Dr. LEWISU. BATH, 23.aprila
POŠTOVANI DOKTORE,
DRAGI LUISE,
Da nisam znao da te je vežbanje tvoje profesije naviklo na slušanje žalbi, imao bih grižu savesti što te gnjavim ovom svojom prepiskom, koju zaista možemo nazvati “naricanjem Metjua Brembla”. Ipak, ne mogu a da ne pomislim da imam određeno pravo da na tebe istresem višak svoje slezene, kada je tvoja dužnost da uklanjaš one poremećaje koji su je izazvali; i da ti kažem — nije mala uteha za moje jade što imam osećajnog prijatelja kojem mogu da poverim svoje mrzovoljne hirove, koji bi, zadržani u meni, postali nepodnošljivo žučni.
Treba da znaš da ovde u Batu nailazim samo na razočaranja; mesto je toliko izmenjeno da jedva mogu da poverujem da je to isti onaj grad koji sam posećivao pre otprilike trideset godina. Čujem kako kažeš: „Izmenjen jeste, bez sumnje; ali je, onda, izmenjen nabolje — istina koju bi možda i sam priznao bez ustezanja, da i ti nisi izmenjen nagore.“ Ova primedba možda i jeste opravdana. Nepogodnosti koje sam previđao u vreme zdravlja sada, naravno, ostavljaju jači utisak na razdražljive nerve bolesnika, iznenađenog preranim starenjem i iscrpljenog dugogodišnjim patnjama. Ali sigurno nećeš poreći da je ovo mesto, koje su priroda i providnost, izgleda, namenile kao utočište od bolesti i nemira, postalo pravo središte buke i rasipništva.
Umesto mira, tišine i udobnosti, toliko potrebnih onima sa slabim zdravljem i razorenim duhom, ovde imamo samo buku, metež i žurbu, sa zamornim i robovskim održavanjem ceremonije koja je ukočenija, formalnija i napornija od dvorskog protokola nekog nemačkog izbornog kneza. Nacionalna bolnica možda i jeste, ali bi čovek rekao da se ovde primaju samo ludaci; i iskreno, dajem ti dozvolu da i mene tako nazoveš, ako još dugo ostanem u Batu. O drugom prilikom ću ti detaljnije izložiti svoja osećanja na tu temu.
Bio sam nestrpljiv da vidim to toliko hvaljeno arhitektonsko unapređenje, po kojem su gornji delovi grada tako poznati, pa sam nedavno obišao sve nove zgrade. Trg, iako nepravilan, u celini je prilično dobro osmišljen — prostran, otvoren i prozračan; po mom mišljenju, daleko najzdravije i najprijatnije mesto u Batu, naročito njegov gornji deo. Ali putevi koji do njega vode su bedni, prljavi, opasni i nepraktični. Povezanost s kupatilima ide kroz dvorište jedne gostionice, gde se jadni bolesnik u nosiljci provlači između kopita dvostrukog reda konja, koji poskakuju dok ih četkaju konjušari i kočijaši, a uz sve to postoji i rizik od ometanja ili prevrtanja usled saobraćaja koji neprestano ulazi i izlazi. Pretpostavljam da će se gradska uprava ozbiljnije pozabaviti obezbeđivanjem bezbednijeg i pogodnijeg prolaza tek kad nekoliko nosilaca bude povređeno, a možda i neki životi izgubljeni.
Cirkus je simpatična igračka, napravljena za pokazivanje, i izgleda kao da je Vespazijanov amfiteatar izvrnut spolja. Ako ga posmatramo sa stanovišta veličanstvenosti, veliki broj malih vrata koja pripadaju zasebnim kućama, neznatna visina spratova, afektirani ukrasi nadvratnika, koji su detinjasti i pogrešno postavljeni, kao i dvorišta koja vire u ulicu, okružena gvozdenim ogradama — sve to narušava vizuelni utisak. Možda je još i manje pogodan kad se uzme u obzir udobnost. Oblik svake kuće, kao segment kruga, kvari simetriju soba, sužavajući ih ka ulici i proširujući ih ka pozadini.
Da su, umesto tih beskorisnih dvorišta i ograda, napravljeni prolazi sa arkadama, kao u Kovent-gardenu, ceo prizor bi bio mnogo veličanstveniji i dojmljiviji; te arkade bi pružale prijatno zaklonjeno šetalište i zaštitile nosioce i njihove stolice od kiše, koja ovde pada gotovo neprekidno. Sada stolice stoje i kisnu na otvorenom celu dan, dok ne postanu kutije od mokre kože, na korist onih s gihtom i reumom koje prevoze u njima. Ovo je zaista zastrašujuća neprijatnost koja zahvata ceo grad, i uveren sam da pravi ogromnu štetu osetljivima i slabima. Čak su i zatvorene stolice za bolesnike natopljene vlagom iz vazduha i, kao takve, idealne da naruše znojenje pacijenata koji izlaze iz kupke sa raširenim porama.
Da se vratim na Cirkus — njegova udaljenost od tržnica, kupatila i mesta za zabavu čini ga nepraktičnim. Jedini ulaz, preko Gej ulice, je toliko strm i klizav da je po kišnom vremenu izuzetno opasan, i za pešake i za one u kočijama; a kada je ulica pod snegom, kao što je to bila petnaest dana ovog zimskog perioda, ne vidim kako je iko mogao uz nju, ili niz nju, a da ne rizikuje lomove. Kada duva vetar, kažu mi da većinu kuća na tom brdu dim uguši, pošto vetar sa brda iza njih nabija dim nazad niz dimnjake. Taj isti brežuljak, pretpostavljam, dodatno vlaži vazduh, jer pare koje stalno isparavaju iz reke i kupki u dolini, u svom usponu bivaju zadržane od strane tog brda i pretvaraju atmosferu u večitu maglu.
Isti arhitekta koji je osmislio Cirkus, sada planira i “Polumesec”; kada to bude završeno, verovatno ćemo dobiti i “Zvezdu”, pa će možda kroz trideset godina svi znaci Zodijaka biti prikazani arhitektonski u Batu. I koliko god to bilo maštovito, još uvek pokazuje određenu domišljatost. Međutim, građevinska groznica obuzela je toliko ljudi da niknu nove kuće na svakom ćošku, sagrađene bez plana, bez čvrstine, bez smisla, kao da su ruševine ulica koje je zemljotres rasturio, ili kao da ih je neki gotički đavo natrpao u džak i prosuo gde mu padne. Nedostatak lepote i proporcije nije ni najgora stvar — te kuće su toliko loše i od mekog kamena da ne bih mogao mirno da spavam u njima kad dune jači vetar. Verujem da moj radnik, Rodžer Vilijams, može da probije zid nogom bez naročitog truda.
Sve ove besmislice posledica su talasa luksuza koji je preplavio naciju i povukao sa sobom i poslednje ostatke naroda. Svaki došljak sa srećom dolazi u Bat kao u središte pažnje — činovnici i faktori iz Istočne Indije puni plena iz opljačkanih provincija, plantažeri, trgovci crncima, kolonijalni prekupci iz Amerike, opunomoćenici, ugovarači iz ratova, zelenaši, prekupci, trgovci — svi oni dolaze u Bat. Ljudi bez porekla i manira, iznenada bogati, ne znaju drugačije da pokažu “veličinu” do kroz rasipanje. Njihove žene i ćerke, koje dolaze iz najprimitivnijih krajeva Londona, insistiraju da im i najmanji bol bude izgovor za dolazak u Bat — da igraju kotiljone s lordovima i parohima.
Tako se broj ljudi i broj kuća povećava, i to će se nastaviti sve dok se reke koje hrane ovu bujicu ludosti i ekstravagancije ne presuše, ili ne skrenu u druge tokove — što ne mogu predvideti. Ovo je tema o kojoj ne mogu da pišem strpljivo; jer rulju prezirem u svakom njenom delu — kao masu neznanja, drskosti, zlobe i brutalnosti. I pod tim pojmom ubrajam sve, bez obzira na pol, društveni položaj ili ime, koji oponašaju ponašanje gomile i traže njeno društvo.
Ali pišem već toliko da mi se prsti grče, i muka mi se vraća. Po tvojoj preporuci, naručio sam iz Londona pola funte ženšena, mada sumnjam da onaj iz Amerike ima isti efekat kao onaj iz Indije. Prijatelj je pre nekoliko godina platio šesnaest gvineja za dve unce, a šest meseci kasnije prodavali su ga za pet šilinga po funti. Ukratko, živimo u svetu prevare i obmane; zato ništa ne cenim više od iskrenog prijateljstva razumnog čoveka — pravo blago! I ne mogu a da ne pomislim da ga imam, dok ti ponavljam staru izjavu:
Tvoj verni, kao i uvek,
M. Bramble
Posle početne bure po dolasku, iznajmio sam malu kuću u Milšam ulici, gde sam pristojno smešten, za pet gvineja nedeljno. Juče sam bio u prostoriji sa pumpom i popio oko pola litra vode, koja mi, čini se, prija stomaku; a sutra ću se prvi put okupati. Očekuj još dosadnih pisama uskoro.
Drago mi je da je vakcinacija kod sirote Džojs uspela i da joj lice neće ostati mnogo oštećeno. Da je moj prijatelj ser Tomas neoženjen, ne bih verovao tako lepu devojku njegovoj kući; ali pošto sam je posebno preporučio gospođi G—, jednoj od najboljih žena koje poznajem, može slobodno otići kod nje čim se oporavi i bude spremna za službu. Neka njena majka dobije novac da je opremi kako treba, a može jahati iza brata na Baksu; ali moraš strogo narediti Džeku da vodi računa o starom vernom konju, koji je zaslužio svoj odmor posle svih godina službe?
Za gospođicu WILLIS u Glosteru. BAT, 26. april
MOJA NAJDRAŽA PRIJATELJICE,
Zadovoljstvo koje sam osetila kada sam primila tvoje pismo, koje mi je stiglo juče, ne može se opisati. Ljubav i prijateljstvo su, bez sumnje, divne strasti koje razdvojenost samo pojačava i usavršava. Tvoj ljubazan poklon – narukvice od granata – čuvaću pažljivo kao i sopstveni život; i molim te da, u znak uzvrata, prihvatiš moju “kućnu torbicu za šivenje” zajedno sa memorandumskoj sveskom od kornjačevine, kao mali zalog moje nepromenljive naklonosti.
Bat je za mene novi svet – sve je veselo, duhovito i zabavno. Oko je neprestano zabavljeno sjajem odeće i kočija; a uši zvukovima kočija, nosiljki i drugih prevoznih sredstava. Vesela zvona zvone ceo dan, od jutra do večeri. Onda nas pozdravljaju gradski svirači čak i u našim sobama; imamo muziku svako jutro u “Pump-room-u”, kadrile pre podne u salama, balove dva puta nedeljno i koncerte svako drugo veče, pored bezbroj privatnih okupljanja i zabava. Čim smo se smestili u stan, posetio nas je “Gospodar ceremonija”; jedan slatki mali gospodin, tako fin, tako uglađen i učtiv, da bi kod nas na selu mogao proći kao princ od Velsa. A tek kako lepo govori, i u stihu i u prozi, da bi bila oduševljena da ga čuješ; jer, moraš znati, on je veliki pisac, i ima čak pet tragedija spremnih za pozorište. Učinio nam je čast da ruča s nama, po pozivu mog ujaka; i sledećeg dana je pratio moju tetku i mene kroz ceo Bat; što je, svakako, raj na zemlji. Trg, Cirkus i Parade podsećaju na raskošne palate sa gravura i slika; a nove zgrade, poput “Princes-row”, “Harlequin’s-row”, “Bladud’s-row” i dvadeset drugih redova, liče na začarane zamkove podignute na visećim terasama.
U osam ujutru idemo u “Pump-room” u neformalnoj odeći, koji je krcat kao vašar u Velsu; tamo vidiš kako se najviša gospoda i najniži trgovci guraju jedni uz druge bez formalnosti, svi kao stari znanci. Buka muzike iz galerije, toplota i mirisi tolikog sveta, kao i brujanje razgovora, dali su mi glavobolju i vrtoglavicu prvog dana; ali posle, sve mi je to postalo poznato, pa čak i prijatno. Odmah ispod prozora “Pump-room-a” je “Kraljevska banja” – ogromni bazen u kojem vidiš pacijente do vrata u vrućoj vodi. Dame nose jakne i podsuknje od braon platna i slamene šešire, u koje stavljaju maramice da brišu znoj sa lica; ali, zaista, bilo da je zbog pare, toplote vode, samog izgleda ili svega toga zajedno, izgledaju tako rumeno i strašno da uvek skrenem pogled.
Moja tetka, koja kaže da svaka dama od ugleda mora da se pojavi i u kupatilu i u crkvi, napravila je kapicu sa trakama boje trešnje koje joj pristaju uz ten, i naterala Vin da je prati juče u vodu. Ali, zaista, oči su joj bile toliko crvene da su i moje zasuzile dok sam je gledala iz “Pump-room-a”; a jadna Vin, sa šeširom okićenim plavom čipkom, između svoje blede puti i straha, izgledala je kao duh neke nesrećne devojke koja se utopila zbog ljubavi. Kada je izašla iz kupatila, popila je kapi od asafetide i bila uznemirena ceo dan, jedva smo je zadržali da ne padne u histeriju; ali njena gospodarica kaže da će joj to koristiti, a jadna Vin se klanja sa suzama u očima. Što se mene tiče, zadovoljavam se time da svakog jutra popijem oko pola čaše te vode.
Pumper, sa ženom i slugom, stoji iza šanka; a čaše različitih veličina stoje poređane ispred njih, tako da samo treba da pokažeš na onu koju želiš i oni je odmah napune, vruću i penušavu iz pumpe. To je jedina vruća voda koju mogu da pijem a da mi ne pozli – naprotiv, ukus joj je prijatan, prija stomaku i osvežava duh. Ne možeš ni da zamisliš kakva čuda ta voda čini. Moj ujak je počeo da je pije pre neki dan; ali je pravio grimase dok je pio, i bojim se da će prestati. Prvog dana kad smo stigli u Bat, pao je u strašan bes; pretukao dva crnca i bojala sam se da će se potući sa njihovim gazdom; ali je stranac bio miroljubiv čovek. Verovatno je giht udario u glavu, kao što je tetka rekla; ali verujem da je bes isterao bolest, jer se od tada oseća izvanredno. Prava je šteta da ga ikad muči ta grozna bolest; jer kad nije u bolovima, on je najbolji čovek na svetu; tako blag, tako darežljiv, tako milosrdan da ga svi vole; a posebno je prema meni toliko dobar da nikada neću moći da mu pokažem koliko cenim njegovu nežnost i naklonost.
