Virdžinija Vulf: Tri gvineje

Tri godine je dug period da pismo ostane bez odgovora, a vaše pismo čeka na odgovor još duže. Nadala sam se da će u njemu biti ponuđen neki odgovor ili da će neko drugi odgovoriti na njega umesto mene. Ali, pismo je tu, a na pitanje koje u njemu postavljate - kako, po vašem mišljenju, možemo da sprečimo rat? – i dalje nema odgovora

_____________________


Tačno je da su se mnogi odgovori nametali sami po sebi ali svi su oni zahtevali objašnjenje, a objašnjenja traže vreme. I u ovom slučaju ima razloga zašto je posebno teško izbeći nesporazum. Čitava stranica mogla bi se ispuniti opravdanjima i izvinjenjima; izjavama o nepodobnosti, nekompetentnosti, o nedostatku znanja i iskustva: i sve bi one bile tačne. Ali čak i kad bi bile izrečene, opet bi ostale neke teškoće koje su tako fundamentalne prirode da se može pokazati da je vama nemoguće da ih razumete ili nama da ih objasnimo. Međutim, čovek ne želi da ostavi bez odgovora tako izuzetno pismo kakvo je vaše – pismo koje je možda jedinstveno u istoriji ljudske prepiske jer, kada je ranije neki obrazovani muškarac pitao neku ženu kako, po njenom mišljenju, može da se spreči rat? Prema tome, pokušajmo; iako je taj pokušaj osuđen da propadne.

Pre svega skicirajmo osobu, kako to svi pisci pisama instinktivno čine, kojoj je pismo upućeno. Pisma su bezvredna ako na drugom kraju ne diše neko toplo ljudsko biće. Vi, koji postavljate ovo pitanje, imate prosede vlasi na slepočnicama; kosa vam se razredila na temenu. Stigli ste, ne bez napora, do polovine života, do advokatske komore; no vaš put je u celini bio uspešan. U vašem izrazu lica nema nikakvih tragova sparušenosti, zla ili nezadovoljstva. I bez želje da vam laskam, vaš je uspeh – supruga, deca, kuća – zaslužen. Nikad niste zapali u apatiju sredovečnosti koja odiše zadovoljstvom, jer, kako vaše pismo iz kancelarije u srcu Londona pokazuje, umesto da obrćete jastuk, terate svinje ili potkresujete kruške- imate nekoliko jutara zemlje u Norfoku – vi pišete pisma, idete na sastanke, predsedavate ovom i onom i postavljate pitanja dok vam u ušima odzvanja grmljavina topova. Uostalom, započeli ste školovanje u jednoj od sjajnih privatnih škola i završili ga na univerzitetu.

Upravo sada iskrsava prva teškoća u našoj komunikaciji. Hajde da brzo ukažemo na njen uzrok. U ovom hibridnom dobu u kom se loze mešaju, klase i dalje ostaju utvrđene, a vi i ja potičemo iz klase koju je zgodno nazvati klasa obrazovanih ljudi. Kad se sretnemo mi govorimo istim akcentom; služimo se viljuškom i nožem na isti način; očekujemo da nam posluga spremi večeru i potom opere sudove; za večerom razgovaramo bez mnogo poteškoća o politici i ljudima; o ratu i miru; o varvarstvu i civilizaciji – o svim pitanjima nagoveštenim u vašem pismu štaviše, i vi i ja zarađujemo za život. Ali ... ove tri tačke označavaju ponor, ogroman ambis koji nas deli tako da sam ja tri godine i više sedela na svojoj strani tog ponora i pitala se ima li ikavog smisla da počnem da govorim preko njega. Zamolimo onda nekog drugog – Meri Kingzli – da govori u naše ime. ’’Ne znam da li sam vam ikad otkrila činjenicu da mi je učenje nemačkog bilo celokupno plaćeno obrazovanje koje sam ikad dobila. Na obrazovanje mog brata potrošeno je dve hiljade funti i ja se još uvek nadam da to nije bio uzaludan trošak.’’ Meri Kingzli ne govori samo u svoje ime; ona i dalje govori u ime mnogih kćeri obrazovanih muškaraca. I to ne samo da govori u njihovo ime, već ukazuje na veoma značajnu činjenicu o njima koja mora da izvrši ogroman uticaj na sve što sledi: na činjenicu da postoji Fond za Arturovo obrazovanje. Vi, koji ste čitali Pendenisa, setićete se misterioznih slova F.A.O. zapisanih u glavnoj knjizi troškova te porodice. Još od trinaestog veka engleske porodice su uplaćivale novac na taj račun. To je bila rupa bez dna. Kad je bilo mnogo sinova koje je trebalo školovati, porodica je morala da uloži ogroman napor da bi se ta rupa napunila. Jer obrazovanje se nije sastojalo samo od učenja iz knjiga; sport je obrazovao telo; prijatelji su vas učili više nego knjige ili sport. Razgovor s njima vam je proširivao vidike i obogaćivao dušu. Tokom raspusta ste putovali; razvijali ukus za umetnost; sticali znanje o spoljnoj politici; i onda, pre nego što ste sami mogli da zarađujete za život, vaš otac vam je obezbedio sumu novca od koje vam je bilo moguće da se izdržavate dok studirate i ne steknete titulu kraljevog savetnika. Sve ovo je rezultat stvaranja Fonda za Arturovo obrazovanje. A njemu su, po rečima Meri Kingzli, vaše sestre dale svoj doprinos. Ne samo što su u njega uložile novac za sopstveno obrazovanje, izuzev malih suma za plaćanje profesora nemačkog, već i mnogo drugih luksuznih stvari i dodataka koji su, ipak, suštinski deo obrazovanja – putovanja, društvo, samoća, smeštaj izvan porodične kuće – sve je to uplaćeno u njega. Pouzdana je činjenica da je Fond za Arturovo obrazovanje bila rupa bez dna, zaista tako pouzdana činjenica da je bacila senku na čitav krajolik. Samim tim, iako svi mi gledamo iste stvari, vidimo ih različito. Šta predstavlja onaj skup zgrada, polumonaškog izgleda, s kapelama i učionicama i zelenim travnjacima za igru? Vama je to vaša stara škola; Iton ili Harou; vaš stari univerzitet, Oksford ili Kembridž; izvor uspomena i bezbrojnih tradicija. Ali nama, koje ga vidimo kroz senku Fonda za Arturovo obrazovanje, to je školska klupa; autobus koji vozi u školu; nedovoljno obrazovana učenica crvenog nosa koja izdržava bolesnu majku; suma od 50 funti godišnje od koje treba kupiti odeću, poklone i putovati dok se primičete zrelom dobu. Takav je bio efekat Fonda za Arturovo obrazovanje na nas. On tako čarobno menja pejzaž da plemenite dvorane i zgrade Oksforda i Kembridža kćerima obrazovanih muškaraca često liče na podsuknju s rupama, na hladan ovčiji but, na voz koji kreće u inostranstvo dok vi ostajete na peronu jer vam je kondukter zalupio vrata ispred nosa.

Važna je činjenica da Fond za Arturovo obrazovanje menja predeo koji nas okružuje – te učionice, ta igrališta, te svete zgrade; ali taj aspekt moramo ostaviti za buduće diskusije. U času kad razmatramo ovo značajno pitanje – kako da vam pomognemo da sprečite rat – interesuje nas samo očigledna činjenica da je obrazovanje izuzetno značajno. Izvesno poznavanje politike, međunarodnih odnosa i ekonomije očito je neophodno da bi se razumeli uzroci koji dovode do rata. Dobro bi nam došlo znanje iz filozofije, pa čak i iz teologije. Ali vi koje ste neobrazovane, vi čiji um nije izvežban, ne biste nikako mogle da se uspešno nosite s takvim pitanjima. Rat, složićete se, kao rezultat impersonalnih sila prevazilazi moć poimanja neizvežbanog uma. Ali rat kao rezultat ljudske prirode je nešto drugo. Da vi, Gospodine, niste bili uvereni da ljudska priroda, razlozi i emocije običnog muškarca i žene vode ka ratu, nikada mi ne biste pisali i zatražili našu pomoć. Verovatno ste smatrali da su muškarci i žene, ovde i sada, u stanju da sprovode svoju volju; da oni nisu pioni i marionete kojima upravljaju nevidljive ruke, da mogu samostalno da razmišljaju i delaju. Možda čak mogu da utiču na misli i dela drugih ljudi. Verovatno vas je neko slično rezonovanje navelo da nam se obratite, i to sasvim opravdano. Jer, na sreću, postoji jedan ogranak obrazovanja iz kategorije ’’besplatnog obrazovanja’’ koji obuhvata razumevanje ljudskih bića i njihovih motiva i koji bi se, ako se ta reč očisti od naučnih asocijacija, mogao nazvati psihologijom. Brak je bio jedina velika profesija koja je za našu klasu bila otvorena od pamtiveka sve do 1919. godine; brak, ta umetnost biranja ljudskog bića s kojim će se uspešno proživeti život, trebalo je da nas nauči nekim veštinama u tom pogledu. No, tu se opet suočavamo s jednom teškoćom. Iako su instinkti u manjoj ili većoj meri zajednička odlika oba pola, ratovanje je oduvek bilo muška, a ne ženska navika. Zakon i praksa razvili su tu razliku, bilo da je ona urođena ili slučajna. Retko se tokom istorije događalo da ljudsko biće pogine od puške koju drži žena; ogromnu većinu ptica ubili ste vi, a ne mi; a teško je suditi o onom što nam nije zajedničko.

Kako mi onda treba da razumemo vaš problem, a ako to ne možemo, kako da odgovorimo na vaše pitanje kako da sprečimo rat? Taj odgovor zasnovan na našem iskustvu i našoj psihologiji – zašto ratovati? nije odgovor koji nešto znači. Očigledno je da vi u ratu vidite slavu, neku neophodnost i zadovoljstvo koje mi nikad nismo osetile niti u njemu uživale. Potpuno razumevanje moglo bi se ostvariti samo transfuzijom krvi i transfuzijom memorije, što je čudo koje još uvek prevazilazi moć nauke. Mi koje živimo u današnje vreme imamo zamenu za transfuziju krvi i transfuziju memorije kojom se moramo poslužiti u nuždi. Postoji ta divna večno obnovljiva, a ipak u velikoj meri neiskorišćena pomoć u razumevanju ljudskih motiva koju nam u našem dobu pružaju biografije i autobiografije. Postoje takođe i dnevni listovi, sirova građa za istoriju. Nema, prema tome, više nikakvog razloga da budemo sputane sićušnim rasponom aktuelnog iskustva koje je za nas, još uvek, tako usko i tako ograničeno. Možemo ga dopuniti gledajući životnu sliku drugih ljudi. To je u ovom času, naravno, samo slika ali ona mora da nam posluži kao takva. Prvo ćemo se, brzo i nakratko, okrenuti biografiji da bismo pokušale da shvatimo šta za vas znači rat. Izvucimo nekoliko rečenica iz jedne biografije.

Prvo, iz biografije jednog vojnika:

’’Proživeo sam izuzetno srećan život, uvek sam se pripremao za rat i sad, u najboljim godinama za vojnika, ulazim u najveći ... Hvala Bogu, krećemo za jedan sat. Kakav je ovo veličanstven puk! Kakvi vojnici, kakvi konji! Nadam se da ćemo kroz deset dana Fransis i ja jahati rame uz rame na Nemce.’’

Na to biograf dodaje:

Od samog početka bio je savršeno srećan jer je pronašao svoj pravi poziv.

Dodajmo tome crticu iz života jednog pilota:

Razgovarali smo o Društvu naroda i o pespektivi mira i razoružanja. U tom pogledu on nije toliko bio militarista koliko vojnik. Problem na koji on nije mogao da nađe odgovor bio je u tome što ako bi se ostvario trajan mir, a vojska i mornarica prestale da postoje, ne bi više bilo oduška za muške osobine koje se razvijaju u borbi pa bi ljudska psiha i ljudski karakter oslabili.

Na ovom mestu, odmah, vidimo tri razloga iz kojih vaš pol ratuje; rat je profesija; rat je izvor sreće i uzbuđenja; u ratu se takođe ispoljavaju mnoge muške osobine bez kojih bi muškarci bili degradirani. Ali činjenicu da ova osećanja i mišljenja nisu opšte prihvaćena kod svih pripadnika vašeg pola dokazuje sledeći izvod iz druge biografije, iz života Vilfreda Ovena, pesnika koji je poginuo u Evropskom ratu:

’’Već tada sam shvatio da nijedan zrak svetlosti nikad neće prodreti u dogmu nijedne nacionalne crkve: naime, da jedna od suštinskih Hristovih zapovesti glasi – budi pasivan po svaku cenu! Trpi beščašće i sramotu ali nikad ne pribegavaj oružju. Nek te zlostavljaju, nek te vređaju, nek te ubiju; ali ti ne ubij ...’’ Iz toga vidite kako se čisto hrišćanstvo ne uklapa u čist patriotizam.

Među beleškama za pesme koje nije poživeo da napiše bile su sledeće:

’’Neprirodnost oružja... nehumanost rata... nepodnošljivost rata... užasna bestijalnost rata... glupost rata.’’

Iz ovih citata očigledno je da unutar istog pola postoje veoma različita mišljenja o tom istom ratu. Ali, iz današnjih novina, takođe je očigledno da je, koliko god disidenata ima, velika većina pripadnika vašeg pola u današnje vreme naklonjena ratu. Na konferenciji obrazovanih muškaraca u Skarborou kao i na Konferenciji radnika u Bornmutu data je saglasnost da je godišnje neophodno potrošiti 300 miliona funti na kupovinu oružja. Oni smatraju da Vilfred Oven greši; da je bolje ubiti nego biti ubijen. Međutim, kako biografije svedoče da ima mnogobrojnih razlika u mišljenju, očito je da mora postojati neki dominantan razlog koji dovodi do ove porazne saglasnosti. Da li da taj razlog, ukratko rečeno, nazovemo ’’patriotizam’’? Šta je onda, moramo se zatim zapitati, taj ’’patriotizam’’koji vas tera da idete u rat? Neka nam to objasni vrhovni sudija Engleske:

’’Englezi su ponosni na Englesku. Za one koji su se školovali u engleskim školama i na univerzitetima i koji su ostvarili životno delo u Engleskoj, malo je ljubavi koje su jače od one koju gajimo prema svojoj zemlji. Kad razmišljamo o drugim nacijama, kad prosuđujemo o politici ove ili one zemlje, mi primenjujemo merila svoje sopstvene zemlje... Sloboda je našla svoj dom u Engleskoj. Engleska je dom demokratskih institucija... Tačno je da među nama ima mnogo neprijatelja slobode od kojih su neki, možda, u krugovima gde ih ne očekujemo. Ali mi smo čvrsti u svojim stavovima. Kaže se da je dom Engleza njegova tvrđava, tvrđava koju ćemo braniti do poslednjeg čoveka... Da, mi smo izuzetno srećni, mi Englezi.’’

To je pravična principijelna izjava o tome šta patriotizam znači obrazovanom muškarcu i kakve mu dužnosti nameće. Ali šta ’’patriotizam’’ znači sestri obrazovanog muškarca? Da li ona iz istih razloga može da se ponosi Engleskom, da voli Englesku, da brani Englesku? Da li je ona ’’izuzetno srećna’’ u Engleskoj? Kad bismo se pozvali na istoriju i biografiju videli bismo da je njen položaj bio drugačiji od položaja njenog brata; a psihologija bi nam nagovestila da istorija utiče na dušu i telo. Tako bi se sestrino tumačenje reči ’’patriotizam’’ razlikovalo od bratovljevog. Ta razlika mogla bi joj izuzetno otežati razumevanje njegove definicije patriotizma i dužnosti koje patriotizam nameće. Ako, dakle, naš odgovor na vaše pitanje ’’Kako po vašem mišljenju možemo izbeći rat?’’ zavisi od razumevanja razloga, emocija i lojalnosti koje su muškarce navele da pođu u rat, bolje bi bilo da ovo pismo iscepamo i bacimo u korpu za otpatke. Jer, očito je da mi jedni druge ne možemo razumeti zbog tih razlika. Čini nam se da je jasno zašto drugačije razmišljamo s obzirom na to da smo rođeni drugačiji; postoji Grenfelovo gledište; Nebvortovo gledište; gledište Vilfreda Ovena; gledište vrhovnog sudije i gledište ćerke obrazovanog muškarca. Sva se ona razlikuju. Ali, zar ne postoji nikakvo apsolutno gledište? Zar ne možemo negde da pronađemo neki moralni sud, napisan zlatnim ili ognjenim slovima – ’’Ovo je dobro. Ovo je loše’’ – koji svi moramo da prihvatimo koliko god da smo različiti? Obratimo onda pažnju na pitanje pravednosti i nepravednosti rata kod sveštenstva koje je od morala napravilo profesiju. Ako bismo sveštenstvu postavili ovo jednostavno pitanje: ’’Da li je rat dobar ili loš?’’ oni bi nam sigurno dali jasan odgovor koji ne bismo mogli da osporimo. Ali ne – i Engleska crkva, koja bi možda trebalo da bude sposobna da apstrahuje ovo pitanje od svetovne konfuzije koja ga okružuje, nije utvrdila stav. Biskupi su oko tog pitanja u zavadi. Londonski biskup smatra da su ’’najveća opasnost za današnji mir u svetu pacifisti. Koliko god da je rat loš, gubitak časti mnogo je gori od njega.’’ S druge strane, Birmingemski biskup sebe opisuje kao ’’ekstremnog pacifistu... Lično ne mogu da shvatim da se rat može smatrati saglasnim sa duhom Hrista.’’ Tako nam i sama Crkva daje podeljeno mišljenje – u nekim okolnostima dobro je ratovati; ni u kakvim okolnostima nije dobro ratovati. To nas žalosti i zbunjuje ali to je činjenica kojoj moramo pogledati u oči; nema izvesnosti ni gore na nebu ni dole na zemlji. I zaista, što više biografija pročitamo, što više govora čujemo, što više mišljenja čujemo to je veća zbrka i to nam je manje moguće, pošto ne razumemo nagone, motive, ili moral koji vas navodi da idete u rat, da vam damo bilo kakvu sugestiju koja će vam pomoći da sprečite rat.

No pored ovih slika života i svesti drugih ljudi – ovih biografija i istorija – postoje i druge slike – slike činjenica, to jest, fotografije. Fotografije, naravno, nisu argumenti koji se obraćaju razumu; one su samo činjenice koje se obraćaju oku. Ali i sama ta jednostavnost možda može da nam bude od pomoći. Zapitajmo se onda da li kad gledamo iste fotografije osećamo iste stvari. Ovde, na stolu, pred nama leže fotografije. Šalje ih sa strpljivom istrajnošću španska vlada otprilike dvaput nedeljno. Te slike nije prijatno gledati. To su uglavnom slike mrtvih tela. U jutrošnjoj pošiljci ima jedna slika na kojoj se vidi nešto nalik telu muškarca ili žene; toliko je osakaćeno da bi moglo biti i svinjsko truplo. No to su svakako mrtva deca, a ono je bez sumnje deo kuće. Bomba ju je rasporila postrance; još uvek se vidi ptičiji kavez u nekadašnjoj dnevnoj sobi dok ostatak kuće neverovatno podseća na gomilu štapića koji vise u vazduhu.

