Smejao se, no smeh mu nije bio opušten, previše ga je mučilo ima li uopšte razlike između težine ispraznosti i prezira, kao i na što se sve to odnosi, jer činilo mu se da se to neopozivo odnosi na sve što isijava iz svega i odasvud, međutim, ako nešto sija na sve i odasvud, onda je prilično teško odrediti na što točno i odakle, u svakom slučaju smeh mu nije bio od srca, ispraznost i prezir, to mu je jelo dane, nije radio ništa, pod milim bogom ništa, visio bi malo tu, malo tamo, satima bi sedeo u Sparschweinu uz istu bocu Sternburgera, dok je oko njega sve bilo ispunjeno uzaludnošću i povrh toga prezirom, katkad bi se primirio, katkad na to zaboravio i samo tupo buljio preda se, provodio duge trenutke buljeći u pukotinu ili mrlju na barskome podu jer, uostalom, tako je najlakše, nakon buđenja odmah skoknuti do ugla, onde početi i završiti dan, a i nije da se opijao, za to nije imao ni novca, nego više onako iz navike, otkad je jednom, dosta davno, izabravši najjeftinije rekao, Sternburger, bitte, otada mu redovito njega donose, nije ni trebao naručivati, ušao bi u Sparschwein i čim bi ga ugledali Sternburger bi ga već čekao na stolu, no ne bi pošteno potezao, naravno, već bi s vremena na vreme u njega samo umočio jezik, da potraje, i potrajao bi uglavnom dva-tri sata, tada bi ustao od stola da napravi krug po prljavim pločnicima Hauptstrassea, prema Goebenu, zatim dalje ispred Kleistparka do Kaiser-Wilhelm-Platza, pa kod ribarnice i Humana Second Handa na drugu stranu ceste, odakle bi krenuo natrag po pločniku koji je bio jezivo prljav, stalno se po njemu pljuvalo, i mladi i stari, svi su stalno pljuvali, i dok bi hodali i dok bi stajali, pljuvali bi čak i kad bi gledali izloge ili čekali autobus, zbog čega je i od čega je sve bilo lepljivo, gdje god bi prošao, bilo je nemoguće šetati jer se činilo kao da bi noge mogle ostati zalepljene za tlo, bila je potrebna određena brzina, takozvani korak, kako ga je nazvao, da se ne bi ništa osetilo, uza sve to još bi i u ulazima zgrada često znale zasijati preko noći smrznute bljuvotine, i zidovi su bili prljavi, nasprejani ispranim kurdskim grafitima jednom rečju Hauptstrasse, to je bio početak i to je bio kraj, baš se bio smejao, nije ga pročitao još jednom, odnosno neko vreme pismo nije ni taknuo, koja smejurija, reče mađarskome šankeru, ali ovaj ga samo pogleda upitno podigavši obrvu, nije čuo što mu priča od silne uživljenosti u melodiju, svirao je najljigaviji turski pop, kao i uvek u Sparschweinu, ili Mustafa Sandal ili Tarkan, ili Tarkan ili Mustafa Sandal, što, međutim, nije imalo nikakva smisla, gazda ih je uzaludno pokušavao domamiti, ovamo bi, u bar gde se toči alkohol, Turci tek zabunom ušli, u redu, u redu, odmahnuo bi im i zagledao se ponovo kroz prozor, ali vani se nije imalo što videti, naslonjeni na zid pored Sparschweina stajali su narkomani i nešto čekali, nebo je bilo olovno sivo, nije se imalo što videti, ispraznost i prezir, odgurnuo je od sebe pismo, nije ga imao volje ni zgužvati i gađati njime obližnji koš, noćna mora, rekao je šankeru i nasmejao se, ali taj uopšte više nije reagovao, uostalom, ionako mu nema smisla objašnjavati da se ili radi o nekoj idiotskoj reklami ili su ga s nekim zamenili, jer to ne može biti ozbiljno, međutim, bilo je ozbiljno, i to, kao što se kasnije ispostavilo, jako, samo što je čitava stvar izgledala sasvim neozbiljno, jer premda je uistinu adresovano na njega, i premda uistinu stiže iz Madrida, on jednostavno ne može biti taj komu pišu da ga pozivaju u Ekstremaduru, nepoznata izdavačka kuća, nepoznata imena, i pitaju je li raspoložen provesti kod njih nedelju-dve, i napisati štogod o regiji, da „je li raspoložen“?!, godinama već živi tu u pokorenoj pustoši Hauptstrassea, živi od tristotinjak eura koje zaradi od par lektura, očito je reč o pogrešci koju se može objasniti samo time da su pismo poslali godinama ranije (to i nalikuje lokalnoj pošti, da mu pismo tek sad bude uručeno), ili ne znaju da osobe koju zovu više nema, ime štima, okretao je navečer u rukama pismo koje ipak nije bacio, ali pod tim imenom više niko ne živi, nema tu nikakvoga „profesora“, moguće je da je ispred njegova imena nekad stajala takva titula, ali već dugi niz godina njena primena nije imala smisla, već ga godinama nije imala i to baš nikakvog, nekad je, dok još nije znao da je njegovu mišljenju kraj, pisao nečitljive knjige, gomile retardiranih rečenica u kojima se teška logika izmenjivala sa zagušujućom terminologijom, no prilično je brzo izišlo na videlo da ih, naravno, ni pas s maslom ne bi pojeo, te je tako njemu kao filozofu smrknulo puno pre negoli je svet uspeo ozbiljnije spoznati na što su se te rečenice, logika i terminologija uopšte odnosile, a nije baš bio ni pri novcu, tako da nije mogao sve to tako olako ni odbaciti, sve plaćaju, piše u pismu, i troškove leta, i hotel, u Madridu vas čekaju automobil i prevoditeljica kojia će vas dopratiti do nas u Cáceres ili Badajoz, i za tekst ćemo vam platiti toliko i toliko eura, e, to si zaista nije mogao izbiti iz glave, sedeo je na krevetu s pismom u krilu i zamišljao što bi sve mogao napraviti s toliko i toliko eura, sve je išlo tačno onako kao kad u reklamama nasumce odaberu nekog čoveka, u stilu, ti si taj, ovo je prilika koja se ne propušta, da bi osvojio iznos taj i taj trebaš učiniti samo to i to, noćna mora, izustio je preda se i zagledao se kroz prozor, ali video je samo sebe, svoju golemu glavu ćelavu poput jajeta, i sledeće je jutro započeo isto kao i prethodno, teško buđenje, odlazak u Sparschwein, okus Sternburgera iz hladne boce koju Mađar, s kojim je valjda još bio i u najprisnijem odnosu, po običaju nije bio u stanju tiho odložiti na sto, teško mu je to objasniti, ali to ga je nerviralo do te mere da bi prokletoga gada najradije odalamio po njušci, zašto ne može normalno staviti tu bocu na sto, zašto svaki put mora njome tresnuti, vani opet to olovno nebo, bez imalo sunca, narkomani kraj zida, pločnik lepljiv, u ustima gorak ukus, ispraznost i prezir, odbauljao je do Goebena, zatim nakon Kleistparka kod Kaiser Wilhelma na suprotnu stranu, odatle ispred ribarnice i Humana Second Handa natrag do Sparschweina, ali pismo ipak nije bacio, prešalo mu se džepu, u Sparschweinu ga je ponovo uzeo i još jednom pročitao, da, ovo stvarno njemu pišu, to je on, utvrdio je, i u odnosu na jučerašnji stav danas je već polako počeo verovati da nije reč o zabuni, i nije ni bila, jer na njegov je odgovor, koji je putem maila poslao s jednoga od stolova iz susednoga Telecafea, ubrzo stigla potvrda da ga čekaju, on neka odredi vreme dolaska i neka ostane koliko želi, još uvek ne mogu poverovati, ponavljao je Mađaru u Sparschweinu, koračao je lepljivim pločnikom Hauptstrassea i pokušavao se naviknuti na pomisao kako u bilo kojem trenutku može odleteti u „Ekstremaduru“, nije ni znao što je to Ekstremadura, imao je u Španiji dvojicu znanaca, nekadašnjega širokogrudnog prevodioca i nekadašnjega širokogrudnog izdavača, ali ni s njima, s obzirom na to da je prevode njegovih knjiga bilo nemoguće prodati pa su ih poslali u reciklažu, već godinama nije bio u kontaktu, kao što uostalom već godinama ni s kim nije bio u kontaktu, preostalo mu je jedino da im piše i pita ih šta je to, da poveruje ili ne, ili, ako je sve to istina, je li onda ta Ekstremadura isto što i rimska Luzitanija, napisao je to, pohodio Telecafe, i dobio odgovor da nije, Ekstremadura je deo nekadašnje Luzitanije koji pripada današnjoj Španiji , dakle pokrajina na granici s Portugalom, ispod je Andaluzija, iznad Kastilja i León, i iz nje potiču konkvistadori, ali ipak, pitali su nekadašnji izdavač i nekadašnji prevodilac osetno iznenađeni što upravo on, koji je nekad bio poznat po tome što svetom kroči s izvanrednom