Karl Kraus, Poslednji dani čovečanstva

odlomak iz tragedije u pet činova s predigrom i epilogom


V. ČIN

54. prizor



Gunđalo za pisaćim stolom. Čita.

Deset miliona umirućih optužuju me što još živim, ja koji sam imao oči da tako vidim svet i čiji ga je pogled pogodio tako da je postao onakvim kakvim sam ga video. Ako je od neba bilo pravedno da se desilo, onda je ipak bilo nepravedno prethodno me ne uništiti! Jesam li ja zaslužio to ispunjenje svoga smrtnog straha od života? Šta mi to urasta u moje noći? Zašto sam samo ja bio odabran rehabilitovati Terzita, ali ne i obeščastiti Ahila? Zašto mi nije dana telesna snaga da greh ovog planeta srubim jednim udarcem sekire? Zašto mi nije dana misaona snaga da osramoćeno čovečanstvo prisilim da krikne? Zašto moj protupovik nije jači od ove bezdušne komande koja je imala moć nad dušama zemaljskog kruga? Čuvam dokumente za doba koje ih više neće shvatiti, ili živi tako daleko od danas te će reći da sam bio krivotvoritelj. Ali ne, neće doći vreme da se to kaže. Jer njega neće biti. Ja sam napisao tragediju čiji je junak što propada čovečanstvo; čiji tragični konflikt smrtno završava kao sukob sveta s prirodom. Ah, budući da ova drama nema drugog junaka nego čovečanstvo, nema ona ni slušaoca! Ali od čega propada moj tragični junak? Je li poredak sveta bio jači od njegove ličnosti? Ne, poredak prirode bio je jači od poretka sveta. On se slama od laži: u starim životnim formama potvrditi ne-bit zbog koje je izgubio stari sadržaj svoga čoveštva. Biti trgovac i heroj i morati biti ovo da bi ostao ono. On propada od stanja koje je na njega delovalo ujedno kao opojnost i prisila. Ima li krivaca? Ne, inače bi postojali osvetnici, inače bi se heroj čovečanstvo branio protiv prokletstva da bude rob svojih sredstava i mučenik svoje nužnosti. Ako se pak životno sredstvo hrani svrhom života, zahteva ono tada služenje sredstvu smrti kako bi još otrovalo one što preživljavaju. Ako bi postojali krivci, obranilo bi se čovečanstvo od prisile da u tu svrhu bude herojem! Pojedincima koji su to zapovedili odgovorilo bi jedinstvo. Ali oni nisu tirani. Njihov je duh skrojen od duha mase. Svi smo mi pojedinačni. Mi imamo svako svoju bol, a drugi od toga ne izgara. A mi ne izgaramo od kontrasta što ga naša žrtva svakodnevno tvori naspram dobiti drugoga, užasne dobiti drugoga. Tirani su umakli pred stravom. Ali mi bismo sebi uvek iznova svoje tirane nadomeštali iz nas samih. Sve nas naime tera šuplja reč, ali ne vladareva, nego od stroja. Od kakve je koristi bio revolver protiv stroja? Revolver ne daje primer protiv stroja kao luk protiv tiranina. Mi smo tu stvar izumili, a ono što nam preti s leđa nije strojnica nego pusto čudo da ona postoji. Ne njena pretnja, već njeno postojanje koči odluku. Kako bi tu mogla iskrsnuti protiv komanda koja bi nas ponukala da razbijemo svoja oružja! Mogu li ja govoriti za govornicom Evrope?

         Tako biste vi dalje morali umirati za nešto što zovete čast ili Bukovina, o čemu ne znate šta je to, ali što je opet samo oružje. Za šta ste umrli? Da ste svi skupa imali dovoljno duha da oćutite kontraste, sačuvali biste telo. Kakvo preziranje smrti! Zašto biste prezirali ono što ne poznajete? Zasigurno preziremo život koji ne poznajemo. Vi ga tek upoznajete ako vas slučajnost šrapnela nije sasvim usmrtila, ili ako vas napadne komandirana zver s penom na ustima, pre toga čovek kao i vi, a vi imate minutu svesti da sada stojite na pragu. I onda vam se komandujuća zver usudi prigovoriti da ste prezreli smrt? A vi niste iskoristili tu minutu da svome pretpostavljenom doviknete da on nije pretpostavljeni Bogu, koji bi mu mogao stvoriti to da stvoreno učini nestvorenim? Ne, vi ste njemu, s Bogom, dopustili da vas preko praga potera onamo gde počinje tajna čiju izdaju ne bi mogla dosegnuti nikakva zemaljska država! Prema kojoj svako šalje svoje heroje, niko svoje špijune! A tek da ste u trenutku žrtve znali za dobit koja uprkos žrtvi, ne, nego sa žrtvom raste, toveći se njome! Jer nikad, do rata strojeva bez pobednika, nije bilo tako bezbožne ratne dobiti, a vi, pobeđujući ili pobeđeni, izgubili ste rat koji je dobit vaših ubica. Vaših kukavičkih, tehnički uznapredovalih ubica koji samo na udaljenosti od poprišta svoga čina mogu ubijati i živeti. Kako, ti verni pratioče moje reči, s čistom verom okrenut prema nebu umetnosti, s tihom naukom prislanjajući uho na njeno srce, ti si morao onamo? Vidieo sam te onog dana kad si krenuo u rat. Kiša i prljavština ove domovine i njena bezočna muzika bile su rastanak kad su vas strpali u stočna kola! Vidim tvoje bledo lice u toj orgiji izmeta i laži, u tom stravičnom pozdravu jedne stanice   odakle se ljudski materijal odašilje rečju moći koja je razularila tela i sputala duhove, a osuđeni život pretvorila u dečiju izbu u kojoj se igraju čuvari stoke! Ti nisi izgledao poput takvih. Kako li već nisi mogao umreti od toga da si morao doživeti taj start spram kojega se Wallensteinov tabor uistinu doima kao hala “Palasthotela”! Jer prljav biva strojni čovek pre nego što postane krvav. Tako je započeo tvoj put u Italiju, ti istraživaču umetnosti. A ti, plemenito pesničko srce koje si između glasova merzera i ubica bilo predano tajni jednog vokala – četiri godine svoga proleća proveo si pod zemljom da isprobaš buduće prebivalište? Šta li si tamo imao tražiti? Čekati dok ne dođe komadić granate? Dokazati da je tvoje telo otpornije na učinkovitost “Schneider-Creuzota”1 od tela Torinca na “Škodu”2? Kako, pa mi smo trgovački putnici tvornicâ oružja koji svojim ustima ne trebaju posvedočiti temeljitost svoje firme, nego svojim telom malovrednost konkurencije?

       Gde je bilo mnogo putnika, biće mnogo onih koji šepaju! Neka si oni prodajna područja pretvore u bojna polja. Ali da su imali i moć da one s višom kakvoćom prisile na služenje lopovluku – nikad se đavo ne bi usudio takvo učvršćenje svoje vlasti smatrati zamislivim. I da mu se u prvoj godini rata, u koji je narode poterao kao janje na klanje da njegov posao obavljaju s više duše, prišapnulo da će već u prvoj godini jedna naftna rafinerija od sveukupna deoničkog kapitala postići 137 postotaka čiste ratne dobiti, “David Fanto” 73 posto, a “Kreditanstalt” 19,9 miliona čiste dobiti, te da će lihvari mesom i šećerom i alkoholom i voćem i krompirima i maslacem i kožom i gumom i ugljenom i gvođžđem  i vunom i sapunom i uljem i tintom i oružjem biti stostruko obeštećeni za obezvređivanje tuđe krvi – đavo bi tada progovorio reč u korist mira s odricanjem! I za to ste vi četiri godine ležali u blatu i vlazi, za to je bio otežan pozdrav koji je hteo stići do vas, zaustavljena knjiga koja vas je htela utešiti. Oni su žeeli da vi ostanete živi jer se na svojim berzama još nisu dovoljno nakrali, u svojim novinama još nisu dovoljno nalagali, u svojim kancelarijama  još nisu dovoljno maltretirali, još nisu čovečanstvo sa svih strana šibali, u svim se svojim prigodama i delatnostima još nisu dovoljno pozivali na rat za svoju nesposobnost i svoje opako veselje, da ih njihov zločin ispriča – oni još uvek nisu sav taj tragični karneval u kome su muškarci umirali pred očima ženskoga ratnog izvestioca, a mesari postajali filozofi honoris causa, otplesali do razlaza i posta! Kako, vi ste nedeljama ležali pod minama; pretile su vam lavine; visili ste 3000 metara visoko između topovske paljbe neprijatelja i strojničke vatre “vlastitih” – reč vredna veleizdaje –; bili ste izloženi mukama stostruko dužim od onih kakvima su izloženi zločinci, počesto bez poslednjega osuđeničkog obroka; morali ste proživeti svu raznolikost smrti u sudaru organizma i stroja, prolazeći kroz razorne mine, zapreke od bodljikave žice, ježeve, dumdum-metke, bombe, plamenove i plinove te sveg pakla unakrsne paljbe – jer ludilo i zelenaštvo na vama još nisu do kraja iskalili svoj kukavički bes? A vi ste u takvoj izručenosti trebali ostati “vojno sposobni” jer čovečanstvu za opljačkanu mu maštu još nije bilo ucepljeno dovoljno sifilisa? A vi vani i mi unutra, mi trebamo još duže zuriti u grob što smo ga sebi na višu zapoved morali iskopati – kako je srpskim starcima bilo zapoveđeno, a nije zapoveđeno ni iz kojeg drugog razloga osim toga što su bili Srbi i još na životu, dakle sumnjivi! O, kad bi barem čovek, ako je zdrav i čitav, pa bio i iznakažen, osiromašen, ostario, umakao iz te pustolovine i čarolijom neke najviše odmazde dobio snagu da njih, stalno preživljavajuće kolovođe svetskog zločina pojedinačno pozove na odgovornost, da ih zatvori u njihove crkve, pa neka tamo, baš kao što su i oni činili srpskim starcima, svaki deseti izvuče svoj smrtni zgoditak! Ali onda ne ubijati – ne, šamarati! I ovako osloviti: Šta, vi niste znali, vi, momci, niste ni slutili da bi posledice objave rata među milionima mogućnosti jeze i rugla bile i takve da deca nemaju mleka ni konji zobi i da se još daleko od pucnja može oslepiti od metilalkohola, ako bi to bilo zaključeno u ratnom planu zelenaštva? Kako, vi niste odmerili nesreću jednog sata višegodišnje zarobljeničke patnje?

        Jednog uzdaha čežnje i uprljane, rastrgane, pokošene ljubavi? Niste čak bili sposobni za predodžbu koje su paklenosti otvorene minutom mukâ majčinskog osluškivanja noćima i danima, toga dugogodišnjeg čekanja herojske smrti? I niste osetili kako je tragedija postala lakrdija, istodobnošću novog zla i zaluđenosti starim formama opereta, jedna od onih gadnih novovekih opereta čiji je tekst inzult, a muzika tortura? I vi niste osetili da je vaša najmanja zapoved, čak samo zadnja posledica vaše najmanje zapovedi, pa bila to samo stupidnost koja bi iz vašeg okruga otežavala beg što je vaše kancelarije za ratni nadzor, urede za izdavanje pasoša, kancelarije za tumačenje pasoša, kancelarije za putovničke klauzule, kancelarije za odobravanje prelaska granice, mesne komande i komande za graničnu zaštitu izazvao jedne protiv drugih da jedni druge zbunjuju – niste osetili da bi najmanja mera vaše opsednutosti utisnula ljudskom dostojanstvu neizbrisivu ljagu? I vi ste prevideli da kad biste sve ljude obukli u uniformu, da bi oni tada svi jedni drugima neprestano morali salutirati? I niste primetili da je ta kretnja jednog dana, iznenada, bila još samo dodir čela koji se ticao sumnje u uzajamni razum? I da je klimanje glavom drhtavih invalida bilo namenjeno vama, samo vama? I niste odustajali od traćenja vremena vaše na slom osuđene slave koja je uprkos tome stalno kinjila svet? Kako, vi tamo, vi ubijani, niste ustali protiv toga poretka? Protiv toga sistema ubistva i ekonomije koja je život za svu budućnost morala osuditi na izdržavanje, koja je zastrla svaki izgled i najmanju potrebu za srećom izručila mržnji nacija? Besmisleno se besnilo u ratu i bezrazložno se besnilo protiv svakoga jer je bio rat! Siromaštvo, glad i ruglo natrpano na prognane i nastanjene, a sve čovečanstvo konfinirano iznutra i izvana. A državnici, jedini u strmoglavom vremenu pozvani suspregnuti bestijalni poriv čovečanstva, oni su ga razularili! U miru spremna na ubistvo životinja i dece, kukavička je životna mržnja posegnula za strojem da pohara sav rast. Histerija u zaštiti tehnike nadvladava prirodu, papir zapoveda oružju. Invalidima su nas učinili rotacijski strojevi pre nego što su postojale žrtve topova. Zar nisu sva carstva mašte bila evakuisana kad je onaj manifest objavio rat nastanjenoj zemlji?