Te fotografije nisu argument; one su jednostavno sirova poruka upućena oku. Oko je povezano s mozgom, a mozak s nervnim sistemom. Taj sistem u tren oka šalje svoje poruke kroz svako sećanje iz prošlosti i svako sećanje u sadašnjosti. Kad pogledamo te fotografije u nama se odigra neko stapanje; koliko god da su nam različiti obrazovanje i tradicija osećanja su nam ista i podjednako silovita. Vi ih, Gospodine, nazivate ’’užas i gađenje’’. Mi ih takođe zovemo užasom i gađenjem. Iste reči nam naviru na usne. Rat je, kažete, grozota; varvarstvo; rat se mora zaustaviti po svaku cenu. Mi ponavljamo vaše reči. Rat je grozota; varvarstvo; rat mora biti zaustavljen. Jer sad konačno gledamo istu sliku; vidimo kao i vi ista mrtva tela, iste porušene kuće.

Odustanimo, za trenutak, od pokušaja da odgovorimo na vaše pitanje, kako vam možemo pomoći da sprečite rat, i prodiskutujmo o političkim, patriotskim ili psihološkim razlozima koji vas navode da ratujete. Emocija koja počiva u njihovom korenu isuviše je pozitivna da bi izdržala strpljivu analizu. Koncentrišimo se zato na praktične sugestije koje nam predlažete da razmotrimo. Ima ih tri. Prva je da napišemo pismo novinama; druga je da uđemo u izvesno društvo; treća je da uplatimo novac u njegov fond. Naizgled, sve zvuči jednostavno. Lako je napisati ime na parčetu papira; lako je prisustvovati sastanku na kom se manje ili više retorički ponavljaju pacifistička mišljenja onim ljudima koji u njih već veruju; napisati ček u znak podrške tim nejasno prihvatljivim mišljenjima, iako nije tako lako, predstavlja jeftin način da se umiri osećanje koje se zgodno može nazvati sopstvenom savešću. Međutim, postoje razlozi zbog kojih se kolebamo; razlozi koje kasnije moramo objasniti, manje površno. Na ovom mestu, dovoljno je reći da iako ove tri mere koje predlažete izgledaju verodostojne, ipak nam se čini da, kad bismo uradile to što vi tražite, emocije koje su u nama izazvale te fotografije i dalje neće moći da se umire. Te emocije, te veoma pozitivne emocije, zahtevaju neki konkretniji korak od imena napisanog na parčetu papira; od sata provedenog u slušanju govora; od čeka napisanog na bilo koju sumu koju sebi možemo da priuštimo – recimo na jednu gvineju. Izgleda da je neophodan neki energičniji, aktivniji metod izražavanja našeg uverenja da je rat varvarstvo, da je nehuman, da je, kako reče Vilfred Oven, nepodnošljiv, grozan i bestijalan. Ali, ako zanemarimo retoriku, koji nam je aktivan metod dostupan? Razmislimo i uporedimo činjenice. Vi biste, naravno, mogli ponovo da pribegnete oružju – u Španiji, kao pre toga u Francuskoj – da odbranite mir. No to je, pretpostavljam, metod koji ste odbacili pošto ste ga isprobali. U svakom slučaju, taj metod nama nije dostupan; i vojska i mornarica zatvorene su za pripadnice našeg pola. Nama nije dozvoljeno da ratujemo. Nije nam dozvoljeno ni da poslujemo na Berzi. Na taj način ne možemo da izvršimo pritisak ni silom ni novcem. Manje direktno ali još uvek efikasno oružje koje naša braća, kao obrazovani muškarci, poseduju u diplomatskoj službi i u Crkvi nama je takođe uskraćeno. Mi ne možemo da držimo propovedi niti da pregovaramo o ugovorima. Tačno je i to da mi možemo da pišemo članke ili da šaljemo pisma novinama, ali je kontrola nad štampom – odluka šta da se štampa, a šta ne - potpuno u rukama vašeg pola. Tačno je da smo u proteklih dvadeset godina primane u državnu službu i u advokatsku komoru; ali je naš položaj u tim institucijama još uvek veoma nesiguran, a autoritet minimalan. Tako su sve vrste oružja s kojim obrazovan muškarac može da sprovede u delo svoje mišljenje praktično izvan našeg domašaja; čak kad bismo i mogle da ih upotrebimo, teško da bismo nekom mogle da nanesemo ijednu ogrebotinu. Kad bi se muškarci iz vaše profesije ujedinili u nekom zahtevu i rekli: ’’Ako nam ne izađete u susret, mi ćemo prestati da radimo’’, zakoni Engleske prestali bi da se primenjuju. Kad bi to isto rekle žene iz vaše profesije, to uopšte ne bi imalo nikakvog uticaja na zakone u Engleskoj. Ne samo da smo mi, žene, neuporedivo slabije od muškaraca iz sopstvene klase već smo slabije i od žena iz radničke klase. Kad bi radne žene sa sela rekle: ’’Ako vi odete u rat, mi ćemo odbiti da proizvodimo municiju ili da pomažemo u proizvodnji’’, vođenje rata bilo bi ozbiljno ugroženo. Ali ako bi ćerke obrazovanih muškaraca sutra poželele da štrajkuju, ništa se suštinski ne bi promenilo u životu zajednice niti u njenom načinu ratovanja. Naša klasa je najslabija od svih klasa u državi. Mi nemamo nikakvo oružje s kojim bismo svoju volju mogle da sprovedemo u delo. Odgovor koji bismo dobile tako je poznat da ga lako možemo predvideti. Istina je da ćerke obrazovanih muškaraca nemaju nikakvog direktnog uticaja ali imaju najveću moć od svih; to jest, uticaj koji one mogu da izvrše na obrazovane muškarce. Ako je to tačno, ako je uticaj još uvek naše najjače oružje i ako samo taj uticaj može biti dovoljan da vam pomognemo da sprečite rat, razmislimo, pre no što potpišemo vaš manifest ili uđemo u vaše društvo, na šta se taj uticaj svodi. On je, naravno, od tako ogromnog značaja da zaslužuje detaljno i podrobno ispitivanje. Naše ispitivanje ne može biti ni detaljno ni podrobno; ono mora biti brzo i nesavršeno – pa, ipak, pokušajmo.

Kakav smo, dakle, uticaj imale u prošlosti na profesiju koja je najintimnije povezana s ratom – na politiku? Ima bezbroj biografija od neprocenjivog značaja, ali bi se i alhemičar zbunio kad bi iz velikog broja biografija političara trebalo da izdvoji tu posebnu osobinu, uticaj žena na muškarce. Naša analiza može biti samo površna; ali ako suzimo ispitivanje u podesne okvire i preletimo memoare od pre jednog i po veka, ne možemo poreći da je bilo žena koje su uticale na politiku. Poznate žene kao što su vojvotkinja od Devonžira, ledi Palmerston, ledi Melborn, madam de Leven, ledi Holand, ledi Ežberton – da pomenemo samo neka od poznatih imena – imale su bez sumnje veliki politički uticaj. Njihove poznate kuće i ljudi koji su se sretali u njima odigrali su tako veliku ulogu u političkim memoarima tog vremena da ne možemo poreći da bi engleska politika, a možda i engleski ratovi, bili drugačiji da te kuće i ti ljudi nisu postojali. Svi ti memoari imaju jednu zajedničku osobinu; njihove stranice odišu imenima velikih političkih vođa – Pita, Foksa, Berka, Šeridana, Pila, Keninga, Palmerstona, Dizraelija i Gledstona; ali nijednu kćer obrazovanog muškarca nećete videti kako na vrhu stepenica dočekuje goste niti ćete je naći u privatnim odajama te kuće. Možda su oskudevale u šarmu, pameti, rangu ili u odeći. Kakav god da je razlog u pitanju, možete da listate stranicu po stranicu, knjigu po knjigu, i mada ćete tamo naći njihovu braću i muževe – Šeridana u kući Devonžir, Makolija u kući Holand, Metju Arnolda u kući Lenzdaun, Karlajla čak u kući Bat, imena Džejn Ostin, Šarlote Bronte i Džordž Eliot nećete naći nigde; iako je gospođa Karlajl tamo išla, izgleda da je gospođa Karlajl bila sama i pokazivala da se neprijatno oseća.

Ali možda su, kao što ćete vi istaći, ćerke obrazovanih muškaraca imale neki drugačiji uticaj – uticaj koji nema veze sa bogatstvom i rangom, vinom, hranom, odećom i svim drugim pogodnostima koje velike kuće velikih dama čine tako zavodljivim. Ovde smo, zaista, na čvršćem tlu, jer postojao je, naravno, jedan politički cilj koji je kćerima obrazovanih muškaraca prirastao za srce tokom proteklih sto pedeset godina: pravo glasa. No kad uzmemo u obzir koliko nam je dugo trebalo da se izborimo za to pravo i koliko je napora trebalo da uložimo, možemo samo da zaključimo da uticaj mora da bude kombinovan s bogatstvom da bi bio efikasan kao političko oružje, a da je uticaj koji mogu da vrše kćeri obrazovanih muškaraca mali, veoma spor u akciji i veoma bolan u praksi. Ostvarenje jednog velikog političkog cilja koštalo je ćerke obrazovanih muškaraca više od stoleća veoma iscrpljujućeg i ropskog rada; naporno su pešačile u povorkama, radile su u kancelarijama, držale govore na ulicama; najzad, zato što su se služile silom, slali su ih u zatvor i verovatno bi ih i dalje tamo držali da one, paradoksalno, nisu dale podršku svojoj braći kad su ovi pribegli sili što je kćerima obrazovanih muškaraca napokon dalo pravo da sebe nazovu, ako ne punopravnim kćerima Engleske, a ono bar njenim pastorkama.

Izgleda da je uticaj, kad se stavi na probu, u potpunosti efikasan samo u kombinaciji sa rangom, bogatstvom i značajnim porodičnim lozama. Uticajne su kćeri aristokrata, a ne kćeri obrazovanih muškaraca. Taj uticaj je opisao uvaženi član važe profesije, pokojni ser Ernest Vajld.

On je tvrdio da je veliki uticaj koji su žene vršile na muškarce uvek bio, i uvek treba da bude, indirektan uticaj. Muškarac voli da misli da obavlja svoj posao po svome dok, u stvari, radi upravo ono što žena želi; ali mudra žena uvek mu dozvoljava da veruje kako on o svemu odlučuje iako to nije tako. Svaka žena koja odluči da se bavi politikom ima mnogo veću moć bez prava glasa nego s njim, jer može da utiče na mnoge birače. On je smatrao da nije dobro spuštati žene na nivo muškaraca. On se divio ženama i želeo je da to i dalje čini. On nije želeo da se završi epoha viteštva jer svaki muškarac voli da briljira u očima žene koja se brine o njemu.

I tako dalje.

Ako je to prava priroda našeg uticaja, a svaka od nas prepoznaje ovaj opis i zapazila je njegove posledice, onda je taj uticaj ili izvan našeg domašaja, jer mnoge od nas su obične, siromašne i stare žene; ili je ispod našeg dostojanstva, s obzirom na to da bi mnoge od nas više volele da sebe jednostavno nazovu prostitutkama i da otvoreno stanu pod svetiljke na Trgu Pikadili nego da se služe takvim uticajem. Ako je to prava priroda, indirektna priroda, ovog proslavljenog oružja onda ga se mi moramo odreći; moramo dati naš pigmejski podstrek vašim daleko zamašnijim snagama i moramo pribeći, kao što vi predlažete, pisanju pisama, učlanjivanju u društva i povremenom izdavanju čekova na sićušne sume. To bi verovatno bio neizbežan, mada obeshrabrujući, zaključak našeg istraživanja prirode uticaja, da iz nekog razloga, koji nikad nije bio objašnjen na zadovoljavajući način, pitanje prava glasa, koje samo po sebi uopšte nije zanemarljivo, nije povezano sa još jednim pravom od tako ogromne vrednosti za kćeri obrazovanih muškaraca koje je promenilo skoro svaku reč u rečniku, uključujući i reč ’’uticaj’’. Ove reči vam neće izgledati preterane kad vam objasnimo da se odnose na pravo žena da zarađuju za život.

To nam je pravo, Gospodine, dato 1919. godine, pre manje od dvadeset godina, jednim zakonom koji nam je otvorio pristup raznim profesijama. Vrata doma širom su se otvorila. U svakom novčaniku bio je, ili je mogao biti, jedan sjajan novčić od šest penija u čijem su svetlu svaka misao, svaki prizor i svaka akcija izgledali drugačije. Dvadeset godina, što se protoka vremena tiče, nije dug period niti je novčić od šest penija iole značajan; ne možemo računati ni na to da ćemo u biografiji pronaći sliku života i svesti novih vlasnica tog novčića. Ali u mašti možda možemo videti kćer obrazovanog muškarca, pošto je izašla iz senke svog doma, kako stoji na mostu između starog i novog sveta i pita se, dok okreće taj sveti novčić u ruci, ’’Šta da uradim s njim? Šta da vidim s njim?’’ Možemo pretpostaviti da je u tom svetlu sve što je videla izgledalo drugačije – muškarci i žene, automobili i crkve. Čak joj je i mesec, izbrazdan zaboravljenim kraterima, ličio na beli novčić od šest penija, na čedan novčić od šest penija, na oltar na kom se zaklela da više nikad neće pristati uz ropski pokorne i uz potpisnike pisama jer je taj sveti novčić od šest penija koji je zaradila sama, svojim rukama, njeno vlasništvo s kojim može da čini što joj je volja. A ako nam, proveravajući maštu prozaičnim zdravim razumom, ukažete na to da je zavisnost od profesije samo drugi oblik ropstva, priznaćete da je, imajući u vidu vaše lično iskustvo, zavisnost od profesije, za razliku od zavisnosti od nekog oca, mnogo manje omražen oblik ropstva. Prizovite u sećanje radost koju ste osetile kad ste zaradile svoju prvu gvineju, kad ste prvi put kratko i duboko udahnule dah slobode i kad ste shvatile da je vaša zavisnost od Fonda za Arturovo obrazovanje završena. Od te gvineje, kao od čarobne grudvice koju deca pale i iz koje poraste drvo, poteklo je sve što najviše vrednujete – žena, deca, dom – i iznad svega taj uticaj koji vam sada omogućava da utičete na druge muškarce. Kakav bi taj uticaj bio da još uvek dobijate 40 funti godišnje iz porodičnog budžeta i da za svaki dodatak tom prihodu zavisite od najblagonaklonijeg oca? No o tome nije potrebno da raspredamo priču. Kakav god razlog bio u pitanju – ponos, ljubav prema slobodi ili mržnja prema licemerju – vi ćete razumeti uzbuđenje s kojim su vaše sestre 1919. godine počele da zarađuju, ali ne gvineje već novčiće od šest penija, i nećete prezreti taj ponos niti poreći da je on opravdan jer je to značilo da im više nije potrebno da koriste uticaj koji je opisao ser Ernest Vajld.

Reč ’’uticaj’’ se zatim promenila. Kćer obrazovanog muškarca sada ima na raspolaganju uticaj koji je drugačiji od bilo kog uticaja koji je ranije imala. To nije uticaj koji poseduje sirena, ona velika dama; nije ni uticaj koji je kćer obrazovanog muškarca posedovala kad nije imala pravo glasa; nije to ni onaj uticaj koji je posedovala kad je imala pravo glasa ali kad je bila lišena prava da zarađuje za život. Ta reč je drugačija jer predstavlja uticaj iz kog je uklonjen element šarma; to je uticaj iz kog je uklonjen element novca. Ona više ne mora da se služi šarmom da bi dobila novac od svog oca ili brata. Pošto je njena porodica ne može finansijski kazniti, ona može da izražava sopstvena mišljenja. Umesto da iskazuje divljenje i antipatiju koje je često nesvesno diktirala potreba za novcem, ona može da pokaže svoja prava osećanja. Ukratko, ona ne mora da pristaje; ona može da kritikuje. Ona napokon poseduje uticaj koji nije pristrasan.

Takva je u grubim i kratkim crtama priroda našeg novog oružja, uticaja koji kćer obrazovanog muškarca može da vrši sada kad je u stanju da zarađuje za sopstveni život. Prema tome, sledeće pitanje o kome treba da porazgovaramo je kako ona može da upotrebi ovo novo oružje i pomogne vam da sprečite rat? I odmah nam postaje jasno da ako nema razlike između muškaraca koji zarađuju za život baveći se svojim profesijama i žena koje zarađuju za život, onda se ovo pismo ovde završava; jer ako je naše gledište isto kao vaše onda mi moramo naš novčić od šest penija pridodati vašoj gvineji; moramo da sledimo vaše metode i ponavljamo vaše reči. Ali, da li na sreću ili na nesreću, to nije tako. Između naše dve klase još uvek postoji ogromna razlika. Da bismo to dokazale, nije nam potrebno da se pozivamo na opasne i nepouzdane teorije psihologa i biologa; možemo se pozvati na činjenice. Uzmite, kao činjenicu, obrazovanje. Vaša klasa se obrazuje u privatnim školama i na univerzitetima već pet ili šest stotina godina; naša samo šezdeset godina. Uzmite, kao činjenicu, svojinu. Vaša klasa poseduje na osnovu svog prava, a ne putem braka, praktično celokupan kapital, svu zemlju, sve dragocenosti i u potpunosti kontroliše sva zbivanja u Engleskoj. Naša klasa na osnovu svog prava, osim putem braka, ne poseduje nikakav kapital, nikakvu zemlju, nikakve dragocenosti i nema nikakvu kontrolu nad zbivanjima u Engleskoj. Nijedan psiholog ni biolog ne bi porekao činjenicu da takve razlike značajno utiču na drugačije mentalno i fizičko ustrojstvo. Iz toga bi kao neosporna činjenica sledilo da ’’mi’’ – a to znači celina načinjena od tela, mozga i duha na koju utiču sećanje i tradicija – moramo i dalje u nekim suštinskim stvarima da se razlikujemo od ’’vas’’ čiji su telo, mozak i duh toliko različito obučavani i na koje toliko različito utiču sećanje i tradicija. Iako gledamo isti svet, vidimo ga različitim očima. Svaka pomoć koju vam mi možemo pružiti mora biti drugačija od one koju vi možete pružiti sebi samima i možda vrednost te naše pomoći počiva u samoj činjenici da je različita. Prema tome, pre nego što pristanemo da potpišemo vaš manifest ili da se učlanimo u vaše društvo možda bi bilo dobro da otkrijemo gde leži ta razlika, jer bismo onda možda otkrili gde leži i pomoć. Počećemo zato od samog početka i pokazati vam jednu fotografiju – sirovo obojenu fotografiju vašeg sveta onakvog kakvog ga vidimo mi s praga svog doma; kroz senku vela kojim nam sveti Pavle još uvek prekriva oči; s mosta koji povezuje naš dom sa svetom javnog života.