količinom podataka u glavi, nije načisto s tako osnovnim stvarima, kamo je on to skliznuo, iz njihovih je odgovora bilo očito da se pitaju takve stvari, pa ipak, priupitali su ga i istakli to konjskim slovima u povratnom e-mailu, što on uopšte ima tražiti u Ekstremaduri, NEMA TAMO NIČEGA, golema, nemilosrdna, pustinjska zaravan s pokojim brdovitim predelom, prema granici pogotovo, užasna suša, gola brda, isušena zemlja, ljudi jedva jer je onde život najteži, teška beda i suha pustoš, što ćeš u Ekstremaduri, dođi radije, savetovala su mu ta dvojica srdačnih prijatelja filozofije, nama u Barcelonu, nego šta, ali ne, govorio je on šankeru koji ga je besno gledao jer uprkos tome što je stišao radio, svejedno nije razumeo što ovaj hoće, ne, ide u Ekstremaduru, ako onde stvarno nema ničega onda se ni on neće isticati kao niko, samo da taj poziv bude istinit jer je još uvek u neverici, i to u istoj meri u kojoj ga cela stvar kopka, gledao je vani narkomane naslonjene na zid, gledao je stol, pod, rub šanka, i rekao sebi: Ekstremadura, poslao još jedan e-mail i dobio još nedvosmisleniji odgovor, onda je sve to istina, rekao je Mađaru, što je istina, upita taj, ma nema veze, odmahnu, zatim mu je domahnuo da mu donese novu bocu, toliko i toliko eura, tako je tužno zazvučalo tih upravo toliko i toliko, gledao je prolaznike kako pljuju, celo bogatstvo, rekao je onako u sebi ispred izloga servisa za bicikle, i javio iz susednog Telecafea s računala broj 2 centru u Badajozu neka bude 21. februara, napisao je to tek tako, jer mogao je napisati i 22. ili 24. ili mart ili april, pritisnuo je enter na prljavom kompjuteru, i bi 21. februar, krenuo bih za nedelju dana, pisao je pažljivo, odlično, odgovoriše mu iz Ekstremadure, poslaćemo vam kartu, i karta je stigla, čekaćemo vas, sve će vam biti na raspolaganju, i vlastiti prevoditelj i automobil s vozačem – sedeo je već u avionu kad ga je iznenada nešto počelo razdirati, bilo je naime jasno da je pogrešio, jer ili ga brkaju s nekim, ili je taj neko s kim ga brkaju on, samo što taj on više ne postoji – gledao je, pričao je kasnije Mađaru po povratku u Berlin, kako se avion spušta iznad Madrida, smesta su ga prepoznali na temelju vlastitog opisa koji im je poslao, što nije bilo teško – sto dvadeset kila, ta glava i taj plavi mantil, pokazivao je na sebe – kao što je i on smesta prepoznao sredovečnu prevoditeljicu dok je u čekaonici sa širokim osmehom iznad glave držala natpis s njegovim imenom, njegovim, no kasnije mu se u automobilu celim putem motalo po glavi da, čak i ako su zaista na njega mislili, taj poziv svejedno nije upućen njemu, vani su promicale madridske kuće, povremeno bi kimnuo na reči prevoditeljice, koja je – kao da je pokušavala nadglasati njegovo unutrašnje negodovanje – gotovo urlajući objašnjavala nešto na engleskom, nešto čega je na dugom putu prema Cáceresu do njega doprla tek bit, da ona, prevoditeljica, očekuje samo to da joj gospodin profesor kaže što bi želeo da vidi, o čemu bi želeo da piše tako da sutra mogu već i krenuti, da gospodin profesor, gunđao je Mađar, tek bit, nastavljao je on, jer s jedne strane više nije mogao podneti tu dernjavu ravno u uvo, te je stoga isključio mozak, a s druge strane nije imao blagog pojma kako da im kaže da, naravno, ne namjrava pisati ni o čemu, jer o čemu bi on pisao sa svojim nesretnim zamršenim labirintima misli i rečenica, no svejedno, to je mislio i kroz staklo automobila gledao polja kako promiču, nije nimalo smešno kako sada stvari stoje, s obzirom na to da će ionako odmah izaći na videlo da je ovde zabunom, prvih se dana stoga celo vreme nalazio u stanju pripravnosti, očekujući da mu neko priđe i tiho kaže, da, pogrešili smo, sad ćemo vas otpratiti do aerodroma i zamoliti da drugi put ne pravite od nas budale, samo što mu niko nije prišao, ni tokom prvih dana ni tokom poslednjih, štaviše, tretirali su ga kao kakvu slavnu zvezdu, svakako, kimao je šanker i počeo nervozno preslagati čaše, kad vam kažem, ustrajao je on, kao zvezdu, najbolji hotel, raskošne večere i ručkovi, te konstantno ponavljana rečenica kako ima slobodu, kako može raditi šta god ga je volja, može krenuti na sever, na jug, na istok, zapad, auto s vozačem je njegov, i prevoditeljica, u celosti, mi vas samo molimo da sve to ovekovečite, dakako s potpunom slobodom, onako kako vi mislite da je najbolje, dakle, da nam prikažete kakve misli u vama budi Ekstremadura – namere su nam jasne, uveravali su ga, želimo samo da nam jedna poznata ličnost, ja?!, prestrašeno je pokazao na sebe zacrvenjvši se od pomutnje, da, ponovili su sa smeškom, neko poput vas, ko će, dakle, beleženjem svojih misli nastalih u Ekstremaduri dokazati kako Ekstremadura cveta, jer ova je istorijski ničija zemlja, ovo je vekovno gnezdo ljudske bede krenulo put nove istorije, to je sve što želimo, smeškali su mu se gledajući ga ravno u oči, to je svrha našega rada, rekoše ljudi iz izdavaštva , bili su vrlo srdačni i susretljivi, čekali su samo da on, gost, nešto kaže, da nešto zatraži, jer bili su voljni pomoći, samo što nisu imali oko čega pomoći, jer u trenutku kad mu je sinulo da oni od njega očekuju da im pomogne oko toga krupnog slučaja pod imenom Preporođena Ekstremadura tako da nešto smisli, posve se paralizirao, stao mu je mozak, ako je uopšte i radio, da misli o nečemu, ali o čemu?! – sedeo je u fotelji elegantne hotelske sobe, objašnjavao je Mađaru, promatrao je kroz prozor potresan svet Cáceresa, usled čega mu je na ramena nasela neopisiva težina nemoći, jer nema o čemu da misli, mišljenju je kraj, pred njim su dve opcije, ili će posegnuti za sadržajima pre mišljenja, a oni su neizrazivi, ili će ukazati na sadržaje nakon mišljenja, no i u tom slučaju mora po svaku cenu ostati nem, jer jezik više nije u mogućnosti uobličiti neshvatljive sadržaje, neupotrebljiv je, napravio je krug, obišao sve moguće predele i dospeo tamo odakle je i krenuo, međutim, vratio se beskrajno deformisan, kako da to kaže ovim dobronamernim, svesrdnim ljudima, da razmišljanje više nije moguće, da nema u njemu uzbuđenja i nema u njemu uloga, a samim tim ni dubine, niti uzvišenosti, nije od njega ostalo ničega osim primitivne nečistoće jednoga „DAJ“, jezik je naše prljavo rublje, mislio je, i ta ga je misao upropastila, zbog nje je propao, zbog nje se srozavao tokom svih ovih godina, srozavao se i srozavao sve niže i niže, od univerzitetskih katedri sve do hladne pustoši Sparschweina, jer ako kaže, i još k tome to da je jezik prljavo rublje, onda je samo po sebi jasno da o njemu nema smisla ni govoriti, niti onako kao što on to čini, niti onako kako to rade drugi, to je sve, filozofije više nema, ona ne postoji, samo se doima kao da je ima, knjige u izlozima knjižara i unutra na njihovim policama: bezvredno su smetlište, tek su krinka, tek su maska, tek su dekoracija, tek odvratna laž jer moraju prikriti činjenicu da stoje onde umesto stvarnih knjiga, stvarnih filozofija, osim toga on nikad nije bio „poznata ličnost“, tek je okušao sreću u mišljenju, i nije u tome uspeo, svašta, izusti Mađar onako usput dok je užurbano nameštao boce na zidnim policama, tako da sam ja jedna ništarija, nastavi on, kojoj je bolje da se tu, odnosno tamo, u Ekstremaduri, sam razotkrije, međutim ne, situacija se jednostavno nije razvijala tako da stane pred njih i sve im iznese, bili su previše ljubazni, jednostavno ih se nije moglo odbiti, osim toga, dok je prvi dan pokušavao nekako načeti tu temu, prevoditeljica bi smesta podigla glas i počela još jače urlati, kao da mu je pokušavala ugušiti reč u grlu, pa je na kraju, što je tiše mogao, rekao dobro, u redu, hajdemo onda recimo tamo gde žive arapski gastarbajteri, na šta se prevoditeljica malo – da malo! – stišala i spremno, šta više, pobedonosno, kao neko