Blizu “Pump-room-a” je kafana samo za dame; ali moja tetka kaže da devojke nisu primljene, jer se tamo priča o politici, tračevima, filozofiji i drugim temama koje su iznad našeg razumevanja; ali nam je dozvoljeno da ih pratimo u knjižare, koje su divna mesta okupljanja; tamo čitamo romane, drame, pamflete i novine, za tako malu pretplatu kao što je jedna kruna kvartalno; i u tim “službama za informacije” (kako moj brat kaže), prvo se čuju i komentarišu svi izveštaji i privatna dešavanja iz Bata. Iz knjižare idemo kod modistkinja i prodavaca igračaka; a obično svratimo kod gospodina Gila, poslastičara, na žele, kolač ili malu činiju vermičela. Takođe, postoji još jedno mesto za zabavu s druge strane reke, naspram “Grove-a”, do kojeg se prelazi čamcem. Zove se “Spring-garden”; slatko utočište, sa stazama, jezerima i cvetnim lejama; tamo je i velika sala za doručkovanje i igranje. Pošto je mesto nisko i vlažno, a sezona je bila naročito kišna, ujak mi ne dozvoljava da idem tamo, da se ne bih prehladila; ali tetka kaže da je to samo seljačka predrasuda; i zaista, mnogo dama i gospodina iz Irske ide tamo bez posledica. Kažu da je igranje u “Spring-gardens-u”, kad je vazduh vlažan, odličan lek za reumatizam.
Bila sam dvaput u pozorištu; gde, uprkos izvrsnosti glumaca, veselju publike i divnim dekoracijama, nisam mogla da se ne setim, sa uzdahom, naših skromnih predstava u Glosteru—Ali to, u poverenju tebi, draga Vilis—Znaš moje srce i razumećeš moju slabost.
Ipak, najveće mesto zabave u Batu su dve javne sale, gde se društvo sastaje svako veče naizmenično. One su prostrane, visoke, i kad se osvetle izgledaju zadivljujuće. Obično su pune lepo odevenog sveta, koji pije čaj u grupama, igra karte, šeta ili sedi i priča – svako kako želi. Dva puta nedeljno se održava bal; troškove pokrivaju dobrovoljne pretplate gospodina; a svaki pretplatnik dobija tri karte. Bila sam tamo prošlog petka sa tetkom, pod nadzorom mog brata, koji je pretplatnik; i Sir Ulik Makiligat je preporučio svog nećaka, kapetana O’Donagana, da mi bude partner; ali Džeri ga je odbio, rekavši da me boli glava; i zaista, tako je i bilo, mada ne znam kako je to znao. Mesto je bilo toliko toplo, a miris tako različit od onog na koji smo navikli na selu, da sam bila sva u groznici kad smo izašli. Tetka kaže da je to posledica “seljačke konstitucije”, odgajene među šumama i planinama; i da će to nestati kako se budem navikavala na otmeno društvo. Sir Ulik je bio vrlo ljubazan, izgovarao joj je mnoge prenaglašene komplimente; i kada smo pošli, svečano ju je otpratio do nosiljke. Kapetan bi verovatno isto učinio i meni; ali je brat, čim ga je video da prilazi, stavio me pod ruku i poželeo mu laku noć. Kapetan je zgodan čovek, naravno; visok, prav i lepo građen; sa svetlosivim očima i rimskim nosem; ali ima neku smelost u pogledu i ponašanju od koje se čovek postidi—Ali bojim se da sam ti dosadila ovim dugačkim i nepovezanim piskaranjem; pa ću zato završiti uz uverenje da ni Bat, ni London, ni sve zabave ovog sveta nikada neće moći da izbrišu iz mog srca sliku moje drage Leti, od njene uvek privržene
LIDIJE MELFORD
Gospođi MARY JONES, u Brambleton-hallu.
POŠTOVANA MOLLY JONES,
Pošto sam dobila frankirano pismo, sad ti vraćam tvoju groznicu, koju sam primila preko gospodina Higinsa na Hot Vellu, zajedno sa čarapama koje je njegova žena završila za mene; ali sad mi više ne trebaju. Niko ovde ne nosi takve stvari—O, Molly! ti što živiš na selu nemaš pojma kako se mi ovde u Bathu ponašamo. Ovde je sve samo oblačenje, sviranje, igranje, šetanje, udvaranje i spletkaranje—O, Bože mili! da mi Bog nije dao malo razuma, koliko bih stvari mogla otkriti o staroj gospođi i mladoj gospođici; o Jevrejima sa bradama koji uopšte nisu Jevreji, već zgodni hrišćani bez dlake na licu, kako šetaju sa naočarima da bi porazgovarali sa gospođicom Lidijom. Ali ona je draga, slatka duša, nevina kao dete. Ispričala mi je sve svoje tajne misli i otkrila ljubav prema gospodinu Vilsonu; a to mu čak nije ni pravo ime; i iako je glumio sa glumcima, on je materijal za njihove gospodare; i dala mi je svoju žutu haljinu od tanke svile; za koju gospođa Drab, krojačica, kaže da će izgledati odlično kad se očisti i provuče kroz sumpor—Znaš ti već da mi žuta boja lepo stoji na licu. Bog zna kakav ću haos napraviti među muškim svetom kad se prvi put pojavim u toj ubitačnoj boji, sa kompletnim kostimom od gaze, skoro kao novim, koji sam prošlog petka kupila kod gospođe Fripono, francuske modistkinje—Draga devojko, videla sam sve lepote Batha; Parade, Trgove, Cirkuse, “Krešit”, “Hotogon”, “Krvave zgrade” i “Red Harija Kralja”; i bila sam dvaput u Banji sa gospođom, a da nismo ni oznojile leđa, đavole. Prvi put sam se strašno uplašila i bila sam uzdrmana ceo dan; i posle sam se pravila da me boli glava; ali gospođa reče da ako ne idem opet, moraću da popijem dozu bamtafija; i setivši se kako je to delovalo na gospođu Gvilim, odlučila sam da ipak idem opet sa njom u Banju, i tad mi se desio incident. Ispala mi je podsuknja, i nisam mogla da je dohvatim sa dna—Ali šta to ima veze; mogli su da se smeju, ali nisu mogli ništa da vide, jer sam bila do vrata u vodi. Naravno, toliko sam se zbunila, da ne znam ni šta sam rekla, ni šta sam radila, ni kako su me izveli i uvili u ćebe—Gospođa Tabita je malo grdnula kad smo se vratile kući; ali zna ona da ja znam šta i kako. Ah, Bože pomozi ti!—Eto ti Sir Juri Mikligat iz Balnaklina, iz okruga Kalovej—Zapisala sam ime od njegovog čoveka, gospodina O Frizla, i on ima imanje od hiljadu i po funti godišnje—Sigurna sam da je i bogat i velikodušan—Ali znaš ti, Molly, da sam ja uvek znala čuvati tajne; i tako je bio bezbedan da mi poveri svoja osećanja prema gospođici; što je, naravno, veoma časno; jer mi gospodin O Frizl reče da ga njen miraz ne zanima ni koliko ni bakarni novčić—A stvarno, šta je deset hiljada funti za viteza barona njegovog bogatstva? I pravo da ti kažem, rekla sam gospodinu O Frizlu da je to sve što ona ima—A što se tiče Džona Tomasa, on je glup čovek—Bogami, mislila sam da će se potući sa gospodinom O Frizlom, jer me ovaj pozvao da igram sa njim u Prolećnoj bašti—Ali Bog zna da ja nemam nameru ni prema jednom ni prema drugom.
Što se tiče kućnih vesti, najgore je to što se Čauderu pokvario apetit—Ne jede ništa osim belog mesa, i ni toga mnogo; i teško diše, i izgleda naduto. Doktori misle da mu preti vodena bolest—Paroh Marofat, koji ima istu bolest, kaže da mu banjske vode mnogo pomažu; ali Čauder ih, izgleda, ne voli ništa više nego gazda; i gospođa kaže da, ako mu se stanje ne popravi, sigurno će ga voditi u Abergavni da pije kozje mleko—Naravno, jadno stvorenje je izgubljeno bez kretanja; pa zato namerava da ga svaki dan provoza na svežem vazduhu po brežuljcima u poštanskoj kočiji—Već sam sklopila jako ugledna poznanstva ovde; ovde, u ovom mestu, imamo pravo uživanje svih zadovoljstava—Gospođa Pačer, žena od gospođe Kilmakalok, i ja smo sada kao rođene sestre. Pokazala mi je sve svoje tajne i naučila me kako da perem gazu, i da osvežim izbledeli saten i bombaž tako što ih kuvam sa sirćetom, starom sodom i ustajalim pivom. Moj kratki kaputić i kecelja izgledaju kao novi, a moja frizura kao ruža, uz pomoć kornjačine vode—Ali sve je to za tebe, Molly, grčki i latinski—Ako dođemo u Abergavni, bićeš na dan hoda od nas; i tad ćemo se videti, ako Bog da—Ako ne, seti me se u molitvama, kao što ću se ja tebe sećati u svojim; i pazi mi na mače, i prenesi moje lepo pozdrave Sali; i to ti je sve za sada, od tvoje verne prijateljice i sluškinje,
W. Dženkins
BATH, 26. april
Gospođi GWYLLIM, domaćici u Brambleton-hallu.
Zapanjena sam što se dr Luiz usudio da pokloni Alderney bez mog znanja i pristanka. Šta znači bratovljevo naređenje? Moj brat nije ništa bolji od ludaka. Dao bi košulju sa svojih leđa i zube iz svojih usta; štaviše, što se toga tiče, uništio bi celu porodicu svojim smešnim dobrotvornim delima, da nije bilo mene sa sve četiri strane. Uz njegovu tvrdoglavost, rasipništvo, ćudljivost i ludilo, ja živim kao prava robinja.
Alderney je davala četiri galona mleka dnevno otkako je tele odvedeno na pijacu. To je mleko iz moje mlekare, i sada presa mora da stoji. Ali neću da izgubim ni parče kore od sira; mleko će morati da se nadoknadi, pa makar sluge ostale bez putera. Ako već moraju da imaju puter, neka ga prave od ovčjeg mleka; ali onda će mi vuna propasti jer neće imati sjaj, pa ću opet biti na gubitku sa svih strana.
Dobro, strpljenje je kao jak velški poni; može mnogo da izdrži i daleko da ide, ali se i ono na kraju umori. Možda ću uskoro pokazati Matu da nisam rođena da budem kućna sluškinja do kraja svog života.
Gwin piše iz Crikhouela da je cena flanela pala za tri farthingsa po jardu; i eto još jednog novčića manje u mom džepu. Kad idem na pijacu da prodajem, moja roba smrdi, a kad hoću da kupim nešto najobičnije, prodavac mi je gura pod nos i ne može se naći ni za ljubav ni za pare. Čini mi se da sve ide naopako na Brambleton holu.
Kažeš da je gusan polomio jaja; to je fenomen koji ne razumem, jer kad je prošle godine lisica odnela gusku, on je preuzeo njeno mesto, ležao na jajima i čuvao guščiće kao brižan roditelj.
Zatim kažeš da je grom ukiselio dva bureta piva u podrumu. Ali kako je grom uopšte dospeo tamo kad su vrata bila dvostruko zaključana, to mi nije jasno. Kako god, neću da se pivo prosipa dok ga sama ne vidim. Možda se još oporavi. U krajnjem slučaju, poslužiće kao sirće za sluge.
Možeš da prestaneš da ložiš vatre u bratovljevoj i mojoj sobi, jer se ne zna kad ćemo se vratiti. Nadam se, Gvilim, da ćeš paziti da nema rasipanja; da ćeš paziti na devojke i držati ih uz preslicu. Mislim da im po ovom toplom vremenu pivo ni ne treba—ono samo podgreva krv i tera ih da jure za muškarcima. Voda će ih učiniti lepšima i držaće ih hladnima i pristojnima.
Ne zaboravi da u portmanto koji dolazi sa Vilijamsom, zajedno sa mojom jahaćom odećom, šeširom i perom, spakuješ i bočicu mirisne vode i tinkturu za stomak; jer me, znaš, mnogo muče vetrovi.
To je sve za sada,
Tvoja,
Tabita Brembl
Bath, 26. april
Dr. LEWISU.
DRAGI DICK,
Završio sam sa korišćenjem vode, tako da tvoj savet dolazi dan prekasno. Priznajem da medicina nije misterija tvog izuma. Znam da je to po prirodi misteriozna oblast i, kao i druge misterije, zahteva snažan gutljaj vere da bi se progutala.
Pre dva dana sam, po savetu našeg prijatelja Č—, ušao u Kraljevsku kupku, da bih očistio pore kože radi boljeg znojenja; i prvo što sam ugledao bilo je dete puno skrofuloznih čireva, koje je jedan od vodiča nosio u naručju, pravo pod nos ostalim kupačima. Toliko sam se zgrozio tim prizorom da sam odmah izašao, pun gnušanja i besa. Zamislimo da gnoj iz tih čireva pluta po vodi i dođe u dodir s mojom kožom, dok su sve pore otvorene — šta bi, zaboga, mogla da bude posledica? Sama pomisao mi ledi krv u žilama! Ne znamo kakve sve rane cure u tu vodu dok se mi kupamo, i kakve sve izlučevine time možemo da upijemo — skrofula, skorbut, rak, sifilis; i bez sumnje, toplota čini da taj virus postane još isparljiviji i prodorniji.