Vaš svet, dakle, svet stručnjaka i javnog života viđen iz ovog ugla svakako izgleda čudan. Na prvi pogled on na nas ostavlja ogroman utisak. Na sasvim malom prostoru sabijene su Katedrala svetog Pavla, Engleska banka, Menšn Haus, brojni tučni grudobrani na zgradi Suda; na drugoj strani su Vestminsterska opatija i Parlament. Tamo su, kažemo sebi, zastajući na tren, dok prelazimo most, naši očevi i braća proveli svoj život. Svih ovih stotina godina oni se penju tim stepenicama, otvaraju i zatvaraju ta vrata, penju se na te predikaonice, propovedaju, zarađuju novac, dele pravdu. Upravo je iz ovog sveta naš dom (negde, grubo rečeno, u Vest Endu) crpao svoja uverenja, svoje zakone, svoju odeću i tepihe, svoju govedinu i ovčetinu. A onda, jer sad imamo dozvolu, mi, gurnuvši vrata jednog od tih hramova, na prstima ulazimo unutra i veoma pažljivo gledamo oko sebe. Prvi utisak o kolosalnoj veličini i veličanstvenoj građevini razbija se u bezbroj pojedinačnih utisaka koji izazivaju naše zaprepašćenje prožeto zapitanošću. Pre svega, zapanjene smo vašom odećom. Kako je raznovrsna i divna, kako je neverovatno kitnjasta ta odeća koju nosi obrazovani muškarac dok vrši svoju javnu funkciju! Sad ste obučeni u ljubičasto; krst optočen dragim kamenjem njiše vam se na grudima; sad su vam ramena pokrivena čipkom; sad krznom od hermelina; sad mnogim lančićima sa umetnutim dragim kamenjem. Sad nosite periku na glavi; nizovi stepenastih lokni spuštaju vam se do vrata. Sad vam je šešir nalik na čamac, ili je sa podignutim obodom; sad se diže u vazduh kao fišek od crnog krzna; sad je načinjen od mesinga i liči na kofu za ugalj; sad ga krase pera od crvenih ili plavih vlasi. Ponekad vam odore pokrivaju noge; ponekad gamašne. Kratki kaputi na kojima su izvezeni lavovi i jednorozi njišu vam se na leđima; metalni predmeti u obliku zvezda ili krugova sijaju i svetlucaju na vašim prsima. Lente svih boja – plave, purpurne i tamnocrvene – ukrštaju vam se preko ramena. U poređenju sa jednostavnom odećom koju nosite kod kuće, sjaj vaše javne odore je zaslepljujući.

Ali mnogo su čudnije druge dve činjenice koje se postepeno otkrivaju pred našim očima pošto se one povrate od prvobitnog zaprepašćenja. Ne samo da su čitave grupe muškaraca istovetno obučene i leti i zimi – što je čudno obeležje za pol koji menja odeću u skladu sa godišnjim dobima kao i u skladu s ličnim ukusom i udobnošću – ali izgleda da svako dugme, rozeta i gajtan imaju neko simboličko značenje. Neki muškarci imaju pravo da nose samo obična dugmeta; drugi rozete; neki mogu da nose samo jedan širit; drugi mogu tri, četiri, pet ili šest. Svaka lokna i svaki širit ušiveni su na međusobno precizno utvrđenom razmaku; kod jednog muškarca taj razmak može da iznosi jedan inč, kod drugog jedan inč i četvrt. Pravila takođe regulišu zlatnu žicu na ramenima, gajtan na pantalonama, kokardu na kapama – ali nijedan pogled ne može obuhvatiti sve ove razlike, a kamoli da ih tačno opiše. Međutim, od simboličkog sjaja vaše odeće još su čudnije ceremonije tokom kojih se ta odeća nosi. Ovde klečite; tamo se klanjate; ovde idete u povorci iza muškarca koji nosi srebrni žarač; ovde sedate u izrezbarenu stolicu; ovde naizgled odajete poštu parčetu obojenog drveta; ovde se ponižavate pred stolovima prekrivenim bogato ukrašenim tapiserijama. Šta god da vam te ceremonije znače, vi ih uvek obavljate zajedno, uvek u istom koraku, uvek u uniformi koja odgovara muškarcu i prilici.

Osim ceremonija, takve kitnjaste odore na prvi pogled nam izgledaju krajnje čudno. Jer u poređenju sa njima, odeća koju mi nosimo je jednostavna. Pored primarne funkcije da pokrije telo, naša odeća ima i druga dva cilja – da stvori lepotu za oko i da privuče divljenje vašeg pola. Do 1919. godine – do pre manje od dvadeset godina – brak je bio jedina profesija koja nam je bila dostupna, tako da je odeća bila od ogromnog značaja za ženu. Njoj je odeća predstavljala ono što vama znače klijenti – odeća je bila njen glavni, i možda jedini, način da postane vrhovni sudija. Ali vaša odeća sa svojim bezbrojnim detaljima očigledno ima drugu funkciju. Ona ne samo da pokriva golotinju, zadovoljava sujetu i stvara zadovoljstvo za oko već služi za isticanje društvenog, profesionalnog ili intelektualnog položaja onog ko je nosi. Nadam se da ćete me izviniti zbog ponizne ilustracije, ali vaša odeća obavlja istu funkciju kao natpisi u bakalnici. No u vašem slučaju, umesto natpisa poput ’’Ovo je margarin; pravi puter; najbolji puter na tržištu’’, to znači ’’Ovaj čovek je pametan – on je magistar društvenih nauka; ovaj čovek je veoma pametan – on je doktor književnosti; ovaj čovek je izuzetno pametan – on je nosilac Ordena za zasluge’’. Upravo ova funkcija vaše odeće, za isticanje položaja, čini nam se veoma posebnom. Po mišljenju svetog Pavla, takvo isticanje, bar što se našeg pola tiče, nepristojno je i neskromno; do pre nekoliko godina nije nam bilo dopušteno da koristimo odeću na taj način. Ali, među nama još uvek vlada uverenje, ili tradicija, da iskazivanje vrednosti bilo koje vrste, intelektualne ili moralne, nošenjem komada metala ili traka, raznobojnih kapuljača ili odora, predstavlja varvarstvo dostojno podsmeha koji izražavamo prema ritualima divljaka. Složićete se da bi žena koja ističe svoje materinstvo noseći pramen konjske dlake na levom ramenu teško mogla biti predmet dostojan poštovanja.

Ali od kakvog je značaja ta naša međusobna razlika za problem koji je pred nama? Kakva veza postoji između odevnog sjaja obrazovanog muškarca i fotografije srušenih kuća i mrtvih tela? Očigledno je da vezu između odevanja i rata nije teško pronaći; vaša najlepša odeća je vojnička. S obzirom na to da su crvena i zlatna boja, mesing i perje izbačeni iz aktivne upotrebe, očito je da je njihov skupi, a ne kako bi neko pomislio, higijenski sjaj izmišljen delimično zato da impresionira posmatrača veličanstvenošću vojne službe, a delimično da bi zbog sujete podstakao mladiće da postanu vojnici. Ovde bi, dakle, naš uticaj i naša različitost mogli da imaju nekog efekta; mi, kojima je zabranjeno da nosimo takvu odeću, možemo da izrazimo svoje mišljenje da nam prizor muškarca koji nosi tu odeću nije ni prijatan ni impresivan. Naprotiv, taj prizor je smešan, varvarski i neprijatan. Ali kao kćeri obrazovanih muškaraca mi svoj uticaj možemo efikasnije upotrebiti u drugom pravcu, u sopstvenoj klasi – klasi obrazovanih muškaraca. Jer tamo, na igralištima i na univerzitetima, mi gajimo istu ljubav prema odevanju. Tamo se takođe nose svila i kadifa, krzno i hermelin. Možemo reći da je za obrazovane muškarce naglašavanje njihove superiornosti nad ostalim ljudima, bilo po poreklu ili po intelektu, drugačijim oblačenjem ili dodavanjem titula ispred ili iza imena, čin koji podstiče takmičenje i ljubomoru – emocije koje, za šta nam nisu potrebni dokazi iz biografije ili psihologije, imaju udela u podsticanju sklonosti ka ratovanju. Ako zatim izrazimo mišljenje da takva obeležja čine one koji ih poseduju smešnim, a nauku dostojnom prezira trebalo bi da, indirektno, učinimo nešto da obeshrabrimo ta osećanja koja vode u rat. Na sreću, sada možemo učiniti i više od izražavanja mišljenja; možemo lično odbaciti sva takva obeležja i sve takve uniforme. To bi bio mali ali značajan doprinos rešavanju problema koji je pred nama – kako da sprečimo rat, ali i onog koji su različito obrazovanje i različita tradicija stavili nama na dohvat ruke lakše nego vama.

No iz naše ptičje perspektive stvari viđene spolja nisu nimalo ohrabrujuće. Tačno je da fotografija u boji koju gledamo pokazuje neke izvanredne odlike; ali njena je svrha u tome da nas podseti da ima mnogo unutrašnjih i tajnih odaja u koje ne možemo ući. Kakav stvarni uticaj možemo izvršiti na zakon ili poslovanje, religiju ili politiku – mi kojima su mnoga vrata još uvek zaključana ili, u najboljem slučaju, otškrinuta, mi koje iza sebe nemamo ni kapital ni silu? Izgleda da se naš uticaj naglo zaustavlja na površini. Sve što možemo da uradimo jeste da izrazimo svoje mišljenje na površini. Istina je da površina može imati neku vezu s dubinom, ali ako treba da vam pomognemo da sprečite rat moramo pokušati da prodremo dublje ispod kože. Pogledajmo onda u drugom pravcu – u pravcu koji je prirodan za kćeri obrazovanih muškaraca, u pravcu samog obrazovanja. Ovde nam, na sreću, dolazi u pomoć ona godina, sveta 1919. godina. Pošto od te godine kćeri obrazovanih muškaraca imaju moć da zarađuju za život, one najzad imaju nekakav stvaran uticaj na obrazovanje. One imaju novac. One imaju novac i mogu da ga prilože za razne stvari. Počasne blagajnice traže njihovu pomoć. Kao dokaz za to, imam ovde, u pravi čas, odmah pored vašeg pisma, jedno pismo od neke takve blagajnice koja traži novac neophodan za obnovu koledža za žene. A kad počasne blagajnice zatraže pomoć, logično je da se sa njima možete pogađati. Imamo pravo da joj kažemo: ’’Daćemo vam našu gvineju kao pomoć za obnovu vašeg koledža samo ako pomognete ovom gospodinu, čije je pismo takođe pred nama, da spreči rat.’’Možemo joj reći: ’’Morate da obrazujete mlade da mrze rat. Morate ih naučiti da osete neljudskost, bestijalnost i nepodnošljivost rata.’’ Ali za kakvo ćemo se obrazovanje založiti? Kakvo obrazovanje će mlade naučiti da mrze rat?

To pitanje je dovoljno teško samo po sebi; može zaista izgledati da na njega ne mogu da odgovore one koje dele ubeđenje Meri Kingzli – one kćeri obrazovanih muškaraca koje same nisu imale direktno iskustvo univerzitetskog obrazovanja. Međutim, uloga koju obrazovanje ima u ljudskom životu toliko je značajna, a toliko je velika i uloga koju ono može da odigra u davanju odgovora na vaše pitanje, da bi izbegavanje bilo kog pokušaja koji nam može pomoći da sagledamo kako kroz obrazovanje možemo da utičemo na mlade da postanu protivnici rata predstavljalo kukavičluk. Okrenimo se, prema tome, sa svog mesta na mostu preko Temze ka drugom mostu preko druge reke, ovog puta na jednom od velikih univerziteta; jer oba imaju reke i oba imaju mostove na kojima možemo da stojimo. I zaista, kako čudno izgleda ovaj svet kupola i zvonika, učionica i laboratorija s našeg stajališta! Kako to nama izgleda drugačije no što mora da izgleda vama! Osobama koje taj svet posmatraju iz ugla Meri Kingzli, kojoj je ’’učenje nemačkog bilo celokupno plaćeno obrazovanje koje sam ikad dobila’’, taj svet se zaista može učiniti tako dalek, tako strašan, tako komplikovan sa svojim ceremonijama i tradicijama da svaka kritika ili komentar može izgledati uzaludan. I ovde se divimo sjaju vaše odeće; i ovde vidimo kako se dižu žezla i stvaraju povorke i primećujemo dok su nam oči suviše zaslepljene da zabeleže razlike, a kamoli da ih objasne, tananu razliku između šešira i kapuljača, purpurne i tamnocrvene boje, somota i štofa, ogrtača i odore. To je svečan prizor.

Reči Arturove pesme iz Pendenisa naviru nam na usne:



Iako tamo ne ulazim,

Ipak oko tog mesta

Ponekad lebdim,

I kod tih svetih dveri,

Pogledom čudnim vrebam,

Iščekujući ...

I ponovo,

Ja tamo neću ući,

Da uprljam vašu čistu molitvu

Nepokornim mislima.

Ali dozvoliću sebi da prošetam

Oko tog zabranjenog mesta,

I zastanem na časak,

Poput prognane duše koja čeka

Da kroz nebeske dveri vidi

Anđele na nebu.



Ali, s obzirom na to da i vi, Gospodine, i počasna blagajnica fonda za obnovu koledža čekate odgovor na vaša pisma moramo prestati da stojimo na starim mostovima pevušeći stare pesme; moramo pokušati da se pozabavimo pitanjem obrazovanja, koliko god to nesavršeno činili.

Kakvo je, onda, to ’’univerzitetsko obrazovanje’’ o kome su sestre Meri Kingzli toliko slušale i kome su s toliko muke davale doprinos? Kakav je taj misteriozni proces koji traje tri godine, košta veliku sumu gotovog novca i pretvara sirovo ljudsko biće u dovršen proizvod – obrazovanog muškarca ili ženu? Ne može biti nikakve sumnje u pogledu vrhunske vrednosti tog obrazovanja. Svedočenje koje nam pružaju biografije – svedočenje do kog svako ko ume da čita na engleskom može da dođe na policama bilo koje javne biblioteke – jednoglasno je u tom pogledu; vrednost obrazovanja spada među najveće od svih ljudskih vrednosti. Biografije to potvrđuju na dva načina. Prvo, činjenica je da je velika većina muškaraca koji su vladali Engleskom tokom proteklih 500 godina i koji danas vladaju Engleskom u Parlamentu i u državnoj službi, dobila univerzitetsko obrazovanje. Drugo, ako uzmete u obzir kakav težak rad i kakvo odricanje to podrazumeva – o čemu ima mnogo dokaza u biografijama – još je impresivnija činjenica da je u proteklih 500 godina ogromna suma novca potrošena na obrazovanje. Prihod Univerziteta u Oksfordu iznosi 435.656 funti (1933-4), a prihod Univerziteta u Kembridžu iznosi 212.000 funti (1930). Pored ovog univerzitetskog prihoda svaki koledž ima poseban sopstveni prihod koji, sudeći samo po poklonima i zaveštanjima o čemu novine povremeno izveste javnost, u izvesnim slučajevima dostiže fantastične razmere. Ako tome dodamo prihode koje imaju istaknute privatne škole – Iton, Harou, Vinčester, Ragbi, da spomenemo samo najveće – dolazimo do tako ogromne sume novca da ne može biti nikakve sumnje u pogledu neizmerne vrednosti obrazovanja za ljudska bića. Proučavanje biografija – života siromašnih, nepoznatih, neobrazovanih ljudi – dokazuje da će oni uložiti maksimalan napor, da će podneti svaku žrtvu da bi stekli obrazovanje na jednom od velikih univerziteta.

Ali možda najveće svedočanstvo o vrednosti obrazovanja leži u činjenici da su sestre obrazovanih muškaraca ne samo podnosile žrtvu u pogledu komfora i zadovoljstva, što je bilo potrebno da bi se njihova braća obrazovala, već da su, u stvari, želele da i same steknu to obrazovanje. Kad uzmemo u obzir odluku Crkve o ovom pitanju, odluku za koju iz biografija saznajemo da je bila na snazi do samo pre nekoliko godina – ’’... rečeno mi je da se želja za učenjem kod žena kosi sa Božjom voljom ...’’ – moramo priznati da je njihova želja verovatno bila velika. Ako shvatimo da su sve profesije za koje je bilo potrebno univerzitetsko obrazovanje bile otvorene za njenu braću, a njoj nedostupne, njeno ubeđenje u vrednost obrazovanja verovatno izgleda još veće jer je ona po svoj prilici verovala u obrazovanje samo po sebi. Ako zatim shvatimo da se za jedinu profesiju koja joj je bila dostupna – a to je brak – smatralo da ne zahteva obrazovanje, i koja je zaista takve prirode da obrazovane žene čini nepodesnim da je obavljaju, onda ne bi trebalo da nas iznenadi činjenica što se žena odrekla svake želje ili pokušaja da sama stekne obrazovanje i što se zadovoljila da obezbedi obrazovanje za svoju braću – ogromna većina žena, one bezimene i siromašne – tako što će smanjiti kućne troškove; a ona sićušna manjina, bogataši, muškarci s titulama tako što će dati novac za osnivanje koledža za muškarce ili što će im novac ostaviti testamentom. Oni su to zaista i činili. No želja za obrazovanjem toliko je ukorenjena u ljudskoj prirodi da ćete naći, ako konsultujete biografije, da ta ista želja, uprkos svim preprekama koje pred nju mogu postaviti tradicija, siromaštvo i podsmeh, postoji i kod žena. Da bismo to dokazali pozabavićemo se životom samo jedne žene – životom Meri Estel. O njenom životu se zna malo, ali dovoljno da pokaže kako je ta tvrdoglava i možda bezbožnička želja postojala u noj pre skoro 250 godina; ona je u stvari predložila da se osnuje koledž za žene. Podjednako je divna činjenica što je princeza Ana bila spremna da joj za troškove pokloni 10 hiljada funti, što je bila veoma značajna suma, a i danas je, da bi bila na raspolaganju nekoj ženi. A onda se susrećemo s činjenicom koja je od izuzetnog istorijskog i psihološkog značaja – u ovu priću se umešala Crkva. Biskup Bernet je smatrao da će obrazovanje sestara obrazovanih muškaraca ohrabriti pogrešnu granu, to jest, rimokatoličku granu, hrišćanske vere. Novac je otišao na drugu stranu; taj koledž nikad nije osnovan.

Ali ove činjenice, kao što često biva, ukazuju na dvostruke standarde. Jer iako utvrđuju vrednost obrazovanja, one takođe pokazuju da obrazovanje nipošto nije pozitivna vrednost. Obrazovanje nije dobro za sve ljude i u svakoj prilici; ono je dobro samo za neke ljude i samo u neke svrhe. Dobro je ako stvara veru u Englesku crkvu; loše je ako stvara veru u rimokatoličku crkvu; dobro je za jedan pol i za neke profesije, ali je loše za drugi pol i za drugu profesiju. Takav bi bar bio odgovor koji daju biografije – njihovo proročanstvo nije besmisleno ali je sumnjivo. Veoma je važno da kroz obrazovanje upotrebimo svoj uticaj da bismo mlade odvratile od rata i zato nas ne sme zbuniti izvrdavanje prisutno u biografijama niti zavesti njihov šarm. Mi moramo pokušati da sagledamo kakvo obrazovanje u ovom trenutku dobija sestra obrazovanog muškarca da bismo do maksimuma mogle da iskoristimo svoj uticaj na univerzitetima gde i treba da mu je mesto i gde će on imati najveću priliku da prodre u svest mladih. Sada, na sreću, ne moramo više da zavisimo od biografija koje neizbežno, jer se bave privatnim životom, obiluju bezbrojnim sukobima privatnih mišljenja. Sada nam priskače u pomoć istorija, taj zapis o javnom životu. Čak i stranci mogu da konsultuju anale onih državnih tela koji ne beleže svakodnevno mišljenje privatnih lica, već imaju širi opseg i prenose preko članova parlamenta i senata dobro promišljene sudove koje iznose tela sastavljena od obrazovanih muškaraca. Istorija će nas spremno informisati da sada postoje, i da su postojali recimo od 1870. godine, koledži za sestre obrazovanih muškaraca i na Oksfordu i na Kembridžu. Ali istorija nas takođe obaveštava o prirodi tih koledža na kojima se mora odustati od svakog pokušaja da se kroz obrazovanje koje mladi dobijaju kod njih utiče na stvaranje antiratnog stava. Suočeni s njima, shvatamo da je govoriti o ’’uticaju na mlade’’ puko traćenje vremena i snage; da je beskorisno utvrđivati uslove pre nego što počasnoj blagajnici damo gvineju; bolje je uhvatiti prvi voz za London nego čekati pred svetim dverima. No, vi ćete se umešati s pitanjem kakve su ove činjenice, ove žalosne ali istorijske činjenice? Stoga nam dozvolite da vam ih izložimo i da vas upoznamo da su one uzete samo iz izvora dostupnih marginalcima i iz anala univerziteta koji nije vaš, dakle iz Kembridža. Na vaš sud, prema tome, neće uticati lojalnost koju osećate prema starim vezama niti zahvalnost zbog povlastica koje ste dobijali, tako da će on biti objektivan i nepristrasan.