      Na kraju bijaše reč. Onome čiji je duh ubijen nije preostalo ništa do poroditi delo. Slabići su ojačali da nas stave pod žrvanj napretka. A to je uzmogao on3, sâm on koji je sa svojim bludom pokvario svet! Nije baš da je štampa pokrenula strojeve smrti – ali nam je izdubila srce toliko da više ne možemo zamisliti kako bi to bilo: to je njegova ratna krivnja! A sladostrasno vino njegove razvratnosti pili su svi narodi, i kraljevi zemlje bludničili su s njim. A on mu je govorio, taj apokaliptički jahač, koga sam nekad, dugo pre nego što je to učinio, video kako juri nemačkim carstvom. Prošlo je desetljeće otkako sam znao da je njegovo delo ispunjeno. “On napreduje punom parom u svim ulicama. Njegovi brkovi sežu od izlaska do zalaska i od juga prema severu. ‘A jahaču bijaše dana moć da zemlji oduzme mir i da jedni druge zadave.’”4 A ja sam ga video kao zver s deset rogova i sedam glava i jednom njuškom nalik na lavlje ždrelo. “Klanjali su se zveri i govorili: ko je jednak zveri? I ko je kadar sporiti se s njome? Dana joj je njuška da govori velike stvari.”5 A mi propadosmo po njemu i po kurvi babilonskoj koja nas je na svim jezicima sveta nagovarala da smo jedni drugima neprijatelji i da treba biti rata! A vi žrtvovani niste ustali protiv toga plana? Niste se branili protiv prisile da umirete i protiv zadnje slobode: da budete palikuće i ubice? Protiv đavolskog dela koje je značilo izvršiti žrtvovanje strigačima ovaca čak pod zastavama ćudorednog patosa! Koje zlorabi Boga da stekne njegovo svedočanstvo za krvavu mijenu! Sva suverena prava i životne vrednote u bescenje prodani ideji materije. Dete u majčinoj utrobi obavezano imperativu mržnje, a slika ove borbene muškosti, pa čak i te negujuće ženskosti, oklopljena tela s gas-maskama kao slika horde izmaštanih životinja, na užas predana potomstvu. Crkvenim zvonima pucali na vernike, ne okajavši pred oltarima topove! I u svemu tome slava i domovina? Da, vi ste doživeli domovinu pre nego što ste za to umrli! Domovinu od onog trenutka kada ste u znojnom i pivskom zraku predvorja morali čekati razodjeveni za herojsku smrt, dok su oni odmeravali ljudsko meso i prisiljavali ljudske duše na najbezbožniju zakletvu. Goli ste bili, kao samo pred Bogom i ljubljenom, pred komisijom živodera i svinja! Sram, stid za telo i dušu trebao vas je uskratiti domovini! Svi smo mi videli tu domovinu, a sretniji među nama, koji su od nje uzmogli pobeći, videli su je još u liku bahata graničara. Videli smo je u svim oblicima žudnje za moći oslobođena roba i okretnosti ucenjivača željna napojnice. Samo što je mi drugi nismo morali doživeti u liku neprijatelja, istinskog neprijatelja koji je vas strojnicom terao pred strojnicu. Ali ako smo je i videli samo u portretima tih odvratnih generala koji su se tokom celog velikog doba, umesto luksuznih dama, oglašavali u pozorišno-žutoj štampi kao znak da se u svetu uvek ne samo bludniči nego da se i ubija – zbilja, čeznuli smo za trenutkom zatvaranja toga krvavog bordela! Kako, vi tamo, vi ubijani, vi izvarani, niste ustali protiv tog pogona? Podnosili ste slobodu i lagodan život štampanih stratega, parazita i lakrdijaša kao svoju nesreću i svoju prisilu? I znali ste da su za vaše muke oni dobijali odličja? Niste im slavu pljunuli u lice?

       Ležali ste u ranjeničkim vozovima koje se taj ološ drznuo opisati? Niste se otrgnuli, niste dezertirali u sveti rat da nâs pozadi oslobodite od smrtnog neprijatelja koji nam je svakodnevno punio mozak bombama laži? I umirali ste za taj posao? Proživljavali užas da produžite naš užas, od kojega smo ovde soptali između zelenaštva i nevolje te između mučnih suprotnosti tovljene bahatosti i bezglasne nesvestice. O, vi ste imali manje osećaja za nas negoli mi za vas, koji smo svaki trenutak ovih godina što su vam ih oni istrgnuli iz života od njih hteli stostruko zahtevati natrag i koji smo za vas uvek imali samo pitanje: Kako ćete izgledati ako to preživite! Ako umaknete zadnjem cilju slave da hijene postanu turističkim vodičima, licitirajući vaše grobove kao znamenitosti! Oboleli, osiromašeni, poludeli, ušljivi, izgladneli, skončali, pali za uzdizanje turizma – taj usud svih nas! Oni su vašu kožu nosili na prodaju – ali je i od naše njihov životni smisao skrojio svoju lisnicu. Ali vi ste imali oružje – i niste krenuli u ovu pozadinu? I niste se okrenuli s onog polja sramote u najpošteniji rat da izbavite nas i sebe? I ne ustajete kao mrtvi iz svojih jama da pozovete bagru na odgovornost, da im se pojavljujete u snu iskrivljena lica kakvo ste nosili u času uminuća, s nesjajnim očima vašega herojskog čekanja, s nezaboravnom maskom na koju je vaša mladost bila prokleta tom režijom ludila! Stoga ustanite i stupite pred njih kao herojska smrt – da zapovedajući kukavičluk života konačno upozna njena obeležja, da joj gleda u oči celoga života! Trgnite ih iz sna svojim smrtnim krikom! Ometajte njihovu nasladu pojavom svojih patnji! Oni su mogli grliti žene u noći nakon dana u kojem su vas zadavili! Spasite nas od njih, od mira koji nam donosi kugu njihove blizine! Spasite nas od nesreće da se rukujemo s auditorima koji su se vratili kućama i da se susrećemo s krvnicima u civilnom zvanju. Jer savest te niske okrutnosti, kojoj sputavanje mašte nije oduzeto strašću, već samo mehanikom, tako će se brzo oporaviti za dnevni rad kao što je sebe iz banalnosti prošlosti poslala u ubijanje. Upomoć, vi ubijeni! Stojte uza me, da ne moram živeti među ljudima koji su iz častohleplja ili po nagonu za samoodržanjem davali zapoved da srca prestanu kucati, a da majkama pobeli kosa! Tako mi živoga Boga – ova će sudbina ozdraviti samo čudom! Vratite se! Pitajte ih šta su to učinili s vama! Šta su učinili kad ste od njih patili pre nego što ste od njih umrli! Šta su učinili u vašim galicijskim zimama! Šta su učinili one noći kad telefonirajuće komande nisu s vašega mesta dobile nikakav odgovor. Jer napred je sve bilo mirno. I samo su kasnije videli kako ste vi skrušeno stajali tu, čovek do čoveka, puška spremna za pucanj. Jer vi niste pripadali onima koji su prešli, ni onima koji su išli natrag, a njih je, jer su se smrzavali, otac vojnika morao grejati vatrom iz strojnice. Vi ste držali svoje položaje i niste koraknuvši natrag upali u ubojičku jamu svoje domovine. Pred vama neprijatelj, za vama domovina, a nad vama večne zvezde! I niste odmaglili u samoubistvo. Vi niste umrli za domovinu, niste umrli od domovine; ni od neprijateljeve municije, ni od vlastite – vi ste stajali i umrli od prirode. Kakve li slike istrajnosti! Kakve li Kapucinske grobnice!

       Za oružje sposobni leševi, protagonisti habsburškoga smrtnog života, zbijte svoje redove i pojavite im se u snu! Probudite se iz ove ukočenosti! Koraknite napred! Istupi napred, ti dragi priznavatelju duha, i zahtevaj od njih svoju skupocenu glavu! Ti – gde si ti koji si umro u bolnici? Poslali su mi odande natrag moj zadnji pozdrav s obavešću: “Otpremljen. Prebivalište nepoznato.” Korakni napred da im kažeš gde si i kako je tamo i da se nikad više ne bi hteo dati upotrebiti za to! I ti tamo s licem na koje si bio osuđen u poslednjoj minuti, kada se komandirana zver, s penom na ustima, pre toga možda čovek kao ti, strovalila u tvoj rov – istupi napried! Ne to što si morao umreti – ne, nego to što si to morao doživeti čini ubuduće grehom sve spavanje i svekoliku smrt u postelji. Ne vašu smrt – vaš doživljaj ja želim osvetiti na onima koji su vam to natovarili! Ja sam ih oblikovao kao sene koje oni jesu i koje su hteli obući u laž privida! Ja sam s njih svukao meso! Ali mislima njihove gluposti, osećajima njihove pakosti, stravičnom ritmu njihove ništavnosti dao sam tela i puštam ih da se kreću. Kad bi se glas ovoga vremena sačuvao u fonografu, vanjska bi istina kaznila unutarnje laži, a uho ni nju ni njih ne bi prepoznalo. Tako vreme čini biće neprepoznatljivim i odobrilo bi amnestiju najvećem zločinu koji je ikad bio počinjen pod suncem, pod zvezdama. Ja sam spasio biće i moje je uvo čulo zvuk delâ, moje je oko otkrilo kretnju govorâ, a moj je glas, gde god je samo ponavljao, citirao tako da je osnovni ton ostao zapamćen za sva vremena.

a meni dopustite da govorim svetu koji još ne zna

kako su se stvari dogodile. Tako ćete čuti

o putenim, krvavim i protunaravnim činima,

o znacima božanskoga suda, o slučajnim umorstvima,

o smrtima na poticaj himbe i nametnuta razloga,

i, u ovom raspletu, o krivo shvaćenim namerama

koje su pale na glavu začetnicima. Sve to ja mogu

po istini kazati.6

     A ako vremena više ne čuju, čulo je ipak jedno biće ponad njih! Ja nisam učinio ništa do skratio tu ubojitu kvantitetu koja se u svojoj neizmernosti pozivala na nestalnost vremena i novina. Sva je njihova krv ipak bila samo tinta – a sada će se pisati krvlju! Ovo je svetski rat. Ovo je moj manifest. Sve sam zrelo odvagnuo.7 Tragediju koja se raspada na prizore čovečanstva u raspadanju uzeo sam na sebe da je čuje duh koji neka se smiluje žrtvama, pa makar se čak za svu budućnost odrekao povezanosti s ljudskim uhom. On neka primi osnovni ton ovog vremena, eho moje strašne mahnitosti po kojoj sam sukriv za ove šumove. On neka to prizna kao otkupljenje!



S nemačkog preveo Sead Muhamedagić.

Uredili Josip Pandurić i Damjan Lalović.
izvor 
__________________________________

Beleške:

1  Francuski proizvođač oružja (op. prir.).

2  Najveći proizvođač oružja u Austro-Ugarskoj u Prvom svetskom ratu (op. prir.).

3  Aluzija na Moriza Benedikta, urednika Neue Freie Presse, uticajnog bečkog dnevnog lista koji je Krausu simbol ratnog huškanja i glavna meta njegove bespoštedne kritike i satire (op. prir.).

4  Iz: Karl Kraus, "Apokalypse. Offener Brief an das Publikum" ("Apokalipsa. Otvoreno pismo javnosti"), Die Fackel, X, br. 261/262,  1908, str. 1-14 (op. prir.).

5  Ibid. (op. prir.).

6  William Shakespeare, Hamlet, 5.2, stihovi 384-391, u: Tragedije, preveo i priredio Mate Maras, Matica hrvatska, Zagreb 2006, str. 540 (op. prir.).

