Thomas Pynchon Unmasked

 

Veliki kalifornijski pisac – iako nesvesno – odgovara na naša pitanja o američkom ministarstvu, vraćanju u Golden State i osvajanju Nobelove nagrade.

Thomas Pynchon nikada, nikad , nije dao intervju. Ovaj titanski talentovani pisac čuvao svoju privatnost kao rizik od bekstva. National Enquirer je nedavno vrebao Pynchona šest meseci pre nego što je ukrao njegovu fotografiju dok je glasao na svom lokalnom biračkom mestu, što je za neke od nas bilo kao pucanje u vojnika u činu podizanja američke zastave. Pynchonov stav je stav svakog privatnog pisca: neka knjige govore same za sebe.

Sledeća pitanja i odgovori shvataju vrlo doslovno ovog suzdržanog autora. Evo priče o Pynchonovom životu i radu, s posebnim fokusom na Kaliforniju, kako je ispričana u njegovih devet knjiga. Njegovi odgovori su njegove vlastite reči, uzete doslovno, iz jedne po jedne knjige, od V. do Bleeding Edge . Dobar pisac i njegovi likovi možda misle da raspravljaju o drugim stvarima, ali ja tvrdim da je tastatura svakog autora poligraf. Pynchon - smešan, proročanski, muški, kalifornijski prema otiscima prstiju - piše svoju autobiografiju sa svakim redom.

Prvo činjenice: Thomas Ruggles Pynchon Jr. rođen je 8. maja 1937. u gradu Glen Cove na Long Islandu u New Yorku. Upisao je Cornell kao glavni predmet fizike, okrenuo stranicu u katalogu kolegija i pronašao drugi dom na odseku za engleski jezik. Nakon što je diplomirao, radio je u Seattleu kao tehnički pisac za Boeing i boravio je između ostalog u Mexico Cityju i Guanajuatu. Negde tamo napisao je jedan od najboljih američkih debitantskih romana prošlog stoleća, 1963. V., gde počinjemo.

DAVID KIPEN: Gde bismo prvo trebali pogledati da bismo vas razumeli?

THOMAS PYNCHON: Na zapadnu obalu.

KIPEN: Ali ti si Jenki čiji su preci došli ovamo na Mayfloweru! Kako biste opisali svoj utisak o Kaliforniji iz detinjstva pre nego što ste je ikada posetili?

PYNCHON: Volim vesterne i detektivske priče.

KIPEN: A kako vas je oblikovalo odrastanje u tradicionalnim prigradskim porodicama? Čega se najviše sećate s Long Islanda?

PYNCHON: Očev torzo, čvrst i siguran u njegovom J. press odelu; oči kćeri, tajna iza sunčanih naočala sa kamenčićima… ko bi mogao pobeći? Ko bi to hteo?

KIPEN: Gde da bežim? Šta ste hteli znati umesto toga?

PYNCHON: Kakva je cesta... Kakva je zapadno od Ithace i južno od Princetona.

KIPEN: Sigurno si otkrio. ​​Završili ste na Manhattan Beachu i napisali onaj deo nastavnog plana Uvoda u modernu fikciju u L.A.-u, The Crying of Lot 49. Recite mi, što vam je doneo život tako blizu Pacifika?

PYNCHON: Prava alternativa odsutnosti izlaza, odsutnosti iznenađenja u životu, što boli um svakog Amerikanca kojeg poznaješ, a i tebe takođe, draga.

KIPEN: Jednom ste napisali da je Lot 49 priča koja se "prodavala kao 'roman'... u kojoj sam, čini se, zaboravio većinu onoga što sam mislio da sam naučio do tog trenutka." Kako to možeš reći? Knjiga toliko znači mnogima od nas. Hoćeš li ostati pri tome? Ili ste—?

PYNCHON: Da... drugo razmišljanje.

KIPEN: Razumem ako mislite da previše ljudi prvo čita Lot 49 jer je kratak. Ali ipak, lepota teksta-

PYNCHON: Zašto...svi su toliko zainteresirani za tekstove?...Vi muški, vi ste kao puritanci koji pričaju o Bibliji. Tako opsednut rečima, rečima... Stvarnost je u ovoj glavi. Rudnik. Ja sam projektor u planetariju.

KIPEN: Jeste li proveli neko vreme na zvezdarnici Griffith? Usput, vaša ljubav prema tradiciji Raymonda Chandlera u Lotu 49 stvarno blista. Jeste li još uvek zainteresovani za pisanje u L.A.-u? Nadam se da vam ne smeta ako vam preporučim sjajnu novu knjigu na tu temu. Slučajno imam primerak ovde.

PYNCHON: Tvoja knjiga?

KIPEN: Želeo bih da  potpišem...

PYNCHON: Stvarno dobra dokumentacija, to kalifornijsko sranje.

KIPEN: Ali ja sam te u njoj dva puta citirao! Tako si citiran, iznenađen sam da se niko drugi nije setio sastaviti ovakav intervju.

PYNCHON: Naš advokat će to pročitati.

KIPEN: Hmm. Nakon Lota 49 povukli ste se i napisali ono što većina ljudi, pomalo ishitreno, smatra vašim remek-delom: Gravity's Rainbow. Kako je za vas tada izgledao tipičan radni dan u L.A.-u? Probudiš se. Što prvo čujete ujutro, južno od aerodroma ?

PYNCHON: Vrisak ispunjava vazduh!

KIPEN: Ali to je... misliš, najpoznatija prva rečenica u modernoj književnosti ti je pala na pamet dok si živieo blizu putanje leta u LAX-u?

PYNCHON: Sada—

KIPEN: Takođe ste napravili mesta za druge kalifornijske skandale u knjizi, kao što su anti-Chicano Zoot Suit Riots 1943. Uprkos svoj tami, mora postojati nešto o L.A.-u i njegovim mitologijama što vam nedostaje?

PYNCHON: Čipkasti balkoni zgrade Bradbury...

KIPEN: 2023. obeležen je 50. jubilej objavljivanja Gravity's Rainbow. Ne bi li trebala biti neka vrsta lokalnog obeležavanja ove prekretnice?

PYNCHON: Konferencija ili tako nešto?

KIPEN: Vidi hoćemo li te pozvati. Jeste li ikada mislio da će knjiga postati takav klasik? A ako ne, što si mislio da ćeš sledećih pola stoleća spremiti svetu?

PYNCHON: Ogromni kartel s pobednicima i gubitnicima, u prijateljskom dogovoru da dele što se ima podeliti... Mogu nas pokupiti jednog po jednog.

KIPEN: Ko je mogao stajati iza toga?

PYNCHON: Ludi (ili, ako volite paranoičnei sistemi, užasno racionalni) naftaš iz Midlanda, Texas.

KIPEN: Mislite na porodicu Bush? Gde bi takav kartel oprao svoj novac?

PYNCHON: Sav novac od nafte koji su uzeli Nobelovi otišao je za Nobelove nagrade.

KIPEN: Nobelove? Šššš, ćuti. Mogli biste izgubiti priliku za nagradu ako ih namamite. Zašto biste to rizikovali? Za što su oni i svi ti drugi industrijalci toliko krivi?

PYNCHON: Uzmi i ne vraćaj... Sistem koji uklanja te goleme količine energije iz ostatka sveta kako bi svoju malu očajnu frakciju držao profitabilnom.

KIPEN: Kad smo već kod energije, gde je tvoja nestala nakon Rainbowa? Jedino što ste objavili sledećih 17 godina bila je zbirka od pet kratkih priča za mlade, Sporo uči. Sadržao je "Tajnu integraciju" - najbolje moguće mesto za početnike iz Pynchona, praktički savršenu priču o rasizmu i mašti - plus šarmantan, iznenađujuće autobiografski uvod. Šta vas je naposletku navelo da čitaocima date uvid u život iza književnosti?

PYNCHON: Negde sam imao ideju da lični život osobe nema nikakve veze s fikcijom, dok je istina, kao što svi znaju, gotovo suprotna.

KIPEN: Dakle, priznajete da malo biografije ponekad može baciti korisno svetlo na spisateljski rad? Bez mudrih pitanja o tome što se nalazi u vašem hladnjaku ili čak na policama s knjigama – više ljudska misterija o tome ko ste vi igra ulogu u onome što radite.

PYNCHON: [Tišina.]

KIPEN: Dobro... Šta biste savetovali današnjim romanopiscima u nadobudnim godinama - mladim ili drugim, na fakultetu ili izvan njega?

PYNCHON: Začepi i slušaj američke glasove.… 60-te su bile… ograničene neuspehom studenata na koledžu i radnika da se politički okupe… stvarna, nevidljiva klasna polja sile u načinu komunikacije između dve grupae.

KIPEN: Nadam se da to više nikada nećemo videti. Ponovno ste se osvrnuli na kontrakulturu u svom prvom romanu nakon gotovo dva desetleća, Vineland, iz 1990. — jednom od retkih romana koji između korica obuhvata i Severnu i Južnu Kaliforniju. Gde si bio sve te godine?

PYNCHON: Okrug Humboldt... Prekrasna zemlja, samo kratka vrtnja gore ili dole 101 od svega... Možete se sakriti, u redu.

KIPEN: Ženski likovi u Vinelandu nekako se čine još dubljim i dimenzionalnijim od onih u vašim ranijim spisima. Šta se tamo dogodilo?

PYNCHON: Moguće je, / Neverojatno, / To je ljubav… 

 KIPEN: Ah da, 1990. oženio si se svojom devojkom, za koju mislim da je i tvoja agentica, a iduće godine ste dobili zajedničkog sina. Usput, čestitam vam 30. godišnjicu. I što mislite kakva je budućnost zemlje oko Vinelanda, na rubu roditeljstva?

PYNCHON: Jednog dana, s pravim čovekom u Beloj kući, postojaće Isusov odsek, da, i Isusov sekretar ... Demontaža New Deala, poništavanje učinaka Drugog svetskog rata, obnova fašizma kod kuće i širom sveta, beg u prošlost, zar ne osećaš to, sva ta opasna detinjasta glupost—"Ne sviđa mi se kako je ispalo, želim da bude na moj način."

KIPEN: Drago mi je da smo izbegli taj metak.

PYNCHON: (Gorko plače.)

KIPEN: Otprilike u vreme kad ste objavili Vineland, vratili ste se u New York i dovršili Mason & Dixon, o dvojici britanskih geodeta iz 18. stoleća koji su povukli granicu između ropstva i slobode. Jedan je kritičar knjigu nazvao dostojnom "[Pynchonovih] dvostrukih opsesija – Amerike i nauka– ali s njegovim besom zbog nereda koji je pohlepa napravila od oboje." Možda su zaboravili treću opsesiju: ​​toliko ste strastveni prema muzici u svojim knjigama. Slušate li je dok pišete? Kakvu ?

PYNCHON: Ritam motora, buka mlinova, kamenje oceana, bubnjevi u noći... Muzika za surfanje!

KIPEN: Jesi li dobro? Primećujem da vaš jezik postaje pomalo anakron...

PYNCHON: I ti takođe.

KIPEN: Činiš mi se tako nežan tip. Zašto sav naglasak na zavjerama i paranoji u vašim knjigama? Zašto bi vas vladajuća klasa ciljala?

PYNCHON: Nekako sam dao štampati knjigu s prikazima određenih zločina koje sam posmatrao, a koje su počinili jaki protiv slabijih.

KIPEN: Pa ipak, opšti ton Masona & Dixona deluje mekše, više oprašta. Šta se tamo dogodilo?

PYNCHON: Ono što se ponekad događa s muškarcima... je da će jednog dana iznenada shvatiti koliko vole svoju decu, kao što dete daje svoju ljubav... Čudo očinstva.

KIPEN: Nakon Masona i Dixona objavili ste svoj najduži, možda najpodcenjeniji roman, 2006. Against the Day, koji je jedna recenzija kasnije opisala kao "asteroid koji se još dimi, čiju vanzemaljsku unutarnju muziku  čitaoci tek počinju tapkati unatrag." Događa se širom Evrope i šire, ali kao i Gravity's Rainbow završava u Los Angelesu. Kalifornija ti se stvarno uvukla pod kožu, zar ne? Šta vam padne na pamet kada pomislite na L.A.?