Počećemo tamo gde smo stali: kraljica Ana je umrla, umro je biskup Bernet, umrla je i Meri Estel; ali nije umrla želja da se osnuje koledž za pripadnice njenog pola. Naprotiv, ta želja je bivala sve veća. Sredinom devetnaestog veka toliko je ojačala da je u Kembridžu kupljena kuća za smeštaj studentkinja. Nije to bila lepa kuća; nalazila se u prometnoj ulici, a nije imala ni baštu. Onda je kupljena druga ovog puta bolja kuća mada je tačno da je voda jurila kroz trpezariju kad god bi se digla oluja, a nije imala ni igralište. No ni ta kuća nije bila dovoljna; želja za sticanjem obrazovanja bila je tako neodložna da je bilo potrebno još soba, bašta za šetnju i igralište za igru. Dakle, bila je potrebna druga kuća. Istorija nam kaže da je za izgradnju te kuće bio potreban novac. Vi nećete dovesti u pitanje ovu činjenicu ali s razlogom možete da dovedete u pitanje sledeću – da je novac za nju bio pozajmljen. Izgledaće vam verovatnije da je novac poklonjen. Drugi koledži su, reći ćete, bili bogati; i svi su oni dobijali novac posredno, a neki i neposredno, od svojih sestara. Dokaz za to je Grejeva Oda; a vi ćete moći da citirate tu pesmu kojom on pozdravlja dobrotvorke: groficu od Pembruka koja je osnovala Pembruk; groficu od Klera koja je osnovala Kler; Margaretu Anžujsku koja je osnovala Kraljičin koledž; grofice od Ričmonda i Darbija koje su osnovale Koledž svetog Jovana i Hristov koledž.



Šta je veličina, šta je moć?

Teži rad, veći bol.

Kakva svetla nagrada nas čeka?

Zahvalnost od dobrih i sećanja neka.

Sladak je dah prolećnog pljuska,

Slatko je blago što skupi pčela,

Slatka je muzika koja nam prija,

Al’ još je slađi tihi glas zahvalnosti.

Vi ćete na ovom mestu, u racionalnoj prozi, reći da je to prilika da se oduži dug. Jer, kolika je suma bila potrebna? Tek bednih 10 hiljada funti – upravo ona suma čiju je isplatu sprečio biskup oko dva veka ranije. Da li je tih 10 hiljada funti ispovraćala Crkva koja ih je progutala? Ali crkve teško ispovraćaju ono što progutaju. Onda mora da su koledži, reći ćete, koji su dobili novčanu pomoć, drage volje dali taj novac u spomen na svoje plemenite dobrotvorke. Šta je 10 hiljada funti moglo da znači za Koledž svetog Jovana ili Hristov koledž ili Kler? Jer zemljište je pripadalo Koledžu svetog Jovana. Ali je zemljište, kako istorija kaže, bilo uzeto u zakup; a 10 hiljada funti nije bilo poklonjeno već teškom mukom sakupljeno iz privatnih džepova. Među njima moramo zauvek zapamtiti jednu damu jer je ona sama dala hiljadu funti; i anonimne donatorke moraju da dobiju priznanje u onoj meri u kojoj na to pristaju jer su dale sume koje se kreću od 20 do 100 funti. Još jedna dama je, zahvaljujući nasledstvu dobijenom od majke, mogla besplatno da ponudi svoje profesorske usluge. I same studentkinje davale su svoj doprinos – koliko to studentkinje mogu – nameštale su krevete i prale sudove, odricale se udobnosti i skromno se hranile. Deset hiljada funti uopšte nije bedna suma kad treba da se sakupi iz džepova siromašnih i od rada mladih devojaka. Potrebno je vremena, energije i pameti da se taj novac sakupi kao i požrtvovanje da se novac pokloni. Naravno, nekolicina obrazovanih muškaraca bili su veoma ljubazni; držali su predavanja svojim sestrama; drugi nisu bili tako ljubazni; oni su odbijali da drže predavanja svojim sestrama. Neki obrazovani muškarci bili su veoma ljubazni i ohrabrivali su svoje sestre; drugi nisu bili tako ljubazni i obeshrabrivali su svoje sestre. Ipak, milom ili silom, najzad je došao dan, kako nas uči istorija, kad je neka studentkinja položila ispite. A onda su profesorke, upravnice ili kako god da su sebe zvale – jer titula koju bi trebalo da ima neka žena koja ne želi da primi platu mora biti sumnjiva – pitale rektore i magistre oko čijih titula, bar u tom pogledu, nije bilo sumnje, da li devojke koje su položile ispite smeju da oglase tu činjenicu, kao što su to učinila i dotična gospoda, dodajući određena slova posle svog imena. To je preporučljivo, jer nas sadašnji upravnik Triniti koledža, ser Dž. Dž. Tomson, O.M., F.R.S., pošto se s pravom malo našalio na račun ’’razumljive sujete’’ onih koji stavljaju slova posle svog imena, obaveštava da ’’javno mnenje, to jest, oni koji sami nemaju fakultetsku diplomu pridaju mnogo veću važnost tituli B.A. koja stoji posle nečijeg imena nego onaj ko je ima. Upravnice škola očito više vole da imaju osoblje sa titulom tako da su studentkinje sa Njunama i Gertona, koje ne mogu da stave B.A. posle svog imena, u nepovoljnom položaju što se tiče zaposlenja.’’ I zaime boga, možemo se oboje zapitati, kakav bi uopšte mogao biti razlog da im se zabrani da stave slova B.A. posle svog imena ako bi im to pomoglo da dobiju zaposlenje? Istorija nam na to pitanje ne daje odgovor, koji zato moramo potražiti u psihologiji i biografijama, ali nam daje činjenice. ’’Taj predlog, međutim’’, nastavlja Upravnik Triniti koledža – taj predlog da one studentkinje koje polože ispite mogu da dobiju titulu B.A. – ’’izazvao je izuzetno odlučno protivljenje... Na dan glasanja pristigli su mnogi ljudi sa strane te je ovaj predlog odbačen ogromnom većinom glasova u odnosu 1707 prema 661. Verujem da broj glasača nikad kasnije nije bio toliko veliki ... Ponašanje nekih studenata posle objavljivanja rezultata u senatu bilo je izuzetno sramno i predstavljalo je žalostan prizor. Velika družina tih studenata krenula je od senata ka Njunamu i oštetila je kapiju od bronze podignutu u znak sećanja na gospođicu Klaf, prvu upravnicu tog koledža.’’

Zar ovo nije dovoljno? Da li je potrebno da prikupimo još činjenica iz istorije i biografija da bismo dokazale da se moramo odreći svih pokušaja da kroz obrazovanje utičemo na stvaranje antiratnog stava kod mladih? Zar ove činjenice ne pokazuju da obrazovanje, najbolje obrazovanje na svetu, ne uči ljude da mrze silu već da je koriste? Zar te činjenice ne dokazuju da obrazovanje, ne samo što obrazovane ljude ne uči darežljivosti i velikodušnosti već te ljude, u stvari, podstiče da čudno čuvaju svoje posede; zar te činjenice ne pokazuju da ’’veličina i moć’’, o kojima pesnik govori, u rukama tih ljudi ne garantuje da oni neće upotrebiti silu već mnogo suptilnije metode od sile kad se od njih zatraži da svoje posede podele sa drugima? I nisu li sila i posesivnost veoma usko povezane s ratom? Kako onda univerzitetsko obrazovanje može da utiče na sprečavanje rata? Ali istorija, naravno, ide svojim tokom; prolazi godina za godinom. Vreme menja stvari; malo i neprimetno, ali ih menja. Istorija nam govori da je najzad posle mnogo utrošenog vremena i napora, čija je vrednost neizmerna, više puta traženo od vlasti, s poniznošću koja se od našeg pola očekuje i koja dolikuje moliteljkama, da se studentkinjama koje su položile ispite prizna pravo da impresioniraju upravnice koledža tako što će posle svog imena staviti titulu B.A. Ali to pravo je, kako saznajemo iz istorije, bilo samo formalno pravo. U Kembridžu, 1937. godine, ženskim fakultetima – vi ćete teško poverovati u to, Gospodine, ali ponavljam to su činjenice, a ne izmišljotine – ženskim fakultetima nije bilo dozvoljeno da budu deo Univerziteta, dok je broj kćeri obrazovanih muškaraca kojima je dozvoljeno da steknu univerzitetsko obrazovanje još uvek strogo ograničen iako oba pola izdvajaju novac za univerzitetske fondove. Što se tiče siromaštva, list Tajms nam s tim u vezi daje brojke kao što će nam svaki gvožđar dati aršin; ako uporedimo količinu novca koja se daje za stipendije na muškim fakultetima s novcem koji se daje za stipendije njihovim sestrama na ženskim fakultetima, uštedećemo sebi trud i nećemo sabirati; zaključićemo da su koledži za sestre obrazovanih muškaraca, u poredjenju sa koledžima njihove braće, neverovatno i sramno siromašni.

Dokaz za ovu poslednju činjenicu prikladno nam stiže iz pisma počasne blagajnice koja traži novac za obnavljanje svog koledža. Ona taj novac traži već neko vreme; izgleda da ga još uvek traži. Ali posle svega što smo videli, ne bi trebalo da nas čudi ni to što je ona siromašna ni to što je njen koledž potrebno obnoviti. Međutim, ono što nas zaista zbunjuje i što nas dovodi u još veću nedoumicu, ako imamo u vidu prethodno navedene činjenice, jeste pitanje: kakav odgovor treba da joj damo kad od nas traži pomoć za obnovu svog fakulteta? Istorija, biografije i dnevni listovi ne olakšavaju nam posao kad treba da odgovorimo na njeno pismo ili kad treba da diktiramo uslove. Jer oni su pokrenuli mnoga pitanja. Pre svega, odakle nam pravo da smatramo kako univerzitetsko obrazovanje utiče na stvaranje antiratnog stava kod obrazovanih ljudi? Isto tako, ako pomognemo kćeri nekog obrazovanog muškarca da ode na Kembridž zar je ne primoravamo da misli o ratu, a ne o obrazovanju – ne o tome kako da uči već kako da se bori da dobije iste povlastice kao njena braća? Zatim, s obzirom na činjenicu da kćeri obrazovanih muškaraca nisu pod okriljem Univerziteta u Kembridžu one nemaju nikakvog uticaja na to obrazovanje; kako onda one mogu da ga promene čak i ako to od njih zatražimo? Potom se, naravno, postavljaju i druga pitanja – pitanja praktične prirode koja će lako razumeti zauzet muškarac i počasni blagajnik, kao što ste vi, Gospodine. Vi ćete se prvi složiti s tim da tražiti od ljudi, tako zaokupljenih skupljanjem priloga za obnovu koledža, da povedu računa o prirodi obrazovanja i posledicama koje ono može imati na rat znači doliti još jednu kap u već prepunu čašu. Ako bi neka marginalka, dakle, osoba koja nema pravo da govori, uputila takav zahtev onda bi ona možda zaslužila da dobije, a možda bi i dobila, odgovor koji je previše oštar da bismo ga navodili. No mi smo se zaklele da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da vam pomognemo da sprečite rat, koristeći svoj uticaj – uticaj koji nam daje naš zarađeni novac. Obrazovanje je taj očigledan put. S obzirom na to da je siromašna, da traži novac i da davalac novca ima pravo da postavlja uslove, hajde da rizikujemo i skiciramo naše pismo u kome ćemo postaviti uslove pod kojim će ona dobiti naš novac koji će joj pomoći da obnovi svoj koledž. Ovako, dakle, izgleda taj pokušaj:

’’Vaše pismo, Gospođo, već izvesno vreme čeka na odgovor. No u tom smislu su iskrsle neke sumnje i neka pitanja. Možemo li da vam ih izložimo, neznalački kako to mora neko ko je neupućen, ali iskreno kao što se i očekuje od nekog ko je neupućen kad se od njega traži novac? Vi, dakle, kažete da vam je potrebno 100 hiljada funti za obnovu vašeg koledža. Ali kako možete biti tako smešni? Da li vi živite odvojeni od sveta među slavujima i vrbama ili ste toliko zaneti dubokim mislima o šeširima i haljinama ili pitanjem ko treba prvi da uđe u prorektorov salon – gospodinovo kučence ili gospođin pas – da nemate vremena da čitate dnevne novine? Ili vas možda toliko muči problem kako da ljupko izmamite 100 hiljada funti od ravnodušnih ljudi da jedino možete da mislite o molbama i komitetima, o prodaji u dobrotvorne svrhe, o sladoledu i jagodama sa šlagom?

’’Dozvolite nam da vas obavestimo: mi godišnje trošimo 300 miliona funti na vojsku i mornaricu; jer, prema pismu koje leži odmah pored vašeg, postoji ozbiljna opasnost da dođe do rata. Kako vi onda ozbiljno možete da tražite od nas da vam damo novac za obnovu vašeg koledža? Ako odgovorite da je koledž sagrađen jeftino, i da ga je potrebno obnoviti, to može biti istina. Ali kad zatim kažete da su ljudi velikodušni i da je javno mnenje još uvek u stanju da obezbedi velike sume novca za obnovu koledža, dozvolite da vas podsetimo na jedan važan odlomak iz memoara upravnika Triniti koledža. U njemu se kaže: ’srećna okolnost je, međutim, što je početkom ovog veka Univerzitet brzo počeo da dobija mnogobrojna zaveštanja i donacije koje su, potpomognute darežljivom subvencijom vlade, dovele finansije Univerziteta u tako dobar položaj da uopšte nije bilo potrebno tražiti da fakulteti povećaju svoje novčane doprinose. Prihod Univerziteta iz svih izvora povećao se sa oko 60 hiljada funti, koliko je imao 1900. godine, na 212 hiljada funti 1930. godine. Nije sasvim proizvoljna hipoteza da je ova činjenica u velikoj meri rezultat značajnih i veoma zanimljivih otkrića do kojih se došlo na Univerzitetu, a Kembridž se može navesti kao primer kako se do praktičnih rezultata dolazi u istraživanju radi istraživanja.’ ’’

Razmislite samo o toj poslednjoj rečenici. ’’... Kembridž se može navesti kao primer kako se do praktičnih rezultata dolazi u istraživanju radi istraživanja.’’ Šta je vaš koledž uradio da podstakne donacije velikih industrijalaca? Da li ste imali vodeću ulogu u stvaranju novih borbenih sredstava? U kojoj meri su vaše studentkinje uspele u poslovanju kao kapitalisti? Kako onda možete očekivati da dobijete ’’darežljiva zaveštanja i donacije’’? Osim toga, da li ste deo Univerziteta u Kembridžu? Niste. Zar onda uopšte možete da tražite da odlučujete o raspodeli tih sredstava? Ne možete. Prema tome, Gospođo, jasno je da morate stajati na vratima sa šeširom u rukama, da morate priređivati zabave, da morate trošiti vreme i snagu tražeći novčane priloge. To je jasno. Ali je isto tako jasno i to da se ljudi sa strane koji vas vide tako zaokupljene moraju zapitati, kad prime vašu molbu u kojoj od njih tražite novčani prilog za obnovu vašeg koledža, da li da taj novac pošalju ili ne? Ako ga pošaljem, šta ću od njih tražiti da urade s tim novcem? Da li da tražim da obnove koledž u skladu sa tradicijom? Ili da tražim da ga obnove, ali na drugačijim osnovama? Ili da tražim da kupe krpe i benzin i šibice marke Brajant i Mej i spale taj koledž do temelja?

’’To su pitanja, Gospođo, zbog kojih tako dugo niste dobili odgovor na vaše pismo. To su veoma teška pitanja, a možda su i beskorisna. No možemo li se uzdržati a da ih ne postavimo s obzirom na pitanje koje postavlja ovaj gospodin? On nas pita kako mu možemo pomoći da odbrani slobodu; da odbrani kulturu? Pogledajte ove fotografije: to su slike mrtvih tela i uništenih kuća. Imajući u vidu ova pitanja i ove fotografije, morate veoma pažljivo razmisliti, pre no što počnete da obnavljate svoj koledž, o tome šta je cilj obrazovanja, kakvo društvo i kakvo ljudsko biće bi ono trebalo da stvori. U svakom slučaju, ja ću vam poslati jednu gvineju za obnovu vašeg koledža samo ako mi obećate da ćete je upotrebiti za stvaranje takvog društva i takvih ljudi koji će pomoći da se spreči rat.

Porazgovarajmo onda što brže možemo o vrsti obrazovanja koja nam je potrebna. Istorija i biografije – jedini dokazi koji su dostupni marginalcima – po svoj prilici dokazuju da staro obrazovanje u starim koledžima ne stvara ni posebno poštovanje prema slobodi ni posebnu mržnju prema ratu, te je jasno da morate obnoviti vaš koledž na drugačijim osnovama. Vaš koledž je mlad i siromašan; neka, prema tome, iskoristi prednosti koje te osobine pružaju i nek bude zasnovan na mladosti i siromaštvu. Očigledno je da će to morati da bude neki eksperimentalan, avanturistički koledž. Neka bude zasnovan na sopstvenim osnovama. On ne sme biti sagrađen od klesanog kamena i bojenog stakla već od nekog jeftinog, lako zapaljivog materijala koji ne upija prašinu niti produžava tradiciju. Nemojte graditi kapele. Nemojte praviti muzeje i biblioteke u kojima su knjige vezane lancima a prva izdanja se čuvaju u staklenim vitrinama. Neka slike i knjige budu nove i nek se uvek menjaju. Neka vaš koledž svaka generacija jeftino kreči sopstvenim rukama. Rad živih je jeftin; oni će često raditi besplatno da bi im bilo dozvoljeno da uče. Zatim, šta će se predavati u tom novom, siromašnom koledžu? Svakako ne umetnost vladanja drugim ljudima; ne umetnost upravljanja, ubijanja, sticanja zemlje i kapitala. Te umetnosti zahtevaju previše opštih troškova; plate, uniforme i ceremonije. Na siromašnom koledžu moraju se učiti samo one umetnosti koje je jeftino predavati i kojima mogu da se bave siromašni ljudi; a to su: medicina, matematika, muzika, slikarstvo i književnost. Na tom koledžu trebalo bi da se uče umetnosti međuljudskih odnosa; umetnost razumevanja života i svesti drugih ljudi kao i male umetnosti razgovora, oblačenja i kuvanja koje su s njima povezane. Cilj ovog, jeftinog koledža ne bi trebalo da bude segregacija i specijalizacija već kombinacija. On bi trebalo da istraži načine na koje duša i telo mogu da sarađuju; da otkrije koje nove kombinacije stvaraju dobre celine u ljudskom životu. Profesore bi trebalo tražiti među dobrim praktičarima i dobrim teoretičarima. Ne bi trebalo da bude teško pronaći ih. Jer ne bi bilo nikakve prepreke u pogledu bogatstva i ceremonije, u pogledu reklame i takmičenja zbog kojih su danas stari i bogati univerziteti tako neprijatna boravišta – gradovi borbe, gradovi u kojima je ovo zaključano, a ono vezano lancem; mesta gde niko ne može slobodno da se kreće ili da govori iz straha da ne prekorači neku crtu povučenu kredom ili da ne naljuti nekog dostojanstvenika. Ali kad bi koledž bio siromašan, on ne bi imao ništa da ponudi; takmičenje bi bilo ukinuto. Život bi bio otvoren i lak. Ljudi koji znanje vole zbog znanja rado bi tamo otišli. Muzičari, slikari i pisci predavali bi na tom koledžu jer bi i sami učili. Šta bi moglo biti od veće pomoći piscu nego da o umetnosti pisanja diskutuje s ljudima koji o samoj umetnosti i razmišljaju, a ne o ispitima i titulama ili o tome kakvu počast ili profit mogu da izvuku iz književnosti?

