Mostovi Ive Andrića

"Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene."


“Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko nad njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se naviknu taj luk smišljenih i taknih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krs, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”

Most na Žepi

“On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skele i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao
putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.”

 Na Drini ćuprija


Andrić prepričava jednu legendu kako je Alah zemlju napravio za čoveka da bude ravna kao tepsija, ali je šejtan, vazda ljubomoran na božija dela namenjena čoveku, svojim noktima zaderao još svežu zemlju i tako su nastale planine i provalije… Bilo Bogu žao pa poslao anđele da pokažu ljudima kako da premoste praznine. Anđeli su svojim krilima spojili razdvojena mesta i tako čoveku pokazali da mu valja praviti mostove. Tako je i Mostar nastao… Mostovima da spaja, a ne da razdvaja ljude… Da sija kao Neretva… Kao nada… Kao Bosna…

MOSTOVI- esej

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.

Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenje. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od belog kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

_______________________________

Doris Toić

MOSTOVI, Ive Andrića


Ivo Andrić je imao, kako je sam rekao, "samo jednu istinsku, osnovnu težnju: da uhvati što više životnog daha oko sebe i da mu na hartiji dade oblik koji bi se smeo, manje ili više zvati umetničkim". Toj težnji bio je predan celi život i nije video razloga govoriti o sebi, a niti da drugi pišu o njemu, jer pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Kad je 1961. godine trebao otići u Stockholm na dodelu Nobelove nagrade, rekao je: "Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu."

Čemu će posvetiti svoj život odredio je s dvadeset i dve godine, opisavši ideal umetnika: "tiho živeti i biti u sve dane zaposlen stvaranjem i najrazličitijim formama, ali stvaranjem jedino i davanjem uvek, da se nema vremena da živi i da se ima od svih radosti samo jednu: veliku radost stvaranja, a potom mirno iščeznuti i ostaviti se u boji, u liniji, u reči, u gestu, u zvuku, da bi se svetlilo vekovima i grejalo svoje i svakog."

Obrađujući različite teme i motive, najčešće je odabirao prošlost Bosne. Prošlost kao medij za komunikaciju s večnim, a Bosnu kao nešto što mu je suđeno. Smatrao je da je zbog mnogih isprepletenih uticaja i sudbina teško u Evropi naći zanimljiviju zemlju od Bosne.

Tokom života, imao je prilike da živi u mnogim gradovima i da se susreće se s različitim kulturama. Smatrajući se stanovnikom sveta, odbijao je da ga  povezuju samo s jednim gradom, između ostalog i zato što je bio uverenja da pisac treba biti neka vrsta mosta, onaj koji zbližava, a ne razdvaja gradove i krajeve.

Mostovi

Kao simbol veze između ljudi i vremena, mostovi su za Andrića bili trajna inspiracija i nit vodilja u stvaralačkom radu. Mostovi, kako kaže u istoimenom eseju, "pokazuju mesto na kojem je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego ju je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvaćanju, ukusu i prilikama kojima je bio okružen". Gradnjom mostova, odnosno uspostavom veza čovek se ostvaruje " jer sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobija svoj pravi smisao." Ta druga obala prisutna je kroz raznovrstan oblik suprotnosti, bilo u vanjskom svetu, kroz dodir Istoka i Zapada, kroz dodir različitih kultura i veroispovesti, kroz međuljudske odnose, ili unutar samog čoveka kroz dodir onog što nazivamo duhom i telom.

Pričajući nam priču kroz različite likove u svojim delima, Andrić nudi raznolike poglede na jednu stvarnost. Bez nametanja vlastitih stavova, predstavlja različite krajnosti, naizgled nepomirljive, a zatim svojim nenametljivim pripovedačkim umećem, te iste granice ruši, naglašavajući ono zajedničko, univerzalno. " To je svet duha... Tu svak ima svoj deo i, po tom svom ma i najskromnijem delu, pravo na celinu." Gledajući očima različitih likova, nudi nam svekolike uglove gledanja s ciljem razumevanja celine, kao što kaže u eseju "Razgovor s Gojom: " Ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostranosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje, vidimo izdvojene i različite svetove, različne po osobinama i suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost s večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih, a uvek nesumnjivo istih zakona."

Težnju da se što više približi toj univerzalnosti iskazivao je kroz pokušaje razumevanja ritmova istorije. Uvek se vraćao prošlosti jer " prošlost, to je valjda ono što ne prolazi!" Neki su ga zbog toga etiketirali kao istorijskog pisca, ali on je za sebe govorio da je pre svega pisac, a prošlost je za mene isto što i lepota za ženu.

Pričajući o prošlosti, Andrić čitatelju pruža priliku da izgradi svoj vlastiti most između prošlosti i sadašnjosti, odnosno da prepozna ono tipično ljudsko što se ponavlja i provlači kroz vreme. "Mene je već u samom početku književnog rada zaokupljala misao: kako prikazati čoveka u vremenu koje se kreće kao živi organizam, i u prostoru bez one statičnosti koju nam nameće slika, isključujući posmatrača iz likovnog dela."  Ljubav prema istoriji kod Andrića je samo način, odnosno sredstvo komunikacije s čitaocem. Robert Hodel, voditelj Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu, kaže: "Istorijsko-društveni kontekst je za ovu literaturu samo utoliko značajan ukoliko služi kao primer večnih ljudskih zakona. " Sam Andrić je u svom govoru pri dodeli Nobelove nagrade istaknuo važnost duha kojim je određeno delo nadahnuto, odnosno poruke koju nosi, a samo vreme o kojem pisac piše odredio je kao nebitno, odnosno poruke koje nosi,  osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.

Razgovetno pisanje


Za Andrića, život je i neprestana borba s ciljem uspostave ravnoteže. U pisanju je, između ostalog, prisutna borba za sklad između reči unutar rečenice. U strahu od upotrebe suvišnih reči, govorio je: " Stanite na svaku svoju reč svom težinom tela, izmerite joj nosivost, isperite njome usta kao što radi dobar vinar ispitujući vino. Ako vaša reč sve to ne izdrži, treba je izbrisati, jer umeti izbrisati teže je nego napisati."  Jedna reč ne sme da egzistirati nauštrb celokupne rečenice, već sve reči moraju biti usklađene da bi rečenica ispunila svoj smisao. " To je otprilike kao i u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac…"  Kod Andrića sve reči igraju za tim koji ima za cilj razgovetno pisanje. "Razgovetno pisati – to sam imao na umu svaki put kad sam sedao za radni stol gde je trebalo izdržati zaslepljujući blesak prazne hartije."  Nerazgovetnim pisanjem nemoguće je dopreti do čitaoca, a to onda dovodi u pitanje smisao samog pisanja. Jasnoća i eliminacija svega suvišnog odraz su brige za čitaoca u smislu adekvatnog prenosa poruke, a ne u vidu zabrinutosti hoće li se njemu svideti napisano. Brigu za čitaoca iskazuje i načinom pisanja kojim ga ne želi isključiti, odnosno, ne želi mu baš sve reći, te mu daje prostora za vlastite zaključke. " Loš je onaj pisac koji se trudi da sve kaže, treba bar ponešto ostaviti i čitaocima…"

Priznavao je brojne uzore na koje se, što svesno a što nesvesno, ugledao, a jednostavnosti pisanja, kako kaže, učio se od epskog narodnog pesnika, te od Vuka Karadžića i Njegoša. Osim toga, uvek je isticao kako je puno naučio od nepismenog čoveka u Bosni. " Kakvo je to bogatstvo jezika i izraza! Beležio sam, proučavao, nastojeći da bar ponešto preuzmem od mudrosti našega sveta."  Istraživanje starih zapisa i usmena predaja starijih ljudi u Bosni bili su mu velika inspiracija. U pismu Tugomiru Alaupoviću piše: "A žao mi je kad pomislim da sa svakom starom ženom umre jedan stih i sa svakim fratrom biva zakopana jedna istorija." Između ostalog, u izjavi u kojoj se objašnjava zašto mu se dodjeljuje Nobelova nagrada, stoji: Za epsku snagu kojom je opisao teme i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje.

Mitovi i legende


Andrićeva ljubav prema narodnim pesmama i pripovetkama zapravo je ljubav prema legendama o kojima se priča u tim delima jer su, smatrao je, legende stvarnost života. Za bosansko dete mitovi i legende imaju moć majčinog mleka. Kao pisac koji je težio da se približi  stvarnosti, odnosno tome da uhvati što više životnog daha oko sebe, Andrić je znao kako je to nemoguće ako se bavi isključivo istorijskim činjenicama. Da bi se razumela istorija i sudbina zajednice i pojedinca, ne smeju se zaobići mitovi i legende. U eseju “Razgovor s Gojom” kaže: "Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri." 
Aluzije na neke od spomenutih mitova vidimo npr. u romanu Na Drini ćuprija u kojem su istorijski događaji isprepleteni mitskim. Jedan od njih je i veliki potop ispričan kroz priču o velikom povodnju, kad je voda " preko noći poplavila kasabu i sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, a od meštana je svako znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. " Inače, sama gradnja mosta prožeta je legendama koje svedoče da se sve što je trajno i veliko ne može postići bez mnogo truda, odricanja i žrtve.


Trud i skromnost smatrao je pokroviteljima bilo kakvog stvaranja, pa tako i književnog. Osjećaj zadovoljstva i uspješnosti držao je opasnim, a u nezadovoljstvu je vidio ključ uspjeha. " Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. (…)

Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojima živite, a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage." 


Doris Toić
izvor 


____________________________________

Motiv i simbolika mosta u prozi i esejistici Ive Andrića, Marija Milosavljević

U V O D

 Ispisujući prve rečenice eseja Mostovi, Andrić započinje jednu veliku temu u svom pripovedaštvu, temu o mostovima. Ona se nastavlja pripovetkom Most na Žepi, a savršen stvaralački izraz dobija u romanu Na drini ćuprija. U ovim Andrićevim delima most je vezivni motiv, najmanja tematska celina koja objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogovekovno.