ko se spremao na to, odgovorila da gospodin profesor zasigurno misli na Navalmoral de la Matu ili Talayuelu, i već su bili na putu prema Navalmoralu, Navalmoral de la Mata, za ime Boga, klopotalo mu je u mozgu, što će od svega toga biti, nije imao pojma, pripovedao je sad, nikakva pojma nije imao gde se nalazi i zašto, pokušao se usredotočiti i prisetiti šta je u danima pre polaska pročitao u Telecafeu, no od svega su mu u sećanju ostali samo ta arapsko-gastarbajterska napetost i neki čudan ekološki članak u kojemu je autorski par, pozivajući se na nekoga čije je ime bio negde zapisao ali nije znao gde, izlagao kako je „1983. godine južno od reke Duero umro poslednji vuk“, rečenica mu se zbog neuobičajene formulacije urezala u sećanje, jer zašto se, zaboga, naučnik u članku izražava tako neuobičajeno poetski, zar ne? – poslednji vuk, nije običaj, razglabao je, ali Mađar opet nije slušao jer je stigla dostava, dogurali su pivo, vino, sokove i žestoka pića pa je morao prebrojavati boce i stavljati kvačice u notes, sve je bilo tu, pivo, vino, sokovi i žestoka pića, na to je dostavljačima dao po pivo, dostavljači su zatim otišli, on je došetao nazad iza šanka i podigavši glavu dao mu znak da nastavi, na što je on spremno nastavio, naime, na putu prema Navalmoral de la Mati kroz misli mu je proletelo kako je naučni članak nešto sasvim drugo, u njemu se ne kaže „umro“ i „poslednji“, no svejedno, reče, na kraju krajeva to mu je dovoljno brzo iz glave i ishlapelo dok se automobilom vozio prema Navalmoral de la Mati, na nebu nije bilo ni oblačka, kroz povremeno spušten prozor puhala je ugodna toplina, cesta je bila mirna, na dolasku jedva da su videli pokojega čoveka, dok na povratku, kad je već uvideo da u Navalmoral de la Mati i Talayueli doista žive Arapi, ali da napetosti nema, ona je niže, rekoše meštani prevoditeljici, u Andaluziji, na obali, ovde ih malo, tek nekoliko hiljada radi u sezoni, a i oni žive u relativnom miru i međusobno i s Ekstremadurcima, s obzirom na to da rad u poljima duvana zahteva čeličnu izdržljivost plaćeni su dobro, u skladu s uslovima, uglavnom, na povratku se već mračilo tako da ljudima nije bilo ni traga, no ionako ga nije zanimalo što je u Navalmoralu i Talayueli, već članak, jer dok je slušao tiho zujanje automobila, kad je prevoditeljicu umornu od celodnevnoga napora nakratko svladao san, njemu je uz nemoga vozača kroz misli ponovo proletelo kako u tom članku nije čudno samo to što je obavijen takvom neuobičajenom poetičnošću, već sama rečenica, njezin sadržaj, odakle bi iko mogao znati kada će umreti „poslednji vuk“, kao i to „umreti“, kakav je to izraz, zar se tako izražava jedan naučnik?!, nešto s tim člankom i s tom rečenicom nije bilo sasvim u redu te je kasnije tokom večere u Cáceresu, bez nekog posebnog cilja, preko prevoditeljice o tome izvestio ljude iz izdavaštva, koji su to, međutim, shvatili kao – evo zadatka!, trebaju pogoditi koji je to članak gospodin profesor pročitao i domisliti se na koga su se njegovi autori pozvali, nije im bilo jasno jedino zašto je gospodin profesor tako utučen, zašto u baru nakon večere , gleda tako tupo preda se, da su barem mogli videti na njemu, govorio je Mađaru, da bi im on to drage volje otkrio, ali što bi im mogao reći, kako bi im uopšte mogao dočarati kakva je Hauptstrasse i kakav je život tu u Hauptstrasseu, kakvo je ovde jedno jutro, i kako je u Sparschweinu, šta kako, zareža Mađar, ali on mu ne odgovori već nastavi dalje – kako da uopšte spomene teret koji mu leži na grudima, kako da im objasni da je, otkad je prestao misliti te tako uvideo stvari, shvatio da sve što od bitka putem oetila spoznamo nije ništa drugo doli spomenik ispraznosti nedokučiva obima koji se do konca vremena iznova ponavlja, te da nipošto slučajnost, sa svojom užasnom, neiscrpnom, trijumfalnom, nesavladivom snagom, ne određuje nastajanje i raspadanje stvari, već kao da je na delu neka mračna, demonska nakana, nakana koja je tako duboko usađena u stvari i u tkanje stanja među stvarima, doći da njezin zadah sve prožima, svet je dakle delo prokletstva, prezira, to je ono što udari u mozak onome ko počne misliti, zato on i ne misli, naučio je više ne misliti, što ga naravno nije odvelo nigde, jer taj zadah oseća kamo god pogledao, kamo god okrenuo glavu taj je zadah onde, jer na kraju krajeva, u presudi, koja je gotovo istovetna sa svetom, sadržano je i to da ispraznost i prezir, koji je navukao obličje nakane, moraju biti prisutni u svesti, i ispraznost i prezir, stalno, u apsolutno svakome trenutku, međutim, onome ko je misliti krenuo, a misliti stane i počne stvari samo promatrati, već se javlja mišljenje u novom obliku, odnosno nemoguće je osloboditi ga se, mislio čovek ili ne, u svakom je slučaju rob mišljenja, a taj mu zadah jezivo nadražuje nos, i što mu preostaje, obmanjuje se, obmanjuje se tako što pušta stvari neka idu svojim prirodnim tokom, kao što je učinio onde u Ekstremaduri, pustio je neka idu, i išle su, svojim tokom, službenik zaklade u Badajozu mu je, pun elana, već sutradan telefonom javio da su pronašli traženi članak, i nije bilo druge, nije imalo smisla objašnjavati da ga on uopšte nije tražio, imalo je smisla pustiti, zaista, neka se stvari odvijaju u smeru u kojem žele, i tako je i bilo, jer nakon što se ispostavilo da se u spomenutom članku, koji je navodno bilo jako lako pronaći, mladi autori pozivaju na stanovitog Fernanda Palaciosa, profesora po imenu Fernando Palacios čiji su madridski broj telefona već imali u rukama, smesta su ga pokušali dobiti, sledilo je dalje u obavesti, no zasad još bezuspešno, stizale su vijesti iz Badajoza u automobil u razmacima od deset minuta, no tada je već prevoditeljica bila preuzela ulogu badahoškoga službenika te je sa stražnjega sedišta smesta počela birati broj, pa je, dok su bili na putu prema čudesnoj dolini znamenitoj po rascvetalim trešnjama, jer po jednoj preporuci „gost mora upoznati okolicu Jertea čak i ako je do trenutka kad se trešnje ogrnu cvatom preostalo još mesec dana“, ona, prevoditeljica, najednom počela žustro mahati telefonom javljajući da ga je „dobila“, nakon čega su usledile ekstatične rečenice, puno, puno „sí, señora“ i puno, puno „gracias, señora“, što je značilo da su našli vuka – stvarno?!, upita šanker, kojemu je tek sad prvi put u očima zaiskrio neki oblik zanimanja za priču, ne, ne u tom smislu, odgovori on, nego da su ušli u trag tome kad je bilo i kako je bilo, odmah će nas nazvati, urlala je prevoditeljica, profesor Palacios će se javiti jer kaže da zna ime osobe koja je ustrelila poslednjega vuka, prošlo je, međutim, nakon toga više od sata kad je u automobilu napokon zazvonio telefon, sí, señor i gracias, señor, evo ga, pobedonosno je izjavila prevoditeljica i pokazala papirić, tu je ime, uzviknula je zarumenjena, lovac je stanoviti Antonio Domínguez Chanclón, tu mu je broj i adresa, i žena je već sva sretna birala broj, pričao je on Mađaru, stvarno je bila sretna, zašto je bila sretna, upita Mađar, pa valjda jer joj je bilo drago što je mogla pomoći, odgovori on, ali bilo je očito da Mađar ne shvata, činilo se kao da mu čitava priča nije baš najjasnija, kao da ili nije čuo početak zbog sladunjavog zavijanja Mustafe Sandala, ili mu je promakla neka ključna reč bez koje mu je sve drugo ostalo nejasno, u svakom slučaju, često je sumnjičavo i kroz zube komentarisao ono što je čuo iako se od njegovih komentara preko šanka nije moglo razabrati ni reči, ali nije to ni htieo jer on je u stalnom dijalogu bio jedino s čašama i bocama, sa sudoperom i kuhalom za čaj, zato kao da je njima i samo njima u tom trenu nešto zborio, pa i to na mađarskom, a ne njemu, koji je samo pričao dalje da je po profesoru Palaciosu on, taj Domínguez Chanclón, 1985., a ne 1983.!, 9.
