Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4

Za gospođicu LAETTITIU, u Glosteru. BAT, 26. april

Moja draga LETTY,

Pisala sam ti opširno poštom, dvadeset šestog prošlog meseca, na šta te i upućujem zbog izveštaja o našem boravku u Batu; i s nestrpljenjem očekujem tvoj odgovor. Ali, imajući sada priliku da pošaljem pismo preko privatne ruke, šaljem ti dve duzine prstenova iz Bata; šest najboljih želim da zadržiš za sebe, a ostale podeli među mladim damama, našim zajedničkim prijateljicama, kako ti budeš smatrala prikladnim—Ne znam kako će ti se svideti natpisi; neki od njih se ni meni baš ne dopadaju; ali bila sam prinuđena da uzmem one koje sam mogla naći već gotove—Nervira me što ni ti ni ja nismo dobile nikakve nove informacije o izvesnoj osobi—Sigurno to ne može biti namerno zanemarivanje!—O, draga Vilis! Počinju da me opsedaju čudne misli i imam neke tugaljive sumnje; koje bi, ipak, bilo nekorektno negovati bez daljeg ispitivanja—Moj ujak, koji mi je poklonio predivan komplet granata, razmatra da nas počasti putovanjem u London; što bi, možeš zamisliti, bilo veoma prijatno; ali meni se Bat toliko dopada, da se nadam da neće ni pomišljati da ga napusti dok sezona potpuno ne prođe; a ipak, između nas, nešto se desilo mojoj tetki, što će verovatno skratiti naš boravak ovde.

Juče, pre podne, sama je otišla na doručak u jednu od sala; i za pola sata se vratila veoma uznemirena, vodeći sa sobom Čaudera u nosiljci. Verujem da se nešto dogodilo toj nesrećnoj životinji, koja je glavni izvor svih njenih nevolja. Draga Leti! Kakva šteta što žena njenih godina i razuma pridaje toliku naklonost jednom tako ružnom, zločestom psu, koji reži i ujeda svakoga. Pitala sam Džona Tomasa, lakeja koji ju je pratio, šta se dogodilo? i on se samo cerio. Pozvan je čuveni „doktor za pse“, koji je pristao da izleči pacijenta, pod uslovom da ga odvede kući; ali njegova gazdarica nije htela da ga pusti iz vida—Naredila je kuvaru da zagreje obloge, koje mu je sama stavljala na stomak. Odustala je od odlaska na bal te večeri; a kada je ser Julik došao na čaj, odbila je da ga primi; pa je on otišao da potraži drugu partnerku. Moj brat Džeri zvižduće i igra. Moj ujak čas sleže ramenima, čas prasne u smeh. Moja tetka naizmenično jeca i grdi; a njena sobarica, Vin Dženkins, bulji i čudi se s glupavim izrazom radoznalosti; a ja sam, sa svoje strane, isto tako radoznala kao i ona, ali me je sramota da postavljam pitanja.

Možda će vreme otkriti ovu misteriju; jer ako se nešto zaista dogodilo u salama, ne može ostati dugo sakriveno—Sve što znam jeste da je sinoć za večerom gospođica Brembl govorila vrlo podrugljivo o ser Juliku Mekiligitu i pitala svog brata da li planira da nas ostavi da se kuvamo celo leto u Batu? „Ne, sestro Tabita (reče on s lukavim osmehom), povući ćemo se pre nego što počnu pasji dani; mada ne sumnjam da bi se uz malo umerenosti i razboritosti naši organizmi mogli držati dovoljno rashlađenim tokom cele godine, čak i u Batu.“ Pošto ne znam šta ta opaska znači, neću se sad upuštati u tumačenja: možda ću kasnije moći da je bolje objasnim na tvoje zadovoljstvo—U međuvremenu te molim da redovno pišeš i nastaviš da voliš svoju uvek vernu

Lidija Melford
Bat, 6. maj

Gospodinu WATKINU PHILLIPSU-u, iz Jesus Collegea, oxon

Dakle, ispalo je da je stvar sa gospođom Blekerbi bila lažna uzbuna, i uspeo sam da sačuvam svoj novac? Ipak, voleo bih da njena izjava nije bila tako preuranjena; jer, iako bi sama pomisao da sam sposoban da je učinim majkom možda donela neku vrstu ugleda, glasine o aferi sa takvom „napuklom posudom“ nimalo ne idu u moju čast.

U prošlom pismu sam ti rekao da se nadam da ću videti Kvina u njegovim uzdignutim časovima, u taverni koja je hram veselja i prijateljstva; gde on, kao sveštenik boga Koma, izriče nadahnuća duha i šale—imao sam to zadovoljstvo. Večerao sam s njegovim društvom u gostionici „Tri bureta“ i imao čast da ga ispratim do kraja. U pola devet uveče, odnesen je kući sa šest dobrih boca klareta u sebi; a pošto je bio petak, naredio je da ga ne bude do nedelje u podne.

Nemoj da misliš da je ovo imalo ikakav drugi efekat na njegov razgovor osim što ga je učinilo još zabavnijim i duhovitijim—Izgubio je upotrebu udova, to jeste, više sati pre nego što smo se rastali, ali je zadržao sve ostale sposobnosti u savršenom stanju; i kako je govorio svaku luckastu misao čim bi mu pala na pamet, bio sam iskreno zadivljen sjajem njegovih ideja i snagom izražavanja.

Kvin je pravi sladokusac kad je reč o jelu i piću; i takav epikurejac u klasičnom smislu te reči, da ne može podneti običnu hranu. Toliko mu je to važno da uvek lično bira namirnice; i čovek koji je primljen za njegov sto, može biti siguran da će jesti delikatese i piti vrhunsko vino. On otvoreno priznaje svoju slabost prema uživanjima stomaka i često se šali na sopstveni račun; ali u toj pohoti nema ničeg sebičnog—Veruje da dobra trpeza okuplja dobro društvo, podiže raspoloženje, otvara srce, uklanja sve stege u razgovoru i podstiče srećne svrhe društvenog života.

Ali gospodin Džejms Kvin nije tema koja može stati u jedno pismo; zato ću ga sada ostaviti na miru, i osvrnuti se na drugu osobu, sasvim drugačije prirode.

Želiš da bolje upoznaš našu tetku i očekuješ mnogo zabave iz njenog odnosa sa ser Julikom Mekiligitom: ali, na tvoju žalost, taj odnos je već prekinut. Irski baronet je stari pas tragač, koji je, kad je osetio da je meso pokvareno, napustio trag.

Već sam ti rekao da gospođa Tabita Brembl ima četrdeset pet godina. Visoka je, koščata, nezgrapna, ravnih grudi i pogrbljena; ten joj je žućkast i prepun pega; oči joj nisu sive, već zelenkaste, kao kod mačke, i često su upaljene; kosa joj je peskaste, tačnije prašnjave boje; čelo nisko; nos dug, oštar, i uvek crven na vrhu kad je hladno; usne tanke, usta velika, zubi raštrkani, klimavi, raznih boja i oblika; a dugi vrat joj je smežuran u hiljadu bora.

Po naravi je ponosna, ukočena, sujetna, zapovednička, radoznala, zlonamerna, pohlepna i bez trunke milosrđa. Verovatno je njena prirodna strogost dodatno pogoršana razočaranjem u ljubavi; jer njen dugi celibat sigurno nije posledica gađenja prema braku—naprotiv, nije ostavila kamen na kamenu u pokušaju da izbegne sramotan naziv „stare device“.

Još pre mog rođenja, zanosila se sa jednim regrutnim oficirom, toliko da joj je reputacija bila na ivici skandala. Posle je pokušala da zavede paroha, koji je nejasno aludirao na narednu popunu župe, koja je bila u nadležnosti njenog brata; ali kad je saznao da je to već obećano drugome, pobegao je naglo, a gospođa Tabita mu se osvetila tako što mu je ukinula parohiju.

Sledeći udvarač bio je poručnik ratnog broda, porodični rođak, koji nije razumeo „finoće“ ljubavi i nije imao ništa protiv da oženi sestru Tabitu; ali je pre nego što su stvari bile dogovorene, otišao u pomorsku misiju i poginuo u borbi s francuskom fregatom.

Naša tetka, iako toliko puta odbijena, nije još izgubila nadu. Postavila je sve svoje mreže za doktora Luisa, koji je verni prijatelj mog ujaka. Čak se i razbolela zbog toga i ubedila Meta da interveniše kod svog prijatelja; ali doktor, oprezan kakav jeste, nije se dao uhvatiti i odbio je predlog—tako da je gospođa Tabita ponovo morala da vežba strpljenje, nakon što je bezuspešno pokušala da ih posvađa. Sada se ponaša vrlo ljubazno prema Luisu, jer joj je potreban zbog svog zanimanja.

Međutim, to nisu jedini pokušaji da se približi muškom rodu. Njeno prvobitno bogatstvo bilo je hiljadu funti; nasledila je još petsto od sestre, a poručnik joj je ostavio tri stotine u testamentu. Taj iznos je više nego udvostručila živeći bez troškova u bratovoj kući i trgujući sirom i velškim suknom iz njegove proizvodnje. Sada ima oko četiri hiljade funti i pohlepa joj svakim danom sve više raste; ali čak ni to nije toliko nepodnošljivo kao njena tvrdoglava priroda, koja celu kuću drži u nemiru. Ona je od onih ljudi koji nekako uživaju u tome da ih se drugi plaše i mrze.

Jednom sam rekao ujaku da me čudi kako čovek njegovog karaktera trpi takvu domaću napast, kad je se tako lako može rešiti. Ova primedba ga je zabolela, jer je zvučala kao da mu zameram na slaboj odlučnosti—Zgužvao je nos i namrštio obrve: „Mladić (reče) kad prvi put gurne njušku u svet, iznenadi se mnogim stvarima koje čovek s iskustvom zna da su obične i neizbežne—Ova tvoja tetka mi je postala deo organizma—Dođavola s njom! Ona je moje ‘noli me tangere’ (ne diraj me) u telu, koje ne mogu da podnesem da mi se takne.“

Nisam rekao ništa, samo sam promenio temu. On zaista gaji neku čudnu naklonost prema ovoj osobenjakinji; koja opstaje uprkos zdravom razumu i uprkos preziru koji sigurno oseća prema njenoj ličnosti i razumu. Uveren sam da i ona ima snažnu, ali otrovnu vezanost za njega; mada se njena „ljubav“ uvek pokazuje u vidu nezadovoljstva, i ona ga muči iz puke nežnosti.

Jedino biće u kući kome iskazuje nežnost na uobičajen način je njen pas Čauder; prljavi džukela sa Njufaundlenda, kojeg je dobila na poklon od žene nekog kapetana iz Svonsija. Reklo bi se da mu ukazuje naklonost upravo zbog njegove ružnoće i lošeg karaktera—ili je to prosto instinktivna sličnost temperamenta. Sigurno je da ga obasipa pažnjom bez prestanka i da maltretira celu kuću u njegovu korist. Upravo je on uzrok njenog raskida sa ser Julikom Mekiligitom.