Mostovi više nego i jedan drugi motiv određuju Andrićevo pripovedaštvo čineći ga lako prepoznatljivim. Motiv mosta ima različite funkcije.  Most pisac pominje i onda kada opisuje, i kada pokreće radnju ili izaziva određeno raspoloženje.

Ivo Andrić posmatra mostove, opisuje ih, pokušava da ih „raspriča“, ali oni sve vreme stoje stameno mirni i odolevaju ne samo ljudima, već i vremenima. Pisac  ih vidi kako nastaju iz potrebe, a ostaju veliki čuvari, obeležja, medaljoni svakog grada, sela, naselja u kom izniknu. Njima se ne prelazi samo s jedne na drugu obalu, iako su svi „oni su u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svome shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“ [1]

Mostovi su simbol života, jer se na njima odvija život grada čiji zaštitni znak vremenom postanu. Samim postojanjem oni služe dobru, spajajući obale povezuju ljude. Ali, oni svojom dobrom namenom prkose zlu i nečoveštvu. Oni su čovekov odgovor na prepreku, na prolaznost, na odvojenost, samoću. Priča o mostu je način za prevazilaženje straha i jedan put ka izlazu iz nemoći:

„Onim što znači, i onim što posreduje most se nameće kao izuzetna životna vrednost i zauzima visoko, ako ne i najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti u romanu.“ [2]

Most je svedok minulih i budućih vremena, koji svojim opstajanjem na balkanskoj vetrometini prkosi lošem, nečovečnom. Ljudi su premetnuli preko glave brojne periode vladavine zla. I pretekli su. Zato, Andrićevi mostovi ćutanjem poručuju patnicima: „I to će proći!“

„Most vidi tursku silinu i strahovladu, pamti osmanlijske pohode i pogrome, gordost i drsku samosvest pobednika, prkosnu pokunjenost raje, vidi lagani ali neminovni zalazak turskog gospodstva, dočekuje nove gospodare, Austrijance; opet nepromenjen, večan, neuništiv, pretura preko svojih oblih leđa i dramatiku prvih godina našeg stoleća, dočekuje srpsku vojsku. Ljudi, koje talasi vekova nose pored mosta, gledaće ga uvek novim očima, očima svog vremena, svoje vere i svoje individualnosti; most će primati mnogu nijansu novine pod dejstvom drugačijeg gledanja, a ostaće večno mlad i večno nov….Ali, ipak iznad ljudi, jer njegova osnovna konstanta nije podložna do kraja njihovom relativizmu, on je, rekli smo, i jedan apsolut, jedna osnovna okamenjena istina, sama trajnost nad čijim je otsustvom Andrić tako dugo lamentirao, i koju je, konačno cementirao u ovoj gradnji ćudljivog i rasipnog života.“ [3]

Prvobitno značenje simbola je dokumenat, znak raspoznavanja, legitimacija… Simbol u književnosti predstavlja „pesničku sliku koja ne označava ono što je njom neposredno dato, nego sugeriše mnogo neočekivanih značenja, ideja, misli, osećanja i raspoloženja.“ [4]

Jedan sloj simbolike utkan je u daleko zaleđe istorijskih zbivanja, jer most prenosi važne poruke kolektivnog nesvesnog. Uveren da se sve priče čovečanstva mogu svesti u nekoliko tema, Andrić u „dušama dedova“ pronalazi potvrdu svojih strahova, snagu svojoj nadi. Postoji samo jedna kružna putanja vremena, sve ostalo je varka:

„Glad, teror, ubijanje, bolest, prirodne stihije, ljudi, dolaziće sa novim vremenima u novom dekoru, sa izmenjenim mizanscenom stilizovanim prema odgovarajućoj modi vremena, ali sam komad, sama drama života, ostajaće u svemu bitnom ista…“ [5]

Tako je most  materijalizacija čovekove pobede i nad vremenom, njegov jasan odgovor na prolaznost, na sopstvenu nemoć da se odupre vremenu. Most je spajanje i to ne samo prostorno, već i vremensko i duhovno, jer spaja ne samo obale, već i prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa čovekom.

Most povremeno postaje subjektivna slika svesti sopstvenih korisnika. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi upiru pogled ka mostu i pronalaze nekog ko razume njihovu patnju, saoseća i ćuti.

U most se zagledao i sam autor navedenih dela, jer je svojim životom osetio svu samoću zatvorske ćelije. Godine 1915. Ivo Andrić je kao revolucionar i pripadnik pokreta „Mlada Bosna“ zatočen od strane austrijske policije i odveden kao politički zatvorenik u tamnicu, među čijim tamnim zidovima ponižen i razočaran piše i to o svojoj spoznaji mogućnosti čovekove pobede. Most tako nije samo pobeđena prepreka, niti samo simbol trajanja i opstajanja, ni samo simbol lepote i sklada. Most je i nada, vera u život, zato što se život osipa, već zato što se obnavlja:

„Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.“ [6]

Ivo Andrić piše roman Na Drini ćuprija u strašnom vremenu nemačke okupacije. U priči o mostu on pronalazi način da adekvatno odgovori zlu svog vremena pripovedajući o opstajanju jednog mosta kroz vekove, koji stameno stoji nad rekom čija je voda pokretna i vekovima nosi i zlo, i dobro. A šta i može pisac u vremenu neljudi i zla, sam i nemoćan, osim da se trajnošću i svevremenošću usprotivi svojim delom, onim što najbolje zna – pripovedanjem. Pisac i sam kaže: „Ja pišem iz samog središta ratnog pakla, ali opisujem četiri veka prošlosti, u kojima su ratne godine bile samo mnogobrojne i prolazne tačke na beskrajnoj traci događaja…“ [7]

Andrić smatra da pisac kada govori o prošlom ili budućem, mora uvek imati na umu da „nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači – u namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo.“ [8]

Andrić je uveren da jezik pisaca, dakle, umetnička reč „treba biti takve otpornosti i težine da je nikakva iskušenja, ni ispitivanja ne mogu pomerati s mesta ni obezvrediti njeno značenje. „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena – veli on u svojoj Belešci za pisce – stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će neprimetno, a nepogrešivo preneti čitaoca preko ponora bez smisla i stihijske nesvesti u zemlju života i stvarnosti…Imajte na umu da ste vi vesnik istine“ [9]

Andrić smatra da se jedino umetnost može jednako snažno odupreti zlu, a među svim umetnostima, umetnost pripovedanja je za Andrića neprikosnovena:

„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.“ [10]

 Smatrajući svrhu, izgled i trajanje mostova idealnim za pripovedačevu priču o prošlom i budućem, Andrić na motivu mosta uzdiže svoje pripovedaštvo, a njegovom simbolikom šalje mnogostruke poruke.

ESEJ MOSTOVI

 Umetnici teže da se svojim delom suprotstave zlu. Jedino tako mogu da budu uspešni u tome.  I Andrić želi da se suprotstavi zlu svog vremena. Kao čovek to može učiniti po cenu fizičkog opstanka, a smrt bi bila samo još jedan nestanak bez velikog odjeka u vremenu zla; kao pisac može mnogo više i glasnije – da stvori delo trajnije od svake vladavine zla i terora.

Za Anrića je spasonosna samo lepota od koje svi imaju koristi, koju svi mogu podeliti i koja je načinjena za sve. On smatra da takvu svevremenu lepotu i korisnost poseduju samo mostovi, skladna i lepa dela koja premošćuju daljine i zbližavaju ljude. Tako njegova priča o mostovima, jedinim umetničkim delima koje čovek stvara bez predumišljaja, samo sa namerom da olakšaju život i povežu rastavljene, postaje najveća negacija zla i prolaznosti i najpouzdanija potvrda trajnosti i stalnosti čovekove. Zato je zauzdao jezik i zapisao najjaču  i najtrajniju odrednicu čovečanstva- most:

„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“ [11]

Mostovi su svedoci prošlih vremena, oni više govore o svojim graditeljima nego ijedno drugo čovekovo delo. Tajnu njihovog postanka moći će da odgonetaju generacije rođene decenijama posle izgradnje mosta, jer će most pobediti vreme i zaploviti u večnost. Zato su mostovi pobednici vremena, jedinstven način koji je čovek otkrio da se izbori sa vremenom i prolaznošću.

Mostovi stameno odolevaju vremenu i svedoče postojanje jedne davne generacije koja je naišla na prepreku i nije posustala:

„Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“[12]

Osnovna svrha mosta da spaja i uspostavlja vezu, postavlja ljudima životni moto da kad na prepreku naiđu, svoju želju za pobedom spoje s uverenjem da je pobeda moguća i cilj će se ostvariti. Mostovi sami svojom konstrukcijom svedoče da jsu ljudi upućeni jedni na druge, baš kao što se lukovi spajaju čineći most. Jedina putanja luka, koji teži celini, jeste u susret drugom luku, i tek spojeni lukovi čine most, baš kao što se ljudi povezuju rečima, osmesima, pogledima, uzdasima, razumevanjem:

„…a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.“ [13]

U eseju Mostovi Andrić je istakao osnovna simbolička značenja mostova od postojanosti i trajnosti, preko premošćavanja i povezivanja, lepote i sklada do pobede dobra nad zlim. Istovremeno, pisac je započeo bogati album opisa mostova slikovito dočaravajući izgled železnih mostova, koji nalikuju zategnutoj žici, ili drvenih mostova čije daščice zveče pod kopitama seoskih konja kao ksilofon, pa mostova na Miljacki koji su kičmeni pršljenovi Sarajeva, pa onih u drugim zemljama čije postojanje i opstajanje svedoči mnogo o njihovim tvorcima i korisnicima.

I gde god da je krenuo, Andrić je primećivao mostove, zato što su oni nerazdvojivi od ljudi, zato što simbolišu ljudskost čovečijeg lika oličenu željom ljudi da se povežu, izmire i spoje da više nema deljenja, protivnosti ni rastanaka.   

