, šta ćeš više!«

»Side, u našem mestu postoji samo jedan stvor koji je dovoljno pokvaren da to napravi, a to si ti. Da si ti bio na Huckovom mestu, zbrisao bi niz brdo i nikom nikad ne bi ništa ni zucnuo o razbojnicima. Sposoban si samo za pokvarenost i ne možeš podneti kad se nekog hvali zato što je nešto napravio kako treba. Evo ti zato… i ne trebaš mi zahvaljivati, kako kaže udovica«, pri ovim rečima Tom opali Sidu jednu - dve za uho i s nekoliko ga udaraca nogom isprati do vrata. »A sad idi i tuži me tetici ako se usuđuješ pa ćeš sutra dobiti svoje!«

       Nekoliko su časaka kasnije, prilikom večere, udovičini gosti sedeli za velikim stolom, a tuce se dece, po običaju koji je u ono doba vladao u tom kraju, posadilo za manje pomoćne stolove u istoj prostoriji. U danom trenutku gospodin Jones održa svoj govorčić u kojem zahvali udovici na časti što ju je ukazala njemu i njegovim sinovima, ali reče i da tu ima još neko čija skromnost…

       I tako redom, i tako redom. Tajnu o Huckovu udelu u celoj pustolovini otkri na najlepši i najuzbudljiviji način kojemu je bio i inače vičan, no iznenađenje koje je time izazvao uglavnom je bilo hinjeno te ni izdaleka onako bučno i neobuzdano kakvo je moglo biti u sretnijim okolnostima. Udovica, međutim, prilično dobro odglumi zaprepaštenje te obasu Hucka tolikim pohvalama i tolikom zahvalnošću da on, zbog potpuno nepodnošljive nelagode što je postao metom svih pogleda i svačijih hvalospeva, gotovo i zaboravi na maltene nepodnošljivu nelagodu koju mu je pričinjalo novo odelo.

       Udovica reče kako joj je namera da Hucka primi pod svoj krov i dadne ga u školu, a ako se za to nađe novaca, pomoći će mu da pokrene kakav skroman posao. Sada je kucnuo Tomov čas. On reče:

»Hucku to nije potrebno! Huck je bogat!«

        Samo je zahvaljujući snažnom osloncu što ga je našlo u svojem dobrom odgoju prisutno društvo uspelo zatomiti opravdan i umestan smeh kojim bi inače dočekalo ovu zabavnu šalu. No, ćutnja je bila pomalo neugodna. Tom je prekinu:

»Huck ima novaca. Vi možda ne verujete u to, ali Huck ima gomilu para. Oh, nemojte se smeškati – sad ću vam pokazati. Samo časak pričekajte.«

       Tom izjuri kroz vrata. Uzvanici se sa smetenom znatiželjom zagledaše jedan u drugoga, a potom ispitivački u Hucka koji je ćutiao kao zaliven.

»Šta je Tomu, Side?« reče tetka Polly. »Taj dečko… ma, s njim nikad ne znaš na čemu si. No, tako nešto…

       Uto uđe Tom tegleći teške vreće pa tetka Polly ne dovrši rečenicu. Dečak istrese na sto gomilu žutih kovanica i reče:

»Eto, šta sam vam govorio? Pola je od ovoga Huckovo, a pola moje!«

       Od ovoga prizora svim prisutnima zastade dah. Svi se zabezeknuše i na tren niko i ne zucnu, a onda svi kao jedan zatražiše razjašnjenje. Tom reče da će im ga dati pa tako i učini. Priča je bila duga, no više nego zanimljiva. Jedva da je iko prekidao njezinu čaroliju. Kada Tom završi, reče gospodin Jones:

»Mislio sam da ću vas ovom prilikom uspeti malčice iznenaditi, ali se moje iznenađenje ne može ni usporediti s ovim. Rado priznajem da ga je ovo novo iznenađenje posve zasenilo.«

      Izbrojaše novac. Svota je nešto malo prelazila dvanaest hiljada dolara. Bilo je to više novaca no što ga je iko od prisutnih ikada video na hrpi, premda su neki od njih u nekretninama imali znatno veći imetak.

Trideset i peto poglavlje 

     Čitalac i sam može zamisliti kako je dobitak koji je Tomu i Hucku ovako pao s neba, podigao popriličnu prašinu u jadnom i bednom seocetu St. Petersburg. Da može postojati tako velika svota, i to u čistoj gotovini, bilo je teško i poverovati. O tome se govorilo, naklapalo i hvalilo na sva usta, sve dok se mnogima nije i pamet pomutila od nezdrava uzbuđenja. Svaka je »ukleta« kuća u St. Petersburgu i obližnjim selima rastavljena na delove, dasku po dasku, a temelji joj prekopani i isprevrtani u potrazi za skrivenim blagom – i nisu to učinili dečaci, već odrasli muškarci, među kojima je bilo i podosta ozbiljnih, neromantičnih muževa. Gde god bi se Tom i Huck pojavili, svi su im laskali, divili im se i zurili u njih. Dečaci nisu pamtili da su njihove primedbe ranije imale kakvu težinu, no sada im je svaka reč bila na visokoj ceni i dalje se ponavljala. Šta god bi učinili, na to se nekako gledalo kao na nešto značajno: očevidno su bili izgubili sposobnost da naprave i kažu sasvim obične stvari. Štaviše, nakon prekapanja po njihovoj prošlosti, otkriše se onde mnoga obiležja izrazite nadarenosti. U vezi s obojicom dečaka, seoske novine objaviše prikaze njihove biografije.

     Udovica Douglas uloži Huckov novac uz kamatu od šest posto, a na molbu tetke Polly sudac Thatcher isto tako postupi s Tomovim novcem. Svaki je od dvojice dečaka sada raspolagao prihodom koji je bio naprosto raskošan – po jedan dolar tokom cele godine za svaki radni dan, a pola dolara po nedelji. Tačno je toliko dobivao i svećštenik – ne, toliko mu je bilo obećano, ali nikada nije uspeo toliko i uterati. U ta je pak stara i skromna vremena dolar i četvrt nedeljno svakom dečaku bilo dovoljno za stan, hranu i školovanje, a od toga se još mogao i oblačiti i plaćati pranje veša.

      Sudac je Thatcher stekao o Tomu visoko mišljenje. Govorio je da neki običan dečako nikada ne bi uspeo njegovu kćer izbaviti iz špilje. Kada je Becky ocu, u strogom poverenju, ispričala kako je Tom u školi na sebe primio batine namenjene njoj, suca je to vidljivo ganulo, a kada se zauzela za to da se Tomu oprosti ta krupna laž zahvaljujući kojoj je Tom šibe s njezinih pleća prebacio na svoja, sudac u pravoj provali krasnorečivosti izjavi kako je to bila plemenita, velikodušna, širokogrudna laž – laž koja zavređuje da kroz istoriju korača uzdignute glave i rame uz rame s Georgeom Washingtonom i njegovom toliko hvaljenom istinom o sekiri. Becky se učini da joj otac još nikad nije delovao tako veličanstveno i uzvišeno kao u času dok je, hodajući po sobi i udarajući nogom, izgovarao ove reči. Odmah pođe do Toma i sve mu ispriča.

      Sudac se Thatcher nadao da će jednoga dana Toma videti kao velikog advokata ili slavnog vojskovođu. Rekao je da će se zauzeti za to da Toma prime u Državnu vojnu akademiju te da kasnije pohađa najbolje pravničke škole u zemlji tako da bude spreman za jedno ili drugo od ta dva zvanja odnosno za oba.

Hucka Finna njegovo bogatstvo i činjenica da je sada živeo pod krovom udovice Douglas uvedoše u društvo – ne, uvukoše ga, gurnuše ga u nj – a muke mu postadoše veće no što je mogao podneti.

       Udovičina ga je služinčad umivala i uređivala, češljala i četkala, a uveče ga otpremala u postelju, među odbojne plahte koje na sebi nisu imale ni jedne jedine mrljice ili traga nečistoće što bi ga mogao privinuti na srce i nazvati prijateljem. Morao je jesti viljuškom i nožem, morao se služiti ubrusom, čašom i tanjuirom, morao učiti molitve i ići u crkvu, morao govoriti tako ispravno da su mu reči postajale bljutave u ustima. Kamo go da se okrenuo, posvuda su ga rešetke i okovi civilizacije zasužnjivali i sputavali mu ruke i noge.

      Tri je nedelje hrabro podnosio svoj jad, a onda jednoga dana nestade. Četrdeset ga je osam sati udovica, u silnom očaju, posvuda tražila. I svi su se meštani duboko zabrinuli: tražili su ga uzduž i popreko, pretražili čak i dno reke. Trećega dana rano ujutro Tom Sawyer promućurno pronjuška među praznim starim bačvama kraj napuštene klaonice i onde pronađe begunca. Huck beše ovde prespavao i upravo je bio završio s doručkom koji se sastojao od nekih ukradenih ostataka hrane pa se sada udobno izvalio s lulom u ruci. Bio je neuredan i nepočešljan, obučen u iste stare dronjke u kojima se doimao tako slikovito u danima dok je još bio slobodan i sretan.

       Tom ga izvuče iz bačve, objasni mu kakvu je zbrku izazvao i uze ga nagovarati da se vrati kući. Huckovo lice izgubi smirenost i dobi utučen izraz. On reče:

»Nemoj mi to ni spominjat’, Tome. Pokuša’ sanm i ne iñde pa ne iñde. Nije to za me, Tome, nisam ja na to naučio. Udov’ca lepo postupa sa mnon, sušta dobrota, al’ ja ti ne mogu to podnet’. Ujutru me ćera da ustanen svaki dan u isto vreme, ćera me da se umivanm, a onda me još i češljaju sve u šesnaes’. Ne da mi spavat’ u šupi i moran nosit’ ono đavolje odelo koje mi samo smeta. Tome, kroz njeg kan’da ni mrva zraka ne mere proć’ i tako, a prokletinja je tako krasna da mereš u njoj ni sest’, ni leć’, a bome se ni negde izvalit’. Nisam se već spušć’o po podrumskin’ vratinm’ – ma, ka’ da su otad’ godine prošle, al’ zato moran ić’ u crkvu đe se samo znojim i preznojavanm, a one nesnosne propovedi ti ja ne podnosim! Ne smem vatat’ muve ni žvakat’ duvan i celu nedelju moranm u postolan’ ‘odat’. Udov’ca ti ide jist’ sve po zvonu, po zvonu ide u postelju i ustaje kad zvono zazvoni – sve ti je kod nje tako stra’otno po propisu da to živ čovek podnet’ ne mere.«

»Ali, Huck, svi tako rade.«

»Tome, mene ti to ni mrvu ne dira. Nisan ja svako i ne moren to podnet’. Stra’otno mi je bit’ tako vezan. A za klopu ne moraš brinut’ pa meni onda više i nije do njupe. Kad bi’ da oden na pecanje, moram je pitat’, kad bi da odenm na kupanje, moranm je pitat’ – đavo ga izija, za sve je moram pitat’. A moram još i govorit’ tako pristojno da je to grozno – ja ti svaki dan odenm na tavan i malo se onde izvičen, tek tol’ko, Tome, da osetim kako je od tog u ustim’, inače bi krepa’. Udov’ca mi ne da pušit’, ne da mi vikat’, ne da mi zevat’, ne da mi se protezat’ ni češat’ se pred drugim…«

       A onda iz njega provališe ogorčenost i jad: »I Bog te maz’o, celo vreme se moli! Take ženskinje ja ti nikad nisanm video! Morao sanm da kidnem Tome, naprosto san mora’. A sad će počet’ i škola pa ću još i to morat’ – e, pa, Tome, to neću podnet’. Vid’ ‘vamo, Tome, bit’bogat nije baš tako sjajno kako se priča. Samo ti se valja brinit’ i brinit’, patit’ i poatit’, a cielo vreme bi voleo da umrem’. U ovoj robi je meni lepo ‘odat’, u ovomu buretu je meni lepo spavat’i više i’ neću napuštat’. Tome, ništa se od tog ne bi dogod’lo da nisan ima’ onaj novac. Evo, uzmi ti moj deo skupa s tvojin pa mi moreš samo tu i tamo dat desetaka – ne prečesto jer se meni živo fućka za ono za što se ne treba ni mrvu pomučit’, a ti samo nagovori udov’cu da me pusti.«

»Oh, Huck, pa znaš da to ne mogu napraviti. Ne bi bilo pošteno, a osim toga, ako još malo pokušaš, s vremenom će ti se takav život i svideti.«

»Svideti! Da, isto kako mi se sviđa predugo sedeti na užaritoj peći. Ne, Tome, ne želinm bit’ bogat i ne želim živet’ u onim vražjin zagušljivin kućam’. Meni se sviđaju šuma, reka i bačve pa ću se nji’ i držat’. Đavo ti sreću odneo! Baš kad smo sve pripravili da možemo poć’ robit’, dođe ti ovaka prokleta glupost i sve ti pokvari!«

Tom uhvati zgodu…

»Pazi ovamo, Huck, to što sam bogat, meni ništa neće smetati da odem u razbojnike.«

»Ma nemoj mi reć’! Oh, kamo lepe sreće… ti to zbiljam i ozbiljno govoriš, Tome?«

»Ozbiljno kao što ovde sedim. Ali, Huck, znaš, ne možemo te primiti u družinu ako ne budeš pristojan i ugledan.«

Huckova radost splasnu.