veljače 1985. ustrelio jednoga mužjaka, a adresa mu je Avenida Virgen de Guadalupe br. 3 treći sprat, u Cáceresu, i da se slučaj zbio kod Cantillane la Vieje u blizini Herreruele, međutim, prema Palaciosu to se nije dogodilo onde, tumačila je prevoditeljica sa sebi svojstvenom uzvišenošću, nego u finki po imenu La Gegosa, u čemu?!, upita Mađar kao neko kome se nimalo ne sviđa ta reč, u finki, nastavi on, tako onde zovu privatno imanje, sve je ograđeno, oko čitavoga poseda je žica, znate, pastiri ili posebni čuvari, ili oboje zajedno, štite ta imanja, jako je teško u njih ući, ali tek smo kod profesora Palaciosa, naznačio je podigavši ruku, kod koga?!, pogleda ga zbunjeno Mađar, ali on samo odmahnu i nastavi objašnjavati kako su to, dakle, bile informacije iz automobila, i činilo se da smo na pravome putu, nazvaćemo toga Domíngueza Chanclóna i gotovo, dakako, šta će od svega toga na kraju biti tada još nije ni slutio, u svakom slučaju barem se jasno pokazalo kako je postojao lovac koji je ustrelio jednog vuka, i otada ih po njima, kako kažu u članku, južno od reke Duero više nema, problem je bio što je ubrzo ponovo zazvonio telefon, profesor Palacios, oblikovala je prevoditeljica usnama nemo reč Palacios i rukom dala znak za tišinu, druga je sad stvar što u tom trenu baš niko nije govorio, vozač je ionako uvek nemo ćutao, onje pak, pokaza na sebe, upravo probavljao šta je maločas čuo i pomislio, u redu, saznaćemo kako se stvar dogodila, odnosno kako su ustrelili poslednjega vuka, no kako da u njegovim rukama od toga išta nastane, u njegovim rukama ničega nema niti će ičega biti, razbijao je nad tim glavu i odlučio da će te večeri prestati s odgađanjem, staće pred zakladu i reći im da... da on neće ništa napisati, jer ništa ne može napisati, jer ako se ne može misliti onda je samo po sebi razumljivo da se ne može ni pisati, niti o Ekstremaduri niti o posljednjem vuku, što se za potonjega pokazalo apsolutno tačnim, iz telefonskog se razgovora, naime, ispostavilo, spusti glas i napravi malu pauzu da popije gutljaj piva, da kao prvo: nije vuk Domíngueza Chanclóna bio poslednji, kao drugo: u to je doba postojao po jedan primerak u Santiago de Alcántari, Caravaju i u blizini Río Zapata, od kojih je svaki ubijen u otprilike isto vreme i od kojih su svakoga smatrali „poslednjim vukom“, tako da sve to s „poslednjim vukom“ ima pomalo folklorni prizvuk, ispravljao se Palacios pred prevoditeljicom, recimo, nastavljao je Palacios preko telefona, naučno utemeljenim se može smatrati tek to da je slučaj Domíngueza Chanclóna bio poslednji registrovani podatak o zakonito odstreljenoj jedinki, to je sve što može reći, samo to, prenosila je prevoditeljica, i time je za taj dan tema bila zaključena jer su se naveče u hotelu rastali uz dogovor da će sutradan rano ujutro nazvati toga Domíngueza Chanclóna, a zatim će videti šta dalje, jer zasad, izveštavala je prevoditeljica, telefon zvoni ali se niko ne javlja, dakle sutra, pogleda ga ohrabrujuće, na šta on pomisli, da, dakle sutra, odnosno večeras još neće stati pred njih, pričekaće da vidi šta će biti sa slučajem Domínguez Chanclón pa će tada, u zakladi su se toliko namučili da pronađu toga Domíngueza Chanclóna, ne može im tek tako reći da je sve bilo uzalud, dakle sutra, rano se povukao u sobu ali je od nervoze jedva oka sklopio, u redu, sutra će naći toga Domíngueza Chanclóna, ali šta onda, bio je jako ljut što je pristao na sve to, a posebno zato što nije razotkrio sebe a time i pravo stanje stvari na vreme, ovako se sve više zapliće, sedi tu u najboljem hotelu koji u Cáceresu, a samim tim i u Ekstremaduri uopšte postoji, dok zna da o Ekstremaduri neće uspeti napisati ništa, neće priznati, prevariće one kojima može zahvaliti na ovome nezasluženom, takoreći čudesnom putovanju, čudesnom, da, jer koliko god ga ona snagom svoje privlačnosti nije uspela izvući iz duboke depresije, morao je priznati da Ekstremadura poseduje osobit čar, prošla su tek dva dana otkako joj se našao u blizini no više se nije mogao u potpunosti oteti njenom uticaju, šta više, do određenog jestepena iza zavese vlastite loše savesti i deprimiranosti i sam shvatio, govorio je Mađaru, kako je, npr., priroda u Ekstremaduri čudesna, ubrzo mu se izrazito svidela dehesa, kraj blago valovita tla s određenom vrstom hrasta, takozvanim hrastom crnikom, ali te crnike koje onde zovu encinama ne prekrivaju teren, upravo je u tome bit, nego stoje po njemu razasute, krošnje su im daleko jedna od druge, suša, objašnjavao mu je značenje reči dehesa vozač koji je na trenutak izašao iz nemosti, to je zbog suše, ima tek toliko vode da isključivo ovako, u ovom obliku opstaju ovde ti hrastovi, kao što vidite, pokaže vozač kroz prozor, grmova ni bilo kakva niskog raslinja nema nigde, tek zelenkasto tlo s ponešto trave i hrastovima razasutima po nepreglednoj goleti, to je dehesa, ako me shvatate, shvatao je, osećao je kako snažno deluje na njega, takva je ta dehesa, kao njegova duša, kao šta?!, nakesio mu se Mađar iza šanka, no dobro, odmahnu na to i popije još jedan gutljaj piva, hteo je samo reći da je Ekstremadura bila očaravajuća, i nije mu se samo njezina priroda činila veličanstvenom nego i ljudi, jer znate, pričao je dalje Mađaru, tamo žive jednostavno dobri ljudi, dobri ljudi?!, podiže Mađar obrvu, da, odgovori on, dobri ljudi, to mu je također bilo veličanstveno, ali istovremeno i zastrašujuće, jer šta će biti ako ti dobri ljudi saznaju što ih čeka, nove su autoceste i novi delovi grada u Cáceresu i Plasenciji i Trujillu i Badajozu i Méridi već pokazali da ih samo trenutak deli od prodora onoga što se zove svet, jer znate, nagnuo se prema napred na stolici da Mađar barem ovo jasno čuje pored trešteće glazbe s radija, znate, sve to, ta Ekstremadura je izvan sveta, i više nego izvan, ekstre, razumete?, zato je sve bilo tako čudesno, počevši od prirode pa sve do ljudi, no niko nije bio upoznat s opasnošću koju je predstavljala preteća blizina sveta, u strahovitoj opasnosti žive oni tamo u Ekstremaduri, znate, objašnjavao je Mađaru, nemaju pojma šta puštaju unutra, kakav duh, kad im kroz zemlju uzduž i popreko izgrade autoceste i trgovine, siromaštvo je bilo strašno, video sam slike iz starih vremena, uistinu strašno, i tome je u svakom slučaju trebalo stati na kraj, i stali su mu na kraj, staće još i više, zastrašujuće je samo to što im je na raspolaganju tek jedan način, pustiti unutra svet, a time i prokletstvo, jer sve će otići Đavolu, i priroda i ljudi u toj Ekstremaduri, ni ne slute, nisu svesni šta čine i šta ih čeka, ali tako je, on je to osećao, pokaza na sebe, to, dok se cele noći prevrtao u krevetu elegantne hotelske sobe, kako da to kaže ljudima iz izdavaštva, neće uopšte razumeti što im time hoće reći, bio je siguran da ne bi pronašao ni prave reči, ovako je drugi dan teklo sve tačno onako kao i dosad, od priznanja nije bilo ništa, sedeli su u automobilu s nijemim vozačem i vozili se iz Cáceresa jer je izdavaštvo u međuvremenu, valjda tokom noći?, otkrila da se, ako je suditi po vremenu, taj Domínguez Chanclón ne nalazi u svome gradskom stanu nego u prigradskoj kući, kao što je stvarno i bilo, zapazili su ga još iz daljine dok su se vozili autocestom, toga niskog, srdačnog, razgovorljivog čoveka kako hoda gore-dole po dvorištu, sve u svemu nestrpljivo ih je čekao, ali, kako se kasnije ispostavilo, samo zato što se brinuo da kojim slučajem ne zakasne, jer tek što se sastanu, već u podne, kaže, mora otputovati, tako da ukupno ima „jedva jedan satić“ vremena, stoga ih je istoga časa uveo u pomalo trošnu kućicu, koja se sastojala tek od tesne kuhinje i jedne sobe, ali u sobi, ugledali su ga smesta čim su ušli, u sobi, sa sve četiri noge lagano raširene, u golemoj vitrini, stajao je poslednji vuk – šta?!, snebivao se Mađar nalakćen na šank, bilo je prepodne, nije bilo ni jedanaest, sedeli su sami u Sparschweinu, u to je doba promet još prilično slab, ne preostaje ništa drugo nego nalaktiti se na šank i čekati dobru sreću, ili slušati ovog ovde Stammgasta, koji povrh svega nije ni iz istočne Evrope ili barem neka dobra koka, oni bi mu bili draži, videlo se to po njegovom mađarskom izrazu lica,tada bi ga slušao s više zanimanja, ali što je tu je, nakašljao se, videlo se da se trudi u očima prikriti sve što bi mu moglo razotkriti misli, samo nastavite, nastavite, poticao ga je rečima i pokretom ruke, shvatam, dakle u velikoj je vitrini stajao vuk, i? – i to bi otprilike bilo to, bilo je prilično neverovatno da se ta zastrašujuća zver razjapljene njuške nalazi u golemoj vitrini smeštenoj u tako trošnoj potleušici, imao je osećaj da mu nije mesto u takvoj kući, kako bi rekao, ta vitrina nije spadala ovamo, s tolikim, s tako predivnim, kapitalnim primerkom, a pored njega još taj razdragani Domínguez