7  Iz ratnog manifesta "Mojim narodima" cara Franje Josipa 1914. (op. prir.).

Vitalij Šentalinski: Staljin je znao ko je dobar pesnik

        Tačno pre 25 godina ruski pisac Vitalij Šentalinski dobrovoljno je ušetao u Lubjanku, čuvenu zgradu tajne službe u centru Moskve, u kojoj su tokom vladavine boljševika mnogi ljudi saslušavani, mučeni, premlaćivani i ubijeni. Taj deo neba iznad Lubjanke veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin nazvao je „nesrećnim“. Razlog je bio samo jedan – otkriti sudbinu pisaca koji su nezakonito ubijeni tokom Staljinovog režima. A takvih je bilo mnogo.

        Čitava jedna istorija ruske književnosti završila je ispred hladnog betonskog zida čekajući da streljački vod ispali smrtonosne hice u njih. I ne samo pisaca. Plejada slobodnomislećih ljudi prosto je zbrisana sa lica zemlje samo zbog drugačijeg mišljenja. Bilo je tu i slikara, glumaca, režisera, pesnika, političara, revolucionara… Šentalinski je u ime Svesavezne komisije za literarno nasleđe represiranih i poginulih pisaca dobio pravo da istraži sudbine nestalih kolega. Na vlasti u SSSR-u je bio Gorbačov.

          A spisak koji je dostavljen Državnom tužilaštvu i KGB-u sadržao je 13 imena. Najvećih: Babelj, Veseli, Voronski, Gumiljov, Katajev, Kljujev, Koljcov, Mandeljštam, Piljnjak, Pribludni, Svjatipolk-Mirski, Florenski, Čajanov.

    Ovom spisku kroz uvid u dosijea su se nenadano pridružili i pisci Mihail Bulgakov, Lav Tolstoj, Andrej Beli, Nikolaj Gumiljov, Maksim Gorki, Andrej Platonov, filozof Nikolaj Berđajev, Lenjin, Karsavin, čuveni pisac i anarhista Boris Savinkov, pesnikinja Marina Cvetajeva i njen suprug Sergej Efron, Mihail Šolohov, nobelovac Boris Pasternak…

         Iz istražnih materijala Šentalinski je krišom beležio i diktirao u diktafon čitave stranice, a njegova supruga Tatjana je sve to prekucavala. Iz toga su u protekle dve decenije nastale dve kapitalne knjige, neka vrsta ispita savesti i kamena međaša za sve slobodnomisleće ljude – “Vaskrsla reč – iz književnih arhiva KGB-a” i “Iznenađenja Lubjanke – povratak književnim arhivama KGB-a”.

     Danas, Šentalinski je posle 20 godina okončao rad na istraživanju sudbine represiranih pisaca. Zaokružio je trilogiju i objavio, kako kaže, svoju poslednju knjigu o ovoj temi – “Zločini bez kazne – iz književnih arhiva KGB-a”, koju je kod nas objavila izdavačka kuća Russika. Zahvaljujući radu komisije do danas je rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su nezakonito likvidirani od dolaska boljševika na vlast u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine.

            Ipak, kako Šentalinski ekskluzivno priča za Danas, niko od islednika, likvidatora ili ljudi koji su učestvovali u ubistvima bez presuda nevinih ljudi “nije odgovarao pred sudom ili pokazao bilo kakvo kajanje” zbog onoga u čemu je učestvovao.

– Ne, ne znam za takve ljude. Njihova objašnjenja su uvek bila da su samo ispunjavali naloge i da su bili samo državne sluge. Slučaj pokajanja ne znam – priča Šentalinski.

     Podsećam ga da kada su svojevremeno pitali jednog islednika, koji je na kraju i sam završio u logoru, da li zna ko je Isak Babelj, on odgovorio da zna samo to da je pisac.

– A kada su ga pitali da li ste čitali nešto od njega, rekao je – zašto bih čitao? I kada su boljševici davali naredbe za streljanje, recimo Gumiljova, on je za njih bio samo protivnik. Tako su ga gledali, a ne kao pisca – nastavlja Šentalinski.

Kaže da je razgovarao sa porodicama Babelja, Gumiljova, Florenskog… i da je od njih dobio podršku za svoj rad.

– Razgovarao sam u okviru jednog dokumentarnog filma koji je pravio Babeljev unuk Andrej, koji je bio glumac i živeo je u Americi. Pesnik Nikolaj Gumiljov nije imao druge dece sem Lava Gumiljova. Bio sam i u kontaktu sa porodicom sveštenika Pavla Florenskog. Porodice dobro reaguju na moj rad. Bilo je slučajeva kada sam ja pomagao njima da se sete nekih događaja, a bilo je i obratnih slučajeva. Oni su shvatili da ja poštujem svoje junake i da ne mogu da im nanesem nikakvu štetu. Unuci Pavla Florenskog nisu znali kako je nastradao. Ja sam pre njih otkrio taj isledni materijal i saznao da je streljan 1937. godine na Soloveckoj etapi. Tada je ubijeno više od 1.000 ljudi, a među njima je bio i Pavle Florenski. Unuci su mislili da je Florenski ubijen 1942. godine, pošto su to dobili na osnovu zvaničnog dokumenta koji je bio falsifikovan. Namerno su davali lažne datume smrti kako bi ispalo da su zatvorenike ubili Nemci tokom Drugog svetskog rata – ističe Šentalinski.

        Prema njegovim rečima, za Florenskog su u zvaničnom dokumentu tvrdili da je stradao na brodu koji je potopila nemačka podmornica, ali je to bio falsifikat.

      U novoj knjizi Šentalinskog se nalaze i pisma koja su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, za kojeg navodi da je bio neostvareni pesnik. “Staljin je tačno znao ko je dobar, a ko loš pesnik. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, postavljao ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem”, kaže Šentalinski i dodaje da je Staljin, kada je Mandeljštam uhapšen, pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Kada je ovaj rekao da jeste, „samo ga je proterao u logor“, gde je i umro. Mandeljštam je u logoru bio zbog pesme protiv Staljina.

         Ahmatova je, kada su prvi put uhapsili njenog sina Lava Gumiljova, zajedno sa svojim drugim mužem, napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Isto je učinio i Boris Pasternak i Staljin ga je oslobodio. Ipak, kasnije ga je hapsio tri puta i na kraju poslao u logor.

        Šentalinski priča da je Ahmatova jako dobro znala da je prisluškuju i da je o svakom njenom pokretu ili izjavi direktno obaveštavana sovjetska tajna služba.

– Sada se pojavio novi sloj dostavljača, cinkaroša. Oni su počeli da štampaju knjige, pa je tako Astrovska, koja je bila glavna u istrazi i praćenju pesnikinje Ane Ahmatove, objavila knjigu o Ahmatovoj! Istovremeno je za tajnu službu pisala prijave. Ahmatova je imala jako visoko mišljenje o sebi. Bila je dvorska dama, izuzetan prevodilac, ali ju je Astrovska doživljavala maltene kao suparnicu. Kao da je želela da kaže – i ja mnogo značim. Ona je pisala dnevnik, računajući da će nekad biti objavljen. Onda je pisala dostave u kojima je maltene ponavljala čitave pasuse dnevnika koje je davala KGB-u. Sada, kada smo došli do tih dostava, a muzej Ahmatove je štampao ove dnevnike, videli smo da je ponavljala delove svog dnevnika u dostavama, naglašava Šentalinski.

       Kako dodaje, Ahmatova je imala čitavu svitu sledbenika i često je govorila – Ja sama njih snabdevam podacima.

– U mojoj novoj knjizi Ahmatova sama govori u mikrofon šta hoće. Ona je bila svesna da je prisluškuju i da primaju novac za to. To je dosta zanimljiv psihološki pristup. Ana je znala ili je sumnjala da je Astrovska špijunira. Ona joj je onda govorila kako je sovjetska vlast dobra, nadajući se da će ona to preneti tajnoj službi, pa se odjednom u njenim izveštajima pojavljuje da je Ahmatova velika patriotkinja – naglašava Šentalinski kroz osmeh.

       Na pitanje zašto su pojedinci prijavljivali pisce tajnoj službi, Šentalinski kaže da je osnovni razlog to što su manje daroviti pisci zavideli njihovom talentu, dok su drugi hteli da dobiju stan od države, novac, “prijavljivali su iz osvete, zbog žena, da bi oteli drugom ženu”.

– Tu je bilo mnogo šekspirovskih strasti i jednog dana će o našim savremenicima pisati kao o Šekspirovim junacima. Kako je Astrovska postala dojavljivačica? Nju su prvo uhapsili po principu – daj mi čoveka, naći ću mu krivično delo. Ako se sretneš s nekim strancem, znači da si špijun. Dvadesetih godina su Astrovsku uhapsili i pretpostavlja se da su je tada i zavrbovali. Želela je da živi i verovatno je pomislila da neće ništa loše učiniti ako počne da piše dostave o Ahmatovoj – navodi Šentalinski, koji je napisao i knjigu „Potkazivanje kao žanr socijalističkog realizma“. On ističe da je našao pismo tadašnjeg ministra bezbednosti Abakumova upućeno Staljinu o tome da Ahmatovu treba uhapsiti. Međutim, dogodilo se da istovremeno s tim dopisom Staljinu na njegov sto stigne poema, oda koju je Ahmatova napisala o Staljinu da bi spasla svog sina iz logora. Stihovi su prevagnuli, pa svemogući Koba nije potpisao odluku za njeno hapšenje, dok je ministar nastavio da prati i kontroliše veliku pesnikinju. Za Šentalinskog današnji ljudi se mnogo ne razlikuju od nekadašnjih i ne isključuje mogućnost da bi se i mi danas ponašali isto kao i oni.

     Kao najsramniji slučaj Šentalinski navodi upravo to što je čuveni pesnik Nikolaj Gumiljov rehabilitovan tek 70 godina nakon streljanja. Ubijen je 1921. a rehabilitovan 1991.

– Onaj ko je streljao Gumiljova danas je postao zločinac, a onaj koji je streljan sudija. Sud istorije je suština istorije – navodi Šentalinski.

U novoj knjizi Šentalinski je obradio i slučaj Leonida Kanegisera, druga pesnikinje Marine Cvetajeve i pesnika Sergeja Jesenjina. Imao je 22 godine i streljan je 1918. godine.

– U njegovom dosijeu sam našao beleške koje je zapisivao pred streljanje. Iznenađujuće, ali pred streljanje je mislio o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom“. Drugi ključ za ovu knjigu, kao spas od tame, našao sam u rečenici – „O čoveče, spoznaj svoje vrline“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla još u 17. veku – priča Šentalinski i dodaje da njegove knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, pošto su one „lek od istorijskog zaborava“.

     Ipak, Šentalinski ne želi da kaže ko je za njega od junaka njegovih knjiga bio najhrabriji, a ko najveće razočaranje.

– To je neuporedivo, pogotovo što mi ne znamo pravu istinu. Ali pisac ne sme da deli svoje junake na to ko mu je ljubimac, a ko ne. On mora da bude objektivan. Mandeljštam je rekao – „Ne poredi žive“. Možda se za nekog misli da je bio anđeo, a u stvari je bio đavo. Mi onda praktično imamo posla sa fantomima koje smo sami stvorili u svojoj svesti – ističe Šentalinski.

       Na pitanje da li je u arhivama našao slučaj pisca Danila Harmsa, koji je umro u zatvoru 1942, Šentalinski kaže da nije jedini koji je pretraživao arhive i da su se onima koji su bili u Lenjingradu bavili lenjingradski pisci.

– Ali Harmsa nisam našao u arhivama, dodaje Šentalinski.

Krv na dokumentima

– Veoma teško mi je bilo da radim sa takvim materijalom. Na nekim dokumentima sam video tragove krvi… Želeo sam da zatvorim fasciklu, ali nije bilo moguće ići nazad. Posle mnogo godina represije bilo je neophodno učiniti sledeći korak i oznaku „Državna tajna“ na dokumentima, zameniti oznakom „Čuvati večno“ i pamtiti večno.

Aleksandar Roknić

izvor 

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 8, 9 ,10 )

8.