»Ne morete me primit’ u druž’nu, Tome? A u gusare si me primio?«

»Da, ali to nije isto. Razbojnik ti je nešto mnogo više od gusara – onako gledano. U većini zemalja razbojnici pripadaju strašno visokom plemstvu –vojvodama i njima sličnim.«

»Tome, pa uvek smo bili prijateji? Ne’š me valjda isključit’, a, Tome? Pa ne’š mi to uradit’, Tome, je l’ da ne’š?«

»Huck, ne bih želeo i ne želim to učiniti, ali što će ljudi reći? Pa svi će reći: ‘Hm! Razbojnička družina Toma Sawyera! Svakakvih mamlaza ima u njoj!’ A misliće na tebe Huck. Tebi to ne bi bilo drago, a bome ni meni.«

Huck je neko vreme ćutao boreći se sam sa sobom. Napokon reče:

»U redu stvar, Tome, vrat’t ću se udov’ci na mesec i primiti se posla da vidim ‘oćul’ to moć’ podnet’ – samo ako mi ti dopustiš da uđem u družinu.«

»Dobro, Huck, važi! Hajde sa mnom, stari, pa ću ja zamoliti udovicu da malo popusti.«

»Zbilja ‘oćeš, Tome, zbilja? Baš krasno. Ako ‘oće samo mrvu popustit’ u najgori stra’otan’, ja ću pušit’ i psovat’ di me ni’ko ne vidi i ne čuje pa ću već to nekako progurat’ il’ ću svisnut’. Kad ćeš ti počet’ sazivat’ druž’nu i dat’ se u razbojnike?«

»Oh, smesta. Možda ćemo još noćas skupiti dečake i obaviti posvećenje.«

»Šta ć’mo to obavit’?«

»Posvećenje.«

»A šta ti je to na priliku?«

»To ti je kad se zakuneš da ćemo se držati jedan uz drugog i da nikad nećemo odati tajne naše družine, pa da nas seckaju na sitne komadiće, a ako ko naudi nekom iz družine, ubićemo i njega i celu njegovu porodicu.«

»Predivno – ma, baš predivno, Tome, šta da t’ pričam.«

»Bome jest. A zakletvu moramo obaviti u ponoć, na najusamljenijem i najstrašnijem mestu što ga igde možeš naći – najbolje u nekoj ‘ukletoj’ kući, ali su one sada sve porušene.«

»Pa, ponoć svejedno vredi, Tome.«

»E, to da. A moraš se i zakleti i krvlju se potpisati.«

»Ma, to t’ je prava stvar! Mil’oun puta bolje neg’ bit’ gusar. Od udov’ce neću ni mrdnit’ pa makar i crk’o, a ako jedared ispanen razbojnik nad razbojnic’ma pa izađenm na glas, izgleda mi da će se i ona ponosit’ što me sad izvukla iz blata.«

Zaključak 

     Ovako se završava ova priča. Kako je to samo priča o dečaku, ovde se i mora zaustaviti: pripovedanje se ne bi moglo nastaviti, a da ne pređe u priču o odraslom čoveku. Kada neko piše roman o odraslim ljudima, tačno zna gde mora prekinuti – to jest, kada dođe do venčanja, no kada piše o mladeži, mora stati tamo gde mu se to učini najbolje.

     Likovi koji se u ovoj knjizi pojavljuju, većinom i danas žive, i to kao uspešni i sretni ljudi. Jednoga će se dana možda pokazati kako bi se isplatilo opet prihvatiti pripoedanja o tim dečacima i devojčicama te pokazati u kakve su muškarce i žene izrasli: najmudrije će, prema tome, biti da za sada ne odajemo ništa o tom razdoblju u njihovom životu.

- KRAJ -

Erich Maria Remarque, Na zapadu ništa novo

 

 Ova knjiga nije ni optužba ni ispovest. 

Ona je samo pokušaj da se da obaveštenje 

o jednoj generaciji razorenoj ratom, 

iako je umakla njegovim granatama.

 

     Nalazimo se devet kilometara iza linije fronta. Juče nam je došla smena. Sad su nam želuci prepuni belog graha s govedinom, pa smo zadovoljni i siti. Štaviše. svako od nas mogao je da dobije još po jednu punu porciju za večeru; pored toga imamo i dvostruko sledovanje kobasica i kruha, a to zaista vredi. Tako nešto nam se već odavno nije desilo. Kuhvar, čija je glava crvena kao rajčica, ide dotle da nam čak nudi jelo; svima koji prolaze maše kutljačom i obilato sipa. Potpuno je očajan jer ne zna kako da razdeli sve što ima u kazanu. Tjaden i Müller pronašli su nekakve umivaonike i napunili ih do vrha. Za rezervu. Tjaden to čini zato što je proždrljiv, a Müller iz opreza. Nikome nije jasno gde sve to Tjaden strpa. On je bio i ostaje sušena haringa. 

     Ali je najslavnije to što smo dobili dvostruko sledovanje duvana. Svakome je pripalo po deset cigara, dvadeset cigareta i dva paklića duvana za žvakanje, što je sasvim pristojno. Ja sam svoj duhvan za žvakanje zamenio s Katczinskym za cigarete, tako da sad imam četrdeset komada. Za jedan dan to je potpuno dovoljno.

Pravo rečeno, sve to i nije bilo namenjeno nama. Nisu Prussi tako izdašni. Za sve treba da zahvalimo jednoj grešci.

      Pre četrnaest dana smenili smo drugove iz prve linije. Na odseku je bilo prilično mirno, pa je intendant primio pred naš povratak uobičajenu količinu hrane i pripremio jelo za četu od sto pedeset ljudi. Ali baš poslednjeg dana engleska teška artiljerija bombardovala je neprekidno naš položaj, tako da smo pretrpeli ogromne gubitke i vratili se samo sa osamdeset ljudi.

       Povukli smo se u toku noći. Odmah smo legli da se najpre pošteno ispavamo. Katczinsky ima pravo: rat ne bi bio tako strašan samo kad bi se moglo više spavati. O spavanju u prvoj liniji nema ni govora, a četrnaest dana je dugo vreme.

Tek negde oko podne izmileli smo iz baraka. Pola sata kasnije svi smo već prihvatili porcije i okupili se oko kazana iz koga se širio mastan i primamljiv miris. Prve su, naravno, bile gladnice: mali Albert Kropp, najbistriji među nama, koji je zbog toga tek desetar; Müller V, koji još jednako vuče sobom školske udžbenike i mašta o polaganju ispita u skraćenom roku, i za vreme artiljerijske vatre buba pravila iz fizike; Leer, s dugom bradom, koji ima naročitu naklonost prema devojkama iz oficirskih bordela, i koji tvrdi da, prema armijskoj naredbi, one moraju dnose svilene košulje i obavezno se kupaju pred dolazak gostiju s kapetanskim činom pa naviše; četvrti sam ja, Paul Bäumer. Sva četvorica smo devetnaestogodišnjaci i sva četvorica smo iz istog razreda otišli pravo u rat.

Iza nas su naši prijatelji: mršavi bravar Tjaden, naših godina, najveći proždrljivac u četi. Kad počinje da jede, on je tanak kao čačkalica, a kad završava, liči na trudnu stenicu. Haie Westhus tresetar, i on devetnaestogodišnjak, kome vekna tako utone u šaku da bi slobodno mogao upitati: „Čik pogodite šta držim!" Detering, poljodelac, koji misli samo na svoju zemlju i svoju ženu; najzad, Stanislaus Katczinsky, vođa naše grupe, žilav, prepreden, dovitljiv četrdesetogodišnjak, zemljana lica i plavih očiju, s opuštenim ramenima i izvanrednom sposobnošću da namiriše opasnost, dobro jelo i priliku da zabuši.

        Naša grupa je na čelu stroja pred kazanom. Postajemo nestrpljivi jer kuhar još stoji i nešto bezazleno čeka.

Katczinsky mu najzad dovikuje:

— Pa, otvaraj već jednom tu krčmu, Heinrich! Zar ne vidiš da je grah gotov.

Kuhvar sanjivo vrti glavom:

— Prvo se svi skupite.

Tjaden se ceri:

— Svi smo tu.

Podoficir još ne shvata o čemu se radi:

— Da ne biste hteli! A gde su ostali?

— Njima ti danas ne deliš sledovanje. Poljska bolnica i zajedničke grobnice.

Kuvar je kao smlaćen kad saznaje šta se dogodilo. Kolena mu klecaju:

— A ja sam kuhao za sto pedeset.

Kropp ga mune u rebra:

— Najzad ćemo se jednom najesti. Hajde, počinji!

Tjadenu najednom postaje nešto jasno. Njegovo šiljasto mišje lice počinje da blista, oči se lukavo smanjuju, obrazi drhte. Primiče se kuvaru:

— Pa, čoveče, onda si ti sledovao i kruh za sto pedeset ljudi, a?

Još uzbuđen i ne shvatajući, podoficir potvrđuje.

Tjaden ga hvata za koporan:

— I kobasice?

Patlidžanska glava opet potvrđuje. Tjadenu cvokoću vilice: i duvan?

— Da, sve.

Tjaden se okreće blistajući:

— Grom i pakao, to znači biti sretnik! Sve je to, onda, za nas! Svako dobija ... čekaj... tako je, točno po dve porcije.

Ali u tom času patlidžan dolazi sebi i izjavljuje:

— To ne može!

Svi smo živnuli i primakli se bliže.

— A zašto ne, tikvane? — pita Katczinsky.

— Ono što ide za sto pedeset ne ide za osamdeset

— To ćemo ti pokazati — gunđa Müller.

— Jelo još i nekako, ali ostalo sledovanje izdajem samo za osamdeset— uzjoguni se patlidžan.

Katczinsky planu:

— Ti bi, kanda, da budeš smenjen, a? Nisi sledovao za osamdeset, nego za drugu četu, i gotovo! To ćeš nam i podeliti. Mi smo druga četa.

      Stajali smo preteći. Nikako ga nismo trpeli: zahvaljujući njemu već smo više puta na položaju dobijali jelo sasvim kasno, a uz to i hladno, jer čim bi palo nekoliko granata, on nije smieo da se s kazanom približi rovovima, pa su drugovi koji su nosili jelo morali da prelaze mnogo duži put nego oni iz drugih četa. Bulcke iz prve čete bio je mnogo bolji. Istina, bio je debeo kao hrčak, ali je vukao kazan do prve linije ako je bilo potrebno.

      Bili smo dobro naoštreni i moglo je baš da zagusti da se nije pojavio komandir čete. Pošto je saznao oko čega se prepiremo, samo je rekao:

— Da juče smo imali velike gubitke... — I pogledao u kazan. — Čini mi se da je grah dobar.

Patlidžan klima glavom:

    Potporučnik nas gleda. On zna šta mislimo. On zna mnogo štošta jer je skoro odrastao među nama. U četu je došao kao kaplar. Još jednom otkloni kazan i pomirisa, a onda, odlazeći, reče:

— Donesi i meni pun tanjur. I razdeli celo sledovanje. Neće škoditi.

Patlidžan pravi glupo lice, dok Tjaden skakuće oko njega:

— Šta ti gubiš? Pravi se momak k'o da je komora njegova. A sad počinji, matori štakore, i pripazi da ne pogrešiš u brojanju.

— Crk'o dabogda! — zafrkta patlidžan.

     Došlo mu je da pukne od muke, jer takve stvari nisu ulazile u njegovu glavu i nikako nije shvatao šta se događa. I kao da pokazuje kako mu je sad sve sasvim svejedno, deli nam još povrh svega po pola funte veštačkog meda.

     Danas je zaista dobar dan. Čak smo i poštu primili; gotovo svi smo dobili pokoje pismo i novine. Lagano odlazimo na livadu iza baraka. Kropp nosi pod miškom poklopac bureta za margarin.

     S desne strane livade podignut je opšti klozet s krovom, velik i solidan. Ali tako nešto je za remce koji još nisu naučeni da iz svake stvari izvlače korist. Mi tražimo nešto bolje. Naime, svuda po ledini nalazimo razbacane sandučiće za pojedinačno obavljanje iste radnje. Sandučići su čvrsti, čisti, napravljeni od dasaka, dobro uglavljeni, sa besprekornim udobnim sedalom. Sa strane imaju ručice pa se mogu i prenositi.