MOST NA ŽEPI

Pripovetka Most na Žepi počinje rečenicom u kojoj su iznesene osnovne tematske naznake: vreme kada je vezir posrnuo, dramatika događaja izazvana iznenadnošću, sudbinski eho vezirevog pada transformisan u crnu prugu, koja mu preseca dušu. Kratko zatočenje je Jusufu, dečaku sa Žepe, u nekad sjajan, miran i jednoličan život unelo ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči. Sećanje na kratkotrajni boravak u tamnici toliko se urezalo u njegovu psihu da mu je dane privezalo strahom i nelagodom kojoj imena nije mogao naći:

„Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.“ [14]

Nespokoj se uvukao u dušu i velikog vezira, kome je sećanje na rodni kraj bilo milije nego svo bogatstvo i slava zadobijena u tuđem svetu. Kratkotrajni pad i hladnoća samoće u tamnici naterala je slavnog vezira da se vrati sećanjem u detinjstvo i da se seti sela iz koga je odveden sa devet godina, sela u kome se mnogi hvale njegovim imenom i uspehom, a da ni ne pomišljaju da svakom uspehu prethode žrtva i teška životna borba. Prijalo mu je sećanje na selo kraj Žepe, pa je i sam poželeo da učini neko dobro ljudima iz svog rodnog sela. Vezir odlučuje da sagradi most na reci Žepi. Ta odluka učvršćuje njegovu vezu sa zavičajem, uspostavlja neposrediniji odnos sa prošlošću iz koje je iznedrio. Tako zamišljen most postaje simbol pronađenog smisla čovekovog postojanja.

A onaj koji će realizovati vezirovu želju da gradnjom mosta izbriše nespokoj duše jeste neimar. On svojoj graditeljskoj strasti da izgradi velelepno delo podređuje čitav život. Njegov stvaralački postupak pun je odricanja i žrtvovanja baš kao što se i svaki umetnik odriče životnih zadovoljstava:

„Asli i nije on čovek k’o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petn’est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k’o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako.“ [15]

 A kada završi svoj most, neimar odlazi bez osvrtanja, jer njegovo delo počinje neki drugi život, onaj u kome nema mesta za tvorca, već samo za korisnike. I kao što se na istinske umetnike pažnja usmerava tek kada poglede privuče svetlost njihovih dela, tako se i za tvorca mosta na Žepi seljaci interesuju tek kada ih zabljesne belina žepljanskog mosta:

„Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa.“ [16]

Belina novog mosta nije unela mir u vezirovu dušu. Iako je prošlo skoro dve godine od boravka u tamnici, vezir nije mogao da iz svoje duše izbaci strašno preživljavanje boravka u toj hladnoći i samoći. Sećanja su mu trovala snove, snovi dane, a dani život:

„Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.“ [17]

Posle prikazivanja vezirove psihološke drame, njegove intimne borbe sa životom, Andrić u razmišljanja velikog vezira upliće svoju životnu filozofiju. On smatra da svaka reč može da donese zlo, pa umesto urlikanja u vremenu zla bira ćutanje.

Andrić pod ćutanjem podrazumeva unutrašnje govorenje, poeziju. Stoga, nije svako ćutanje simboličko, već samo ono koje nosi razgovor, ono u koje je stvaralac ugradio svoj bunt, svoje uverenje da je pametnije ćutati, a u večnost govoriti, ne bi li i drugi patnici shvatili poruku dalekih vremena da će i to proći!

 Vezir je ostavio most bez imena i znaka, u punoj anonimnosti koja treba da krasi sve što je istinska korist i lepota.Tako je most postao simbol umetnosti davnih vremena, simbol starih graditelja koji su se samo posredstvom svoga dela obraćali ljudskom rodu.

Simboliku Andrić dodeljuje samo mostu, koji je lep, velelepan i  od kamena izrezan. Kamen je ono što ovim pršljenovima ljudskih naselja daje trajnost i prkos. Ćutanje se ne može sakriti u trajnost drveta, jer se ono vremenom troši; niti u snagu gvožđa, koje trune i kruni se vremenom. Andrić je u kamenu pronašao idealan materijal za ovaploćenje rečenog u ćutnji. I kamen je ukroćena snaga, kao što je most zarobljen govor.

Zato, mostovi i treba da budu od kamena ne samo da bi premostili reku, već da bi svojom postojanošću, večnošću, trajnošću premostili razne ponore besmisla i zla, i bili materijalizacija čovekove umetničke misli.Kao takvim simbolima, mostovima ne treba objašnjenje, pa i ovaj vezirov most samim svojim postojanjem šalje poruku:

„Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.“ [18]

Tako je ostao most bez imena i natpisa. Ipak, ni danas to nikome ne smeta da sasvim jasno razume šapat belog i smelo izvijenog luka, koji je „je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.“ Možda ga je baš zbog te neobičnosti, putnik razumeo i jasno čuo glasnu poruku slavnog vezira, koja se pretvarala u šapat devetogodišnjeg dečaka iz siromašnog bosanskog sela Žepe.

 NA DRINI ĆUPRIJA

Na mestu gde se Drina širi napuštajući crne i strme planine „stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.“ [19]

Nekada na tom mostu nije bilo mosta, pa su i najupornije majke ostajale na obali da neutešno nariču za svojim dečacima, koje su Turci surovo otrgli iz njihovih zagrljaja da ih u svom svetu, pod novim imenom,  vaspitavaju po svojim zakonima i običajima:

 „Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?«“ [20]

Reka je bila poslednja prepreka kod koje su i najupornije morale posustati, a u glavi jednog otrgnutog dečaka ta nesavladiva voda bila je veći neprijatelj od samih janičara:

„Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi – crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno – dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.

Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.“ [21]

Priznati i poznati u tuđem svetu, ti novi ljudi nastali u tuđem svetu,  davno su zaboravili rodni kraj, kao što se desilo i sa sećanjima nekadašnjeg desetogodišnjaka iz sela Sokolovića, koji je „s vremenom postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Mehmedpaša je za tih šezdeset i nekoliko godina služio tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljavaju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje.“ [22]

Vezir se nije rado sećao svog zavičaja. Naprotiv, uvek ga je neka crna pruga presecala kad bi se setio tog siromašnog kraja, ubogih seljaka, bede koja se samo taložila. I to osećanje nelagodnosti nikad nije nestalo:

„Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio.“ [23]

U jednom od takvih trenutaka, odlučio je slavni Mehmedpaša Sokolović da napravi most na Drini i, možda, napokon premosti jaz koji je Drina stvorila predvojivši mu život na pre i posle sepeta, na obalu rođenja i obalu življenja, na svet bede i siromaštva i svet slave i bogatstva. Andrić je umesto lika Mehmedpaše snažno razvio sliku mosta, sliku vezirove zadužbine, jer je most kao simbol postojaniji i od samog vezira.

Život teče oko mosta i na mostu, čiju je gradnju inicirao slavni vezir. Ljudi su stalno tu, od rođenja. Preko njega se ide na krštenja, svadbe i sahrane, sve što je život, vezuje se za most. Ali, most je ne samo kontinuitet života u neprekidnom osipanju trošnih ljudskih sudbina, nego je on to i u sadržinskom smislu. Most je spona koja sve konce romana povezuje u celinu, glavni lik i romana, i kasabe oko koga se sve vrti i vezuje.

Most i kapija postaju središte svih zbivanja u romanu: Radisava uzdižu visoko nad hukovima Drine baš na tom mestu, mladi Arapin tu strada, a zatim i mnogi drugi počev od bleskastog starca iz Rogatice. Hrast niče u kamenoj kapiji, nad njom se nadvija drveni čardak kao mera predostrožnosti u vreme ustaničkog plamena u Srbiji; odatle lepa Fata skače u talase Drine da bi izbegla neželjeni brak, Glasinčanin na tom mestu gubi imetak, a Ćorkan igra suludi ples… I sve drugo, sve sudbine i svi događaji vezani su za most i njegovu kapiju ili kameni han koji je iznikao uz njega.

Most je najsnažniji i najsloženiji simbol romana Na Drini ćuprija  bogat mnogim značenjima i asocijacijama. Ipak, najvažniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, istorijska u životna dešavanja, i sve se menja, samo most ostaje čvrst i postojan. Odupire se svim nevoljama, svim rušilačkim silama čoveka i prirode od poplava preko starenja do ratova i razaranja. Iz svih životnih izazova most izlazi kao pobednik, baš kao i čovek čiji život prolazi neumitno, generacije se smenjuju neprimetno, a most ostaje kao nemi svedok svih tih promena. Svojom čvrstinom, stamenošću, postojanošću, most simboliše trajnost i nepromenljivost čovekovih dela i to onih stvorenih s plemenitom namerom da spajaju i koriste dobru:

„A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.“ [24]

Misao o lepoti mosta prožima čitav roman. Skoro svaki predivan opis mosta prati piščevo razmišljanje o njegovoj sudbini, svrsi i postojanosti. Uživanje u lepoti lukova, stubova, skladnih linija upućuje na uživanje običnog čoveka u lepoti umetničkog dela. Ono pleni lepotom, ohrabruje postojanošću, zadivljuje neprolaznošću:

„Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima.“[25]

Most je i simbol premošćavanja svih jazova u ljudskoj prirodi. Mostovi ne spajaju samo obale, već i ljude, države. Duhovni mostovi prerastaju u prijateljstva, podršku, ljubav. Oni premošćuju vreme i prostor, pa postaju i simbol večnosti i nedeljivosti, sklada i jedinstva. Most je simbol kolektivne svesti i kolektivnog postojanja. Priča o mostu jeste priča o kolektivnoj sudbini naroda, o pripadnosti jedinke kolektivu i neumitnoj istini da čovek uvek deli sudbinu kolektiva kome pripada, baš kao što i most preživljava sve patnje naroda kome on „služi“.