          Bilo je suviše kasno da zovem taksi ili nešto, pa sam otpešačio sve do stanice. Nije bilo mnogo daleko, ali je bilo užasno hladno, teško se hodalo kroz sneg, a moji 'gledstoni' me do besvesti tukli po nogama. Ipak, uživao sam nekako u svežem vazduhu i svemu. Jedini je problem bio što me od hladnoće boleo nos i ono mesto ispod gornje usne gde me stari Stredleter mlatnuo. Spljoštio mi je usnu o zube, pa je prilično bolelo. Ipak, bar su mi uši bile prijatno tople. Ta kapa koju sam kupio imala je iznutra klapne za uši, pa sam ih spustio - bilo mi je sasvim svejedno kako izgledam. Ionako nije bilo nikog u blizini. Svi su već polagali.

     Baš sam imao sreće kad sam stigao na stanicu, jer je trebalo čekati samo desetak minuta na voz. Dok sam čekao, uzeo sam šaku snega i oprao lice. Bilo je još dosta krvi po njemu.

     Ja volim da putujem vozom, osobito noću kad su svetla upaljena i prozori tako crni, a kroz vagon prolazi neki od onih tipova što prodaju kafu, sendviče i časopise. Obično kupim sendvič sa šunkom i jedno četiri časopisa. Kad putujem vozom noću, u stanju sam čak da pročitam neku od onih glupih priča iz časopisa, a da usput ne povratim. Znate već. Jednu od onih priča s masom lažnih, nemogućih likova isturene donje vilice, koji se obavezno zovu Dejvid, i masom nemogućih devojaka koje se zovu Linda ili Marša, koje tim Dejvidima večito pripaljuju neke proklete lule. Obično sam u stanju da pročitam neku od tih bezveznih priča kad putujem vozom noću. Ali ovog puta je bilo drukčije. Jednostavno nisam bio raspoložen za to. Samo sam kao sedeo i ništa nisam radio. Osim što sam skinuo onu lovačku kapu i nabio je u džep.

      Odjednom, u Trentonu je ušla neka dama i sela pored mene. U suštini je čitav vagon bio prazan, jer je bilo prilično kasno i sve, ali ona je sela baš pored mene, umesto na neko prazno mesto, zato što je imala taj veliki kofer, a ja sam sedeo odmah kod ulaza u vagon. Smestila je kofer nasred prolaza, da kondukter i svi ostali mogu komotno da se sapliću o njega. Na sebi je imala neke orhideje, kao da je bila na nekom svečanom koktelu ili negde. Imala je jedno četrdeset ili četrdeset pet godina, mislim, ali odlično je izgledala. Žene me bukvalno obaraju. Najozbiljnije. Ne mislim da sam seksualno opsednut ili nešto - mada sam prilično napaljiv. Jednostavno ih volim, to je sve. Večito ostavljaju svoje kofere nasred prolaza.

     Sve u svemu, sedeli smo tako, i onda mi je najednom rekla: "Oprostite, nije li to nalepnica škole u Pensiju?" Gledala je u moje kofere, gore na pregradi.


"Jeste", rekoh. Bila je u pravu. Imao sam prokletu nalepnicu Pensija na jednom od onih 'gledstona'.

"O, vi idete u Pensi?" rekla je. Imala je lep glas. Lep glas za telefon, u suštini. Trebalo je da uvek nosi telefon sa sobom.

"Da, idem", rekoh.

"O, pa to je divno! Onda možda poznajete mog sina. Ernest Morou? On ide u Pensi."

"Da, znam ga. Ide u moj razred."

Njen sin je bio nesumnjivo najveći kreten koji se ikad pojavio u Pensiju, u čitavoj idiotskoj istoriji škole.

Večito je, posle tuširanja, išao po hodniku i šibao ljude mokrim peškirom po dupetu. Eto kakav je to bio lik.

"O, baš mi je drago!" rekla je. Ali nimalo isfolirano. Samo je bila ljubazna i sve. "Moraću da kažem Ernestu da smo se upoznali", rekla je. "Smem li da vas pitam kako se zovete, dušo?"

"Rudolf Šmit", rekao sam. Nisam baš bio raspoložen da joj pričam čitavu svoju biografiju. Rudolf Šmit je bio naš domar.

 "Kako vam se sviđa Pensi?" upitala me.

"Pensi? Nije tako loš. Nije raj ili nešto, ali dobar je kao i većina škola. Neki od profesora prilično savesno rade svoj posao."

 "Ernest jednostavno obožava Pensi."

"To znam", rekoh. Onda sam počeo malo da je ložim. "On se izvanredno prilagođava svemu. Ozbiljno. Hoću da kažem, on stvarno zna kako da se prilagodi."

 "Mislite?" rekla je. Delovala je strahovito zainteresovano.

"Ernest? Naravno", rekoh. Posmatrao sam je kako skida rukavice. Ljudi moji, baš je šljaštila kamenjem.

        "Maločas sam slomila nokat, kad sam izlazila iz taksija", rekla je. Pogledala me i nešto se kao nasmešila. Imala je neviđeno lep osmeh. Najozbiljnije. Većina ljudi teško da se uopšte osmehuje, ili samo bezvezno. "Ernestov otac i ja ponekad brinemo zbog njega", rekla je. "Ponekad nam se čini da nije previše druželjubiv.

" "Kako to mislite?"

 "Tako. On je vrlo osetljiv dečak. Nikada nije bio previše druželjubiv kad su drugi dečaci u pitanju. Možda malo ozbiljnije gleda na stvari nego što bi trebalo u njegovom uzrastu."
   Osetljiv. To me stvarno dotuklo. Taj Morou je bio otprilike osetljiv kao klozetska daska.

    Pažljivo sam je pogledao. Uopšte mi nije izgledala glupa. Izgledala je kao da bi mogla da bude prilično svesna kakvog je skota rodila. Ali nikad se ne zna - kad je nečija majka u pitanju, mislim. Sve su majke pomalo neuračunljive. Činjenica je, ipak, da mi se zaista sviđala. Bila je sasvim kako treba. "Jeste li možda za cigaretu?" upitao sam je.

     Pogledala je naokolo. "Ne verujem da je ovo vagon za pušače, Rudolfe", rekla je. Rudolfe. To me oborilo.
 
    "Nije bitno. Možemo da pušimo sve dok ne počnu da galame na nas", rekoh. Uzela je cigaretu od mene, pa sam joj pripalio.

    Lepo je izgledala dok je pušila. Uvlačila je dim i sve, ali ne onako pohlepno kao većina žena njenih godina. Bila je veoma šarmantna. Bila je i vrlo seksepilna, ako baš hoćete da znate.

     Nekako me čudno gledala. "Možda se varam, ali čini mi se da vam krvari iz nosa, dušo", rekla je.

      Klimnuo sam i izvadio maramicu. "Pogodila me grudva", rekoh. "Jedna od onih ledenjača." Možda bih joj i rekao šta se stvarno desilo, ali suviše bi potrajalo. Baš mi se sviđala. Bilo mi je već pomalo krivo što sam joj rekao da se zovem Rudolf Šmit. "Dobri stari Erni", rekoh. "On je jedan od najpopularnijih učenika u Pensiju. Niste znali?"

     "Ne, nisam."

    Klimnuo sam. "Svima je zaista trebalo poprilično dugo da ga stvarno upoznaju. Čudan je on. Poseban, po mnogo čemu - shvatate šta hoću da kažem? Kao, recimo, kad sam ga prvi put video. Kad sam ga prvi put video, mislio sam da je neki snob. Tako mi se učinilo.

     Ali nije. On je samo vrlo originalan kao ličnost, tako da vam treba malo više vremena da ga upoznate."

      Stara gđa Morou ništa nije rekla, ali ljudi moji, da ste je samo videli. Zalepio sam je za to sedište. Uzmite tako nečiju majku - sve što žele da čuju je kakav je dasa njihov sin.

     Onda sam stvarno počeo da je sluđujem. "Da li vam je pričao o izborima?" upitao sam je. "O razrednim izborima?"

      Odmahnula je glavom. Bukvalno sam je doveo u trans. Najozbiljnije.

     "Eto, najveći deo nas bio je za to da Erni postane predsednik razreda. Mislim, to je bila jednoglasna odluka. Hoću da kažem, on je bio jedini koji bi istinski mogao da se snađe u tome", rekoh. Ljudi moji, kako sam je ložio. "Ali izabran je taj drugi učenik - Hari Fenser. A razlog što je izabran, prost i očigledan razlog, bilo je baš to što nam Erni nije dozvolio da ga kandidujemo. Sve zato što je tako užasno stidljiv i skroman. Odbio je... Ljudi moji, kako je on stidljiv. Trebalo bi da utičete na njega da to nekako prevaziđe." Pogledao sam je. "Zar vam nije pričao o tome?"

    "Ne, nije."

     Klimnuo sam. "Takav je Erni. Ne bi on rekao. To mu je jedina mana preterano je stidljiv i skroman. Stvarno bi trebalo da utičete na njega da se opusti ponekad!"

     Baš u tom trenutku je naišao kondukter da vidi njenu kartu, pa mi je pružio priliku da prestanem sa lupetanjem. Drago mi je, ipak, što sam je malo ložio. Uzmite tako nekog kao što je Morou, koji večito šiba ljude peškirom po dupetu - ozbiljno se trudeći da nekome zaista nanese bol - takvi ne ostaju pacovi samo dok su deca. Takvi ostaju pacovi čitavog života. Ali kladio bih se da je, posle moje tirade, gđa Morou počela da misli o njemu kao vrlo stidljivom i skromnom liku koji nam nije dozvolio da ga izaberemo za predsednika. Sasvim moguće. Nikad se ne zna. Majke nisu preterano promućurne na tom planu.

       "Jeste li možda za po jedan koktel?" upitao sam je. Bio sam baš raspoložen za to. "Mogli bismo da odemo do vagon-restorana. Hoćete li?"

    "Dušo, zar je vama dozvoljeno da naručujete piće?" upitala me. Ali nije to rekla pokroviteljski. Bila je previše šarmantna za tako nešto.

     "Pa nije, u suštini, ali obično mi uspeva da ga dobijem zbog moje visine", rekoh. "A imam i dosta sedih." Okrenuo sam glavu i pokazao joj moju sedu kosu. Bila je apsolutno fascinirana. "Hajde, pridružite mi se, šta fali?" rekoh. Baš bih uživao u društvu s njom.

      "Mislim da ipak ne bi trebalo. Mnogo vam hvala na pozivu, dušo", rekla je. "Uostalom, vagon-restoran je najverovamije zatvoren. Već je prilično kasno, znate." Bila je u pravu. Totalno sam zaboravio koliko je sati.

      Onda me pogledala i upitala me baš ono čega sam se plašio. "Ernest mi je pisao da dolazi kući u sredu, da božićni praznici počinju u sredu", rekla je. "Nadam se da vas nisu iznenada pozvali kući zbog neke bolesti u porodici." Stvarno je izgledala zabrinuto. Ne može se reći da je bila samo nezdravo radoznala ili nešto, lepo se videlo.

    "Ne, kod kuće su svi dobro", rekoh. "Radi se o meni. Moram na neku operaciju."

    "Oh! Baš mi je žao", rekla je. I jeste joj bilo žao. Odmah sam se pokajao što sam to rekao, ali već je bilo gotovo.

       "Nije ništa ozbiljno. Imam samo neki mali tumorčić na mozgu."

      "O, ne!" prekrila je šakom usta i sve. "Ma biće sve u redu, ne brinite! Sasvim je negde spolja. I sasvim je mali. Mogu za dva minuta da ga izvade."

    Onda sam počeo da čitam neki red vožnje koji mi je bio u džepu. Samo da bih prestao da lažem. Kad jednom počnem, u stanju sam da teram satima, ako sam raspoložen. Najozbiljnije. Satima.

     Nismo preterano razgovarali posle toga. Ona je počela da čita taj Vog koji je nosila, a ja sam neko vreme gledao kroz prozor. Izašla je u Njuarku. Poželela mi je mnogo sreće s operacijom i sve. I dalje me zvala Rudolf. Onda me je pozvala da na leto posetim Ernija u Glosteru, Masačusets. Rekla je da im je kuća na samoj obali, da imaju teniski teren i sve, ali samo sam joj zahvalio i rekao da idem sa babom u Južnu Ameriku. Što je stvarno bila ordinarna laž, jer moja baba teško da ikad izlazi iz kuće, osim što možda ode na neki prokleti matine ili negde. Ali ne bih posetio tog kretena Moroua ni za sva blaga ovog sveta, čak ni u najcrnjoj depresiji.