    Postavljamo tri sandučića u krug i udobno se smeštamo. Bar dva sata nećemo ustajati.

     Sećam se kako nam je, dok smo bili regruti, isprva bilo neprijatno da idemo u zajednički nužnik. Tu nema pregrada, pa po dvadeset ljudi čuče jedan do drugoga, kao u vozu. Svi se mogu obuhvatiti jednim pogledom, vojnik treba da je uvek pod nadzorom.

    Ali otada smo naučili mnogo više nego što je savlađivanje to malo srama. S vremenom smo videli i štošta drugo.

    Ovde, na čistom vazduhu, takva stvar je pravo uživanje. Ja danas ne mogu da shvatim zašto smo se ranije uvek sramili toga; sve je to isto tako prirodno kao što je jelo i piće. I možda uopšte ne bi trebalo ni govoriti o tome da te stvari nisu za nas vrlo važne, pa čak i još nove, ostalima je to već odavno nešto što se samo po sebi razume.

     Vojnik poznaje svoj želudac i svoje varenje bolje nego svi drugi ljudi.Tri četvrtine njegovih izraza potiču odatle i bilo izraz njegovog veselja bilo najdubljeg gnjeva, crpu iz njega svoju živost i boju. Drukčije se ne može izraziti tako jasno i razumljivo. Naši ukućani i naši profesori čudiće se kad se vratimo domovima, ali ovde je to opšti jezik.

Za nas su te radnje ponovo dobile karakter nevinosti zato što se moraju javno obavljati. I ne samo to: one su, takve kakve su, potpuno razumljive, tako da se njihovo udobno obavljanje ceni koliko i, recimo, solidno i lepo izveden „grand bez četiri" u kartanju, na nekom mestu gde se ne treba bojati granata. Nije bez razloga za svakojaka naklapanja stvoren izraz „klozetska priča"; klozeti su mesta za ogovaranje i zamena za pozadinske kavanske intrige.

U ovom trenutku osećamo se prijatnije nego u bilo kakvom luksuznom nužniku s pločicama. Tamo može da bude samo higijenski; ovde je lepo.

To su časovi divne bezbrižnosti. Iznad nas plavo nebo. Na horizontu lebde živo obasjani žuti izviđački baloni i beličasti oblačići šrapnela. Pokatkad, kad se ustreme na neki avion, sukne u nebo čitav snop.

Front diše kao udaljena grmljavina. Zujanje bumbara već ga nadjačava.

Oko nas je rascvetana livada. Nežne vlati trave lelujaju se, beli leptiri proleću kao opijeni i lebde u mlakom i mekom povetarcu poznog leta. Mi čitamo pisma i novine, i pušimo; skinuli smo kape i stavili ih kraj sebe, pa se vetar igra našom kosom, našim rečima i našim mislima.

Tri sandučića na kojima sedimo nalaze se usred sjajnog i crvenog maka.

Poklopac s bureta za margarin stavljamo na kolena. To nam je dobar talon za skat. Kropp je poneo karte. Za svakim „nuluverom" dolazi po jedna partija „šiberamša". Tako bi se moglo večito sedeti.

Iz barake dopire zvuk harmonike. S vremena na vrieme spustimo karte i pogledamo se. Onda neko progovori: „Deco, deco ..." ili: „Moglo je da se gadno okrene..." — i za trenutak utonemo u ćutnju. Obuhvata nas ono silno, skriveno osećanje koje je u svakom od nas i za koje ne treba mnogo reči. Nije mnogo trebalo i lako se moglo dogoditi da danas ne sedimo na ovim sandučićima. I zato je sve to za nas novo i jako: crveni mak, dobro jelo, cigarete i letnji povetarac.

— Da li je neko još koji put vidio Kemmericha? — pita Kropp.

— Leži u St. Josephu — kažem ja.

Müller kaže da je ranjen u butinu, a to je dobar razlog za jedan odlazak do kuće. Odlučujemo da ga popodne posetimo. Kropp vadi nekakvo pismo:

— Pozdravlja vas Kantorek.

Smijemo se. Müller baca cigaretu i kaže:

— Volieo bih da je ovde.

Kantorek je bio naš razredni starešina, strog, žgoljav, s mišjim licem i sivim redengotom. Bio je otprilike iste visine kao i podoficir Himmelstoss, zvani „užas Klosterberga". Smešno je, uostalom, to što sve nedaće u svetu dolaze uglavnom od malih ljudi; oni su mnogo energičniji i netrpeljiviji od visokih. Uvek sam vodio računa o tome da ne padnem u četu s komandirom malog rasta; oni su u većini slučajeva gadne krvopije

Na satovima gimnastike Kantorek nam je toliko govorio i propovedao dok nismo svi zajedno, ceo razred, krenuli s njim na čelu u okružnu regrutnu komandu i prijavili se. I sad ga vidim kako nas strelja pogledom kroz naočari i uzbuđeno govori:

„Vi idete svi, drugovi, zar ne?"

Odgojitelji takve vrste drže svoja osećanja uvek pripravna u džepu na prsluku; i koriste ih u svakoj prilici, kao lekcije. Ali mi onda još nismo razmišljali o tome.

Istina, jedan od nas se dvoumio i oklevao da pođe s nama. Bio je to Joseph Behm, debeljuškast, dobroćudan dečko. Ipak je popustio, jer nije imao drugog izlaza. Verovatno da su i mnogi drugi mislili kao on, ali ko bi se mogao izdvojiti u to vreme kad je reč „kukavica" lako letela i s roditeljskih usana. Niko nije ni slutio šta će se sve posle dogoditi. Najrazumniji su, ipak, bili siromašni ljudi koji su od samog početka smatrali rat za nesreću, dok imućniji građani nisu krili radost, mada je njima, prije nego ikome drugom, trebalo da bude jasno kakve će biti njegove posledice.

Katczinsky veli da je tome uzrok naš odgoj, koji zaglupljuje. A ono što Katcz kaže dobro je smišljeno.

Behm je, začudo, pao među prvima. Pri jednom jurišu dobio je metak među oči i mi smo ga ostavili verujući da je mrtav. A nismo ga mogli poneti jer smo na brzinu odstupili. Popodne smo čuli kako nas doziva i videli ga kako puzi. Pre toga bio je samo u nesvesti. Kako je bio oslepljen i izbezumljen od bola, nije tražio zaklone, tako da su ga ubili pre no što je iko od nas mogao da mu priđe.

Kantorek, naravno, ne može biti odgovoran za to, jer dokle bismo došli ako bi se i tako nešto moglo nazvati krivicom. Pa bilo je hiljadu Kantoreka i svi su oni verovali da čine najbolje što mogu, onako kako im je to bilo najzgodnije.

Ali za nas baš u tome leži njihovo bankrotstvo.

Trebalo je da oni budu ti koji će nama, osamnaestogodišnjacima, biti posrednici i vodiči u zrelost, u svet rada i dužnosti, kulture i napretka, u budućnost. Mi smo ih ismeavali ponekad i voleli da im podvaljujemo, ali smo, u suštini, verovali u njih. Uz pojam autoriteta, čiji su oni bili nosioci, mi smo u sebi vezivali dublje razumevanje i više ljudskog saznanja. Ali prvi leš koji smo ugledali zbrisao je to uverenje. Bili smo prinuđeni da saznamo da su naše godine bile poštenije od njihovih; oni su nas nadmašivali samo rečima i veštinom. Prva topovska kanonada otkrila je našu zabludu i uništila onaj pogled na svet kome su nas oni učili.

I dok su oni pisali i propovedali, mi smo gledali bolnice i ljude na samrti; dok su oni služenje državi isticali kao nešto najviše, mi smo već saznali da je strah od smrti najjači. Mi nismo zbog toga postali ni buntovnici ni dezerteri ni kukavice, oni su vrlo lako izgovarali te reči, mi smo voleli svoju domovinu kao i oni, u svakom jurišu smo hrabro išli napred. Ali smo već umeli da pravimo razliku i naučili se da gledamo. I videli smo da od njihovog sveta nije ostalo ni traga. Odjednom smo ostali strahovito usamljeni, sami smo morali da se borimo sa svima.

Pre no što smo krenuli Kemmerichu, spakovali smo njegove stvari: one će mu na putu dobro doći.

U poljskoj bolnici je velika gužva. Kao i obično, oseća se zadah karbola, truljenja i znoja. U barakama se čovek navikne na mnoge stvari, ali ovde, i pored svega, ima od čega da se onesvesti. Na nekoliko mesta raspitujemo se za Kemmericha; on leži u jednom odeljenju i očekuje nas s nejakim izrazom radosti i nemoćnim uzbuđenjem. Dok je bio u nesvesti, ukrali su mu sat.

Müller maše glavom.

— Uvek sam ti govorio da tako dobar sat ne treba nositi sobom.

Müller je priličan neotesanko i voli da podseća ljude. Inače bi ćutao, jer svi vidimo da Kemmerich neće izaći živ iz te sobe. Malo je važno da li će naći svoj sat. Najviše što bi se moglo učiniti to je poslati ga njegovoj kući.

— Pa, kako je, Franz? — pita Kropp.

Kemmerich opušta glavu:

— Eto ... Samo me noge prokleto bole.

Pogledamo njegov krevet. Kemmerichova noga leži pod žičanim bandažem, iznad koga se izdigao pokrivač. Munem Müllera u cevanicu, jer je on u stanju da Kemmerichu kaže ono što smo već napolju saznali od bolničara: da više nema noge. Amputirana mu je. On jezivo izgleda, žut je i pepeljast; na licu su mu urezane one čudne crte koje su nam tako dobro poznate, jer smo ih videli već stotinu puta. Pravo rečeno, to i nisu crte, to su pre znaci. Pod kožom više ne kuca život, on je potisnut do krajnjih ivica tela; smrt dela u unutrašnjosti organizma, već vlada u njegovim očima. To je još ostalo od našeg druga Kemmericha, koji je nedavno s nama pržio konjsko meso i čučao po ljevkovima od granata. To je još uvek on, ali opet i nije on. Njegov lik je izbrisan i neodređen, kao fotografska ploča kojom se dvaput snimalo. Čak i njegov glas podseća na pepeo.

Sećam se našeg polaska na front. Njegova majka, dobrodušna i debela žena, ispratila ga je do stanice. Stalno je plakala. Lice joj je bilo naduveno i otečeno. Kemmerich se pomalo stideo, jer se ona od svih najslabije držala i prosto tonula u salu i vodi. Onda je baš mene izabrala: svaki čas me hvatala za ruku i preklinjala me da pazim na Franza kad budemo na frontu. On je zaista imao pravo dečije lice i tako nežne kosti da je posle četiri nedelje nošenja ranca dobio ravna stopala. Ali kako se u ratu može paziti na nekoga!

— Sad ćeš ti kući! — kaže Kropp. — Inače bi čekao najmanje tri, četiri meseca na odsustvo.

Kemmerich potvrđuje glavom. Teško mi je da gledam njegove ruke. Kao da su voštane: pod noktima je naslagana rovovska prljavština plavkastocrna, kao otrov. Mislim na to kako će njegovi nokti, kao kakva fantastična podzemna biljka, nastaviti da rastu dugo pošto Kemmerich više ne bude disao; vidim to pred sobom: oni se grče kao spirale vadičepa i neprekidno rastu zajedno s kosom na lubanji koja se raspada, kao trava na plodnoj zemlji, baš isto kao trava. Kako je to moguće?

Müller se naginje:

— Doneli smo ti stvari, Franz.

Kemmerich načini znak rukom:

— Metni ih pod krevet.

Müller to uradi. Kemmerich se ponovo vraća na svoj sat. Kako da ga umirimo a ne izazovemo sumnju u njemu? Müller se pojavljuje sa parom avijatičarskih čizama u rukama. To je divna engleska obuća od mekane žute kože, koja dopire skoro do kolena i vezuje se do vrha. Stvar na kojoj se može pozavideti. Müller ih posmatra s divljenjem. Potom prinosi njihove đonove svojim otrcanim cokulama i pita:

— Hoćeš li poneti čizme, Franz?

Sva trojica imamo istu misao. Čak i ako bi ozdravio, mogao bi da upotrebljava samo jednu; za njega su, prema tome, one bez vrednosti. A u ovakvoj situaciji bila bi šteta da ostanu ovde, jer će ih bolničari, naravno, dići čim on umre.

Müller nastavlja:

— Nećeš da ih ostaviš? Kemmerich neće. To je najbolje što ima.

Da se trampimo? — produžuje Müller. — Ovde, na frontu, mogu da posluže.

Kemmerich neće ni da čuje. Munem Müllera u nogu. Oklevajući, on najzad vraća pod krevet te lepe čizme.

Progovorimo još nekoliko reči pa se oprostimo od svog druga.