PYNCHON: Neprocenjiva količina svetla... štakorske pošasti pune starog kalifornijskog novca, neumoljiva nepriznata prošlost.

KIPEN: Veliki deo Against the Day je dobar kao i sve što ste napisali. Zašto mislite da čitaoci nisu cenili ono što zaslužuje?

PYNCHON: Leni gadovi.

KIPEN: Pa, ne mislite li da kritičari i naučnici mogu igrati ulogu u rasvetljavanju vašeg rada  koji bi ih inače mogli zastrašiti?

PYNCHON: Uz dužno poštovanje profesoru... Ne znam koliko toga mogu podneti.

KIPEN: Tri godine nakon Against the Day izašli ste s Inherent Vice, detektivskom pričom koju je drugi kritičar nazvao "remek-delom za bacanje", "epom o čupavom psu" i - oprostite, je li to potpuna, dobro čitana serija iz časopisa Alta? Koja je tema vašeg najdražeg dela do sada?

PYNCHON: Musso & Frank's.

KIPEN: Moja kratka priča? Iz izdanja od prošlog leta? Je li vam se svidelo?

PYNCHON: Dobar komad... posla.

KIPEN: Sada kada znate puno više o Kaliforniji nego na početku svoje karijere, šta mislite koja je bila prekretnica u istoriji? Industrijski procvat Drugog svetskog rata? Otkriće zlata 1848.

PYNCHON: Dolazak ekspedicije Portolá 1769.... Na licu jednog od njih - možda ličnop Portolá? bio je izraz čuđenja, onoga: Šta je ovo, kakav neočekivani raj? Je li Bog svojim prstom nacrtao i blagoslovio ovu savršenu malu dolinu, s namerom da bude samo za nas?

KIPEN: To mi slama srce. A koje je vaše osobno najživlje sećanje na L.A.?

PYNCHON: Jedne noći... u Westwoodu... devojčica... bez daha od uzbuđenja ispred osvetljenog izloga knjižare, zvala je svoju majku da dođe videti. "Knjige, mama! Knjige!"

KIPEN: Hej! Ne biste li vi trebali biti ovaj neverojatno polimatični romanopisac koji je odavno trebao dobiti Nobelovu nagradu, samo što su njegove knjige preteške za razumevanje Švedske akademije? Thomas Pynchon, ti si samo stari mekušac!

PYNCHON: Šššš

KIPEN: Ako toliko voliš Kaliforniju, zašto se jednostavno ne preseliš? Šta čekas 

 PYNCHON: Granica na kojoj niko više u magli nije mogao videti ko je Meksikanac, ko je Anglo, ko je ko.

KIPEN: Pre šest godina ponovno ste posetili New York za Bleeding Edge, "slatko traljavu komediju o ponovnom braku, napola skrivenu iza nakrivljene Groucho maske druge po redu Pynchonove privatne detektivske priče", prema još jednom kritičaru.

PYNCHON: ko su ovi ljudi?

KIPEN: Nema veze. Dakle, sada je javna tajna da živite ovde...?

PYNCHON: Na gornjoj zapadnoj strani.

KIPEN: Ali što je s mojom tezom? Gradim vodootporan slučaj za tebe kao suštinskog kalifornijskog romanopisca, pamtim praktički sve tvoje romane dok te ne uspem citirati izvan konteksta i navesti te da nešto kažeš - a onda ćeš svoj najnoviji roman smestiti na Manhattan?

PYNCHON: Empatija, to je ono od čega smo danas svi ostali, kamion se nije pojavio.

KIPEN: Sada imaš, koliko, 82 godine? Dakle, kakav je život za vas ovih dana?

PYNCHON: Nastavićemo naporno raditi.

KIPEN: Znao sam! Dakle, uskoro stiže još jedan roman?

PYNCHON: Da. Ne. dobro sam... šta?

KIPEN: Razumem. Ne želiš zabrljati. Javi mi ako možeš, u redu? I vidim da nam ponestaje vremena. U svojim romanima stalno smišljate pesme. Bi li vam smetalo da improvizujemo nežnu pesmu?

PYNCHON: Duet?

KIPEN: (tempom kao pesma) Tome, što misliš o sadašnjoj administraciji? Samo između tebe i mene, preko nekoliko velikih?

PYNCHON: (unisono) Računovođe troškova Donalda Trumpa... glavno načelo... platite velikim izvođačima, ignorišite male.

KIPEN: Ali duboko u sebi, jesi li ti Kalifornijac ili nisi?

PYNCHON: Nosim kalifornijske tablice na svojoj guzici.

KIPEN: Tako je više (ide u zagrljaj)!

PYNCHON: (Jedno od onih dugih sleganja ramenima sa Zapadne obale.)

KIPEN: (široko raširenih ruku) Jesi li siguran?

PYNCHON: [Zavesa.]

Izvor

David Kipen, bivši direktor književnosti NEA, predaje na UCLA i vlasnik je biblioteke za pozajmicu Libros Schmibros u Los Angelesu. Njegova poslednja knjiga je Dear California: The Golden State in Diaries and Letters .

Inherent Vice, Thomas Pynchon, prikaz

Neuobičajeni epigraf koji nalazimo na početku romana Inherent Vice, koji je Thomas Pynchon napisao 2009., može se pratiti unatrag do poznatog slogana francuske kontrakulture “Sous les paves, la plage!”, koji su koristili protestni pokreti u Francuskoj tokom revolucionarne ’68.-e kada su studenti počeli vaditi pločice iz zemlje, simbolizujući njihov prezir prema procesu urbanizacije i njihovu nevoljkost prihvatanja modernog društva.

Čini se da na ovaj način Pynchon odmah rasvetljava neke od ključeva koji će čitaocu pomoći da otvori njegov roman, no uglavnom se ovaj epigraf tiče problema i promena o kojima se raspravljalo tokom duge postmoderne rasprave koju možemo pronaći u većini postmodernih romana počevši od 50-ih. Razlog je taj što Inherent Vice nudi ogromnu kartu mesta koja se mogu otkriti u tradiciji i usponu postmodernog romana, zbog njegovih geografskih, društveno-političkih i književnih vrednosti koje se stavljaju u igru.

Ovde je pre svega cilj identifikovati matricu i razvojni proces detektivske fikcije, teme koju Pynchon razjašnjava, kao što ćemo primetiti u ovom radu, kroz svoja postmoderna sredstva poput metanaracije i parodije. Od svog objavljivanja, Inherent Vice (2009.) definisan je kao noir, detektivska priča, u razdoblju u kojem se ovaj književni žanr široko koristi u celom svetu, u književnosti, u kinematografiji i TV serijama, o čemu se govori u nekim novijim člancima u časopisima, poput onog koji je napisao Charles Scruggs 2. Iako to možda nije pogrešna definicija, potrebno je uzeti u obzir istoriju detektivske fikcije i kako su se njezini modeli menjali s vremenom i kako su ih menjali postmoderni pisci, uključujući Thomasa Pynchona, posebno u nekim od njegovih bivših romana kao što su The Crying of Lot 49 (1966.) ili Gravity's Rainbow (1973.).

Iako ide dalje od toga, u osnovi model Inherent Vice detektivske fikcije može se pratiti do kalifornijske tvrde škole, ne samo zbog radnje romana, već i zbog sličnosti između glumaca (detektiva) i zapleta. Daleko od racionalnih i utešnih vrednosti prvih britanskih detektivskih romana Arthura Conana Doylea ili Agathe Christie, tvrdi kalifornijski pisci poput Raymonda Chandlera i Dashiella Hammetta,uveli su novu vrstu otkrivanja, smeštenu u kalifornijske pustoši i bili mnogo realističniji, s noćnim klubovima, alkoholom i gangsterima. Chandlerovi i Hammettovi detektivi, Philip Marlowe i Sam Spade, obični su ljudi (ne poput neobičnog Sherlocka Holmesa) “s mamurlukom sledećeg jutra, čeljusti koja stvarno boli”. Tvrdi detektiv “pre svega je čovek koji prihvata i podnosi apsurd”3. S druge strane, u Inherent Vice nalazimo odjek inovativnosti i subverzivnosti koju opisuje antidetektivski roman. Postmoderni pisci kao što su Jorge Louis Borges, Vladimir Nabokov, Robert Coover i Thomas Pynchon radikalno su promenili kriterije i lajtmotive detekcije.
Stoga je naglasak na rešenju bio automatizovani princip tvrde formule prema kojoj se oblikovao antidetektivski roman, reagujući svojim suprotnim konstruktivnim principom, odnosno suspenzijom rešenja4.

Uzimajući u obzir tri glavna koraka detektivske priče (detektiv, otkrivanje i rešenje), možemo ustvrditi da je rešenje uslov sine qua non, a to će biti najvažniji objekt promene u antidetektivskoj fikciji. Kao što William Spanos sugeriše u svom briljantnom članku The Detective and the Boundary5, anti-detektivski roman propitkivaće i izazvati očekivanja pozitivističkih čitaova, stvarajući teskobu i teror kroz promenu rešenja.

Pre svega, taj je izbor rezultat jedne druge potrebe, onog postmodernog pisca. U tom kontekstu detekcija i roman potrage izgledaju kao način da se analizira postmoderno stanje, tačnije, u Pynchonovom slučaju, da se analizira evolucija vrednosti Los Angelesa kao postmodernog grada par excellence, kao što Edward Soja predlaže u svom eseju “Taking Los Angeles Apart”

Ovaj kratki predgovor verovatno je suvišan, ali i posebno potreban jer pisanjem Inherent Vice Thomas Pynchon pokazuje svoju potpunu svest o svim tim promenama u noiru, ne samo u književnoj tradiciji, već i u kriminalističkoj istoriji moderne Amerike.

Pišući svoj važan esej Osuđeni detektiv Stefano Tani oslikao je sudbinu antidetektiva. U The Crying of Lot 49, Edipa pada usred ničega, u labirint nerešenja, kao i Beckettov Watt. Suočavanje s prazninom haosa prava je uloga antidetektiva, a Larry Doc Sportello u Inherent Vice prvi je detektiv koji je potpuno svestan da se nalazi u ovoj zbrci. Dakle, ako Inherent Vice smatramo romanom potragom, možda bi potraga bila: Šta se dogodilo tokom šezdesetih u Los Angelesu? Šta bi hipi detektiv mogao otkriti kroz magloviti kaos postmodernog grada

Polazeći od ovih pitanja, Inherent Vice ne može biti ništa drugo nego pastiš, parodično ponovno pisanje jedne epohe iz perspektive pisca koji je direktno iskusio postmoderno razdoblje i kalifornijsku kontrakulturu. Zapravo, Pynchon je živeo u Venice Bayu tokom šezdesetih, zajedno s narodnim tekstopiscima i pesnicima poput Richarda Farine, kojemu je posvećena Gravity’s Rainbow. Los Angeles, poput Borgesova Alepha, nemoguće je opisati zbog njegove široke razvijenosti, globalizacije i procesa gentrifikacije. Kao što je rekao Mike Davis, “Los Angeles, grad bez granica, koji je pojeo pustinju, sasekao Joshuu i May Pole, i sanjao da postane beskonačan”7. Inherent Vice može voditi dijalog s esejima Mikea Davisa i Edwarda Soje, koji analiziraju razvoj geografskog prostora Los Angelesa s nekim razmatranjima koja se mogu pronaći u metropoli koju opisuje Pynchon. Uticaj neobuzdanog kasnog kapitalizma vidljiv je u svim njegovim oblicima, posebno u reorganizaciji urbanih i prigradskih prostora, stvarajući društvene fenomene poput segregacije (Los Angeles je najsegregiraniji američki grad), izolacije i klasne podele, pa zato najvažniju ulogu u radnji igraju špekulacije nekretninama i zemljištem. To je i motivacija za širenje gangsterskih susedstava i podele na one koji žive uz more (hipiji, surferi, skitnice) i one koji žive na ravnici (profesionalci, vlada, boosteri). Politička situacija terora zbog Vijetnamskog rata, gvozdena ruka Richarda Nixona protiv protestanata i širenje kulture droge postaju pozadina romana temeljenog na haosu i paranoji. Granica između onoga što je stvarno i onoga što nije postaje vrlo tanka; šta je čista paranoja i šta se događa. To je ono s čime se Doc Sportello (detektiv zaisnik o drogama) mora nositi, a to je ujedno i njegova granica, “ovaj svetlucavi mozaik sumnje. Nešto poput onoga što su Saunchosovi kolege iz pomorskog osiguranja voleli nazivati ​​inherentnim porokom”8.