 Kroz trajnost jedne gradnje, koja ispoljava uslov ćutanja, Andrić predočava ideju nepromenjenosti života. Njoj je najbliža simbolika mosta, koji tako postaje posrednik između ljudi i njihove spoznaje večne istine, opšteg smisla. Taj smisao običan čovek može dešifrovati samo ako oslušne i otključa iskonsku priču narodnu, legendu, mit:

„Istorija i mit su kao i most da čovek nije uzalud postojao i živeo; na njihovom tlu zasniva svoju nadu. Andrić se poistovećuje sa prošlošću u velikoj težnji da svom mitu podari jasan oblik prave stvarnosti, i u ime te stvarnosti on napušta zamršenu individualnu tajnu svojih ranijih ličnosti, napušta središta egzistencijalne bolesti i zla, ide od jedinke ka ljudstvu, od ličnog trenutka ka trajanju, od iskrivljenog pojedinačnog doživljaja sveta ka smirenim oblicima objektivnog… Istoriju ljudi i zemlje priča most.“ [26]

I sve što se dešava oko mosta, na njemu, i u njemu, golica Andrićevu pažnju. Most od početka gradnje unosi drugačiji život u kasabu. Narogušeni na most negoduju i muslimani, i hrišćani, ali nema koristi. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Svi kuluče:

„Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana.“ [27]

 Iz „priče dedova“ [28] huji glas o žrtvi, o potrebi da se ugradi živo u neživo da bi neživo postalo živo. Otuda legenda o zazidanim blizancima, a i prave žrtve – Radisav, crni Arapin i mnogi drugi, čija će stradanja srednjem stubu mosta dodeliti značaj drevnog obrednog žrtvenika.“ [29]Ove legende samo potvrđuju davnu spoznaju ljudi da sve istinske vrednosti, a u prvom redu zadivljujuća lepota, mogu da se ostvare samo uz velike žrtve.

Mnogo je bitno ono što je utkano u legendu, u priču o mostu, jer je pisac u fenomenu pričanja, pronašao neku čudnu utehu u ratu s prolaznošću, koju u životu nije spoznao:

„Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju.“[30]

Beži od stvarnosti u istoriju, u prošlost, jer zna da su ljudi sve nalik zlu svog vremena, već jednom preživeli. Smatra da ako je jedna generacija već preživela slično zlo, onda i trpeća ima nadu da će preživeti:

„Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.“ [31

 Z A K Lj U Č A K

 Most, onim što znači i onim što posreduje zauzima najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti Andrićevog dela.  „I kao što se u ljubavi ponavljaju iste reči da izraze trajnost osećanja, tako se i u naratorovom prikazu mosta ponavljaju atributi koji treba da izraze sledeće vrednosti: trajnost, postojanost, večnost, lepotu, snagu u suprotstavljanju svemu prolaznom…“ [32]

I kako u našem duhu i podneblju koegzistiraju suprotnosti, tako one žive zajedno i u Andrićevoj priči o najpoznatijem balkanskom mostu. Prepliću se legende o Kraljeviću Marku i Aliji Đerzelezu, preko njega idu hrišćanska deca na krštenje i muslimanska deca  u ribolov, igraju se u njegovoj blizini, odrastaju, zaljubljuju… Most je susret dve kulture, dve vere, dva pogleda na svet, dve suprotnosti.

 „Lepotu je Andrić dao i jednima i drugima, ponudio je na sredokraći njihovih suprotnosti, darivao je suparnicima zajedničko dobro potirući dobro i zlo, spajajući Istok sa Zapadom i prepuštajući most samo ljudima.“[33]

Svoje delo je uzdigao na nivo jedne univerzalne ljudske drame. On smatra da je pojedinačan život ništavan, jedno uzaludno traganje za srećom. Za njega je pravi čovek – čovečanstvo, jer ono živi i nastavlja, traje pojedinačnim ljudskim sudbinama. Niko ga ne može zaustaviti i pobediti, jer se borba stalno nastavlja. Smatra da ljudi nadrastaju nemoć i kolebljivost svojim moralnim vrednostima i tvorevinama svojih ruku.

Sa svega dvadeset godina iskusivši samoću tamnice, Andrić je celog svog života ostao svestan nemoći jedinke da se suprotstavi svetu, sudbini, vremenu. Zato je svojim jednako trajnim delom, kao i glavnim simbolom njegovim, iznedrio čovekov poklik na svaku nemoć – most, jer se menjaju osvajači, vidovi i snaga zla, a most ostaje stamen i prkosan kao jedino trajno, a korisno što je čovek stvorio.

Poruka mosta je piščev nauk da je nesreća bilo oduvek i uvek su izgledale „najveće“, ali život je to stalno demantovao svojom neuništivošću. Od turskih vremena kad su srpske glave surovo nabijane na kolac, stvari se u suštini nisu menjale. Stalno su se vraćale iste muke – poplave i glad, smrti i trpljenja, kolere i terori, bune i fatalne ljubavi. „Ako sile života ipak mrve napor pojedinaca potvrđujući mnogo čime i dalje tu nemoć, ona je bar dobila svoju sistematiku. U tim silama Andrić je delimično otelotvorio i onu ljudsku težnju za dobrim i postojanim, onu dobru prirodu čoveka koju u čoveku samom dugo vremena nije nalazio.“ [34]

Most je viševekovni svedok dobra i zla. Odupirući se svim nevoljama, on postaje najveći simbol dobra, simbol ljudske postojanosti i trajnosti. Čak i kada je razoren, kada je „grozno, dušmanski presečen po polovini“, on, ipak, pobeđuje, jer njegove „izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.“ [35]

L I T E R A T U R  A

1. Andrić, Ivo: Staze, lica, predeli, Sabrana dela-knjiga deseta, Prosveta, Beograd, 1965. godine;

2. Andrić, Ivo: Na Drini ćuprija, Prosveta-Beograd, Beograd, 1963. godine;

3. Andrić, Ivo: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. godine;

4. Andrić, Ivo: Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. godine.

5. Baščarević, S. Snežana: Legende i simboli u Andrićevim romanima, Filip Višnjić, Beograd, 2008. godine;

6. Veličković, Staniša: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. godine;

7. Živković, Dragiša: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5, Prosveta, Beograd, 1994. godine;

8. Jeremić, Ljubiša: Glas iz vremena (ogledi iz kritike), BIGZ, Beograd, 1993. godine;

9. Jeremić, M. Dragan: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima), Nolit, Beograd, 1965. godine;

10. Milatović, Vuk: Književno delo Ive Andrića u nastavi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Godine;

11. Džadžić, Petar: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. godine;

12. Džadžić, Petar: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. godine;

[1] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 200

[2] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 210.

[3] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 194.

[4] Staniša Veličković: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. god, str 210.

[5] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 58.

[6] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 99.

[7] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija (predgovor Petra Džadžića), Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 19.

[8] Ivo Andrić: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. god, str. 249.

[9] Dragiša Živković: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5,Prosveta, Beograd, 1994. god, str. 310.

[10] Ivo Andrić: O priči i pričanju, sajt Andićeve zadužbine, http: //www. ivoandric. org. rs/ html/ pricanjeandriceva_riznica_ii. html

[11] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 199.

[12] isto, str. 200.

[13] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 202.

[14] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 1.

[15] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 5

[16] isto, str. 4.

[17] isto, str. 7.

[18] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 8.

[19] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str, 3

[20] isto, str. 16.

[21] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 17.

[22] isto, str. 17.

[23] isto, str. 17.

[24] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 76.

[25] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 63.

[26] isto, str. 188.

[27] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 23.

[28] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrasova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 123.

[29] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 111.

[30] isto, str. 26.

[31] isto, str. 77.

[32] Petar Džadžić, predgovor u knjizi Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 14.

[33] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str. 40-42

[34] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str, str, 63.

[35] Ivo Andrić: Na Dr

Robert Sekli, tri priče

USLUŽNA RUKA

Trevis je stigao do kraja svog konopca - najmanje dvanaesti put. Upravo su ga otpustili s posla; a u ruci je držao sredstvo za prekraćivanje jedne egzistencije koja mu nije pružala ništa sem poniženja. Otrov u ovoj bočici-zvao se bellis annabula-bio je brz, siguran, i apsolutno bezbolan. Ukrao ga je u laboratoriji gde je radio do pre nedelju dana; bio je korišćen za fiksirenje ugljika. Trevis je isplanirao da fiksira samoga sebe, jednom zauvek.

Nekolicina njegovih preosrtalih prijatelja smatrali su da on nije ništa drugo do osoba koja želi da na sebe skrene pažnju, budući da je već desetak puta ranije pokušao da uradi takvu stvar. E pa, ovoga puta on će im pokazati! Videće oni da li je imao smelosti da to učini, a onda će im biti žao...

Pomisao na suprugu deginitivno je očeličila Trevisa u njegovoj odlučnosti. Tokom deset godina braka njena ljubav je prošla kroz ravnodušnost u mržnju - oštru, nadmenu, jetku vrstu mržnje spram koje je on bio bespomoćan.

Učini to sada! Govorio je sebi. Zatvorio je oči, podigao bočicu...

Onda je jedna ruka odbacila bočicu! Čuo je strog glas svoje supruge:

- Šta to radiš?

- Mislim da je očigledno - rekao je Trevis, bespomoćno sležući ramenima.

Ona je proučavala njegovo lice. Bila je krupna, trezvena žena, sa retkom sposobnošću za beskrajnu mržnju. Ali sada joj se lice umekšalo.

- Stvarno si to nameravao ovoga puta, jel da?

- Nije važno - uzvrati Trevis. - Sutra ili sledeće nedelje ću to da učinim.

- Uopšte nisam verovala da je to u tebi - reče ona.- Pretvostavljam da sam ti život učinila prilično nemogućim. Ja sam osoba koja hoće da sve bude po njenom, pošto poto.