Naime, juče je pokušala da preduhitri sirotu Lidiju i otišla sama na doručak u Salu, jedino u društvu psa, nadajući se da će sresti baroneta s kojim je uveče trebalo da igra. Čim se Čauder pojavio u Sali, Upravnik Ceremonije, uvređen njegovom smelošću, potrčao je da ga otera i pripretio nogom; ali pas ga je prezrivo gledao, pokazao dugačke bele zube i držao ga na odstojanju. Dok je ovaj zbunjeno stajao i dozivao konobara, prišao je ser Julik da pomogne, ne znajući da je pas pratilac njegove dame, i šutnuo ga tako jako u vilicu da je odleteo zavijajući do vrata. Gospođa Tabita, besna zbog tog napada, potrčala je za njim vičući, dok je baronet trčao za njom izvinjavajući se, a Upravnik s druge strane ponavljao pravila kuće.

Daleko od toga da prihvati izvinjenje viteza, rekla je da je sigurna da on nije džentlmen; a kad joj je Upravnik ponudio ruku da uđe u nosiljku, udarila ga je lepezom po prstima. Pošto je ujakov lakej još bio napolju, ona i Čauder su ušli u istu nosiljku i otišli, uz podsmeh nosača i okupljene rulje. Ja sam se tog trenutka vraćao s jahanja i ušao baš kad se zbrka završila. Baronet mi je, s lažno zabrinutim izrazom, ispričao sve, na šta sam se grohotom nasmejao, pa mu se lice razvedrilo. „Dragi moj,“ reče, „kad sam video neku zverku kako reži na Upravnika kao krava na Tom Tambu, morao sam da priteknem u pomoć tom čovečuljku; ali nisam ni sanjao da je ta zverka prati gospođu Brembl. Da sam znao, mogao je slobodno da pojede Derika za doručak! Ali znaš i sam, dragi prijatelju, koliko je nama Ircima prirodno da pravimo greške—No, priznaću krivicu i tražiti oproštaj; nadam se da će pokajnik biti pomilovan.“

Rekao sam mu da, pošto greška nije bila namerna, možda ga gospođa Tabita neće večno mrzeti.

Ali, u stvari, cela ta njegova zabrinutost je bila gluma. U njegovim pokušajima udvaranja Tabiti, zaveo ga je pogrešan proračun—prethodno je procenio njenu imovinu na najmanje šest hiljada funti više nego što zapravo jeste. Čim je otkrio pravu cifru, iskoristio je prvu priliku da se „pristojno“ posvađa i tako prekine vezu. I nije mogao naći bolji način nego da isprebija njenog psa.

Kad je došao na naša vrata da se izvini uvređenoj dami, nije bio pušten, i poručeno mu je da je više nikad neće zateći kod kuće. Nije bila tako nedostupna Deriku, koji je došao da traži zadovoljštinu jer ga je uvredila u njegovoj „dvorani“. Znala je da joj je korisno da bude u dobrim odnosima s Upravnikom dok god posećuje Sali, i kad je čula da piše pesme, uplašila se da ne završi u nekoj baladi ili satiri. Zato mu se izvinila, pravdajući se uzbuđenošću, i bogato se pretplatila na njegove pesme. On se time potpuno smirio i obasuo je komplimentima. Čak je predložio pomirenje sa Čauderom; što je pas odbio. Derik je izjavio da će, ako pronađe presedan u istoriji Bata, pas biti primljen na sledeći javni doručak. Ali, verujem da se gospođa Tabita neće opet izložiti takvom poniženju.

Ko će sada zauzeti mesto ser Julika u njenom srcu, ne mogu da predvidim; ali niko u muškom obliku joj neće biti odbojan. Iako je vatrena crkvenjakinja, mislim da ne bi imala ništa protiv da se uda čak i za anabaptistu, kvekera ili Jevrejina, i da potvrdi ugovor sopstvenim preobraćenjem.

Ali možda preoštro sudim o ovoj rođaki, kojoj, priznajem, ne dugujem ni trunku simpatije.

Tvoj, J. Melford
Bat, 6. maj

Dr.LEWISU.

Pitaš me zašto ne izlazim na jahanje po ovom lepom vremenu?—A kojim to avenijama ovog raja bi voleo da vežbam tu aktivnost? Da li da se upustim na glavne puteve ka Londonu ili Bristolu, da me uguši prašina ili da me satru među poštanskim kočijama, letećim mašinama, kolima s robom i konjima koji vuku ugalj; a uz to i čitave čete uglađenih gospodina koji se odlučuju za drum da pokažu svoje jahačko umeće, i kočije otmenih dama koje idu tamo da pokažu svoja kola? Da li da pokušam da se popnem na brda i izmrcvarim se do smrti penjući se uz večni uspon, bez nade da ću ikada dostići vrh? Znaj dakle, pokušao sam više puta da se bacim u te gornje predele, ali sam uvek padao nazad u ovu jamu magle, iscrpljen i obeshrabren tim neuspešnim naporima; i ovde mi, jadni bolesnici, dahtemo i koprcamo se kao kineski kedrenci na dnu bokala za punč. Bogami, to je neka vrsta začaranosti! Ako uskoro ne razbijem tu čini i ne pobegnem, može se desiti da dušu ispustim u ovom gadnom loncu truleži—Samo pre dve večeri, jedva da nisam napustio ovaj svet, i to bez najave.

Jedna od mojih najvećih slabosti jeste to što dopuštam da me nadvlada mišljenje ljudi čiji sud prezirem—Sa stidom i sramotom priznajem da ne mogu da odolim bilo kakvom navaljivanju. Taj nedostatak hrabrosti i postojanosti je urođena mana u mojoj prirodi, koju si sigurno često primećivao, ako ne sa sažaljenjem, onda s prezirom. Bojim se da se i neke od naših hvaljenih vrlina mogu pratiti do tog nedostatka.

Bez daljeg uvoda, bio sam nagovoren da odem na bal, samo da bih video Lidi kako igra menuet sa jednim drskim derištem, jedinim sinom bogatog pogrebnika iz Londona, čija majka stanuje u našem komšiluku i stekla je poznanstvo sa Tabijem. Sedeo sam dva duga sata, napola ugušen, usred zagušljivog mnoštva; i nisam mogao da se načudim kako stotine ljudi, koji se smatraju razumnim bićima, mogu da pronađu zabavu gledajući niz bezličnih stvorenja kako crtaju iste dosadne figure celu noć, po površini ne mnogo većoj od krojačkog stola. Da je tu bilo makar malo lepote, gracioznosti, spretnosti, raskošne odeće, ili bilo kakve raznovrsnosti, pa makar i apsurdne, ne bih se iznenadio; ali nije bilo ničega sličnog: samo zamorna ponavljanja istog mlitavog, ispraznog prizora, koji su izvodili učesnici kao da spavaju u svakom svom pokretu. Neprestano lelujanje tih utvara pred mojim očima izazvalo je vrtoglavicu; na koju je dodatno uticao ustajali vazduh, koji je kružio kroz toliki broj trulih ljudskih mehova. Zato sam se povukao prema izlazu i stao u prolaz do susedne prostorije, pričajući sa prijateljem Kvinom; kada su menueti završeni, klupe su sklonjene da se napravi mesta za seljačke igre; i kad se mnoštvo diglo u isti mah, cela atmosfera je uzdrmana. Tada je odjednom na mene nahrupio egipatski vetar, toliko natopljen pogubnim isparenjima, da su mi živci bili savladani i pao sam onesvešćen na pod.

Možeš lako da zamisliš kakvu je galamu i zbrku izazvao ovaj incident u takvom društvu—Ipak, brzo sam se povratio i zatekao se u udobnoj stolici, pridržavan od strane svojih ljudi—Sestra Tabi, u svojoj velikoj brižnosti, mučila me je stežući mi ruku pod svojom miškom i trpajući mi hartshorn pod nos, dok mi nije izjedala celu unutrašnjost nosa. Čim sam stigao kući, poslao sam po doktora Č—, koji me je uverio da nema razloga za brigu, jer je moje padanje u nesvest bilo isključivo izazvano slučajnim udarom smrdljivih isparenja na nerve neuobičajene osetljivosti. Ne znam kako su nervi drugih ljudi sastavljeni; ali bi se moglo pomisliti da su pravljeni od veoma grube građe, kad mogu da podnesu takav toplotni napad. To je, uistinu, bila smeša odvratnih mirisa, u kojoj su se najgori smradovi i najjači parfemi borili za prevlast. Zamisliti sebi možeš visoko koncentrisanu suštinu pomešanih mirisa, nastalih od truleži desni, zagnojenih pluća, kiselih gasova, smrdljivih pazuha, znojavih stopala, otvorenih rana i čireva, flastera, melema i raznih mazalica, mađarske vodice, lavandinog spirita, asafoetide, mošusa, hartshorna i sal volatila; a uz to još hiljadu ustajalih izdanaka koje nisam mogao ni da analiziram. Takav je, o Dike, mirisni etar koji udišemo na otmenim okupljanjima u Batu—Takva je atmosfera koju sam zamenio za čist, elastičan i osvežavajući vazduh velških planina—O, selo, kada ću te ponovo ugledati!—Čudi me šta me, do đavola, nateralo—

Ali najbolje je kratko: doneo sam odluku—Možeš lako pretpostaviti da ne nameravam da ponovim svoje prisustvo na toj predstavi—Obećao sam, u zlosrećnom času, da idem za London, i to obećanje ću ispuniti, ali će moj boravak u metropoli biti kratak. U svrhu poboljšanja zdravlja, isplanirao sam putovanje na sever, za koje se nadam da će mi pružiti prijatnu razonodu. Nikada nisam putovao dalje tim pravcem od Skarboroa; i mislim da je sramota za mene, kao britanskog posednika, da sam toliko dugo živeo, a da nisam prešao na drugu stranu Tvida. Osim toga, imam rođake u Jorkširu, kojima možda nije neprikladno da predstavim svog nećaka i njegovu sestru—Za sada nemam šta da dodam, osim da se Tabi srećno oslobodila irskog baroneta; i da ću te, s vremena na vreme, obaveštavati o nastavku naših avantura: znak pažnje koji bi ti, možda, rado izbegao.

Tvoj pokorni sluga,
M. BRAMBLE
BATH, 8. maj

Gospodinu VOTKINU FILIPSI,sa koledža Isus, Oksford

DRAGI FILIPSE,

Pre nekoliko dana bili smo strašno uznemireni kada je moj ujak pao u nesvest na balu. Od tada ne prestaje da kune sopstvenu glupost što je uopšte i otišao tamo, i to na molbu jedne drske žene. Tvrdi da bi pre posetio kuću zaraženu kugom nego što bi opet kročio nogom u tako odvratnu ustanovu, jer se kune da je nesvest prouzrokovana smradom gomile; i kaže da mu nikad nije bio potreban jači dokaz da smo načinjeni od veoma grubog materijala, nego to što smo svi mi ostali podneli to zagađenje, koje je njega toliko uzdrmalo. Što se mene tiče, zahvalan sam na grubosti svojih čula – nikad neću pasti kao žrtva delikatnosti svog nosa. Gospodin Brembl je izuzetno osetljiv u svim svojim čulima – kako duševnim, tako i telesnim. Doktor Luis mi je rekao da se jednom tukao u dvoboju sa jednim konjičkim oficirom, zato što je ovaj skrenuo uz zid parka radi nužde dok je ujak prolazio tuda sa damom pod svojom zaštitom. Krv mu proključa na svaki primer bahatosti i surovosti, čak i kad njega lično ne dotiče; a od nezahvalnosti mu zubi cvokoću. S druge strane, priča o nekom velikodušnom, humanom ili zahvalnom delu uvek mu izmami suze odobravanja, koje jedva uspeva da sakrije.