Snovi kontrakulture također su osuđeni na kraj, jer detektiv zna da su osuđeni na propast suočavajući se s postmodernim mozaikom sumnje. Doc Sportello ne može učiniti ništa osim promatrati manifestaciju granice detekcije i biti preplavljen gustom mrežom događaja. Gledaće Philipa Marlowea i Sama Spadea kroz objektiv zavisti i nostalgije. Pynchon stvara mnogo zapleta i podzapleta, te velik broj poveznica među brojnim likovima, posebno u prošlosti (koja je i danas najkorištenije vreme u detektivskim romanima). Njima je pridodano nekoliko izleta koje su napravili Sportello i drugi likovi zbog zlouporabe droga, acid paranoje: tako da velika količina mentalne projekcije završi kao paralelna radnja Psihodelija čini detekciju vrlo teškom za provedbu, a čitaocu će biti teško obratiti pažnju: jasno je da se Pynchon želi ponovno igrati s njim, pričajući priču za pričom, domino efektom da se priseti duha ranih sedamdesetih.

Ako su u The Crying of Lot 49 ili Gravity’s Rainbow paranoja i parodija bile samo Pynchonovo narativno oruđe, precizno nametnuto odozgo, u Inherent Vice misterij, paranoja i parodijske situacije zapravo su deo sveta u kojem žive Doc i drugi likovi. Oni se s takvim situacijama suočavaju horizontalno, a ne vertikalno. Likovi stoga prirodno apsorbuju te književne tehnike: po mom mišljenju ovo je jedna od motivacija (uz autobiografsko tkivo romana) koja Inherent Vice čini najrealističnijom fikcijom koju je Pynchon ikada napisao. Klasična umešnost njegovog pisanja (za razliku od V. ili Gravity’s Rainbow) samo je ogledalo prikazanog doba. Rekao bih prilično nostalgično ogledalo.

Ako je tekom četrdesetih noir Raymonda Chandlera anticipirao osećaj razočaranja i poraza koji će generacija kontrakulture doživeti dvadeset godina kasnije, nije slučajnost da je Pynchon odabrao noir (uglavnom preživeo kao žanr) da nastavi priču iz šezdesetih. Kao što je već spomenuto, Pynchon je svestan noir tradicije, ne samo književne, već mu je poznata i hroničarska tradicija. To odzvanja i kroz roman. Kada L.A.P.D. detektiv poručnik Bjornsen govori o ubistvima porodice Manson, spominje i najstarije poznate kalifornijske zločine: ubistva Elisabeth Short9 i Thomasa H. Incea.

“Sve se pretvorilo u bolesnu fascinaciju,” zaključio je Bigfoot, “a u međuvremenu celo područje ubistava stoji na ušima - doviđenja Black Dahlia, počivaj u miru, Tom Ince, da, videli smo poslednju od onih dobrih starih misterija ubistava iz L.A.-a, bojim se.”

U ovoj fazi potrebno je postaviti hitno pitanje: kako se Inherent Vice nalazi u istoriji noira i detektivske fikcije? Pre svega, moramo uzeti u obzir dva datuma: onaj u kojem se radnja odvija i onaj u kojem Pynchon živi dok piše ovaj roman. U prvom slučaju, 1970. predstavlja prekretnicu u evoluciji noira kao žanra, zahvaljujući doprinosu pisaca kao što su James Ellroy, Walter Mosley, Sara Paretsky i mnogi drugi, koji u svoje zaplete uvode neke elemente zavere i političkih građanskih ratova. Kako je primetio Paolo Simonetti11, produkcija noira tih godina pridonela je izvanrednom obrazovanju Thomasa Pynchona kao pisca i njegovom pristupu žanru tokom njegove adolescencije. U predgovoru Slow Learner (izdanje iz 1984.), njegovoj ranoj zbirci kratkih priča, Pynchon tvrdi da je čitao “puno špijunske fikcije, romana intriga”12.

Druga ključna godina je 2009., godina u kojoj je objavljen Inherent Vice, a to je bujna godina što se tiče svetske noir produkcije. Među glavnim likovima ovog vremena ima mnogo skandinavskih noira pisaca (većinom su švedski), kao što su Henning Mankell, David Lagercrantz i Camilla Lackberg. Kao što Simonetti sugeriše, nije puka slučajnost da se u razdoblju u kojem detektivska fikcija uglavnom govori švedski, Pynchon odlučuje reći zbogom tradicionalnom žanru misterija nazvavši svoj lik policajca Christianom Bjornsenom. Na prvi pogled mogao bi se zvati jedan od švedskih policajaca popularnih savremenih romana, poput Mankellova načelnika Wallandera, takođe s obzirom na njegovu sumnjivu moralnost. Vrlo je verovatno da je Pynchon za Bjornsen odabrao nadimak “renesansni detektiv”, aludirajući na renesansi žanr misterija, policajac u novom noir ruhu. Zapravo, u Inherent Vice, Bigfoot, kao suigrač u romanu, za Pynchona predstavlja prelaz iz tvrde tradicije u nove misteriozne granice. Ali što je s ulogom glavnog lika, Doca Sportella, u ovom odlomku? Ovo bi moglo biti teže opisati.

Doc se seli u Los Angeles, ali njegov grad – koliko karikiran koliko i realan – razlikuje se od mračnog i opskurnog grada u kojem žive Chandlerov Marlowe ili Hammettov Spade. Njihov je afinitet, međutim, prilično vidljiv oštrom oku.

Budući da su PI osuđeni na propast, čoveče," Doc nastavlja svoju raniju misao, "mogao si to videti godinama, u filmovima, u podzemnoj železnici. Jednom su postojali svi ti sjajni stari istražioci — Philip Marlowe, Sam Spade, šamus nad šamovima Johnny Staccato, uvek pametniji i profesionalniji od policajaca, uvek na kraju reše zločin dok policajci slede pogrešne tragove i staju im na put13.

Kroz ove retke knjige Pynchon naglašava sličnosti između tih privatnih očiju (PI), ali pre svega analizira kakva je sudbina post hard-boiled noira, što Stefano Tani definiše “padom kvalitete” za što se noir “tako pretvara u kič ili, u najboljem slučaju, u samoparodiju”14.

Doc – ili Pynchon u ovom slučaju – pati od sudbine detekcije: nema zemlje za pametne ili visoko moralne PI-ove kao što su Philip Marlowe ili Sam Spade. Detektiv je osuđen na propast, sjeban. Ovaj koncept je također izražen u sledećem i poslednjem Pynchonovu romanu Bleeding Edge (2013), kroz Erniejeva razmišljanja:

Šta se dogodilo privatnim očima, dragi kriminalci? Izgubljen u svoj toj propagandi nakon šezdesetih”15.

PI kao što su Marlowe i Spade najbolji su primeri za Doca kao detektiva i za Pynchona kao pisca. Doc uvek pokušava zadržati taj moralni integritet, taj moralni kodeks svojstven prirodi tvrdog detektiva. Baš kao i Marlo-we, Doc pokazuje ciničan, tvrdoglav karakter: pokušava ostati ravnodušan na situacije (kao sa Shastom, devojkom u koju je bio zaljubljen) i na sve paranoje koje se ponavljaju poput beskonačnog bumeranga (“Uh-huh.” Doc je tipkao, “Ne halucinira””16). Slično Marloweovoj karakterizaciji, čini se da čak i neke osnovne rutinske aktivnosti kao što su jelo ili spavanje ne utiču na detektivovu rutinu: sve do čega je Doc stalo je njegov posao i njegova profesionalnost, koju brani pod svaku cenu ("Bigfoot, možemo li ovde barem pokušati biti profesionalni?"17), čak i ako zadrži samoprezirni i ironičan stav. U određenom smislu on uvek pokazuje malo poštovanja prema samoj misteriji: on je potpuno svestan inherentnog poroka detekcije, a to je “ovaj svetlucavi mozaik sumnje. Nešto poput onoga što su Saunchosovi kolege iz pomorskog osiguranja voleli nazivati ​​inherentnim porokom”18.

Osim toga, sledeći svoj hipi stil života, Doc koristi marihuanu, kiselinu i druge droge, nastavljajući dugu tradiciju detektiva zaisnika o drogama, od Sherlocka Holmesa – koji je koristio kokain – do Marlowea, koji pokazuje, kao i mnogi tvrdi likovi, svoju zaisnost o alkoholu.

Odjek Chandlerovih romana, posebno The Long Goodbye i Fare-well, My Lovely, jasan je ne samo po pitanju lokacije (pre svega Venice Baya), već i po opskurnoj atmosferi koja leži ispod zamršene slagalice pripovedanja, opterećujući sled događaja. Doc ima sve akreditacije da bude detektiv osuđen na propast: često je bespomoćan i utučen i suočava se sa svim onim trikovima koje ne može dešifrovati. Ne može se koncentrisati na svoju glavnu metu jer mu stalno odvlači pažnju paranoja izazvana drogom, a njegove su dedukcije često pogrešne i sporo se pojavljuju. Uprkos svemu, na kraju romana Doc neće biti tako strašan kako smo očekivali. Na samom kraju, zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti, ali ne nužno zahvaljujući njemu, moći će rešiti misterije, unovčiće svoj ček za opkladu u Las Vegasu, a Coy Harlingen vratiće se kući sa svojom porodicom. Ukratko, Doc nije osuđen na propast kao postmoderni detektivi: za razliku od Edipe u The Crying of Lot 49, Doc neće pasti u prazno, a njegova će istraga biti uspešna, baš kao i Marloweina. Doc je na svoj način antijunak – ponekad nespretan, groteskan – koji nije u stanju uspostaviti red niti razrešiti sve enigme kroz haotične tragove. Zaključno, on je namerna parodijska verzija Philipa Marlowea i – s obzirom na kategorije koje je predložio Northrop Frye u svom eseju19 – od epskog junaka pretvara se u ironičnog junaka; hard-boiled modeli i dalje su prepoznatljivi, a Marloweova paradigma ostaje prepoznatljiva.

Zapravo, možemo pronaći Coya Harlingena i njegovu sumnjivu smrt; odnos između Doca i Bigfoota (s njegovom latentnom homoseksualnošću) tipičan je izraz dvosmislenosti, prijateljstva/mržnje između privatnih istražitelja i policijskih detektiva koja se može pratiti do Sherlocka i Lestradea; nestanak žene, Shaste Fay, Docove bivše devojke, koja se, baš kao Terry Lennox s Philipom Marloweom, noću ponovno pojavljuje ravno iz Docove prošlosti, tako da on misli da halucinira. S obzirom na ova razmatranja, potrebno je postaviti još jedno pitanje o istoriji detektivske fikcije u kojoj je Pynchon neosporni protagonist: kakvu raspravu autor pokreće pišući Inherent Vice? Ako je svjestan kako su njegove književne inovacije rekodirale žanr četrdeset godina pre, koja je uloga te svesti u pisanju romana?

Prvo što treba uzeti u obzir jest Pynchonova pažnja prema žanru. Iznad svega, čini se kao da odaje počast tvrdom zlatnom dobu, noseći njegove klišeje i rasklapajući ih kako bi nacrtao ličnu karikaturu i za okruženje i za likove.