Chanclón, koji je, kao što kažem, rekao je, bio sasvim susretljiv, a i žurilo mu se, tako da je odmah krenuo s pričom, koju je zasigurno ispričao već sto puta, videlo se da se služi istim rečima kao pre, i da će se istim rečima služiti i kad sledeći put bude prepričavao kako je bila kasna noć, kako je sedio u čeki na strmoj padini planine, zaklonjen sa svih strana, u ruci puška, satima se ništa nije događalo, bio je u lovu na vepra ili srnu, i tada je upaljačem, ovim ovde, vidite, pokazao je na plastični upaljač precizno smešten na dnu vitrine, zapalio cigaretu, izvadio ju je iz ove ovde kutije, vidite, pokaza jer su mu i nju fino ugradili u vitrinu, i kako je pripalio svetlost je plamena iznenada prestrašila vuka koji se nalazio tri-četiri metra njemu iza leđa, vetar je duvao iz njegova smera, i to jak vetar, on je, Domínguez Chanclón, bio u potpunoj tišini, zaustavio je i disanje, valjda ga zbog toga životinja iz tolike blizine nije primetila, ali kad je bljesnuo, je li, plamen upaljača, prepao se, odnosno obojica su se prepala, jer mora priznati da se i on jako prepao, i tada se sve dogodilo neverovatno brzo, vuk se iza njega dao u beg kako bi izmaknuo opasnosti, bio mu je na kojih deset-petnaest koraka, s boka, kad ga je ustrelio, iskreno rečeno, totalno se usrao, nije znao ni u šta puca, nikakav nišan, ništa, samo pune gaće govana, pripovedao je veselo Domínguez Chanclón, samo je opalio i pogodio, nije se odmah srušio, premda ga je pogodio u srce, nego tek nakon stotinjak metara, tada je pao, čučnu Domínguez Chanclón kraj vitrine, i zanemivši pokaza na vukovo srce, na što su svi, uključujući i prevoditeljicu i vozača, čučnuli i gledali, da, je li, to mu je srce, rani nema ni traga, savršeno su ga „ispreparirali“, pokazivao je Domínguez Chanclón, a golema je zver razjapljene njuške i iskešenih zuba u raskoraku stajala, ukočena za večnost, i slušala istoriju vlastitoga pada, zasigurno opet istu priču i iste reči, a njemu se, pokaza na sebe, tada učinilo da ova dvojica zaista pripadaju jedan drugome, Domínguez Chanclón i vuk, jer nekako nije samo lovca ispunjavao ponos dok je pokazivao lovinu, nego kao da je isti ponos zračio iz obojice, pripadaju jedan drugome, pomisli, nastavio je – nego, je li, preseče ga Mađar prešavši iznenada na ti, jesi li ti uopšte bio u tom Estre-čemu-već?, i sumnjičavo ga pogleda kao neko ko ni ne očekuje odgovor jer ionako zna da nije, nakon čega se više nije imao volje opravdavati, jer naravno da je bio, samo je nastavio kako su već bili na putu prema Valenciji, pri čemu nije ćutao samo vozač nego i prevoditeljica, valjda ju je poseta Domínguezu Chanclónu umorio, u svakom slučaju u automobilu je vladao mir, blagotvoran mir, pa se tako i on pokušao pripremiti, pripremiti na razgledavanje mesta događaja, jer o tome je bila reč, radi toga su se odvezli pedesetak kilometara od Cáceresa u smeru Valencije, da onde pronađu ulaz u finku po imenu Cantillana la Vieja, u šta?!, Mađar ga razljućeno pogleda zaboravivši da je maločas čuo objašnjenje reči finca, ma znate već, pojašnjavao je on, posed koji čuvaju pastiri ili posebni čuvari, i potpuno je ograđen, čitavo brdo, čitava Sierra de San Pedro, tako se zove to brdo, čitavo je ograđeno, kao kakav veleposed, razumete, kako da ne, mlatarao je Mađar pomalo razljućeno krpom po šanku, dakle, put do finke nije trajao dugo, samo što to nije bila Cantillana la Vieja, tamo automobil nije mogao ući u zavoj, bila je to susedna finca, Cantillana la Nueva, koja je imala maleno ugibalište za automobile, povikali su unutra, na otprilike dvesto metara stajala je kuća iz koje je komotno došetao neki lik za kojega se kasnije ispostavilo da se zove Alfredo, pastir na imanju, koji je isprva s dozom sumnje slušao prevoditeljičino izlaganje o razlozima posete, ali kasnije nam je objasnio i pokazao da tražimo susednu Cantillanu la Vieju, u njoj se dogodio lov na vuka, lobería, davno, zašto, možda se sećate, upita prevoditeljica, kako da ne, uzvrati Alfredo lagano kimajući, te su ubrzo i oni saznali sve što je znao, Alfredo je na kraju u prašini čak i nacrtao smještaj pojedinih finki, put kojim je nekad prolazila pruga, te gde se u odnosu na to odigrao lovački pothvat, priča mu je bila dobro poznata, ili barem njegova vlastita vidno iskristalizirana verzija, uprkos tomu što se dogodila pre gotovo dvadeset godina, u Alfredovom je sećanju sve još bilo jednako živo, u to su vreme svi samo o tome pričali, on je čak i video vuka, pohvalio se Alfredo na kraju, čak ga je i video, ponovio je, problem je, međutim, u tome što, dodao je, ako žele videti mesto događaja, to sad neće ići jer Félix nije tu, Félix?, da, Félix, pastir sa susednoga poseda, i tek što je krenuo prepričavati ostale detalje, pred njima je s velikom brzinom zakočilo, pričao je on sad u Sparschweinu, neko drndavo vozilo, Alfredo je istrčao na put, nagnuo se nad vozačev prozor, razgovarao s njime neko vreme, nakon čega je ovaj potegnuo dalje, Félix, pokaza za njim Alfredo, to je bio Félix, ali sada ne može doći ovamo jer je primio obavest da mu je deda bolestan pa je otišao po njega u Herreruelu da ga odveze u bolnicu, ali obećao je da će sutra u deset biti ovde kod ulaza u imanje, sutra u deset, upita prevoditeljica, da, Félix će sigurno biti tu, dođite slobodno, tim su se rečima rastali, pričao je Mađaru, bilo je tek dva posle podne, odnosno prevoditeljica je pripomenula da imaju još pregršt vremena za susret s jednim drugim čovekom koji bi možda mogao biti zanimljiv, rekla je da su u centru u Badajozu pronašli popriličan broj stručnjaka koji se bave, ili kojih se tiče sudbina vukova u Sierri, a jedan bi se od njih – ako gospodin profesor hoće – posle podne u četiri sastao s njima u Alburquerqueu, to nije daleko, pripomenuo je vozač, dobro, u redu, odgovori na to on, pođimo onda u Alburquerque, i pošli su u Alburquerque, on je lovočuvar, vikala je prevoditeljica, njemu lično, upirao je u sebe onde u Sparschweinu, kakav lovočuvar, upita on jer mu nije bilo jasno o čemu ova priča, pa čovek s kojim ćemo se sastati, ponovila je prevoditeljica uzrujano, ne krijući da je sada već, na polovici trećega dana, pomalo nervira što gostu toliko toga nije jasno, i što
neprestano nešto pita, no svejedno, napućila je usne, uglavnom, lovočuvar će nas u četiri čekati u jednom restoranu u Alburquerqueu, i povisila je glas, kao da to pomaže, ali sada za tim više nije bilo potrebe jer mu je bilo jasno da je čovek s kojim se idu sresti u Alburquerqueu lovočuvar i da jako dobro poznaje teren, kažu da se, nastavila je prevoditeljica, up-ravo-ti-me-ba-vi, izgovorila je slog po slog kako bi naglasila, bavi se vučjim pitanjem, bavi se vučjim pitanjem?, upita on opet, ali odmah pokaže da mu je jasno, te da nije to ponovio zato što mu nije jasno već zbog značaja same rečenice, jer je formulacija „bavi se vučjim pitanjem“, znate, rekao je Mađaru, u atmosferi nakon Domíngueza Chanclóna i Alfreda i Félixa, uz prevoditeljicu i nemoga vozača, poprimila poseban prizvuk, tako da je s nestrpljenjem iščekivao predstojeće sate, s nestrpljenjem, ali nije shvatao s kolikim nestrpljenjem bi trebalo iščekivati, uopšte mu nije bilo palo na pamet, iskreno to može priznati, priznao je šankeru, uopšte, da se u priči tada dogodio temeljni preokret, preokretzahvaljujući kom će shvatiti radi čega ga je sudbina ovamo dovela, preokret koji će mu rasvetliti šta ovde traži, i koji će mu u određenom smislu olakšati stvar i po pitanju izdavaštva, iznenadan preokret na koji ništa nije ukazivalo, koji ništa nije unapred nagovestilo, Alburquerque je bio gradić na osami, smešten na vrhu golema stožastog brega koji se uzdizao na zaravni, po čijoj su se strmini uspeli, parkirali ispred hotela i ušli u restoran, unutra je bilo svega nekoliko ljudi, i to u delu s barom, te su se i oni zadržali upravo onde, svatko je naručio ili kavu, ili vodu, ili pivo, koje su srkali u tišini, prevoditeljica je načela razgovor ali nikom baš nije bilo do priče, pa je konačno nastupila tišina, a on je mogao razmišljati, ali mora priznati da kad on govori o razmišljanju u njegovu svakodnevnom značenju, tačnije o koncentrisanju pažnje, pod tim ne treba razumeti da se on doista koncentriše, to on samo tako kaže, jer to je tek određeno stanje kad se čini kao da se koncentriše, dok ga u stvarnosti pod pojmom „koncentracije“ zapravo more fragmenti izrazito svakidašnjih misli i predodžbi koji jedni druge progone, naviru jedni za drugima, tako je to i ovde kod kuće, pokazao je iz Sparschweina na ulicu kroz prozor, ali tako je bilo i onde, u Alburquerqueu, prošlo je tako neko vreme, u glavi mu je trajala međusobna potera svakidašnjih predodžbi i trunaka koncentracije, kada je tačno u četiri ušao lovočuvar i odmah im prišao, predstavio se, ja sam José Miguel, imao