Da bih se očistio od takvog zagađenja, otišao sam u privatnu kupku vojvode od Kingstona, i tamo sam se gotovo ugušio zbog nedostatka svežeg vazduha; prostor je mali, a para guši. Na kraju, ako je cilj samo da se opere koža, uveren sam da je obična voda daleko delotvornija od one natopljene solju i gvožđem, koje, budući da stežu, sigurno zatvaraju pore i ostavljaju neku vrstu kore na koži. Ali sada se isto toliko plašim da pijem te vode, koliko i da se u njima kupam; jer, posle dugog razgovora s Doktorom o konstrukciji pumpe i rezervoara, uopšte mi nije jasno da li pacijenti u Pump sobi zapravo piju ispirke iz kupke. Ne mogu a da ne sumnjam da postoji ili da može da postoji neki povratni tok iz kupke nazad u rezervoar pumpe. U tom slučaju, kakvo je to “fino” piće koje se svakog dana srče — lekovito, ali začinjeno znojem, prljavštinom, peruti i odvratnim telesnim izlučevinama dvadeset različitih bolesnih tela koja se kuvaju dole u kazanu!
Da bih izbegao ovaj odvratni napitak, odlučio sam da pijem sa izvora koji snabdeva privatne kupke na Ebi Grinu; ali sam odmah osetio čudan ukus i miris. Na pitanje, saznao sam da su rimske kupke u tom kraju otkrivene ispod starog groblja koje je pripadalo opatiji, kroz koje voda najverovatnije i danas prolazi; tako da, ako u Pump sobi pijemo dekokt živih tela, ovde gutamo iscedak trulih kostiju i leševa. Bog mi je svedok, sama pomisao mi prevrće stomak!
Odlučan sam da više ne koristim vode iz Batha, i to me ne bi previše mučilo da mogu da nađem nešto čistije i manje štetno za žeđ. Iako izvori sjajne, čiste vode prirodno izbijaju svuda oko nas sa okolnih brda, stanovnici uglavnom koriste bunarsku vodu, toliko zasićenu nitratima, stipsom ili nekim drugim otrovnim mineralom, da je i neukusna i štetna po zdravlje. Istina je da mi ovde u Milšam ulici imamo nesigurno i oskudno snabdevanje sa brda; voda se skuplja u otvorenom bazenu u Cirkusu, koji je podložan tome da ga zaprljaju mrtvi psi, mačke, pacovi i svaka vrsta nečistoće koju ološ od naroda može da baci unutra iz puke zlobe i primitivnosti.
Nijedan narod ne pije tako svinjski kao Englezi. Ono što kod nas prolazi kao vino, nije sok od grožđa. To je preljubnička mešavina, skuvana od odvratnih sastojaka, koje prave neki blesavi otrovni šegrti — i opet, i mi i naši preci, trujemo se tim prokletim napitkom bez ukusa i mirisa. Jedina prava i zdrava pića u Engleskoj su London porter i Dorčestersko stočno pivo. A što se tiče vašeg alea, džina, jabukovače, kruškovače i cele te jeftine porodice veštačkih vina — mrzim ih kao paklena sredstva za uništenje ljudske vrste.
Ali, kakve ja imam veze s ljudskom vrstom? Osim nekoliko prijatelja, nije me briga ni ako ceo rod —.
Slušaj, Luise, moje mizantropsko raspoloženje svakim danom raste. Što duže živim, sve teže podnosim ludilo i prevaru čovečanstva. Voleo bih da nikad nisam dolazio iz Brambleton hola; posle toliko godina u samoći, ne mogu da podnesem užurbanost i bezobrazluk mase. Uz to, ovde je sve izveštačeno. U svemu što jedemo i pijemo postavljene su zamke za naše živote; čak je i vazduh koji udišemo pun zaraze. Ne možemo ni da spavamo a da ne rizikujemo infekciju. Da, infekciju — Ovaj grad je mesto okupljanja svih bolesnih. Nećeš poreći da su mnoge bolesti zarazne; čak i tuberkuloza je veoma zarazna. Kada neko umre od nje u Italiji, krevet i posteljina se uništavaju, nameštaj se izlaže vremenskim uslovima, a prostorija se okreči pre nego što iko ponovo uđe u nju. Priznaćeš da ništa ne upija zarazu brže i ne zadržava je duže od ćebadi, jastuka i dušeka.
Do đavola! Kako da znam ko se sve kuvao u krevetu u kom sada ležim? Čudi me, Dike, da me nisi podsetio da pošaljem po sopstveni dušek — ali, da nisam magarac, ne bi mi ni trebalo podsećanje. Uvek se pojavi neka dosadna misao koja me optužuje i uzburka mi duhove. Zato, hajde da promenimo temu.
Imam još razloga da skratim boravak u Bathu. Znaš kakva je Tabitina narav. Da gospođa Tabita Bramble nije iz moje porodice, sigurno bih je smatrao za… no, istina je da je ipak uspela da probudi moju naklonost — ili je, bolje reći, dužna mojoj predrasudi, obično zvanoj krvno srodstvo. E, ta mila starica je ušla u koketni odnos sa irskim baronetom od 65 godina. Zove se ser Julik Mekiligat. Kažu da je prilično oskudan u sredstvima, a verujem da je dobio lažne informacije o njenom imetku. Kako god bilo, ta veza je krajnje smešna i već izaziva šaputanja. Ja, s moje strane, ne nameravam da joj osporim slobodu izbora, ali ću naći način da razuverim njenog udvarača po pitanju onoga što ga najviše interesuje.
Ali ne mislim da je njeno ponašanje dobar primer za Lidi, koju su takođe primetili neki uobraženi tipovi u salonima. Džeri mi kaže da sumnja da jedan krupni mladić, nećak tog baroneta, ima nekakve namere prema devojci. Zato ću pažljivo motriti i na tetku i na nju, i možda ćemo čak promeniti mesto boravka ako stvar postane ozbiljna.
Vidiš i sam kakav je to “divan” zadatak za čoveka mog kova — da leči ovakve duše.
Ali dosta jadikovanja — nećeš više čuti nijednu gunđavu reč… (do sledeće prilike).
Tvoj,
MAT. BRAMBLE
Bath, 28. april
Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.
DRAGI VITEŽE,
Mislim da su ti ljudi nerazumni koji se žale da je Bat zatvoren krug u kojem se iste dosadne scene neprestano ponavljaju bez ikakve promene — ja sam, naprotiv, zadivljen što jedno tako malo mesto može biti toliko ispunjeno zabavom i raznolikošću. Sama London jedva da može da ponudi neku vrstu razonode koju mi ovde već nemamo, pored onih posebnih pogodnosti koje su svojstvene baš ovom mestu. Ovde, na primer, čovek ima svakodnevnu priliku da vidi najzanimljivije ličnosti društva. Vidi ih u njihovom prirodnom stavu i pravom svetlu; sišli su sa svojih postolja, oslobođeni formalne odeće, bez ikakvog pretvaranja i ulepšavanja — Ovde imamo ministre, sudije, generale, biskupe, pronalazače, filozofe, duhovnjake, pesnike, glumce, hemičare, guslare i lakrdijaše. Ako čovek ostane ovde duže vreme, sigurno će sresti nekog posebnog prijatelja kog uopšte nije očekivao — a meni su takvi slučajni susreti posebno prijatni. Još jedna zabava, jedinstvena za Bat, proističe iz opšte mešavine svih društvenih slojeva u našim javnim prostorijama, bez obzira na položaj ili bogatstvo. To je ono što moj ujak osuđuje kao čudovišnu mešavinu nespojivih principa; ogavnu gomilu buke i gluposti, bez pristojnosti i reda. Ali meni je taj haos izvor beskrajne zabave.
Na prošlom balu sam se veoma zabavio kada sam video Gospodara ceremonije kako, sa velikom svečanošću, vodi ka vrhu sale jednu vremešnu sobaricu, obučenu u odbačenu garderobu svoje gospođe; koju je on (pretpostavljam) pomešao sa nekom groficom koja je tek stigla u Bat. Bal je otvorio škotski lord sa mulatkinjom naslednicom sa ostrva Sveti Kristofer, a veseli pukovnik Tinsel je igrao celu večer sa ćerkom uglednog limara iz borougha Sauthvarka. Juče ujutru, u Pump-sobi, video sam zadihanu gazdaricu iz Vopinga kako se probija kroz krug lordova da pozdravi svog trgovca brendijem, koji je stajao kraj prozora oslonjen na štake; dok je jedan paralizovani advokat iz Šu-lejna, pokušavajući da priđe šanku, slučajno udario kancelara Engleske u cevanicu, dok je ovaj pio čašu vode kod pumpe. Ne mogu da objasnim zašto me ovakvi događaji toliko vesele, osim da su po svojoj prirodi zaista smešni i da dodatno osvetljavaju komediju života, koju sam rešio da uživam dokle god mogu.
One ludosti koje mog ujaka bacaju u očaj, mene nasmeju. On je nežan kao čovek bez kože, koji ne može da podnese ni najmanji dodir. Ono što drugog golica, njega boli; i ipak ima, kako bismo rekli, “bistre trenutke”, kad zna da bude vrlo duhovit. Zaista, nikad nisam upoznao hipohondra koji je tako lako podložan dobrom raspoloženju. On je najsmešniji mizantrop koga sam ikada sreo. Srećna šala ili smešan incident nateraće ga na nekontrolisan smeh čak i u njegovim najmračnijim trenucima; a kad smeh prođe, psuje svoju slabost. U razgovoru sa nepoznatima, ne odaje nikakve znake nelagodnosti — spletičan je samo sa bliskima; i to samo dok mu pažnja nije okupirana. Kad mu se misli ne izražavaju spolja, kao da se okreću ka unutra i izjedaju ga. Odrekao se izvora sa gnušanjem, ali sada otkriva daleko prijatniji i delotvorniji lek — uživanje u društvu. Sreo je nekoliko starih prijatelja među bolesnicima u Batu, a posebno je obnovio poznanstvo sa čuvenim Džejmsom Kvinom, koji, očigledno, nije došao ovde da pije vodu. Možete zamisliti koliko sam želeo da upoznam tog osebujnog čoveka, i želja mi je ispunjena zahvaljujući gospodinu Bremblu, koji ga je dvaput pozvao na večeru u našu kuću.
Koliko mogu da procenim, Kvinov karakter je daleko časniji nego što se obično prikazuje. Njegove dosetke su svima na jeziku; ali mnoge od njih imaju prizvuk prostote, kao da potiču iz grube naravi. Ipak, sumnjam da su skupljači tih “Kvinijana” učinili pravdu njegovom duhu; pustili su da najbolje promaknu, a zadržali one koje odgovaraju ukusu mase. Koliko se opušta u veselim časovima, ne mogu da kažem, ali je njegov uobičajen razgovor uvek u skladu sa najvišim normama pristojnosti. Gospodin Džejms Kvin je, bez sumnje, jedan od najbolje vaspitanih ljudi u zemlji. Ne samo što je prijatan sagovornik, već (kako sam pouzdano obavešten) i vrlo pošten čovek, sposoban za iskreno prijateljstvo, srčan, postojan i velikodušan, mrzi laskanje i nesposoban je za podlost ili dvoličnost. Ipak, sudeći samo po njegovom pogledu, rekao bih da je ohol, uvredljiv i surov. Njegovo lice ima nešto strogo i odbojno; i rečeno mi je da je uvek imao sklonost da vređa svoje podređene i zavisne. Možda je ta glasina oblikovala moje mišljenje. Znate i sami koliko smo svi skloni predrasudama. Kako god bilo, za sada sam video samo njegovu dobru stranu, a moj ujak, koji često s njim razgovara nasamo, tvrdi da je jedan od najpametnijih ljudi koje je ikada poznavao. Čini se da i Kvin ima uzajamno poštovanje prema “starom Četvoronošcu”, kako ga zove, i često ga podseća na njihove stare doživljaje po tavernama. Sa druge strane, ujakove oči zaiskre svaki put kad se Kvin pojavi — bez obzira koliko da je neraspoložen, Kvin ga “naštimuje”, kao što sopran i bas čine odličan sklad u istoj muzici. Jednog dana, razgovor se dotakao Šekspira, pa sam s uzbuđenjem rekao da bih dao sto gvineja da vidim Kvina kako igra Falstafa; na šta mi on sa osmehom reče: „A ja bih dao hiljadu, mladiću, da ti tu želju mogu ispuniti.“
Ujak i on se u potpunosti slažu u svojoj proceni života; Kvin kaže da bi mu život zaudarao u nos da ga ne natapa klaretom.
Želim da vidim to čudo kad se napije, i skoro sam nagovorio ujaka da mu pripremi malu kornjaču u “Bear”-u. U međuvremenu, moram da ti ispričam jedan događaj koji potvrđuje mišljenje ta dva cinična filozofa. Usudio sam se da se ne složim s gospodinom Bremblom kad je rekao da mešanje ljudi iz različitih slojeva na ovdašnjim zabavama uništava svaki red i uljudnost; da čini plebejce nepodnošljivo nadmenim i dosadnim, a istovremeno uprošćava ponašanje i misli onih iz viših slojeva. Tvrdio je da bi takva besmislena koalicija dovela do našeg prezira kod drugih naroda; i da je to gore nego kvarenje zlatnog novca nacije. Ja sam tvrdio suprotno — da će ti plebejci, ako već žele da imitiraju odeću i opremu svojih nadređenih, s vremenom usvojiti i njihove manire i načela. Kada sam se obratio Kvinu i pitao da li ne misli da bi to nesputano mešanje moglo unaprediti celinu, on je rekao: „Da, kao što bi tanjir marmelade unapredio lonac g*vneta.“
Rekao sam da nisam baš upućen u visoko društvo, ali sam video šta se smatra uglađenim skupovima u Londonu i drugde; i da mi se čini da su okupljanja u Batu sasvim pristojna, a pojedinci iz tog društva ne manjkaju u lepom ponašanju. „Ali hajde da se oslonimo na iskustvo“, rekoh — Džek Holder, koji je trebalo da bude paroh, nasledio je imanje vredno dve hiljade godišnje smrću starijeg brata. Sada je u Batu, vozi fijaker sa četiri konja i francuskim rogovima. Posvuda je častio kornjačom i klaretom, kupio je desetine skupih odela po savetu Gospodara ceremonije, pod čijim se vođstvom nalazi. Izgubio je stotine igrajući bilijar s prevarantima i uzdržava jednu damu iz Avon-strita. Pošto ni to nije dovoljno ispraznilo njegovu kasu, savetnik mu je predložio da organizuje opšti čaj za društvo sutra u Vilširovoj sali. Da bi sve bilo svečanije, svaki sto će imati slatkiše i bukete — koje niko ne sme dirati dok se ne oglasi zvono. Kad se to desi, dame se mogu slobodno poslužiti. Biće to dobar test finog ponašanja.