9


          Kad sam izašao na stanici Pensilvanija, otišao sam pravo u telefonsku govornicu. Došlo mi je bilo da se javim nekom. Ostavio sam kofere ispred govornice, tako da mogu da ih vidim, ali kad sam se našao unutra, nisam mogao da smislim kome da se javim. Moj brat D. B. bio je u Holivudu. Moja mala sestra Feba ide na spavanje oko devet - nisam ni nju mogao da okrenem. Ona se ne bi bunila kad bih je probudio, ali problem je bio što ne bi ona bila ta koja bi se javila. Bili bi to moji roditelji. Tako je i to otpalo. Onda sam pomislio da okrenem majku Džejn Galager i saznam kada Džejn dolazi za raspust, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Osim toga, bilo je već prilično kasno za telefoniranje. Onda mi je palo na pamet da okrenem jednu devojku s kojom sam inače često izlazio, Sali Hejs, jer sam znao da je njen božični raspust već počeo - napisala mi je neko dugačko, isfolirano pismo i pozvala me da dođem kod nje i pomognem joj da okiti jelku za Božić i sve ali bojao sam se da se ne javi njena majka. Njena majka je znala moju majku i lepo sam mogao da zamislim kako bi se polomila da joj pod hitno telefonira kako sam ja u Njujorku. Osim toga, nisam baš bio zaluđen za neki razgovor sa starom gđom Hejs. Jednom je rekla Sali da sam divalji. Rekla je da sam dilji i da nemam nikakvog cilja u životu. Onda sam pomislio da okrenem jednog tipa koga sam upoznao u školi u Hutonu, Karla Ljusa, ali nisam ga nešto obožavao. I tako, nisam na kraju nikoga okrenuo. Izašao sam iz govornice posle jedno dvadeset minuta, pokupio kofere, otišao do onog tunela gde je taksi-stanica i uzeo taksi.

     Toliko sam prokleto rasejan da sam taksisti dao svoju pravu adresu, onako iz navike i sve - mislim, totalno sam zaboravio da sam krenuo da se smestim u neki hotel na dva-tri dana i ne odem kući dok ne počne raspust. Nisam ni mislio na to dok nismo stigli negde do polovine parka. Onda sam rekao: "Ej, da li biste hteli da okrenete kad vam bude zgodno? Dao sam vam pogrešnu adresu. Hoću da se vratim natrag u centar."

     Taksista je bio neki pametnjaković. "Ne mogu da okrenem ovde, šefe. Ovo je jedan smer. Moraću da vozim skroz do Devedesete ulice."

      Nisam hteo da se prepirem s njim. "Dobro", rekoh. Onda mi je, najednom, nešto palo na pamet. "Ej, da vas pitam nešto", rekoh. "Znate li one patke u laguni na južnom delu Central-parka? U onom jezercetu? Znate li slučajno kuda odlaze, te patke, kad se voda skroz zaledi? Da ne znate možda, kojim slučajem?" Shvatio sam odmah da su šanse jedan prema milion.

     Okrenuo se i pogledao me kao da sam umobolan. "Šta ti hoćeš, šefe? Da me zavitlavaš?"

    "Ma  ne -samo me zanimalo."

      Ništa više nije rekao, pa nisam ni ja. Sve dok nismo izašli iz parka na Devedesetu ulicu. Onda je rekao: "U redu, šefe. Kuda ćeš?"

       "Pa eto, stvar je u tome što ne bih želeo da odsednem u nekom hotelu na Istočnoj strani gde bih mogao da naletim na nekog poznatog. Putujem inkognito", rekoh. Mrzim takve kulovske izraze kao 'putujem inkognito'. Ali kada sam sa nekim kulovom, i ja se ponašam kulovski. "Da ne znate slučajno koji orkestar svira u 'Taftu' ili 'Njujorkeru'?"

      "Pojma nemam, šefe."

       "Dobro - odbacite me onda do 'Edmonta'", rekoh. "Jeste li raspoloženi da stanete usput i popijete neki koktel sa mnom? Na moj račun."

       "Ne mogu, šefe. Žao mi je." Bio je očigledno idealan lik za društvo. Izuzetna faca.

        Stigli smo do hotela 'Edmont', pa sam uzeo sobu. Još u taksiju sam stavio onu crvenu lovačku kapu, onako iz zezanja, ali sam je skinuo pred ulazom u hotel. Nisam hteo da izgledam otkačeno ili nešto. Što je stvarno ironija. Tada još nisam znao da je prokleti hotel prepun perverznjaka i degenerika.

    Dali su mi neku odvratnu sobu, kroz prozor se ništa nije videlo osim druge strane hotela. Nije mi bilo bitno. Bio sam suviše potišten da bih mario imam li lep pogled ili ga nemam. Hotelski momak koji me odveo do sobe bio je neki vrlo mator tip, od oko šezdeset pet godina. Bio je čak depresivniji od same sobe. Jedan od onih ćelavih tipova što češljaju svu preostalu kosu s jedne strane na drugu, da bi prekrili ćelu. Radije bih bio ćelav nego da to radim. Sve u svemu, čaroban posao za tipa starog šezdeset pet godina. Da nosi ljudima kofere i muva se naokolo, čekajući da mu daju napojnicu. Pretpostavljam da nije bio posebno inteligentan ili nešto, ali svejedno je bilo surovo.

      Kad je otišao, gledao sam neko vreme kroz prozor, onako u kaputu i sve. Nisam imao šta drugo da radim. Iznenadili bi ste se šta se dešavalo na drugoj strani hotela. Nisu se čak ni potrudili da spuste roletne. Video sam jednog tipa, sedog, vrlo uglađenog tipa, samo u gaćama, kako radi nešto što mi ne biste verovali kad bih vam ispričao. Prvo je spustio kofer na krevet. Onda je povadio raznoraznu žensku odeću iz njega i obukao sve to. Pravu pravcatu žensku odeću - svilene čarape, cipele sa visokom štiklom, prsluče i jedan od onih korseta s onim halterima što vise i sve. Onda je navukao neku vrlo tesnu crnu večernju haljinu. Kunem se. Zatim je počeo da šetka goredole po sobi, sve onako sitnim koracima kao žena, pušeći cigaretu i gledajući se u ogledalu. Bio je inače sasvim sam u sobi. Osim ako je neko bio u kupatilu - toliko nisam mogao da vidim. Zatim sam, kroz prozor gotovo odmah iznad njegovog, video čoveka i ženu kako se prskaju vodom iz usta. Možda je to bio viski sa sodom a ne voda, nisam mogao da vidim šta im je u čašama. Sve u svemu, prvo bi on otpio gutljaj ičitavu je poprskao, a onda je ona to radila njemu -radili su to nasmenu, Isuse.

      Trebalo je da ih vidite. Sve vreme su bili histerični, kao da je to najsmešnija stvar na svetu. Bez zezanja, taj hotel je bio prepun nastranih likova. Ja sam verovatno bio jedini normalan skot u čitavoj zgradi - što i nije značilo nešto. Došlo mi je da pošaljem starom Stredleteru telegram da uhvati prvi voz za Njujork. On bi u tom hotelu bio car.

      Problem je što su takve idiotarije nekako fascinantne za posmatranje, čak i kad to ne želiš. Na primer, ta devojka koju je tip prskao iz usta, prilično je dobro izgledala. Mislim, to je moj veliki problem. U mislima sam, verovamo, najveći seksualni manijak za koga ste ikad čuli. Ponekad mi padaju na pamet neke sulude stvari koje bih rado i ostvario da mi se ukaže prilika. U stanju sam čak da zamislim kako bi to moglo da bude veoma zabavno, na neki suludi način i ako ste oboje kao pijani i sve, da se s nekom devojkom prskaš vodom ili nečim po licu i svuda. Međutim, stvar je u tome što mi se ne dopada sama ta ideja. Zaudara, ako se malo bolje analizira. Mislim, ako ti se devojka u suštini ne sviđa, ne bi trebalo da se glupiraš sa njom i sve, a ako ti seistinski sviđa, onda bi trebalo da ti se sviđa i njeno lice, a ako ti se sviđa njeno lice, ne bi trebalo da postupaš tako s njim, kao što je prskanje vodom iz usta ili nešto. Stvarno je šteta što su mnoge takve stvari ponekad itekako zabavne. Devojke nisu od neke pomoći u svemu tome, kad se trudiš da ne preteraš, kad se trudiš da ne pokvariš nešto što je istinski lepo. Poznavao sam jednu devojku, pre nekoliko godina, koja se još gore ludirala od mene. Ljudi moji, kako se ta zezala! Ali baš smo se dobro zabavljali, jedno vreme, na neki suludi način. Seks je nešto što u stvari ne shvatam baš najbolje. Tu nikad ne znaš na čemu si. Stalno postavljam sebi neka seksualna pravila koja odmah i prekršim. Prošle godine sam se zarekao da ću prestati da se natežem sa devojkama koje me, u suštini, samo zamaraju. Prekršio sam to, međutim, još iste nedelje - još iste večeri, ako ćemo pravo. Proveo sam čitavu noć ljubakajući se sa jednom neviđenom folirantkinjom, En Luiz Šerman. Seks je nešto što jednostavno ne shvatam. Kunem se da ne shvatam.

      Dok sam tako stajao kraj prozora, počeo sam da se poigravam idejom da se čujem sa Džejn - mislim, da okrenem međugradsku i nazovem je u B. M., gde je bila, umesto da zovem njenu majku i saznam kada Džejn dolazi kući. Po pravilu, nije bilo dozvoljeno telefonirati učenicama usred noći, ali sve sam smislio. Rekao bih onom ko podigne slušalicu da sam njen ujak. Ispričao bih da je njena tetka poginula u saobraćajnoj nesreći i da moram odmah da govorim s njom. To bi sigurno upalilo. Ali nisam to uradio, isključivo zato što nisam bio raspoložen za to. Ako nisi adekvatno raspoložen, ne možeš da izvedeš te stvari kako treba.

      Posle nekog vremena seo sam u fotelju i popušio dve-tri cigarete. Prilično sam se napalio, moram da priznam. A onda mi je, najednom, sinulo nešto. Izvadio sam novčanik i počeo da tražim adresu koju mi je, na nekom žuru prethodnog leta dao taj lik koji je išao u Prinston. Na kraju sam je našao. Sva je pokupila boju novčanika, ali još je mogla da se čita. Bila je to adresa neke devojke koja nije baš bila kurva ili nešto, ali koja se nije bunila da tu i tamo da ponekom, kako mi je lik iz Prinstona rekao. Jednom ju je doveo na igranku u Prinston i malo je falilo da ga izbace zato što je došao s njom. Bila je striptizeta ili nešto. Sve u svemu, uzeo sam telefon i okrenuo je. Zvala se Fejt Kevendiš i živela je u Stenford Arms hotelu, na uglu Šezdeset pete i Brodveja. Neka rupa, verovatno.

    U početku se činilo da nije tamo. Niko da se javi. A onda je, najzad, neko podigao slušalicu.

     "Halo?" rekao sam, dosta dubljim glasom, tako da ne posumnja u moje godine ili nešto. Ionako imam prilično dubok glas.

     "Molim", rekao je ženski glas. Ni najmanje ljubazno.

    "Da li je to gospođica Fejt Kevendiš?"

      "Ko je to?"rekla je. "Ko me to zove u ovo sumanuto doba?"

       To me je malo preseklo. "Dobro, znam da je prilično kasno", rekao sam tim veoma zrelim glasom. "Nadam se da ćete mi oprostiti, ali jedva sam čekao da stupim u kontakt sa vama." Rekao sam to maksimalno uglađeno. Najozbiljnije.

      "Ko je to?" rekla je.

      "Pa eto, vi mene ne poznajete, ali ja sam prijatelj Edija Berdsela. On mi je predložio da vas pozovem, ako se nađem u gradu, pa da izađemo negde na koktel."

      "Ko to? Čiji ste vi prijatelj?" Ljudi moji, bila je prava tigrica preko telefona. Gotovo je vikala na mene.

     "Edmunda Berdsela. Edija Berdsela", rekoh. Nisam mogao da se setim da li se zove Edmund ili Edvard. Samo sam ga jednom video, na tom idiotskom žuru.

      "Ne znam nikoga ko se tako zove, lafe. I ako misliš da uživam kad me probude usred..."