je na sebi pravo lovačko odelo i naočale s metalnim okvirom, bio je visok, stasit muškarac s punom bradom, od koje pedeset tri, pedeset četiri godine, i kod kojega se istovremeno mogla osetiti neka vrsta duboke melankolije i vojničke odrešitosti, ukratko: bio je muževan, govorio je u kratkim rečenicama s dužim ili kraćim pauzama, pauzama koje su imale upravo onoliku važnost kao i sadržaj rečenica koje su razdvajale, videlo se da temeljno promišlja što će reći, to mu je odmah upalo u oči, objašnjavao je šankeru u Sparschweinu, gde je bilo već skoro podne kad je nakon rane jutarnje gužve ušao prvi gost, u njemu su stvari išle kao i u svakoj sličnoj priprostoj gostionici u gornjem, mešovito nastanjenom delu Hauptstrassea, odnosno gde su većinom živeli Turci, ali je bilo i drugih, i gde je alkohol imao prođu jedino tada, u zoru nakon otvaranja, dolazili bi mnogi, Nemci, Poljaci, Rusi, Srbi, Rumuni, Vijetnamci i ko li sve ne, popili bi kafu ili pivo, ali zatim bi svi i otišli, tako da je posle podne bar bio redovno potpuno prazan, valjda se baš to sviđa tom Stammgastu, gunđao je šanker na mađarskom pred uredno posloženim čašama na šanku, taj uvek dođe, i kada treba i kad ne, no on nije imao ništa protiv, jer bi s jedne strane popio svaki dan po dva-tri piva, s druge bi mu strane pravio društvo, to je najgore, đavo ga odneo, biti sam i čekati, jadao bi se ponekad kad bi imao kome, čamiti sam iza šanka, kad sve opereš, kad već stoti put sve posložiš i na šanku i otraga u skladištu, kad je već sve na mestu, a moraš čekati, u takvim je trenucima ipak dobro što prepodnevima sedi tu taj Nemac, i tim svojim golemim telom straši mlade Turke koji ponekad ovamo upadnu, koji nemaju ni škole, ni posla, ni tri čiste, ispod oka motre blagajnu, ogledavaju se unutra kao da planiraju razvaliti čitav lokal na račun toga što mu ni vlasnik ni šanker nisu Turci, ali onda primete toga gorostasa i pokupe se, rečju, podnosio ga je, iako nije bio iz istočne Evrope ili barem neka dobra koka, a na kraju krajeva ovo je slobodan grad, ne može mu reći da ovamo ne sme doći, sedio je, dakle, nalakćen na šank, i slušao, u tom trenutku upravo to kako je lovočuvar u Alburquerqueu isprva pričao samo opšte stvari o vukovima, i smeškajući se odbijao dati odgovor na bilo koje pitanje uz opravdanje kako će im na licu mesta sve objasniti, njemu se smeškao, pokaza na sebe,smeškao se, isprva pomalo nesigurno, ali nakon nekog vremena čak ga i bodreći, da se ne brine, on će mu, lovočuvar José Miguel, pokazati sve što je bitno, i kao da mu je već tada pokušao dati naslutiti da samo o njemu, pokaza na sebe, samo o njemu ovisi koliko će duboko zagrepsti u veliku priču, nije mu jasno, upade Mađar, o kakvoj je to velikoj priči reč, samo malo, odmahnu on, najpre su seli u džip i krenuli na mesto gde je, nadglasavao je José Miguel buku džipa pogledavajući ga povremeno tokom vožnje, na mesto gde je umro poslednji vuk – umro?!, upita on oštro, i dade znak prevoditeljici da ovo objasni, da, odgovarao je lovočuvar svojim šturim rečenicama, idemo onamo gde je poslednji vuk umro, ali pre toga ćemo pogledati gde su ustrelili poslednje vukove – kako?!, okrenuo se čitavim telom prema njemu, šta?!, pitao je sad i Mađar, poslednji vukovi?!, o čemu pričate, osvrnuo se prema stražnjem sedalu džipa, odnosno prema prevoditeljici, na što je saznao da mužjak kojega su videli jutros u vitrini Domíngueza Chanclóna ustvari nije bio poslednji vuk, taj se događaj zbio 1985., ako se dobro seća, rekao je lovočuvar, nakon toga je, međutim, naglašavao je reči José Miguel na svome pucketavom španskom, na području finke pod imenom La Gegosa istrebljen čitav čopor vukova, točno između 1985. i 1988.,tada je naglo usporio i skrenuo u jedan zidani ulaz, i, upita Mađar, i otvorio je lancem zaključana vrata, odgovori on, na gvozdenoj je ploči na vratima bilo ispisano La Gegosa, širom ih je otvorio, uveo ih automobilom na posed, zaustavio se, zaključao za sobom lokot na vratima, te su produžili dalje, ovo što sledi je, rekao je tišim glasom, teško i zamisliti, teško je to rečima opisati, jer ono što je tada video iz džipa, koji ih je bacakao levo-desno, čvrsto su se trebali držati jer je José Miguel vozio izuzetno brzo, jer taj krajolik koji se pred njima otvorio, ta dehesa, to travnato tlo, a dokle pogled seže po njemu razasute crnike, ugušilo je u njima reči, bilo je očito da je lovočuvar upravo to i hteo, da zaneme, i uvide u kakav su kraj došli, to je verovatno bio prvi test koji je postavio pred goste, da shvate gde se nalaze, a oni su, reče prema šanku, taj test po svoj prilici prošli, José Miguel je nastavio, govorio je o tome kraju, o životinjama koje ga nastanjuju od supova do jelena, džip ih je i dalje snažno zanosio, José Miguel je jako brzo vozio po neravnom terenu, nije bilo nikakva puta, a on je kroz grmlje i šipražje samo vozio prema nečemu,prevoditeljica je poduzela sve kako glavom ne bi tresnula o strop automobila, ali bi tu i tamo ipak udarila, sirota je ovaj put zbog buke stvarno morala urlati kako bi prenela ono što priča José Miguel, a José Miguel je upravo pričao kako su ga isprva zanimali supovi, bio je još mlad, kad su u jednom preduzeću za gospodarenje divljači sve što je imalo veze sa supovima poveravali upravo njemu, jer svi su znali da on sa supovima ima posebnu vezu, razumeo je šta mu govore, šta žele, šta osećaju, kao što su i oni razumeli njega, supovi su mu bili bliži od bilo koga na ovome svetu, gajio je prema njima poštovanje i ljubav, uzvišene su to životinje, kakve, upita on nazad prevoditeljicu, koja je iz svega glasa ponovila, dok je usput rukom štitila glavu u drndavu jurećem džipu, to su uz-vi-še-ne ži-vo-ti-nje, posle je, pogleda ga na trenutak José Miguel kroz metalne naočale, u njegov život ušla žena, koja ga je naterala da odabere, ili supovi ili ona, i on je odabrao nju i odrekao se supova, što je ubrzo jako požalio, ali više nije bilo povratka, tako je dospeo na ovaj teren, koji su u početku, pokaza kroz vrata džipa, nadzirala dvanaestorica, u proteklih su nekoliko godina ostala samo njih dvojica, on i stariji kolega, njegov nadređeni, stotinu hiljada hektara zaštićene površine, reče José Miguel, u početku je davao imena životinjama koje su na njemu živele, jednu je lisicu nazvao Ramiro, drugu Asunción, srndać je dobio ime Jesús a srna Inmaculada, i tako redom, ali moćnici iz Madrida koji uvek uspeju nabaviti dozvolu za odstrel, i koje je on dužan prevoziti, ti su ljudi dakle, ponovio je José Miguel, najpre ubili Ramira, zatim Asunción, pa Inmaculadu, a na kraju i Jesúsa, što je on jako teško podneo, tada im je prestao davati imena, odustao je od toga jer su mu neprestani gubici nanosili bol, ponovo ga je pogledao, rekao je Mađaru, a metalne su mu se naočale sjajile, tako da mu nije mogao pošteno videti oči, a morao se svojski i pridržavati da ne bi pao u džipu, sledila su nova vrata, ali tada je već i on pomogao oko otvaranja jer mu je sinulo da time dobivaju na vremenu, znate, govorio mu je José Miguel, zahvaljujući na pomoći prilikom svakog otključavanja i zaključavanja lanca, moramo se požuriti ako mislimo pogledati sve, jer sad je već blizu pola pet tako da nam je ostalo otprilike još sat i po vremena, ili nešto manje, seli su natrag u vozilo i nastavili jezditi po kraju bez puta, pravi raj, pripomenuo je on, ali taj José Miguel nije na to rekao ništa, samo je kimnuo, da razume na što ovaj misli, i tako su se neko vreme vozili u
tišini, zatim je džip naglo zakočio, José Miguel je izišao, izišli su i ostali, lovočuvar je tada pokazao jedno drvo, jedan od mnoštva hrastova, zatim je pokazao u smeru gde je teren blago padao, gde kao da se nazirala neka staza, neki utabani puteljak, te je svojim pucketavim rečenicama ispričao kako je to bilo drvo na čijem je vrhu sedeo čovek koji je između 1985. i 1988. ubio sedam od devet vukova, potrajalo je dobre tri godine dok ih je potamanio, jednoga za drugim, nažalost, vukovi su iz nekoga razloga morali upravo ovuda, pokazivao je lovočuvar na stazu, upravo su ovuda morali prolaziti, i uspio ih je poubijati jednoga za drugim, poubijati, upita on prevoditeljicu, koja je već znala što joj je činiti u tim trenucima, proveriti je li José Miguel upotrebio upravo tu reč na španskome, da, ovde ih je taj čovek po-u-bi-ja-o, ponovila je nakon toga prevoditeljica na engleskome, naravno, nastavio je José Miguel, taj se čovek jako bojao, tih je godina žieio u stalnom strahu, što znači da ga nije bilo strah samo na ovome stablu, dakle, kad bi noću došao ovamo, penjao se na njegove grane i motrio stazu kad će proći, nego se bojao i onda kad bi se ujutro vraćao kući, a bojao se i kod kuće, bojao se u krčmi, bojao se među prijateljima, ali na zapojed gospode morao je to učiniti, bio je službeni odstrelitelj