„Prihvatiću taj eksperiment“, reče ujak, „i ako nađem mesto van dometa haosa koji će uslediti, rado ću prisustvovati.“ Kvin je predložio da zauzmemo mesto u muzičkoj galeriji — i poslušali smo ga. Holder je već bio tamo sa svojim rogovima, ali nas pustiše. Čajanka je prošla uobičajeno, a društvo se, nakon što je ustalo, kretalo u grupama, čekajući znak. Kad je zvono zazvonilo, svi su pohitali ka desertima. Mesto je u trenu postalo haotično — guranje, otimanje, vika, lomljava, slatkiši svuda. Neki su plakali, neki psovali, rečnik ulice Billingsgate bio je prisutan u punoj snazi. Na kraju su dame počele da se čupaju za kape. Kad je Holder naredio da rogovi zasviraju, očekivao je da će ih time još više raspaliti — ali efekat je bio suprotan. Zvuk ih je podsetio na sramotu. Ućutali su, sakupili svoje kape i stvari, i povukli se u tišini.
Kvin se smejao, ali je ujak bio pogođen. Nagnuo je glavu i ćutao sve dok nismo stigli u kafanu. Tamo je skinuo šešir i obrisao čelo: „Hvala Bogu“, reče, „što gospođa Tabita Brembl danas nije bila prisutna!“ „Kladim se u stotinu funti“, dodade Kvin, „da bi ona bila najbolja borbena dama na polju!“ Istina je da je samo slučajno ostala kod kuće jer je popila lek pre nego što je saznala o prirodi zabave. Danima već prepravlja staro crno plišano odelo da zablista kao partnerka Ser Uliku na sledećem balu.
Mnogo bih mogao da kažem o toj dragoj rođaci, ali još nije valjano predstavljena. Veoma je ljubazna prema Kvinu, koga se očigledno pomalo i plaši zbog njegove sarkastične prirode; ali njena obazrivost ne može da nadjača njenu dosadnost. „Gospodine Gvin“, reče pre neki dan, „jednom sam se silno zabavljala kad ste igrali Duh Dleta u Drurilenu, kad ste se digli kroz scenu s belim licem i crvenim očima i pričali o prepelicama na strašnom prascu — Hajde, molim vas, recitujte malo Duha Dleta.“ „Gospođo“, reče Kvin s prezirom, „taj duh je zauvek počinuo.“ Nije ni primetila uvredu, već nastavi: „Pa, zaista ste izgledali kao pravi duh, a petao je kukurikao tako prirodno. Pitam se kako ste ga naučili da to uradi baš u pravom trenutku; valjda je to školovani petao — je l’ jeste, gospodine Gvin?“ „Običan džukac, gospođo.“ — „Pa, džukac ili ne, ima tako čist kontra-tenor da bih volela da imam jednog takvog na Brambleton-holu da budi sobarice ujutro. Znate li gde bih mogla da nađem nekog iz njegove vrste?“ „Verovatno u sirotištu parohije Sent Džajls, gospođo, ali ne poznajem njegovu porodicu!“
Ujak, iznerviran, poviče: „Bože, sestro, kako to pričaš! Rekao sam ti dvadeset puta da se ovaj gospodin ne zove Gvin.“ — „Ma daj, brate mili“, odgovori ona, „nema uvrede, nadam se — Gvin je časno britansko ime. Mislila sam da je gospodin možda potomak gospođe Helen Gvin, koja je bila iz njegove profesije; ako je tako, možda je kraljevske krvi, iz loze kralja Čarlsa.“ — „Ne, gospođo“, reče Kvin svečano, „moja majka nije bila kurva takvog ugleda. Istina je da ponekad pomislim da sam kraljevskog porekla, jer su mi nagoni često samovoljni. Da sam princ, sad bih naručio glavu vašeg kuvara na poslužavniku — On je počinio zločin nad onim Džon Dorijem, koji je masakriran i još bez sosa — O tempora! O mores!“
Ova duhovita primedba je odvela razgovor u prijatnijem pravcu. Ali da ne bih bio dosadan kao brbljanje gospođe Tabite, ovde ću stati.
Tvoj, kao i uvek,
J. MELFORD
Bat, 30. april
Dr. LEWISU.
DRAGI LEWISE,
Primio sam tvoju menicu na Wiltshire, koja je bila tačno ispoštovana; ali kako ne želim da držim toliki novac kod sebe u običnoj gostionici, položio sam 250 funti u banku u Batu, i uzeću njihove menice za London kad budem napustio ovo mesto, gde sezona polako završava. Moraš znati da, sad kada sam ponovo pokretan, rešio sam da povedem Lidiju da barem načas vidi London. Ona je jedno od najdobroćudnijih stvorenja koje sam ikada upoznao, i svakim danom mi postaje sve draža. Što se tiče Tabi, nagovestio sam irskom baronetu ponešto o njenom mirazu, i nemam sumnje da će to ohladiti žar njegovih udvaranja. Tada će se njen ponos uzbuniti; a ogorčenost stare usideličke duše će se rasplamsati, pa ćemo slušati samo klevete i uvrede na račun ser Julika Makiligata. Ova razmirica, predviđam, olakšaće nam odlazak iz Bata, gde Tabi trenutno izgleda da se posebno zabavlja. Ja, pak, toliko mrzim ovo mesto, da ne bih mogao ostati ovoliko dugo da nisam sreo neke stare prijatelje, čiji razgovor mi ublažava gađenje.
Jednog prepodneva, dok sam išao u kafe, nisam mogao da se ne zagledam u društvo s mešavinom iznenađenja i sažaljenja — bilo nas je trinaestoro: sedmoro hromih zbog gihta, reume ili moždanog udara; troje osakaćenih u nesrećama; a ostatak je bio ili gluv ili slep. Jedan je šepao, drugi poskakivao, treći je vukao noge za sobom kao ranjena zmija, četvrti se raskoračio između dva velika štapa kao mumija zločinca obešenog u lancima; peti je bio povijen kao teleskop na postolju, kojeg su uneli nosači stolica; a šesti je bio samo bista čoveka, uspravljena u invalidska kolica koja je konobar pomerao s mesta na mesto.
Zaintrigiran nekim od tih lica, pogledao sam knjigu pretplatnika i, primetivši imena nekoliko starih prijatelja, počeo pažljivije da posmatram grupu. Na kraju sam prepoznao kontraadmirala Baldrika, druga iz mladosti, koga nisam video još otkad je postavljen za poručnika na Severn-u. Bio je preobražen u starca, s drvenom nogom i izbrazdanim licem koje je izgledalo još starije zbog sedih vlasi – zaista poštovanja vredan prizor. Seo sam za sto gde je čitao novine i posmatrao ga nekoliko minuta s mešavinom radosti i tuge, koje su mi ispunile srce nežnošću; zatim sam ga uhvatio za ruku i rekao: „Ah, Sam, pre četrdeset godina nisam ni slutio…“ — bio sam previše ganut da nastavim. „Stari prijatelj, nema sumnje!“ – uzviknu on, stisnu mi ruku i pogleda me pažljivo kroz naočare – „Prepoznajem obrise broda, iako je dobro namučen otkad smo se rastali; ali ne mogu da se setim imena!“ Čim sam mu rekao ko sam, viknu: „Ha! Mate, stari saborče s krstarenja, još uvek na vodi!“ I, ustavši, zagrli me. Njegovo oduševljenje, međutim, nije mi prijalo: dok me je grlio, zabio mi je oprugu svojih naočara u oko, a istovremeno stao drvenom nogom na moj gihtavi prst — napad koji mi je izmamio prave suze bola.
Kad je prošla početna uzbuđenost, pokazao mi je dvojicu naših zajedničkih prijatelja u sobi: bista je bila ono što je ostalo od pukovnika Kokrila, koji je izgubio upotrebu udova u jednoj američkoj kampanji; a teleskop je bio moj kolega sa koledža, ser Reginald Bentli, koji je s novom titulom i nasledstvom postao lovac na lisice, iako nije imao ni dana iskustva u tome — pa je, jureći za psima kroz reku, dobio zapaljenje creva, što ga je dovelo do sadašnjeg položaja.
Naše staro prijateljstvo se odmah obnovilo uz najsrdačnije izraze uzajamne naklonosti, i kako smo se tako neočekivano sreli, dogovorili smo se da istog dana ručamo zajedno u taverni. Naš prijatelj Kvin, koji je srećom bio slobodan, pridružio nam se, i zaista, to je bio najsrećniji dan koji sam proveo u poslednjih dvadeset godina. Ti i ja, Luče, budući da smo stalno zajedno, nikada nismo iskusili takvo prijateljstvo u ovom uzvišenom obliku, koje se rodi nakon duge razdvojenosti. Ne mogu da opišem ni polovinu onoga što sam osećao prilikom ovog slučajnog susreta trojice ili četvorice drugova koji su bili toliko dugo razdvojeni i tako grubo prebijeni životnim olujama. To je bilo kao obnova mladosti; neka vrsta vaskrsenja mrtvih, koja oživi one snove u kojima ponekad vraćamo svoje stare prijatelje iz groba. Možda mi je uživanje bilo tim slađe što je bilo pomešano s dozom tuge, izazvane sećanjem na prošle trenutke i drage veze koje je smrt već prekinula.
Duh i dobro raspoloženje društva trijumfovali su nad ruinama njihovih tela. Imali su čak i dovoljno filozofije da se šale na račun svojih nesreća — takva je moć prijateljstva, tog vrhovnog leka života. Kasnije sam, međutim, otkrio da nisu bez svojih trenutaka, pa čak i sati tuge. Svaki od njih, ponaosob, tokom kasnijih razgovora, žalio se na sopstvene jade; i svi su, u suštini, nezadovoljni. Pored ličnih nesreća, smatrali su se i nesrećnicima u lutriji života. Baldrik se žalio da je za svoje dugo i teško služenje dobio samo polupenziju kontraadmirala. Pukovnik je bio ogorčen što su ga prestigli neki novopečeni generali, kojima je nekada on komandovao; a kao čovek širokih shvatanja, teško je podnosio skromnu rentu za koju je prodao čin. Što se tiče baroneta, pošto se ozbiljno zadužio tokom jednih spornih izbora, bio je primoran da se odrekne i mesta u parlamentu i imanja, koje je sada pod nadzorom; ali njegova tuga, koja je posledica lične greške, ne pogađa me ni upola kao bolna situacija prethodne dvojice, koji su igrali časne i zapažene uloge na velikoj pozornici, a sada su svedeni na jalov, besciljan život u ovom loncu dosade i beznačajnosti. Već odavno su prestali da koriste vodu, jer su se uverili u njenu neefikasnost. Uživanja u ovom mestu više nisu za njih. Kako onda provode vreme? Ujutru se dovuku do sala ili kafea, gde odigraju partiju vista ili raspravljaju o General Advertiser-u; a večeri provode u privatnim okupljanjima među razdražljivim bolesnicima i bezbojim staricama. Tako prolazi život mnogih pojedinaca koje je priroda namenila za bolje stvari.
Pre otprilike dvanaest godina, mnoge poštene porodice s ograničenim sredstvima, osim onih koje su dolazile zbog zdravlja, bile su privučene da se nasele u Batu, gde su tada mogle pristojno da žive i održavaju ugled uz male troškove; ali ludilo današnjice učinilo je ovo mesto nepodnošljivim za njih, pa sada moraju razmišljati o novim seobama. Neki su već pobegli u planine Velsa, a drugi su se povukli u Eksiter. Tamo će, bez sumnje, uskoro doći i talas luksuza i razmetanja, koji će ih goniti s mesta na mesto sve do samog kraja Engleske; i tamo, pretpostavljam, biće primorani da se ukrcaju za neku drugu zemlju. Bat je postao prava septička jama razvrata i iznuđivanja. Svaki kućni trošak je skočio na neverovatne iznose — a to više nije ni čudno, kad znamo da se svaki mali parazit bogatstva trudi da vodi „gospodski sto“ i smatra da mu je čast da zatvara oči pred lopovlukom svojih slugu, koji su u dosluhu s pijacom, pa plaćaju sve što im se traži. Ovde imamo jednog novopečenog bogataša koji plaća kuvaru sedamdeset zlatnika nedeljno da mu pripremi samo jedan obrok dnevno. Ta sumanuta pomama je postala toliko zarazna da su čak i najniži slojevi zaraženi. Znam za jednog poglavara robova s Jamajke koji je platio šezdeset pet zlatnika za čaj i kafu u jednoj sali, a zatim nestao iz Bata narednog jutra toliko neprimetno da niko od prisutnih nije imao pojma ko je bio, niti se iko potrudio da sazna njegovo ime. Takvi događaji su česti, i svakog dana se rađaju nove besmislice koje su previše degutantne da bi razumnom čoveku bile smešne.
— Ali osećam da me obuzima tuga, pa ću ti sada dati predah, da ne bi imao razloga da proklinješ ovo naše dopisivanje.
Dragi Dike, uvek tvoj,
Mat. Bramble
Bat, 5. maj
Da nisam znao da te je vežbanje tvoje profesije naviklo na slušanje žalbi, imao bih grižu savesti što te gnjavim ovom svojom prepiskom, koju zaista možemo nazvati “naricanjem Metjua Brembla”. Ipak, ne mogu a da ne pomislim da imam određeno pravo da na tebe istresem višak svoje slezene, kada je tvoja dužnost da uklanjaš one poremećaje koji su je izazvali; i da ti kažem — nije mala uteha za moje jade što imam osećajnog prijatelja kojem mogu da poverim svoje mrzovoljne hirove, koji bi, zadržani u meni, postali nepodnošljivo žučni.