S druge strane, on ide dalje od te paradigme – kao što je jasno u The Crying of Lot 49, u V. ili Gravity’s Rainbow, koji predstavljaju anti-detektivsku fikciju jer su izraz postmoderne fikcije i duboke rekonstrukcije romana potrage – dodajući sve više i više haotičnih elemenata, fragmentirajući radnju u nemoguće delove parodične slagalice; Pynchon prihvata sumnju, nepravilnost, pokazujući inherentni porok otkrivanja.

Stoga je pisanje Inherent Vice još jedan korak dalje, drugačiji pristup koji Pynchon pokazuje prema žanru: u ovoj fazi on ne deluje samo prema tradiciji i evoluciji žanra – baš kao u svojim romanima iz šezdesetih – već i na temelju vlastitog doprinosa tradiciji žanra. Ukratko, čini se da Pynchon gleda Pynchona, povremeno ga oponašajući u svojevrsnoj autoparodiji. S ove tačke gledišta, Inherent Vice nije samo post-Chandlerov roman nego i post-Pynchonov, a igra koju igra često je karikirana. Parodična paranoja širi se celim svemirom romana, menjajući individualnu i introspektivnu vrednost koju je paranoja imala u prethodnim Pynchonovim romanima.

U konačnici, možemo utvrditi da je osvrt na celokupnu tradiciju žanra način na koji Pynchon ide korak napred u svojoj književnoj produkciji. Inherent Vice vreme je razmišljanja (i iskupljenja) o tome šta pisanje noira implicira u dvadeset prvom stoleću.

https://scispace.com/pdf/inherent-vice-thomas-pynchon-beyond-the-postmodern-fiction-3dfv5xrime.pdf

11. 3. 2025.

Ponovno čitanje Thomasa Pynchona: Postmodernizam i politička stvarnost

U MNOGIM POGLEDIMA, književna kritika je inherentno revizionistička, tako da bi trebalo biti malo iznenađenje da je veliki stari emitac američkih pisama i sam bio podvrgnut nečemu nalik ponovnoj evaluaciji karijere, čak i pre nego što se, nežno ili na drugi način, odgurne u svoju laku noć. Dva nedavna preispitivanja — Thomas Pynchon i američka kontrakultura Joanne Freer (2014) i Pynchonova Kalifornija (2014), zbirka eseja koju su uredili Scott McClintock i John Miller — nude preklapanja preispitivanja Pynchonovog opusa i njegove politike.

Sa različitim stepenom uspeha, obe studije pokušavaju promeniti Pinčona u odnosu na postmodernizam, uopšteno govoreći. McClintock i Miller obećavaju da će “ponuditi alternativu konstrukciji Pynchona kao postmodernog ironiste, fabuliste razočarenja utopijskim nadama i čežnjama, radikalnog skeptika radikalizma”. Čini se da je Frier manje nezadovoljna postmodernizmom nego onim što ona vidi kao njegovu nepouzdanu pogrešnu karakterizaciju – i kategorija je sigurno pogrešno predstavljena, od komentara na Fox News-u do konzervativnijih hodnika američke akademije. Ali Freer je definitivno opreznija od nekoliko kritičnih glasova koji preplavljuju McClintock i Millerovu knjigu. “Ne smatram korisnim čitati Pynchona kao 'postmodernog' autora,” piše ona, “delomično zbog ove stalne uobičajene lažne povezanosti postmodernizma s izolacijom, ali i zato što se izraz 'kontrakulturno' čini prikladnijim.”

Zaista, Freerin pristup je možda put manjeg otpora: umesto da pokušava uveriti svoje kritičare da postmodernizam može biti efikasan i politički angažovan oblik filozofskog diskursa, ona menja jednu kategoričku apstrakciju za drugu. Iako kontrakultura možda manje deli od postmoderne , ona je sama po sebi — kako Frir spremno priznaje — donekle opterećena. Kao rezultat toga, ona počinje definicijom: “Koristim 'kontrakulturu' u ovoj knjizi kao opšti pojam za označavanje čitavih opozicionih šezdesetih,” piše ona, “uključujući Novu levicu, psihodelički pokret, Partiju crnog pantera, Yippies, pa čak i ženski pokret.” Iako takva inkluzivnost vodi razmišljanju, Freer ipak daje rezultate. Sve u svemu, Thomas Pynchon i američka kontrakultura potpuno je uverljiva istorijska kontekstualizacija Pynchonovog književnog rada.

U svom uvodnom poglavlju, Freer uspostavlja Beat Movement kao neku duhovnu preteču Pynchonove političke filozofije. Pažljivo iscrtavajući tačke razilaženja (uključujući, na primer, Pynchonov nijansiraniji pristup afroameričkom iskustvu, kao i njegovu preferenciju za praktičnost nad idealizmom), ona ipak preslikava Pynchonove političke vrednosti na blažene vijuge prethodne generacije, koristeći Jack Kerouac On the Road ( 1957)kao merilo “Pynchonovih ranih romaai”, tvrdi Freer, “izražavaju senzibilitet za beat i 'post-bit' senzibilitet u predlozima da se sloboda i duhovni smisao mogu steći transcendiranjem rutine, putovanjem, druženjem sa zajednicama prognanika, ili čak slušanjem džeza (u pravim okolnostima).” I ovo je dobrodošla revizija: odnosa između Beat pokreta i postmoderne književnosti (ili kako god želite da je nazovete) prečesto se zanemaruje. Frir ne samo da vodi računa o ovim vezama, već takođe identifikuje nekoliko specifičnih vrednosti Beat-a — transcendencije, liminalnosti i communitas — koje se provlače kroz Pynchonovu fikciju.

U narednim poglavljima, Freer se fokusira na određene kontrakulturne formacije — SNCC, SDS i Novu levicu; Timothy Leary, LSD i psihodelični pokret; Crne pantere; i ženske pokrete(i). Istovremeno, ona pažljivo čita odlomke iz Pynchonovog rada, razvijajući sofisticiranu sliku njegove politike koja se razvija: želju za revolucionarnom promenom ublaženu pragmatizmom i skepticizmom; odbojnost prema političkom nasilju, osim kao krajnjem sredstvu; zagovaranje važnosti kritičke prakse za političko delovanje; i podrška anarhizmu kao sredstvu otpora i kapitalizmu i autoritarizmu. Ukratko, Freer uverljivo pokazuje da su Pynchonove vrednosti obično usklađene s onima iz kontrakulture iz 1960-ih (jedan značajan izuzetak su njegove često problematične reprezentacije roda i seksualnosti).

Dok se čini da Freer ostavlja po strani pitanje Pynchonovog postmodernizma u svom uvodu, ona se vraća na temu kroz celu knjigu. Na primer, ona insistira da je „širenje maštovitih sposobnosti u tandemu s kritičkim veštinama, za Pynchona, specifična preteča političke akcije“ i „imajući ovaj projekat u svojoj srži, Pynchonov rad na taj način dovodi u pitanje preovlađujuće pojmove o samozadubljenosti i političkoj irelevantnosti postmoderne fikcije“. Štaviše, Pynchonov angažman s idejama i vrednostima kontrakulture iz 1960-ih, zaključuje ona, „pokazuje kako formalne i stilske inovacije postmodernističke književnosti mogu biti utemeljene na duboko političkim razmatranjima“.

Nasuprot tome, eseji koji se nalaze u McClintockovoj i Millerovoj kolekciji u velikoj meri odbacuju pokušaje oporavka postmodernizma kao takvog. Henry Veggian, na primer, očito veruje da se „postmoderni intelektualci“ (ko god oni bili) mogu prepoznati po „njihovoj antipatiji prema stvarnosti“. Šta više, on tvrdi, politička fikcija je, “kategorija uglavnom naseljena realističkim pisanjem”. Uprkos tome što priznaje izuzetke od ovog pravila, Veggian ipak pokušava potvrditi status Vinelanda kao “velikog političkog romana” spašavajući ga iz postmodernog tabora. Ocenjivanje kao takvog zavisi, tvrdi on, “od intrinzičnih (a ne samo formalnih) pitanja njegove orijentacije prema književnim tehnikama realizma”. Kroz dikensovsku homologiju i neke intelektualne akrobacije, napola pqmetne, on zaključuje da je to zaista veliki politički roman, primet "stoner realizma", žanra za koji nisam znao da postoji, iako sada shvatam da sam, zapravo, obožavatelj. Pretpostavljam da bi me Veggian optužio da sam namerno pogrešno pročitao njegov esej, ali ja ću samo priznati da pomalo priprost . Gledište Christophera K. Coffmana u “Postmodernoj sakralnosti i inherentnom poroku ” je strukturno sličan, ali ovde se homologija može naći u savremenoj hermeneutici. Njegov se pokušaj zasniva na postojanju nečega što se zove "božanska Reč", što me izostavlja iz igre. U oba slučaja, argumenti izgledaju iznuđeni, homologija je jednostavno preimenovanje onoga što već znamo: Pinčonova neodlučnost, njegov komplikovan odnos prema književnom žanru. Freerova pažljiva kontekstualizacija jednostavno služi kao daleko razumniji pristup.

Međutim, ono što Pynchonova Kalifornija čini dobro jeste da se stalno preispituje ono što Brian McHale naziva Pynchonovom „slučajnom trilogijom“: Plač lota 49 (1966), Vineland (1990) i Inherent Vice (2009). Pynchonova tri najkraća romana ne samo da dele okruženje, već su takođe, kako Margaret Lynd primećuje u glavnom eseju knjige, „estetski jednostavnija i manje višeslojna i politički manje značajna“ od enciklopedijskih tomova na kojima počiva njegova reputacija. Dok bi neki — uključujući nekoliko drugih saradnika u tom izdanju — mogli da dovode u pitanje „politički manje značajan“ deo formulacije, Lynd svakako obuhvata standardni kritički odgovor na Pynchonove manje romane. Ipak, ona tvrdi, ovi romani su vredni, ne samo kao pristupačna ponavljanja velikih pitanja koja Pynchon postavlja negde drugde, već i zbog njihovog izraza onoga što ona naziva situiranom nadom : „nade koja je utemeljena na uvek naizgled jednostavnim i spontanim gestovima ljubaznosti, velikodušnosti i možda — u trenutku kada se svakom pojedincu ne ukaže hrabrost, a ponekad i bez hrabrosti, nada u iskupljenje ili dobitak.” I zaista, sve veća sentimentalnost Pynchonove fikcije, kao i njegov fokus na porodicu, ako mogu ponovo prisvojiti tu frazu, su teme koje postmoderna nauka retko obrađuje na elegantan način. Drugim rečima, sve to može zahtevati detaljniji pregled.

Bill Millard, još jedan saradnik Pynchon's California , slaže se. Njegov esej se fokusira na Urođeni porok ( Inherent Vice), koji je, kako on tvrdi, "roman ideja pod maskom lonca, iskreno, iako podzemni, didaktički." Njegova poruka? Da je “inherentna tragedija i potencijal za katastrofu povezani su sa određenim oblicima prostora i društvenim organizacijama koje su izgradili ljudi”. Argument je uverljiv. Zapravo, inherent Vice, iz samog njenog mota — „Ispod pločnika, plaža! GRAFITO, PARIZ, MAJ 1968” — podstiče svoje čitaoce da gledaju ispod površine, kao što Millard čini, i da čitaju razumno. Dok je situacionistički grafit koji Pynchon prenamenjuje inherentno politički, njegov humor je u potpunosti zasnovan na onome što bismo mogli nazvati činom pogrešnog čitanja. Opločnici, kao što vam svaki klesar može reći, obično se postavljaju na podlogu od peska; podignite kamen da bacite na barikade i, voilà, plaža - ali samo figurativno. Morate znati koja pustinja ne predstavlja stvarnu, mogli biste reći, ali postoji u tome korist – kao što pokazuju obe ove studije – u čitanju protiv struje.