vukova, takozvani lobero, izabrao ga je vlasnik vlastelinstva jer je hteo najboljeg, govorio je José Miguel, i zaista je i bio najbolji, samo što se bojao, i kako je kasnije ispričao, nije se bojao kada su mu se vukovi približili, nego se bojao onih sati dok još nisu bili onde, bojao se staze, bojao se prazne staze kojom će vukovi stići, i naravno, čopor je bivao sve oprezniji, sa svakom smrću sve oprezniji, ali zbog nečega su i dalje povremeno koristili tu stazu, a čovek je bio strpljiv i ustrajan, i gotovo je svake noći tokom te tri godine sedeo u krošnji toga stabla, i odstrelio je svih sedam, poslednja dva nije uspeo, jer kad je sa stabla ubio poslednjega, sedmoga, dva su preostala člana čopora prestala koristiti tu stazu, čovek je još dugo naveče dolazio, dolazio je još jako dugo i penjao se u krošnju, ali je nakon nekog vremena odustao jer su se vlasnik ove i vlasnici susednih finki naljutili na njega, jer je kao lobero nesposoban srediti još ta poslednja dva, što im nije bilo važno samo zbog straha koji je čopor izazivao u okolici već stoga što su ta dva vuka povremeno znala napasti pokoju staru ili bolesnu kozu ili govedo, odnosno uzrokovali su štetu, tako su vlasnici počeli prigovarati lovcu na vukove, koji je, međutim, bio nemoćan, dva preostala vuka su se pokazala toliko pametnima da ih nikad više nije video ni on niti ostali ljudi, tek ponekad njihove tragove, opasnost ih je učinila izvanredno opreznima, opasnost koje su bili svesni, jer od čopora je ostalo samo njih dvoje, tačno su znali s čime mogu računati ako ih čovek ugleda, zbog toga su neprestano menjali smerove kretanja, ako bi se radi hrane trebali spustiti među stada niz udaljenije a time i za njih sigurnije padine San Pedra, učinili bi to, postali su oprezniji, pametniji, lukaviji i hrabriji, ali nisu otišli, i to niko nije mogao shvatiti, svako ko je tada bio upućen u priču o vukovima, računao je s tim da će dve tako inteligentne životinje na kraju pobeći odavde, ali oni su ostajali, jer znate, govorio mu je lovočuvar ponovo ih odvezavši nekamo džipom, tako je to s vukovima, ako je neko područje njihovo, onda ono ostaje njihovo zauvek, ako su oni gospodari jednoga područja, a tu se može raditi i o pedeset hektara, oni odande i ne mogu otići, to je zakon, oni, vukovi, na taj način razmišljaju, odnosno u tom duhu žive, zbog toga se odavde nisu maknula ni ta poslednja dva, zbog toga nisu otišli, jer nisu mogli otići, čak ni uza stalnu svest o opasnosti, ostaviti ono što je njihovo, čije granice su neprekidno obeležavali, ne, to je za njih bilo ravno nemogućem, štoviše, on je, pokaza na sebe José Miguel, uveren u to da u njihovim zakonima snažnu ulogu igra i ponos, možemo to dakle shvatiti i tako da iz ponosa nisu otišli odavde, jer vuk je jako ponosna životinja, ponosna, lovočuvar je naprosto ispljunuo tu reč i dobar deo puta samo skamenjeno buljio preda se ne izgovorivši ni reči, u čemu ga ostali nisu hteli ometati, čudo, reče Mađaru, kojemu su se oči već polako sklapale dok se sve većom težinom oslanjao na šank slušajući u praznome baru monotoni glas Stammgasta, nešto kao da se dogodilo u njemu, u José Miguelu, a na prevoditeljici se videlo da je u potpunosti bila pod utiskom njegovih reči koje su, naravno, u engleskom prevodu izgubile moć, dogodilo se u njemu nešto što njima, strancima nije hteo pokazati, tako da dalje nije ni nastavio, samo je ćutao, glave nepomično usmerene prema napred, čvrsto stišćući upravljač, dok je džip na neravnu terenu poskakivao, bacakao ih amo-tamo, a oni se čvrsto držali i čekali da José Miguel nastavi, ali tek se nakon podulje pauze oglasio, i tada samo
da odgovori na pitanje, koje nije postavio on nego prevoditeljica, samoinicijativno na španskom, i koje mu nije prevela, tako da on uopšte nije razumeo o čemu govore, opazio je tek da prevoditeljica empatično kima, ali i dalje ne prevodi, a José Miguel govori sve brže, priča o vukovima, objasnila je
na kraju kad joj je već počeo upućivati nestrpljive poglede, priča o vukovima uopšte, o tome kako imaju čudesan karakter, a on se tada iznenađeno osvrnuo prema njoj jer je prevoditeljičin glas u tom trenu poprimio sasvim drugačiji ton, kao da je počeo lagano podrhtavati, hteo ju je pitati šta se zapravo dogodilo, šta joj je lovočuvar rekao da se toliko ganula, ali to ipak nije učinio, samo je gledao čas unatrag, čas u Joséa Miguela, u njih se, nastavila je prevoditeljica urlajući drhtavim glasom, nikad nije razočarao, i nikad ni neće, uto José Miguel podiže ruku s upravljača, kao
upozorenje na ono važno što sledi, nakratko je zaustavio i džip usred vododerine te rekao: el amor de los animales es el único amor que el hombre puede cultivar sin cosechar desengaño, odnosno, prevodila je prevoditeljica na engleski: „životinjska je ljubav jedina ljubav u koju se čovek nikad ne
razočara“, a glas joj je i dalje podrhtavao, a šta bi to trebalo značiti, upita Mađar za šankom podigavši pospanu glavu s ruku, upravo tako, odgovori on, to se tek kasnije ispostavilo, tada ni on nije shvatao na šta se to odnosi jer zbog manjka prevoda nije bilo, onako uopšteno , najjasnije o čemu je
zapravo reč, bio je, mora priznati, pomalo ljut na prevoditeljicu, jer je ispalo da se u džipu poveo razgovor između prevoditeljice i lovočuvara iz kojega je on, očito, bio isključen, a tako je i bilo, ali nasreću, reče, ne zadugo, jer su ubrzo stigli na vrh malenog brega na kojemu je stajala zapuštena kuća, José Miguel je zaustavio džip, izašli su svi troje te je on, José Miguel, rekao da bi voleo sažeti sve dosad izrečeno, kako bi bilo u potpunosti jasno kako dakle u Cantillana la Vieji 1985. nije ubijen poslednji vuk jer je priča o posljednjemu vuku započela ovde, u Cantillana la Gegosi, s velikim lovom na vukove, kada su čitav čopor, tačnije devet vukova, pokušali istrebiti uz pomoć lobera, ali je on dospeo tek do brojke sedam, dok su poslednja dva, jedna mlada ženka i maleno štene mužjaka, uspela preživeti, što ljudima iz okoline nikako nije bilo jasno, kako je uz lobera to bilo moguće, koji da izbegne sramotu ne samo što je svake noći sedeo na stablu već je čitao i tragove, pazio, njuškao, prošao čitavo područje, ali ih nije našao, i tada je zajedno s pastirima, koji su strahovali za svoja stada, postavio zamke gde god je mogao, to je već bilo nakon 1988., početkom 1989., zamke su
bile krajnje nemilosrdne, pričao je lovočuvar pred napuštenim zdanjem, ovde su ih, pokaza na zdanje, ovde su izrađivali te zamke, radilo se o naoko običnoj žici, koja je funkcionisala po nemilosrdno jednostavnom principu, na kraju je naime bila svezana u omču, drugi bi kraj žičane zamke veoma snažno zavezali za dno ograde koja je odeljivala pojedine delove finke, nakon što su opazili na koji se način vukovi kreću, kretali su se tako što bi, objašnjavao je José Miguel, na pojedinim labavijim mestima napravili prokop ispod ograde te se kroz njega provukli, eto, tu, oko tih su rupa meštani pod loberovim vodstvom privezali zamke, koje su trebale funkcionisati tako što rupu, koju su ranije iskopali vukovi, ne bi zakopali, već bi je ostavili kako je i bila, a žičane bi zamke smestili tako da
vukovima, kad se pokušaju provući ispod ograde, glava zapne u omču, koja bi im se usled njihova gibanja sve jače stezala oko vrata i jednostavno ih ugušila, samo što se, svetlucale su naočale s metalnim okvirom Joséa Miguela, ipak nije tako dogodilo, odnosno, govorio je, nije se dogodilo ništa, vukovima nije bilo ništa, i dugo nikome nije bilo jasno zašto, tačnije na koji način izbegavaju zamke, jer izbegli bi ih, nikad se ne bi provukli na onome mestu koje su sami ranije iskopali, odnosno, ne onde gde su bile zamke nego uvek drugde, mora još nadodati, reče lovočuvar, gotovo su se neometano kretali između finki i između područja unutar finki pregrađenih radi odeljivanja pojedinih životinja, a inače nisu činili ni ozbiljniju štetu, zime nisu bile oštre, tek bi rietko odvukli
pokoji komad stoke, i to redovito, kao što to vukovi uvek i čine, jedan od onih slabih, bolesnih ili starih, njih je bilo lakše uloviti, no ljudi su uskoro posumnjali te ubrzo i shvatili što je posredi, to da, podigao je glas José Miguel ispred napuštene kuće, da im neko pomaže, do toga su došli, jer