- Ne shvatam zašto si sprečila - rece Trevis. - Na kraju krajeva, ti me mrziš.

Njegova žena nije odgovorila. Nije moguće da se promenila... Ali ovo je bilo prvi put da ju je Trevis takvu video.

- Pogrešno sam te procenila - reče ona najzad. - Mislila sam da samo blefiraš. Sećaš li se kad si zapretio da ćeš da skočiš s prozora? Naslonio si se... evo ovako.

Njegova žena se nagnula kroz prozor, sa telom nadnetim iznad ulice dvadeset spratova niže.

- Nemoj to da činis! - reče Trevis oštro. - Hvata me vrtoglavica.

Ona se odmakla, osmehujući se. -Čudno da to dolazi s tvoje strane. Nemoj kazati da ponovo osećaš ljubav prema životu!

- Mogao bih - reče Trevis - samo bismo ti i ja...

- Možda - reče ona, i Trevis odjednom oseti iskru nade. Žene su tako čudne! Ona se osmehnula. Položila je svoje ruke na njegova ramena i rekla:

- Prevarila sam se, dragi. Ti pojma nemaš kakva su moja osećanja prema tebi.

Trevis uopšte nije mogao da odgovori. Bio je uzbuđen. Snažne, usrdne ruke supruge položene ne njegova ramena pokrenule su ga neizrecivo-pravo kroz prozor.

Dok je padao prema ulici, Trevis je mogao ćuti kako mu njegova žena dovikuje:

- Vidiš, dragi, htela sam da to uradim na moj način!




MUšKARAC KOJI JE VOLEO

Mozda nikada nije postojao muškarac koji je voleo tako duboko i tako beznadežno kao siroti Džoni Diks. Bio je čudan, sumoran čovek, ali sa jakom vijugom za biznis. Na njegovu nesreću, zaljubio se u Džejn Dejvis, vladajuću lepoticu svojih dana, i isto toliko pametnu koliko i lepu. Neki kažu da je bila bezdušna; ali sama Džejn naglašava da je od početka obeshrabrila Diksa, i da se krivica za tragičan splet događaja koji su proistekli iz te strasti ne može svaliti na nju.

Gotovo pet godina, prema Džejninom kazivanju, ona je odbijala Diksove ponude za brak. Punih šest meseci nije ga videla; na kraju je pristala da provede jedno popodne s njim, a zatim da ga više nikada ne vidi. Ona tvrdi da je počela da ga se plaši - mada niko ne može da zamisli Džejn uplašenu.

Diks je odsetao s njom do svog nedavno stečenog poseda. Poslovi su mu išli dobro, ali ljubav je izneverila. U veoma turobnom rasploženju i očajanju predložio joj je brak - i kao obično bio odbijen.

Onda je pomahnitao. Džejn kaže da se još uvek može prisetiti onih velikih, nezgrapnih šaka kako se smotavaju oko njenog vrata - i sva njena pamet i lepota bili su bezvredni dok se nesvestica sklapala nad njom.

Došla je k sebi nekoliko časova kasnije i ustanovila da se nalazi u nekoj pećini. Jedan dugačak, težak lanac bio je obavijen oko njenog članka, pričvršćen staromodnim katancem. Pri mutnoj svetlosti sveće mogla je da vidi Diksa kako sedi na obližnjem kamenu.

Džejn je pogledala lanac i rekla: - Smesta ga otključaj.

- Nikada- odgovorio je Diks. - Već odavno sam isplanirao ovo. Mi se nalazimo u jednoj pećini ispod mog imanja. Niko nikada neće pronaći ovo mesto. Ili tebe. Ili mene.

Džejn se osvrnula oko sebe i videla da je pećina nakrcana konzerviranom hranom, knjigama, fenjerima i lekovima. U blizini se nalazila i jedna duboka bara bistre vode; u stvari, bilo je tu sve što je čoveku potrebno za veoma dug boravak. Videla je, isto tako, da je Diks potpuno lud.

- Ovde ima dovoljno za trideset godina - rekao je Diks. - Sve sam vrlo pažljivo isplanirao. Sada  možeš da me  mrziš, Džejn, ali ne mari ništa. Mogu da čekam godinu ili dve. Na kraju ćeš me zavoleti.

Onda širokim zamahom, Diks je izvukao još jedan teški lanac. Kao i Džejnin, bio je pričvršćen za zid pećine. Zaključao je gvozdene lisičine obavijene oko svog članka i bacio ključ u duboku baru. Posle toga je seo, prekrstio ruke na grudima i počeo da čeka... I uvek kad priča svoju priču, Džejn ukazuje da je to bio trenutak krajnjeg užasa.

Na pitanje kako je pobegla, Džejn kaže da je to bilo lako. Diks, sa rukama prekrštenim na grudima, najzad je zaspao; a Džejn je otključala katanac svojih lisičina jednom ukosnicom. Onda je na vrhovima prstiju izašla iz pećine.

- Ali, šta je sa Džonijem Diksom? - uvek neko upita. A Džejn sleže ramenima.

- Pojma nemam - kaže ona. - Pretpostavljam da je izašao ubrzo nakon što sam to ja učinila i da ga je bilo previše sramota da se javno pokazuje. Shvatate, mogla sam ga ostaviti samog i bespomoćnog u pećini. Lud, kakav je bio, osećala sam da zaslužuje šansu. Pre nego što sam otišla, spustila sam moju ukosnicu pored njega...

- Ja se nadam da je nezgrapni prikan bio kadar da je iskoristi - dodaje Džejn uvek. - Za to je potrebna prilično specijalna vijuga, znate...




žELJA

Fremk Moris je bio čovek sa jednom opsesijom. Drugi poput njega prikupljali su brda novina ili kilometre konca; ili su proveli čitav život u pokušajima da izmisle siguran sistem za klađenje, ili pouzdan način da se zaradi na berzi. Osobena opsesija Frenka Morisa bila je magija.

Živeo je potpuno sam u iznajmljenoj sobi, a njegovo jedino društvo bila je jedna mačka. Njegovi stolovi i stolice bili su zakrčeni drevnim rukopisima, zidovi prekriveni čarobnjačkim alatkama, a ormari napunjeni magičnim travama i mirisavim uljima. Ljudi su ga ostavljali na miru, i Frenku se to dopalo. Znao je da će jednog dana pronaći pravu čaroliju, a tada će se demon pojaviti i uslišiti mu jednu veličanstvenu želju. Noću je sanjao o tome; a izjutra se ponovo vraćao svojim formulama. Njegova crna mačka ležala je u blizini, upola zatvorenih žutih očiju, prava slika i prilika magije. A Frenk je dirinčio, isprobavajući beskonačne permutacije svojih formula.

Već se toliko navikao na promašaje da ga je uspeh iznenadio. Jedan pramen dima pojavio se u petouglu na podu. Demon se polako oblikovao; i Frenk, koji je tako dugo sanjao o ovom trenutku, oseti kako drhti od straha. Na neki način, tokom svih tih godina, on nikada nije doneo odluku šta će da zatraži kad se demon zaista pojavi.

Pramen dima izrastao je u jednu golemu sivu spobodu. Frenk je koračao tamo- amo, kršio ruke, milovao mačku, škripao zubima, grizao nokte, i očajnički se upinjao da misli. Ali, šta da poželi? Bogatstvo? Ili je moć bila vrednija? Ili bi neka skromnija želja bila pouzdanija?

Demon se sada potpuno oformio. Njegova šiljata glava dodirivala je tamnicu, a usne su mu bile izvijene u đavolsko cerenje. - Tvoja želja! - prodrao se đavo, glasom tako snažnim da su Frenk i njegova mačka ustuknuli.

Njegova želja... Kakva bi trebalo da bude? Trenuci su isticali; demon je postajao nestrpljiv. Ako ne požuri, on bi mogao da ode, da se nikada više ne vrati.

Ali, posle dvadeset godina stremljenja, Frenk je želeo da izrazi najbolju moguću želju. Ponovo je razmišljao o raznim preimućstvima koja je nudila moć, ili bogatstvo, ili besmrtnost. A onda, upravo kad je bio spreman da se odluči, video je kako mu se đavo ponovo ceri.

- To je nepravilno - rekao je đavo. - Ali mislim da ispunjava uslove.

Frenk nije znao o čemu to đavo govori. A onda ga je preplavio talas vrtoglavice, i prostorija je postala mračna. Kad mu se vid vratio, Frenk je shvatio da demona više nema.

Propala stvar, mislio je. Demon je nestao, i sve je bilo kao što je bilo.

Pa, ne baš sasvim kao što je bilo. Jer, Frenk je zapazio da su mu uši izrasle dugačke, a nos postao još duži. Imao je sivo krzno umesto kože, a imao je i rep. Onaj izdajnički demon pretvorio ga je u životinju!

Onda je Frenk začuo neki šum iza sebe. Shvatio je šta se desilo, i potrčao brzinom očajanja, dok je prostorija okolo njega poprimala ogroman oblik.

Jedan jedini udarac obrušio se na njega, i on ugleda dlakavo lice da džinovskim zubima spremnim da zagrizu...

Frenk je znao da je oklevanje bilo uzrok njegove zle kobi. Sada je bilo jezivo očigledno da je njegova mačka prva izrazila želju - želju koju je demon usvojio.

I, sasvim prirodno, mačka je poželela miša.