— Sretno, Franz!

Ja mu obećavam da ću navratiti i sutra. I Müller pristaje uz mene. On misli na čizme i hoće da su mu na oku.

Kemmerich uzdiše. U groznici je. U hodniku zaustavljamo jednog bolničara i tražimo da Kemmerichu da jednu inekciju.

On odbije:

— Kad bismo svima redom dali morfijum, trebalo bi nam ga burićima...

— Ti si, valjda, ovde da služiš samo oficire! — kaže Kropp s mržnjom.

Hitro intervenišem, počevši s cigaretom za bolničara. On uzima i ja ga pitam:

— Uostalom, možda ne smeš da daješ inekcije?

Moje pitanje ga pogađa.

— Što me pitate ako ne verujete.

Stavim mu u ruku još nekoliko cigareta.

— Učini nam ...

— Pa, neka bude — kaže on.

Kropp ga prati, jer nema poverenja u njega, i hoće da vidi šta će bolničar da uradi. Čekamo ga napolju.

Müller se opet vraća na čizme:

— Taman su za mene. S ovim čamcima stalno dobijam žuljeve. Veruješ li da će izdržati do sutra, posle zanimanja? Ako noćas ode, zbogom čizme!

Albert se vraća:

— Mislite?... — pita.

— Gotov je, — odgovara Müller sa sigurnošću.

Vraćamo se našim barakama. Ja mislim na pismo koje sutra treba da napišem Kemmerichovoj majci. Hladno mi je, popio bih koju čašicu.

Müller čupka travu i žvaće je. Iznenada, mali Kropp baca svoju cigaretu, besno je izgazi, pa ojađeno i rastrgano pogleda unaokolo:

— Prokleta govna, da bi prokleta!

Koračamo i dalje, dugo. Kropp se primirio. Znamo mi to. Nazivamo ga rovovskim besnilom. Svakoga jednom zahvati. Müller ga pita:

— Šta ti u stvari, piše Kantorek?

On se nasmeje:

— Piše kako smo gvozdena omladina.

Sva trojica se oporo nasmejemo. Kropp počinje da psuje: zadovoljan je što uopšte može da govori... Eto šta misle, eto šta misle te stotine hiljada Kantoreka! „Gvozdena omladina!" Omladina? Nijedan od nas nema više od dvadeset godina. Ali mladi? Omladina? Već odvano je svršeno s tim. Mi smo stari ljudi.

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XXIX,XXX,XXXI)

 

Dvadeset i deveto  poglavlje

      Prvo što je Tom čuo u petak ujutro bila je radosna vest – porodica se suca Thatchera sinoć bila vratila u mesto. I Crvenokožac Joe i blago na čas padoše u zaborav i najzanimljivija mu ponovno postade Becky. Sastade se s njom pa se dobro zabaviše, do mile se volje igrajući »skrivača« i »lovice«, zajedno s gomilom druge dece iz škole. Na sveopšte zadovoljstvo, dan na kraju bi okrunjen posebnim obećanjem. Becky je od majke bila izmolila pristanak da se sutradan priredi onaj dugo obećavani i dugo odgađani izlet. Njezinoj radosti nije bilo kraja, a ni Tomova nije bila umerenija. Još prie sumraka razaslaše pozive pa svu mladež u selu namah uhvati grozničavo uzbuđenje što ga izazvaše pripreme i radosno iščekivanje. Tom od uzbuđenja nije prilično dugo mogao zaspati te se nadao da će dočekati i Huckovo »mijau« pa će sutradan moći tim blagom zapanjiti Becky i ostale izletnike, no razočarao se. Nikakva znaka te noći nije bilo. 

      Napokon stiže i jutro pa se oko deset-jedanaest sati nestašna i obesna družba okupi u kući suca Thatchera i tako sve bi spremno za polazak. Nije bio običaj da stariji svojom prisutnošću kvare izlet, a smatralo se da će deca biti dovoljno sigurna pod paskom nekoliko mlađahnih osamnaestogodišnjih gospođica i nekolicine mlade gospode u dobi od nekih dvadeset i tri godine. Za ovu je prigodu unajmljena stara parna skela i domalo je veseli čopor, natovaren košarama punim hrane, hrlio uz glavnu ulicu. Sid se bio razbolio pa je morao propustiti ovu zabavu, a Mary beše ostala kod kuće da ga zabavlja. Poslednje što je gospođa Thatcher rekla Becky, bilo je:

»Nećete se vratiti sve dokasna, mila. Možda bi bilo bolje da prenoćiš kod neke od devojčica koje stanuju blizu pristaništa.«

»Onda ću ostati kod Susy Harper, mama.«

»Izvrsno. Pazi da se lepo vladaš i ne upuštaš se u nestašluke.«

Malo kasnije, dok su išli putem jedno uz drugo, Tom reče Becky:

»Čuj – znaš što ćemo napraviti? Umesto da pođemo do Joea Harpera, popećemo se na brežuljak i otići do udovice Douglas. Kod nje će sigurno biti sladoleda! Ima ga u nje gotovo svaki dan – na vagone. A njoj će biti strašno drago da dođemo.«

»O, to će biti zabavno!«

Potom Becky na tren razmisli pa reče:

»Ali, šta će mi mama reći?«

»Pa ona neće ni znati!«

Devojčica promisli o predlogu pa nevoljko reče:

»Izgleda mi da ne bih smela… ali…«

»Ma, koješta! Tvoja majka neće znati za to, pa što je onda u tome loše? Njoj je najvažnije da se tebi ništa ne dogodi, a kladim se da bi te i sama poslala udovici da se toga setila. Siguran sam da bi!«

     Sjajna gostoljubivost udovice Douglas bila je zamamna meka. Ta meka i Tomovo uveravanje uskoro odneše pobedu. Stoga pade odluka da nikome ništa ne govore o svojem naumu za tu noć. Tomu doskora pade na um i to da bi možda Huck baš noćas mogao doći po njega i javiti se ugovorenim znakom. Ta mu pomisao delomično pomuti iščekivanje. Ipak se ne bi bio rado odrekao veselja da ode u posetu udovici Douglas. A zašto da ga se i odrekne, razmišljao je – sinoć nije bilo znaka, pa zašto bi bilo verovatnije da će ga biti baš noćas? Sigurna večerašnja zabava prevagnu nad neizvesnim blagom pa se Tom, kao pravi dječak, opredijeli za ono što ga je jače privlačilo i odluči da se toga dana ni u jednom trenutku neće prepustiti mislima o sanduku s novcem.

    Tri milje nizvodno od mesta parna se skela zaustavi kraj ulaza u šumovitu dolinu i onde pristade. Družba poput roja pčela pohrli na obalu pa doskora udaljeni šumski zakuci i krševiti visovi nadaleko i naširoko odzvanjahu povicima i smehom. Iskušavši najrazličitije načine na koje čoveku može postati vruće i na koje se može umoriti, lutalice se, poprilično ogladnele, malo-pomalo vratiše u logor i stadoše tamaniti ukusne zalihe koje behu poneli sa sobom. Nakon gozbe osvežiše se odmorom i čavrljanjem u hladovini krošnjatih hrastova, a malo potom neko povika: »ko je za to da se ide u špilju?«

     Svi su bili za to. Odnekuda se pojaviše svežnjići sveća i nastade opšta trka uzbrdo. Ulaz u špilju nalazio se visoko na obronku brega, a otvor mu je bio u obliku slova A. Teška ulazna vrata nisu bila osigurana poprečnom šipkom. Iza njih je bila uska komorica, studena kao ledenica, od prirode ozidana čvrstim vapnencem što se rosio hladnim kapljicama. Bilo je romantično i tajanstveno stajati onde u mrkloj tami i gledati van na zelenu dolinu, svu blistavu od sunca. No, uzbudljivost ovoga položaja brzo izblede i ponovno se razleže vesela graja. Čim bi se upalila neka sveća, svi bi nasrnuli na njezina vlasnika, nakon čega bi usledila borba i junačka obrana, ali bi sveća uskoro poletela na tlo ili se ugasila, a potom bi se prosuo radostan smeh i započela nova jurnjava. No, svemu dođe kraj pa se uskoro svrstaše jedan iza drugoga i tako se stadoše spuštati niz oštru strminu glavnoga hodnika, a treptavi im niz sveća nejasno otkrivao uznosite stenovite zidove gotovo sve do mesta gde su se na visini od šezdeset stopa međusobno spajali. Sam glavni hodnik nije bio širi od osam do deset stopa. Svakih nekoliko koraka na obe su se strane od njega odvajali visoki i još uži proseci jer McDougalova špilja i nije bila ništa drugo do golem splet krivudavih prolaza koji su se sastajali jedan s drugim i onda opet razdvajali, a da pri tome nigde nisu vodili. Govorilo se da bi čovek dane i noći mogao lutati kroz tu zakučastu zavrzlamu raspuklina i bezdana, a da nikada ne dođe do kraja špilje. Mogao bi se spuštati sve niže i niže, pa još niže u utrobu zemljinu, no sve bi bilo isto – splet hodnika ispod spleta hodnika i nigde kraja nijednome od njih. Špilju niko nije »upoznao«. To je bilo nemoguće. Većina je mladih ljudi upoznala jedan njezin deo, a nije bilo uobičajeno odvažiti se mnogo dalje od toga poznatog dela. Tom Sawyer bio je upoznao špilju isto toliko koliko i bilo ko drugi.

     Povorka prevali glavnim hodnikom nekih tri četvrt milje, a potom se skupine i parovi počeše osipati po pokrajnjim ograncima, hitati kroz zloslutne galerije te nenadano iskrsavati na mestima gde su se galerije ponovno spajale. Pojedine su skupine mogle jedna drugu izbegavati i po pola sata, a da ne izađu izvan »poznatog« područja.

    Malo-pomalo jedna skupina za drugom dovrluda natrag do ulaza u špilju, svi zadihani, razdragani, od glave do pete umrljani lojem nakapalim sa sveća, olepljeni ilovačom i ushićeni uspešnim danom. Zapanjiše se otkrivši kako im je vreme brzo prošlo i da je već blizu noć. Prodorno ih je zvono dozivalo već pola sata. Ovakav je završetak pustolovnoga dana bio, međutim, romantičan pa su njime svi bili zadovoljni. Kada se parna skela sa svojim nestašnim teretom otisnula uz struju, niko osim njezina kapetana nije ni najmanje žalio za izgubljenim vremenom.

Huck je već stajao na straži kada odsev svetala s parne skele kliznu mimo pristaništa. Sa skele nije čuo ni glaska jer je mlađarija bila tako mirna i tiha kako to biva s ljudima kad su nasmrt umorni. Zapitao se kakva je to brodica i zašto se nije zaustavila na pristaništu, a potom ju je smetnuo s uma i obratio pažnju na svoju zadaću. Sve je dalje odmicala noć, oblačna i tamna. Dođe i deset sati, prestade tandrkanje kola, raštrkana se svetla stala trnuti, nestadoše zakašneli pešaci, selo se prepustilo snu, a maloga stražara ostavilo nasamo u tišini i društvu duhova. Izbi i jedanaest pa se ugasiše i svetla u svratištu te sada posvuda zavlada mrak. Huck je čekao nesnosno dugo, kako mu se činilo, no desilo se nije ništa. Osećao je sve manje pouzdanja. Ima li ovo smisla? Ima li ovo uopšte smisla? Zašto da ne odustane i ode spavati?

    Do uha mu dopre neki šum. U tren se oka sav pretvori u uho. Vrata što su vodila u prolaz, bila su se tiho zatvorila. On jurnu do ugla staroga dućana. U narednom trenutku dvojica muškaraca strugnuše pored njega, a jedan od njih kao da je nosio nešto pod miškom. Mora da je to onaj sanduk! Znači, blago nameravaju negde preneti. Kako da sad pođe po Toma? Bila bi to besmislica – ova dvojica bi nestala zajedno sa sandukom i više ih niko nikada ne bi pronašao. Ne, zalepiće se za njih i slediti ih kao sena: pouzdaće se u to da će ga tama zaštititi pa ga ljudi ispred njega neće otkriti. Razglabajući ovako sam sa sobom, Huck izađe iz zaklona te se stade poput mačke i bosonog šuljati za dvojicom muškaraca, dopuštajući im da odmaknu samo toliko da ih ne izgubi iz vida.