Kako se Pynchonova pedesetogodišnja karijera bliži neizbežnom kraju, najupadljivije nedavno ponovno čitanje, naravno, je adaptacija Pola Tomasa Andersona Inherent Vice (2014). Film nužno kondenzuje i konsoliduje, iako je Pynchonov roman najmanje komplikovan. Ali narativni destilat koji Anderson donosi na ekran je sam po sebi argument za Pynchonovu relevantnost prošlost i ili neku postmoderne celinu. Prvo, kao što film jasno govori, Thomas Pynchon je briljantan dijalogista: Anderson je veliki deo filmskih dijaloga podigao direktno iz romana, i on blista. Ovo je istovremeno argument za čitanje Pynchona - zbog čistog zadovoljstva jezika, ako ništa drugo - i molba za inkluzivniju kritiku, jer postmoderni kritičari retko obraćaju pažnju na dijalošku estetiku, a oni s realističkim sklonostima imaju tendenciju da odbace Pynchonove likove - i njihov diskurs - kao neverovatne. Drugo, Andersonova adaptacija otkriva sentimentalno središte priče: kada se sve kaže i uradi, Interent Vice nije ništa manje nego priča o neverovatnom ponovnom ujedinjenju nuklearne porodice. To je obrnuti trop “slomljenog doma”, naizgled svesrdno podržavanje tradicionalne porodične jedinice. Ako sve ovo izgleda suprotno cinizmu koji je navodno endemičan za postmodernizam, možda je greška u našem insistiranju na njegovim ograničenjima. Kako Freer tvrdi, “Pynchon doživljava porodicu kao društveni ideal, pa čak i kao poslednji bastion communitas u vremenima vlastitih interesa, kao opustošenu, ali otpornu jedinicu otpora unutar koje, u postrevolucionarnoj Americi, altruistička, neposesivna ljubav još uvek ima priliku da procveta.” Malo se raspravlja o konceptualnoj tvrdnji konzervativizma o nuklearnoj porodici, ali narativni pokušaj da se rebrendira institucija može biti poslednji Pynchonov politički stav.

¤

Justin St. Clair is Associate Professor of English at the University of South Alabama.

Izvor

9. 3. 2025.

Istoriju je teško dekodirati: ( Gravity's Rainbow" Thomasa Pynchona)

Autor M. Keith Booker

februar 2023

... Duga gravitacije Thomasa Pinchona je u velikoj meri primer onoga što bi moji studenti nazvali „starim“ romanom. Međutim, meni se čini svežim i novim kao i dan kada je rođen. Odvažan, besmislen, eksperimentalan, grub, nepoštovan i snažno antiautoritaran, to je roman čije karakteristike izgledaju suštinski „mlade“. U isto vreme, to je tip „mladih“ koji je snažno ukorenjen i u kontrakulturi 1960-ih i u frustraciji zbog neuspeha te kontrakulture da postigne temeljnu reinvenciju američkog (i zapadnog) društva. U tom smislu, to je u velikoj meri roman iz 1970-ih, iako mnogi ljudi u to vreme nisu baš znali šta da misle o njemu. Gravity's Rainbow je bio jedan od dobitnika Nacionalne nagrade za knjigu 1974. godine, koju je Pynchon slavno poslao komičaru “profesoru” Irwinu Coreyju da prihvati – u govoru koji je (prikladno) isprekidan pojavom crte. Žiri Pulitzerove nagrade takođe je odabrao Gravity's Rainbow da dobije nagradu za fikciju, ali ih je Pulitzerov savetodavni odbor odbacio, odlučivši da te godine ne dodeli nagradu kako bi izbegao priznanje knjizi koju su smatrali "nečitljivom", "burnom" i "opscenom".

Uprkos ovakvim kontroverzama, odmah je bilo jasno da je objavljivanje Gravity's Rainbow označilo važan trenutak u američkoj književnosti, kada je početni talas postmoderne fikcije dostizao punu zrelost. Ipak, dok se čini da se mnogi romani u ovom talasu sada povlače u maglovito pamćenje kao neobični artefakti istorije književnosti, Pynchonov roman je zadržao svoju istaknutost — i možda čak postaje sve relevantniji. Neki manje ambiciozni romani tog doba — pamti mi na pamet Vonegutova klaonica-pet (1969) — možda će se ovih dana više čitati i poučavati, ali Pynchonov roman stoji sam među knjigama te postmoderne erupcije kao onaj koji je najbolje očuvao, više od pola veka, svoju reputaciju književnog remek-dela.

Ta reputacija je, međutim, komplikovana, kao što pokazuje Pulitzerovo iskustvo. Istaknuti britanski kritičar Tony Tanner, koji je pisao samo nekoliko godina nakon objavljivanja Pynchonovog romana, proglasio ga je "verovatno najvažnijim književnim tekstom od Odiseja ". Zaista, govori nešto o važnosti Duge Gravitacije u istoriji književnosti da je kritičari manje uspoređuju s postmodernim epovima kao što su The Recognitions (1955) Williama Gaddisa ili The Sot-Weed Factor (1960) Johna Bartha ili, kasnije, Davida Fostera Wallacea (Beskrajna šala ) Davida Fostera Wallacea (1996). Ulysses (koji je prošle godine proslavio stogodišnjicu). I svakako je istina da Gravity's Rainbow mnogo toga deli s tim modernističkim klasikom, poklapajući ili čak premašujući njegovo epohalno rušenje književnih tabua, njegovu nekonvencionalnost stila i enciklopedijski opseg reference. U stvari, ima mnogo smisla misliti o Dugi gravitacije kao da igra ulogu u postmodernom pokretu sličnu onoj koju je igrao Uliks unutar modernizma.

U isto vreme, ako je Uliks preteran, subverzivan i bezobrazan, onda je Gravity's Rainbow sigurno više od svega toga, do te mere da se mnogim kritičarima i čitateljima čini da nedostaje visoka ozbiljnost za koju je Matthew Arnold slavno tvrdio da je potrebna od najveće literature. Doduše, mnogi bi nekada rekli istu stvar o sada poštovanom Uliksu , ali stolneće naučnog proučavanja, da ne spominjemo promene u svetu uopšte, učinilo je Joyceov roman relativno mirnim i skromnim, posebno u poređenju s Pynchonovim. A opet, to je uvek bio slučaj: gde je Joyce drsko sledio Leopolda Blooma do Jakesa radi pražnjenja creva, Pynchon sledi Tyronea Slothropa niz odvod WC šolje, gde je poprskan goveđem nakon što je neko pustio vodu; gde je Joyceina Molly Bloom menstruisala u komorni lonac, Pinchonova Katje Borgesius, obučena u dominatrix opremu, sere u usta starca.

Pynchonova slavna upotreba popularne kulture u Gravity's Rainbow može izgledati prilično adolescentno u odnosu na Joyceovo modernističko postavljanje Homera i Shakespearea, dodajući mladalački, ali možda neozbiljan, osećaj Pynchonovog romana. Doduše, Joyce se oslanja i na pop kulturu, ali Pynchon to čini agresivnije, delom zato što piše u svetu (i o svetu) u kojem je pop kultura postala istaknuti i konstitutivni deo života njegovih likova. Osim toga, Pynchonova upotreba pop-kulturnog materijala zapravo je prilično sofisticirana u književnom smislu. Njegova uglavnom izmišljena istorija pornografske filmske industrije Vajmarske Republike pomaže da se dočara ozloglašena dekadenca tih godina, a istovremeno doprinosi suptilnoj sugestiji autora da predratni holivudski film nije bio ni približno tako nevin kao što se činilo. Zvezde dece kao što su Shirley Temple i Mickey Rooney, u Pynchonovom tretmanu, postaju avatari struje kulturne pedofilije koja se provlači kroz celi tekst. U međuvremenu, Pynchon toliko temeljito zasićuje priču aluzijama da njegovi izvori - posebno filmovi, ali i stripovi i pulp fiction - postaju jednostavno ugrađena komponenta njegovog jezika i jezika njegovih likova, koji sasvim prirodno posežu za takvim referencama kao načinom razumevanja i opisivanja svog sveta, kao što to danas često činimo putem televizije i medija (češće TikTok).

*****

Možda najveći razlog zašto je Duga gravitacije ostala tako sveža i toliko relevantna je to što je centralno zasnovana na duboko istorijskoj viziji koja joj daje dinamičan kvalitet koji se samo ažurira, čak i ako većina suvremenih čitatelja nije mnogo navikla na istorijsko razmišljanje. U svom entuzijastičnom uvažavanju važnosti Duge gravitacije , Tanner je također okarakterisao Pynchonov roman kao „jedan od najvećih istorijskih romana našeg vremena“. I Tanner je sigurno u pravu. Gotovo sve u Gravity's Rainbow prenosi neku vrstu implikacije o obliku i prirodi moderne zapadne — pa čak i svetske — istorije. Ali Duga gravitacije je istorijski roman na daleko dublji način nego jednostavno zato što je njegova priča uglavnom smeštena u prošlost: ona takođe komentariše fundamentalnu prirodu same istorije. Čak i njegov najšokantniji i najneugodniji sadržaj nije tu jednostavno, ili čak prvenstveno, da épater le bourgeois, iako to čini; on je tu da dramatizuje mračne, pokvarene, sado-mazo energije koje su, po autorovom mišljenju, pokretale toliki deo zapadne istorije.

Štaviše, ne samo da je Duga gravitacije smeštena usred specifičnog, sveta koji menja i živopisno ostvaren istorijski događaj (Drugi svetski rat i njegove neposredne posledice), već i smešta taj događaj u prošlost koja je zamršeno povezana sa današnjim danom (oko 1973.) putem narativnog pokreta koji se proširio i na našu budućnost. Događaji koji se odigravaju u Evropi 1940-ih najslikovitije su povezani sa stvarnošću početnih čitalaca knjige u upečatljivoj završnoj sekvenci u kojoj nemačka raketa V-2, lansirana na kraju Drugog svetskog rata, nekako sleti na prepun bioskop u Los Angelesu (koji predstavlja celu Ameriku iz Niksonove ere). Ova veza označava kako određena fundamentalna pitanja vezana za moć i tehnologiju nisu rešena završetkom rata, već su nastavljena na intenzivirani način, te su te rakete V-2 bile samo prethodnike nuklearnih ICBM-ova iz doba Hladnog rata koje su pretile univerzalnim uništenjem. Roman se, ukratko, završava jezivom vizijom bezobzirnog posrnuća Sjedinjenih Država prema uništenju, dok se publika u pozorištu sprema da dočeka svoju kolektivnu smrt uz pevanje s loptom.
Rakete V-2 su ponekad prikazane u romanu kao da imaju misterioznu moć - ili, kako kaže Pinčon, "veberovsku harizmu", pozivajući se na Maksa Vebera, pionirskog nemačkog sociologa čije prisustvo proganja roman. Ova „harizma” takođe ima istorijske implikacije, evocirajući stariji svet „magije” čiji je etos doveo u pitanje rutinske tendencije birokratskog kapitalizma pre nego što je svet „razočaran” modernošću. Treba, međutim, naglasiti da ova magija ne ukazuje toliko na eksplicitno natprirodno koliko na utopijsku sposobnost da se zamisli svet koji je bogatiji i čudniji nego što se može obuhvatiti konvencionalno racionalističkom vizijom — što je autor nazvao, u svom prethodnom romanu Plač Lota 49 (1966.), „Ovaj svet u drugom svetu.” U tom smislu, iracionalne, gotovo mistične energije sadržane i oslobođene raketama simboliziraju priliku koju predstavlja rat - koji je, koliko god užasan, imao potencijal da potpuno poremeti tok moderne historije, postavljajući je na novi kurs, daleko od samodestruktivnih tendencija zapadne kulture do tog vremena.