Isti je slučaj i sa drugim umetnicima. Oni bi došli u siromašan koledž i stvarali u njemu svoja umetnička dela jer bi to bilo mesto gde je društvo slobodno, a ne isparcelisano unutar jadnih podela na bogate i siromašne, na pametne i glupe; ali bi bilo i mesto na kome sve različite diplome i umovi, tela i duše zaslužuju da sarađuju. Osnujmo onda ovaj novi koledž; ovaj siromašni koledž; u kome se znanju teži zbog znanja; gde je reklama zabranjena; gde nema diploma; gde se ne predaje i ne propoveda; gde nema stare otrovne sujete i parada koje podstiču takmičenje i ljubomoru...’’

Pismo se ovde prekida. Ali ne zato što više nema šta da se kaže; ovo visokoparno izlaganje tek je započelo. Razlog je u tome što je lice na drugoj strani lista – lice koje osoba koja piše pismo uvek vidi – poprimilo melanholičan izraz posle odlomka iz knjige odakle je već naveden citat. ’’Upravnice škola očito više vole da imaju osoblje sa titulom tako da su studentkinje sa Njunama i Gertona, koje ne mogu da stave B.A. posle svog imena, u nepovoljnom položaju što se tiče zaposlenja.’’ Počasna blagajnica Fonda za obnovu koledža netremice gleda u taj citat. ’’Šta nam vredi da razmišljamo o tome kako neki koledž može da bude drugačiji’’, kao da nam kaže, ’’kad on mora biti mesto gde se studentkinje obrazuju da bi našle zaposlenje?’’ ’’Samo vi sanjajte’’, kao da dodaje, okrećući se, prilično umorno, stolu koji uređuje za neku proslavu, verovatno za prodaju u dobrotvorne svrhe, ’’ali mi moramo da se suočimo sa stvarnošću’’.

To je dakle bila ta ’’stvarnost’’ koju su njene oči netremice posmatrale; studentkinje moraju da nauče da zarađuju za život. A pošto ta stvarnost znači da ona mora da obnovi svoj koledž na istim osnovama kao i drugi, iz toga sledi da koledž za kćeri obrazovanih muškaraca mora takođe da vrši istraživanja čiji će praktični rezultati navesti bogate muškarce da njihovom koledžu daju donacije i ostavljaju zaveštanja; njihov koledž mora da podstakne takmičenje; mora da prihvati diplome i raznobojne kapuljače; mora da sakupi veliko bogatstvo; mora da isključi druge ljude iz udela u sopstvenom bogatstvu; i, prema tome, kroz oko 500 godina, i taj će koledž morati da postavi isto pitanje koje vi, Gospodine, postavljate sada: ’’Kako mi, po vašem mišljenju, možemo da sprečimo rat?’’

Taj nam rezultat ne izgleda poželjan; zašto bismo onda dali gvineju da bismo ga dobili? Na to pitanje, u svakom slučaju, postoji odgovor. Nijedna gvineja zarađenog novca ne bi trebalo da ode na obnovu koledža koja bi se obavila na istim osnovama; isto tako nikakav novac ne treba potrošiti na gradnju koledža na novim osnovama; shodno tome, gvineju bi trebalo obeležiti: ’’Za krpe, benzin i šibice’’. Uz nju bi trebalo zakačiti ceduljicu na kojoj piše: ’’Uzmite ovu gvineju i spalite koledž do temelja. Zapalite staro licemerje. Neka vatra zgrade u plamenu preplaši slavuje, a vrbe oboji u crveno. I neka kćeri obrazovanih muškaraca zaigraju oko te vatre i bacaju naramak po naramak suvog lišća u plamen. I neka njihove majke sa prozora viču: ’’Neka bukti! Neka bukti! Završile smo s ovim obrazovanjem!’’

Ovaj odlomak, Gospodine, nije prazna retorika jer je utemeljen na uvaženom mišljenju bivšeg upravnika Itona i sadašnjeg dekana Univerziteta u Daramu. Međutim, nešto u tom mišljenju škripi, a ogleda se u sukobu činjenica. Rekli smo da jedini uticaj koji u ovom trenutku kćeri obrazovanih muškaraca mogu da vrše protiv rata jeste nepristrasan uticaj koji imaju zato što zarađuju za život. Kad ne bi bilo načina da se one obrazuju da bi zarađivale za život, time bi se njihov uticaj okončao. One ne bi mogle da dobiju naimenovanja. Ako ne bi mogle da dobiju naimenovanja, one bi ponovo bile zavisne od svojih očeva i braće; a ako bi ponovo bile zavisne od svojih očeva i braće, one bi ponovo svesno ili nesvesno bile za rat. Istorija to bez sumnje potvrđuje. Zato moramo poslati gvineju počasnoj blagajnici fonda za obnovu koledža i dozvoliti joj da s njom uradi ono što može. Beskorisno je postavljati uslove u pogledu načina na koji će se ta gvineja potrošiti.

Ovo je, dakle, prilično klimav i obeshabrujući odgovor na vaše pitanje da li od univerzitetskih vlasti možemo tražiti da kćeri obrazovanih muškaraca upotrebe svoj uticaj kroz obrazovanje da bismo sprečili rat. Izgleda da od njih ne možemo tražiti ništa; vlasti moraju da idu starim putem do starog kraja; mi kao marginalke možemo da utičemo jedino indirektno. Ako od nas zatraže da učimo studente, možemo veoma pažljivo ispitati cilj takvog učenja i odbiti da ih učimo svakoj umetnosti ili nauci koja podstiče na rat. Pored toga, možemo iskazati blagi prezir prema kapelama, diplomama i prema vrednosti ispita. Možemo da napomenemo da nagrađena pesma zaista može biti dobra uprkos činjenici da je dobila nagradu; i možemo tvrditi da je neka knjiga možda vredna čitanja uprkos tome što je njen autor položio diplomski ispit iz engleskog sa počasnim stepenom. Ako od nas zatraže da držimo predavanja, možemo odbiti da to učinimo jer bismo tim činom poduprle taj jalov i nemoralan predavački sistem. I, naravno, ako nam ponude položaje i počasti, možemo ih odbiti – kako bismo zaista, u svetlu ovih činjenica, mogle da postupimo drugačije? No ne smemo zatvoriti oči pred činjenicom da je u aktuelnoj situaciji najbolji način na koji vam možemo pomoći da kroz obrazovanje sprečite rat u tome da date što je moguće više novca za koledže na koje idu kćeri obrazovanih muškaraca. Jer, da ponovim, ako te kćeri ne steknu obrazovanje one neće moći da zarađuju za život. Ako ne budu mogle da zarađuju za život, ponovo će biti ograničene na obrazovanje u svom domu; a ako budu ograničene na obrazovanje u svom domu, one će ponovo, i svesno i nesvesno, biti za rat. O tome ne može biti sumnje. Ako sumnjate, ako tražite dokaze, pozovimo se još jednom na biografije. Njihovo svedočenje o ovoj temi je tako ubedljivo, ali i podjednako obimno, tako da moramo pokušati da sažmemo mnogo knjiga u jednu priču. Evo, dakle, priče o životu kćeri jednog obrazovanog muškarca koja je zavisila od oca i brata u svom domu u devetnaestom veku.

Bio je vreo dan, ali ona nije mogla da izađe napolje. ’’Koliko sam dugih dosadnih letnjih dana provela zazidana u kući zato što za mene nije bilo mesta u porodičnoj kočiji, a nijedna sluškinja nije imala vremena da izađe i prošeta sa mnom.’’ Sunce je zašlo i ona je najzad izašla, obučena onako kako je to bilo moguće sa godišnjom svotom koja se kretala od 40 do 100 funti. Ali, ’’na svaku zabavu na koju pođe mora je pratiti otac ili majka ili neka udata žena.’’ Koga je ona sretala na tim zabavama tako obučena i sa takvom pratnjom? Obrazovane ljude – ’’ministre u vladi, ambasadore, poznate vojnike i njima slične, sve divno obučene, sa odlikovanjima na grudima’’. O čemu su razgovarali? O svemu što je moglo da razonodi um zaposlenih muškaraca koji su želeli da zaborave na svoj sopstveni posao – ’’ogovaranje ljudi koji igraju’’ bilo je sasvim na mestu. Dani su prolazili. Došla je subota. Subotom su ’’poslanici i drugi zaposleni muškarci bili slobodni da uživaju u društvu’’; dolazili su na čaj, a dolazili su i na večeru. Sutradan je bila nedelja. Nedeljom je ’’velika većina nas, sasvim prirodno, išla ujutru u crkvu’’. Leti su primali goste, ’’uglavnom rodbinu’’, na selu. Sad je zima. Zimi su ’’učile istoriju, književnost i muziku, a pokušavale su da crtaju i slikaju. Iako nisu stvorile ništa izuzetno ipak su mnogo naučile baveći se tim aktivnostima’’. I tako su godine prošle u posetama bolesnim, u podučavanju siromašnih. Kakav je bio taj veliki cilj, kakva je bila svrha tih proteklih godina, tog obrazovanja? Brak, naravno. ’’... nije bilo reči o tome da li treba da se udamo već jednostavno za koga treba da se udamo’’, kaže jedna od njih. Brak je bio razlog što je dobila obrazovanje. Zbog braka je sviruckala na klaviru, ali joj nije bilo dozvoljeno da svira u orkestru; crtala je nevine prizore iz domaćeg okruženja, ali joj nikad nisu dozvolili da prouči akt; pročitala je ovu knjigu, ali joj nisu dozvolili da pročita onu zabranjenu o kojoj se govorilo. Zbog braka je obrazovano njeno telo; data joj je služavka; zabranjeno joj je da izlazi na ulicu; da ide u polje; zabranjeno joj je da bude sama – sve joj je to nametnuto da bi svoje netaknuto telo sačuvala za svog muža. Ukratko, pomisao na brak uticala je na sve što je govorila, na sve što je mislila, na sve što je radila. Kako je uopšte moglo biti drugačije? Brak je bio jedina profesija kojom je mogla da se bavi.

Prizor koji nam se ukazuje pred očima toliko je čudan zbog toga kako prikazuje i obrazovanog muškarca i njegovu kćer da nas dovodi u iskušenje da malo zastanemo. Samo uticaj fazana na ljubav zaslužuje zasebno poglavlje. No mi sada ne postavljamo ono zanimljivo pitanje, kakav je bio uticaj obrazovanja na tu rasu? Mi pitamo zašto je takvo obrazovanje napravilo od obrazovane osobe svesnu i nesvesnu zagovornicu rata? Ona je, očigledno, svesno bila primorana da upotrebi sav svoj uticaj da bi učvrstila sistem koji joj je obezbeđivao sluškinje, kočije, lepu odeću i divne zabave. To je bio put da se stigne do braka. Ona je, svesno, morala da upotrebi sav svoj šarm ili lepotu da bi laskanjem sebi privolela zaposlene muškarce, vojnike, advokate, ambasadore ili ministre u kabinetu koji su želeli razonodu posle dana provedenog na poslu. Ona je, svesno, morala da prihvati njihova mišljenja, da se složi sa njihovim odlukama, jer je jedino tako mogla da od njih iskamči sredstva za udaju ili sam brak. Ukratko, sav njen svesni napor morao je ići u prilog, da se poslužimo rečima ledi Lavlejs, ’’našoj sjajnoj Imperiji’’ ... ’’čiju cenu’’, dodala je, ’’uglavnom plaćaju žene’’. A ko može da posumnja u njene reči ili u činjenicu da je ta cena bila ogromna?

Ali njen nesvestan uticaj išao je možda još više u prilog ratu. Kako bismo drugačije mogle da objasnimo tu zapanjujuću eksploziju elana iz iz avgusta 1914. godine kad su obrazovane kćeri obrazovanih muškaraca pohrlile u bolnice, neke od njih i dalje u pratnji služavki, vozile kamione, radile u polju i u fabrikama municije, koristeći pritom svoje ogromne zalihe šarma i saosećanja da bi ubedile mladiće da je herojski boriti se u ratu, a da ranjeni u borbi zaslužuju svu njihovu brigu i hvalu? Razlog za to leži u činjenici što su i jedni i drugi stekli isto obrazovanje. Toliko je duboka bila nesvesna mržnja kćeri obrazovanih muškaraca prema obrazovanju u svom domu i prema njegovoj okrutnosti, njegovom siromaštvu, njegovom licemerju, njegovom nemoralu, njegovoj ništavnosti, da bi one prihvatile svaki posao, ma koliko ropski, da bi svakog opčinile, koliko god fatalno, ako bi im to pomoglo da iz njega pobegnu. Tako su one svesno želele da ’’nađu sjajnu Imperiju’’; nesvesno su želele naš sjajni rat.

Prema tome, Gospodine, ako želite da mi pomognemo vama da sprečite rat, neminovno nam se nameće sledeći zaključak: mi prvo moramo pomoći da se obnovi koledž koji je, koliko god nesavršen, jedina alternativa obrazovanju kod kuće. Moramo se nadati da će se vremenom to obrazovanje možda promeniti. Tu gvineju za obnovu koledža moramo dati pre nego što vama damo gvineju koju tražite za vaše društvo. Jer ona doprinosi istom cilju – sprečavanju rata. Gvineje su retke, gvineje su vredne; ali pošaljimo jednu, bez ikakvih uslova, počasnoj blagajnici fonda za obnovu koledža jer na taj način dajemo konkretan doprinos sprečavanju rata.



(odlomak)

Virdžinija Vulf, Prijateljica intelektualnih muškaraca

Aleksander Dolgikh

Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla, što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.


8. jun 1940.

Upravo sam našla ovaj svežanj beleški odložen u korpu sa starim papirima. Spremala sam; pa sam bacila ceo Rodžerov životopis u tu veliku korpu, a sa njim i ove listove. Sada radim korekturu finalnih otisaka Rodžera; i da bih se osvežila od tog mravljeg, mukotrpnog posla, odlučila sam da potražim ove stranice. Hoću li ikada završiti ove beleške — da ne govorim o tome da se od njih sastavi knjiga? Bitka je u presudnom trenutku; Nemci svake noći nadleću Englesku; svakog dana je sve bliža ovoj kući. Tako, ako budemo potučeni — ma kako da rešimo taj problem, a očigledno je jedino rešenje samoubistvo (tako smo među sobom rešili pre tri noći u Londonu) — pisanje knjige postaje neizvesno. Ali ja želim da nastavim, a ne da se smirim u toj tmurnoj bari.

Džek Hils, govorila sam, vratio se noć uoči majčine smrti, što pokazuje da, iako su pregovori bili raskinuti, mora da je postojala veza jer kako bi inače došao te noći velike krize? Bili smo u zadnjem salonu i tamo se nalazio poslužavnik sa čajem, jer smo imali čudan običaj da pijemo čaj oko devet sati. Srebrni bokal sa vrućom vodom koji je još uvek kod mene, ali probušen, — imao je ručku koja se ugrejavala. Tetka Ivleri, pozvana iz Brajtona, uze ga i brzo spusti. »Samo g-đa Stivn i Stela to uspevaju«, rekao je Džek Hils sa čudnim, tužnim smeškom koji je išao uz tu malu šalu. I sećam se da je rekao »Stela«. I pošto je bio prisutan, ove poslednje noći, mora da je ta stvar postojala — dovoljno da mu omogući da sa nama bude prisan. To je bilo 4. maja 1895.

Sledeća stvar koje se sećam je noć u Hindhedu (22. avgust 1896) — crna i srebrna noć i misteriozni glasovi, noć kad nas je otac rano spakovao u krevet; čuli smo glasove u bašti; i videli kako Stela i Džek prolaze; i nestaju; naišao je skitnica; Tobi ga je sreo; a Nesa i ja smo sedele u našoj spavaćoj sobi čekajući; i Stela nikako da dođe; konačno rano ujutru je došla i rekla nam da se verila; a ja sam šapnula, »Je li majka znala?«, a ona je promrmljala: »Da«.

A sutradan za doručkom bilo je uzbuđenja i emocija i sumornosti. Edrijen je plakao; i Džek ga je poljubio; a otac je rekao ljubazno ali ozbiljno: »Svi moramo da smo srećni, jer je Stela srećna« — naređenje koje, jadan čovek, sam nije mogao da izvrši.

A Džek Hils? On je bio na Itonu sa Džordžom. U mojoj galeriji likova u sećanju on stoji kao tip — poželjan tip; tip engleskog seoskog džentlmena, mogla bih ga nazvati, da tako povučem crtu oko njega; i dodajem, to je tip sa kojim sam ja retko bila prisna; možda nikad niko nije prisan sa tipom seoskog džentlmena; ipak sam tokom devet godina bila prisna sa Džekom Hilsom; možda je to razlog iz kog smo postali tako potpuno odvojeni kasnije; bilo je nemoguće početi iznova formalno posle te prisnosti. I seoski džentlmen je izbio na površinu i razdvojio nas.