   Prođoše tako mimo tri skupine kuća u ulici uz reku, a potom skrenuše nalevo u jednu poprečnu ulicu. Zatim produžiše ravno, sve dok ne stigoše do puta koji je vodio na Cardiff Hill, a onda pođoše njime. Bez krzmanja ostaviše za sobom kuću staroga Velšanina, na pola puta uz breg, te se nastaviše uspinjati. Dobro je, pomisli Huck, zakopaće ga u starom kamenolomu. No, ona se dvojica ne zaustaviše ni kod kamenoloma. Produžiše dalje, sve do vrha. Zađoše na usku stazicu među visokom rujevinom i najednom ih proguta tmina. Huck se primače smanjujući razmak, uveren da ga sada nikako neće moći videti. Neko je vrijeme kaskao za njima, a onda uspori korak, u strahu da ih prebrzo sustiže. Krenu još malo, a onda se zaustavi. Osluhnu – nigde ni glaska, osim što mu se činilo da čuje udarce vlastitog srca. Iza brda dopre huk sove – zloslutna li zvuka! No, koraci se nisu čuli. Nebesa, zar je sve propalo? I baš je hteo odjuriti kao na krilima, kada se ni četiri stope daleko od njega neko nakašlja! Hucku srce skoči u grlo, ali proguta strah, pa ostade stajati drhteći kao da se najedanput na njega sručilo tuce vrućica i osećajući se tako slabačak da je mislio kako će sigurno svaki čas pasti na zemlju. Znao je gde se nalazi. Znao je da se nalazi na pet stopa od  koji je preko ograde vodio na zemljište udovice Douglas. Odlično, pomisli, neka ga samo ovde zakopaju: tu ga neće biti teško pronaći.«

      A onda se začu glas… veoma tih glas… glas Crvenokošca Joea:

»Prokleta bila, verovatno je neko društvo kod nje – svetlo još gori, a već je kasno.«

»Ja ne vidim nikakvo svetlo.«

     Bio je to glas onoga nepoznatog čoveka iz uklete kuće. Od smrtnog se straha Hucku sledi srce u grudima – to je, znači, bila ona »osvetnička« rabota! Prva mu je pomisao bila da pobegne. Potom se seti kako je udovica Douglas više nego jednom bila ljubazna prema njemu, a ovi su je ljudi možda nakanili ubiti. Voleo bi da se može odvažiti na to da je sam upozori, no znao je da se to neće usuditi – ova bi ga dvojica mogla u tome uloviti. Sve mu ovo, a i više od toga, prođe glavom u trenutku što je protekao između neznančevih reči i Crvenokoščeva odgovora koji je glasio:

»Zato što ti smeta grm. Gle.. ovako… vidiš li sada?«

»Da. Pa, izgleda mi da je zbilja neko društvo kod nje. Bolje da odustanemo.«

»Da odustanemo, a ja se baš spremam zauvek otići iz ovog kraja! Da odustanemo i da nam se možda više nikad ne pruži prilika za to! Ponovno ću ti reći, kao što sam ti već ranije rekao, nije mi stalo do njezinih para – neka budu tebi. Ali je njezin muž okrutno postupio sa mnom… mnogo puta je okrutno postupio sa mnom… a najglavnije od svega, kao mirovni sudac osudio me zbog skitnje. I to nije sve. To nije ni milioniti  deo svega! Dao me bičevati! – bičevati ispred zatvora, kao crnčugu! I celo mesto je to gledalo! Dao me BIČEVATI! Razumeš? Gadno me sredio, ali je umro. Zato ću sada ja nju srediti.«

»Oh, nećeš je valjda ubiti! Nemoj je ubiti!«

»Ubiti? Ko je spomenuo ubojstvo? Njega bih ubio da je živ, ali nju neću. Kad se hoćeš osvetiti na ženi, nećeš je ubiti – ni govora! Moraš je unakaziti. Rasporiti joj nosnice i razrezati uši kao krmači!«

»Bože, pa to je…« »Svoje mišljenje zadrži za sebe! Bolje će ti biti. Zavezaću je za krevet. Ako nasmrt iskrvari, jesam li ja za to kriv? Neću plakati ako se to i dogodi. Pajdo moj, ti ćeš mi u tome pomoći… radi mene… zato i jesi ovde… sam možda ne bih uspeo. Ako se predomisliš, ubiću te. Razumieš? A ako budem morao ubiti tebe, ubiću i nju pa tako niko nikad neće doznati ko je to učinio.«

»Pa, ako se mora, daj da to obavimo. Što brže, to bolje – mene već jeza hvata.«

»Sada? A društvo u kući? Slušaj ti – još ću u tebe i posumnjati, da znaš. Ne, pričekaćemo dok se svetla ne pogase, nigde nam se ne žuri.«

     Huck nasluti da će sada nastupiti ćutnja – nešto mnogo gore od bilo kakva, pa i najdužega razgovora o ubistvu, te suspregnu dah i oprezno zakorači unatrag. Pažljivo i čvrsto spusti stopalo na zemlju, zanjihavši se pre toga na jednoj nozi, nesigurno, tako da se gotovo prevrnuo, te naginjući se prvo na jednu, pa onda na drugu stranu. Načini još jedan korak unatrag, uz isti složeni postupak i istu opasnost, a potom još jedan, pa još jedan, a onda mu pod nogom – krcnu grančica! Zaustavi dah i osluhnu. Nikakva zvuka. Potpuna tišina. Huckovoj sreći nije bilo kraja. Vrati se sada putem kojim je i došao, prolazeći između zidova od rujevine, okrenu se pažljivo poput kakva broda, a onda brzo, no oprezno krenu dalje. Kada izbi kraj kamenoloma, oseti se sigurnim pa podbrusi pete i polete. Brzao je, brzao sve niže, dok ne stiže do Velšaninove kuće. Zalupa na vrata i začas se kroz prozor pomoli starčeva glava i glave dvojice njegovih snažnih sinova.

»Kakva je to strka? Ko lupa? Štom hoćete?«

»Puštite me brzo unutri! Sve ću van ispričat’.«

»Ma nemoj, a koji si ti?«

»Huckleberry Finn… brže, otvor’te mi!«

»Huckleberry Finn, još i to! To baš i nije ime pred kojim se vrata otvaraju, rekao bih! Ali pustite ga unutra, momci, da vidimo o kakvoj se nevolji radi.«

»Molim vas, nemojte nipošto odat’ da sam vam ovo ja reka’«, bile su prve Huckove reči kada se našao u kući. »Nemojte, molim vas… inače ću ja sigurno poginut’… al’ je udovica znala bit’ dobra prema meni, pa bi’ vam htio reć’… a i hoću vanm reć’, samo ako obećate da nikad nećete odat’ da sam van to ja javio.«

»Svetoga mi Jurja, on nam zaista ima nešto reći, inače se ne bi ovako držao!« uzviknu starac. »Na sunce s tim, momče, a niko od nas ovde nikad te neće odati.«

   Tri su se minute kasnije starac i njegovi sinovi, dobro naoružani, već bili uspeli uz breg i na prstima kročili stazicom između grmova rujevine, s oružjem u ruci. Huck ih nije dalje pratio. Sakrio se iza velikoga kamena i napeto slušao. Troma, teskobna tišina, a onda najednom prasnu hitac i začu se nečiji krik.

Huck nije čekao da dozna pojedinosti. Skoči na noge i što su ga noge nosile odbrza niz breg.

Trideseto poglavlje 

U nedelju ujutro, s prvim zracima zore, Huck se pope uz brieg i tiho pokuca na vrata staroga Velšanina. Ukućani su još spavali, no zbog noćašnjih su događaja spavali tek napola uha. Kroz prozor se začu:

»Ko je?«

Huckov plašljivi glas tiho odvrati:

»Otvor’te mi, molin vas! To san ja, Huck Finn!«

»Pred tim se imenom, momče, naša vrata otvaraju i danju i noću! Dobro nam došao!«

      Neobično su zvučale ove reči u ušima maloga skitnice, a ugodnijih nikada nije čuo. Zadnjom ga pak rečenicom, koliko se sećao, nikada niko nije dočekao. Na vratima škljocnu brava i on uđe. Ponudiše mu da sedne, a starac i dvojica njegovih visokih sinova na brzinu se odenuše.

      »E, pa, mladiću, nadam se da možeš dobro pojesti jer će doručak biti gotov čim izađe sunce, a da će biti vreo tako da će se sve pušiti, o tome ne moraš brinuti! Ja i moji momci noćas smo se nadali da ćeš se vratiti ovamo i kod nas prenoćiti.«

   »Stra’otno san se uplašio«, reče Huck, »pa san utekao. Stao san bežat’ kad su puknili oni pištolji i tri se milje nisanm zaustavljao’. Sad sam doša’ zato što, znate, ‘oću čut’ šta je bilo, a doša’ sanm pre zore jer nisan ‘tio naletit’ na one đavle, pa da su i mrtvi.«

   »E, jadni moj dečko, bome se vidi na tebi da si proveo tešku noć, ali će se ovde za tebe naći krevet čim završiš s doručkom. Ne, dečko moj, nisu mrtvi, i silno nam je krivo zbog toga. Znaš, prema tvom opisu tačno smo znali gde ih možemo zgrabiti pa smo im se prišuljali na prstima, sve dok se nismo našli na petnaest stopa od njih – na onom puteljku kroz rujevinu bilo je mračno kao u rogu – a meni ti je baš onda došlo da kihnem. Pasja sreća! Pokušao sam se suzdržati, ali od toga nikakve vajde – morao sam kihnuti i kihnuo sam! Ja sam išao prvi i držao spreman pištolj pa, kad sam počeo kihati, a oni lupeži sa staze skočili u grmlje, zavikao sam: ‘Pucajte, momci!’ i opalio onamo odakle se čulo šuštanje grmlja. Isto su napravili i moji momci, ali su gadovi klisnuli u tren oka, a mi za njima, sve kroz šumu. Bojim se da im nismo došli ni blizu. Kad su počeli bežati, ispalili su svaki po jedan hitac, ali su meci samo prozujali kraj nas i nisu nas ni okrznuli. Kad im više nismo čuli korake, odustali smo od progona, vratili se u mesto i probudili stražare. Oni su skupili četu i pošli na reku da stražare, a čim svane, šerif će skupiti ljude i pretražiti šumu. I moji momci će im se odmah pridružiti. Šteta što nemamo njihov opis – to bi nam poprilično pomoglo. Ali pretpostavljam, mladiću, da ni ti u mraku nisi vidio kako ti zlikovci izgledaju, je li?

»O, jesanm, vidio sam ih u mestu i poša’ za njima.«

»Sjajno! Opiši nam ih, dečko, opiši ih!«

»Jedan je onaj stari Španac šta ne mere ni čuti ni govoriti, a koji se ovud’ već jednom il’ dvaput mota’, a drugi neki podmukli klipan, sav odrpan…«

»To će biti dosta, mladiću, poznajemo mi njih! Naletio sam na njih u šumi iza udovičine kuće pa su samo brisnuli. Hitro na noge, momci, pa ispričajte ovo šerifu – doručkovaćete sutra!«

Velšaninovi sinovi smesta krenuše, a Huck im na izlasku iz prostorije pritrča i povika:

»Al’ molin vas, nemojte nikom reć’ da sam i’ ja cinka’! ‘Vako vas molin!«

»U redu, Huck, ako ti tako kažeš, ali tebi to što si učinio može služiti samo na čast.«

»O, ne, ne! Molin vas, nemojte!«

        Kada su mladići otišli, stari Velšanin reče:

»Njih dvojica će da ćute , a isto tako i ja. Ali zašto ne želiš da se to zna?«

     Huck nije hteo ništa dalje objašnjavati, osim što reče da o jednom od tih ljudi već i previše zna pa ni zašto na svetu ne bi hteo da taj čovjek dozna kako on o njemu zna nešto što bi ga moglo teretiti… jer će ga inače sigurno ubiti.