Treba da znaš da ovde u Batu nailazim samo na razočaranja; mesto je toliko izmenjeno da jedva mogu da poverujem da je to isti onaj grad koji sam posećivao pre otprilike trideset godina. Čujem kako kažeš: „Izmenjen jeste, bez sumnje; ali je, onda, izmenjen nabolje — istina koju bi možda i sam priznao bez ustezanja, da i ti nisi izmenjen nagore.“ Ova primedba možda i jeste opravdana. Nepogodnosti koje sam previđao u vreme zdravlja sada, naravno, ostavljaju jači utisak na razdražljive nerve bolesnika, iznenađenog preranim starenjem i iscrpljenog dugogodišnjim patnjama. Ali sigurno nećeš poreći da je ovo mesto, koje su priroda i providnost, izgleda, namenile kao utočište od bolesti i nemira, postalo pravo središte buke i rasipništva.
Umesto mira, tišine i udobnosti, toliko potrebnih onima sa slabim zdravljem i razorenim duhom, ovde imamo samo buku, metež i žurbu, sa zamornim i robovskim održavanjem ceremonije koja je ukočenija, formalnija i napornija od dvorskog protokola nekog nemačkog izbornog kneza. Nacionalna bolnica možda i jeste, ali bi čovek rekao da se ovde primaju samo ludaci; i iskreno, dajem ti dozvolu da i mene tako nazoveš, ako još dugo ostanem u Batu. O drugom prilikom ću ti detaljnije izložiti svoja osećanja na tu temu.
Bio sam nestrpljiv da vidim to toliko hvaljeno arhitektonsko unapređenje, po kojem su gornji delovi grada tako poznati, pa sam nedavno obišao sve nove zgrade. Trg, iako nepravilan, u celini je prilično dobro osmišljen — prostran, otvoren i prozračan; po mom mišljenju, daleko najzdravije i najprijatnije mesto u Batu, naročito njegov gornji deo. Ali putevi koji do njega vode su bedni, prljavi, opasni i nepraktični. Povezanost s kupatilima ide kroz dvorište jedne gostionice, gde se jadni bolesnik u nosiljci provlači između kopita dvostrukog reda konja, koji poskakuju dok ih četkaju konjušari i kočijaši, a uz sve to postoji i rizik od ometanja ili prevrtanja usled saobraćaja koji neprestano ulazi i izlazi. Pretpostavljam da će se gradska uprava ozbiljnije pozabaviti obezbeđivanjem bezbednijeg i pogodnijeg prolaza tek kad nekoliko nosilaca bude povređeno, a možda i neki životi izgubljeni.
Cirkus je simpatična igračka, napravljena za pokazivanje, i izgleda kao da je Vespazijanov amfiteatar izvrnut spolja. Ako ga posmatramo sa stanovišta veličanstvenosti, veliki broj malih vrata koja pripadaju zasebnim kućama, neznatna visina spratova, afektirani ukrasi nadvratnika, koji su detinjasti i pogrešno postavljeni, kao i dvorišta koja vire u ulicu, okružena gvozdenim ogradama — sve to narušava vizuelni utisak. Možda je još i manje pogodan kad se uzme u obzir udobnost. Oblik svake kuće, kao segment kruga, kvari simetriju soba, sužavajući ih ka ulici i proširujući ih ka pozadini.
Da su, umesto tih beskorisnih dvorišta i ograda, napravljeni prolazi sa arkadama, kao u Kovent-gardenu, ceo prizor bi bio mnogo veličanstveniji i dojmljiviji; te arkade bi pružale prijatno zaklonjeno šetalište i zaštitile nosioce i njihove stolice od kiše, koja ovde pada gotovo neprekidno. Sada stolice stoje i kisnu na otvorenom celu dan, dok ne postanu kutije od mokre kože, na korist onih s gihtom i reumom koje prevoze u njima. Ovo je zaista zastrašujuća neprijatnost koja zahvata ceo grad, i uveren sam da pravi ogromnu štetu osetljivima i slabima. Čak su i zatvorene stolice za bolesnike natopljene vlagom iz vazduha i, kao takve, idealne da naruše znojenje pacijenata koji izlaze iz kupke sa raširenim porama.
Da se vratim na Cirkus — njegova udaljenost od tržnica, kupatila i mesta za zabavu čini ga nepraktičnim. Jedini ulaz, preko Gej ulice, je toliko strm i klizav da je po kišnom vremenu izuzetno opasan, i za pešake i za one u kočijama; a kada je ulica pod snegom, kao što je to bila petnaest dana ovog zimskog perioda, ne vidim kako je iko mogao uz nju, ili niz nju, a da ne rizikuje lomove. Kada duva vetar, kažu mi da većinu kuća na tom brdu dim uguši, pošto vetar sa brda iza njih nabija dim nazad niz dimnjake. Taj isti brežuljak, pretpostavljam, dodatno vlaži vazduh, jer pare koje stalno isparavaju iz reke i kupki u dolini, u svom usponu bivaju zadržane od strane tog brda i pretvaraju atmosferu u večitu maglu.
Isti arhitekta koji je osmislio Cirkus, sada planira i “Polumesec”; kada to bude završeno, verovatno ćemo dobiti i “Zvezdu”, pa će možda kroz trideset godina svi znaci Zodijaka biti prikazani arhitektonski u Batu. I koliko god to bilo maštovito, još uvek pokazuje određenu domišljatost. Međutim, građevinska groznica obuzela je toliko ljudi da niknu nove kuće na svakom ćošku, sagrađene bez plana, bez čvrstine, bez smisla, kao da su ruševine ulica koje je zemljotres rasturio, ili kao da ih je neki gotički đavo natrpao u džak i prosuo gde mu padne. Nedostatak lepote i proporcije nije ni najgora stvar — te kuće su toliko loše i od mekog kamena da ne bih mogao mirno da spavam u njima kad dune jači vetar. Verujem da moj radnik, Rodžer Vilijams, može da probije zid nogom bez naročitog truda.
Sve ove besmislice posledica su talasa luksuza koji je preplavio naciju i povukao sa sobom i poslednje ostatke naroda. Svaki došljak sa srećom dolazi u Bat kao u središte pažnje — činovnici i faktori iz Istočne Indije puni plena iz opljačkanih provincija, plantažeri, trgovci crncima, kolonijalni prekupci iz Amerike, opunomoćenici, ugovarači iz ratova, zelenaši, prekupci, trgovci — svi oni dolaze u Bat. Ljudi bez porekla i manira, iznenada bogati, ne znaju drugačije da pokažu “veličinu” do kroz rasipanje. Njihove žene i ćerke, koje dolaze iz najprimitivnijih krajeva Londona, insistiraju da im i najmanji bol bude izgovor za dolazak u Bat — da igraju kotiljone s lordovima i parohima.
Tako se broj ljudi i broj kuća povećava, i to će se nastaviti sve dok se reke koje hrane ovu bujicu ludosti i ekstravagancije ne presuše, ili ne skrenu u druge tokove — što ne mogu predvideti. Ovo je tema o kojoj ne mogu da pišem strpljivo; jer rulju prezirem u svakom njenom delu — kao masu neznanja, drskosti, zlobe i brutalnosti. I pod tim pojmom ubrajam sve, bez obzira na pol, društveni položaj ili ime, koji oponašaju ponašanje gomile i traže njeno društvo.
Ali pišem već toliko da mi se prsti grče, i muka mi se vraća. Po tvojoj preporuci, naručio sam iz Londona pola funte ženšena, mada sumnjam da onaj iz Amerike ima isti efekat kao onaj iz Indije. Prijatelj je pre nekoliko godina platio šesnaest gvineja za dve unce, a šest meseci kasnije prodavali su ga za pet šilinga po funti. Ukratko, živimo u svetu prevare i obmane; zato ništa ne cenim više od iskrenog prijateljstva razumnog čoveka — pravo blago! I ne mogu a da ne pomislim da ga imam, dok ti ponavljam staru izjavu:
Tvoj verni, kao i uvek,
M. Bramble
Posle početne bure po dolasku, iznajmio sam malu kuću u Milšam ulici, gde sam pristojno smešten, za pet gvineja nedeljno. Juče sam bio u prostoriji sa pumpom i popio oko pola litra vode, koja mi, čini se, prija stomaku; a sutra ću se prvi put okupati. Očekuj još dosadnih pisama uskoro.
Drago mi je da je vakcinacija kod sirote Džojs uspela i da joj lice neće ostati mnogo oštećeno. Da je moj prijatelj ser Tomas neoženjen, ne bih verovao tako lepu devojku njegovoj kući; ali pošto sam je posebno preporučio gospođi G—, jednoj od najboljih žena koje poznajem, može slobodno otići kod nje čim se oporavi i bude spremna za službu. Neka njena majka dobije novac da je opremi kako treba, a može jahati iza brata na Baksu; ali moraš strogo narediti Džeku da vodi računa o starom vernom konju, koji je zaslužio svoj odmor posle svih godina službe?
Za gospođicu WILLIS u Glosteru. BAT, 26. april
MOJA NAJDRAŽA PRIJATELJICE,
Zadovoljstvo koje sam osetila kada sam primila tvoje pismo, koje mi je stiglo juče, ne može se opisati. Ljubav i prijateljstvo su, bez sumnje, divne strasti koje razdvojenost samo pojačava i usavršava. Tvoj ljubazan poklon – narukvice od granata – čuvaću pažljivo kao i sopstveni život; i molim te da, u znak uzvrata, prihvatiš moju “kućnu torbicu za šivenje” zajedno sa memorandumskoj sveskom od kornjačevine, kao mali zalog moje nepromenljive naklonosti.
Bat je za mene novi svet – sve je veselo, duhovito i zabavno. Oko je neprestano zabavljeno sjajem odeće i kočija; a uši zvukovima kočija, nosiljki i drugih prevoznih sredstava. Vesela zvona zvone ceo dan, od jutra do večeri. Onda nas pozdravljaju gradski svirači čak i u našim sobama; imamo muziku svako jutro u “Pump-room-u”, kadrile pre podne u salama, balove dva puta nedeljno i koncerte svako drugo veče, pored bezbroj privatnih okupljanja i zabava. Čim smo se smestili u stan, posetio nas je “Gospodar ceremonija”; jedan slatki mali gospodin, tako fin, tako uglađen i učtiv, da bi kod nas na selu mogao proći kao princ od Velsa. A tek kako lepo govori, i u stihu i u prozi, da bi bila oduševljena da ga čuješ; jer, moraš znati, on je veliki pisac, i ima čak pet tragedija spremnih za pozorište. Učinio nam je čast da ruča s nama, po pozivu mog ujaka; i sledećeg dana je pratio moju tetku i mene kroz ceo Bat; što je, svakako, raj na zemlji. Trg, Cirkus i Parade podsećaju na raskošne palate sa gravura i slika; a nove zgrade, poput “Princes-row”, “Harlequin’s-row”, “Bladud’s-row” i dvadeset drugih redova, liče na začarane zamkove podignute na visećim terasama.
U osam ujutru idemo u “Pump-room” u neformalnoj odeći, koji je krcat kao vašar u Velsu; tamo vidiš kako se najviša gospoda i najniži trgovci guraju jedni uz druge bez formalnosti, svi kao stari znanci. Buka muzike iz galerije, toplota i mirisi tolikog sveta, kao i brujanje razgovora, dali su mi glavobolju i vrtoglavicu prvog dana; ali posle, sve mi je to postalo poznato, pa čak i prijatno. Odmah ispod prozora “Pump-room-a” je “Kraljevska banja” – ogromni bazen u kojem vidiš pacijente do vrata u vrućoj vodi. Dame nose jakne i podsuknje od braon platna i slamene šešire, u koje stavljaju maramice da brišu znoj sa lica; ali, zaista, bilo da je zbog pare, toplote vode, samog izgleda ili svega toga zajedno, izgledaju tako rumeno i strašno da uvek skrenem pogled.
Moja tetka, koja kaže da svaka dama od ugleda mora da se pojavi i u kupatilu i u crkvi, napravila je kapicu sa trakama boje trešnje koje joj pristaju uz ten, i naterala Vin da je prati juče u vodu. Ali, zaista, oči su joj bile toliko crvene da su i moje zasuzile dok sam je gledala iz “Pump-room-a”; a jadna Vin, sa šeširom okićenim plavom čipkom, između svoje blede puti i straha, izgledala je kao duh neke nesrećne devojke koja se utopila zbog ljubavi. Kada je izašla iz kupatila, popila je kapi od asafetide i bila uznemirena ceo dan, jedva smo je zadržali da ne padne u histeriju; ali njena gospodarica kaže da će joj to koristiti, a jadna Vin se klanja sa suzama u očima. Što se mene tiče, zadovoljavam se time da svakog jutra popijem oko pola čaše te vode.
Pumper, sa ženom i slugom, stoji iza šanka; a čaše različitih veličina stoje poređane ispred njih, tako da samo treba da pokažeš na onu koju želiš i oni je odmah napune, vruću i penušavu iz pumpe. To je jedina vruća voda koju mogu da pijem a da mi ne pozli – naprotiv, ukus joj je prijatan, prija stomaku i osvežava duh. Ne možeš ni da zamisliš kakva čuda ta voda čini. Moj ujak je počeo da je pije pre neki dan; ali je pravio grimase dok je pio, i bojim se da će prestati. Prvog dana kad smo stigli u Bat, pao je u strašan bes; pretukao dva crnca i bojala sam se da će se potući sa njihovim gazdom; ali je stranac bio miroljubiv čovek. Verovatno je giht udario u glavu, kao što je tetka rekla; ali verujem da je bes isterao bolest, jer se od tada oseća izvanredno. Prava je šteta da ga ikad muči ta grozna bolest; jer kad nije u bolovima, on je najbolji čovek na svetu; tako blag, tako darežljiv, tako milosrdan da ga svi vole; a posebno je prema meni toliko dobar da nikada neću moći da mu pokažem koliko cenim njegovu nežnost i naklonost.