Aleksander Dolgikh

Da se vratim Ani Hils. Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama. Džek i ona su bili veoma daleki. Zato je bilo prirodno što je on, kad je živeo sam u ulici Iberi, veoma teško, vrlo vredno radeći, mucajući i usamljen, dolazio kod moje majke po razumevanje. Oni su bili veoma prisni. Zaista, Kiti Maks je jednom rekla, u razgovoru o mojoj majci i njenim zapovedničkim navikama: »Kako bi se, na primer, dopalo g-đi Hils — što je Džek tretirao vašu majku kao da je njegova?« On je, grubo rečeno, bio privržen, častan, odomaćen i savršen džentlmen. Bio je isto tako i pravi čovek sa sela; ne lažni; pasionirani seljak. Jahao je vrlo dobro; pecao je vrlo dobro i bila je u njemu i poetska žica. Jednom, kada smo se godinama kasnije sreli, rekao mi je da čita svaku novu knjigu poezije koja se štampa i da misli da po kvalitetu nema nikakve razlike između mladih pesnika (tada Zigfrid Sason, Robert Grejvz i de la Mer) i starih. Čitao je i filozofiju; Netlšip, oksfordski filozof, bio je za njega neka vrsta boga. »Bio je kao Hrist«, sećam se da je rekao na svoj prenaglašeno sentenciozan način, kao da se veoma trudi pokušavajući da objasni Netlšipovu filozofiju; pozajmljivao nam je knjige; sećam se, u Vorboju je objašnjavao Platona meni, Nesi i Marni Von. Džerald, koji je sedeo kraj prozora kasnije se podrugljivo smejao: »Kako je prošla nedeljna propoved?« Ali on je bio, u poređenju sa mojim sopstvenim prijateljima, samo jednostavan, primitivnog uma muškarac. Međutim, za razliku od njih — da li mi se zbog toga dopadao, pa ipak nikad nisam mogla da se osećam potpuno ležerno? — bio je to potpuno zaokrugljen čovek; bez ijednog dominantnog dara, radio je mnogo različitih stvari. Bio je lovac. »Čula sam da je vozio tri konja stojeći na jednoj nozi«, pisala je Etel Dilk kad je objavljena veridba, »a ne sumnjam da radi i druge stvari.« Bio je dobar advokat. Istrajno je prokrčio sebi put uspona u firmi Ruper i Votli; o Votliju je običavao mnogo da priča: »Odvratan čovek, ali u nekim stvarima najsposobniji koga sam ikad upoznao. Bio je veliki ribolovac — tako pričaju. I sviđaju mi se njegove knjige o ribolovu.« Politika je došla kasnije. Imao je i veoma spretne ruke. Ali kao što sam čula majku da jedanput kaže ocu, on nije bio »ništa izvanredno« intelektualno. Njegova pojava je bila u skladu sa ovom grubom skicom. Imao je lepe smeđe oči, nos sa tvrdoglavom kvrgom na kraju; čudne bore oko uvučene brade, kao jazavičar. (Naravno veoma je voleo pse.) Mucao je i to mucanje je proizvodilo njegove vrlo nedvosmislene rečenice »Patka mora da ima vode« — utoliko nedvosmislenije kad bi ih konačno isterao. Smejali smo mu se i kako je vreme odmicalo mogli smo da ga imitiramo. Bio je preterano savesno čist; toliko puta na dan se ceo prao, kao viktorijanski gradski advokat bio je preterano savesno obučen, isto i kao čovek sa sela. Reč »preterano savestan« sama se nameće kad mislim o Džeku Hilsu. Bio je preterano savesno pošten, častan, u itonskom i bejljolskom smislu, ali bilo je u njegovoj preteranoj savesnosti više od toga. Prvi mi je on otvoreno i slobodno govorio o seksu — na Ficroj skveru²⁶ sa zelenim tepihom i crvenim kineskim zavesama. Otvorio mi je oči, mislim namerno, za
ulogu koju seks igra u životu običnog muškarca. Malo me je šokirao, zdravo. Rekao mi je da mladi muškarci neprestano govore o ženama; i »imaju« ih neprestano. »Ali da li su oni« — kolebala sam se za reč, a onda se usudila »časni«? Nasmejao se »naravno — naravno«, uveravao me je. Seksualni odnosi nemaju nikakve veze sa čašću. Imati ženu je puka sitnica u muškarčevom životu, objasnio mi je, i ni za dlaku ne menja njihovu časnost — u njihovoj reputaciji među drugim muškarcima. Ja sam bila neverovatno, ali samo delimično nedužna. Ništa nisam znala o životu običnog muškarca i mislila sam da svi muškarci, kao moj otac, vole samo jednu ženu i da su »nečasni« ako su nečedni, isto onoliko koliko i žene; ipak, istovremeno sam znala još otprilike od šesnaeste sve o sodomiji, kroz Platona. To je bilo Džekovo poštenje; i ono se razlikovalo od Džordžovog i Džeraldovog. Nijedan od njih nijednoj devojci ne bi pričao tako čisto, šaljivo, otvoreno o seksu. To svojstvo je prodiralo do nas kao dece, a isto tako on je uneo seoski život u naš otmen literarni, u knjige zaljubljeni svet. Naučio nas je da stavljamo šećer na drveće; dao nam je svoj primerak Morisovih Leptira i leptirica nad kojim sam provela mnoge sate, loveći naše ulove među svim tim slikama srca i kopalja i čekinjastih jevrejskih slova²⁷. Jer ja sam imala mesto iznalazača imena u našem entomološkom društvu i Tobi me oštro izgrdio, sećam se, zbog nemarnosti. Za večerom je jednom Džerald otkrio, sa svojim podrugljivim i izdajničkim smehom, kako imamo spremište samrtnih insekata u starim teglama od praška za zube na dnu bunara. Na naše veliko olakšanje, umesto prekora i zabrane, majka, a ja mislim i otac, prepoznali su našu maniju; i stavili su je na legalno tlo; kupili su nam mreže i table za izlaganje; a ona je stvarno sišla sa Volterom Hedlemom u gostionicu St. Ajvza i kupila nam rum. Kakva čudna scena — moja majka kupuje rum. Obilazila bi šećer kad smo mi polegali.


Ali da se vratim na Džeka — kada ga je Stela prihvatila, mi smo se složili u našoj republici, koja je, iako je rapidno gubila oblik, još uvek postojala posle majčine smrti. Taj brak bi bio, mislim, jedan veoma srećan brak. Izrodilo bi se mnogo dece. I možda bi još uvek bila živa. On je sigurno bio strašno zaljubljen; ona u početku pasivna. I kroz tu veridbu imala sam moju prvu viziju — tako je intenzivno, tako uzbudljivo, tako zanosno bilo, da odgovara reč vizija — tada moju prvu viziju ljubavi između muškarca i žene. Meni je ona bila kao rubin; ljubav koju sam detektovala te zime njihovog vereništva, sjajna, crvena, jasna, intenzivna. Ona mi je dala koncepciju ljubavi, osećaj da ništa na celom svetu nije tako lirično, tako muzikalno, kao mlad muškarac i mlada žena u svojoj prvoj zajedničkoj ljubavi. Ja to povezujem sa konvencionalnim veridbama; neoficijelna ljubav nikada mi ne daje isto to osećanje. »Moja je ljubav kao crvena, crvena ruža, koja je nedavno nikla u junu« — takvo su oni osećanje pružali, osećanje koje se uvek vraća kad čujem za neku »veridbu«; ne kad čujem za »vezu«. To potiče od Stele i Džeka. Izvire iz ekstaze koju sam osetila u mom skrovištu, iza vrata na sklapanje od salona Hajd Park Gejta. Sedela sam tamo, zaklonjena, napola luda od stida i nervoze, čitajući dnevnik Fani Berni; i stizala su me osećanja, neprestani talasi veoma snažne emocije — katkada bes, koliko me je onda često ljutio otac! — ljubav ili refleks ljubavi, isto. Bilo je bestelesno; svetlost; ekstaza. Ali isto tako izuzetno trajno. Jednom sam naišla na njegovo pismo koje je ona brzo gurnula među upijaću hartiju — znak nedostatka privatnosti u kome smo mi živeli — i pročitala ga. »Na celom svetu nema ničeg slađeg od naše ljubavi«, pisao je. Vratila sam list, ne toliko sa osećanjem krivice što sam uhodila; već drhteći od ekstaze na to otkrovenje. Još uvek ne mogu dva puta da čitam reči od kojih tako zadrhtim. Ako dobijem pismo koje mi pričinjava intenzivno zadovoljstvo, nikada ga ponovo ne čitam. Zašto, pitam se? Iz straha da se ono ne umanji? Ta boja, ta užarenost do belila bila je u celom Stelinom telu. Njeno bledilo postalo je zapaljeno, oči plavlje. Bilo je nešto mesečinasto u njoj te zime dok je išla kroz kuću. »Na celom svetu nikad nije bilo ničeg sličnog«, rekla sam — to ili tako nešto — kad me je našla budnu jedne noći. A ona se smejala, nežno, vrlo blago i poljubila me pa mi je rekla, »O, mnogo ljudi je zaljubljeno kao mi. Ti i Nesa bićete jednog dana«, rekla je. Jednom mi je kazala: »Moraš da očekuješ da će vas obe muškarci gledati.«

Nesa je«, rekla je, »mnogo lepša nego što sam ja ikada bila« — u dvadeset šestoj je govorila o svojoj lepoti kao o stvari prošlosti. Rekla je tetki Meri — mislim da sam i to pročitala, sramotno, u nekom pismu među upijaćom hartijom, da sad može samo da bude čista i uredna; treba da nas dovede da zaplovimo na životu ljubavi; da nas uvede u život obične žene koji obećava takva blaga. Na nekom prijemu, možda Nesinom prvom prijemu, prijemu na kome je nosila belo i možda ametiste, prijemu na kojem je Dezmond²⁸ primetio da je »kao grčka robinja«, ona je bila sigurna da se Džordž But zaljubio i plašila se, blago nagoveštavajući, iako ponosito i zadovoljno, kako će Butovima biti krivo ako ga Nesa odbije. Da je Stela poživela, sećanje me tera da razmišljam, kako bi drugačiji bili »izlasci« i te godine grčkih robinja i sve njihovo rintanje i tiranija i pobuna!
Iz nekog razloga je Stelina i Džekova veridba trajala mesecima, od jula do aprila. To je bilo nespretno, okrutno i nepotrebno iskušavanje za oboje. Gledajući unazad, izgleda kao da je sve bilo urađeno bez brižnosti ili razmišljanja, trapavo, obesno. Shvatam da se ona, kako su meseci tog dugog čekanja prolazili, polako uzdizala iz umrtvljenog, sleđenog stanja u kome ju je ostavila majčina smrt. Isprva je u Džeku našla odmor i podršku; bekstvo od svih briga i odgovornosti prema »porodici«, olakšanje isto tako od sve one sumornosti koju otac nikada nije kontrolisao i iskaljivao se na njoj. Ona je polako postala određenija, manje pasivna; i branila je Džekova prava; takođe i svoju želju da ima sopstvenu kuću; svog muža; život, njihov sopstveni dom. Konačno je obećanje, koje je otac očigledno iznudio, a koje je taktično prihvaćeno, da imaju i dalje da žive sa nama posle venčanja, ugovor sada neverovatan ali tada prihvaćen, postalo nepodnošljivo; i ona se popela jedne večeri u očevu radnu sobu; i to mu rekla; i nastala je »eksplozija«.
Kako se vereništvo produžavalo, otac je zaista pojačao tiraniju. Nije mu se dopadalo ime »Džek«, sećam se njegovog izraza; zvuči kao zasek biča. Bio je jasno ljubomoran. Ali tih dana ništa nije bilo jasno. Bio je u svojoj tradicionalnoj pozi; bio je usamljen; napušten; nesrećan starac. U stvari je bio posesivan; ranjen; muškarac ljubomoran na mladića. Ima sva opravdanja, rekao bi, da su ga pitali, za eksploziju. I od tog doba ušančio se protiv sve istine u svetu koji je skoro nemoguće opisati, jer ja nikoga sad ne znam ko bi mogao da živi u takvom svetu — vereništvo je bilo neverovatno zaplitano, osujećivano i zaprečavano. Konačno je aprila 1897. obavljeno venčanje — konvencionalno, ceremonijalno, sa zvonima i okupljenim društvom i sa srebrom ugraviranim svadbenim pozivnicama u St. Meri Ebots. Nesa i ja delile smo cveće gostima; otac je odmarširao do oltara sa Stelom pod ruku.
»Uzeo je doslovno da treba da je preda«, gunđali su Džordž i Džerald. On je ignorisao činjenicu da oni polažu ikakva prava. Niko se nije usudio da mu oduzme tu privilegiju. To je nekako bilo tipično — njegovo svojatanje; i njegovo uživanje u takvom držanju. Oni su otišli u Italiju; mi u Brajton. Petnaest dana trajao je njihov medeni mesec. I čim se vratila, razbolela se. Bila je to upala slepog creva; očekivala je dete. I to je loše vođeno; i tako, posle tri meseca neprekidnog bolovanja, umrla je — u Hajd Park Gejtu br. 24, 27. jula 1897²⁹.


26)   Ficroj skver 29, Blumsberi, gde su se Virdţinija i Edrijen preselili posle Vanesine udaje za Klajva Bela 1907.
27)  To su narodna imena za obične britanske leptirice.
28)  Dezmond Mekarti, koji je pripadao uţem krugu Blumzberija od njegovih najranijih dana.

29)  Jedan se rukopis (A 5a) ovde završava. Ovaj tekst sada ide po A 5d rukopisu od 10. stranice.

Prevela: Slavica Stojanović

Virdžinija Vulf - Ko se boji Virdžinije Vulf

Što se Orlando otisnula predaleko od sadašnjeg trenutka pogodiće možda čitaoca koji je vidi kako se sad sprema da uđe u automobil sa očima punim suza i vizijama persijskih planina. I zaista, ne može se poreći da najuspešniji preduzetnici umetnosti života, uzgred, često nepoznati ljudi, nekako uspevaju da sinhronizuju šezdeset ili sedamdeset različitih vremena koja samostalno otkucavaju u svakom normalnom ljudskom sistemu tako da kada otkuca jedanaest, sve ostalo skladno odzvoni u slozi i sadašnjost nije ni žestoko prekinuta niti potpuno zaboravljena u prošlost. O njima s pravom možemo reći da žive upravo šezdeset osam ili sedamdeset dve godine dosuđene im na nadgrobnom spomeniku. Od ostalih znamo da su neki mrtvi iako hodaju među nama, neki se još nisu rodili iako prolaze kroz životne oblike, drugi su stari na stotine godina iako sami kažu trideset šest. ORLANDO

_____________________________________________

NA ZIDU

Napolju u Kings Rajdu fazani su hajkani pred nos pušaka. Prhali su uvis iz grmlja kao teške rakete, crvenkastoljubičaste rakete, a ka dsu se digli, puške su redom zapraštale, čudno, oštro, kao da je iznenada zalajao lanac pasa. Pramenovi belog dima držali su se trenutak zajedno; onda su se lagano razvezali, izbledeli i nestali.“„Pucanj je prasnuo pod prozorom. To je preseklo konac koji je držao kišu. Lila je, lila, lila u ravnim bičevima šibajući prozore. Svetlost je izbledela sa tepiha. Svetlost im je izbledela i u očima, dok su sedele uz beli pepeo slušajući. Oči su ima postale kao šljunak izvađen iz vode; sivo kamenje potamnelo i osušeno.“

„Njeno telo je celo postalo magla. Samo su joj oči svetlele, promenjene, živele same za sebe, činilo se; oči bez tela; oči koje gledaju nešto nevidljivo. U magličastom vazduhu one su isijavale, pomicale se tako da su u grobnoj atmosferi – prozori su bili zamućeni, lampe su imale auru od magle – one bile kao svetlosti koje igraju, plamen lutalica koji ide, ljudi kažu, preko grobova nekirnih spavača na groblju.“

„Sećanje je svetlost, koja igra u umu kada je realnost sahranjena.“

__________________________________________

Ko se boji Virdžinije Vulf

 

 

Tri su bitna pitanja vezana za žensko stvaralaštvo: zašto je bilo tako malo spisateljica, koja je razlika između ženskog i muškog pisma, koja je razlika između ženskog i muškog načina čitanja. Možemo se još zapitati i da li žene, zapravo, stvaraju umetnost življenja.

Rad analizira temu stvaranja, čitanja i življenja u romanu Virdžinije Vulf ’’Ka svetioniku’’. Na početku su dati i delovi iz njenog eseja “Sopstvena soba” koji se bavi ženskom književnošću. Na kraju je data razlika između muškog i ženskog pisma, sa zaključkom da je žensko pismo uvek subverzivnije.

U eseju ’’Sopstvena soba’’ Virdžinija Vulf analizira zašto ima tako malo spisateljica. Ona kaže kako se pita zašto žene nisu pisale poeziju u šesnaestom veku, a zapravo nije ni sigurna jesu li ih učili da pišu i koliko su bile školovane. Istorija ne piše o ženama. Zna se samo da novca nisu imale, udavali su ih već u šesnaestoj godini, potom su rađale decu i brinule o njima, obavljale kućne poslove. Zaključuje kako bi bilo krajnje neobično da je jedna od njih iznenada napisala Šekspirove komade. Da je Šekspir imao čudesno nadarenu sestru ona nikako ne bi imala uslova da piše.

Spominje nekog starog gospodina, valjda biskupa, koji je pisao u novinama kako je nemoguće da bilo koja žena, negdašnja, sadašnja ili buduća, ima Šekspirov talenat. Isto tako je jednoj dami rekao da, iako imaju neku vrstu duše, mačke ne odlaze u raj. Virdžinija Vulf komentariše: ’’Koliko su samo ta stara gospoda morila mozak radi nečijeg spasa! Koliko su se pred njima povlačile granice neznanja! Mačke ne idu u raj. Žene ne mogu da napišu Šekspirove komade.’’

Virdžinija Vulf kaže da kada čitamo o nekoj davnašnjoj veštici ili devojci opsednutoj đavolima, tada smo verovatno na pragu izgubljene romansijerke ili neostvarene pesnikinje. Pretpostavlja da je Nepoznati Autor često bio autorka. Karer Bel, Džordž Eliot i Žorž Sand objavljivale su u devetnaestom veku krijući se iza muških imena. Džejn Ostin pisala je u devetnaestom veku krišom, u zajedničkoj dnevnoj sobi, strogo pazeći da niko ne posumnja čime se bavi.

Roman ’’Ka svetioniku’’ bavi se i temom ženskog stvaralaštva.

Virdžinija Vulf pokazuje koliko podrške žena pruža muškarcu kako bi on mogao da stvara i koliko se ženi konstantno šalju poruke da ona to ne ume. Prikazuje jednu scenu u kojoj je Lili Brisko kradom pogledala svoju sliku i pomislila: ’’Mogla bi da plače. R|ava je, rđava, beskrajno rđava! Mogla je da je napravi drukčije, naravno; boje su mogle biti nežnije i bleđe; oblici vazdušastiji; tako bi je Ponsfort video. Ali ona to ne vidi tako. Ona vidi žarku boju na čeličnoj podlozi; svetlost leptirovog krila koje leži na lukovima katedrale. Od svega toga ostalo je samo nekoliko ovlaš napravljenih znakova nabacanih na platnu. I to se nikad neće videti; čak nikad neće biti izloženo, i evo g. Tenzli joj šapuće na uvo: ’Žene ne umeju da slikaju, žene ne umeju da pišu…’ ’’

Žene nije trebalo da stvaraju. Trebalo je da one omoguće muškarcima da oni stvaraju. Virdžinija Vulf opisuje kako se gđa Remzi bavi kućom i decom. Osmoro dece. Za to vreme g. Remzi piše. I još mu ona pruža podršku i hrani njegov ego. U tome se iscrpljuje sva njena stvaralačka energija. ’’Gđa Remzi sedi opušteno, držeći sina u zagrljaju, pribra se, i, okrećući se napola, izgleda da se podiže sa naporom, i da odjednom izliva pravo u vazduh kišu energije, stub vodenog praha, izgledajući u isto vreme nadahnuta i živa kao da se sva njena energija slila u snagu koja plamti i svetli (mada je mirno sedela, lativši se opet čarape), i u tu ljupku plodnost, taj izvor i mlaz života, sjuri se fatalna jalovost muškarca, neplodna i gola, kao kljun od mesinga. Potrebno mu je saosećanje. Život mu je promašen, kaže. Igle gđe Remzi svetlucaju. G. Remzi ponavlja, ne skidajući pogleda sa njenog lica, da mu je život promašen. Ona mu vrati reči. ’Čarls Tenzli…’, reče. Ali on mora imati više od toga. Potrebno mu je saosećanje, da bude uveren u svoj genije, pre svega, a zatim da bude uvučen u krug života, ugrejan i umiren, da mu se povrate čula, da njegova neplodnost postane plodna, i sve sobe u kući da budu pune života: salon; iza salona kuhinja, iznad kuhinje spavaće sobe; a dalje od njih dečje sobe; one moraju biti nameštene, moraju biti ispunjene životom. Čarls Tenzli ga smatra najvećim metafizičarem vremena, reče ona. Ali on mora imati više od toga. On mora imati podršku. On mora biti ubeđen da i on živi u srcu života; da je potreban; ne samo ovde, već širom sveta. Hitro povlačeći igle, pouzdana, uspravna, stvarala je salon u kuhinji, sve u sjaju; kazala mu da se tamo dobro oseća, da ulazi i izlazi, da uživa. Smejala se, plela. Stojeći među njenim kolenima, sasvim nepomično, Džejms je osetio svu njenu snagu kako se rasplamsava da bi je progutao i ugasio kljun od mesinga, neplodni handžar muškarca, koji stalno nemilosrdno udara, zahtevajući podršku. Njegov život je promašen, ponavlja on. Pa gledaj onda, osećaj onda. Svetlucajući iglama, bacajući brze poglede oko sebe, kroz prozor, u sobu, na Džejmsa, ona ga uverava izvan senke sumnje, svojim smehom, svojom odmerenošću, sposobnošću (kao što dadilja, noseći svetlost kroz mračnu sobu, hrabri uznemireno dete) da je to tako, da je kuća puna, vrt u cvetu. Ako joj bezuslovno veruje, ništa ga ne može ozlediti; ma kako duboko da potone ili visoko da se uzdigne, ona ga neće ostaviti nijednog trenutka. Hvaleći se tako svojom sposobnošću da zakloni i zaštiti, jedva da joj je ostala njena ljuštura po kojoj bi mogla samu sebe da pozna; sve je izdašno razdato; i Džejms, stojeći nepomično među njenim kolenima, oseti kako ona izrasta u voćku sa ružičastim cvetom, prekrivenu lišćem i zanjihanim granama, u koju se zabija i udara mesingani kljun, isušeni handžar njegovog oca, samoživog čoveka koji zahteva podršku. Ispunjen njenim rečima, kao dete koje zaspi zadovoljno, najzad, gledajući u nju sa poniznom zahvalnošću, ponovo vaspostavljen, potkrepljen, on reče da će ići u šetnju, posmatraće decu kako igraju kriket. Otišao je. Odmah zatim izgledalo je da se gđa Remzi uvlači u sebe, jedan listić krunice zatvarao se u drugom, i ceo cvet klonu od iscrpenosti, tako da je imala samo toliko snage da pokreće prst, u neobičnom prepuštanju umoru, preko stranice Grimove bajke, dok je stvaralački zanos podrhtavao kroz nju kao bilo u oprezi koja se rastegla do krajnje granice, i sada polako prestaje da bije.’’