    "Edi   Berdsel?    Iz Prinstona?" rekoh.
       Očigledno je bilo da pretura to ime po glavi i sve.

     "Berdsel, Berdsel... iz Prinstona... Prinston-koledža?"

      "Tako je", rekoh.

      "Vi ste iz Prinston-koledža?"

      "Pa, približno."

      "O... Pa kako je Edi?" rekla je. "Ovo je ipak vrlo čudno vreme za telefonske pozive. Isuse Hriste."

        "On je dobro. Zamolio me je da vas podsetim na njega."

      "Lepo, baš vam hvala. Podsetite vi njega na mene", rekla je. "Sjajan je on. Šta sad radi?" Odjednom je postala neviđeno ljubazna.

      "Pa eto, znate već. Uobičajene stvari." Otkud sam ja mogao da znam šta on radi? Jedva da sam poznavao tipa. Nisam čak ni znao da li je još u Prinstonu. "Nego", rekoh, "da li ste raspoloženi da se nađemo negde i odemo na koktel-dva?"

       "Imate li slučajno predstavu koliko je sad sati?" rekla je. "Kako se, uostalom, zovete, ako smem da pitam?" Odjednom je počela da govori nekim engleskim akcentom. "Zvučite mi pomalo mladalački."

      Nasmejao sam se. "Hvala vam na komplimentu", rekoh - maksimalno uglađeno. "Zovem se Holden Kolfild." Trebalo je da joj kažem neko lažno ime, ali se nisam setio.

     "Lepo, slušajte me sad, gospodine Kofl. Nije mi običaj da zakazujem sastanke usred noći. Ja sam zaposlena devojka."

      "Sutra je nedelja", rekoh.

      "Dobro, bez obzira. Moram da se naspavam, radi lepote. Znate kako je."

        "Mislio sam da bismo mogli da popijemo bar po jedan koktel zajedno. Nije tako kasno."

       "Baš ste zlatni", rekla je. "Odakle zovete? Gde se vi sad uopšte nalazite?"

       "Ja? Tu sam, u telefonskoj govornici."

      "A", rekla je. Onda je nastala poduža pauza. "Lepo, strašno bih volela da se jednom nađem s vama, gospodine Kofl. Zvučite mi vrlo privlačno. Zvučite mi kao veoma privlačna osoba. Ali zaista je kasno."

      "Mogao bih da dođem do vas."

      "Čujte, u neko drugo doba rekla bih sjajno. Mislim, volela bih da svratite na koktel, ali devojka s kojom delim sobu je bolesna. Leži već čitavu noć i oka nije sklopila. Maločas je zaspala."

       "Je l'? Baš šteta."

       "Gde ste odseli? Možda bismo mogli sutra da se nađemo".

       "Ne mogu sutra", rekoh. "Mogao bih samo noćas." Kakva sam budala bio. Nije trebalo to da kažem.

       "O? E, pa stvarno mi je žao."

       "Pozdraviću Edija od vas."

       "Hoćete li? Nadam se da se dobro provodite u Njujorku. Sjajno je ovo mesto." "Znam. Hvala vam. Laku noć", rekoh. Onda sam prekinuo vezu. Ljudi moji, stvarno sam uprskao. Trebalo je da se bar dogovorim za neke koktele ili nešto.


10


      Bilo je još prilično rano. Nisam baš siguran koliko je bilo sati, ali nije bilo preterano kasno. Ako nešto mrzim, to je da idem u krevet kada nisam čak ni umoran. Zato sam otvorio kofere i izvadio čistu košulju, a onda otišao u kupatilo, umio se i presvukao. Šta sam mislio da uradim - mislio sam da siđem i vidim šta se kog đavola dešava u Lavanda-salonu. Imali su neki noćni klub, Lavanda-salon, u tom hotelu.

       Dok sam presvlačio košulju, bio sam veoma blizu da ipak zovnem moju mlađu sestru, Febu. Baš mi se razgovaralo s njom. S nekim ko je pametan i sve. Ali nisam smeo da rizikujem i zovem je, zato što je još dete pa sigurno nije bila budna, a kamoli negde blizu telefona. Mislio sam da možda spustim slušalicu ako se javi neko od roditelja, ali ni to ne bi vredelo. Znali bi da sam ja. Majka uvek zna kad ja zovem. Ona je vidovita. U svakom slučaju, uopšte mi ne bi smetalo da sam malo popričao sa Febom.

     Trebalo bi da je vidite. Tako lepo i bistro dete nikad u životu niste videli. A ona je zaista bistra. Mislim, uvek je imala sve petice u školi. U suštini, ja sam jedini glupak u porodici. Moj brat D.B. je pisac i sve, a moj brat Eli, onaj što je umro, o kome sam vam pričao, bio je stvarno genije. Ja sam jedini glupak, najozbiljnije. Ali trebalo bi da vidite Febu. Ima onako crvenu kosu, pomalo kao što je bila Elijeva, koja joj je leti sasvim kratka. Leti, ona je zagladi iza ušiju. Ima lepe, male uši. Zimi joj kosa bude prilično duga. Majka joj ponekad uplete kike, a ponekad ne. Ima baš lepu kosu. Sad joj je deset godina. Prilično je mršava, kao i ja, ali onako lepo mršava. Kao neko ko je stvoren za rolšue. Posmatrao sam je jednom kroz prozor kad je prelazila Petu aveniju, išla je u park, i baš je takva, stvorena za rolšue. Dopala bi vam se. Mislim, ako Febi kažeš nešto, ona tačno zna o čemu govoriš. Možeš čak svuda da je vodiš. Ako je, recimo, povedeš na neki bezvezan film, ona zna da je bezvezan. Ako je povedeš na neki solidan film, ona zna da je to solidan film. D.B. i ja smo je vodili da gleda onaj francuski filmPekareva žena, sa Remijem. Oduševio je. Ali najviše voli 39 stepenica, sa Robertom Donatom. Zna čitav taj prokleti film napamet, jer sam je vodio jedno deset puta da ga vidi. Kada stari Donat dolazi u onu seosku kuću u Škotskoj, recimo, onda kad beži od policije i svih, Feba zna glasno da kaže, usred bioskopa - baš kad i onaj Škot u filmu kaže isto: "Jedete li haringe?" Zna sve dijaloge napamet. A kad onaj profesor u filmu, koji je u stvari nemački špijun, isturi mali prst na kojem nedostaje deo, da ga pokaže Robertu Donatu, Feba ga uvek preduhitri - isturi svoj mali prst u mraku ispred mene, baš pred mojim licem. Stvarno je divna. Dopala bi vam se. Jedini je problem što je ponekad previše osećajna. Veoma je emocionalna za svoj uzrast. Najozbiljnije. Šta još radi - stalno piše knjige. Samo, nikad ih ne



završava. Sve su o nekoj devojčici po imenu Hejzel Vederfild - osim što Feba izgovara njeno ime 'Hezl'. Stara Hezl Vederfild je devojčica detektiv. Ona je kao siroče, ali se njen otac stalno pojavljuje. On je uvek "visoki privlačni džentlmen star oko 20 godina". Stvarno je kraljica. Kladim se u sve na svetu da bi vam se dopala. Bila je bistra još kao sasvim malo dete. Kad je bila sasvim mala, ja i Eli smo je često vodili u park, osobito nedeljom. Eli je imao malu jedrilicu s kojom je voleo da se zeza nedeljom, pa smo obično vodili i Febu. Imala je bele rukavice i išla između nas, kao prava dama i sve. Kada bismo Eli i ja vodili neki razgovor, o bilo čemu, Feba je slušala. Ponekad bismo zaboravili da je tu, jer je bila još tako mala, ali ona bi nas uvek podsetila. Gurnula bi malo Elija ili mene i govorila: "Ko? Ko je to rekao? Dobi ili dama?" Mi bismo joj onda govorili ko je to rekao, a ona bi rekla: "Aha", i samo nastavila da sluša i sve. I Elija je obarala. Mislim, i on je mnogo voleo. Ona sada ima deset godina i nije više tako mala, ali i dalje svakog oduševljava - svakog ko ima nešto u glavi, mislim.

       Sve u svemu, ona je bila neko s kim biste uvek rado popričali telefonom. Ali stvarno sam se bojao da će se javiti neko od roditelja, jer bi onda otkrili da sam u Njujorku i da sam izbačen iz Pensija i sve ostalo. Zato sam samo obukao košulju, sredio se i spustio liftom u foaje da vidim šta se dešava.

       Osim nekoliko tipova koji su ličili na makroe i nekoliko plavuša koje su ličile na kurve, foaje je bio uglavnom prazan. Ali čula se svirka orkestra iz Lavanda-salona, pa sam ušao tamo. Nije bila preterana gužva, ali svejedno su mi dali najgori sto - skroz pozadi. Trebalo je gurnuti šefu sale neki dolar pod nos. Ljudi moji, u Njujorku novac bukvalno govori - najozbiljnije.

       Orkestar im je bio kriminalan. Badi Singer. Bleh muzika, ali kulovski treštava, bez finesa. Osim toga, bilo je vrlo malo gostiju mojih godina. U suštini, niko nije bio mojih godina. Uglavnom neki matorci razmetljivog izgleda sa svojim ženskama. Osim za stolom odmah pored mog. Za stolom pored mog sedele su neke tri devojke. Imale su po tridesetak godina. Sve tri su bile prilično ružnjikave, i sve su imale šešire po kojima si znao da u stvari nisu iz Njujorka, ali jedna od njih, plavuša, nije bila tako loša. Zgodna je bila, ta plavuša, pa sam počeo malo da je merkam, ali baš tada je prišao kelner da primi porudžbinu. Naručio sam viski sa sodom i rekao mu da ih ne meša - rekao sam to najbrže moguće jer, ako nešto muljaš i zamuckuješ, odmah pomisle da nisi napunio dvadeset jednu i neće da te usluže alkoholnim pićem. Ali svejedno sam imao problema s njim. "Žao mi je,  gospodine", rekao je, "ali imate li neki dokaz o svojim godinama? Vozačku dozvolu, možda?"

     Uputio sam mu maksimalno hladan pogled, kao da me grdno uvredio, i upitao ga: "Zar ja izgledam kao neko ko još nema dvadeset i jednu?"

       "Žao mi je, gospodine, ali mi imamo svoja..."

       "Dobro, dobro", rekoh. Dođavola s tim, rešio sam. "Donesite mi kokakolu." Okrenuo se da ode, ali sam ga pozvao natrag. "Zar ne možete da dodate malo ruma ili nešto?" pitao sam. Pitao sam ga krajnje uljudno i sve. "Ne mogu da sedim mrtav trezan u ovako kulovskom mestu. Zar ne možete da dodate malo ruma ili nešto?"

       "Jako mi je žao, gospodine..." rekao je i zbrisao mi. Nisam mu, ipak, zamerio zbog toga. Izgubio bi posao kad bi ga uhvatili da prodaje piće maloletnicima. Ja sam prokleti maloletnik.

       Ponovo sam počeo da merkam one tri veštice za susednim stolom. To jest, plavušu. Druge dve nisu bile za gledanje. Nisam to radio napadno. Samo sam ih pogledao, onako ležerno i sve. Ali šta su uradile, sve tri kad sam to učinio - počele su da se kikoću kao moronke. Verovatno su mislile da sam još suviše mlad da odvajam nekog. To me stvarno iznerviralo - nisam valjda hteo da se ženim njima ili nešto. Trebalo je da ih ignorišem posle takve reakcije, ali problem je bio što mi se baš igralo. Mnogo volim da igram ponekad, a tada me baš spopalo. I tako sam se najednom kao nagnuo ka njima i rekao: "Da li je neka od vas raspoložena za igru?" Nisam ih pitao napadno ili nešto. Vrlo uglađeno, u suštini. Ali đavo da ga nosi, pomislile su da je ito stvar za paniku. Opet su počele da se kikoću. Bez zezanja, bile su prave pravcate moronke, sve tri. "Hajde", rekao sam. "Igraću po jednom sa svakom od vas. Važi? Šta kažete na to? Hajde!" Stvarno mi se igralo.

       Na kraju, plavuša je ustala da igra sa mnom, jer je bilo očigledno da se njoj obraćam, pa smo otišli na prostor za igru. Ona dva gabora samo što nisu dobila histeričan napad. Mora da sam bio žešće zagoreo kad sam uopšte krenuo da se natežem s njima.