        Starac mu još jednom obeća da neće nikome ništa reći pa reče:

»Kako si došao na to da pođeš za tim prijanima, momče? Izgledali su ti sumnjivo?«

     Huck je ćutao smišljajući što je moguće oprezniji odgovor. Potom reče:

»Pa, vid’te, ja san vanm zločest dečko – bar tako svako kaže, a ja protivu toga nemam šta reć’ – pa kadikad ne mogu puno spavat’ zato što mislin o tom i pokušavan smislit’ kako bi se tu moglo nešto učinit’ da to promeninm. Tako van je bilo i prošlu noć. Nisan moga’ spavat’ pa sam oko ponoći izaša’ van na ulicu i malo se mota’ i levo i desno, pa kad san doša’ do one stare ruševne zgrade od cigle u kojoj je bija dućan kraj Trezvenjačke krčme, naslonio sanm se na zid da još malo razmislin. I baš van onda naiđu ova dva prijaška i proñđu kraj mene, a nešto su nos’li pod rukon pa san odma’ pomislija da su to sigurno neđere zdipili. Jedan je pušio cigaru, a drugi je od njeg zatražija vatre. Tako su stali baš ispreda me pa su in cigare bacale svetlo na lice i tako san ja vidio da je jedan od nji’ taj gluvonimi Španac – pozna’ san ga po bieloj bradi i povezu priko oka, a drugi nekakva đavolja rđa od čoeka, sav u prnjan’.«

»Kako si pri svetlu cigare uspio videeti da je u prnjama?«

Hucka ovo načas osupnu, a onda reče:

»Pa, ne znan – čini mi se ka’ da sam vidio.«

»I onda su oni pošli dalje, a ti si…«

»… poša’ za njizin. Da, to sam napravio. ‘htio sanm videt’ šta se dešava – kad su se oni uzeli tako šuljat’. Iša’ san za njima sve do mesta gde  se može prić’ priko udovič’nog plota pa san staja’ u mraku i čuo odrpanca gde moli za udovičin život, a Španca di se kune da će joj isić’ lice ka’ šta san jučer reka’ vama i vašim deč…«

»Što kažeš? Da je gluhonemi čovek sve to izgovorio?«

   Huck je i opet strahovito pogrešio! Svim se silama trudio da starcu ne pruži ni najmanji nagoveštaj o tome ko bi mogao biti onaj »Španac«, no jezik kao da je bio čvrsto odlučio da mu, što god on učinio, navuče nevolju na glavu. Pokušavao se na sve mile načine izvući iz škripca, ali je pod starčevim budnim okom samo upadao iz pogreške u pogrešku. Nakon nekog vremena Velšanin reče:

     »momče  moj, mene se nemoj bojati. Zbog mene ti neće ni za što na svetu ni vlas s glave pasti. Ne, ja ću te zaštititi, zaštitiću te. Taj tvoj Španac uopšte nije gluhonem – to ti je nehotice izletelo i ne možeš to više povući. Ti o tom Špancu nešto znaš za što bi hteo da se ne sazna. Imaj poverenja u mene – reci mi o čemu je reč, a veruj mi – neću te izdati.«

       Huck se načas zagleda u čestite starčeve oči, a onda se naže k njemu i prošapta mu u uho:

»Nije to nikakiav Španac – to je Crvenokožac Joe!«

      Velšanin umalo skoči sa stolice. Domalo reče:

»Sad mi je sve jasno. Kad si ono pričao da se prete kako će joj razrezati uši i rasporiti nosnice, mislio sam da si to sve sam iskitio jer se belci tako ne osvećuju. Ali on je Crvenokožac! To je već nešto sasvim drugo.«

     Za vreme doručka razgovor se nastavi pa starac između ostaloga ispriča kako su on i njegovi sinovi, pre nego će se prošle noći vratiti u postelju, bili uzeli svetiljku i pregledali prelaz preko ograde i sve uokolo tražeći tragove krvi. Nisu našli nikakav krvavi trag, nego pozamašan svežanj, au njemu…

»ŠTA JE BILO U NJEM’?«

    Da su te reči bile munja, ne bi Hucku mogle izleteti s probledelih usana takvom neverojatnom brzinom. Oči mu se razrogačile, a dah zastao u očekivanju odgovora. Velšanin se trže pa se i on zagleda u Hucka... na tri… pet… deset sekundi, a onda odvrati:

     »Provalnički alat. Ama što je tebi?«

Neizrecivo sretan, Huck klonu natrag u stolicu, tiho, ali duboko odahnuvši. Velšanin ga ozbiljno i radoznalo promotri pa doskora reče:

»Da, provalnički alat. Kao da ti je zbog toga silno laknulo. Ma što si se ti zbog toga toliko preplašio? Što si očekivao da ćemo naći?«

   Huck je bio na sto muka – ispitivačko je starčevo oko počivalo na njemu… bio bi dao ne znam što da se može setiti nekakva verodostojna odgovora… ništa mu nije dolazilo na um… ispitivačko je oko sve dublje pronicalo u nj… nametnu mu se besmislen odgovor… a nije bilo vremena da ga odvagne pa bubnu slabašnim glasom:

»Možda knjige za veronauk.«

      Jadni je Huck bio previše prestravljen da bi se pri tome još i nasmešio, no zato se starac glasno i veselo nasmeja, tresući se od glave do pete tako da mu je na telu svaka koščica podrhtavala, te na kraju reče kako ovakav smeh zlata vredi jer čoveku prištedi izdatak za lekara.  Onda dodade:

      »Jadna moja momčino, sav si mi bled i iscrpljen – loše izgledaš. Nikakvo čudo da si malo rastresen i smućen. Ma, doći ćeš ti k sebi. Verujem da će te odmor i san oporaviti.«

     Huck se ljutio na sebe što je bio tako blesav i pokazao tako sumnjivu uzbuđenost kad je, čim je čuo razgovor kraj prelaza preko udovičine ograde, već ionako bio odbacio pomisao da se u svežnju što su ga razbojnici doneli iz svratišta nalazi blago. On je, međutim, samo mislio da nije reč o blagu, a nije to zasigurno znao pa je spomen o pronađenom zavežljaju bio previše za njegovo samosvladavanje. No, sve u svemu, bilo mu je drago što je došlo do ove zgode jer je sada bez ikakve sumnje znao da ovaj zavežljaj nije onaj pravi zavežljaj pa mu pri duši postade lepo i lagodno. Zapravo, činilo se da sada sve ide baš onako kako i treba: blago mora da je još uvek u broju dva, onu će dvojicu još istoga dana uhvatiti i strpati u zatvor, a on i Tom noćas će se domoći zlata bez ikakvih neprilika i straha da će ih kogod pri tome zateći.

      Netom podoručkovaše, a na vratima se začu kucanje. Huck skoči i pohita da se sakrije jer mu nipošto nije bilo stalo do toga da ga neko, makar i izdaleka, dovede u vezu s noćašnjim događajima. Velšanin pusti u kuću nekoliko gospođa i gospode, među ostalima i udovicu Douglas, a primeti i skupine meštana koji su se penjali uzbrdo i dolazili da pogledaju prelaz preko udovičine ograde. Vest se, znači, već bila proširila.

    Posjetioci zatražiše od Velšanina da im ispriča sve što se protekle noći događalo. Udovica mu nije mogla dovoljno zahvaliti što joj je spasio život.

    »Nemojte to ni spominjati, gospođo. Ima još neko kome možda dugujete još veću zahvalnost nego meni i mojim momcima, ali mi je ta osoba zabranila da joj odam ime. Da te osobe nije bilo, ne bismo se mi uopšte našli kraj vaše kuće.«

      Ovo, dakako, potače tako golemu radoznalost da posetioci gotovo zapostaviše glavni događaj, no Velšanin ne htede udovoljiti znatiželji koja ih je izjedala, a kasnije zahvatila i celo mesto i odbi odati tajnu. Kada se sve ostalo saznalo, udovica reče: »Ja sam čitala u krevetu i tako zaspala pa sam prespavala svu tu gužvu. Zašto niste pokucali i probudili me?«

   »Mislili smo da to nije nužno. Bilo je jasno da se oni prijani neće vratiti, a osim toga više nisu imali ni otpirača, pa kakvog bi smisla imalo da vas probudimo i na smrt preplašimo? Moja su tri crnca sve do jutra pazila na vašu kuću. Eto, baš su se vratili.

    Stiže još posetilaca pa se sve ovo pričalo i prepričavalo još nekoliko sati.

     Za vreme školskog raspusta nije bilo nedeljne škole, ali zato svi poraniše u crkvu. O uzbudljivom se događaju preklapalo i crno i belo. Stiže i viest da se zlikovcima još nije ušlo u trag. Nakon završetka propovedi žena suca Thatchera priđe gospođi Harper koja se, zajedno sa svima ostalima, prolazom između klupa kretala prema crkvenim vratima pa joj reče:

    »Hoće li to moja Becky prespavati celi dan? I mislila sam da će biti mrtva umorna.«

»Vaša Becky?«

»Da«, uz prestravljen će pogled gospođa Thatcher, »pa zar nije kod vas prenoćila?«

»Ma, nije.«

   Gospoñđa Thatcher probledi i sruši se na klupu baš u trenutku kad je onuda prolazila tetka Polly u živahnu razgovoru s nekom prijateljicom. Tetka Polly reče:

»Dobro jutro, gospoñđo Thatcher. Dobro jutro, gospođo Harper. Mog dečka opet nigde nema. Sve mi izgleda da je prenoćio kod vas – kod jedne od vas dve. A sad ga je strah doći u crkvu. Moraću to s njim raščistiti.«

    Gospođa Thatcher slabašno odmahnu glavom i probledi jače no ranije.

»Kod nas nije bio«, reče gospođa Harper i na njoj se poče opažati uznemirenost. Na licu se tetke Polly jasno odražavala teskoba.

»Joe Harperu, jesi li jutros video mojeg Toma?«

»Nisam, gospođo.«

»Kad si ga zadnji put video?«

      Joe se pokuša setiti, ali nije mogao ništa sigurno tvrditi. Svet zastade na izlasku iz crkve. Prostruja šapat i na svakom se licu pojavi zloslutna uznemirenost. Stadoše zabrinuto ispitivati decu, kao i mlade učitelje i učiteljice. Svi rekoše da nisu primetili jesu li Tom i Becky bili na skeli prilikom povratka kući: bio je mrak, a niko nije ni pomišljao na to da proverava jesu li svi na broju. Neki mladić napokon izlanu kako se boji da su njih dvoje možda ostali u špilji! Gospođa se Thatcher onesvesti, a tetka Polly briznu u plač i stade kršiti ruke.

     Uzbuna se pronese od usta do usta, od skupine do skupine, od ulice do ulice pa su za pet minuta već zvonila sva zvona i celo mesto bilo na nogama! Događaj na Cardiff Hillu začas izgubi svaku važnost i razbojnici padoše u zaborav: ljudi osedlaše konje, ukrcaše se u čamce, pokrenuše parnu skelu pa je, još i pre no što je prošlo pola sata otkako se pročula užasna vest, dve stotine ljudi cestom i rekom hrlilo prema špilji. Celo je beskrajno poslepodne selo bilo pusto i kao izumrlo. Brojne su žene dolazile u posetu tetki Polly i gospoñđi Thatcher u želji da ih uteše. Plakale su zajedno s njima, a to je pomagalo više od reči. Celu je beskonačnu noć mesto iščekivalo vesti, no kada konačno osvanu jutro, stiže samo poruka:       »Pošaljite još sveća – i hrane.« Gospođa je Tatsher skoro izludela, a isto tako i tetka Polly. Sudac Thatcher iz špilje im je poručivao da se nadaju i da budu hrabre, no te im poruke ne donesoše mnogo utehe.

    Stari se Velšanin vrati kući u svitanje, uliepljen lojem od sveća i umrljan ilovačom te gotovo posve iznuren. Hucka zateče kako još uvek leži u postelji koju mu je bio pripremio, i to u grozničavu bunilu. Svi su lekari bili otišli u špilju, pa se stoga udovica Douglas prihvati brige o bolesniku. Udovica reče da će ga negovati kako najbolje bude znala i umela jer je on, bio dobar, zao ili nešto treće, ipak Božje stvorenje, a što god je Božje, ne sme se zapustiti. Velšanin pak reče da u Hucku ima i dobrih osobina, a udovica će na to

    »Pouzdano je tako. To je beleg Božji. On ga uvek utisne na nas. Uvek. Bar donekle njime obeleži svako stvorenje koje izađe iz ruku njegovih.«

    Rano prepodne stadoše u selo pristizati raštrkane skupine iscrpljenih ljudi, no najizdržljiviji meštani nastaviše s potragom. Jedine vesti do kojih se moglo doći glasile su da su pretraženi i najudaljeniji delovi pećine u koje još nikad niko nije zašao, da će se temeljito pregledati svaki zakutak i svaka pukotina te da, kamo god neko odlutao spletom prolaza, svakako će videti titranje i treperenje svetala u daljini, a odek povika i hitaca iz pištolja potmulo odzvanja kroz mračne hodnike. Na jednom mestu, daleko od dela kamo obično zalaze posetioci, nađoše na steni imena BECKY & TOM, ispisana čađavim plamenom sveće, a u blizini lojem umrljan komadić vrpce. Gospođa Thatcher prepoznade vrpcu i rasplaka se nad njom. Reče da će joj ta vrpca ostati kao poslednja uspomena na njezinu devojčicu i da joj nijedan drugi spomen ne bi mogao biti toliko dragocen jer se ova vrpca poslednja oprostila od njezina živog tela pre no što ga je odnela strašna smrt.

     Govorilo se da bi u pećini tu i tamo zasjalo neko daleko svetlašce pa bi se tada razlegli oduševljeni poklici i gomila bi ljudi uz glasan bat koraka žurno potrčala niz prolaz, a onda bi redovito usledilo gorko razočaranje: bila bi to samo sveća nekoga od tragača. Tri su se užasna dana i noći sati beskonačno vukli, a selo zapalo u beznadnu čamu. Niko nije imao volje ni za što. Baš se tada slučajno otkri da vlasnik Trezvenjačke krčme toči žestoka pića, no to jedva da i uzbudi opštinstvo, ma koliko činjenica sama po sebi izazivala zaprepaštenost. Došavši na čas k sviesti, Huck slabašnim glasom svrnu razgovor na krčmu te na kraju zapita – nejasno strahujući od najgorega – jesu li, otkako se on razbolio, u Trezvenjačkoj krčmi išta pronašli.