Blizu “Pump-room-a” je kafana samo za dame; ali moja tetka kaže da devojke nisu primljene, jer se tamo priča o politici, tračevima, filozofiji i drugim temama koje su iznad našeg razumevanja; ali nam je dozvoljeno da ih pratimo u knjižare, koje su divna mesta okupljanja; tamo čitamo romane, drame, pamflete i novine, za tako malu pretplatu kao što je jedna kruna kvartalno; i u tim “službama za informacije” (kako moj brat kaže), prvo se čuju i komentarišu svi izveštaji i privatna dešavanja iz Bata. Iz knjižare idemo kod modistkinja i prodavaca igračaka; a obično svratimo kod gospodina Gila, poslastičara, na žele, kolač ili malu činiju vermičela. Takođe, postoji još jedno mesto za zabavu s druge strane reke, naspram “Grove-a”, do kojeg se prelazi čamcem. Zove se “Spring-garden”; slatko utočište, sa stazama, jezerima i cvetnim lejama; tamo je i velika sala za doručkovanje i igranje. Pošto je mesto nisko i vlažno, a sezona je bila naročito kišna, ujak mi ne dozvoljava da idem tamo, da se ne bih prehladila; ali tetka kaže da je to samo seljačka predrasuda; i zaista, mnogo dama i gospodina iz Irske ide tamo bez posledica. Kažu da je igranje u “Spring-gardens-u”, kad je vazduh vlažan, odličan lek za reumatizam.
Bila sam dvaput u pozorištu; gde, uprkos izvrsnosti glumaca, veselju publike i divnim dekoracijama, nisam mogla da se ne setim, sa uzdahom, naših skromnih predstava u Glosteru—Ali to, u poverenju tebi, draga Vilis—Znaš moje srce i razumećeš moju slabost.
Ipak, najveće mesto zabave u Batu su dve javne sale, gde se društvo sastaje svako veče naizmenično. One su prostrane, visoke, i kad se osvetle izgledaju zadivljujuće. Obično su pune lepo odevenog sveta, koji pije čaj u grupama, igra karte, šeta ili sedi i priča – svako kako želi. Dva puta nedeljno se održava bal; troškove pokrivaju dobrovoljne pretplate gospodina; a svaki pretplatnik dobija tri karte. Bila sam tamo prošlog petka sa tetkom, pod nadzorom mog brata, koji je pretplatnik; i Sir Ulik Makiligat je preporučio svog nećaka, kapetana O’Donagana, da mi bude partner; ali Džeri ga je odbio, rekavši da me boli glava; i zaista, tako je i bilo, mada ne znam kako je to znao. Mesto je bilo toliko toplo, a miris tako različit od onog na koji smo navikli na selu, da sam bila sva u groznici kad smo izašli. Tetka kaže da je to posledica “seljačke konstitucije”, odgajene među šumama i planinama; i da će to nestati kako se budem navikavala na otmeno društvo. Sir Ulik je bio vrlo ljubazan, izgovarao joj je mnoge prenaglašene komplimente; i kada smo pošli, svečano ju je otpratio do nosiljke. Kapetan bi verovatno isto učinio i meni; ali je brat, čim ga je video da prilazi, stavio me pod ruku i poželeo mu laku noć. Kapetan je zgodan čovek, naravno; visok, prav i lepo građen; sa svetlosivim očima i rimskim nosem; ali ima neku smelost u pogledu i ponašanju od koje se čovek postidi—Ali bojim se da sam ti dosadila ovim dugačkim i nepovezanim piskaranjem; pa ću zato završiti uz uverenje da ni Bat, ni London, ni sve zabave ovog sveta nikada neće moći da izbrišu iz mog srca sliku moje drage Leti, od njene uvek privržene
LIDIJE MELFORD
Gospođi MARY JONES, u Brambleton-hallu.
POŠTOVANA MOLLY JONES,
Pošto sam dobila frankirano pismo, sad ti vraćam tvoju groznicu, koju sam primila preko gospodina Higinsa na Hot Vellu, zajedno sa čarapama koje je njegova žena završila za mene; ali sad mi više ne trebaju. Niko ovde ne nosi takve stvari—O, Molly! ti što živiš na selu nemaš pojma kako se mi ovde u Bathu ponašamo. Ovde je sve samo oblačenje, sviranje, igranje, šetanje, udvaranje i spletkaranje—O, Bože mili! da mi Bog nije dao malo razuma, koliko bih stvari mogla otkriti o staroj gospođi i mladoj gospođici; o Jevrejima sa bradama koji uopšte nisu Jevreji, već zgodni hrišćani bez dlake na licu, kako šetaju sa naočarima da bi porazgovarali sa gospođicom Lidijom. Ali ona je draga, slatka duša, nevina kao dete. Ispričala mi je sve svoje tajne misli i otkrila ljubav prema gospodinu Vilsonu; a to mu čak nije ni pravo ime; i iako je glumio sa glumcima, on je materijal za njihove gospodare; i dala mi je svoju žutu haljinu od tanke svile; za koju gospođa Drab, krojačica, kaže da će izgledati odlično kad se očisti i provuče kroz sumpor—Znaš ti već da mi žuta boja lepo stoji na licu. Bog zna kakav ću haos napraviti među muškim svetom kad se prvi put pojavim u toj ubitačnoj boji, sa kompletnim kostimom od gaze, skoro kao novim, koji sam prošlog petka kupila kod gospođe Fripono, francuske modistkinje—Draga devojko, videla sam sve lepote Batha; Parade, Trgove, Cirkuse, “Krešit”, “Hotogon”, “Krvave zgrade” i “Red Harija Kralja”; i bila sam dvaput u Banji sa gospođom, a da nismo ni oznojile leđa, đavole. Prvi put sam se strašno uplašila i bila sam uzdrmana ceo dan; i posle sam se pravila da me boli glava; ali gospođa reče da ako ne idem opet, moraću da popijem dozu bamtafija; i setivši se kako je to delovalo na gospođu Gvilim, odlučila sam da ipak idem opet sa njom u Banju, i tad mi se desio incident. Ispala mi je podsuknja, i nisam mogla da je dohvatim sa dna—Ali šta to ima veze; mogli su da se smeju, ali nisu mogli ništa da vide, jer sam bila do vrata u vodi. Naravno, toliko sam se zbunila, da ne znam ni šta sam rekla, ni šta sam radila, ni kako su me izveli i uvili u ćebe—Gospođa Tabita je malo grdnula kad smo se vratile kući; ali zna ona da ja znam šta i kako. Ah, Bože pomozi ti!—Eto ti Sir Juri Mikligat iz Balnaklina, iz okruga Kalovej—Zapisala sam ime od njegovog čoveka, gospodina O Frizla, i on ima imanje od hiljadu i po funti godišnje—Sigurna sam da je i bogat i velikodušan—Ali znaš ti, Molly, da sam ja uvek znala čuvati tajne; i tako je bio bezbedan da mi poveri svoja osećanja prema gospođici; što je, naravno, veoma časno; jer mi gospodin O Frizl reče da ga njen miraz ne zanima ni koliko ni bakarni novčić—A stvarno, šta je deset hiljada funti za viteza barona njegovog bogatstva? I pravo da ti kažem, rekla sam gospodinu O Frizlu da je to sve što ona ima—A što se tiče Džona Tomasa, on je glup čovek—Bogami, mislila sam da će se potući sa gospodinom O Frizlom, jer me ovaj pozvao da igram sa njim u Prolećnoj bašti—Ali Bog zna da ja nemam nameru ni prema jednom ni prema drugom.
Što se tiče kućnih vesti, najgore je to što se Čauderu pokvario apetit—Ne jede ništa osim belog mesa, i ni toga mnogo; i teško diše, i izgleda naduto. Doktori misle da mu preti vodena bolest—Paroh Marofat, koji ima istu bolest, kaže da mu banjske vode mnogo pomažu; ali Čauder ih, izgleda, ne voli ništa više nego gazda; i gospođa kaže da, ako mu se stanje ne popravi, sigurno će ga voditi u Abergavni da pije kozje mleko—Naravno, jadno stvorenje je izgubljeno bez kretanja; pa zato namerava da ga svaki dan provoza na svežem vazduhu po brežuljcima u poštanskoj kočiji—Već sam sklopila jako ugledna poznanstva ovde; ovde, u ovom mestu, imamo pravo uživanje svih zadovoljstava—Gospođa Pačer, žena od gospođe Kilmakalok, i ja smo sada kao rođene sestre. Pokazala mi je sve svoje tajne i naučila me kako da perem gazu, i da osvežim izbledeli saten i bombaž tako što ih kuvam sa sirćetom, starom sodom i ustajalim pivom. Moj kratki kaputić i kecelja izgledaju kao novi, a moja frizura kao ruža, uz pomoć kornjačine vode—Ali sve je to za tebe, Molly, grčki i latinski—Ako dođemo u Abergavni, bićeš na dan hoda od nas; i tad ćemo se videti, ako Bog da—Ako ne, seti me se u molitvama, kao što ću se ja tebe sećati u svojim; i pazi mi na mače, i prenesi moje lepo pozdrave Sali; i to ti je sve za sada, od tvoje verne prijateljice i sluškinje,
W. Dženkins
BATH, 26. april
Gospođi GWYLLIM, domaćici u Brambleton-hallu.
Zapanjena sam što se dr Luiz usudio da pokloni Alderney bez mog znanja i pristanka. Šta znači bratovljevo naređenje? Moj brat nije ništa bolji od ludaka. Dao bi košulju sa svojih leđa i zube iz svojih usta; štaviše, što se toga tiče, uništio bi celu porodicu svojim smešnim dobrotvornim delima, da nije bilo mene sa sve četiri strane. Uz njegovu tvrdoglavost, rasipništvo, ćudljivost i ludilo, ja živim kao prava robinja.
Alderney je davala četiri galona mleka dnevno otkako je tele odvedeno na pijacu. To je mleko iz moje mlekare, i sada presa mora da stoji. Ali neću da izgubim ni parče kore od sira; mleko će morati da se nadoknadi, pa makar sluge ostale bez putera. Ako već moraju da imaju puter, neka ga prave od ovčjeg mleka; ali onda će mi vuna propasti jer neće imati sjaj, pa ću opet biti na gubitku sa svih strana.
Dobro, strpljenje je kao jak velški poni; može mnogo da izdrži i daleko da ide, ali se i ono na kraju umori. Možda ću uskoro pokazati Matu da nisam rođena da budem kućna sluškinja do kraja svog života.
Gwin piše iz Crikhouela da je cena flanela pala za tri farthingsa po jardu; i eto još jednog novčića manje u mom džepu. Kad idem na pijacu da prodajem, moja roba smrdi, a kad hoću da kupim nešto najobičnije, prodavac mi je gura pod nos i ne može se naći ni za ljubav ni za pare. Čini mi se da sve ide naopako na Brambleton holu.
Kažeš da je gusan polomio jaja; to je fenomen koji ne razumem, jer kad je prošle godine lisica odnela gusku, on je preuzeo njeno mesto, ležao na jajima i čuvao guščiće kao brižan roditelj.
Zatim kažeš da je grom ukiselio dva bureta piva u podrumu. Ali kako je grom uopšte dospeo tamo kad su vrata bila dvostruko zaključana, to mi nije jasno. Kako god, neću da se pivo prosipa dok ga sama ne vidim. Možda se još oporavi. U krajnjem slučaju, poslužiće kao sirće za sluge.
Možeš da prestaneš da ložiš vatre u bratovljevoj i mojoj sobi, jer se ne zna kad ćemo se vratiti. Nadam se, Gvilim, da ćeš paziti da nema rasipanja; da ćeš paziti na devojke i držati ih uz preslicu. Mislim da im po ovom toplom vremenu pivo ni ne treba—ono samo podgreva krv i tera ih da jure za muškarcima. Voda će ih učiniti lepšima i držaće ih hladnima i pristojnima.
Ne zaboravi da u portmanto koji dolazi sa Vilijamsom, zajedno sa mojom jahaćom odećom, šeširom i perom, spakuješ i bočicu mirisne vode i tinkturu za stomak; jer me, znaš, mnogo muče vetrovi.
To je sve za sada,
Tvoja,
Tabita Brembl
Bath, 26. april
Dr. LEWISU.
DRAGI DICK,
Završio sam sa korišćenjem vode, tako da tvoj savet dolazi dan prekasno. Priznajem da medicina nije misterija tvog izuma. Znam da je to po prirodi misteriozna oblast i, kao i druge misterije, zahteva snažan gutljaj vere da bi se progutala.
Pre dva dana sam, po savetu našeg prijatelja Č—, ušao u Kraljevsku kupku, da bih očistio pore kože radi boljeg znojenja; i prvo što sam ugledao bilo je dete puno skrofuloznih čireva, koje je jedan od vodiča nosio u naručju, pravo pod nos ostalim kupačima. Toliko sam se zgrozio tim prizorom da sam odmah izašao, pun gnušanja i besa. Zamislimo da gnoj iz tih čireva pluta po vodi i dođe u dodir s mojom kožom, dok su sve pore otvorene — šta bi, zaboga, mogla da bude posledica? Sama pomisao mi ledi krv u žilama! Ne znamo kakve sve rane cure u tu vodu dok se mi kupamo, i kakve sve izlučevine time možemo da upijemo — skrofula, skorbut, rak, sifilis; i bez sumnje, toplota čini da taj virus postane još isparljiviji i prodorniji.
Da bih se očistio od takvog zagađenja, otišao sam u privatnu kupku vojvode od Kingstona, i tamo sam se gotovo ugušio zbog nedostatka svežeg vazduha; prostor je mali, a para guši. Na kraju, ako je cilj samo da se opere koža, uveren sam da je obična voda daleko delotvornija od one natopljene solju i gvožđem, koje, budući da stežu, sigurno zatvaraju pore i ostavljaju neku vrstu kore na koži. Ali sada se isto toliko plašim da pijem te vode, koliko i da se u njima kupam; jer, posle dugog razgovora s Doktorom o konstrukciji pumpe i rezervoara, uopšte mi nije jasno da li pacijenti u Pump sobi zapravo piju ispirke iz kupke. Ne mogu a da ne sumnjam da postoji ili da može da postoji neki povratni tok iz kupke nazad u rezervoar pumpe. U tom slučaju, kakvo je to “fino” piće koje se svakog dana srče — lekovito, ali začinjeno znojem, prljavštinom, peruti i odvratnim telesnim izlučevinama dvadeset različitih bolesnih tela koja se kuvaju dole u kazanu!