Nažalost, ovo potencijalno preusmeravanje zapadne istorije se ne događa u Gravitacionoj dugi (baš kao što se nije dogodilo u našoj stvarnosti), a državno-korporativističke sile-koje se pojavljuju na drugoj strani rata u potpunosti u kontroli rakete i njene tehnologije - i samog sveta. Dakle, do kraja Gravity's Rainbowa , neviđeni poremećaj koji je predstavljao Drugi svetski rat prebrodio je velikan kapitalističke moderne: nakon masovnog materijalnog uništenja, desetina miliona mrtvih i stotina miliona poremećenih života, haotična „zona“ posleratne Evrope spaja se i konačno udružuje u poznati obrazac hijaukratske moći. prateća papirologija), umesto u nešto zaista novo. Kako su autori kao što su Norman Mailer, u Golim i mrtvima (1948) i George Orwell, u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj (1949), izjavili sa užasnutošću, činilo se da se posleratni svet vraća kao i obično, ako ne i gore.

Istorija je ipak duga, a u dubokoj istorijskoj viziji Duge gravitacije, Drugi svetski rat se ne pojavljuje kao potpuno jedinstven događaj, već jednostavno kao jedan važan trenutak ogromnog istorijskog procesa. Kao prvo, veza sa savremenim Sjedinjenim Državama njihovih početnih čitalaca može se protumačiti kao sugestija da je kontrakultura iz 1960-ih bila još jedna propuštena prilika za ponovno pokretanje istorije (iako pravu sudbinu te kontrakulture Pynchon neće u potpunosti opisati sve do svog romana Vineland iz 1990. ). U međuvremenu, svaka ispravna istorijska vizija mora se osvrnuti i na budućnost i na prošlost, pa stoga, osim što zaviruje napred od Drugog svetskog rata do 1970-ih, Gravity's Rainbow se također osvrće na predistoriju rata, skrećući značajnu pažnju na štetno nasleđe kolonijalizma u Africi i drugde, ocrtavajući vojnu mašinu Sjedinjenih Država (čak i nemačku vojnu mašinu) vraćajući se na dolazak puritanskih predaka njegovih protagonista u Novi svet (sa svim njihovim brojnim ambicijama i prekidima).

Veliki deo ovog istorijskog materijala oslikava sumornu sliku zapadne istorije kao neprekinute putanje eksploatacije, dominacije i čistog mučenja slabih od strane jakih, i bilo bi lako zaključiti da je roman potpuno pesimističan u pogledu izgleda zapadnog društva - pa čak i čovečanstva u celini. Pa ipak, Pynchonove visokooktanske rečenice s niskim ukrasom iskre i pucketaju vlastitim utopijskim besom, terajući tekst napred s neumoljivom verbalnom energijom. Uz to, vesela, karnevalska, često urnebesna priroda većeg dela sadržaja romana odgovara njegovom živopisnom originalnom stilu, dajući mu teksturu tako živu i afirmativnu da pobeđuje svako čitanje knjige kao samo mračno i turobno. Može li Gravity's Rainbow biti teška i nejasna? Naravno. Sadrži li neobično veliku količinu sado-mazohizma, pedofilije i koprofagije za književni klasik? Svakako. Ima li tmuran pogled na zapadnu istoriju? Kako ne bi? No, Gravity's Rainbow predstavlja svoje tamne materijale s tako nepokolebljivo nevinim blistavošću i nosi svoje čudesno učenje s takvom demokratskom bujnošću, da nastavlja da privlači ne samo ozbiljne naučnike i kritičare već i entuzijastične obožavatelje, grupu čitaoca čija je relativno mala veličina više nego nadoknađena za devo.

Osim toga, podsećajući nas na sve one propuštene prilike za bolju istoriju, Gravity's Rainbow u najmanju ruku insistira na tome da je takvih prilika bilo, da je istorija mogla teći sasvim drugačije. I, naravno, ako su stvari mogle ići drugačije u prošlosti, onda bi možda mogle ići drugačije u budućnosti, ako samo možemo izbeći da se u međuvremenu raznesemo. Pynchonova sugestija o višestrukim mogućnostima koje nudi tok vremena i istorije pojavljuje se u Gravity's Rainbow prilično otvoreno u nekim čudnijim trenucima knjige, na primer kada stara nemačka podmornica, koju su oteli argentinski anarhisti, naiđe na razarač USS John E. Badass (brod u čijoj se posadi nalazi jedan od članova posade Bodinew). u raznim obličjima u nekoliko Pynchonovih romana); čini se da će dva broda krenuti u bitku, ali na sreću ispostavilo se da zauzimaju različite paralelne vremenske linije, tako da na kraju nije učinjena šteta.

U još čudnijem trenutku, protagonista, Tyrone Slothrop, lutajući kroz ostatke nemačke fabrike V-2, iznenada izranja u blistavi “Raketen-Stadt” koji kao da je izbio iz paralelnog sveta, na prvi pogled vrlo nalik nečemu izvučenom iz predratnih vizija naučne fantastike. Slothrop, međutim, otkriva da je ovaj futuristički grad izobličen fašizmom i ratom, stavljajući ga u sukob s utopijskom budućnošću koja je često bila tako centralna za SF iz 1930-ih. Narator primećuje kontrast:

Čudno, ovo nisu simetrije koje smo programirani da očekujemo, niti peraja, aerodinamični uglovi, piloni ili jednostavne čvrste geometrije zvanične vizije. […] Ne, ovaj Rocket-City, tako belo osvetljen naspram mirnog polumraka svemira, postavljen je namerno da bi se izbegla simetrija, dozvolila složenost, uvela teror.

Ovaj ekscentrični pogled na vreme – u kojem se događaji mogu odvijati duž više hronologija, dešavati se istovremeno u različitim periodima ili vršiti uticaj s jedne vremenske linije na drugu – u skladu je s fragmentiranom, nelinearnom prirodom narativa u celini, čak i ako svakako komplikuje svaki pokušaj da se procene implikacije Duge Gravitacije kao istorijskog romana. U najmanju ruku, ova sugestija da vreme ne teče na jednostavan, jednosmeran način tipično prikazan u (zapadnim) istorijskim izveštajima implicira da je istorija možda mnogo složenija nego što smo uopšte pretpostavljali ili nego što su nas službene istorijske naracije ohrabrile da verujemo.

*****

Nije iznenađenje da dekodiranje istorijske poruke Duge Gravitacije zahteva mnogo napornog rada: istoriju je teško dekodirati. Takođe je slučaj da Pynchonova istorijska vizija, kao i sama istorija, ne izlazi u potpunosti formirana, već se neprestano razvija - kroz Gravity's Rainbow i tokom njegove karijere. Dakle, model istorije koji daje informaciju ovom velikom romanu postaje više u fokusu kada se čita zajedno sa druga dva velika istorijska romana koji mu se pridružuju i formiraju jednu od dve trilogije koje čine najveći deo Pynchonovog fikcionalnog rada.

Ako se Plač Lota 49 , Vineland i Inherent Vice (2009) mogu čitati zajedno kao relativno mali izmišljeni prikaz kontrakulture iz 1960-ih u Kaliforniji, onda Gravity's Rainbow , Mason & Dixon (1997) i Against the Day (2006) ne mogu biti ništa manje nego tabitijačni trilog. projekat moderne zapadne civilizacije — sa Sjedinjenim Državama u središtu, ali s celim svetom koji je ključno uključen. Mason & Dixon je smešten u kolonijalni period na ivici revolucije koja bi bila ključni istorijski marker u napretku modernosti (ali koja bi takođe bila kompromitovana na fundamentalne načine koji služe da bude još jedna propuštena prilika). Sablasti rasizma i ropstva neprestano vrebaju u pozadini ovog romana, čiji su britanski protagonisti neprestano zatečeni Amerikancima koji vole Boga i oružje koje susreću, dok milicije belaca vrebaju selo čineći ubistva i haos. Mnogi fundamentalni problemi Sjedinjenih Država, podsećaju nas Mason & Dixon , bili su s nama od samog početka, ali mi stalno nismo uspeli adekvatno rešiti ove probleme. Današnji ponosni momci i čuvari zakletve direktni su potomci Paxton Boysa iz 18. stoleća, koje Pynchon prikazuje - i nemilosrdno satire - u ovom romanu.

Preskočite na Kolumbijsku izložbu u Čikagu iz 1893. godine, ključnu najavu svetu da su Sjedinjene Države spremne postati lider u novom globalnom talasu modernizacije, a mi smo u svetu Protiv dana . Ovde, u možda najkompleksnijoj Pynchonovoj narativi, priča skakuće između različitih stvarnosti i žanrova, još jednom nas podseća na višestruke mogućnosti koje nam nudi istorija (koje moramo napraviti za sebe, ako ne pod uslovimq koje sami izaberemo). Protiv dana je, ako ništa drugo, čak i šire enciklopedijski od Gravity's Rainbow , a njegove višestruke verzije nastupa 20. stoleća nagoveštavaju sve, od bombardovanja 11.septembra do emitovamja Gilliganovog ostrva .

I veliki dipeo njegovog istorijskog materijala je mračan kao i onaj u Gravity's Rainbow : opojno slavlje modernog na Columbian Exposition ne vodi do velike utopijske budućnosti, već do brutalnog potiskivanja američkog radničkog aktivizma u godinama koje su prethodile Prvom svetskom ratu, sukobu koji je bio epohalan u narativu kao što je njegov naslednik bio za lik Rainbowa (jedna tačka koja kaže Gravity's) takozvani Veliki rat je otvorio „istoriju pakla“). Na neki način, Protiv dana podseća na Dos Pasosovu trilogiju SAD (1930–36), koja također istražuje rane decenije 20. stoleća na satiričan i kaleidoskopski način, iako Pynchonov roman završava na mnogo više nade - čak i potpuno utopijskoj - noti.

Godine 1973, kada je objavljena Gravity's Rainbow , relevantnost svih tih raketa za čitaoce iz doba Hladnog rata bila je očigledna. Ipak, dok je pretnja nuklearnog uništenja i danas vrlo stvarna, sigurno je da klimatske promene sada predstavljaju najneposredniju i najočigledniju pretnju našem opstanku kao vrste. I Pynchon je to takođe pokrio — ne zato što je bio jedinstveno pronicljiv, već zato što se, osim što se pojavila usred Hladnog rata, Duga Gravitacije pojavila i usred rastućeg pokreta za zaštitu okoline, ubrzo nakon Ursule K. Le Guin Reč za svet je šuma (1972.) i kratko Ersnebah 159 ( Erscotopia79). Nije iznenađujuće, dakle, da je Duga gravitacije zasnovana na ekološkoj svesti koja se i danas čini svežom.

Kako se Slothrop kreće kroz poslednji deo romana, “osećajući se prirodnim” i postepeno ga (bukvalno) apsorbuje okolina, on postaje sve više usklađen s užasnim stvarima koje su ljudska bića, uključujući i njegove vlastite pretke, učinili prirodnom svetu tokom kapitalističke modernizacije:

[Svako] drvo je stvorenje koje nastavlja svoj individualni život, svesno onoga što se oko njega događa, a ne samo komad drveta koji treba poseći. Slothropova porodica je zapravo zarađivala ubijajući drveće, amputirajući ih iz korena, seckajući ih, mljevenjem u kašu, izbeljivanjem u papir i za to plaćajući još papira.

Osećajući žal zbog svoje male uloge u ovoj istoriji, Slotrop traži savet od bora o tome šta bi mogao učiniti da popravi situaciju. Drvo odgovara: „Sledeći put kada naiđete na seču ovde, pronađite jedan od njihovih traktora koji nije zaštićen i ponesite njegov filter za ulje sa sobom. To je ono što možete učiniti.” Grupa Monkey Wrench Edwarda Abbeya bi to odobrila.