Juče je neki Paunsford priredio čajanku, na osnovu posebnog poziva. Taj čovek je, nakon što ga je sudbina dugo šibala, otišao u inostranstvo; i tada je, kao da želi da mu nadoknadi prethodnu ravnodušnost, Fortuna odlučila da ga odjednom obaspe bogatstvom do grla. Sad je isplivao iz anonimnosti i sija u savremenom šljaštu i kiču. Ne čujem da ga iko optužuje za bilo kakve nezakonite radnje, niti da je njegovo bogatstvo učinilo da postane arogantan ili nepristupačan – naprotiv, jako se trudi da deluje ljubazno i prijatno. Ali, kažu da se posebno ističe po tome što se kloni svojih starih prijatelja, jer su ti odnosi uglavnom bili previše obični i prostački da bi se uklopili u njegov sadašnji svetli krug poznanstava; i izgleda da mu nije prijatno ni kada sretne neke od svojih starih dobrotvora, koje bi čovek časti rado priznao i pozdravio. Bilo kako bilo, toliko je uspeo da angažuje društvo u Batu, da kad sam sinoć otišao sa svojim ujakom u kafeteriju, u prostoriji nije bilo nijedne duše osim jednog starijeg čoveka, koji je sedeo pored kamina i čitao novine. Gospodin Brembl je seo blizu njega i rekao: „Takva je gužva i haos od stolica u prolazu do Simpsona, da smo jedva prošli. Voleo bih da ti miljenici sreće nađu časnije načine da troše novac. Pretpostavljam, gospodine, da vam ovakva vrsta zabave nije ništa draža nego meni?“ Čovek mu odgovori, ne podižući pogled s novina: „Ne mogu reći da posebno uživam u takvim zabavama.“ „Gospodine Serl,“ nastavi moj ujak, „izvinjavam se što vas prekidam, ali ne mogu odoleti znatiželji – da li ste primili pozivnicu za ovu priliku?“

Čovek je delovao iznenađeno i zastao, ne znajući šta da odgovori. „Znam da je moja znatiželja neumestna,“ dodade ujak, „ali imam poseban razlog što postavljam to pitanje.“

„Ako je tako,“ reče gospodin Serl, „onda ću vam udovoljiti bez oklevanja – nisam dobio nikakvu pozivnicu. Ali, dozvolite da i ja vas pitam – zašto mislite da bih uopšte imao razloga da očekujem poziv od čoveka koji priređuje čajanku?“

„Imam ja svoje razloge,“ reče ujak sa uzbuđenjem, „i sada sam još više uveren da je taj Paunsford bedan čovek.“

„Gospodine,“ reče drugi, spuštajući novine, „nemam čast da vas poznajem, ali vaš govor je pomalo zagonetan i čini mi se da traži objašnjenje. Čovek koga ste se udostojili da tretirate tako grubo, ipak ima neku težinu u ovom društvu; i, koliko vi ne znate, možda i ja imam svoje razloge da branim njegov karakter.“

„Da nisam bio siguran u suprotno,“ reče ujak, „ne bih otišao toliko daleko.“ „Dopustite da vam kažem, gospodine,“ uzviknu stranac podižući glas, „otišli ste predaleko u iznošenju takvih osuda.“

Tu ga je prekinuo moj ujak, mrzovoljno ga pitajući da li je još uvek toliki Don Kihot da bi danas bacao rukavicu u odbranu čoveka koji ga je tako nezahvalno zapostavio. „Što se mene tiče,“ dodade, „nikad više neću raspravljati s vama o toj temi, a ono što sam rekao sada, izrečeno je koliko iz poštovanja prema vama, toliko iz prezira prema njemu.“

Gospodin Serl tada skide naočare i pažljivo pogleda ujaka, rekavši pomirljivim tonom: „Zahvalan sam vam – ah, gospodine Brembl! Sad vas prepoznajem, iako vas godinama nisam video.“ „Mogli smo i manje biti stranci,“ odgovori ujak, „da naše dopisivanje nije bilo prekinuto nesporazumom koji je baš ovaj… ali, nema veze. Gospodine Serl, cenim vaš karakter, i moje prijateljstvo vam je na raspolaganju.“

„Toliko prijatan poziv ne mogu da odbijem,“ reče Serl, „prihvatam ga rado – i kao prvi plod tog prijateljstva, molim vas da promenimo temu, jer mi je lično vrlo delikatna.“

Ujak priznade da je u pravu, i razgovor krenu u opštijem pravcu. Gospodin Serl je proveo veče s nama u smeštaju, i pokazao se kao inteligentan i čak zabavan čovek, ali mu je narav bila pomalo melanholična. Ujak kaže da je reč o čoveku izuzetnih sposobnosti i neupitnog poštenja; da mu je imanje, koje je i prvobitno bilo skromno, teško stradalo zbog njegove romantične velikodušnosti, koju je često pokazivao, čak i nauštrb razuma, u korist bezvrednih ljudi. On je, kaže, izvukao Paunsforda iz najdublje bede, kada je ovaj bio bankrot i finansijski i moralno; zauzimao se za njega s pravim zanosom, zamerio se mnogim prijateljima i čak potegao mač protiv mog ujaka, koji je imao ozbiljne razloge da dovede u pitanje Paunsfordov moral.

Bez Serlove podrške, ovaj drugi nikada ne bi uspeo da iskoristi priliku koja ga je uzdigla do bogatstva. Paunsford je, u prvim zanosima uspeha, slao pisma iz inostranstva, u kojima je u najtoplijim rečima izražavao zahvalnost Serlu i tvrdio da sebe smatra samo posrednikom u korist svog najboljeg prijatelja. Nema sumnje da je slične izjave davao i lično Serlu, iako je ovaj uvek ćutao na tu temu. Ali, godinama unazad, te fraze su nestale iz upotrebe. Po povratku u Englesku, obasipao je Serla zagrljajima, pozivao ga u svoju kuću i nagovarao da se tamo preseli. Pred zajedničkim poznanicima izražavao je najtoplije poštovanje prema njemu, pa su svi verovali da mu je zahvalnost jednaka bogatstvu – neki su čak čestitali Serlu na svemu.

Za sve to vreme, Paunsford je vešto izbegavao konkretnije razgovore sa starim dobrotvorom, koji je imao previše ponosa da bi i nagovestio potrebu za “poravnanjem računa”. Ipak, čovek sa takvim osećanjima ne može a da ne oseti ogorčenost zbog ovakvog nepravdenog uzvraćanja, pa se povukao iz tog odnosa, bez ikakvog objašnjenja ili reči o tome pred bilo kim. Danas su njihovi odnosi svedeni na klimanje glavom kad se slučajno sretnu na ulici – što se retko dešava, jer im se putevi ne ukrštaju. Paunsford sada živi u palati, jede delikatese, nosi skupocenu odeću, pojavljuje se u raskošnim kočijama i druži se s plemstvom. Serl stanuje u jednoj sobici u Stal-stritu, na drugom spratu pozadi, pešači u starom ogrtaču, jede za dvanaest šilinga nedeljno i pije vodu da bi izbegao giht i kamenje – vidi kako se sve preokrenulo! Paunsford je nekad stanovao u potkrovlju i preživljavao na ovčijim papcima i goveđim nogicama, iz kojih ga je Serlova bogata trpeza podigla. Danas je Serl, zbog nedostatka štedljivosti, sveden na sićušnu rentu u starosti, koja jedva pokriva osnovne potrebe.

Ipak, Paunsford ga i dalje pominje sa „posebnim poštovanjem“ i tvrdi da bi mu bilo zadovoljstvo da mu na neki način pomogne: „Ali znate,“ uvek dodaje, „on je nekako povučen čovek – a i takav je filozof da prezire sve što je suvišno.“

Pošto sam ti dao ovu skicu o skvaju Paunsfordu, neću dodavati nikakav komentar – ostavljam to tvojoj proceni, za koju sam siguran da će biti isto tako nemilosrdna kao i moja.

Tvoj uvek,
Dž. Melford
Bat, 10. maja

Za gospođu MARY JONES, U Brambleton-hallu

DRAGA MOLLY,

Svi smo na nogama — pravac London, devojko! Fejs! Dosta nam je više ovde; svi smo se okrenuli naglavačke — Gospođa je odbacila Sir Ulica jer je šutnuo Čaudera (psa); a ja sam oterala O Frizla, s bubom u uhu. Pokazala sam mu koliko malo marim za njegovu kovrdžavu kosicu i dugi repić — Bezobraznik jedan, koji je mislio da može tako tek da se viđa s nekom prljavom ženturačom, i to meni pred nosom! Uhvatila sam ga bukvalno na delu, kako izlazi iz potkrovlja u kojem spava sobarica. Ali sam toj prljavici lepo očitala lekciju!

O, Moli, sluge u Batu su pravi đavoli u satenu. Troše sve, piju, kradu, lažu, petljaju, i nikad im nije dosta. Ne daju gazdi i gazdarici da ostanu više u kući jer su već tu preko tri nedelje — a oni očekuju po dve gineje kad odlazimo. To im je kao neka napojnica koju očekuju svakog meseca tokom sezone; jer, kao, nijedna porodica nema pravo da ostane duže od četiri nedelje u istom stanu. I tako kuvarica preti da će zakačiti krpu za suđe za gazdaričinu suknju, a sobarica se kune da će staviti koprivu u gazdinu postelju ako odmah ne odu!

Ne krivim ih što gledaju da izvuku što više na napojnicama, i niko ne može da kaže da ja ogovaram ili da sam ikad neku jadnu sluškinju dovela u nevolju — ali, ipak bi trebalo da imaju malo savesti, kad već kradu od drugih slugu kao što su i sami!

Znaš, Moli, nestalo mi je tri četvrtine čipke od blonda, jedan komad muslina i moj srebrni naprstak — poklon od prave ljubavi! Sve je bilo u mojoj korpi za ručni rad, koju sam ostavila na stolu u sobi za posluženje kad je zazvonilo gazdaričino zvono. Ali i da sam to zaključala, opet bi bilo isto — jer u Batu ima duplih ključeva za sve brave. Kažu da ni zubi u glavi nisu sigurni, ako spavaš s otvorenim ustima!

I tako rekoh sebi: “Ove stvari nisu nestale same od sebe” — i rešila sam da ih nadgledam. E, tada sam i otkrila da je Bet u vezi s O Frizlom! A pošto me je kuvarica polila pomijama zato što sam stala na stranu Čaudera u tuči s onim kuhinjskim psom, rešila sam da joj vratim milo za drago i malo joj “zabiberim čorbu”.