       Ali vredelo je. Plavuša je zaista umela da igra. Bila je jedna od najboljih s kojima sam ikad igrao. Bez zezanja, neke od tih patoloških glupača mogu stvarno da obeznane čoveka na prostoru za igru. Uzmite neku stvarno pametnu devojku - ta će stalno pokušavati da ona vodi naokolo, ili će toliko loše igrati, da je najbolje da samo ostaneš za stolom i jednostavno se napiješ s njom.

    "Baš lepo igraš", rekao sam plavuši. "Trebalo bi da odeš u profesionalke. Ozbiljno. Igrao sam jednom s nekom balerinom, ali ti duplo bolje igraš od nje. Jesi li ikad čula za Marka i Mirandu?"

     "Šta?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Samo je blenula naokolo.

      "Pitam da li si ikad čula za Marka i Mirandu?"

       "Ne znam. Nisam. Ne znam."

       "Eto, oni su plesački par, ona je igračica. Ali nije bogzna šta, u suštini. Radi sve ono štotreba da se radi dok igra, ali ipak nije bogzna šta. Znaš li kada neka devojka neviđeno igra?"

       "Šta to?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Misli su joj lutale na sve strane.

      "Pitao sam da li znaš kada neka devojka neviđeno igra?"

     "A."

      "Eto - sada mi je ruka na tvojim leđima. Ako mi se učini da nema ničega pod rukom - ni dupeta, ni nogu, ni stopala, ničega - onda devojka zaista neviđeno igra."

      Uopšte me nije slušala. Zato sam je malo ignorisao. Samo smo igrali. Ljudi moji, kako je ta glupača igrala. Badi Singer i njegov kulovski orkestar svirali su "Samo jednu od onih stvari" i čak nioni nisu uspavali sasvim da je upropaste. Baš dobra pesma. Nisam izvodio nikakve kerefeke dok smo igrali - mrzim tipove koji se tako eksponiraju u igri - ali poprilično sam je vodio naokolo, a ona me sve vreme pratila. Smešno je što sam mislio da i ona uživa u tome, sve dok najednom nije izvalila nešto.

      "Ja i moje prijateljice videle smo sinoć Pitera Lorea", rekla je. "Filmskog glumca. Baš njega. Kupovao je novine.Sladak je."

      "Srećna si ti", rekao sam joj. "Stvarno si srećna. Znaš li to?" E jeste bila moronka. Ali kakva igračica. Nisam mogao da se suzdržim da je ne poljubim u sam vrh njene prazne glave - znate već - baš u razdeljak i sve. Naljutila se kad sam to uradio.

     "Ej! Šta to treba da nači?"

      "Ništa. Ne znači ništa. Baš lepo igraš", rekoh. "Imam mlađu sestru koja je tek u četvrtom osnovne. Igraš otprilike kao ona, a ona igra prokleto bolje od svih živih i mrtvih."

      "Pripazi kako se izražavaš, molim te."

      Kakva dama, ljudi moji. Prava pravcata kraljica, kunem se.

     "Odakle ste vi devojke?" upitao sam je.

      Nije mi odgovorila. Valjda je bila zauzeta osmatranjem neće li se odnekud pojaviti stari Piter Lore.

       "Odakle ste vi devojke?" ponovo je upitah.

       "Šta?" rekla je.

       "Odakle ste vi devojke? Ne moraš da odgovoriš ako ti nije do toga. Ne bih voleo da se naprežeš."

       "Iz Sietla", rekla je, kao da mi time čini stravičnu uslugu.

       "Ti si veoma zabavan sagovornik", rekoh. "Jesi li svesna toga?"

      "Šta?"

        Odustao sam. To je ionako bilo nepojmljivo za nju. "Jesi li raspoložena za malo svinga ako zasviraju nešto brzo? Ništa napadno, nikakvo skakanje ili nešto. Onako lepo i opušteno, mislim. Svi će da se vrate na svoja mesta kad zasviraju nešto brzo, pa ćemo imati dovoljno mesta. Važi?"

       "Svejedno mi je", rekla je. "Ej - koliko ti, u stvari, imaš godina?"

        To me je, ne znam zašto, iznerviralo.

       "Isuse. Nemoj sad da kvariš", rekoh. "Tek sam napunio dvanaest, ali
prokleto sam velik za svoje godine."

    "Slušaj. Lepo sam ti rekla da ne volim takvo izražavanje", kazala je. "Ako nastaviš s takvim izražavanjem, mogu i da se vratim mojim prijateljicama, znaš."

       Izvinjavao sam se kao sumanut jer je orkestar počeo da svira nešto brzo. Počela je da svinguje sa mnom - ali onako lepo i opušteno, ništa napadno. Stvarno je bila dobra. Trebalo je samo da je dodirneš. A kad bi izvodila okret, njeno slatko malo dupence tako je lepo vrckalo i sve. Stvarno me bacala u nesvest. Bio sam već upola zaljubljen u nju kad smo se vratili za sto. Tako je to s devojkama. Svaki put kad urade nešto lepo, čak i kad nisu neke lepotice, ili su čak onako priglupe, već se zaljubiš u njih, i onda više ne znaš gde se nalaziš. Devojke. Isuse. Mogu totalno da slude čoveka. Najozbiljnije.

      Nisu me pozvale da sednem za njihov sto - uglavnom zato što su bile suviše neuke za tako nešto - ali sam ipak seo. Plavuša s kojom sam igrao zvala se Bernis nešto - Krabs ili Krebs. One dve ružne zvale su se Marti i Lavern. Rekao sam im da se zovem Džim Stil, tek onako, iz zezanja. Onda sam pokušao da ih navedem na neki malo inteligentniji razgovor, ali bilo je bukvalno nemoguće. Trebalo bi da im uvrćeš ruke ili nešto. Teško je bilo reći koja je najgluplja od njih. A sve tri su samo blenule naokolo, kao da će svakog trenutka da upadne čitav čopor filmskih zvezda. Verovatno su mislile kako filmske zvezde, kad god se nađu u Njujorku, samo vise u tom Lavandasalonu, umesto u Roda-klubu ili El-Maroku ili negde. Sve u svemu, trebalo mi je oko pola sata da provalim šta sve tri rade i ostalo tamo u Sietlu. Sve tri su radile u istom osiguravajućem društvu. Pitao sam ih da li im se tamo sviđa, ali mislite li da je mogao da se dobije neki inteligentan odgovor od te tri glupače? Pomislio sam da su one dve ružne, Marti i Lavern, sestre, ali strašno su se uvredile kad sam ih to pitao. Lepo se videlo da nijedna od njih ne želi da izgleda kao ona druga, što im se nije moglo zameriti, ali je svejedno bilo komično.

       Igrao sam sa svima njima - sa sve tri - redom. Jedna od ružnih, Lavern, nije tako loše igrala, ali je ona druga, Marti, bila katastrofa. Igrati sa starom Marti bilo je kao tegliti Kip Slobode naokolo. Da bih bar malo uživao u tome što je teglim naokolo, morao sam da je malo zafrkavam. Rekao sam joj da sam upravo video Garija Kupera, filmsku zvezdu, na drugoj strani sale.

        "Gde?"pitala me - užasno uzbuđena. "Gde?"

        "Eh, propustila si ga. Samo što je izašao. Zašto nisi gledala kad sam ti rekao?"

         Bukvalno je prestala da igra i počela da se propinje na prste ne bi li ga možda ugledala. "Oh, pusti me!" rekla je. Samo što joj nisam slomio srce najozbiljnije. Strašno mi je bilo žao što sam je zezao. Neke ljude ne treba zezati, čak ni kad to zaslužuju.

       Ali evo šta je ispalo smešno u tome. Kad smo se vratili za sto, stara Marti je rekla devojkama da je Gari Kuper upravo izašao. Ljudi moji, stara Lavern i Bernis samo što nisu izvršile samoubistvo kad su to čule. Stravično su se uzbudile, zapitkujući Marti da li ga je videla i sve. Rekla im je da ga je videla samo na trenutak. To me oborilo.

      Šank se zatvarao, pa sam na brzinu naručio po dva pića za svaku od njih i još dve koka-kole za sebe. Sto je bio zakrčen čašama. Jedna od onih ružnih, Lavern, stalno me zezala što pijem samo koka-kolu. Imala je istančan smisao za humor. Ona i stara Marti pile su džin sa ledom - usred decembra, Isuse. Nisu ni znale za bolje. A plavuša, stara Bernis, pila je burbon sa vodom. Propisno ga ljuštila, nema šta. Sve tri su neprestano gledale kad će da se pojave neke filmske zvezde. Jedva da su išta govorile čak i među sobom. Stara Marti je bila pričljivija od druge dve. Stalno je izvaljivala neke idiotarije - toalet je nazivala 'soba za devojčice' i mislila da je bedni oronuli klarinetista Badija Singera stvarno fenomenalan kad je ustao i izveo nekoliko kilavih pasaža. Nazivala je njegov klarinet 'muštikla'. Baš je bila kulovka. Ona druga ružna, Lavern, smatrala je sebe jako duhovitom osobom. Stalno mi je govorila da telefoniram mome ocu i pitam ga šta radi. Stalno me zapitkivala da li je moj otac izašao te večeri s nekom curom ili ne. Četiri puta me to pitala - neviđeno je bila duhovita. Stara Bernis, plavuša, teško da je uopšte progovorila. Svaki put kad bih je pitao nešto, rekla bi: "šta?" To baš može da iznervira ponekad.

      Odjednom, kad su ispile svoja pića, sve tri su ustale od stola i rekle kako moraju na spavanje. Rekle su kako moraju rano da ustanu da bi videle prvu reviju u mjuzik-holu Radio-sitija. Pokušao sam da ih zadržim još malo, ali nisu htele. I tako smo se pozdravili i sve. Rekao sam im da ću da ih potražim jednom u Sietlu, ako nekad odem tamo, ali sumnjam da će se to ikad desiti. Mislim, da ih potražim tamo.

         S cigaretama i ostalim, račun je izašao oko trideset dolara. Mislim da je bar trebalo da ponude da plate ono što su popile pre nego što sam se pridružio - ne bih im dozvolio, naravno, ali trebalo je bar da ponude. Nisam se, ipak, preterano uzbudio zbog toga. Bile su takve ćurke, ništa nisu znale, a nosile su i te žalosne, cirkuske šešire i sve. Deprimiralo me i to sa ustajanjem rano ujutro da bi videle tu reviju u Radio-sitiju. Ako neko, neka devojka s idiotskim šeširom, recimo, dođe čak u Njujork - iz Sietla, Isuse - i završi ustajući rano ujutro da bi videla prokletu reviju u Radio-sitiju, to stvarno deprimira. Platio bih po sto pića svakoj od njih samo da mi to nisu rekle.

      Otišao sam iz tog Lavanda-salona ubrzo posle njih. Ionako su zatvarali, a orkestar je davno prestao da svira. To je, pre svega, bilo jedno od onih mesta u kojima se grozno osećaš osim ako si s nekim ko dobro igra, ili ako kelner dozvoljava da naručuješ prava pića, a ne samo koka-kole. Nema nijednog noćnog kluba na svetu u kojem bi mogao da sediš ako ne možeš da naručiš neko piće i napiješ se. Ili ako nisi s nekom devojkom koja te stvarno baca u nesvest.

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( nastavak: Romani u nastavcima )

Mary Anning

         Mary Anning bila je britanska sakupljačica fosila i paleontologinja. Proslavila se pronalaskom važnih fosila iz doba jure koje je otkrila na liticama jugozapadne engleske obale.  1811. godine njen brat Joseph  je primetio kostur "krokodila" na primorskoj litici u blizini Lajm Ridžisa u Engleskoj. Mary, koja je tada imala 11 godina, otkopala je lobanju i 60 pršljena kako bi ih prodala privatnom kolekcionaru za 25 funti. Medutim, to nije bio kostur krokodila, već guštera ribe, koji je kasnije nazvan ihtisaorus. Uzorak koji je otkrila zajedno s bratom pružio je podatke za prvi rad o ihtiozauru.