Priča o Tyroneovom pretku Williamu Slothropu pruža ključni uvid u ekološku politiku Gravity's Rainbow . Pošto je stigao u Ameriku na Arbelli sa drugim puritanskim izbeglicama (kao i Pynchonov predak), William se ubrzo nađe u sukobu sa ideologijom grupe. Izlazeći iz glavnog naselja u Bostonu, odlazi u Berkshire, gde razvija vlastiti pogled na to što čini ispravno hrišćansko ponašanje. Radeći kao farmer, smatra da su njegove svinje - i drugi niski "autsajderi" - vrlo slični njegovom načinu gledanja na svet. Nakon što je životinje odveo na pijacu da ih zakolju, on je duboko tužan, iako uživa u samom putovanju:

Uživao je u putu, pokretljivosti, slučajnim susretima tog dana - Indijancima, traperima, devojkama, planinarima - a najviše samo u tome da bude s tim svinjama. Bili su dobro društvo. Uprkos folkloru i naredbama u sopstvenoj Bibliji, Vilijam je zavoleo njihovu plemenitost i ličnu slobodu, njihov dar za pronalaženje utehe u blatu po vrućem danu - svinje na putu, u zajedničkom društvu, bile su sve što Boston nije bio.

Na kraju, William stvara verski traktat u kojem tvrdi da su preteriti, oni koje je Bog prokleo, jednako vredni ljubavi i poštovanja kao i izabrani hrišćani. U stvari, on tvrdi da se prema svemu Božjem stvorenju treba odnositi s ljubavlju i poštovanjem.

Ova epizoda služi kao ključni primer Pynchonovih slavnih simpatija prema skromnom Preteritu, ali Williamova naklonost prema njegovim svinjama - i prirodi uopšte - može biti najvažniji deo njegove priče. Dovodeći u pitanje hrišćansku ideju da je životinjska priroda stvorena za dobrobit čovečanstva i da se prema njoj može postupati kako god ljudi smatraju prikladnim (svinje su posebno loše izražene u Bibliji), Williamov stav sugeriše da su, umesto toga, ljudi dužni pokazati poštovanje prema životinjama i, šire, prema celom prirodnom svetu. Ali Williamov pamflet, On Preterition , zabranjen je i spaljen u Bostonu, a njegovi stavovi ga čine izopštenim među puritancima, što ga je na kraju prisililo da se vrati u Englesku. Pynchon jasno predstavlja Williama kao simpatičnog lika, kao i jedan od ključnih primera kako je američka istorija mogla krenuti u drugom smeru: „Da li je on mogao biti račva na putu kojim Amerika nikada nije išla“, pita se narator, „jedinstvena tačka s koje je skočila u pogrešnom smeru?“ Zaista, anarhija koja vlada u zoni posleratne Evrope mogla bi nekako pružiti drugu šansu, put natrag na alternativni put na koji je ukazao Slotropov ekološki osvešteni predak.

Gravity's Rainbow takođe povezuje ideologiju koja je navela ljudska bića da preseku ubilački pojas kroz prirodu direktno sa istorijom evropskog kolonijalizma. Ova veza je stvorena kroz čudan flešback na holandsku kolonizaciju Mauricijusa u 17. veku (isti period kada se Vilijam sukobljavao sa svojim kolegama puritanima). Jedan posebno sadistički holandski kolonista, Frans van der Groov, uveren da ostrvski dodoi moraju biti Sotonini sluge jer su tako ružni, odlučuje da ulovi stvorenja i istrebi ih. Ovaj masovni pokolj je, kaže nam narator, „najčistiji oblik evropske avanture“, jer nas autor podseća da su destruktivni impulsi kolonijalizma istorijski bili usmereni ne samo na druge ljude već i na svet prirode, koji je pretrpeo šokantnu štetu pošto je Zapad uspostavio dominaciju nad njim. U jednom od najupečatljivijih (i otvoreno didaktičnih) pasusa u romanu, narator evocira globalne uloge ovog procesa:

sistem čiji je jedini cilj da naruši [prirodni] ciklus. Uzimajući i ne vraćajući, zahtevajući da se “produktivnost” i “zarada” nastavljaju povećavati s vremenom, Sistem uklanja iz ostatka sveta ove ogromne količine energije kako bi zadržao svoj mali očajnički deo koji pokazuje profit: i ne samo većina čovečanstva - većina sveta, životinjskog, biljnog i mineralnog, otpada u tom procesu. Sistem može, ali i ne mora shvatiti da se samo kupuje vreme. A to je vreme za početak veštački resurs, bez vrednosti nikome i ničemu osim Sistemu, koji pre ili kasnije mora da se sruši u smrt, kada njegova zavisnost o energiji postane više nego što ostatak sveta može opskrbiti, vukući za sobom nevine duše celim životnim lancem.

Pynchon razvija ovu sveobuhvatnu viziju eko-katastrofe (i uloge Sjedinjenih Država u njoj) u svoja tri velika istorijska epa, s Mason & Dixonom , Protiv dana i Gravity's Rainbow koji prate dinamiku dominacije i razaranja od kolonijalne Amerike kroz pozlaćeno doba do Drugog svetskog rata.

***** I svom stilu i po sadržaju, Gravity's Rainbow nije za svakoga — čak i za one koji čitaju i cene složene književne romane. Ali koliko god bio provokativan, opskuran, pa čak i opscen, Pynchonov roman čini američku književnost bogatijom svojim postojanjem i kontinuiranom relevantnošću, služeći kao svojevrsna eksperimentalna laboratorija za istraživanje onoga što se može učiniti u okviru romana. A rezultati tog istraživanja nam mnogo govore o formalnim mogućnostima romana kao žanra. Ipak, ono što eksperimentalne romane kao što su Duga gravitacije i Uliks čini zaista posebnim je to što oni obavljaju najvažniji posao svakog kulturnog proizvoda: bave se – i komentarišu– šta znači biti ljudsko biće koje živi u određenom vremenu i na određenom mestu u istoriji.

¤

M. Keith Booker je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Arkansas u Fayettevilleu. Autor je ili urednik više od 50 knjiga o književnosti i kulturi.

Izvor:

6. 3. 2025.

Nikita Stanesku, poezija

LEKCIJA O KOCKI

Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
“Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao.”

AUTOPORTRET

Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.

PESMA
Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri…
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola…
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,

NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO

Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.

Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.

Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.

Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.

Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.

HAIKU

Ujeda me pas,
ah, gledam kroz njega
kao kroz prozor.

PREOBRAŽENJE

Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.

Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.

Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.

Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.

Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.

Dobar je ovaj planetarni sistem, 

ali ništa više od toga. 

Svetlo je ovo sunce, svetlo. 

Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.

Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.

Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.

Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.

Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.

Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.

On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.

Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.

I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.

KAMENJE ZA JELO

Dođe životinja i pojede
stenu.

Dođe pas koji laje
i pojede kamen.

Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.

Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.

- - Eho čega!
- - Eho ne znam čega!

ARS AMANDI

Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.

Sa rumunskog Petru Krdu

Tužna ljubavna pesma

Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.

Vazduh je visok,
ti si visoka,
visoka je tuga moja.

Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.

Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.

Tužnu ljubavnu pesmu, Nikita Stanesku napisao je godinu dana pre smrti – 28. decembra 1982. godine. Reč je o antologijskoj pesmi.

(Preveo Adam Puslojić)

Plavo od samoće

Stigoh kući, kuća beše pusta.
Ništa to nije, rekoh,
zaspaću i sanjaću.
(Gospode, kako sam samo mogao
biti takav podlac!) Rekoh: ništa to nije, neka u majčinu ide i ta kuća. Zaspaću i sanjaću je.
Ali moje desno oko,
oko moje secesionističko,
otvorilo se samo,
plavo od samoće.
Da vidi, da uoči,
obazrivo da uoči,
sve, sve što je imalo da sanja.
Znate li čega se ja bojim?
I zbog čega bežim?
I zbog čega bežim?
Zbog čega se bojim?
Ma nek se goni!
Strah je samo neostvareni oblik
radoznalosti!
Klang!

( preveo: Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)

Poezija
Mateju Kalineskuu

Poezija je oko koje plače
Ona je rame koje plače
oko ramena koje plače
Ona je ruka koja plače
oko ruke koja plače
Ona je stopalo koje plače
oko pete koja plače
O, prijatelji,
poezija nije suza
ona je plač sam
plač još neotkrivenog oka
suza oka
onog koji treba da bude lep
suza onog koji treba da bude srećan

(Preveo Adam Puslojić, Polja, 1970)

Ispovest

Još ne mogu iskazati himnu smirenju
koje želim i kojega sam žedan.
Nijedna me kuća u kojoj sam živeo
zadržala nije odviše u sebi.
Želeo bih da mogu nastaniti
sopstvene moje reči,
ali teško mogu prodenuti kroz vrata im
moje telo sklono životinjskom rodu.
Radosno dao psima što je pseće
i stablima klenova što im pripada,
ali pseći urlik zatvoren je za mene,
a miris klenova zaustavljen je.
Trebalo bi da se premestim mnogo više uvis,
trebalo bi da odbacim svoj balast –
jedino me misao da ono što je gore
jednako je onome što je dole
zbunjuje i čini da saznam
da svaki izbačaj nema svoj smer
da svaki je odlazak statičan.

***
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.

(Jedino moj život, preveo Adam Puslojić, Beograd: Književne novine, 1984)

POGUBLJENJE

Gubilište je postavljeno
izglačan je panj
žrtva beše ošišanog potiljka
dželat je svečano nosio crnu rizu

doboši zalupaše
ram-tam-tam ram-tam-tam
ili kako bi Vergilije kazao
„Et tararam
et taradixit.“

Žrtva je zastala na trenutak
očima rastužujući drveće
potom je stavila labudov vrat
na panj.

- Ne preteruj! reče joj dželat

ČVOR 13

Nikada neću znati
kada sam živeo,
zaboraviću zašto sam živeo
kao što razbijeno oko zaboravlja svetlost.
Držim u ruci krhotine vrča
čije sam vino popio baš ja,
čija je glina baš od moje ruke.
Vidim morskog orla,
ali možda vidi on mene, -
možda on vidi morskog orla.

ČVOR 10 Molim te pusti me da dođem da mrem u tvojoj kući
jagnje, oteraj jagnjad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jagnje!
Jare, oteraj jarad iz tvoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, jare!
Leptiru, oteraj leptirove iz svoje blizine
i pusti me da mrem u tvojoj kući, leptiru!
Travo, oteraj svoje poljane...

LEKCIJA O KRUGU

Nacrta se u pesku krug,
a zatim se iseče na dva dela,
istim se leskovim štapom iseče na dva dela.
Posle toga se na kolena pada,
posle toga se pada ničice.
Posle toga se glavom udara u pesak
i traži se izvinjenje od kruga.
Toliko.

Elegija osma

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.

Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.

Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.

Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…

Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.

II

Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim


Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.

Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…

Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.

U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.

Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.

III

Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.

Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.

Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četiri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.

Prevod sa rumunskog: Adam Puslojić

Biografija

Nikita Hristov Stanesku rođen je 31. marta 1933. godine u gradu Ploešti u Rumuniji. Godine 1957. završio je studije rumunskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bukureštu.

Tri godine kasnije objavio je prvu knjigu pesama Smisao ljubavi (1960). To je bio prvi korak na njegovom pesničkom putu, dugom koliko i njegov život – Nikita Stanesku živeo je do 1983. godine i do tada je objavio tridesetak knjiga pesama. Mnoge njegove knjige prevedene su na različite jezike, te je i čitalačka publika širom sveta imala priliku da se upozna sa njegovim bogatim opusom. Njegove knjige ovenčane su značajnim književnim nagradama.

Nikita Stanesku pripada pesnicima koji su svojim stvaralaštvom prevazišli apsolutno sve, pa tako i statističke životne podatke koje nazivamo biografijom. Adam Puslojić je preveo mnoge stihove ovog rumunskog pesnika. 1994, godine kazao je da je Nikita Stanesku Hristos rumunske poezije.

24. 2. 2025.

Wallace Stevens / Volas Stivens

Pablo Picasso - Old guitarist

 Čovek sa plavom gitarom

 

II

Ne mogu svet baš da uokružim,
Ali se trudim.

Pevam o glavi junaka, o velikom oku
I bronzanoj bradi, al' ne o čoveku.

Mada se trudim a ih što bolje skrpim
I da kroz njih dođem do čoveka.