Apulej Zlatni magarac, Priča druga

Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovjek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gde je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri ugla, dizao se po jedan stub na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu tačku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva pravilna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulevala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći  se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istovremeno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brinuti za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga haosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takva, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinji strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a negovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zaneo i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i niko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmiejala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju ličnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago preseva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nežno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva udešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrinula urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini poljubac koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umret ću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

    Bilo je podne i od Birene su mi kao dar za dobrodošlicu doneli vrlo debela praščića, pet pilića i krčag stara i fina vina. Pozvao sam Fotidu i rekao joj: »Evo, i Bakho dolazi da lično podrži Venerinu hrabrost i da joj donese njezino oružje. Svekoliko ovo vino treba da popijemo danas do zadnje kaplje, neka nam ono udavi svaki kukavički stid i neka našim ćutilima dade snagu i strast. Samo ovakva hrana potrebna je Venerinu brodiću da bi se provela noć bez sna, ako u svetiljci ima dosta ulja i u čaši vina.« Ostatak dana posvetili smo kupanju i večeri. Na poziv čestitoga Milona zauzeo sam mesto za njegovim stočićem. Kako sam imao na umu opomenu Bireninu, izbegavao sam što sam više mogao poglede njegove žene, a kad bih je ipak ponekad pogledao, bilo je to sa strahom kao da sam gledao u sam pakao. Ali sam se neprestance okrećao Fotidi koja je posluživala i taj je pogled poticao moju odvažnost. Kad se snoćalo, Pamfila, gledajući u svetiljku, proslovi: »Kakvu ćemo kišu sutra imati!« Pošto je muž upita kako ona to zna, odgovori da joj je to svetiljka prorekla. Na te reči Milon prasne u smeh i reče: »Može "biti da mi u toj svetiljci imamo neku glasovitu proročicu, koja s visoka motrilišta svećnjaka  posmatra sve što se događa na nebu, pa i samo sunce!«

      Tad ja prihvatih i rekoh: »To su prvi pokušaji ova- 12 kva proricanja. Nije nikakvo čudo ako ovaj plamen, ma kako skroman i neznatan bio, iako je stvoren ljudskom rukom, ipak čuva uspomenu na onu drugu vatru, na mnogo veći, nebeski plamen, kao na oca od koga vodi poreklo. I zato ne samo što po tajanstvenim slutnjama unapred zna za promene u visokom eteru, nego nam ih može i proreći. I mi u Korintu imamo sad nekoga Kaldejca koji sav grad zbunjuje svojim neobičnim odgovorima i ljudima javno za novac proriče tajne sudbine: on tačno zna koji je dan najbolji za ženidbe, koji osigurava za večna vremena temelje gradskih zidina, koji je pogodan za trgovca, koji je sretan za putnika, a koji opet povoljan za plovidbu. I meni lično, kad sam ga pitao o tome što će mi se dogoditi na ovomu putu, prorekao je mnoge stvari vrlo neobične i vrlo raznovrsne: da ću steći veliku slavu, da ću, s druge strane, doživeti neku veliku, neverovatnu dogodovštinu i da ću napisati mnoge knjige.«  Na te se reči Milon nasmeja: »A kako izgleda taj Kaldejac i kako se zove?« »To je visok i crnomanjast čovek«, odgovorim mu ja, »a zove se Diofan.« »Jest, jest, on je to i niko drugi«, reče Milon. »Bio je i tu kod nas: mnogima je kazivao ista proročanstva i tako pokupio dosta para, da ne kažem samo malene dare, kad ga je, je li glupošću ili okrutnošću sudbine, ne znam šta je točnije, stala goniti nesreća.
      Jednoga dana stajao je okružen skupinom ljudi i proricao im, kad mu najedanput priđe neki trgovac po imenu Kerdon koji je želeo od njega saznati najpovoljniji dan za svoj put. Diofan mu odabere jedan dan, a moj ti trgovac već izvuče kesu, istrese novac iz nje i odbroji sto denara kao
plaću za njegovo proricanje, kad se neki mladić iz najotmenijega sveta progura i povuče Diofana za kaput. Kad se ovaj obrne, on ga zagrli i stane ga ljubiti. Diofan ga i sam ljubazno dočeka, naloži mu da sedne kraj njega i iznenađen i zaprepašten ovim nepredviđenim susretom zaboravi na posao kojim se u tom trenutku bavio, pa mu reče: »Kako mi je milo što te opet vidim! Kad si stigao?« A ovaj mu odgovori: »Sinoć u suton. Ali pričaj mi brate, kako si prošao na svomu putovanju po kopnu i po moru nakon tvoga tako iznenadna odlaska s otoka Eubeje!« Nato će divni Kaldejac Diofan, koji se još nije mogao sabrati: »Svima svojim neprijateljima i onima koji mi hoće zlo želim da imaju tako strašan
put; gorega ni sam Odisej nije mogao imati. Gonjena olujom i vetrovima lađa kojom smo putovali, izgubila je obe krme i na kraju je bila izbačena na suprotnu obalu i nasukala se. Mi smo izgubili sve i jedva smo plivajući spasili gole živote. Sve što smo dobili od milosrdnih ljudi koje nismo ni poznavali, ili dobrotom svojih prijatelja, otela nam je banda razbojnika, a moga jadnog i jedinog brata Arignota koji se borio s njima, ubili su pred mojim očima.«
      Još on nije ni zsvršio svoju tužnu priču, kad onaj trgovac Kerdon pokupi novac određen kao nagradu za proročanstvo i klisnu. Tek se tada Diofan probudi od  sna i osvesti se kakvu je glupost učinio, jer je video kako se slatko smejemo svi koji smo ga okruživali.
      Ali ja želim, gospodine Lucije, da ti je taj Kaldejac rekao istinu. Budi sretan i nastavi sretno
put!«

    Za vreme toga dugog Milonova naklapanja tiho sam uzdisao i ljutio se na samoga sebe što sam na tako nezgodan način otpočeo razgovor o tome, te sam izgubio jedan dobar deo večeri i slatka uživanja. Napokon sam svladao stid i rekao Milonu:
     »Ostavimo Diofana njegovoj sudbini i neka mu more i zemlja opet oduzmu sve što je oteo
ljudima. A meni dopusti da nešto ranije odem na spavanje, jer sam još vazda loman od svoga jučerašnjeg umora.« Nakon tih reči povukao sam se u svoju sobu i tamo nađoh sve vrlo lepo pripravljeno za gozbu. I krevet služinčadi bio je iznet iz sobe i ostavljen na podu podalje u uglu , bez sumnje zato da bi se otklonili svedoci naše noćne zabave. "Uz moju postelju bio je dobro postavljen stol sa svima đakonijama, dve čaše već napola pune, i još je samo trebalo dodati vodu da bi se pomešala s vinom. Pokraj stola stajala je otvorena boca sa širokim grljkom da bi se lakše iz nje dolilo: ukratko, sve je bilo spravno za ljubavnu borbu.
        Tek što sam legao, a moja draga Fotida koja je već  poslala svoju gospodaricu na spavanje, prišla mi je nasmejana, ukrašena vencima ruža i s ružom na svojim bujnim grudima. Poljubila me nežno, ovenčala mi glavu vencima i posula me cvećem, uzela čašu, nalila tople vode u nju i pružila mi da pijem. Ali pre nego što sam sve ispio, uzela ju je ponovno, usnama malo srknula i, gledajući me, malenim gutljajima ispila ostatak. Zatim je došla još jedna čaša, pa treća, a nakon njih redale su se druge. Vino mi je ubrzo ušlo u glavu. I duša i telo podjednako su mi i s istom nestrpljivošću
žudili za ljubavnom nasladom. Sav zanet strašću i željom podigao sam košulju do bedara i pokazao Fotidi svoju nestrpljivost. »Smiluj se«, rekoh, »i pomozi mi na vreme! Spreman sam se boriti u bici koju si mi objavila bez objave fecijala. Čim sam osetio prvu strelu okrutnoga Amora kako mi se zabija u srce, zategao sam i ja svoj luk tako silno da se bojim da će tetiva puknuti jer se preveć nategla. Ali ako mi želiš posve ispuniti želju, raspusti svoju kosu nek se slobodno lelija i ovako se prepusti momu milovanju.«