Uhvatila sam čistačicu kako izlazi rano ujutru s punim rukama, ne znajući da sam budna. Dovela sam je pravo pred gazdaricu sa celim plenom. E sad pazi šta je nosila, bog te mazo — kofe pune našeg najboljeg piva, u krilu hladan jezik, komad goveđeg buta, pola ćurke, ogroman komad putera i deset sveća, skoro neupotrebljenih. Kuvarica je, bez blama, tvrdila da ima pravo da “čisti” ostavu, i da je spremna da izađe pred sudiju — jer je on njen apotekar već godinama, i nikad ne bi osudio jadnu sluškinju što deli “ostatke iz kuhinje”.

S Beti sam postupila drugačije, jer je bila drska, nazivala me svakakvim imenima i tvrdila da me O Frizl ne može smisliti, i još dvadeset drugih odvratnih laži. Uzela sam nalog od gradonačelnika, i kad je pandur pretresao njenu kutiju, pronašli smo moje stvari — i još punu funtu voskovanih sveća i jednu od gazdaričinih noćnih kapa, za koju bih se zaklela na sopstvenu čast!

Onda se gospođa “Drška od metle” (Bet) skrušila i rasplakala, a pošto gazda nije hteo ni da čuje za tužbu, izvukla se bez kazne. Ali dok je živa, pamtiće vašu poniznu sluškinju,

W. Dženkins
Bath, 15. maj

P.S. Ako dođe onaj momak pre nego što odemo, molim te pošalji mi onu spavaćicu i kecelju, s onim belim cipelama s gumenim đonom — naći ćeš ih u mojoj jastučnici. Pozdravi Saula!

Gospodinu VOTKINU FILIPSU, baronu koledža Isus, Oxon

U pravu si, dragi Filipse; ne očekujem da mi redovno odgovaraš na svako pismo — znam da je život na koledžu previše ograničen da bi pružio dovoljno materijala za tako brze razmene pisama. Sa svoje strane, ja neprestano menjam mesto boravka i okružen sam novim prizorima; neki od njih su zaista upečatljivi. Zato ću nastaviti svoj dnevnik, za tvoje razonode; iako se, naizgled, neće baviti mnogo važnim ili zanimljivim stvarima, možda se ipak pokaže da nije sasvim bez pouke i zabave.

Muzika i zabave u Batu su završene za ovu sezonu, i sve naše šarene ptice selice su odletele za Bristolvel, Tanbridž, Brajthelmston, Skarboro, Harogejt itd. Ovde se više ne viđa živa duša, osim nekoliko zadihanih parohijskih sveštenika, koji gegaju poput svraka uzduž Severne promenade. Uvek u Batu ima mnogo sveštenstva: ne onih mršavih, žućkastih, iscrpljenih figura, istrošenih postom i učenjem, obolelih od bolesti učenih ljudi — već veliki, preuhranjeni dostojanstvenici i rektori, s crvenim nosovima i gihtastim člancima, ili širokim, naduvenim licima i visećim stomacima — pravi simboli lenjosti i lošeg varenja.

Kad već govorimo o sveštenicima, moram ti ispričati jednu smešnu dogodovštinu, koja se nedavno desila Tomu Istgejtu, koga sigurno pamtiš s fondacije Queen’s koledža. Bio je veoma uporan u tome da se zalepi za Džordža Pranklija, koji je bio džentlmen-student na Krajstčerču, znajući da je pomenuti Prankli naslednik solidnog imanja, kao i da će naslediti patronat nad jednom dobrom parohijom, čiji je sveštenik već bio vrlo star i bolestan. Tom je proučio njegove strasti i laskao mu toliko vešto, da je postao njegov saputnik i savetnik; i naposletku je od njega isposlovao obećanje da će ga postaviti za parohijskog sveštenika kada se to mesto uprazni.

Prankli je, po smrti svog ujaka, napustio Oksford i prvi put se pojavio u otmenom svetu u Londonu, a zatim je došao u Bat, gde se pridružio društvu kicoša i kockara. Istgejt ga je pratio, ali nije smeo da ga ispusti iz vida u tom trenutku kada je ovaj kročio u svet. Trebalo je da zna da je reč o hirovitom, površnom i nestalnom čoveku, koji će zaboraviti sve koledž-prijatelje čim prestanu da ga zabavljaju. Tom je od starog druga dočekan hladno, a uz to mu je rečeno da je Prankli već obećao parohiju drugome — čoveku koji ima pravo glasa u okrugu, u kojem Prankli planira da se kandiduje na sledećim izborima. Sada se više nije sećao ničega o Istgejtu, osim što ga je ranije često zadirkivao dok je Tom to trpeo u tišini, računajući na beneficiju; a te iste šale je sada počeo da ponavlja u javnoj kafani, ismevajući njegov izgled i sveštenički poziv.

Ali se grdno prevario što je mislio da je Istgejtova ranija mirnoća posledica slabosti, a ne promišljene uzdržanosti. Pošto tih razloga više nije bilo, Tom mu je uzvratio s kamatom, i bez mnogo muke preokrenuo smeh na njegov račun. Prankli, gubeći živce, počeo je da ga vređa i upitao: „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ Posle mnogo prepirke, Prankli zatrese štapom i reče mu da ćuti, inače će mu „istresti mantiju“.

„Nemam ja takve pretenzije, gospodine“ — reče Tom — „ali ako već planirate da me izudarate i pregrejete se pri tom, mogu vam poslužiti dobar hrastov peškir.“

Prankli je bio podjednako besan i zbunjen tim odgovorom. Posle kratke pauze, pozove Toma nasamo do prozora i, pokazujući rukom na šumarak čempresa kod Klarkendauna, upita ga šapatom ima li dovoljno duha da se s njim sutra ujutru u šest tamo susretne, sa po jednim parom pištolja. Istgejt mu hladno i odlučno potvrdi, rekavši da neće izostati. Zatim se povukao, a Prankli je ostao neko vreme očigledno uznemiren.

Ujutru, Istgejt, koji je dobro znao s kim ima posla i već doneo odluku, ode pravo u Pranklijev stan i probudi ga u pet sati. Squire je verovatno u sebi proklinjao tu tačnost, ali se trudio da deluje odlučno; već je pripremio oružje, i zajedno su prešli reku na južnoj promenadi. Dok su se penjali uzbrdo, Prankli je često posmatrao sveštenika, nadajući se da će na njegovom licu videti bar trunku oklevanja; ali kako toga nije bilo, pokušao je da ga zastraši rečima: „Ako ove kremenjače odrade svoje, ima da te pošaljem Bogu za par minuta.“
„Molim vas, dajte sve od sebe“, odgovori Tom, „jer nisam došao da se igram. Naši životi su u Božjim rukama, a jedan od nas već stoji na ivici večnosti.“

Ova opaska vidno uzdrma Pranklija, koji pobledi i drhtavim glasom reče: „Nije prilično za jednog sveštenika da se upušta u krvoproliće i svađe.“
„Vašu drskost bih i pretrpeo“, reče Istgejt, „da niste uvredili čast mog poziva, koju smatram svojom dužnošću da branim i sopstvenom krvlju; i ne mislim da je zločin ukloniti iz sveta jednog razvratnog bednika bez ikakvih moralnih ili verskih načela.“

„Možeš mi uzeti život“, povika Prankli, „ali nemoj da ubijaš moj karakter! Zar nemaš savesti?“ „Moja savest je potpuno mirna“, odgovori Tom. „A sad, gospodine, evo nas na mestu — zauzmite položaj, pripremite pištolj i neka vam Bog bude milostiv!“

Ovu rečenicu izgovori glasno, svečano, sa šeširom u ruci i pogledom uprtim ka nebu; zatim izvuče veliki konjički pištolj i zauze položaj. Prankli pokuša da pripremi svoj pištolj, ali mu se ruka toliko tresla da nije uspeo. Videvši to, Istgejt mu ponudi pomoć, ali squire, sav u panici, zamoli da duel odlože za sutra, jer još nije sredio svoje poslove.
„Nisam napravio testament“, reče, „moje sestre su neobezbeđene, i upravo se setih jednog starog obećanja koje moram ispuniti. Pokazaću ti da nisam čovek bez časti, pa me onda ubij ako želiš.“

Istgejt je odmah shvatio poruku i reče da jedan dan neće ništa pokvariti. „Daleko bilo da ti budem prepreka da učiniš nešto časno i bratski.“ Tako su se mirno vratili zajedno. Prankli je odmah pripremio dokument o postavljenju i predao ga Istgejtu, rekavši da je sada sve sredio i spreman je da ga ponovo prati do čempresa. Tom mu na to reče da nikada ne bi digao ruku na tako velikodušnog čoveka. Štaviše, kada su se sledeći put sreli u kafani, Tom mu se izvini ako je u besu rekao nešto uvredljivo, a Prankli mu rado oprosti i srdačno se rukuju, rekavši da ne želi da bude u zavadi s nekadašnjim drugom s koledža. Ipak, već sledećeg dana je iznenada napustio Bat, a tada mi je Istgejt ispričao celu priču, vrlo zadovoljan što je lukavstvom osigurao parohiju vrednu 160 funti godišnje.

O svom ujaku trenutno nemam ništa novo da ti pišem, osim da sutra krećemo za London, svi zajedno. On i dame, s kuvaricom i psom Čauderom, idu kočijom; a ja i momak na konjima. Detalje puta pisaću ti u sledećem pismu, ako nas ne zadesi neka nezgoda.

Tvoj verni,
Dž. Melford
Bat, 17. maj

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

 Tobias Smollett, Ekspedicija Hymphrya Clinkera 3

 

Tobias Smollett, Ekspedicija Hymphrya Clinkera 3

 

Dr. LEWISU. BATH, 23.aprila

POŠTOVANI DOKTORE,

DRAGI LUISE, 

Da nisam znao da te je vežbanje tvoje profesije naviklo na slušanje žalbi, imao bih grižu savesti što te gnjavim ovom svojom prepiskom, koju zaista možemo nazvati “naricanjem Metjua Brembla”. Ipak, ne mogu a da ne pomislim da imam određeno pravo da na tebe istresem višak svoje slezene, kada je tvoja dužnost da uklanjaš one poremećaje koji su je izazvali; i da ti kažem — nije mala uteha za moje jade što imam osećajnog prijatelja kojem mogu da poverim svoje mrzovoljne hirove, koji bi, zadržani u meni, postali nepodnošljivo žučni.

Treba da znaš da ovde u Batu nailazim samo na razočaranja; mesto je toliko izmenjeno da jedva mogu da poverujem da je to isti onaj grad koji sam posećivao pre otprilike trideset godina. Čujem kako kažeš: „Izmenjen jeste, bez sumnje; ali je, onda, izmenjen nabolje — istina koju bi možda i sam priznao bez ustezanja, da i ti nisi izmenjen nagore.“ Ova primedba možda i jeste opravdana. Nepogodnosti koje sam previđao u vreme zdravlja sada, naravno, ostavljaju jači utisak na razdražljive nerve bolesnika, iznenađenog preranim starenjem i iscrpljenog dugogodišnjim patnjama. Ali sigurno nećeš poreći da je ovo mesto, koje su priroda i providnost, izgleda, namenile kao utočište od bolesti i nemira, postalo pravo središte buke i rasipništva.