Gđa Remzi tek uveče, nakon što je uspavala decu, uspeva da odvoji koji trenutak za sebe. Ulazi u sobu gde je njen muž sedeo i čitao, tu ćutke plete čarapu i čita u isto vreme Šekspirov sonet. Uživa u čitanju, ljuljajći se od jednog stiha do drugog, kao sa jedne grane na drugu, kao od jednog cveta do drugog. ’’Kakvo zadovoljstvo! Kakvo spokojstvo! Sve tričarije dana prilepiće se za ovaj magnet; njen duh se oseti očišćen, čist.’’

G. Remzi je posmatra, pita se šta čita i da li ona razume to što čita. Njemu odgovora da misli kako ona nije dovoljno inteligentna. ’’Smešio se na nju podrugljivo, kao da je blago ismeva što je zaspala pri dnevnoj svetlosti, ali u isto vreme mislio je: ’Nastavi sa čitanjem. Ne izledaš sad tužna’, pomislio je. I pitao se šta ona čita, i preuveličavao je njeno neznanje, njenu prostosrdačnost, jer mu se sviđalo da misli da ona nije visprena, da nije knjiški učena. Pitao se da li ona razume to što čita. Verovatno ne, pomislio je. Ona je zaprepašćujuće lepa. Izgledalo mu je da njena lepota, ako je to moguće, raste.’’

Za to vreme on čita Valtera Skota. Pomišlja da ako misao ide kao abeceda, od A do Z, neko će ipak doći do Z. Neko će ipak osvojiti Z. Ako ne on, onda drugi. Oseća se krepkim. Oseća se pobednički. Nije mogao da zadrži suze: ’’Podižući malo knjigu da sakrije lice, pustio ih je da padaju i tresao je glavom i zaboravio sasvim na sebe (ali ne jednu ili dve misli o moralu i francuskim romanima i engleskim romanima, i da su Skotove ruke vezane ali da je njegovo gledište možda istinito kao i drugo gledište), zaboravio je svoje brige i neuspehe sasvim u utopljenju jadnog Stenlija i u Maklbekitovoj tuzi (tu je Skot najbolji) i u iznenađujućoj radosti i osećanju snage koju otuda dobiva.’’

Za večerom je Čarls Tenzli rekao da svet više ne čita Valtera Skota. G. Remzi razmišlja kako će to govoriti i o njemu. ’’On se uvek sekira zbog svojih knjiga – da li će biti čitane, da li su dobre, zašto nisu bolje, šta svet misli o meni?’’

G. Remzi stalno razmišlja o svojoj slavi i pita se koliko će trajati: ’’Dopušteno je čak i heroju koji umire da misli, pre nego što umre, kako će ljudi govoriti o njemu posle. Njegova slava traje možda dve hiljade godina. A šta su dve hiljade godina? (Pitao se g. Remzi ironično, zureći u živicu.) Šta, zaista, ako gledaš sa vrha planine na duge pustoši vekova. I sami kamen koji udarimo nogom nadživeće Šekspira. Njegova sopstvena mala svetlost sijaće, ne baš sjajno, godinu ili dve, i utonuće u neku veću svetlost, a onda u još veću.’’

Povrh svega, g. Remzi pomišlja kako bi pisao bolje knjige da se nije oženio. A g. Benks smatra da je Remzija upropastilo što se oženio lepom ženom i što ima osmoro dece. G. Remzi teši gđu Remzi kako se on ne žali. ’’Ona zna da se on ne žali. Ona zna da on nema na šta da se žali.’’

Čarls Tenzli napada Skotove romane. Gđa Remzi shvata da on ne zna ništa o tome, više ga posmatrajući nego slušajući ono što on govori. Ona vidi kako kritikuje druge samo zato da bi istakao sebe. ’’Po njegovom ponašanju vidi ona u čemu je stvar - želi da se istakne, i tako će uvek biti s njim dok ne postane profesor ili se oženi, pa tako ne bude morao uvek da govori ’ja – ja – ja’. Jer dotle dostiže njegova kritika sirotog ser Valtera, ili možda Džejn Ostinove. ’Ja – ja - ja’. On misli o sebi i o utisku koji ostavlja, kao što ona može da zaključi po zvuku njegovog glasa, po njegovom naglašavanju i nelagodnosti. Uspeh će mu činiti dobro.’’

Gđa Remzi i Čarls Tenzli su jednom tokom šetnje videli plakate za cirkus. Ona je oduševljeno uzviknula: ’’Hajdemo u cirkus.’’ On je to ponovio, ali nije umeo da kaže kao što treba. Nije umeo da oseti to kao što treba. Gđa Remzi shvata da tu nešto nije u redu i pita da li su ga vodili u cirkus kada je bio dete. Nisu. ’’Nikad, odgovorio je on, kao da je upitala upravo ono na šta je on želeo da odgovori; i žudeo u toku svih ovih dana da kaže kako oni nisu išli u cirkuse. Bila je to velika porodica, devetoro braće i sestara, a njihov otac bio je radnik. ’Moj otac je apotekar, gđo Remzi. Drži radnju.’ On se sam izdržavao od svoje trinaeste godine. Često je išao bez zimskog kaputa. Nikad nije mogao ’da uzvrati gostoprimstvo’ (ovo su bile njegove suve i usiljene reči) u koledžu. Stvari su morale da mu traju dva puta duže nego ostalima; pušio je najjevtiniji duvan; krdžu; kao starci na pristaništima. Radio je mnogo – sedam časova dnevno; njegov predmet je sad uticaj nečega na nekoga – išli su dalje i gđa Remzi nije sasvim uhvatila smisao, samo reči, tu i tamo… disertacija… član koledža… predavač… docent. Ona nije mogla da prati ružni akademski žargon, koji je zvonio tako tečno, ali je kazala u sebi da sada uviđa zašto ga je, jadnika, odlazak u cirkus izbacio iz sedla, i zašto je odmah počeo da govori o ocu, majci, braći i sestrama, i da će se pobrinuti da mu se više ne smeju; reći će to Pru. Ono što bi on voleo, zamišljala je, bilo bi da kaže kako je bio sa Remzijevima da gleda Ibzena a nije išao u cirkus. Strašno je uobražen – oh da, nepodnošljivo je dosadan.’’

Deca ga nisu volela. On uvek potcenjuje druge i ističe sebe. ’’Kad razgovaraju o nečem zanimljivom, o ljudima, muzici, istoriji, ma o čemu, čak i o tome kako je lepo vreme pa zašto ne bi sedeli napolju, ono što im se nije svidelo kod Čarlsa Tenzlija bilo je to što on ne bi bio zadovoljan dok celu stvar ne bi okrenuo tako da istakne sebe a potceni njih, i sve ih dovede na ivicu strpljenja svojim kiselim skidanjem mesa i krvi sa svačega.’’

Pol Rajli nije takav. On je jako mio i pažljiv. On je jako lep. ’’Gđa Remzi pomišlja ponekad da najviše voli bukvane. Oni ne dosađuju svetu svojim disertacijama. Koliko njima ipak nedostaje, tim vrlo pametnim ljudima! Kako suvoparni postaju, zaista. Ima kod Pola nečeg, pomisli ona dok je sedeo, vrlo milog. Njegovi su maniri za nju divni, i njegov pravi nos i njegove svetloplave oči. On je tako pažljiv.’’

Za večerom, Pol Rajli govori o knjigama pročitanim u detinjstvu. Kaže da one traju. Kaže da je čitao nešto od Tolstoja u školi. Kaže da to uvek pamti, ali je zaboravio ime. Gđa Remzi mu kaže da su ruska imena nemoguća. On se ipak posle setio imena: Vronski, zato što je to ime uvek smatrao tako dobrim za jednog nitkova. Gđa Remzi i Pol pričaju o ’’Ani Karenjini’’, ali to ih ne odvodi daleko, knjige nisu njihova struka. ’’Ne, Čarls Tenzli bi ih oboje začas obavestio kad je reč o knjigama, ali sve je to tako izmešano sa: Da li govorim ono što treba? Ostavljam li dobar utisak?’’

Tokom večere Čarls Tenzli se oseća krajnje neugodno, želeo bi da mu neko da priliku da se istakne. Lili Brisko to primećuje, ali se priseća kako se on rugao ženama, kako je govorio da žene ne umeju da slikaju i ne umeju da pišu. ’’Postoji zakon o ponašanju koji ona zna, čiji sedmi član (može biti) kaže da u prilikama ovakve vrste treba žena, ma šta radila, da pritekne u pomoć mladiću preko puta da izloži i oslobodi okosnicu svoje sujete, svoje žive želje da se istakne; kao što je zaista njihova dužnost, razmišljala je, u svojoj devojačkoj pravednosti, da nama pomognu, recimo ako izbije požar u podzemnoj železnici. U takvom slučaju, mislila je, zacelo bih očekivala da me g. Tenzli izbavi. Ali kako bi to bilo, pomisli ona, kad ni jedno od nas ne bi uradilo ništa od toga? I sedela je, smešeći se.’’

Sartr u svom romanu ’’Mučnina’’ prikazuje junaka koga naziva Samouk. On godinama sedi u biblioteci i čita. Čita po abecednom redu. Kaže da se slabo pouzdava u sebe, trebalo bi zato da sve pročita. Znanje je potrebno ljudima koji nemaju samopouzdanja da imaju svoje sopstveno mišljenje. Samouk kaže Antuanu kako mu zavidi što je putovao, jer kaže se da su putovanja najbolja škola. A Antuan je putovao pustolovine radi. Mada u jednom trenutku shvata kako je, zapravo, najveća pustolovina kada doživljuje da bude ja i bude ovde. Najveća je pustolovina živeti. Ipak na kraju Antuan odlučuje da počne da stvara kako bi pobegao od mučnine postojanja. Kako bi se oprao od greha postojanja, onoliko koliko to čovek može. Kako bi ostao upamćen. Ljudi bi to pročitali i mislili na njega. Odlučuje pisati knjigu o nečemu što nije postojalo, što bi bilo iznad opstanka. Trebalo bi da to bude priča, lepa i tvrda kao čelik, da posrami ljude zbog njihova opstanka.

Kafka u priči ’’Umetnik u gladovanju’’ prikazuje umetnika koji gladuje po četrdeset dana, u kavezu, i tako obilazi Evropu na svojoj turneji. Ali onda se dešava da više nije ljudima interesantan. Odlazi zato u cirkus, stavljaju ga pored štala i tu zaboravljaju. Umire i na samrti kaže upravniku na uvo kako mu se ne treba diviti, on gladuje jer ne može drukčije, još nije bio našao jelo koje bi mu prijalo inače bi i on kao ostali jeo. U taj kavez posle stave zdravog i uhranjenog pantera, pun je života i privlači gledaoce. Tumačenje može biti da umetnici stvaraju ne zato što su posebni, to nije za divljenje, već zato što nisu našli radosti u običnom životu. A to važi i za apstinente bilo koje vrste.

Virdžinija Vulf u romanu ’’Ka svetioniku’’ prikazuje kako gđa Remzi korača kroz polja cveća, privija na grudi polomljene pupoljke i posrnule jaganjce, sa zvezdama u očima i vetrom u kosi.

A Lili Brisko razmišlja kako je gospođa Remzi umela da od nekog trenutka napravi umetničko delo:

“Čarls Tenzli imao je običaj da kaže, ona se seća, da žene ne umeju da slikaju, ne umeju da pišu. Stajao je blizu nje, nešto što ona mrzi, dok je slikala baš na ovom mestu. ’Krdža’, rekao je, ’pet penija unca’, paradirajući svojim siromaštvom, svojim principima. (Ali rat je iščupao žaoku njene ženstvenosti.) Jadni đavoli, misli se, jadni đavoli oba pola, što su upali u takve zbrke. On je uvek nosio knjigu pod pazuhom – purpurnu knjigu. On “radi”. Sedeo je, seća se ona, radeći u blesku sunca. Za večerom bi sedeo tačno u sredini. A onda, ona se seti, ona scena na obali. Toga se čovek mora sećati. Bilo je vetrovito jutro. Svi su bili otišli na obalu. Gđa Remzi je sedela i pisala. ’O’, kazala je ugledavši najzad nešto što je plovilo po moru, ’je li to oklop jastoga? Je li izvrnut čamac?’ Bila je tako kratkovida da nije mogla da vidi, i onda Čarls Tenzli postade onoliko ljubazan koliko on to može da bude. On poče da se igra žabice. Birali su pljosnate crne kamenčiće i bacali ih tako da su skakutali preko talasa. S vremena na vreme gđa Remzi bi pogledala preko naočara i nasmejala se na njih. Ona ne može da se seti šta su govorili, ali seća se sebe i Čarlsa Tenzlija kako prave žabice i kako se odjednom dobro slažu, i seća se gđe Remzi kako ih posmatra. Izvanredno je svesna toga. Gđa Remzi, pomisli ona, izmičući se i žmirkajući. (Morala je dosta izmeniti sliku kad je sa Džejmsom sedela na pragu. Tamo je morala biti neka senka.) Gđa Remzi. Kad misli o sebi i Čarlsu Tenzliju kako bacaju kamenčiće, i o prizoru na obali, izgleda joj da sve zavisi nekako od gđe Remzi, koja sedi pod stenom, sa blokom hartije na krilu i piše pisma. (Pisala je bezbroj pisama, i ponekad bi ih vetar odneo, a ona i Čarls Tenzli bi jedva spasli neki list od mora.) Ali kakva snaga leži u ljudskoj duši! pomisli ona. Ta žena, dok sedi i piše pod stenom, razlučivala je sve u jednostavnost; činila je da sve ove ljutnje i razdraženja otpadnu kao stare rite; sastavljala je ovo i ono, i onda ovo, i tako pravila od te jadne budalaštine i inata (ona i Čarls Tenzli, prepirući se i inateći, bili su glupi i zlobni) nešto – ovaj prizor na obali, na primer, ovaj trenutak prijateljstva i ljubavi - što je ostao u životu, posle svih ovih godina, potpuno, tako da ona ponire u to da ponovo uobliči svoju uspomenu na njega, ostaje u njenoj svesti bezmalo kao umetničko delo.

’Kao umetničko delo’, ponovi ona, prelazeći pogledom sa platna na stepenice salona i opet na platno. Ona se mora odmoriti jedan trenutak. I dok se odmarala, dok je neodređeno gledala od jednog do drugog, ono staro pitanje koje krstari nebom duše neprestano, neizmerno, ono opšte pitanje koje je gotovo da se odredi u ovakvim trenucima, kada ono opušta moći koje su bile zategnute, nadvi se preko nje, zastade nad njom, zamrači se preko nje. Šta je smisao života? to je sve – prosto pitanje; pitanje koje sa godinama teži da nas skoli. Veliko otkrovenje nije nikad došlo. Veliko otkrovenje možda nikad ne dolazi. Umesto toga postoje svakodnevna mala čuda, rasvetljenja, žižice kresnute neočekivano u mraku; evo jedne. Ovo, ono, i drugo; ona i Čarls Tenzli i talas koji se razbija; gđa Remzi koja ih je sastavila; gđa Remzi koja govori ’Život ovde miruje’; gđa Remzi koja pravi od trenutka nešto trajno kao što u drugoj jednoj oblasti Lili pokušava da napravi od trenutka nešto trajno) – to je priroda otkrovenja. Usred haosa postoji oblik; ovo večno prolaženje i tečenje su (ona pogleda oblake koji su se kretali i lišće koje je podrhtavalo) stalni. Život ovde miruje, kaže gđa Remzi. ’Gđa Remzi! Gđa Remzi!’ ponavljala je ona. Njoj duguje ovo otkrovenje.”

Virdžinija Vulf prekida sa svim tradicionalnim oblicima kazivanja. Ona traži nove puteve i nove izražaje. Akcenat nije na dešavanjima, već na tome kako ih učesnici proživljavaju. Rečenica je kod Virdžinije Vulf oslobođena od pravila i stega tradicionalnog načina pripovedanja. Njena rečenica prati tok misli.

Žene pišu o sebi. Iz svog iskustva. Njima nije cilj da impresioniraju pišući o nekim ’’velikim’’ temama, već da podele lično iskustvo sa drugima, da izraze sebe. Gđa Remzi i g. Remzi su portret roditelja Virdžinije Vulf. To je i ona sama priznala, govoreći kako je, dok je pisala roman ’’Ka svetioniku’’, konačno sklopila mir sa njihovim duhovima. Vanesa, Virdžinijina sestra, pisala joj je jednom o liku gđe Remzi, misleći na majku: ’’Gotovo je bolno videti je tako podignutu iz mrtvih. Uspela si da svako ko pročita knjigu oseti lepotu njene ličnosti, što mora da je nešto najteže na svetu.’’

U ’’Rečniku književnih termina’’ Zoran Konstantinović definiše žensko pismo kao zalaganje ne samo za žene, nego i za manjine i obespravljene. To je zalaganje koje se suprotstavlja muškom pogledu na svet, budući da muško stanovište insistira na svojoj pripadnosti beloj rasi i Evropi. Četiri su bitna iskustva ženskog pisma: iskustvo tela, iskustvo sa jezikom, iskustvo sa psihoanalizom i celokupno, različito uslovljeno iskustvo kulture. Elen Siksu kaže da je pisanje slično telu, tekst je više kazivanje tela nego oblikovanje slika, a žensko telo ne funcioniše kao muško telo. Julija Kristeva kaže da je žena više zaokupljena ugrađivanjem semiotičkih elemenata u tekst, dok muškarac više operiše simbolima. Preispituje se i kritikuje psihoanaliza, onakva kakva je do sada primenjivana, pa se i Frojdu prebacuje da je njegova teorija ’’ženskosti’’ biologistička i ontologizirajuća. Predstavnice ženskog pisma nastoje da dovedu u pitanje postojeće muško društvo, kome je oduvek svojstvena želja za bezgraničnom dominacijom, kako nad ženom tako i nad prirodom uopšte.