»Jesu«, reče udovica.

Divlja pogleda, Huck se uspravi u postelji:

»Šta? Šta su pronašli?«

»Viski! I krčma je sad zatvorena. Lezi, dete, kako si me prestrašio!

»Recite mi samo jedno – samo jedno, molim vas! Je li ga pronašao Tom Sawyer?«

     Udovicu obliše suze. »Pst, pst! Pst, maleni! Već sam ti rekla da ne smeš govoriti. Teško si, teško bolestan!«

      Znači, pronašli su samo viski. Da je u pitanju bilo zlato, već bi bilo buke i strke. Blago je, dakle, zauvek nestalo – zauvek! No, zbog čega udovica plače? Čudno da je kadra za to.

       Ove su se misli Hucku mutno motale po glavi i tako ga izmučile da je od iscrpljenosti zaspao. Udovica reče u sebi:

»Zaspao je, siroče moje malo. Je li ga Tom Sawyer našao! Dao Bog da neko nađe Toma Sawyera! Ah, malo ih je ostalo u kojima još ima dovoljno nade ili snage da nastave s potragom.!«

Trideset i prvo poglavlje  

     Vratimo se sada k Tomu i Becky i onome što se s njima dvoma zbivalo na izletu. S ostalim su društvom tumarali kroz mrkle prolaze obilazeći poznate lepote McDougalove špilje – lepote koje su se dičile ponešto preterano zvučnim imenima, kao što su »Salon«, »Katedrala«, »Aladinov dvorac« i tako redom. Doskora započe vesela igra skrivača pa se Tom i Becky gorljivo uključiše u nju, a onda ih od trčanja uhvati lagani umor pa odvrludaše krivudavim hodnikom, visoko podižući sveće i iščitavajući pravu zamršenu paukovu mrežu imena, datuma, poštanskih adresa i izreka kojima su kamene stene (s pomoću plamena sveće) bile oslikane kao kakvim freskama. Neprestano idući napred u međusobnom razgovoru, jedva su i primećivali da su dospeli do dela pećine gde po stenama nije bilo nikakvih natpisa. Čađavim plamenom sveće ispisaše svoja imena ispod jedne kamene izbočine pa krenuše dalje. Doskora stigoše do mesta gde je slab mlaz vode, kapajući preko nekog izbojka i noseći sa sobom vapnenački talog, u sporom protoku večnosti od svetlucava i neuništiva kamena stvorio pravi pravcati slap od nabora i čipke. Tom je bio dovoljno malen da se zavuče ispod njega pa ga osvetli da Becky može uživati u tom prizoru. Usput otkri da slap poput zavese zakriva strmo prirodno stepenište stisnuto između dve uske stene pa ga najednom obuze silna želja da postane istraživač. Becky se odazva njegovu pozivu pa svećom zajedno načiniše oznaku koja će im kasnije poslužiti kao putokaz i dadoše se na istraživanje. Skretali su i levo i desno, spustili se sve do tajanstvenih dubina špilje, onde načinili još jednu oznaku pa otkrivudali dalje u potrazi za novinama o kojima će pričati svetu na površini zemlje. Na jednom mestu nađoše prostranu dvoranu s čijega je stropa visilo mnoštvo blistavih stalaktita dugačkih i debelih poput čovečije noge. Obiđoše celu dvoranu, čudeći se i diveći, pa uskoro odande izađoše kroz jedan od brojnih prolaza što su vodili u nju i iz nje. Taj ih put domalo dovede do čarobnog vrela čije je korito bilo obloženo sjajnim kristalnim injem, a nalazilo se usred dvorane čiji su zidovi počivali na svoj sili čudesnih stupova nastalih spajanjem stalaktita i stalagmita, što je pak bio plod neprestanoga kapanja vode tokom brojnih stoleća. O svod se u velikim grozdovima bili obesili šišmiši, na hiljade njih u jednoj takvoj gomili: svetlost uznemiri te stvorove pa se na stotine njih u jatima obruši prema njima dvoma, cičeći i besno se zalećući u sveće. Tom im je poznavao ćud i znao kakva opasnost preti od ovakva njihova ponašanja. Zgrabi Becky za ruku i hitro je povuče u prvu galeriju na koju se nameriše: i ni trenutka prerano jer jedan šišmiš krilom ugasi Beckynu sveću baš u času kada je zakoračila da izađe iz dvorane. Šišmiši su ih još dosta daleko progonili, no mali bi begunci uvek zamakli u svaki novi prolaz koji bi se pojavio pred njima te se na kraju otarasiše tih opasnih stvorova. Malo zatim Tom otkri podzemno jezero koje se u svoj svojoj veličini mutno protezalo u daljinu, sve do mesta gde su mu se obrisi gubili u sjenkama. Požele mu istražiti obale, no zaključi da će biti najbolje najpre sesti i malo otpočinuti. I tada duboka tišina ovoga mesta prvi put spusti vlažnu i lepljivu ruku na njihovu dušu. Becky reče:

     »Gle, nisam dosad na to ni mislila, ali mi se čini da već dugo nisam nikoga čula.«

»Nemoj zaboraviti, Becky, da smo mi ovde duboko ispod njih, a ne znam ni sam koliko smo daleko od njih otišli prema severu, jugu, istoku ili već nekamo. Ne možemo ih ovde čuti.«

Becky se zabrinu.

»Ko zna, Tome, koliko smo već dugo ovde dolje. Bolje da se vratimo.«

»Da, i meni tako izgleda. Možda će tako biti bolje.«

»Tome, znaš li ti kuda moramo krenuti? Meni je sve to tako spetljano i zbrkano.«

»Izgleda mi da ću naći put, ali tamo ima šišmiša. Ako nam ugase obe sveće, biće nam gadno. Daj da krenemo nekim drugim putem tako da ne moramo proći kraj njih.«

»Dobro, samo se nadam da se nećemo izgubiti. To bi bilo grozno!« – i devojčica protrnu na tu užasnu pomisao.

       Krenuše jednom galerijom i dugo su ćutke njome hodali, zagledajući u svaki novi otvor da vide ima li onde čega što bi im se učinilo poznatim, ali im je sve bilo strano. Svaki put kada bi se Tom dao u istraživanje, Becky bi mu promotrila lice tražeći na njemu znak ohrabrenja, a on bi raspoloženo rekao:

   »Ma, sve je u redu. Ovo nije pravi prolaz, ali ćemo ga svaki čas naći!«

      No, nakon svakoga je razočaranja i sam sve više gubio nadu pa uskoro stade nasumce zaokretati u kojekakve prolaze koji su vodili raznoraznim smerovima, u očajničkoj nadi da će pronaći traženi put. Još je uvek govorio da je sve »u redu«, ali mu je na srce bila nalegla takva strava da su mu reči bile izgubile uverljiv prizvuk i zvučale su kao da kaže: »Sve je izgubljeno!« Becky se u teskobnu strahu pripila uz njega i uzalud pokušavala zadržati suze koje su same navirale. Na kraju reče:

»O, Tome, nema veze za šišmiše: daj da se vratimo onim putem! Čini mi se da ovako stalno samo sve više i više lutamo.«

Tom zastade.

»Slušaj«, reče.

      Grobna tišina: tako duboka tišina da je taj muk narušavalo čak i njihovo disanje. Tom viknu. Povik odjeknu kroz prazne prolaze pa zamrije u daljini kao slabašan zvuk, posve nalik na mreškanje podrugljiva smeha.

       »Oh, Tome, nemoj više, zbilja je jezivo«, reče Becky.

        »Jezivo je, ali ću to ipak opet napraviti, Becky: znaš, možda će nas tako neko čuti«, pa ponovno viknu.

      Ono »možda« izazivalo je još ledeniji užas od sablasnoga smeha jer je bilo priznanje o tome da su im nade sve slabije. Deca su mirno stajala i osluškivala, no sve je bilo uzaludno. Tom se smesta okrenu i hitrim koracima krenu natrag putem kojim su došli. No, nije prošlo mnogo vremena, a neka neodlučnost u njegovu ponašanju ukaza Becky na još jednu strašnu činjenicu – nije se više znao vratiti!

»O, Tome, pa ti nisi ostavljao nikakve oznake!«

»Becky, glupo sam postupio! Baš glupo! Nisam ni pomislio da ćemo se vraćati istim putem! Ne, ne znam kako ćemo natrag. Sve mi se pomešalo.«

»Tome, Tome, izgubili smo se! Izgubili! Nikad se nećemo izvući s ovog groznog mesta! Oh, zašto smo se odvajali od ostalih!«

    Becky klonu na tlo i briznu u tako grčevit plač da se Tom prestravi pomislivši da bi ona mogla i umreti ili izgubiti razum. Spusti se uz nju na tlo i ovi ruke oko nje, a ona skloni lice na njegove grudi, privi se k njemu, pa sav strah i bespomoćno kajanje provališe iz nje, a daleka jeka pretvori joj reči u podrugljiv smeh. Tom ju je molio da opet u sebi nađe nade, no ona reče da ne može. Onda on stade grditi i okrivljavati sebe zbog toga što je nju doveo u ovako strašan položaj, a to urodi boljim plodom. Becky reče da će se pokušati ponovno ponadati, da će se pridići i poći za njim kamo god je povede, samo neka više tako ne govori. Njega ne treba ništa više kriviti za ovo nego nju, reče.

       I tako opet krenuše – bez cilja, potpuno nasumce: sve što su mogli, bilo je da se kreću napred, stalno napred. Načas se javi i tračak nade – i to bez ikakva razloga koji bi iza nje stajao, već naprosto zato što je nadi u naravi da uvek iznova oživljava, sve dok joj čovečija dob i pomirenost s porazima ne oduzmu sav polet.

     Malo kasnije Tom uze Beckynu sveću i ugasi je. Ova je štedljivost toliko govorila! Reči nije ni trebalo. Becky shvati i nada joj ponovno zgasnu. Znala je da je Tomova sveća tek načeta i da ima još tri-četiri komadićka u džepu – a ipak se moralo štedeti. Tada i umor poče postavljati svoje zahteve: deca se pokušaše ne obazirati na to jer im je bilo užasno i pomisliti da sjednu dok vreme postaje sve dragocenije. Kretati se u nekom smeru, u bilo kojem smeru, značilo je barem ići napred i moglo je uroditi plodom, a sesti je bilo isto što i prizivati smrt i skratiti njezin progon.

      Napokon krhke nožice nisu mogle dalje nositi Becky i ona sede. I Tom počinu kraj nje pa stadoše razgovarati o svojem domu, o prijateljima koje su tamo ostavili, o udobnoj postelji te, kao najvažnije od svega, o svetlosti! Becky se rasplaka, a Tom pokuša smisliti kako bi je utešio, no sva su se hrabrenja već bila izlizala od upotrebe i zvučala su kao gorka šala. Umor je devojčicu bio toliko obvladao da je san i neprimetno shrva, a Tom je nebesima zahvaljivao za to. Sedeo je gledajući u njezino ispijeno lice i promatrajući kako se u blaženstvu sna na nj vraćaju mekoća i prirodnost, a domalo ga obasja i smešak te se na njemu zadrža. Nešto mira i okrepe uli se s toga smirenog lica i u Tomovu dušu, a misli mu odlutaše prema prošlim vremenima i sanjarskim uspomenama. Baš kad je tako utonuo u misli, Becky se probudi s bezbrižnim smehom, ali joj se on najednom sledi na usnama i prijeđe u jauk.

»Oh, zašto sam spavala? Da se bar nikad, nikad nisam probudila! Ne! Ne, ne mislim to ozbiljno, Tome! Nemoj me tako gledati! Neću to više govoriti.«

»Becky, drago mi je da si malo odspavala. Sada si se odmorila pa ćemo naći i izlaz odavde.«

»Pokušaćemo, Tome, ali sam u snu videla tako divan kraj. Sve mi se čini da ćemo onamo dospeti.«

»Možda i nećemo, možda i nećemo. Razvedri se, Becky, pa da pokušamo.«

         Ustadoše i odlutaše dalje, s rukom u ruci i bez ikakve nade. Pokušaše proceniti koliko su već dugo u špilji, no znali su samo da se njima to vreme pričinja kao dani i nedelje, premda im je bilo jasno da ne može tako biti jer im ni sveće još nisu dogorele. Dugo vremena nakon toga – teško bi im bilo reći koliko, Tom reče kako moraju tiše koračati i osluškivati neće li začuti kapanje vode – moraju naći neki vrutak. Ubrzo ga i nađoše pa Tom reče kako je vreme da se opet odmore. Oboje su bili nasmrt umorni, ali Becky ipak reče da misli kako bi mogla još malo hodati. Iznenadi se kada Tom ne pristade na to i nije ga mogla razumeti. Sedoše i Tom grudicom ilovače prilepi sveću na stenu ispred njih. Doskora ih skoliše misli pa neko vreme ni reči ne progovoriše. Onda Becky prekide tišinu:

»Tome, tako sam gladna!«

Tom izvadi nešto iz džepa.