Umesto mira, tišine i udobnosti, toliko potrebnih onima sa slabim zdravljem i razorenim duhom, ovde imamo samo buku, metež i žurbu, sa zamornim i robovskim održavanjem ceremonije koja je ukočenija, formalnija i napornija od dvorskog protokola nekog nemačkog izbornog kneza. Nacionalna bolnica možda i jeste, ali bi čovek rekao da se ovde primaju samo ludaci; i iskreno, dajem ti dozvolu da i mene tako nazoveš, ako još dugo ostanem u Batu. O drugom prilikom ću ti detaljnije izložiti svoja osećanja na tu temu.

Bio sam nestrpljiv da vidim to toliko hvaljeno arhitektonsko unapređenje, po kojem su gornji delovi grada tako poznati, pa sam nedavno obišao sve nove zgrade. Trg, iako nepravilan, u celini je prilično dobro osmišljen — prostran, otvoren i prozračan; po mom mišljenju, daleko najzdravije i najprijatnije mesto u Batu, naročito njegov gornji deo. Ali putevi koji do njega vode su bedni, prljavi, opasni i nepraktični. Povezanost s kupatilima ide kroz dvorište jedne gostionice, gde se jadni bolesnik u nosiljci provlači između kopita dvostrukog reda konja, koji poskakuju dok ih četkaju konjušari i kočijaši, a uz sve to postoji i rizik od ometanja ili prevrtanja usled saobraćaja koji neprestano ulazi i izlazi. Pretpostavljam da će se gradska uprava ozbiljnije pozabaviti obezbeđivanjem bezbednijeg i pogodnijeg prolaza tek kad nekoliko nosilaca bude povređeno, a možda i neki životi izgubljeni.

Cirkus je simpatična igračka, napravljena za pokazivanje, i izgleda kao da je Vespazijanov amfiteatar izvrnut spolja. Ako ga posmatramo sa stanovišta veličanstvenosti, veliki broj malih vrata koja pripadaju zasebnim kućama, neznatna visina spratova, afektirani ukrasi nadvratnika, koji su detinjasti i pogrešno postavljeni, kao i dvorišta koja vire u ulicu, okružena gvozdenim ogradama — sve to narušava vizuelni utisak. Možda je još i manje pogodan kad se uzme u obzir udobnost. Oblik svake kuće, kao segment kruga, kvari simetriju soba, sužavajući ih ka ulici i proširujući ih ka pozadini.

Da su, umesto tih beskorisnih dvorišta i ograda, napravljeni prolazi sa arkadama, kao u Kovent-gardenu, ceo prizor bi bio mnogo veličanstveniji i dojmljiviji; te arkade bi pružale prijatno zaklonjeno šetalište i zaštitile nosioce i njihove stolice od kiše, koja ovde pada gotovo neprekidno. Sada stolice stoje i kisnu na otvorenom celu dan, dok ne postanu kutije od mokre kože, na korist onih s gihtom i reumom koje prevoze u njima. Ovo je zaista zastrašujuća neprijatnost koja zahvata ceo grad, i uveren sam da pravi ogromnu štetu osetljivima i slabima. Čak su i zatvorene stolice za bolesnike natopljene vlagom iz vazduha i, kao takve, idealne da naruše znojenje pacijenata koji izlaze iz kupke sa raširenim porama.

Da se vratim na Cirkus — njegova udaljenost od tržnica, kupatila i mesta za zabavu čini ga nepraktičnim. Jedini ulaz, preko Gej ulice, je toliko strm i klizav da je po kišnom vremenu izuzetno opasan, i za pešake i za one u kočijama; a kada je ulica pod snegom, kao što je to bila petnaest dana ovog zimskog perioda, ne vidim kako je iko mogao uz nju, ili niz nju, a da ne rizikuje lomove. Kada duva vetar, kažu mi da većinu kuća na tom brdu dim uguši, pošto vetar sa brda iza njih nabija dim nazad niz dimnjake. Taj isti brežuljak, pretpostavljam, dodatno vlaži vazduh, jer pare koje stalno isparavaju iz reke i kupki u dolini, u svom usponu bivaju zadržane od strane tog brda i pretvaraju atmosferu u večitu maglu.

Isti arhitekta koji je osmislio Cirkus, sada planira i “Polumesec”; kada to bude završeno, verovatno ćemo dobiti i “Zvezdu”, pa će možda kroz trideset godina svi znaci Zodijaka biti prikazani arhitektonski u Batu. I koliko god to bilo maštovito, još uvek pokazuje određenu domišljatost. Međutim, građevinska groznica obuzela je toliko ljudi da niknu nove kuće na svakom ćošku, sagrađene bez plana, bez čvrstine, bez smisla, kao da su ruševine ulica koje je zemljotres rasturio, ili kao da ih je neki gotički đavo natrpao u džak i prosuo gde mu padne. Nedostatak lepote i proporcije nije ni najgora stvar — te kuće su toliko loše i od mekog kamena da ne bih mogao mirno da spavam u njima kad dune jači vetar. Verujem da moj radnik, Rodžer Vilijams, može da probije zid nogom bez naročitog truda.

Sve ove besmislice posledica su talasa luksuza koji je preplavio naciju i povukao sa sobom i poslednje ostatke naroda. Svaki došljak sa srećom dolazi u Bat kao u središte pažnje — činovnici i faktori iz Istočne Indije puni plena iz opljačkanih provincija, plantažeri, trgovci crncima, kolonijalni prekupci iz Amerike, opunomoćenici, ugovarači iz ratova, zelenaši, prekupci, trgovci — svi oni dolaze u Bat. Ljudi bez porekla i manira, iznenada bogati, ne znaju drugačije da pokažu “veličinu” do kroz rasipanje. Njihove žene i ćerke, koje dolaze iz najprimitivnijih krajeva Londona, insistiraju da im i najmanji bol bude izgovor za dolazak u Bat — da igraju kotiljone s lordovima i parohima.

Tako se broj ljudi i broj kuća povećava, i to će se nastaviti sve dok se reke koje hrane ovu bujicu ludosti i ekstravagancije ne presuše, ili ne skrenu u druge tokove — što ne mogu predvideti. Ovo je tema o kojoj ne mogu da pišem strpljivo; jer rulju prezirem u svakom njenom delu — kao masu neznanja, drskosti, zlobe i brutalnosti. I pod tim pojmom ubrajam sve, bez obzira na pol, društveni položaj ili ime, koji oponašaju ponašanje gomile i traže njeno društvo.

Ali pišem već toliko da mi se prsti grče, i muka mi se vraća. Po tvojoj preporuci, naručio sam iz Londona pola funte ženšena, mada sumnjam da onaj iz Amerike ima isti efekat kao onaj iz Indije. Prijatelj je pre nekoliko godina platio šesnaest gvineja za dve unce, a šest meseci kasnije prodavali su ga za pet šilinga po funti. Ukratko, živimo u svetu prevare i obmane; zato ništa ne cenim više od iskrenog prijateljstva razumnog čoveka — pravo blago! I ne mogu a da ne pomislim da ga imam, dok ti ponavljam staru izjavu:

Tvoj verni, kao i uvek,
M. Bramble

Posle početne bure po dolasku, iznajmio sam malu kuću u Milšam ulici, gde sam pristojno smešten, za pet gvineja nedeljno. Juče sam bio u prostoriji sa pumpom i popio oko pola litra vode, koja mi, čini se, prija stomaku; a sutra ću se prvi put okupati. Očekuj još dosadnih pisama uskoro.

Drago mi je da je vakcinacija kod sirote Džojs uspela i da joj lice neće ostati mnogo oštećeno. Da je moj prijatelj ser Tomas neoženjen, ne bih verovao tako lepu devojku njegovoj kući; ali pošto sam je posebno preporučio gospođi G—, jednoj od najboljih žena koje poznajem, može slobodno otići kod nje čim se oporavi i bude spremna za službu. Neka njena majka dobije novac da je opremi kako treba, a može jahati iza brata na Baksu; ali moraš strogo narediti Džeku da vodi računa o starom vernom konju, koji je zaslužio svoj odmor posle svih godina službe?

Za gospođicu WILLIS u Glosteru. BAT, 26. april

MOJA NAJDRAŽA PRIJATELJICE,

Zadovoljstvo koje sam osetila kada sam primila tvoje pismo, koje mi je stiglo juče, ne može se opisati. Ljubav i prijateljstvo su, bez sumnje, divne strasti koje razdvojenost samo pojačava i usavršava. Tvoj ljubazan poklon – narukvice od granata – čuvaću pažljivo kao i sopstveni život; i molim te da, u znak uzvrata, prihvatiš moju “kućnu torbicu za šivenje” zajedno sa memorandumskoj sveskom od kornjačevine, kao mali zalog moje nepromenljive naklonosti.

Bat je za mene novi svet – sve je veselo, duhovito i zabavno. Oko je neprestano zabavljeno sjajem odeće i kočija; a uši zvukovima kočija, nosiljki i drugih prevoznih sredstava. Vesela zvona zvone ceo dan, od jutra do večeri. Onda nas pozdravljaju gradski svirači čak i u našim sobama; imamo muziku svako jutro u “Pump-room-u”, kadrile pre podne u salama, balove dva puta nedeljno i koncerte svako drugo veče, pored bezbroj privatnih okupljanja i zabava. Čim smo se smestili u stan, posetio nas je “Gospodar ceremonija”; jedan slatki mali gospodin, tako fin, tako uglađen i učtiv, da bi kod nas na selu mogao proći kao princ od Velsa. A tek kako lepo govori, i u stihu i u prozi, da bi bila oduševljena da ga čuješ; jer, moraš znati, on je veliki pisac, i ima čak pet tragedija spremnih za pozorište. Učinio nam je čast da ruča s nama, po pozivu mog ujaka; i sledećeg dana je pratio moju tetku i mene kroz ceo Bat; što je, svakako, raj na zemlji. Trg, Cirkus i Parade podsećaju na raskošne palate sa gravura i slika; a nove zgrade, poput “Princes-row”, “Harlequin’s-row”, “Bladud’s-row” i dvadeset drugih redova, liče na začarane zamkove podignute na visećim terasama.

U osam ujutru idemo u “Pump-room” u neformalnoj odeći, koji je krcat kao vašar u Velsu; tamo vidiš kako se najviša gospoda i najniži trgovci guraju jedni uz druge bez formalnosti, svi kao stari znanci. Buka muzike iz galerije, toplota i mirisi tolikog sveta, kao i brujanje razgovora, dali su mi glavobolju i vrtoglavicu prvog dana; ali posle, sve mi je to postalo poznato, pa čak i prijatno. Odmah ispod prozora “Pump-room-a” je “Kraljevska banja” – ogromni bazen u kojem vidiš pacijente do vrata u vrućoj vodi. Dame nose jakne i podsuknje od braon platna i slamene šešire, u koje stavljaju maramice da brišu znoj sa lica; ali, zaista, bilo da je zbog pare, toplote vode, samog izgleda ili svega toga zajedno, izgledaju tako rumeno i strašno da uvek skrenem pogled.