Da bih izbegao ovaj odvratni napitak, odlučio sam da pijem sa izvora koji snabdeva privatne kupke na Ebi Grinu; ali sam odmah osetio čudan ukus i miris. Na pitanje, saznao sam da su rimske kupke u tom kraju otkrivene ispod starog groblja koje je pripadalo opatiji, kroz koje voda najverovatnije i danas prolazi; tako da, ako u Pump sobi pijemo dekokt živih tela, ovde gutamo iscedak trulih kostiju i leševa. Bog mi je svedok, sama pomisao mi prevrće stomak!
Odlučan sam da više ne koristim vode iz Batha, i to me ne bi previše mučilo da mogu da nađem nešto čistije i manje štetno za žeđ. Iako izvori sjajne, čiste vode prirodno izbijaju svuda oko nas sa okolnih brda, stanovnici uglavnom koriste bunarsku vodu, toliko zasićenu nitratima, stipsom ili nekim drugim otrovnim mineralom, da je i neukusna i štetna po zdravlje. Istina je da mi ovde u Milšam ulici imamo nesigurno i oskudno snabdevanje sa brda; voda se skuplja u otvorenom bazenu u Cirkusu, koji je podložan tome da ga zaprljaju mrtvi psi, mačke, pacovi i svaka vrsta nečistoće koju ološ od naroda može da baci unutra iz puke zlobe i primitivnosti.
Nijedan narod ne pije tako svinjski kao Englezi. Ono što kod nas prolazi kao vino, nije sok od grožđa. To je preljubnička mešavina, skuvana od odvratnih sastojaka, koje prave neki blesavi otrovni šegrti — i opet, i mi i naši preci, trujemo se tim prokletim napitkom bez ukusa i mirisa. Jedina prava i zdrava pića u Engleskoj su London porter i Dorčestersko stočno pivo. A što se tiče vašeg alea, džina, jabukovače, kruškovače i cele te jeftine porodice veštačkih vina — mrzim ih kao paklena sredstva za uništenje ljudske vrste.
Ali, kakve ja imam veze s ljudskom vrstom? Osim nekoliko prijatelja, nije me briga ni ako ceo rod —.
Slušaj, Luise, moje mizantropsko raspoloženje svakim danom raste. Što duže živim, sve teže podnosim ludilo i prevaru čovečanstva. Voleo bih da nikad nisam dolazio iz Brambleton hola; posle toliko godina u samoći, ne mogu da podnesem užurbanost i bezobrazluk mase. Uz to, ovde je sve izveštačeno. U svemu što jedemo i pijemo postavljene su zamke za naše živote; čak je i vazduh koji udišemo pun zaraze. Ne možemo ni da spavamo a da ne rizikujemo infekciju. Da, infekciju — Ovaj grad je mesto okupljanja svih bolesnih. Nećeš poreći da su mnoge bolesti zarazne; čak i tuberkuloza je veoma zarazna. Kada neko umre od nje u Italiji, krevet i posteljina se uništavaju, nameštaj se izlaže vremenskim uslovima, a prostorija se okreči pre nego što iko ponovo uđe u nju. Priznaćeš da ništa ne upija zarazu brže i ne zadržava je duže od ćebadi, jastuka i dušeka.
Do đavola! Kako da znam ko se sve kuvao u krevetu u kom sada ležim? Čudi me, Dike, da me nisi podsetio da pošaljem po sopstveni dušek — ali, da nisam magarac, ne bi mi ni trebalo podsećanje. Uvek se pojavi neka dosadna misao koja me optužuje i uzburka mi duhove. Zato, hajde da promenimo temu.
Imam još razloga da skratim boravak u Bathu. Znaš kakva je Tabitina narav. Da gospođa Tabita Bramble nije iz moje porodice, sigurno bih je smatrao za… no, istina je da je ipak uspela da probudi moju naklonost — ili je, bolje reći, dužna mojoj predrasudi, obično zvanoj krvno srodstvo. E, ta mila starica je ušla u koketni odnos sa irskim baronetom od 65 godina. Zove se ser Julik Mekiligat. Kažu da je prilično oskudan u sredstvima, a verujem da je dobio lažne informacije o njenom imetku. Kako god bilo, ta veza je krajnje smešna i već izaziva šaputanja. Ja, s moje strane, ne nameravam da joj osporim slobodu izbora, ali ću naći način da razuverim njenog udvarača po pitanju onoga što ga najviše interesuje.
Ali ne mislim da je njeno ponašanje dobar primer za Lidi, koju su takođe primetili neki uobraženi tipovi u salonima. Džeri mi kaže da sumnja da jedan krupni mladić, nećak tog baroneta, ima nekakve namere prema devojci. Zato ću pažljivo motriti i na tetku i na nju, i možda ćemo čak promeniti mesto boravka ako stvar postane ozbiljna.
Vidiš i sam kakav je to “divan” zadatak za čoveka mog kova — da leči ovakve duše.
Ali dosta jadikovanja — nećeš više čuti nijednu gunđavu reč… (do sledeće prilike).
Tvoj,
MAT. BRAMBLE
Bath, 28. april
Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.
DRAGI VITEŽE,
Mislim da su ti ljudi nerazumni koji se žale da je Bat zatvoren krug u kojem se iste dosadne scene neprestano ponavljaju bez ikakve promene — ja sam, naprotiv, zadivljen što jedno tako malo mesto može biti toliko ispunjeno zabavom i raznolikošću. Sama London jedva da može da ponudi neku vrstu razonode koju mi ovde već nemamo, pored onih posebnih pogodnosti koje su svojstvene baš ovom mestu. Ovde, na primer, čovek ima svakodnevnu priliku da vidi najzanimljivije ličnosti društva. Vidi ih u njihovom prirodnom stavu i pravom svetlu; sišli su sa svojih postolja, oslobođeni formalne odeće, bez ikakvog pretvaranja i ulepšavanja — Ovde imamo ministre, sudije, generale, biskupe, pronalazače, filozofe, duhovnjake, pesnike, glumce, hemičare, guslare i lakrdijaše. Ako čovek ostane ovde duže vreme, sigurno će sresti nekog posebnog prijatelja kog uopšte nije očekivao — a meni su takvi slučajni susreti posebno prijatni. Još jedna zabava, jedinstvena za Bat, proističe iz opšte mešavine svih društvenih slojeva u našim javnim prostorijama, bez obzira na položaj ili bogatstvo. To je ono što moj ujak osuđuje kao čudovišnu mešavinu nespojivih principa; ogavnu gomilu buke i gluposti, bez pristojnosti i reda. Ali meni je taj haos izvor beskrajne zabave.
Na prošlom balu sam se veoma zabavio kada sam video Gospodara ceremonije kako, sa velikom svečanošću, vodi ka vrhu sale jednu vremešnu sobaricu, obučenu u odbačenu garderobu svoje gospođe; koju je on (pretpostavljam) pomešao sa nekom groficom koja je tek stigla u Bat. Bal je otvorio škotski lord sa mulatkinjom naslednicom sa ostrva Sveti Kristofer, a veseli pukovnik Tinsel je igrao celu večer sa ćerkom uglednog limara iz borougha Sauthvarka. Juče ujutru, u Pump-sobi, video sam zadihanu gazdaricu iz Vopinga kako se probija kroz krug lordova da pozdravi svog trgovca brendijem, koji je stajao kraj prozora oslonjen na štake; dok je jedan paralizovani advokat iz Šu-lejna, pokušavajući da priđe šanku, slučajno udario kancelara Engleske u cevanicu, dok je ovaj pio čašu vode kod pumpe. Ne mogu da objasnim zašto me ovakvi događaji toliko vesele, osim da su po svojoj prirodi zaista smešni i da dodatno osvetljavaju komediju života, koju sam rešio da uživam dokle god mogu.
One ludosti koje mog ujaka bacaju u očaj, mene nasmeju. On je nežan kao čovek bez kože, koji ne može da podnese ni najmanji dodir. Ono što drugog golica, njega boli; i ipak ima, kako bismo rekli, “bistre trenutke”, kad zna da bude vrlo duhovit. Zaista, nikad nisam upoznao hipohondra koji je tako lako podložan dobrom raspoloženju. On je najsmešniji mizantrop koga sam ikada sreo. Srećna šala ili smešan incident nateraće ga na nekontrolisan smeh čak i u njegovim najmračnijim trenucima; a kad smeh prođe, psuje svoju slabost. U razgovoru sa nepoznatima, ne odaje nikakve znake nelagodnosti — spletičan je samo sa bliskima; i to samo dok mu pažnja nije okupirana. Kad mu se misli ne izražavaju spolja, kao da se okreću ka unutra i izjedaju ga. Odrekao se izvora sa gnušanjem, ali sada otkriva daleko prijatniji i delotvorniji lek — uživanje u društvu. Sreo je nekoliko starih prijatelja među bolesnicima u Batu, a posebno je obnovio poznanstvo sa čuvenim Džejmsom Kvinom, koji, očigledno, nije došao ovde da pije vodu. Možete zamisliti koliko sam želeo da upoznam tog osebujnog čoveka, i želja mi je ispunjena zahvaljujući gospodinu Bremblu, koji ga je dvaput pozvao na večeru u našu kuću.
Koliko mogu da procenim, Kvinov karakter je daleko časniji nego što se obično prikazuje. Njegove dosetke su svima na jeziku; ali mnoge od njih imaju prizvuk prostote, kao da potiču iz grube naravi. Ipak, sumnjam da su skupljači tih “Kvinijana” učinili pravdu njegovom duhu; pustili su da najbolje promaknu, a zadržali one koje odgovaraju ukusu mase. Koliko se opušta u veselim časovima, ne mogu da kažem, ali je njegov uobičajen razgovor uvek u skladu sa najvišim normama pristojnosti. Gospodin Džejms Kvin je, bez sumnje, jedan od najbolje vaspitanih ljudi u zemlji. Ne samo što je prijatan sagovornik, već (kako sam pouzdano obavešten) i vrlo pošten čovek, sposoban za iskreno prijateljstvo, srčan, postojan i velikodušan, mrzi laskanje i nesposoban je za podlost ili dvoličnost. Ipak, sudeći samo po njegovom pogledu, rekao bih da je ohol, uvredljiv i surov. Njegovo lice ima nešto strogo i odbojno; i rečeno mi je da je uvek imao sklonost da vređa svoje podređene i zavisne. Možda je ta glasina oblikovala moje mišljenje. Znate i sami koliko smo svi skloni predrasudama. Kako god bilo, za sada sam video samo njegovu dobru stranu, a moj ujak, koji često s njim razgovara nasamo, tvrdi da je jedan od najpametnijih ljudi koje je ikada poznavao. Čini se da i Kvin ima uzajamno poštovanje prema “starom Četvoronošcu”, kako ga zove, i često ga podseća na njihove stare doživljaje po tavernama. Sa druge strane, ujakove oči zaiskre svaki put kad se Kvin pojavi — bez obzira koliko da je neraspoložen, Kvin ga “naštimuje”, kao što sopran i bas čine odličan sklad u istoj muzici. Jednog dana, razgovor se dotakao Šekspira, pa sam s uzbuđenjem rekao da bih dao sto gvineja da vidim Kvina kako igra Falstafa; na šta mi on sa osmehom reče: „A ja bih dao hiljadu, mladiću, da ti tu želju mogu ispuniti.“
Ujak i on se u potpunosti slažu u svojoj proceni života; Kvin kaže da bi mu život zaudarao u nos da ga ne natapa klaretom.
Želim da vidim to čudo kad se napije, i skoro sam nagovorio ujaka da mu pripremi malu kornjaču u “Bear”-u. U međuvremenu, moram da ti ispričam jedan događaj koji potvrđuje mišljenje ta dva cinična filozofa. Usudio sam se da se ne složim s gospodinom Bremblom kad je rekao da mešanje ljudi iz različitih slojeva na ovdašnjim zabavama uništava svaki red i uljudnost; da čini plebejce nepodnošljivo nadmenim i dosadnim, a istovremeno uprošćava ponašanje i misli onih iz viših slojeva. Tvrdio je da bi takva besmislena koalicija dovela do našeg prezira kod drugih naroda; i da je to gore nego kvarenje zlatnog novca nacije. Ja sam tvrdio suprotno — da će ti plebejci, ako već žele da imitiraju odeću i opremu svojih nadređenih, s vremenom usvojiti i njihove manire i načela. Kada sam se obratio Kvinu i pitao da li ne misli da bi to nesputano mešanje moglo unaprediti celinu, on je rekao: „Da, kao što bi tanjir marmelade unapredio lonac g*vneta.“
Rekao sam da nisam baš upućen u visoko društvo, ali sam video šta se smatra uglađenim skupovima u Londonu i drugde; i da mi se čini da su okupljanja u Batu sasvim pristojna, a pojedinci iz tog društva ne manjkaju u lepom ponašanju. „Ali hajde da se oslonimo na iskustvo“, rekoh — Džek Holder, koji je trebalo da bude paroh, nasledio je imanje vredno dve hiljade godišnje smrću starijeg brata. Sada je u Batu, vozi fijaker sa četiri konja i francuskim rogovima. Posvuda je častio kornjačom i klaretom, kupio je desetine skupih odela po savetu Gospodara ceremonije, pod čijim se vođstvom nalazi. Izgubio je stotine igrajući bilijar s prevarantima i uzdržava jednu damu iz Avon-strita. Pošto ni to nije dovoljno ispraznilo njegovu kasu, savetnik mu je predložio da organizuje opšti čaj za društvo sutra u Vilširovoj sali. Da bi sve bilo svečanije, svaki sto će imati slatkiše i bukete — koje niko ne sme dirati dok se ne oglasi zvono. Kad se to desi, dame se mogu slobodno poslužiti. Biće to dobar test finog ponašanja.