drugačije nisu mogli objasniti kako im uvek uspeju izmaknuti iz ruku, stvar je prerasla u pravu hajku, ali dva bi vuka redovito umaknula, uspevali su izmaknuti opasnostima koje su vrebale na njih, pojedinci su govorili da se kod tih životinja ne radi o normalnoj svesti te su se počeli spominjati đavoli i različiti zlodusi, no većina je bila realnija i nastavila sumnjati i tragati za vučjim pomagačem, većina je smatrala kako su zamke neispravne, počeli su ih pregledavati i ustanovili da ih neko otpušta tako da ako je koji od vukova i pokušao preći na starome mestu, u tome je i uspeo jer mu se žičana zamka ne bi stegnula oko vrata već bi je životinja svojim trzanjem otrgnula s ograde, nosila dalje i dotle tresla glavu dok omča ne bi spala, to je jedino objašnjenje, govorili su ljudi sad već sve češće, neko stoji iza toga, samo što im je to bilo previše neverovatno, bili su uvereni da je svaki čovek, osim ako nije reč o luđaku, protiv vuka, drugo nisu mogli ni zamisliti, vuk i čovek su neprijatelji, tako je to vekovima, ili hiljadama, bilo kako bilo, 1989. je godina polako odmicala a dva su vuka još uvek bila na slobodi, pastiri su tragali za onim ko kvari zamke, a loberu su od besa dali otkaz, a kad su jednom
prilikom opazili da se onaj ko spašava vukove s vremenom počeo koristiti i drugim metodama, da se uvek radi o nekom drugom mestu i da je donji deo ograde redovno uzvinut taman onoliko koliko je vuku potrebno da se provuče, bili su uvereni da protiv njih ne radi životinja ili slučajnost nego čovek, i to po svoj prilici neki okoreli zlotvor, stoga je pokrenuta i druga hajka, ovaj put na tog zlotvora, koja je, međutim, stala tek što je počela, krajem 1989., kao jednom od za to područje odgovornih lovočuvara, José Miguel pokaza na sebe, jednog su mu dana javili da je na novoj autocesti u smeru Badajoza, nedaleko od ulaza u finku po imenu Cantillana Lomas de Grimaldo, između graničnika za 30. i 31. kilometar, pregažen vuk, bio je to jedan od ta dva, i to vučica, za njega, koji je poznavao njihovo kretanje, držanje, hod, šta više, koji ih je od samoga početka poznavao po njušci, nije bilo sumnje, a sve se to dogodilo zato što, izusti José Miguel ali ne nastavi nego se neočekivano vrati za upravljač džipa, na to su i ostali seli na svoja mjesta i čekali, ali José Miguel nikako da se oglasi,
samo je gledao kroz vetrobran, zatim je upalio motor ali nije odmah krenuo, nego je dodao da se sve to dogodilo zato što je vučica bila skotna, tada je prevoditeljica na stražnjem sedalu zajecala, rečenice su iz usta Joséa Miguela navirale jedna za drugom, samo su pljuštale te španske rečenice, a prevoditeljica je plakala, plakala je toliko da nije mogla ni govoriti, kamoli prevoditi, dok njega, pokaza sad na sebe tamo u Sparschweinu, nije preplavila empatija već bes, jer mu nije bilo jasno zašto se priča, po njemu baš kod klimaksa, morala prekinuti, osećao je da je u tom džipu krajnje suvišan, šta više, govorio je sad Mađaru za šankom, da je celo to vreme suvišan, njemu nije prepuklo srce kao što prevoditeljici očito jest, prema toj je ženi osećao krajnje oštru ljutnju, no tada još nije znao zašto, nije znao da je sposoban uplakanog čoveka posmatrati bez saosećanja, i to ne samo
bez saosećanja, govorio je sada, već upravo pakosno, samo je mirno čekao, toliko je ipak bio discipliniran, ni lovočuvar nije bio u boljem stanju, jasno se videlo, što nije ni tajio, koliko ga
se vlastita priča dojmila, tačnije sećanje, prevoditeljica je napokon prestala plakati učinivši reči Joséa Miguela ponovo razumljivima, reči koje su zapravo govorile o sećanju, o sećanju, pogledao je José Miguel sad u njega, u oči svoga gosta, gledao ga je potreseno, kao neko ko upravo sada sve
to proživljava, i dan-danas mu je pred očima ta mlada ženka prosutih creva, zgnječena trbuha, u njemu mrtvi zametak, i dan-danas mu je pred očima, i uvek će i biti, odmah je shvatio da su vučicu uspeli pregaziti isključivo zato, jedino i isključivo zato što joj je trbuh bio prevelik, te zbog toga nije
uspela dovoljno brzo pretrčati cestu, da se spasi pred slučajem koji na nju vreba i pred vozačem ubilačkih namera, kad je to shvatio, skamenio se, stajao je kraj mrtve životinje nasred ceste, automobili su mu trubili i zaobilazili ga, ali on ih je čuo tek iz daljine, stajao je onde nesposoban da se makne, i da mu kolega, stariji lovočuvar ubrzo nije prišao, ostao bi uz leš i sam pregažen, stariji ga je kolega odvukao do ruba ceste, nakon čega je sam odvukao i vučicu, jer se on još prilično
dugo nije mogao ni pomaknuti, a ni kasnije nije bio svestan šta radi, činio je što mu se kaže, tako su vuka zajedničkim snagama odvukli u jarak pokraj puta te ga smesta i zakopali, onde su ga zakopali, još i danas zna gde se tačno nalazi to mesto, samo što ćete, pogledao ga je ponovo i pokrenuo džip, onde naći samo kosti, ako i to, ali pustimo, nakašljao se, stao na gas i ponovo pojurio dugo ne izustivši ni reči, netremice promatrajući okolinu kroz vetrobransko staklo, prevoditeljica se u međuvremenu čak tri puta ispričala gostu, tri puta, jer je znala da ju je prethodna scena u potpunosti
izbacila iz takta, ni sama ne zna, ponovo je iz petnih žila pokušavala nadurlati buku, što joj je bilo, ali ta ju je priča toliko, toliko, ma pustite, odmahnu on, govorio je sad Mađaru ne primećujući da ovaj već neko vreme uopšte ne pazi i da mu glava svako malo klone, i kasnije sasvim tone u san, nije to
primećivao jer je okrenut leđima zurio kroz prozor na ulicu, osećajući isti onaj nemir kao onde tada, na mestu događaja, posve se prenerazivši kad je shvatio da je taj nemir u njemu jači od praznine koja je sačinjavala njegovu bit, na kojoj je ta bit počivala i počiva, rekao je najednom naglas, iznova
pokazavši na sebe, nemir, koji ga je prvi put obuzeo u džipu nakon priče Joséa Miguela, ali istinski tek onda kad je u sumrak, na povratku prema Alburquerqueu, José Miguel ispričao što se dogodilo s mladim mužjakom, koji je sudeći prema tragovima pobegao prema portugalskoj granici, no, ma koliko želeo, govorio je zureći u pustoš Hauptstrassea, ma koliko želeo da priča Joséa Miguela tu stane, odnosno završi time da je mladi mužjak ipak pobegao prema portugalskoj granici, priča tu, međutim, nije stala, već su se, skrenuvši poprilično s puta, uputili u kratku izvidnicu do tačke između
graničnika za 30. i 31. kilometar na cesti prema Badajozu, ponovo zašavši u La Gegosu, te u potpunoj tišini posetili mesto kraj jezerca, vrativši se konačno u Alburquerque, stigavši do ulaza u hotel, gde su se posle podne u četiri prvi put bili sreli, José Miguel je sročivši jednu suhoparnu činjeničnu rečenicu nažalost na kraju dodao šta se zbilo s mužjakom, neko vreme se to nije znalo, svi su mislili da je
pobegao u Portugal, ali onda se 1993. jednoga dana ispostavilo da nije otišao, Portugal mu nije bio suđen, jedan ga je pastir u tajnosti, neki Alejandro, jedne zore nazvao da dođe smesta jer je ustrelio vuka kraj jezera na finki, tada mu više nije bilo teško zaključiti da je to nekadašnji mladi mužjak, koji prema svemu sudeći nikad nije napustio svoje područje, nego je ostao u Cantillani La Gegosi, gde,
premda mu je to godinama uspevalo, na kraju ipak nije mogao izmaknuti sudbini, tako da je to, reče lovočuvar, vuk kojega tražite, izrekao je to u svojem tužnom finalu José Miguel, oprostivši se potom ispred ulaza od prevoditeljice i vozača koji se pojavio u trenutku kad su stigli, njega je pak zamolio da ga otprati do džipa jer mu još nešto želi reći, direktno, u četiri oka, pokušaće na engleskom, pokušao se na to nasmešiti, tako su dakle otišli do džipa, José Miguel se nakašljao, pogledao ga ravno u oči i na lošem engleskom rekao da mu želi nešto priznati, na što je on, okrenuo se sad natrag prema šanku, ej!, viknuo je na Mađara, koji je brzo podigao glavu žmirkajući ošamućeno, probudi se, čoveče!, upravo govorim što mi je lovočuvar na kraju kod auta hteo reći, i što ti je rekao, zareža Mađar trljajući oči, pa upravo ono što sam i sam shvatio iz priče, tako da sam mu rekao da mi ništa
više ne kaže, samo smo se zagrlili na rastanku, i tako je on postao uzrok onome nemiru kojega se nisam uspeo osloboditi do dana današnjega, dakle nemir, zevnuo je na to Mađar otkrivši zube i škripnuo leđima rastežući se na stolici, mumljajući dalje na mađarskom, reci, poslednji vuče, reci,
slušam – da, reče na to on, i okrenu se natrag prema prozoru, ne nastavljajući dalje, konačno ućuti, kako da objasni da iako se vratio onamo odakle je u Ekstremaduru nakratko otišao, gde je ostao život lišen mišljenja, u mrtvačku pustoš Sparschweina, kako da objasni u tom Sparschweinu, u tom šupljem, hladnom, praznom prostoru, da iako onih toliko i toliko eura nikad nije dobio, da je Ekstremaduru zaključao u svoje šuplje, hladno, prazno srce, te otada, izmenivši kraj upravo onde, na kraju, iz dana u dan u svojoj glavi iznova ispisuje priču Joséa Miguela.
Bilo kakva sličnost celine teksta ili nekog njegova dela, glavnoga ili drugih likova sa stvarnošću,
stvarnim događajima ili osobama je slučajna te ni na koji način nije namera autora.
Tekst ne bi mogao nastati bez potpore Fundación Ortega Muñoz.
Posebna zahvala señoru
Clementeu Lapuerti i señori
Carmen Gómez, Mercedes,
Antoniji i Granadi, Antoniju i
Antoniju, Jaimeu, Félixu i Ani.
izvor
Krasznahorkai László, Rat i rat
.jpg)