»Sećaš se što je ovo?« reče.

Becky se umalo nasmeši.

»Naš svadbeni kolač, Tome.«

»Da… Šteta što nije velik kao kuća, jer je to sve što imamo.«

»Sačuvala sam ga za nas, Tome, kao uspomenu s izleta, onako kao što odrasli rade sa svadbenim kolačem, ali će nam to sad biti…«

     Becky se prekide usred rečenice. Tom podeli kolač na dva dela pa Becky u slast pojede svoj komad, dok je Tom od svoje polovice tek malo odgrizao. U izobilju je bilo hladne vode da njome zaliju gozbu. Malo potom Becky predloži da pođu dalje. Tom je časak ćutao, a onda reče.:

»Becky, hoćeš li moći podneti da ti nešto kažem?«

Becky probledje u licu, no reče kako misli da hoće.

»E, pa, Becky, moramo ostati ovde gde imamo vode za piće. Ovo nam je zadnji komadić sveće!«

Becky dade maha suzama i jadikovkama. Tom je na sve mile načine pokuša utešiti, no s malo uspeha. Na kraju Becky reče:

»Tome!«

»Reci, Becky!«

»Primetiće da nas nema pa će poći u potragu za nama!«

»Jasno da hoće! Sigurno će nas tražiti!«

»Tome, možda su već i krenuli u potragu za nama.«

»Pa, rekao bih da jesu. Nadam se da je tako.«

»Tome, što misliš kad bi mogli primetiti da nas nema?«

»Kad stignu do skele, pretpostavljam.«

»Tome, onda će možda već biti mrak – misliš da će opaziti da nismo među njima?«

»Ne znam. U svakom slučaju, tvoja će majka primetiti da te nema čim se svi vrate kući.«

          Na prestravljen izraz Beckyna lica Tom se pribra i uvide svu svoju nesmotrenost. Becky se te noći uopšte nije trebala vratiti kući! Oboje dece učute i zamisli se. Začas nova provala Beckyna očaja pokaza Tomu da je ono što je njemu bilo na umu, i njoj palo na pamet – da može proći polovica nedjeljnoga prepodneva pre no što gospođa Thatcher otkrije da Becky nije kod gospođe Harper.

       Pogleda prikovana uz ostatak sveće, promatralo je dvoje dece kako se on polako i nemilosrdno topi, videlo kako na kraju od njega ostaje tek pola palca dugačak stenj, videlo kako slabašan plamičak liže uvis i trne, kako se iz stena izvija tanak pramen dima, časkom leluja na njegovu vrhu, a potom – svojim ih užasom obvi potpuna tama!

    Koliko je vremena proteklo do časa kada je Becky polako došla k sebi i shvatila da plače u Tomovu naručju, nijedno od njih dvoje ne bi znalo reći. Znali su samo to da su se, kako izgleda, nakon silno duga vremena, trgnuli iz obamrlosti mrtvačkog sna i opet se našli usred istih jada. Tom je rekao da je verovatno već nedelja ili možda čak i ponedeljak. Pokušavao je navesti Becky na razgovor, no nju je čemer bio prejako shrvao i bila je izgubila svaku nadu. Reče joj i kako mora da je njihov nestanak već odavno primećen i da je potraga nesumnjivo već započela. On će stoga vikati pa će možda neko i doći. Pokuša, no daleki su odeci u tami tako jezivo odzvanjali da se više toga nije prihvatao.

     Promicali su sati i glad ponovno stade moriti dvoje zatočenika. Bio im je ostao još jedan dio Tomove polovice kolača: podeliše ga i pojedoše, no od toga im se učini da su još i gladniji nego pre. Taj im je bedni zalogajčić samo probudio glad. Najednom Tom reče:

»Pst! Čuješ?«

       Oboje zadržaše dah i osluhnuše. Začuše zvuk nalik na silno slabašno, daleko dozivanje. Tom se odazva pa, uhvativši Becky za ruku, tapkajući krenu galerijom u tom smeru. Domalo opet osluhnu, a zvuk se opet začu, i to kao iz nešto veće blizine. »To su oni«, reče Tom. »Dolaze ovamo! Požuri, Becky – spašeni smo!«

Radost je dvoje zatočenika bila gotovo neizdrživa. Napredovanje im je, međutim, bilo sporo jer je posvuda bilo jama pa su se toga morali čuvati. Ubrzo stigoše do jedne od njih i moradoše zastati. Mogla je biti duboka tri stope, a moglo ih je biti i stotinu – kako bilo da bilo, preko nje nisu mogli. Tom leže potrbuške na zemlju i segnu rukom što je dublje mogao. Nema dna. Moraju ostati ovde i sačekati dolazak potrage. Osluhnuše: udaljeni su se povici očito još i udaljavali! Za časak-dva potpuno utihnuše. Srce im zastade od očaja! Tom je dozivao iz puna grla, sve dok nije promukao, no od toga nije bilo koristi. Obrati se Becky s nadom u glasu, no u teskobnu im isčekivanju proteče cela večnost, a da do njih više ne dopre nikakav zvuk.

       Deca ponovno otapkaše natrag do vrutka. Vreme se tegobno vuklo: opet zaspaše pa se probudiše izgladnjeli i očajni. Tom je verovao kako sada mora da je već utorak. I tada mu nešto pade na um. U blizini je bilo nekoliko pobočnih odvojaka. Bolje bi bilo istražiti koji od njih nego skrštenih ruku podnositi teret teških sati. Izvadi iz džepa uzicu za puštanje zmaja, priveza je za neki izbojak, pa on i Becky krenuše: Tom napred, odmatajući uzicu i pipajući ispred sebe. Nakon dvadeset koraka galerija je završavala »skokom«. Tom kleknu i stade pipati ispod ruba, a onda segnu rukama iza ugla što je dalje mogao: napregnu se i istegnu još malo više udesno i u tom se trenutku, ni na dvadeset jardi od njih, iza neke stene pojaviše ljudska ruka i u njoj sveća! Tomu se iz grla izvi slavodobitan uzvik, no u istom se času za rukom pojavi i telo kojemu je ona pripadala – telo Crvenokošca Joea! Tom se ukoči: ni maknuti se nije mogao. U sledećem trenu stade zahvaljivati nebesima videvši da je »Španac« podbrusio pete i iščeznuo mu iz vida. Tom se začudi što mu Joe nije prepoznao glas i vratio se da ga ubije zbog onoga svedočenja na sudu. No, mora da mu je odjek bio izobličio glas. Bez sumnje je to u pitanju, zaključi. Od straha mu je na telu bio smalaksao svaki mišić. Reče sam sebi da će ostati kraj vrutka, samo ako smogne dovoljno snage da se onamo vrati, pa ga više nikakvo iskušenje neće navesti na to da se izloži opasnosti i opet naiđe na Crvenokošca Joea. Potrudio se da od Becky sakrije što je video. Reče joj da je viknuo samo onako »na sreću«.

      No, na duži rok glad i nevolja nadvladaše strah. Nakon ponovnoga dugočasna čekanja kraj vrela i ponovnoga dugačka sna deca se drugačije osećahu. Probudiše se mučena divljom glađu. Tom je bio uveren kako mora da je već sreda ili četvrtak ili čak i petak odnosno subota pa da se od potrage već i odustalo. Smisli da bi mogao pretražiti neki drugi odvojak. Osećao se spremnim čak i na to da se suoči s Crvenokošcem Joeom i svim drugim užasima, ali je Becky bila silno slaba. Bila je utonula u neku tupu bezvoljnost pa je nije mogao ni na noge podići. Izjavila je da će čekati tu gde jest i da će umreti, a to i tako više nije daleko. Reče Tomu da, ako tako hoće, samo krene u istraživanje uz pomoć zmajeve uzice, ali ga usrdno zamoli da se povremeno vraća do nje i javi joj se te zatraži da joj obeća kako će, kada dođe strašni trenutak, biti uz nju i držati je za ruku do samoga kraja.

       Tom je poljubi, a u grlu ga nešto stegnu: ponašao se kao da je uveren u to kako će ili naići na potragu ili naći izlaz iz špilje. Potom uze zmajevu uzicu u ruku i pipajući odbaulja četveronoške niz jedan od odvojaka, iznuren glađu i bolestan od slutnje o kobi što ih je čekala.

                                                 

nastavci : Romani u nastavcima 

Izvod iz Ničeovog pisma Hajnrihu Kezelicu o Dostojevskom

Izvod iz Ničeovog pisma Hajnrihu Kezelicu


HAJNIRHU KEZELICU U VENECIJI 

Ponedeljak Nica, 7. marta 1887

. . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . 

      Sa Dostojevskim mi se deselo kao i ranije sa Stendalom; najslučajniji dodir, knjiga koju čovek prelista u knjižari, napoznavanje čak ni imena - i instinkt koji iznenada progovori da je tu sreo nekog srodnog. Do sada još malo znam o njegovom položaju, o glasu koji uživa, o njegovoj istoriji: umro je 1881. U mladosti mu je išlo loše: bolest, siromaštvo, a plemenito poreklo; u 27. godini osuđen na smrt, na gubilištu tek pomilovan, onda 4 godine Sibira, u okovima usred teških zločinaca. To je vreme bilo presudno: otkrio je snagu svoje psihološke intuicije, štaviše, srce mu se pri tom raskravilo i produbilo - njegova knjiga uspomena iz toga doba "Kuća mrtvih" je jedna od "najčovečnijih" knjiga, koje postoje. Ono što sam prvo upoznao u upravo objavljenom francuskom prevodu, zove se Zapisi iz podzemlja i sadrži dve novele: prva, neka vrsta nepoznate muzike, druga pravi genijalni potez psihologije - strašno i surovo izrugivanje onog gnothi sauton (poznaj sebe - prim. T.), ali nabačeno s lakom smelošću i radošću nadmoćne snage, da sam pri tom bio potpuno opijen zadovoljstvom. U međuvremenu sam, po Overbekovoj preporuci, koga sam u poslednjem pismu pitao, pročitao "Ponižene i uvređene" (jedino što je Overbek poznavao) s najvećim poštovanjem prema umetniku Dostojevskom. A već primećujem kako najmlađu generaciju francuskih romanopisaca potpuno tiranišu uticaj Dostojevskog i ljubomora na njega (npr. Pol Burže).

 . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

Odano Vaš prijatelj N.

Andre Žid, Saveti mladom piscu

Umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha.


„Nisam napisao nijednu knjigu a da nisam imao duboku potrebu da je napišem“ – zapisao je francuski pisac Andre Žid u svom Dnevniku.


NA pitanje šta bi rekao nekoj mladoj osobi koja pokušava da pronađe sebe. Andre Žid je u jednom od retkih intervjua ("pisci ne vole intervjue jer nemaju potrebe da objašnjavaju narodu o čemu pišu"), odgovorio:

- Bilo kome da kažete bilo šta, ta osoba će prestati da se razvija. Gusenica koja želi da pronađe sebe nikada neće postati leptir. Maksima "upoznati sebe" je pogubna, isto koliko i ružna.

Saveti mladom piscu

- Jedinstvo tvoje knjige nalazi se u jedinstvu tvog žara. Piši, ako hoćeš, kad si opijen; ali, kad ponovo čitaš šta si napisao, budi trezan.

Umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha.

- Piši uvek što je moguće jednostavnije; prvo je da čovek pred samim sobom ne stvara iluziju; čuvaj se uvek svoje vlasite popustljivosti i budi neprestano na oprezu da sam sebe ne prevariš.

- Izbegavaj što je moguće više superlative; jedino ćeš tako nekima od njih sačuvati njihovo puno značenje. Gde slabić preteruje, jak se suzdržava. Snaga zadržane reči deluje na duh čitaoca. Ona ostaje bez delovanja ako je razliješ po hartiji.

- Ne nastoj da stekneš lak uspeh čoveka koji lepo govori. Tvoja je uloga da slušaš. Veliki umetnik je prvo veliki slušalac. Prvi uslov da se dobro sluša je tišina.

- Ako se upustiš u svet, neka to bude kao ronilac. Budi uveren da u društvu sjaji samo ono što nije zlato.

- Pohvalu slušaj samo jednim uhom, a kritiku s oba.

- Ne boj se da ljude začudiš i da im se ne dopadneš.

- Duboke vrednosti nekog dela ostaju u početku nezapažene. Savršeno umetničko delo ne pada u oči.