Radmila Lazić u predgovoru antologije savremene ženske poezije ’’Mačke ne idu u raj’’ navodi kako po francuskim teoretičarkama žensko pismo ne mora nužno biti pisanje žena, to je avangardno pisanje kome oba pola imaju pristup. Stil je ono što određuje to pismo, a ne pol. Žensko pismo je otvoreno, nelinearno, nezavršeno, fluidno, fragmentarno, polisemično. Radmila Lazić kaže: ’’One ironizuju, cinične su i sarkastične, one razgrađuju tradicionalne forme i strukture ne pristajući na poredak u kome su one Drugo, drugo muškarca. Ovakve strategije pisanja predstavljaju oblike kulturnog otpora (nekada svesnog, a nekada ne) društveno legalizovanoj dominaciji jednog diskursa. Da bi se oslobodile, žene moraju da govore drukčije, da se suprotstavljaju dominantnom diskursu, nametnutoj normi, univerzalnom koje je dobilo sve prerogative muškog zbog supermacije muškog. Zato one postaju subverzivne, ili kako bi to Elen Siksu rekla: ’Ako je svaki napredan pisac subverzivan, žena je to još jednom.’ ’’

Danas ima puno žena koje pišu. Ali nije svako žensko pisanje ujedno i žensko pismo. Ipak, muškarci su mnogo produktivniji. Ljiljana Đurđić u predgovoru antologije savremene srpske ženske priče ’’Ženski kontinent’’ govori o tome. Kaže kako su muškarci tvrdili da književna vrednost postoji ili ne postoji, te da pol nije važan, a te vrednosti su naravno utvrđivali oni i gotovo se udavili u sopstvenoj hiperprodukciji. Primećuje: ’’I još nešto, na oko uzgredno ali važno: sasvim je nepotrebno napisati gomile debelih proznih knjižurina (ah, kako tu stradaju stabla, vazduh naš nasušni!) niti stotine tankih knjižica poezije (poezija je nešto milostivija!), dovoljna je jedna tanka ili debela knjiga, ali prava. Nemojmo se zavaravati - nemojmo pustiti muškarcima da zavaravaju žene – prava književna umetnost je retka i jednoj od mojih izabranica, Bobi Blagojević, bila bi dovoljna samo knjiga priča ’’Sve zveri što su s tobom’’ pa da uđe u svaku nacionalnu pa i svetsku književnost.’’

I danas žene mogu biti proglašene za veštice. Dubravka Ugrešić u knjizi eseja ’’Kultura laži’’ piše kako su za vreme ratova na tlu nekadašnje Jugoslavije protiv nacionalizma i totalirazma pisale mnoge hrvatske književnice. Zbog toga su gorele na medijskoj lomači. Njihove muške kolege proglašene su disidentima.

Pripremila: Aleksandra Žikić

LITERATURA:

Virdžinija Vulf, Ka svetioniku, Novosti, Beograd, 2004.

Virdžinija Vulf, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 2000.

Radmila Lazić, Mačke ne idu u raj: antologija savremene ženske poezije, Samizdat B92, Beograd, 2000.

Ljiljana Đurđić, Ženski kontinent: antologija savremene srpse ženske priče, Prosveta, Beograd, 2004.

Dubravka Ugrešić, Kultura laži: antipolitički eseji, Konzor & Samizdat B92, Beograd, 2002.

Rečnik književnih termina, urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1992.

Sartr, Mučnina, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983.

Franc Kafka, Celokupne pripovetke, Mono & Manana, Beograd, 2003.


Još nekoliko tekstova  :

Eda Vujević, Nepoznata strana Virdžinije Vulf
Valentina Đorđević,  Novi realizam Virdžinije Vulf:društveni sistem kao pratnja u "Gospođi Dalovej"

 

Bertolt Brecht,Švejk u Drugom svetskom ratu

Bertolt Brecht

Kratka drama: Švejk u Drugom svetskom ratu


Dobri Hitlerov vojnik Švejk maršira neumorno ka, uvijek jednakoudaljenom, Staljingradu; u tom trenutku se kroz mećavu začumuzika i pojavi jedan upečatljiv lik: Adolf Hitler. Desio se historijskisusret između Švejka i Hitlera.

HITLER: Stoj! Prijatelj ili neprijatelj?

ŠVEJK (salutira na uobičajen način): Haj’itler!

HITLER (kroz oluju): Šta? Ne razumem ni reči.

ŠVEJK  (glasnije): Rekao sam haj’itler. Razumete li me sada?

HITLER: Da.

ŠVEJK: Huji s vetrom.

HITLER: Tačno. Čini se da je snežna oluja. Možete li me prepoznati?

ŠVEJK: Oprostite, to ne.

HITLER: Ja sam Firer


Švejk, koji je stajao podignute ruke, uplašeno podiže i ispruži idrugu, puštajući da mu puška ispadne, kao da se predaje.

ŠVEJK:Slavni Sveti Josipe!

HITLER:Mirno! Ko ste Vi?

ŠVEJK:Ja sam Švejk iz Buđejovica, gde Vltava menja tok. I požurio sam ovamo kako bih Vam pomogao doći do Staljingrada. Samo, molim Vas, recite mi jedno: gde se on nalazi?

HITLER:Kako da ja to, dovraga, znam?! Po ovim trulim boljševičkim saobraćajnim vezama! Ruta Rostov-Staljingradna karti, pravo, nije duža od mog malog prsta. Sada se ispostavlja da je ipak duža.Osim toga, i ove godine je zima nastupila prerano. Umesto petog novembra, čak trećeg, evo već drugu godinu. Ova zima je prava boljševička ratna varka.Trenutno, npr., više uopšte ne znam ni šta je napred, a šta nazad. Pošao sam od toga da jači pobeđuje.

ŠVEJK: I tako je i bilo.
 Počeo je da cupka i da se udara rukama po telu, jer mu je strahovito hladno.

HITLER: Gospodine Švejk, ako Treći Rajh padne... Samo će prirodne nepogode biti krive za tu nesreću.

ŠVEJK:Da, čujem, zima i boljševici.

HITLER (sprema se da počne nadugo i naširoko):Istorija nas uči da je uvek bilo: ili istok ili zapad. Još za vreme Arminija, heruskog kneza...

ŠVEJK:Objasnite mi to radije usput, inače ćemo se ovde zalediti.

HITLER: Dobro. Onda napred.

ŠVEJK:Ali, kamo ću s Vama?

HITLER:Pokušajmo sa severom. Probijaju se nekoliko koraka prema severu.

ŠVEJK:Sneg je do preko vrata.

HITLER:Onda na jug.
 Probijaju su nekoliko koraka prema jugu

ŠVEJK (staje, zviždi): Tamo su brda mrtvih.

HITLER:Onda ću se probiti na istok.
 Probili se su nekoliko koraka prema istoku.

ŠVEJK (staje, zviždi): Tamo su Crveni

HITLER:Tačno.

ŠVEJK:A da idemo kući? To bi i imalo smisla.

HITLER: Tamo je moj nemački narod, tamo ne mogu.
 Hitler korača brzo, u svim pravcima zaredom, Švejk ga svaki put vraća zviždukom

HITLER: Na istok. Na zapad. Na jug. Na sever.

ŠVEJK:Ne možete ostati ovde. A ne možete ni otići.

Hitlerove kretnje u svim pravcima postaju brže.

ŠVEJK (počinje da peva): Da, ne možeš nazad, a ni napred se ne može. Gore te čeka bankrot, a dolje si ogoljen do kože. Hladni istočni vetar te šiba, a tlo te peče. I priznam: sada me samo jedna briga obleće. Da l’ da te upucam odmah, da kasnije na te serem, il’ nešto treće.

Hitlerovi očajnički ispadi su se pretvorili u nekakav divlji ples.

Prevod: Jasmina Mršo

_____________________________________________

 

Kako pisci vređaju pisce?

30. Gistav Flober o Žorž Sand“Velika krava puna mastila”

29. Robert Luis Stivenson o Voltu Vitmenu
“..kao veliki čupavi pas, koji upravo pušten sa lanca, njuška sve strane ovog sveta i laje na mesec”

28. Fridrih Niče o Dante Aligeriju
“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”

27. Harold Blum o Džoani Roling (2000)
“Kako čitati Harija Potera i čarobnjakov kamen? Pa, veoma brzo od početka i možda ćete tako stići do kraja. A zašto čitati? Verovatno zato ako ne navedete sebe da pročitate nešto bolje, onda će Roulingova uraditi to”
26. Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom
“Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje”
25. Gertruda Štajn o Ezri Poundu
“Tumač sela. Odličan ako ste bili na selu. Ako niste bili, nije”
24. Virdžinija Vulf o Oldosu Haksliju
“ Sve sirovo, nekuvano i u znak protesta”
23. Herbert Džordž Vels o Džordžu Bernardu Šou
“Dete-idiot koje vrišti u bolnici”

22. Džozef Konrad o Dejvidu Herbertu Lorensu
“Obično đubre i ništa drugo osim nepristojnosti”

21. Lord Bajron o Džonu Kitsu (1820)
“Evo, Džon Kits piša krevetsku poeziju i tri novele a sam Bog zna kome…Dosta više sa Kitsom…ja vas molim, oderite ga živog; ako neko od vas to neće onda ću to uraditi ja lično, ne postoji razlog trpeti to idiotsko balavljenje”
20. Vladimir Nabokov o Džozefu Konradu
“Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova i ogrlica od ljuski romantičnih klišea“
19. Dilen Tomas o Radjardu Kiplingu
“Gospodin Kipling stoji pred svima u svom nemoralnom svetu za koji bih želeo da je drugačiji”
18. Ralf Emerson o Džejn Ostin
“Romani gospođice Ostin…čine mi se vulgarnim u nijansama, sterilnim u umetničkoj invenciji , zatočeni u bednim konvencijama engleskog društva, bez genijalnosti, duhovitosti i bez ikakvog su saznanja o svetu. Nigde život nije tako stegnut i uzak. Jedini problem u umu pisca je – kako se udati”“
17. Martin Ejmis o Miguelu Servantesu
“Čitanje Don Kihota može se uporediti sa neodređenom posetom sa strane najneočekivanijeg starijeg rođaka sa svim njegovim šegačenjima, prljavim navikama, nezaustavljivim sećanjima i užasnim saradnicima. Kada se doživljaj završi i stari dečak proveri sve (na strani 846 – priča se čvrsto zakiva bez prostora za dijalog) vi ćete proliti suze; ne suze žaljenja ili olakšanja već suze ponosa. Uspeli ste uprkos svemu što Don Kihot predstavlja”16.Šarl Bodler o Volteru (1864)
“Moja dosada je rasla u Francuskoj – a glavni razlog je što ovde svi liče na Voltera …kralja budalaština, princa površnosti, anti umetnika i zastupnika ženske posluge”
15. Vilijam Fokner o Ernestu Heningveju
“On nikad nije upotrebio reč koja bi čitaoca prisilila da posegne za rečnikom”

14. Ernest Hemingvej o Vilijamu Fokneru
“Jadni Fokner… Zar on stvarno misli da veliki osećaji proizlaze iz velikih reči?“

13. Gor Vidal o Trumanu Kapoteu
“On je punokrvna domaćica iz Kanzasa sa svim svojim predrasudama”

12. Oskar Vajld o Aleksandru Poupu
“Postoje dva razloga zašto ne voleti poeziju. Prvi je – ne voleti je, a drugi je čitati Aleksandra Poupa”“
11. Vladimir Nabokov o Ernestu Hemingveju (1972)
“Što se tiče Hemingveja, po prvi put sam ga čitao ranih četrdesetih… nešto o zvonima, loptama i bikovima…gnušao sam se”
10. Henri Džejms o Edgaru Alanu Pou (1876)
“Entuzijazam za delima Poa je znak primitivne etape razmišljenja”

9. Truman Kapote o Džeku Keroaku
“On ne piše, on samo kuca na pisaćoj mašini”

8. Elizabeta Bišop o Džeromu Dejvidu Selindžeru
“Mrzela sam „Lovca u raži“. Trebali su mi dani da prođem kroz knjigu, obazrivo, stranu po stranu i crvenela od sramote zbog svake njegove smešne rečenice. Kako su ga pustili da to uradi?”
7. Dejvid Herbert Lorens o Hermanu Melvilu (1923)
“Niko ne može biti više nalik na klovna, trapaviji i misaoniji u lošem ukusu nego Herman Melvil čak i u velikom romanu kao što je “Mobi Dik”…Iscrpljivanje jedne velike teme. Postoji nešto lažno u svemu tome. I to je Melvil. O dragi moj, kada svečano dupe njače, njače, njače…”
6. Visten Hju Oden o Robertu Brauingu
“Ne mislim da je Robert Brauing bio dobar u krevetu. Njegova žena verovatno nije mnogo brinula o njemu. On je hrkao i imao fantazije o dvanaestogodišnjim devojčicama”
5. Artur Evelin Vogh o Marselu Prustu (1948)
„Čitam Prusta po prvi put. Veoma siromašna stvar. Mislim da je mentalno defektan.“
4. Mark Tven o Džejn Ostin (1898)
“Nemam nikakvo pravo da kritikujem knjige, osim kada ih mrzim. Često želim da kritikujem Džejn Ostin, ali me njene knjige tako izluđuju da ja ne mogu sakriti sav svoj bes od čitaoca; I zato moram da se zaustavim uvek kada počnem. Svaki put kada sam pročitao “Gordost i predrasudu” poželeo sam da je iskopam i da udaram njenu lobanju njenim sopstvenim kostima”.
3. Virdžinija Vulf o Džemsu Džojsu
“Uliks je delo gadljivog studenta koji istiska svoje bubuljice”
2. Vilijam Fokner o Marku Tvenu (1922)
“Piskaralo koje se ne bi smatralo ni četvororazrednim u Evropi, koje je prevarilo nekoliko dokazano starih književnih skeleta, dovoljno lokalno obojenim, površnim i lenjim, intrigama”

1. Dejvid Herbert Lorens o Džemsu Džojsu (1928)
“Bože moj, koje je Džems Džojs oličenje nespretne zbrke misli! Ništa osim starih pedera i kupusišta citata iz Biblije a ostatak je dinstan u sosu od namernog, novinarsko prljavog jednoumlja”
Izvor: Delfi knjižare

Deže Kostolanji, ZLATNI ZMAJ

N akon što je isključio otpornike i na instrumentu pričvršćenom na zid proverio ampere, Antal Novak nešto pre ponoći izađe iz kabineta za fiziku, i ručnom električnom lampicom osvetljavajući sebi put, napusti zgradu.

Na ulicu se, budući da je bio mlad mesec, spustio mrkli mrak.

Žmirkala je samo neka bedna petrolejska lampa i crveneli se prozori kafane „Zelena grana“ kao da unutra pustoši vatrena stihija. Tu su lumpovale mađarske momčine udarajući šakom o sto i zaričući se da njima, vala, niko naređivati neće.

Samo što se približio kafani, začu zvižduk, dug i oštar, a onda i odgovor u vidu drugog zvižduka, nešto udaljenijeg, neko je zviždao, ali ne usnama, kako se to obično radi, nego u stilu prigradskih lupeža: s dva prsta među zubima. Zloslutno su odzvanjala dva zvižduka kroz noć.

Tada je stao i osvrnuo se. Primetio je dve siluete, jednu višu i jednu nižu, koje ga, tako mu se činilo, polako prate, šunjaju se za njim drugom stranom ulice. Da se vrati u gimnaziju, pa da ode kući tek kasnije kada teren bude čist? Nije verovao da bi mu to dalo odstupnicu. Zatim ona dva tipa ispariše na trenutak. Samo su senke šarale pod stablima, samo se tama talasala. Učinilo mu se da mu je najpametnije da požuri, da nastavi dalje.

Posle kafane sledio je mali trg i na njemu bunar sa crpkom, ponjavama prekrivene vašarske šatre i tezge, preko noći katancima zaključane.

Tu je već jasno začuo buku. Kao kad vetar huči, tako je neko, nogama jedva dotičući tle, trčao vrtloglavim tempom, i samo ga je strujanje vazduha odavalo. Novak načini jedan pokret unazad kako bi se suočio s neznancem, ali ruke mu se u tom trenutku već nađoše u čeličnom stisku napadača, kao da su u mengele sabijene.

Dvojica nasrnuše na njega, sa leđa, mučki. Kakvo viteštvo, kakvi bakrači.

Snaga i prisustvo duha nisu ga potpuno izdali, pa je uspeo da ih se otrese i da im se, mlatarajući štapom, suprotstavi. Rvao se s njima u pomrčini.

– Ko ste vi? – uzviknuo je podigavši ton, odlučno i bez straha.

Ovi ustuknuše, ali mu ne odgovoriše.

– Šta je bilo? – grubo je zaurlao. – Šta hoćete? Šta hoćete? – i visoko zamahnu štapom.

U tom trenutku mu se na štap sruči nekakav tvrdi, veoma teški predmet, i štap odlete bar četiri metra daleko od pločnika, na kolski put. To je, izgleda, bio znak. Videvši ga nezaštićenog, ona dvojica jezivih tipova se dadoše na posao, mnogo prilježnije nego što su planirali, precenivši snagu svog protivnika i plašeći se da će oni izvući deblji kraj. Pljuštali su udarci. Onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci, sistematično ga je tukao po leđima, po levoj lopatici, a onaj veći ga je korbačem od bikovog uda mlatio po potiljku i rebrima.

– Kukavice – urlao je Novak – bedne kukavice!

Divlje momčine su radile vredno poput kosaca. Iz sve snage su šutirali žrtvu. Tada ga je jedan od njih iznenada okrenuo na stomak i Novakove širom otvorene oči ih osvetliše. Novak je na sekund ugledao mračne aktere ove more, od kojih je golim rukama pokušavao da se odbrani: onog nižeg, koji je za ovu priliku vezao crni šal oko vrata i onog višeg, čija se kratko ošišana glava na trenutke razaznavala u tmini. Njega je prepoznao.
Izgleda da ih je njegov pogled prepao. Onaj suvonjavi, tajanstveni tip, već se ionako zasitio svega, pa je odlučio da mu zada poslednji udarac: kvrgavim štapom zviznu Antala Novaka po onoj njegovoj lepoj, zasvođenoj lobanji, po tikvici, najjače što je mogao, našta ovom pade slamni šešir sa glave, i žrtva se, sa jednim jedinim bolnim krikom skljoka na asfalt, pokraj vašarske tezge, onim pomirenim pokretom kojim se nedužni mučenici čiste savesti stropoštavaju na zemlju.

Ležao je u prašini, u pogani, ali nije izgubio svest. Čuo je i kako su odmaglili. Prvo se onaj veći dao u sumanuti trk prema gimnaziji, a za njim i onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci.

Ostavili su ga.

Prolazili su minuti.

Kukavice – pomisli on u sebi – pobegoše. Gde je tu moral, gde je tu hrabrost. Banditi jedni.
S mukom se pridigao. Skidao je prašinu sa odela. Tražio je šešir koji je pao pokraj tezge i štap koji je teškom mukom našao nasred kolskog puta. Zadihan, naslonio se na tezgu.

Bio je spreman još jednom da odmeri snagu s njima, da se upusti u dvoboj s podlim napadačima. Gotovo da je žudeo za tim da se vrate.
Ali njih nigde nije bilo. Gore na nebu žmirkale su zvezde, Kasiopeja, Vega, Aldebaran. Samo su one gledale, samo su one videle ovo iz jezive, beznadežne daljine, ravnodušno.