      Zaslužna je za otkriće i prvog britanskog pterodaktila, otkrila je i nacrtala prvi  celoviti primerak plesiosaura; njeno otkriće fosiliziranog izmeta omogućilo je istraživanja prehrane drevnih životinja;  otkrila je fosilnu ribu koja je premostila morske pse i zrake. Sve je to postigla pre svog tridesetog rođendana.
Njena su otkrića promenila shvatanje preistorijskog perioda.

 pterodaktil

    Ova sjajna naučnica rođena je (21. maj 1799.-9. mart 1847) u malom turističkom mestu Lyme Regis u Dorsetu u Engleskoj u siromašneoj porodici uz desetero desetero braće i sestara, no zrelo doba doživeli su samo ona i njen stariji brat Joseph. Marijini su roditelji pripadali Kongresnoj crkvi koja je mnogo učinila za obrazovanje svojih vernika. Počevši s otprilike osam godina, Mariju su u nedeljnoj školi učili čitati i pisati.

     Maryin otac Richard, po zanimanju stolar  nije uspevao da zaradi puno novca. Kuća koju su unajmili bila je blizu mora, tako blizu da ju je ponekada, tokom oluje poplavilo more. Oluje, međutim, nisu bile posve loša stvar - one su porodici  bile izvor dodatnog prihoda.
    Mali gradić Lyme Regis smešten je na onome što se danas naziva obala Jurja. Obala se postepeno uzdiže nad morem, a oluje redovno uzrokuju urušavanje delova obalnih litica, oslobađajući fosile iz stena položenih pre oko 200 miliona godina tokom Jurske ere.

         U novembru 1810., kada je Mary imala 11 godina, a Joseph 14, njihov otac umro je od tuberkuloze. Umro je u dugovima, tako da se porodica suočila ne samo s gubitkom svog hranitelja, već i s dodatnom teškoćom vraćanja  duga. Između 1811. i 1816. porodica je dobvjala pomoć za siromašne; to je bilo malo novca, hrane ili odeće. Anningi nisu jedini trebali finansijsku pomoć; ovo je bilo vreme gladi za mnoge Britance. Hrana je postala neobično skupa zbog ratova Napoleona Bonapartea za osvajanje Evrope. Štaviše, Britanija i veći deo Evrope i Severne Amerike doživeli su najhladniju deceniju  što je smanjilo prinose useva - hladno vreme uzrokovano je erupcijama vulkana u tropima 1809. godine i, posebno, erupcijom planine Tambora 1815. - jednom od najvećih erupcija u istoriji.

ihtisaorus Mary Aning 

     Porodica  nije poznavala druge veštine, osim veštine pronalaska fosila koje su Mary i Joseph pokupili od svog oca. Živeli su od pronalaženja malenih fosila ispod litica, koje je njihova majka prodavala na malom štandu bogatim turistima. Krajem 1811. godine Joeph je pronašao lobanju ihtiozaura. Nekoliko meseci kasnije Mary, koja je imala samo 12 godina, pronašla je ostatak kostura. Ovo je bilo izuzetno značajno otkriće i za to su deca bila dobro plaćena, iako nedovoljno da bi se porodica  izvukla iz financijskih problema. Otkriće Josepha i Marye korišteno je kao osnova za prvi naučni  rad o ihtiozauru, koji je 1814. u časopisu Everard Home. Mladi pronalazači fosila nisu dobili priznanje u časopisu.  Gospoda naučnici su  smatrali da deci jedino treba platiti. Većina  kasnijih otkrića Mary opisanih u naučnim radovima takođe joj nisu pripisana.

ihtisaorus 

    1819. ihtisaorus, koga su otkrili otkrio Joseph i Mary  izložen je u Britanskom muzeju u Londonu.
     Pronaći najbolje fosile na obali Jurja bio je opasan posao. Mary je trebala tražiti među stenama koje su tek pale s litica. Pad jedne stene često je brzo pratio drugi. Marijin kućni ljubimac nastradao je upravo obrušavanjem  kamenja, a i sama Mary je zadobila niz ozbiljnih povreda . Ipak je nastavljala.  Bila  fizički i psihički vrlo snažna. O tom događaju je pisala svom prijatelju :


                     " Možda ćeš se nasmejati kad ti napišem da me smrt mog starog                              vernog psa prilično uznemirio, litica je pala na njega i ubila ga u                            trenu pred mojim očima, i blizu mojih nogu. Bio je to tren                                      između mene i iste sudbine. " 


      Vremenom se  Mary, osim traženja i prikupljanja fosila, počela interesovati za naučni pristup svom radu,  čitajući naučne radove i upoznajući se sa anatomijom ali i naučnim terminima koji su se koristili u tim radovima. Bio je to naporan rad za  mladu ženu sa malo obrazovanja. Međutim, s velikom je marljivošću proučavala i naučila terminologiju.  Čak je učila  francuski jezik da bi mogla čitati dela Georgesa Cuviera, eminentnog biologa i paleontologa.
Upsela je da savlada  način  na koji  muzeji pripremaju uzorke za izlaganje, a postala je i stručnjak za osetljivo delo uklanjanja fosiliziranih kostiju iz stena, zatim rekonstrukciju kostura.

   1821. pitanje starih fosila  dobija novei značaj.  Mary je pronašala tri fosilizovana ihtiozaurska kostura, u rasponu od 5 do 20 stopa. Sada je radila na čelu nove naučne discipline koja je počela da koristi fosile kako bi otkrila Zemljinu istoriju. 1822. godine Henri de Blainville dao je ovom novom polju ime: paleontologija.
   Umetnik i kolekcionar fosila George Cumberland  je  1823. opisao je pronalazak Mary ihtiozaura.

                      " Najfiniji primerak fosilnog Ichthyosaurusa ikada pronađenog 
                       u Evropi ... u potpunosti dugujemo istrajnoj industriji mlade                                    fosilistice, imena Anning ... i njezinojm opasnom poslu.
                       Njenim naporima dugujemo skoro sve fine primerke 
                        Ichthyosauri-a iz velikih kolekcija." 
      U decembru  1823., u dobi od 24 godine, Mary je prvi put otkrila kompletan kostur Plesiosaurusa. Ovo je bilo zaista neverovatno otkriće - toliko upečatljivo da su mnogi naučnici odbili da poveruju da je takvo stvorenje ikada postojalo. Georges Cuvier, čija je dela Anning, zahvaljujući učenju francuskog  proučavala, proglasio je fosil lažnim. Glava je bila previše sićušna da bi ikada pripadala telu, rekao je.

A sketch of a Plesiosaur by Mary Anning, 1824. From original manuscripts held at the Natural History Museum, London. © The Natural History Museum, London


      Najveća publika, koju je ikada videlo Londonsko geološko društvo, okupila se kako bi se videlo stvorenje. Ljudi su dolazili izdaleka u Lyme Regis, željni da ga vide. Nakon što je Cuvier pregledao fosilizirano stvorenje, izjavio je:

         "To je najčudesnije stvorenje ikad otkriveno."

Ovo otkriće lansiralo je ime Mary u svet nauke. Bogata Lady Harriet Silvester, napisala je u jesen 1824. godine

    "Ona ( Mary  se tako temeljito upoznala sa naukom da onog trenutka kada pronađe bilo kakve kosti ona zna kojoj vrsti pripadaju. Ona fiksira kosti na okvir pomoću cementa, a zatim izrađuje crteže i ugravira ih… stigla je do tog stepena znanja da može pisati i razgovarati s profesorima i drugim pametnim ljudima na tu temu, i svi priznaju da se ona razume više u ovu nauku  nego iko drugi u ovom kraljevstvu."

                           Modern depiction of Plesiosaurus dolichodeirus by Dmitry Bogdanov.



     Mary je do 1828. godinie obznanila  niz velikih otkrića.  Prvo je tu bila vrećica s tintom  Belemnoidea ( Inkbag) . Belemnoidea su bila bića sa 10 pipaka koja su mogla izbacivati tintu u vodu, slično modernim lignjama ili sipama. Anning je otkrio činjenicu da poseduju vrećice s tintom i da su sposobne  prskati tintu.
   Anning je otkrila, takođe,  da je tinta u vrećama preživela fosilizaciju te da se i dalje može koristiti u olovkama. Ovo je povećalo broj posetilaca u Lyme Regisu, a ljudi su dolazili  da vide ovo drevno prirodno čudo. Umetnici u gradu počeli su upotrebljavati tintu Belemnoidea za crtanje fosila pronađenih u tom području.

 1824. godine pronašla je primere fosilizovanog izmeta životinja, iako nije bila sigurna u ono što je pronašla. 1828. je pronašla je više tih "predmeta" u trbuhu ihtiozaura. Otkrila je sda se tome nalaze riblje kosti i  ljuske i tako zaključila da je reč o fosilizovanom izmetu. Proučavanje sadržaja fosiliziranog izmeta omogućilo je naučnicima da se upoznaju sa   prehranom životinja pre stotine miliona godina.

1828. otkrila je prvi pterosaur - letećieg gmizavca - pronađenog izvan Nemačke.
Njeno je otkriće bilo prvo otkriće roda Dimorphodon. 

   1829, godine  Anning je pronašla  potpuniji  primerak od Plesiosaurusa otkrivenog 1823.
 Sledi Ootkriće Squaloraje - izumrle ribe koja je, činilo se, bila delom riba, delom morski pas.

Teorija Charlesa Darwina i Alfreda Russela Wallacea prirodnim odabirom ležala je gotovo 30 godina u budućnosti. Naučnici su pokušavali shvatiti šta im fosili govore o istoriji prirode.

 1830. godine Anning je otkrila jedno od svojih najpotpunijih i najlepših fosilizpovanih  stvorenja - Plesiosaurus macrocephalus.   fosila izložena je u Natural History Museum u Parizu.

    Te godine je geolog Henry De la Beche naslikao je prvi popularni prikaz predistorijskog  života, temeljen na  otkrićima Mary. Slika je prikazala životinje različite od poznatih životinja savremenog sveta. Sve više je bilo ljudi koji su počeli razmišljati o procesima koji su uzrokovali nestajanje vrsta koje su nekad naseljavale Zemlju i zamenile ih novim vrstama.

Anning je bila odani hrišćanin. Živela je u vremenu kad su mnogi ljudi verovali u doslovno tumačenje Biblije Jamesa Usshera   po kom je Zemlja stvorena 4004. godine pre Hrista. Mnogi su također verovali da je sve u svemiru napravljeno u roku od nedelju dana.

1833. Anning je rekla velečasnom Henryju Rawlinsu i njegovom sinu Franku da fosili koje je pronašla u različitim slojevima pokazuju da su životinje stvorene i da su postojale u različitim epohama. Kasnije je velečasni Rawlins odbio da dalje razgovara o tom problemu. Iako nije verovala u Ussherovo doslovno tumačenje Biblije, Anning je ceo život bila posvećena crkvi - prvo Kongregacijskoj crkvi, a zatim Engleskoj crkvi .

  1838 .  Britansko udruženje za napredak nauke počelo je Mary plaćati mali prihod. Iako je bila trgovački trgovac fosilima koji nikada nije objavio ni jedan naučni rad, njen je rad bio od presudne važnosti pa je udruženje smatralo da je prikladno osigurati joj prihod. I pored toga ona je živela siromašno.

  1846. godine Mary  je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.

   Danas se Meri Aning smatra začetnicom geologije, iako Londonsko geološko društvo nije priznavalo žene naučnice ni 50 godina nakon njene smrti te su se
u njeno vreme  drugi okitili slavom ove Britanke, dok je ona prodavala fosile da bi zarađivala za život. Iako je znala o fosilima više nego mnogi učeni  naučnici toga doba, njezino mišljenje nije bilo cenjeno i većina Marynih otkrića završila je u muzejima s potpisom anonimnog pronalazača.  Ona je doduše bila poznata u geološkim krugovima Velike Britanije, Evrope i Amerike, ali kao žena nije imala pristup u Londonsko geološko društvo. Nije uspela objaviti niti jedan članak već je jedini pisani trag s njezinim potpisom koji je obljavljen u Magazine of Natural History bilo njeno pismo uredniku tog časopisa u kom iznosi svoju sumnju u neke njegove tvrdnje.
    Godine su prolazile, a ime Mary Anning je polako je bledelo, što zbog njezinog pola, što zbog društvenog statusa zbog kojeg je vladalo uverenje da siromašna i neobrazovana žena nikako ne može imati znanja i veštine neophodne za takva otkrića. Tek 1840. godine prvi put je fosil nazvan u njenu čast: Acrodus anningiae (vrste praistorijskih riba).

   1846. godine Mary  je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.
izvor