„Prihvatiću taj eksperiment“, reče ujak, „i ako nađem mesto van dometa haosa koji će uslediti, rado ću prisustvovati.“ Kvin je predložio da zauzmemo mesto u muzičkoj galeriji — i poslušali smo ga. Holder je već bio tamo sa svojim rogovima, ali nas pustiše. Čajanka je prošla uobičajeno, a društvo se, nakon što je ustalo, kretalo u grupama, čekajući znak. Kad je zvono zazvonilo, svi su pohitali ka desertima. Mesto je u trenu postalo haotično — guranje, otimanje, vika, lomljava, slatkiši svuda. Neki su plakali, neki psovali, rečnik ulice Billingsgate bio je prisutan u punoj snazi. Na kraju su dame počele da se čupaju za kape. Kad je Holder naredio da rogovi zasviraju, očekivao je da će ih time još više raspaliti — ali efekat je bio suprotan. Zvuk ih je podsetio na sramotu. Ućutali su, sakupili svoje kape i stvari, i povukli se u tišini.
Kvin se smejao, ali je ujak bio pogođen. Nagnuo je glavu i ćutao sve dok nismo stigli u kafanu. Tamo je skinuo šešir i obrisao čelo: „Hvala Bogu“, reče, „što gospođa Tabita Brembl danas nije bila prisutna!“ „Kladim se u stotinu funti“, dodade Kvin, „da bi ona bila najbolja borbena dama na polju!“ Istina je da je samo slučajno ostala kod kuće jer je popila lek pre nego što je saznala o prirodi zabave. Danima već prepravlja staro crno plišano odelo da zablista kao partnerka Ser Uliku na sledećem balu.
Mnogo bih mogao da kažem o toj dragoj rođaci, ali još nije valjano predstavljena. Veoma je ljubazna prema Kvinu, koga se očigledno pomalo i plaši zbog njegove sarkastične prirode; ali njena obazrivost ne može da nadjača njenu dosadnost. „Gospodine Gvin“, reče pre neki dan, „jednom sam se silno zabavljala kad ste igrali Duh Dleta u Drurilenu, kad ste se digli kroz scenu s belim licem i crvenim očima i pričali o prepelicama na strašnom prascu — Hajde, molim vas, recitujte malo Duha Dleta.“ „Gospođo“, reče Kvin s prezirom, „taj duh je zauvek počinuo.“ Nije ni primetila uvredu, već nastavi: „Pa, zaista ste izgledali kao pravi duh, a petao je kukurikao tako prirodno. Pitam se kako ste ga naučili da to uradi baš u pravom trenutku; valjda je to školovani petao — je l’ jeste, gospodine Gvin?“ „Običan džukac, gospođo.“ — „Pa, džukac ili ne, ima tako čist kontra-tenor da bih volela da imam jednog takvog na Brambleton-holu da budi sobarice ujutro. Znate li gde bih mogla da nađem nekog iz njegove vrste?“ „Verovatno u sirotištu parohije Sent Džajls, gospođo, ali ne poznajem njegovu porodicu!“
Ujak, iznerviran, poviče: „Bože, sestro, kako to pričaš! Rekao sam ti dvadeset puta da se ovaj gospodin ne zove Gvin.“ — „Ma daj, brate mili“, odgovori ona, „nema uvrede, nadam se — Gvin je časno britansko ime. Mislila sam da je gospodin možda potomak gospođe Helen Gvin, koja je bila iz njegove profesije; ako je tako, možda je kraljevske krvi, iz loze kralja Čarlsa.“ — „Ne, gospođo“, reče Kvin svečano, „moja majka nije bila kurva takvog ugleda. Istina je da ponekad pomislim da sam kraljevskog porekla, jer su mi nagoni često samovoljni. Da sam princ, sad bih naručio glavu vašeg kuvara na poslužavniku — On je počinio zločin nad onim Džon Dorijem, koji je masakriran i još bez sosa — O tempora! O mores!“
Ova duhovita primedba je odvela razgovor u prijatnijem pravcu. Ali da ne bih bio dosadan kao brbljanje gospođe Tabite, ovde ću stati.
Tvoj, kao i uvek,
J. MELFORD
Bat, 30. april
Dr. LEWISU.
DRAGI LEWISE,
Primio sam tvoju menicu na Wiltshire, koja je bila tačno ispoštovana; ali kako ne želim da držim toliki novac kod sebe u običnoj gostionici, položio sam 250 funti u banku u Batu, i uzeću njihove menice za London kad budem napustio ovo mesto, gde sezona polako završava. Moraš znati da, sad kada sam ponovo pokretan, rešio sam da povedem Lidiju da barem načas vidi London. Ona je jedno od najdobroćudnijih stvorenja koje sam ikada upoznao, i svakim danom mi postaje sve draža. Što se tiče Tabi, nagovestio sam irskom baronetu ponešto o njenom mirazu, i nemam sumnje da će to ohladiti žar njegovih udvaranja. Tada će se njen ponos uzbuniti; a ogorčenost stare usideličke duše će se rasplamsati, pa ćemo slušati samo klevete i uvrede na račun ser Julika Makiligata. Ova razmirica, predviđam, olakšaće nam odlazak iz Bata, gde Tabi trenutno izgleda da se posebno zabavlja. Ja, pak, toliko mrzim ovo mesto, da ne bih mogao ostati ovoliko dugo da nisam sreo neke stare prijatelje, čiji razgovor mi ublažava gađenje.
Jednog prepodneva, dok sam išao u kafe, nisam mogao da se ne zagledam u društvo s mešavinom iznenađenja i sažaljenja — bilo nas je trinaestoro: sedmoro hromih zbog gihta, reume ili moždanog udara; troje osakaćenih u nesrećama; a ostatak je bio ili gluv ili slep. Jedan je šepao, drugi poskakivao, treći je vukao noge za sobom kao ranjena zmija, četvrti se raskoračio između dva velika štapa kao mumija zločinca obešenog u lancima; peti je bio povijen kao teleskop na postolju, kojeg su uneli nosači stolica; a šesti je bio samo bista čoveka, uspravljena u invalidska kolica koja je konobar pomerao s mesta na mesto.
Zaintrigiran nekim od tih lica, pogledao sam knjigu pretplatnika i, primetivši imena nekoliko starih prijatelja, počeo pažljivije da posmatram grupu. Na kraju sam prepoznao kontraadmirala Baldrika, druga iz mladosti, koga nisam video još otkad je postavljen za poručnika na Severn-u. Bio je preobražen u starca, s drvenom nogom i izbrazdanim licem koje je izgledalo još starije zbog sedih vlasi – zaista poštovanja vredan prizor. Seo sam za sto gde je čitao novine i posmatrao ga nekoliko minuta s mešavinom radosti i tuge, koje su mi ispunile srce nežnošću; zatim sam ga uhvatio za ruku i rekao: „Ah, Sam, pre četrdeset godina nisam ni slutio…“ — bio sam previše ganut da nastavim. „Stari prijatelj, nema sumnje!“ – uzviknu on, stisnu mi ruku i pogleda me pažljivo kroz naočare – „Prepoznajem obrise broda, iako je dobro namučen otkad smo se rastali; ali ne mogu da se setim imena!“ Čim sam mu rekao ko sam, viknu: „Ha! Mate, stari saborče s krstarenja, još uvek na vodi!“ I, ustavši, zagrli me. Njegovo oduševljenje, međutim, nije mi prijalo: dok me je grlio, zabio mi je oprugu svojih naočara u oko, a istovremeno stao drvenom nogom na moj gihtavi prst — napad koji mi je izmamio prave suze bola.
Kad je prošla početna uzbuđenost, pokazao mi je dvojicu naših zajedničkih prijatelja u sobi: bista je bila ono što je ostalo od pukovnika Kokrila, koji je izgubio upotrebu udova u jednoj američkoj kampanji; a teleskop je bio moj kolega sa koledža, ser Reginald Bentli, koji je s novom titulom i nasledstvom postao lovac na lisice, iako nije imao ni dana iskustva u tome — pa je, jureći za psima kroz reku, dobio zapaljenje creva, što ga je dovelo do sadašnjeg položaja.
Naše staro prijateljstvo se odmah obnovilo uz najsrdačnije izraze uzajamne naklonosti, i kako smo se tako neočekivano sreli, dogovorili smo se da istog dana ručamo zajedno u taverni. Naš prijatelj Kvin, koji je srećom bio slobodan, pridružio nam se, i zaista, to je bio najsrećniji dan koji sam proveo u poslednjih dvadeset godina. Ti i ja, Luče, budući da smo stalno zajedno, nikada nismo iskusili takvo prijateljstvo u ovom uzvišenom obliku, koje se rodi nakon duge razdvojenosti. Ne mogu da opišem ni polovinu onoga što sam osećao prilikom ovog slučajnog susreta trojice ili četvorice drugova koji su bili toliko dugo razdvojeni i tako grubo prebijeni životnim olujama. To je bilo kao obnova mladosti; neka vrsta vaskrsenja mrtvih, koja oživi one snove u kojima ponekad vraćamo svoje stare prijatelje iz groba. Možda mi je uživanje bilo tim slađe što je bilo pomešano s dozom tuge, izazvane sećanjem na prošle trenutke i drage veze koje je smrt već prekinula.
Duh i dobro raspoloženje društva trijumfovali su nad ruinama njihovih tela. Imali su čak i dovoljno filozofije da se šale na račun svojih nesreća — takva je moć prijateljstva, tog vrhovnog leka života. Kasnije sam, međutim, otkrio da nisu bez svojih trenutaka, pa čak i sati tuge. Svaki od njih, ponaosob, tokom kasnijih razgovora, žalio se na sopstvene jade; i svi su, u suštini, nezadovoljni. Pored ličnih nesreća, smatrali su se i nesrećnicima u lutriji života. Baldrik se žalio da je za svoje dugo i teško služenje dobio samo polupenziju kontraadmirala. Pukovnik je bio ogorčen što su ga prestigli neki novopečeni generali, kojima je nekada on komandovao; a kao čovek širokih shvatanja, teško je podnosio skromnu rentu za koju je prodao čin. Što se tiče baroneta, pošto se ozbiljno zadužio tokom jednih spornih izbora, bio je primoran da se odrekne i mesta u parlamentu i imanja, koje je sada pod nadzorom; ali njegova tuga, koja je posledica lične greške, ne pogađa me ni upola kao bolna situacija prethodne dvojice, koji su igrali časne i zapažene uloge na velikoj pozornici, a sada su svedeni na jalov, besciljan život u ovom loncu dosade i beznačajnosti. Već odavno su prestali da koriste vodu, jer su se uverili u njenu neefikasnost. Uživanja u ovom mestu više nisu za njih. Kako onda provode vreme? Ujutru se dovuku do sala ili kafea, gde odigraju partiju vista ili raspravljaju o General Advertiser-u; a večeri provode u privatnim okupljanjima među razdražljivim bolesnicima i bezbojim staricama. Tako prolazi život mnogih pojedinaca koje je priroda namenila za bolje stvari.
Pre otprilike dvanaest godina, mnoge poštene porodice s ograničenim sredstvima, osim onih koje su dolazile zbog zdravlja, bile su privučene da se nasele u Batu, gde su tada mogle pristojno da žive i održavaju ugled uz male troškove; ali ludilo današnjice učinilo je ovo mesto nepodnošljivim za njih, pa sada moraju razmišljati o novim seobama. Neki su već pobegli u planine Velsa, a drugi su se povukli u Eksiter. Tamo će, bez sumnje, uskoro doći i talas luksuza i razmetanja, koji će ih goniti s mesta na mesto sve do samog kraja Engleske; i tamo, pretpostavljam, biće primorani da se ukrcaju za neku drugu zemlju. Bat je postao prava septička jama razvrata i iznuđivanja. Svaki kućni trošak je skočio na neverovatne iznose — a to više nije ni čudno, kad znamo da se svaki mali parazit bogatstva trudi da vodi „gospodski sto“ i smatra da mu je čast da zatvara oči pred lopovlukom svojih slugu, koji su u dosluhu s pijacom, pa plaćaju sve što im se traži. Ovde imamo jednog novopečenog bogataša koji plaća kuvaru sedamdeset zlatnika nedeljno da mu pripremi samo jedan obrok dnevno. Ta sumanuta pomama je postala toliko zarazna da su čak i najniži slojevi zaraženi. Znam za jednog poglavara robova s Jamajke koji je platio šezdeset pet zlatnika za čaj i kafu u jednoj sali, a zatim nestao iz Bata narednog jutra toliko neprimetno da niko od prisutnih nije imao pojma ko je bio, niti se iko potrudio da sazna njegovo ime. Takvi događaji su česti, i svakog dana se rađaju nove besmislice koje su previše degutantne da bi razumnom čoveku bile smešne.
— Ali osećam da me obuzima tuga, pa ću ti sada dati predah, da ne bi imao razloga da proklinješ ovo naše dopisivanje.
Dragi Dike, uvek tvoj,
Mat. Bramble
Bat, 5. maj
.jpg)
1 коментар:
Zamalo sam izgubio brak kad sam gledao kako se moja žena pretvara u potpunu strankinju i ostavlja djecu i mene. Bio sam toliko bijesan znajući da sam učinio sve što je moguće kako bih osigurao da održim svoj brak kao otac i suprug. Strašne svađe koje smo imali traumatizirale su me i nisam mogao pravilno funkcionirati kao muškarac. Stalno sam pokušavao otkriti što ju je navelo da učini ono što je učinila, što me natjeralo da kontaktiram dr. Isikola. Bio sam iznenađen kad sam saznao da je bila pod velikom manipulacijom muškarca koji je želio uništiti moj brak s njom i oduzeti mi je. Dr. Isikolo je morao intervenirati i riješiti problem, čime je osigurao da bude spašena iz kandži mračne magije koju su koristili na njoj. Saznanje da sam uspio ponovno okupiti svoju obitelj uz pomoć dr. Isikola čini me radosnim i zauvijek sam mu zahvalan. Njegova e-mail adresa: isikolosolutionhome@gmail.com ili mu pošaljite poruku putem WhatsAppa na +2348133261196
Постави коментар