Ako ova serenada o skoro čoveku
Nije ona prava, o stvarima kakve jesu,

Recite da je za ovu serenadu
Kriva plava gitara.

V 

 Ne govori nam o veličini poezije,
O plamsanju baklji u podzemlju,

O strukturi lukova u žiži svetlosti.
Na našem suncu nema senki,

Dan je žudnja a noć je san.
Nigde ni sene.

Zemlja je za nas, ravna i gola.
Bez sene. Pesništvo

Nadvisujući muziku mora da zameni
Himne i prazno nebo,

U pesništvu preuzećemo njihovo mesto,
Čak i u brbljanju tvoje gitare.

XIII

Bleda preotimanja plavog
Kvare bledilo ... ay di mi,

Plavi pupoljci i smolasti cvetovi. Budi zadovoljan -
Širenjem, prostiranjem - zadovoljan da budeš

Čista sanjarija imbecila,
Heraldičko središte plavog sveta,

Glatko setnoplavog, sa stotinu podbradaka,
S uspaljenim pridevom ljubavnika...

XXII

Poezija jeste predmet pesme,
Od nje pesma potiče

I u nju uvire. Između njih dve,

Između izvora i ušća, jeste

Odsustvo stvarnosti,
Stvari kakve jesu. Ili tako kažemo.

Ali, da li su one stvarrno odvojene? Da li to znači
I odsustvo za samu pesmu koja ostvaruje svoju

Pravu pojavu tamo gde je sunce zeleno,
Oblak crven, zemlja oseća, a nebo misli?

Od toga ona uzima. A možda nešto i daje
U opštoj izmeni stvari.

Čovek sa plavom gitarom (1937)

Iz knjige Volas Stivens: Pesme našeg podneblja,
Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1995.
Prevela Maja Herman-Sekulić.

Devica koja nosi Fenjer

O RAJU SMATRANOM ZA GROBNICU

 Koju reč imate, tumači, za ljude čije
Senke u grobnici neba šetaju po noći,
Potamnele duhove naše stare komedije?
Veruju li da lutaju po vetrovitoj hladnoći,
Sa podignutim fenjerima kojima im je obasjana
putanja, slobodni ljudi smrti, uvek u blizini
Da nađu što god traže? Ili da li se čini
Da ta sahrana, podupirana svakog dana
Kao duhovni prolaz u ništavilo, vrata,
Predvođa svake noći onu bezdanu noć kada
Mnoštvo više neće lutati, niti će svetlo
Postojanih fenjera mileti po tmini?
Napravite nijanse među tamnim komičarima,
Vičite za njima na najvećoj udaljenosti
Da odgovore iz svog ledenog Elizijuma.

ŽIVOT JE POKRET

U Oklahomi,
Bonnie i Đouzi,
obučeni u cic,
plesali su oko panja.
Vikali su,

"Ohojaho,
Ohooooo.."
Slaveći venčanje
Mesa i vazduha.

LUNARNA PARAFRAZA

Luna je majka patosa i sažaljenja.
Kada se, na iznurenijem kraju novembra,
Njegovo stara svetlost pomiče po granama,
Mlitavo, sporo, zaviseći od njih;
Kada Isusovo telo visi u samrtnom bledilu,
Ljudski blizu, i figura Marije
Načeta injem, skuplja se
U skloništu od trulog i opalog lišća;
Kada iznad kuća, zlatna iluzija
Vraća jedno starije doba mirnih
I umirujućih snova u spavačima u mraku –
Luna je majka patosa i sažaljenja. 

PLANETA NA STOLU

Arijelu je bilo drago što je napisao svoje pesme.
Bile su satkane od vremena kog se sećao
Ili nečega što je video pa mu se dopalo.

Ostale tvorevine sunca
Bile su rasipanje i zbrka
I zreli žbun se grčio.

Nije bilo važno da prežive.
Bilo je važno da nose
Nekakve crte lica, neki karakter.

Nekakvo obilje, pa makar i napola opaženo,
U siromaštvu njihovih reči,
Planete čiji su bile deo.

ČIST OSEĆAJ STVARI

Pošto je lišće opalo, vraćamo se
Čistom osećaju stvari. To je kao da smo
Došli do kraja imaginacije,
Neživi u nepokretnom savior.

Teško je čak izabrati pridev
Za ovu praznu hladnoću, ovu tugu bez razloga.
Velika građevina postala je majušna kuća.
Nijedan turban ne hoda umanjenim podovima.

Staklena bašta nikad nije toliko očajnički vapila za krečenjem.
Odžak je pedeset godina star i već je počeo da se krivi.
Fantastičan trud nije urodio plodom, ponavljanje
U ponovljivosti ljudi i muva.

Ipak odsustvo imaginacije
Moralo je i sâmo biti zamišljeno.Velika bara,
Čist smisao toga, bez odraza, lišća,
Blata, vode kao prljavo staklo, izražavajući nekakvu

Tišinu, tišinu pacova koji je došao da vidi,
Velika bara i njena pustoš ljiljana, sve ovo
Treba da bude zamišljeno kao neizbežno znanje,
Zahtevano, kao što nužnost zahteva.

PESMA KOJA JE ZAUZELA MESTO PLANINE

Tu je bila, reč po reč,
Pesma koja je zauzela mesto planine.

Disao je njen kiseonik,
Čak i kad je knjiga ležala okrenuta u prašini njegovog stola.

Podsetila ga je koliko mu je bilo potrebno
Mesto na kojem bi se kretao u sopstvenom pravcu,

Kako je prekomponovao borove,
Promenio položaj stena i trzanjem probio svoj put kroz oblake,

Zbog vidika koji bi bio odgovarajući,
Gde će biti dovršen u neobjašnjenoj dovršenosti:

Tačno onu stenu gde bi njegova nepreciznost
Otkrila, na kraju, pogled ka kom su stremili,
<

Gde može da legne i, zureći naniže ka moru,
Prepozna svoj jedinstveni i usamljenički dom.

POSLEDNJI SOLILOKVIJ UNUTRAŠNJEG LJUBAVNIKA

Upali prvo svetlo večeri, dok u sobi
U kojoj se odmaramo, zbog sitnice, verujemo
Da je zamišljeni svet krajnje dobro.
Ovo je, otuda, najintenzivniji randevu.
To je ta misao u kojoj skupljamo sebe,
Izvan svih ravnodušnosti, u jednu stvar:
Samo sa jednom stvari, samo sa jednim šalom
Tesno zavijenim oko nas, pošto smo siromašni, toplota,
Svetlo, moć, čudesni uticaj.
Ovde, sada, zaboravljamo jedno drugo i nas same.
Osećamo nerazgovetnost reda, celine,
Znanja, toga što je uredilo randevu.
Sa njegovom ključnom granicom, u mozgu.
Kažemo Bog i imaginacija su jedno…
Koliko visoko ta najviša sveća osvetljava mrak.
Od ove iste svetlosti, od ovog centralnog uma
Pravimo prebivalište na večernjem vazduhu,
U kom je samo biti tu zajedno dovoljno.

HIMNA IZ PAVILJONA LUBENICA

Ti što stanuješ u tamnoj kolibi,
Kome je lubenica uvek purpurna,
Čija su bašta vetar i mesec,

Od dva sna, noći i dana,
Koji bi ljubavnik, koji sanjar, izabrao
Onaj pomračen spavanjem?

Evo bokvice ispred tvojih vrata
I najboljeg pevca crvenog perja
Što se oglašava pre budilnika.

Neka gospa može doći, zelena kao list,
Čiji dolazak može doneti veselje
Izvan veselja spavanja,

Da, a kos širi svoj rep,
Tako da ga sunce može posuti mrljama,
Dok ispušta svoj zov.

Ti što stanuješ u tamnoj kolibi,
Ustani, pošto ustajanje neće biti buđenje,
I dozivaj, izvikuj zov, izvikuj zov.

U KAROLINAMA1

Jorgovani venu u Karolinama
Leptiri već lepršaju nad kolibama.
Novorođena deca već tumače ljubav
U glasovima majki.

Bezvremena majko,
Kako to da su tvoje pihtijaste bradavice
Najednom postale medene?

Bor zaslađuje moje telo
Iris me ulepšava. 1
Termin koji se koristi u SAD da označi Južnu i Severnu Karolinu. (Prim. prev.)

DOBRO ODEVEN ČOVEK S BRADOM

Posle konačnog ne dolazi da.
I od tog da zavisi budućnost.
Ne je bila noć. Da je sadašnje sunce.
U odbačenim stvarima, stvarima odrečenim,
Skliznulim niz zapadni vodopad, ipak jedna,
Samo jedna, jedna stvar je bila čvrsta, čak
Ne veća od cvrčkovog roga, ne više
Od misli koja se isprobava celoga dana, govor
O sopstvu koje mora održavati sebe govorom,
Jedna stvar koja ostaje, nevarljiva, bila bi
Dovoljna. Ah! slatki pohod za tom stvari!
Ah! slatki pohod, med u srcu,
Zelenilo u telu, van tričave fraze,
Van stvari u koje se verovalo, stvari utvrđene;
Lik na jastuku koji koji bruji dok neko spava
Oreol iznad kuće koja bruji…

Nikada ne može biti zadovoljen, um, nikada.

IZ PATNJE DONA DŽUSTA2

Završio sam svoju borbu sa suncem; I moje telo, stara životinja Ne zna ni za šta više. Silovita doba su rađala i ubijala, I sama su bila geniji Sopstvenih okončanja. Oh, ali samo sopstvo oluje Sinova i robova, rađanja i smrti, Stare životinje, Čula i osećanja, samog zvuka I prizora, i svega što je bilo u oluji, Ne zna ni za šta više. 2

( „Don Džust je žovijalni Don Kihot, on je proizvoljna figura“, V. Stivens.)

SVEĆA U DOLINI

Moja sveća je gorela sama u neizmernoj dolini.
Zraci ogromne noći sastavili su se na njoj,
Dok vetar nije dunuo.
Zraci ogromne noći
Sastavili su se na njenoj slici,
Dok vetar nije dunuo.

REKA NAD REKAMA U KONEKTIKATU

Postoji velika reka sa ove strane Stigije
Pre nego neko dođe do prvog crnog vodopada
I drveća kome nedostaje inteligencija drveća.

U toj reci, daleko na ovoj strani Stigije,
Samo proticanje reke je veselost
Dok bleska i bleska na suncu. Na njenim obalama,

Ne luta nijedna senka. Reka je verna,
Kao poslednja. Ali nema splavara.
On se ne bi mogao suprotstaviti njenoj pokretačkoj sili.

To nije moguće videti iza pojave
Koja govori o tome. Toranj Farmingtona
Stoji svetlucajući i Hadam sija i njiše se.

To je treća stvar bez osobina uz svetlost i vazduh,
Usmerenje, snaga, lokalna apstrakcija…
Pozovi je, još jednom, reku, neimenovani tok,

Ispunjen prostor, odražava godišnja doba, narodna mudrost
Svakog od čula; pozovi je, ponovo i ponovo,
Reku koja teče nigde, kao more.

Izvor

Thomas Pynchon Unmasked

  Veliki kalifornijski pisac – iako nesvesno – odgovara na naša pitanja o američkom ministarstvu, vraćanju u Golden State i osvajanju Nobe...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...
• 

  Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )

  Osma glava O dobroj sreći koja se junačkomu don Quijotu javila u strahovitoj i nezamislivoj pustolovini s vetrenjačama, i o drugim dog...

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Thomas Pynchon Unmasked
• Ponovno čitanje Thomasa Pynchona: Postmodernizam i politička stvarnost
• Istoriju je teško dekodirati: ( Gravity's Rainbow" Thomasa Pynchona)
• Nikita Stanesku, poezija
• Wallace Stevens / Volas Stivens

MOJI OSTALI BLOGOVI

• ATORWITHME
• ATORWITHME- ARHIVA - po oblastima
• DOM

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Архива чланака

Архива чланака март (5) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (21) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (29) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.