Moja tetka, koja kaže da svaka dama od ugleda mora da se pojavi i u kupatilu i u crkvi, napravila je kapicu sa trakama boje trešnje koje joj pristaju uz ten, i naterala Vin da je prati juče u vodu. Ali, zaista, oči su joj bile toliko crvene da su i moje zasuzile dok sam je gledala iz “Pump-room-a”; a jadna Vin, sa šeširom okićenim plavom čipkom, između svoje blede puti i straha, izgledala je kao duh neke nesrećne devojke koja se utopila zbog ljubavi. Kada je izašla iz kupatila, popila je kapi od asafetide i bila uznemirena ceo dan, jedva smo je zadržali da ne padne u histeriju; ali njena gospodarica kaže da će joj to koristiti, a jadna Vin se klanja sa suzama u očima. Što se mene tiče, zadovoljavam se time da svakog jutra popijem oko pola čaše te vode.

Pumper, sa ženom i slugom, stoji iza šanka; a čaše različitih veličina stoje poređane ispred njih, tako da samo treba da pokažeš na onu koju želiš i oni je odmah napune, vruću i penušavu iz pumpe. To je jedina vruća voda koju mogu da pijem a da mi ne pozli – naprotiv, ukus joj je prijatan, prija stomaku i osvežava duh. Ne možeš ni da zamisliš kakva čuda ta voda čini. Moj ujak je počeo da je pije pre neki dan; ali je pravio grimase dok je pio, i bojim se da će prestati. Prvog dana kad smo stigli u Bat, pao je u strašan bes; pretukao dva crnca i bojala sam se da će se potući sa njihovim gazdom; ali je stranac bio miroljubiv čovek. Verovatno je giht udario u glavu, kao što je tetka rekla; ali verujem da je bes isterao bolest, jer se od tada oseća izvanredno. Prava je šteta da ga ikad muči ta grozna bolest; jer kad nije u bolovima, on je najbolji čovek na svetu; tako blag, tako darežljiv, tako milosrdan da ga svi vole; a posebno je prema meni toliko dobar da nikada neću moći da mu pokažem koliko cenim njegovu nežnost i naklonost.

Blizu “Pump-room-a” je kafana samo za dame; ali moja tetka kaže da devojke nisu primljene, jer se tamo priča o politici, tračevima, filozofiji i drugim temama koje su iznad našeg razumevanja; ali nam je dozvoljeno da ih pratimo u knjižare, koje su divna mesta okupljanja; tamo čitamo romane, drame, pamflete i novine, za tako malu pretplatu kao što je jedna kruna kvartalno; i u tim “službama za informacije” (kako moj brat kaže), prvo se čuju i komentarišu svi izveštaji i privatna dešavanja iz Bata. Iz knjižare idemo kod modistkinja i prodavaca igračaka; a obično svratimo kod gospodina Gila, poslastičara, na žele, kolač ili malu činiju vermičela. Takođe, postoji još jedno mesto za zabavu s druge strane reke, naspram “Grove-a”, do kojeg se prelazi čamcem. Zove se “Spring-garden”; slatko utočište, sa stazama, jezerima i cvetnim lejama; tamo je i velika sala za doručkovanje i igranje. Pošto je mesto nisko i vlažno, a sezona je bila naročito kišna, ujak mi ne dozvoljava da idem tamo, da se ne bih prehladila; ali tetka kaže da je to samo seljačka predrasuda; i zaista, mnogo dama i gospodina iz Irske ide tamo bez posledica. Kažu da je igranje u “Spring-gardens-u”, kad je vazduh vlažan, odličan lek za reumatizam.

Bila sam dvaput u pozorištu; gde, uprkos izvrsnosti glumaca, veselju publike i divnim dekoracijama, nisam mogla da se ne setim, sa uzdahom, naših skromnih predstava u Glosteru—Ali to, u poverenju tebi, draga Vilis—Znaš moje srce i razumećeš moju slabost.

Ipak, najveće mesto zabave u Batu su dve javne sale, gde se društvo sastaje svako veče naizmenično. One su prostrane, visoke, i kad se osvetle izgledaju zadivljujuće. Obično su pune lepo odevenog sveta, koji pije čaj u grupama, igra karte, šeta ili sedi i priča – svako kako želi. Dva puta nedeljno se održava bal; troškove pokrivaju dobrovoljne pretplate gospodina; a svaki pretplatnik dobija tri karte. Bila sam tamo prošlog petka sa tetkom, pod nadzorom mog brata, koji je pretplatnik; i Sir Ulik Makiligat je preporučio svog nećaka, kapetana O’Donagana, da mi bude partner; ali Džeri ga je odbio, rekavši da me boli glava; i zaista, tako je i bilo, mada ne znam kako je to znao. Mesto je bilo toliko toplo, a miris tako različit od onog na koji smo navikli na selu, da sam bila sva u groznici kad smo izašli. Tetka kaže da je to posledica “seljačke konstitucije”, odgajene među šumama i planinama; i da će to nestati kako se budem navikavala na otmeno društvo. Sir Ulik je bio vrlo ljubazan, izgovarao joj je mnoge prenaglašene komplimente; i kada smo pošli, svečano ju je otpratio do nosiljke. Kapetan bi verovatno isto učinio i meni; ali je brat, čim ga je video da prilazi, stavio me pod ruku i poželeo mu laku noć. Kapetan je zgodan čovek, naravno; visok, prav i lepo građen; sa svetlosivim očima i rimskim nosem; ali ima neku smelost u pogledu i ponašanju od koje se čovek postidi—Ali bojim se da sam ti dosadila ovim dugačkim i nepovezanim piskaranjem; pa ću zato završiti uz uverenje da ni Bat, ni London, ni sve zabave ovog sveta nikada neće moći da izbrišu iz mog srca sliku moje drage Leti, od njene uvek privržene

LIDIJE MELFORD

Gospođi MARY JONES, u Brambleton-hallu.

POŠTOVANA MOLLY JONES,

Pošto sam dobila frankirano pismo, sad ti vraćam tvoju groznicu, koju sam primila preko gospodina Higinsa na Hot Vellu, zajedno sa čarapama koje je njegova žena završila za mene; ali sad mi više ne trebaju. Niko ovde ne nosi takve stvari—O, Molly! ti što živiš na selu nemaš pojma kako se mi ovde u Bathu ponašamo. Ovde je sve samo oblačenje, sviranje, igranje, šetanje, udvaranje i spletkaranje—O, Bože mili! da mi Bog nije dao malo razuma, koliko bih stvari mogla otkriti o staroj gospođi i mladoj gospođici; o Jevrejima sa bradama koji uopšte nisu Jevreji, već zgodni hrišćani bez dlake na licu, kako šetaju sa naočarima da bi porazgovarali sa gospođicom Lidijom. Ali ona je draga, slatka duša, nevina kao dete. Ispričala mi je sve svoje tajne misli i otkrila ljubav prema gospodinu Vilsonu; a to mu čak nije ni pravo ime; i iako je glumio sa glumcima, on je materijal za njihove gospodare; i dala mi je svoju žutu haljinu od tanke svile; za koju gospođa Drab, krojačica, kaže da će izgledati odlično kad se očisti i provuče kroz sumpor—Znaš ti već da mi žuta boja lepo stoji na licu. Bog zna kakav ću haos napraviti među muškim svetom kad se prvi put pojavim u toj ubitačnoj boji, sa kompletnim kostimom od gaze, skoro kao novim, koji sam prošlog petka kupila kod gospođe Fripono, francuske modistkinje—Draga devojko, videla sam sve lepote Batha; Parade, Trgove, Cirkuse, “Krešit”, “Hotogon”, “Krvave zgrade” i “Red Harija Kralja”; i bila sam dvaput u Banji sa gospođom, a da nismo ni oznojile leđa, đavole. Prvi put sam se strašno uplašila i bila sam uzdrmana ceo dan; i posle sam se pravila da me boli glava; ali gospođa reče da ako ne idem opet, moraću da popijem dozu bamtafija; i setivši se kako je to delovalo na gospođu Gvilim, odlučila sam da ipak idem opet sa njom u Banju, i tad mi se desio incident. Ispala mi je podsuknja, i nisam mogla da je dohvatim sa dna—Ali šta to ima veze; mogli su da se smeju, ali nisu mogli ništa da vide, jer sam bila do vrata u vodi. Naravno, toliko sam se zbunila, da ne znam ni šta sam rekla, ni šta sam radila, ni kako su me izveli i uvili u ćebe—Gospođa Tabita je malo grdnula kad smo se vratile kući; ali zna ona da ja znam šta i kako. Ah, Bože pomozi ti!—Eto ti Sir Juri Mikligat iz Balnaklina, iz okruga Kalovej—Zapisala sam ime od njegovog čoveka, gospodina O Frizla, i on ima imanje od hiljadu i po funti godišnje—Sigurna sam da je i bogat i velikodušan—Ali znaš ti, Molly, da sam ja uvek znala čuvati tajne; i tako je bio bezbedan da mi poveri svoja osećanja prema gospođici; što je, naravno, veoma časno; jer mi gospodin O Frizl reče da ga njen miraz ne zanima ni koliko ni bakarni novčić—A stvarno, šta je deset hiljada funti za viteza barona njegovog bogatstva? I pravo da ti kažem, rekla sam gospodinu O Frizlu da je to sve što ona ima—A što se tiče Džona Tomasa, on je glup čovek—Bogami, mislila sam da će se potući sa gospodinom O Frizlom, jer me ovaj pozvao da igram sa njim u Prolećnoj bašti—Ali Bog zna da ja nemam nameru ni prema jednom ni prema drugom.

Što se tiče kućnih vesti, najgore je to što se Čauderu pokvario apetit—Ne jede ništa osim belog mesa, i ni toga mnogo; i teško diše, i izgleda naduto. Doktori misle da mu preti vodena bolest—Paroh Marofat, koji ima istu bolest, kaže da mu banjske vode mnogo pomažu; ali Čauder ih, izgleda, ne voli ništa više nego gazda; i gospođa kaže da, ako mu se stanje ne popravi, sigurno će ga voditi u Abergavni da pije kozje mleko—Naravno, jadno stvorenje je izgubljeno bez kretanja; pa zato namerava da ga svaki dan provoza na svežem vazduhu po brežuljcima u poštanskoj kočiji—Već sam sklopila jako ugledna poznanstva ovde; ovde, u ovom mestu, imamo pravo uživanje svih zadovoljstava—Gospođa Pačer, žena od gospođe Kilmakalok, i ja smo sada kao rođene sestre. Pokazala mi je sve svoje tajne i naučila me kako da perem gazu, i da osvežim izbledeli saten i bombaž tako što ih kuvam sa sirćetom, starom sodom i ustajalim pivom. Moj kratki kaputić i kecelja izgledaju kao novi, a moja frizura kao ruža, uz pomoć kornjačine vode—Ali sve je to za tebe, Molly, grčki i latinski—Ako dođemo u Abergavni, bićeš na dan hoda od nas; i tad ćemo se videti, ako Bog da—Ako ne, seti me se u molitvama, kao što ću se ja tebe sećati u svojim; i pazi mi na mače, i prenesi moje lepo pozdrave Sali; i to ti je sve za sada, od tvoje verne prijateljice i sluškinje,

W. Dženkins
BATH, 26. april

Gospođi GWYLLIM, domaćici u Brambleton-hallu.