     I odmah uklonismo sve zdele i suđe. Fotida je s vukla sve što je imala na sebi, rasplela kosu za divno uživanje i učinila mi se kao Venera koja preobražena izlazi iz morskih valova i, kao i ona, sakrivala je ružičastim prstima glatku belinu svoga pupka, više od dražesti nego zbog stida.
»Počni«, reče, »i hrabro zametni boj. Neću se povući i neću ti okrenuti leđa. Napred ako si junak! Licem u lice. Napadaj junački i ubijaj kao junak koji treba da umre! U današnjoj borbi nema milosti!« Govoreći tako ona se pope na postelju, opkoračivši me sede na me polako, pa stane pokretati svoja vitka leđa brzim pokretima punim pohotljivosti i zasiti me darovima Venerinim ljuljajući se na meni sve do trenutka kad smo se, na kraju snage i mlitavih udova, zadihani srušili
jedno drugomu u ruke. To su bile borbe koje su nas držale budnima sve do jutra. Od vremena do vremena tražili smo od vina da nam oživi umor, da potakne našu žud i obnovi nam uživanje. I još mnoge noći učinili smo nalik toj noći.
   Jednoga dana navali Birena na me da dođem u nje na ručak. Poušao sam se ispričati, ali ona ne htede ni čuti. Ne preosta mi ništa drugo nego otići u Fotide da iz njezinih očiju, kao iz ptičjeg leta, zaištem savet. Nije joj bilo drago da se udaljim ni na prst razmaka, ali mi je rado dopustila kratku
odsutnost s ljubavna polja. Rekla je: »Pazi samo da se ranije vratiš s večere, jer ima ovde neka banda mladih luđaka iz najboljih kuća, koja dovodi u opasnost javni red. Videćeš ovde-onde na ulici pobijene ljude, a redarstvene čete namesnikove prilično su daleko odavde da bi mogle osloboditi grad te šibe. Tebi bi tvoja sjajna sreća i prezir koji ovde ćute prema strancima, mogli stvoriti kakvu zasedu.«
»Ne brigaj se, molim te, draga moja Fotido«, odgovorih ja. »Kako bih i inače više voleo nasladu s tobom nego biti u gostima kod drugih, ja ću te osloboditi straha tako da ću se brzo vratiti. Ali neću ići bez pratnje. Opasaću verni mač i nositi ga sobom da branim svoj život.« Tako sam se spremio i pošao na gozbu.
     Tamo sam zatekao množiju gostiju, i kako se to razume po sebi, kod jedne tako dične gospoje, cvet grada. Sjali su se raskošni stolovi od slonovače, ležaljke su bile prekrivene zlatom izvezenim tkaninama, velike čaše bile su različne lepotom, ali podjednako skupocene; tu je bilo stakla s raznim
reljefima, a tamo, malo dalje, blistao je kristal; s druge strane, opet, presevalo se srebro ili je bleštalo zlato. Divno izdubljen jantar i drago kamenje mamilo je usta da iz njih piju. Ukratko, tu je bilo svega, pa čak i neviđenih stvari. Više ljudi, određenih da poslužuju meso, obučenih u sjajne halje, okretno je delilo zdele ješto i bogato opremljene. Dečaci s lepim kovrčicama i u divnim haljama sveudilj su nudili staro vino u čašama napravljenim od dragoga kamena. Donesoše svetiljke i dvorana se ispuni razgovorom, smeh odjeknu sa svih strana, a ponegde nastade šala i duhovito bockanje.
    Tad se Birena obrati meni i reče: »Jesi li zadovoljan boravkom u našoj domovini? Koliko mi je poznato, mi se posve ističemo nad bilo kojim gradom lepotom svojih hramova, kupalištima i ostalim javnim zgradama. I divnog pokućstva imamo dostatno. Tu se svakako živi slobodno i po svojoj
želji: stranac tu ima buran život kao u Rimu, a miran gost miran život kao na selu; jednom rečju, ovamo dolazi iz cele pokrajine svako kom se mili uživati.«
     Slažem se«, rekoh ja, »i ne verujem da sam igde na svetu bio ovoliko slobodan kao što sam tu. Ali se ipak veoma bojim nevidljivih i neizbeživih zamki čarobnjačkoga umeća. Kažu da ovde čak ni grobovi mrtvih nisu sigurni; s humaka i lomača skupljaju se otpaci i komadi leševa da bi se time na živima zazvala nesreća. A stare veštice u času samoga sprovoda stižu velikom brzinom i ometu pokop.«
    Na te moje reči neko dodade: »Štaviše, možeš reći da se ni sa živima ovde ne postupa bolje. Znam nekoga koji to   može posvedočiti, jer ga je snašla jedna takva nesreća i sad je potpuno nagrđen.«
Nato se celo društvo grohotom nasmije, lica se i pogledi svih okrenu prema nekomu čoveku koji je ležao po strani u uglu dvorane. Taj se zbuni kad vide da o njemu govore, progunđa nešto i ustade da ode. Ali mu Birena reče: »Ostani malo Telifrone, i ispričaj nam sa svojom uobičajenom Ijubaznošću još jednom svoju priču, da bi i moj sin Lucije mogao uživati u lepoti tvojih reči.«
A on odvrati: »Ti si uvek ista, gospođo, puna dobrote i finoće. Ali ima ljudi čiju drskost ne mogu podneti.«

    Bio je veoma uzbuđen. Ali je Birena navaljivala, molila ga da priča i preklinjala ga svojim životom, tako da je na kraju  popustio. Telifron je, dakle, skupio prostirač na kojem je ležao, naslonio se rukom na nj, uspravio se napola na otomanu, podigao ruku kano govornici, stegao oba donja prsta na ruci a ostale spružio s izvučenim palcem i načeo kazivati:
»Bijah jošte maloletan kad krenuh iz Mileta u Olimpiju na takmičenje, i kako sam želeo posetiti sva mesta slavne pokrajine, prošao sam svu Tesaliju uzduž i popreko, dok napokon, vođen zlom sudbinom, ne stigoh do Larise. Moja se popudbina posve smanjila, i lutao sam gradom ne bih li našao nešto čime bih olakšao svoju nevolju. Tad opazim nasred trga nekoga starca visoka rasta. Stajao je na kamenu i glasno govorio: »Želi li neko čuvati mrtvaca, nek se javi i zaište pristojbinu.« Onda se ja obratim nekom prolazniku: »Šta to čujem? Zar mrtvi ovde u vas beže?« »Ćuti«, odgovori
mi on. »Vidi se da si još dete i neiskusan kad ne znaš da si u Tesaliji, zemlji gde nije nikakva retkost da veštice svojim zubima mrtvacima odgrizu lice, jer im je potrebno za kojekakve čarolije.«

      »A u čemu se sastoji to čuvanje mrtvaca?« upitah ja. »Reci mi molim te.« »Pre svega«, odgovori mi taj čovek, »valja bdeti svu bogovetnu noć, oči držati neprestano otvorene i upravljene na les, ne svratiti pogled ni na što, niti pak svrnuti pogled u stranu. Jer kad ova strašna čudovišta koja imaju
moć da se prometnu u životinje, uzmu na se oblik bilo koje od njih, uvlače se tako tajanstveno da bi bez po muke mogle prevariti i oči samoga Sunca i Pravice. One na se uzimlju lik ptica, ili pasa ili miševa, pa čak i muha. A onda na čoveka koji čuva stražu svojim paklenim čarolijama bace težak
san. Jednom rečju, nemoguće je ispričati kakvim se sve sredstvima i putevima služe za svoje naslade. Pa ipak, za tako opasan posao ne daju veću plaću od četiri ili šest zlatnika. Ah, a ovo sam skoro zaboravio; ako se ujutro les ne preda nedirnut, onda sve što je s njega bilo skinuto ili odnešeno mora se iseći i nadoknaditi sa čuvareva lica.«
      Kad sam to čuo, ohrabrim se i pođem pravo onomu  čoveku koji je vikao. Prestani s vikom«, rekoh, »evo, spravan sam stražariti, daj mi nagradu!« »Hiljadu sestercija«, reče on, »iznos je koji ću ti ostaviti za nagradu. Ali, pazi, mladi čoveče: to je sin jednoga od naših prvih građana i pazi da
valjano čuvaš njegov les od ovih zlokobnih Harpija.« »Sve su to tričarije«, rekoh, »i šala za me. Moraš znati da sam ja čovek kao od čelika, i koji ne zna za san. Jednom rečju, sav sam oko, s
prodornijim vidom nego sam Linkej ili Arj.«
      Tek što sam dorekao, a on me odvede u neku kuću kojoj je glavni ulaz bio zatvoren. Pozva me da pođem za njim kroz neka malena vrata iza kuće. Uđoh u jednu sobu sa spuštenim kapcima, polumračnu, i on mi pokaza neku ženu svu u crnu, zaustavi se pred njom i reče joj: »Evo čoveka koji se obavezao da će dobro čuvati tvoga muža«. A ona prikupi kosu koja joj jepadala na lice, pokaza lice koje je i u tuzi bilo divno, pogleda me i reče: »Molim te, obavi svoj posao vrlo pomno.« »Ne brigaj se«, rekoh ja, »samo gledaj spremiti dobru napojnicu!«

 Tako se dogovorismo i ona ustade i povede me u        drugu sobu gde se nalazio les pokriven sjajnim tkaninama. Uvevši sedam osoba kao svedoke, otkri pokrov, otplaka neko vreme nad pokojnim i na kraju pozva prisutne kao svedoke i pokaza tačno jedan ud za drugim, a jedan od prisutnih
pribeleži sve potanko na tablice. »Eto«, reče ona, »nos je čitav, oči su cele, uši neozleđene, usta neoštećena, brada bez greške. O tom posvedočite, poštovani Kvirićani.« A zatim potpisaše zapisnik i oni odu iz sobe.
     Tad ja rekoh: »Gospođo, naložite da mi se donese sve što je potrebno za moj posao.« »A što to?« »Jednu prilično veliku svetiljku, ulja u dostatnoj količini da mogu goreti svetlo do jutra, tople vode s vrčevima vina, čašu i zdelu s ostacima gozbe.«
     Ona odmahnu glavom i reče: »Nemoj, molim te, ti nisi pametan. Kako možeš iskati ostatke od jela u kući žalosti, gde se toliko dana ni dim nije mogao videti? Misliš li da si došao ovamo blagovati? Bolje, ponašaj se onako kako odgovara mestu, plači i tuguj!« Zatim se okrenu svojoj služavci i reče* »Mirino, požuri se doneti svetiljku i ulja, a zatim zatvori čuvara u sobu i odmah iz nje izađi.«