Zapanjena sam što se dr Luiz usudio da pokloni Alderney bez mog znanja i pristanka. Šta znači bratovljevo naređenje? Moj brat nije ništa bolji od ludaka. Dao bi košulju sa svojih leđa i zube iz svojih usta; štaviše, što se toga tiče, uništio bi celu porodicu svojim smešnim dobrotvornim delima, da nije bilo mene sa sve četiri strane. Uz njegovu tvrdoglavost, rasipništvo, ćudljivost i ludilo, ja živim kao prava robinja.

Alderney je davala četiri galona mleka dnevno otkako je tele odvedeno na pijacu. To je mleko iz moje mlekare, i sada presa mora da stoji. Ali neću da izgubim ni parče kore od sira; mleko će morati da se nadoknadi, pa makar sluge ostale bez putera. Ako već moraju da imaju puter, neka ga prave od ovčjeg mleka; ali onda će mi vuna propasti jer neće imati sjaj, pa ću opet biti na gubitku sa svih strana.

Dobro, strpljenje je kao jak velški poni; može mnogo da izdrži i daleko da ide, ali se i ono na kraju umori. Možda ću uskoro pokazati Matu da nisam rođena da budem kućna sluškinja do kraja svog života.

Gwin piše iz Crikhouela da je cena flanela pala za tri farthingsa po jardu; i eto još jednog novčića manje u mom džepu. Kad idem na pijacu da prodajem, moja roba smrdi, a kad hoću da kupim nešto najobičnije, prodavac mi je gura pod nos i ne može se naći ni za ljubav ni za pare. Čini mi se da sve ide naopako na Brambleton holu.

Kažeš da je gusan polomio jaja; to je fenomen koji ne razumem, jer kad je prošle godine lisica odnela gusku, on je preuzeo njeno mesto, ležao na jajima i čuvao guščiće kao brižan roditelj.

Zatim kažeš da je grom ukiselio dva bureta piva u podrumu. Ali kako je grom uopšte dospeo tamo kad su vrata bila dvostruko zaključana, to mi nije jasno. Kako god, neću da se pivo prosipa dok ga sama ne vidim. Možda se još oporavi. U krajnjem slučaju, poslužiće kao sirće za sluge.

Možeš da prestaneš da ložiš vatre u bratovljevoj i mojoj sobi, jer se ne zna kad ćemo se vratiti. Nadam se, Gvilim, da ćeš paziti da nema rasipanja; da ćeš paziti na devojke i držati ih uz preslicu. Mislim da im po ovom toplom vremenu pivo ni ne treba—ono samo podgreva krv i tera ih da jure za muškarcima. Voda će ih učiniti lepšima i držaće ih hladnima i pristojnima.

Ne zaboravi da u portmanto koji dolazi sa Vilijamsom, zajedno sa mojom jahaćom odećom, šeširom i perom, spakuješ i bočicu mirisne vode i tinkturu za stomak; jer me, znaš, mnogo muče vetrovi.

To je sve za sada,
Tvoja,
Tabita Brembl
Bath, 26. april

Dr. LEWISU.

DRAGI DICK,

Završio sam sa korišćenjem vode, tako da tvoj savet dolazi dan prekasno. Priznajem da medicina nije misterija tvog izuma. Znam da je to po prirodi misteriozna oblast i, kao i druge misterije, zahteva snažan gutljaj vere da bi se progutala.

Pre dva dana sam, po savetu našeg prijatelja Č—, ušao u Kraljevsku kupku, da bih očistio pore kože radi boljeg znojenja; i prvo što sam ugledao bilo je dete puno skrofuloznih čireva, koje je jedan od vodiča nosio u naručju, pravo pod nos ostalim kupačima. Toliko sam se zgrozio tim prizorom da sam odmah izašao, pun gnušanja i besa. Zamislimo da gnoj iz tih čireva pluta po vodi i dođe u dodir s mojom kožom, dok su sve pore otvorene — šta bi, zaboga, mogla da bude posledica? Sama pomisao mi ledi krv u žilama! Ne znamo kakve sve rane cure u tu vodu dok se mi kupamo, i kakve sve izlučevine time možemo da upijemo — skrofula, skorbut, rak, sifilis; i bez sumnje, toplota čini da taj virus postane još isparljiviji i prodorniji.

Da bih se očistio od takvog zagađenja, otišao sam u privatnu kupku vojvode od Kingstona, i tamo sam se gotovo ugušio zbog nedostatka svežeg vazduha; prostor je mali, a para guši. Na kraju, ako je cilj samo da se opere koža, uveren sam da je obična voda daleko delotvornija od one natopljene solju i gvožđem, koje, budući da stežu, sigurno zatvaraju pore i ostavljaju neku vrstu kore na koži. Ali sada se isto toliko plašim da pijem te vode, koliko i da se u njima kupam; jer, posle dugog razgovora s Doktorom o konstrukciji pumpe i rezervoara, uopšte mi nije jasno da li pacijenti u Pump sobi zapravo piju ispirke iz kupke. Ne mogu a da ne sumnjam da postoji ili da može da postoji neki povratni tok iz kupke nazad u rezervoar pumpe. U tom slučaju, kakvo je to “fino” piće koje se svakog dana srče — lekovito, ali začinjeno znojem, prljavštinom, peruti i odvratnim telesnim izlučevinama dvadeset različitih bolesnih tela koja se kuvaju dole u kazanu!

Da bih izbegao ovaj odvratni napitak, odlučio sam da pijem sa izvora koji snabdeva privatne kupke na Ebi Grinu; ali sam odmah osetio čudan ukus i miris. Na pitanje, saznao sam da su rimske kupke u tom kraju otkrivene ispod starog groblja koje je pripadalo opatiji, kroz koje voda najverovatnije i danas prolazi; tako da, ako u Pump sobi pijemo dekokt živih tela, ovde gutamo iscedak trulih kostiju i leševa. Bog mi je svedok, sama pomisao mi prevrće stomak!

Odlučan sam da više ne koristim vode iz Batha, i to me ne bi previše mučilo da mogu da nađem nešto čistije i manje štetno za žeđ. Iako izvori sjajne, čiste vode prirodno izbijaju svuda oko nas sa okolnih brda, stanovnici uglavnom koriste bunarsku vodu, toliko zasićenu nitratima, stipsom ili nekim drugim otrovnim mineralom, da je i neukusna i štetna po zdravlje. Istina je da mi ovde u Milšam ulici imamo nesigurno i oskudno snabdevanje sa brda; voda se skuplja u otvorenom bazenu u Cirkusu, koji je podložan tome da ga zaprljaju mrtvi psi, mačke, pacovi i svaka vrsta nečistoće koju ološ od naroda može da baci unutra iz puke zlobe i primitivnosti.

Nijedan narod ne pije tako svinjski kao Englezi. Ono što kod nas prolazi kao vino, nije sok od grožđa. To je preljubnička mešavina, skuvana od odvratnih sastojaka, koje prave neki blesavi otrovni šegrti — i opet, i mi i naši preci, trujemo se tim prokletim napitkom bez ukusa i mirisa. Jedina prava i zdrava pića u Engleskoj su London porter i Dorčestersko stočno pivo. A što se tiče vašeg alea, džina, jabukovače, kruškovače i cele te jeftine porodice veštačkih vina — mrzim ih kao paklena sredstva za uništenje ljudske vrste.

Ali, kakve ja imam veze s ljudskom vrstom? Osim nekoliko prijatelja, nije me briga ni ako ceo rod —.

Slušaj, Luise, moje mizantropsko raspoloženje svakim danom raste. Što duže živim, sve teže podnosim ludilo i prevaru čovečanstva. Voleo bih da nikad nisam dolazio iz Brambleton hola; posle toliko godina u samoći, ne mogu da podnesem užurbanost i bezobrazluk mase. Uz to, ovde je sve izveštačeno. U svemu što jedemo i pijemo postavljene su zamke za naše živote; čak je i vazduh koji udišemo pun zaraze. Ne možemo ni da spavamo a da ne rizikujemo infekciju. Da, infekciju — Ovaj grad je mesto okupljanja svih bolesnih. Nećeš poreći da su mnoge bolesti zarazne; čak i tuberkuloza je veoma zarazna. Kada neko umre od nje u Italiji, krevet i posteljina se uništavaju, nameštaj se izlaže vremenskim uslovima, a prostorija se okreči pre nego što iko ponovo uđe u nju. Priznaćeš da ništa ne upija zarazu brže i ne zadržava je duže od ćebadi, jastuka i dušeka.

Do đavola! Kako da znam ko se sve kuvao u krevetu u kom sada ležim? Čudi me, Dike, da me nisi podsetio da pošaljem po sopstveni dušek — ali, da nisam magarac, ne bi mi ni trebalo podsećanje. Uvek se pojavi neka dosadna misao koja me optužuje i uzburka mi duhove. Zato, hajde da promenimo temu.

Imam još razloga da skratim boravak u Bathu. Znaš kakva je Tabitina narav. Da gospođa Tabita Bramble nije iz moje porodice, sigurno bih je smatrao za… no, istina je da je ipak uspela da probudi moju naklonost — ili je, bolje reći, dužna mojoj predrasudi, obično zvanoj krvno srodstvo. E, ta mila starica je ušla u koketni odnos sa irskim baronetom od 65 godina. Zove se ser Julik Mekiligat. Kažu da je prilično oskudan u sredstvima, a verujem da je dobio lažne informacije o njenom imetku. Kako god bilo, ta veza je krajnje smešna i već izaziva šaputanja. Ja, s moje strane, ne nameravam da joj osporim slobodu izbora, ali ću naći način da razuverim njenog udvarača po pitanju onoga što ga najviše interesuje.

Ali ne mislim da je njeno ponašanje dobar primer za Lidi, koju su takođe primetili neki uobraženi tipovi u salonima. Džeri mi kaže da sumnja da jedan krupni mladić, nećak tog baroneta, ima nekakve namere prema devojci. Zato ću pažljivo motriti i na tetku i na nju, i možda ćemo čak promeniti mesto boravka ako stvar postane ozbiljna.

Vidiš i sam kakav je to “divan” zadatak za čoveka mog kova — da leči ovakve duše.

Ali dosta jadikovanja — nećeš više čuti nijednu gunđavu reč… (do sledeće prilike).