     I tako sam ostadoh praviti društvo pokojniku. Trljao sam oči da ne zaspem i pevao sam da se ohrabrim. Međutim se smrklo, pala je noć, zatim mrklina i trenuci kad sve živo spava, a napokon doba u kojem sve zamukne. Počeh ćuteti strah, kad gle! najednom se uvuče u sobu lasica, stade preda me i pogleda me tako oštrini pogledom da me tolika drskost te malene životinje gotovo sasvim uznemirila. Na kraju joj podviknem: »Gubi se, gadni stvore, i sakrij se kod miševa i sebi ravnih, jer ćeš se inače zlo provesti. Hoćeš li se maknuti?« Ona mi okrenu leđa i kao munja pobeže iz sobe. Trenutak zatim obuzme me dubok san tako da ni sam delfijski bog ne bi mogao odrediti ko je od
nas dvojice što smo ležali u sobi bio više mrtav, neosetljiv toliko da mi je i samomu bio potreban čuvar; nisam više, tako reći, bio prisutan. Kad je napokon kroz noćnu tišinu odjeknulo kukurekanje pevaca, probudio sam se. Obuzet grozom potrčah prema lesu, prinesem svetiljku, otkrijem njegovo lice i počnem podrobno prigledavati svaku pojedinost o kojoj smo se bili sporazumeli, kad najednom sva uplakana ulete žena praćena svedocima, baci se uplašena na les i dugo ga ljubljaše i pri svetlosti sveće razgledaše sve naponase. Zatim se okrenu upitavši nešto svoga nastojnika Filodespota i naredi mu da odmah isplati ovomu dobrom čuvaru iznos za koji su se pogodili. To bude odmah učinjeno, i ona reče:
    »Mi smo ti najdublje zahvalni, mladi čoveče, i u znak priznanja, tako mi Herkula, uvek ću te zbog ove usluge ubrajati među svoje prijatelje.« Radostan što sam neočekivano sve to zaradio i zanesen sjajem zlatnika kojima sam sveudilj zveckao u rukama, rekao sam: »Gospođo, računajte me kao jednog od svojih slugu i samo zapovedite kad god vam opet ustreba neka moja usluga.«
Tek što sam proslovio te reči, zgrabiše me ukućani, držeći za zlokobno proricanje i prignaše me dohvaćajući sve što im je došlo pod ruku: jedan me stane dobro pljuskati, drugi me laktom podbijati u ramena, treći me stegnutom pešću šakati pod rebra. Tukli su me nogama, vukli za kosu, parali mi odelo. I tako me kao ohologa sina beotskoga (Penteja) ili pevača, sina pimplejske Muze (Orfeja), izgrebaše, raskomadaše i izbaciše van.
    Dok sam u nekoj sporednoj ulici kušao doći k sebi i, na žalost, preveć kasno razmišljao o svojini nesretnim rečima, dok sam samomu sebi priznavao da sam zapravo još i više batina zaslužio, dotle su pokojnika već bili izneli iz kuće, oplakavši ga već i uputivši mu zadnji pozdrav. Kako je to bio neki od glavara, sprovod se prema staromu običaju kretao preko foruma. Tad mu dođe u susret čovek u crnu, tužan i obliven suzama, čupajući svoju sedu kosu. Starac se približi nosilima, uhvati ih obema
rukama i glasno, premda neprestano jecajući, reče: »Zaklinjem vas, Kvirićani, i pozivam se javno na vašu ljubav prema gradu! Osvetite ubistvo jednoga od vaših ljudi i odredite najstrašniju kaznu za ovu užasnu i bezbožnu ženu. Jer je ona, i niko drugi, otrovala ovoga jadnog mladića, moga sestrića, i iz ljubavi prema ljubavniku i od želje da se dočepa nasledstva.«
     Tako je starac išao od jednog do drugog, plakao i tužio. Ljudi su počeli da besne jer ih je verovatnost te klevete učinila lakovernima. Stanu vičući iskati zublje, tražili su kamenje, i pobunili dečake da ubiju ženu. A žena je, lijući lažne suze, i prizivajući sve bogove kao svedoke svime što je
najsvetije, tvrdila da nije izvršila takav zločin. »Onda pustimo«, reče starac, »da božja providnost « dokaže istinu. Ovde je među nama Zathlas, prorok prvoga reda, Egipćanin, koji se za vrlo veliku
platu već pogodio sa mnom da za jedan trenutak izvede iz pakla pokojnikovu dušu, i da za jedan časak ponovno oživi ovo mrtvo telo.«
     S tim rečima dovede pred mnoštvo nekoga mladića obučena u platnenu odoru, sa sandalama od palme na nogama i potpuno ošišane glave. Dugo mu je ljubio ruke i grlio kolena, pa na kraju reče:
»Smiluj se, svećeniće, smiluj se, tako ti večnih zvijezda, tako ti sila donjega sveta, počela prirode, noćne tišine, hramova Kopta, rasta Nila, tajni Memfisa i čegrtaljki Fara, smiluj se! Dopusti da se samo malo vrati svetlost sunca, i u ove naveke sklopljene oči ulij ponovno malo svetlosti!
Mi se ne borimo protiv onoga što je neizbežno, mi ne uskraćujemo zemlji ono što je njezino: samo da bismo smirili osvetu, molimo da nam dadeš kratak trenutak života.«
     Na takve molbe prorok je na usta pokojnikova stavio neku travu a na njegove grudi neku
drugu biljku. Zatim se obrnuo k istoku i zazivajući tihom molitvom veličanstveno sunce koje se rađalo, tim je svečanim pripremama sve više mamio pomnju prisutnih  na čudo koje će se zgoditi.
Odmah se umešah među ljude, zauzeh mesto iza samih nosila na jednom malo većem kamenu, i radoznalo počeh motriti sve što se zbivalo. I gle, prsi se stanu nadimati i dizati, žila zakuca, les se podiže i mladi čovek prozbori:
»Zašto me, molim te, pozivaš, pošto sam već ispio čašu vode iz Lete i plovio stigijskom barom, zašto me pozivlješ da živim samo tren? Ostavi me, molim te, ostavi me i ne smetaj mi u momu miru!«
To su bile reči koje je pokojnik izgovorio. A prorok Ijutito reče: »Odmah objavi ovim ljudima ovde sve šta se dogodilo i objasni tajnu svoje smrti! Zar misliš kako moje čarolije nisu moćne dozvati Srde da tvoje namučene udove udare na muke?«
    Tada pokojnik koji je ležao na nosilima duboko uzdahnu i prozbori ljudima: »Licemerstvo žene koju sam nedavno uzeo krivo je za moju smrt. Otrov koji mi je levala u čašu učinio je da svoju bračnu postelju još posve toplu ostavim brakolomcu.«
    Ali tad ova izvrsna žena prikupi svu snagu i stane se na najbezbožniji način svađati s mužem. Podeljeni u dva tabora ljudi se uzbesne. Jedni zahtevaju da se ova izrod-žena odmah zajedno s mužem živa pokopa, a drugi su opet tvrdili kako iskazima nekoga mrtvaca nikako ne valja verovati.
Ali pokojnikove reči kojima je nastavio, prekinule su sva kolebanja. Još je dublje uzdahnuo i poče:
»Daću vam, da, ja ću vam dati jasan dokaz da govorim živu istinu, jer ću vam otkriti ono što niko i ne sluti.« Tad pokaza prstom na me i produži: »Noćas, kad me taj moj verni čuvar baš najbolje čuvao, došle su stare veštice koje su tražile moje telo i za tu se nakanu različito preobražavale. Kad su nekoliko puta zaludno kušale omesti njegovu pomnju, prostrle su oko njega oblak sna i kad je duboko usnuo, nisu me prestale zvati po imenu dokle god se moji hladni i ukočeni udovi nisu polako i sporo
pripremali da popuste pred čaranjem. A taj čovjek koji je, istina, bio živ i bio mrtav samo zbog dubokoga sna, slučajno je moj imenjak: kad je čuo svoje ime, ustao je a da nije ni znao i nesvesno je hodao kao senka bez života. Vrata su bila pažljivo zaključana, ali mu kroz rupu najpre odsekoše nos, zatim uši, i on je mesto mene sve to prepatio. Zatim su, da bi prikrile prevaru, prema njegovim odsečenim ušima učinile uši od voska i namestile ih tačno onako kao što su bile, a isto tako i nos. I sad taj jadnik stoji ovde, a plaća koju je dobio nije nagrada za njegov trud, nego za njegovu osakaćenost.«
    Uplašen tim rečima pokušah se uveriti u svoj lik: stavih ruku na nos, i on mi ostade u rukama; pipnuh uši, i one se odvojiše; svi koji su tu bili upirali su prstom, podgurkivali se, smejali, a mene je oblio studen znoj i ja umakoh iz gomile. Nakon toga, ovako osakaćen i smešan nisam se mogao više vratiti svojoj kući. Raščešljao sam kosu nadesno i nalevo i prikrio rane svojih ušiju. A u pogledu nosa, ja sam tu bruku sakrio prilepivši preko njega svoj.«
       Čim je Telifron završio svoju priču, gosti zagrijani  vinom stadoše se smeati, i dok su tražili svoje čaše da ih iskape u zdravlje Smeha kao što je običaj, Birena mi reče ovako:
»Sutrašnji je dan godišnjica osnivanja ovoga grada. Toga dana jedino mi među svima ljudima prizivamo naklonost čestitoga boga Smeha ,veselim i svečanim običajima. Tvoja prisutnost učiniće nam taj dan dvostruko ugodnim. Želimo da sam izmisliš nešto čime ćeš počastiti božanstvo, nešto
što će biti veselo i što će još povećati naš dar ovomu božanstvu.«
      »Dobro«, odgovorih ja, »biće sve onako kako želiš. Biću sretan ako mi padne na um nešto što će tako veliku božanstvu pružiti obilje.« Moj me sluga seti da je već noć i ja odmah ustanem jer mi se želudac već naduo od pića, pozdravim se s Birenom i teturajući odoh kući. Ali u prvoj ulici u koju smo svrnuli, vetar puhnu i ugasi nam svetiljku što nam je svetlila u tami. Bilo je mrklo kao u rogu, i na veliku muku, iscrpljeni od umora, vratismo se momu domaćinu, prstiju obijenih o kamenje. Već smo bili blizu kuće kad primetismo tri ljudeskare, okretne i snažne, kako svim silama navaljuju
na naše dveri. Naš im dolazak nimalo nije smetao; štaviše, još su jače navaljivali i još snažnije se među sobom takmičili. Mislili smo, posebno ja, i to s pravom, da su to razbojnici i upravo najpomamniji. Odmah isučem mač koji ponesoh sa sobom zbog takvih slučajeva, i koji beše skriven u odori. Bacim se na razbojnike i kako na koga naiđoh zabodoh mač u svakoga koji mi se usprotivio, dok napokon sva trojica izbodena množim i dubokim ranama ne izdahnuše pred mojim nogama.
Ta je bitka probudila Fotidu, jer su vrata bila otvorena. Ušao sam unutra teško dišući i sav znojan. Borba s trojicom razbojnika umorila me kao da sam ubio trotijelnoga Geriona. Bacio sam se na krevet i zaspao u trenuće oka.

                 Apulej, Zlatniu magarac, Priča prva 

                 Apulej, Zlatni magarac, Treća priča

                 Apulej, Zlatni magarac,  Četvrta priča