Tvoj,
MAT. BRAMBLE
Bath, 28. april

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

DRAGI VITEŽE,

Mislim da su ti ljudi nerazumni koji se žale da je Bat zatvoren krug u kojem se iste dosadne scene neprestano ponavljaju bez ikakve promene — ja sam, naprotiv, zadivljen što jedno tako malo mesto može biti toliko ispunjeno zabavom i raznolikošću. Sama London jedva da može da ponudi neku vrstu razonode koju mi ovde već nemamo, pored onih posebnih pogodnosti koje su svojstvene baš ovom mestu. Ovde, na primer, čovek ima svakodnevnu priliku da vidi najzanimljivije ličnosti društva. Vidi ih u njihovom prirodnom stavu i pravom svetlu; sišli su sa svojih postolja, oslobođeni formalne odeće, bez ikakvog pretvaranja i ulepšavanja — Ovde imamo ministre, sudije, generale, biskupe, pronalazače, filozofe, duhovnjake, pesnike, glumce, hemičare, guslare i lakrdijaše. Ako čovek ostane ovde duže vreme, sigurno će sresti nekog posebnog prijatelja kog uopšte nije očekivao — a meni su takvi slučajni susreti posebno prijatni. Još jedna zabava, jedinstvena za Bat, proističe iz opšte mešavine svih društvenih slojeva u našim javnim prostorijama, bez obzira na položaj ili bogatstvo. To je ono što moj ujak osuđuje kao čudovišnu mešavinu nespojivih principa; ogavnu gomilu buke i gluposti, bez pristojnosti i reda. Ali meni je taj haos izvor beskrajne zabave.

Na prošlom balu sam se veoma zabavio kada sam video Gospodara ceremonije kako, sa velikom svečanošću, vodi ka vrhu sale jednu vremešnu sobaricu, obučenu u odbačenu garderobu svoje gospođe; koju je on (pretpostavljam) pomešao sa nekom groficom koja je tek stigla u Bat. Bal je otvorio škotski lord sa mulatkinjom naslednicom sa ostrva Sveti Kristofer, a veseli pukovnik Tinsel je igrao celu večer sa ćerkom uglednog limara iz borougha Sauthvarka. Juče ujutru, u Pump-sobi, video sam zadihanu gazdaricu iz Vopinga kako se probija kroz krug lordova da pozdravi svog trgovca brendijem, koji je stajao kraj prozora oslonjen na štake; dok je jedan paralizovani advokat iz Šu-lejna, pokušavajući da priđe šanku, slučajno udario kancelara Engleske u cevanicu, dok je ovaj pio čašu vode kod pumpe. Ne mogu da objasnim zašto me ovakvi događaji toliko vesele, osim da su po svojoj prirodi zaista smešni i da dodatno osvetljavaju komediju života, koju sam rešio da uživam dokle god mogu.

One ludosti koje mog ujaka bacaju u očaj, mene nasmeju. On je nežan kao čovek bez kože, koji ne može da podnese ni najmanji dodir. Ono što drugog golica, njega boli; i ipak ima, kako bismo rekli, “bistre trenutke”, kad zna da bude vrlo duhovit. Zaista, nikad nisam upoznao hipohondra koji je tako lako podložan dobrom raspoloženju. On je najsmešniji mizantrop koga sam ikada sreo. Srećna šala ili smešan incident nateraće ga na nekontrolisan smeh čak i u njegovim najmračnijim trenucima; a kad smeh prođe, psuje svoju slabost. U razgovoru sa nepoznatima, ne odaje nikakve znake nelagodnosti — spletičan je samo sa bliskima; i to samo dok mu pažnja nije okupirana. Kad mu se misli ne izražavaju spolja, kao da se okreću ka unutra i izjedaju ga. Odrekao se izvora sa gnušanjem, ali sada otkriva daleko prijatniji i delotvorniji lek — uživanje u društvu. Sreo je nekoliko starih prijatelja među bolesnicima u Batu, a posebno je obnovio poznanstvo sa čuvenim Džejmsom Kvinom, koji, očigledno, nije došao ovde da pije vodu. Možete zamisliti koliko sam želeo da upoznam tog osebujnog čoveka, i želja mi je ispunjena zahvaljujući gospodinu Bremblu, koji ga je dvaput pozvao na večeru u našu kuću.

Koliko mogu da procenim, Kvinov karakter je daleko časniji nego što se obično prikazuje. Njegove dosetke su svima na jeziku; ali mnoge od njih imaju prizvuk prostote, kao da potiču iz grube naravi. Ipak, sumnjam da su skupljači tih “Kvinijana” učinili pravdu njegovom duhu; pustili su da najbolje promaknu, a zadržali one koje odgovaraju ukusu mase. Koliko se opušta u veselim časovima, ne mogu da kažem, ali je njegov uobičajen razgovor uvek u skladu sa najvišim normama pristojnosti. Gospodin Džejms Kvin je, bez sumnje, jedan od najbolje vaspitanih ljudi u zemlji. Ne samo što je prijatan sagovornik, već (kako sam pouzdano obavešten) i vrlo pošten čovek, sposoban za iskreno prijateljstvo, srčan, postojan i velikodušan, mrzi laskanje i nesposoban je za podlost ili dvoličnost. Ipak, sudeći samo po njegovom pogledu, rekao bih da je ohol, uvredljiv i surov. Njegovo lice ima nešto strogo i odbojno; i rečeno mi je da je uvek imao sklonost da vređa svoje podređene i zavisne. Možda je ta glasina oblikovala moje mišljenje. Znate i sami koliko smo svi skloni predrasudama. Kako god bilo, za sada sam video samo njegovu dobru stranu, a moj ujak, koji često s njim razgovara nasamo, tvrdi da je jedan od najpametnijih ljudi koje je ikada poznavao. Čini se da i Kvin ima uzajamno poštovanje prema “starom Četvoronošcu”, kako ga zove, i često ga podseća na njihove stare doživljaje po tavernama. Sa druge strane, ujakove oči zaiskre svaki put kad se Kvin pojavi — bez obzira koliko da je neraspoložen, Kvin ga “naštimuje”, kao što sopran i bas čine odličan sklad u istoj muzici. Jednog dana, razgovor se dotakao Šekspira, pa sam s uzbuđenjem rekao da bih dao sto gvineja da vidim Kvina kako igra Falstafa; na šta mi on sa osmehom reče: „A ja bih dao hiljadu, mladiću, da ti tu želju mogu ispuniti.“

Ujak i on se u potpunosti slažu u svojoj proceni života; Kvin kaže da bi mu život zaudarao u nos da ga ne natapa klaretom.

Želim da vidim to čudo kad se napije, i skoro sam nagovorio ujaka da mu pripremi malu kornjaču u “Bear”-u. U međuvremenu, moram da ti ispričam jedan događaj koji potvrđuje mišljenje ta dva cinična filozofa. Usudio sam se da se ne složim s gospodinom Bremblom kad je rekao da mešanje ljudi iz različitih slojeva na ovdašnjim zabavama uništava svaki red i uljudnost; da čini plebejce nepodnošljivo nadmenim i dosadnim, a istovremeno uprošćava ponašanje i misli onih iz viših slojeva. Tvrdio je da bi takva besmislena koalicija dovela do našeg prezira kod drugih naroda; i da je to gore nego kvarenje zlatnog novca nacije. Ja sam tvrdio suprotno — da će ti plebejci, ako već žele da imitiraju odeću i opremu svojih nadređenih, s vremenom usvojiti i njihove manire i načela. Kada sam se obratio Kvinu i pitao da li ne misli da bi to nesputano mešanje moglo unaprediti celinu, on je rekao: „Da, kao što bi tanjir marmelade unapredio lonac g*vneta.“

Rekao sam da nisam baš upućen u visoko društvo, ali sam video šta se smatra uglađenim skupovima u Londonu i drugde; i da mi se čini da su okupljanja u Batu sasvim pristojna, a pojedinci iz tog društva ne manjkaju u lepom ponašanju. „Ali hajde da se oslonimo na iskustvo“, rekoh — Džek Holder, koji je trebalo da bude paroh, nasledio je imanje vredno dve hiljade godišnje smrću starijeg brata. Sada je u Batu, vozi fijaker sa četiri konja i francuskim rogovima. Posvuda je častio kornjačom i klaretom, kupio je desetine skupih odela po savetu Gospodara ceremonije, pod čijim se vođstvom nalazi. Izgubio je stotine igrajući bilijar s prevarantima i uzdržava jednu damu iz Avon-strita. Pošto ni to nije dovoljno ispraznilo njegovu kasu, savetnik mu je predložio da organizuje opšti čaj za društvo sutra u Vilširovoj sali. Da bi sve bilo svečanije, svaki sto će imati slatkiše i bukete — koje niko ne sme dirati dok se ne oglasi zvono. Kad se to desi, dame se mogu slobodno poslužiti. Biće to dobar test finog ponašanja.

„Prihvatiću taj eksperiment“, reče ujak, „i ako nađem mesto van dometa haosa koji će uslediti, rado ću prisustvovati.“ Kvin je predložio da zauzmemo mesto u muzičkoj galeriji — i poslušali smo ga. Holder je već bio tamo sa svojim rogovima, ali nas pustiše. Čajanka je prošla uobičajeno, a društvo se, nakon što je ustalo, kretalo u grupama, čekajući znak. Kad je zvono zazvonilo, svi su pohitali ka desertima. Mesto je u trenu postalo haotično — guranje, otimanje, vika, lomljava, slatkiši svuda. Neki su plakali, neki psovali, rečnik ulice Billingsgate bio je prisutan u punoj snazi. Na kraju su dame počele da se čupaju za kape. Kad je Holder naredio da rogovi zasviraju, očekivao je da će ih time još više raspaliti — ali efekat je bio suprotan. Zvuk ih je podsetio na sramotu. Ućutali su, sakupili svoje kape i stvari, i povukli se u tišini.

Kvin se smejao, ali je ujak bio pogođen. Nagnuo je glavu i ćutao sve dok nismo stigli u kafanu. Tamo je skinuo šešir i obrisao čelo: „Hvala Bogu“, reče, „što gospođa Tabita Brembl danas nije bila prisutna!“ „Kladim se u stotinu funti“, dodade Kvin, „da bi ona bila najbolja borbena dama na polju!“ Istina je da je samo slučajno ostala kod kuće jer je popila lek pre nego što je saznala o prirodi zabave. Danima već prepravlja staro crno plišano odelo da zablista kao partnerka Ser Uliku na sledećem balu.

Mnogo bih mogao da kažem o toj dragoj rođaci, ali još nije valjano predstavljena. Veoma je ljubazna prema Kvinu, koga se očigledno pomalo i plaši zbog njegove sarkastične prirode; ali njena obazrivost ne može da nadjača njenu dosadnost. „Gospodine Gvin“, reče pre neki dan, „jednom sam se silno zabavljala kad ste igrali Duh Dleta u Drurilenu, kad ste se digli kroz scenu s belim licem i crvenim očima i pričali o prepelicama na strašnom prascu — Hajde, molim vas, recitujte malo Duha Dleta.“ „Gospođo“, reče Kvin s prezirom, „taj duh je zauvek počinuo.“ Nije ni primetila uvredu, već nastavi: „Pa, zaista ste izgledali kao pravi duh, a petao je kukurikao tako prirodno. Pitam se kako ste ga naučili da to uradi baš u pravom trenutku; valjda je to školovani petao — je l’ jeste, gospodine Gvin?“ „Običan džukac, gospođo.“ — „Pa, džukac ili ne, ima tako čist kontra-tenor da bih volela da imam jednog takvog na Brambleton-holu da budi sobarice ujutro. Znate li gde bih mogla da nađem nekog iz njegove vrste?“ „Verovatno u sirotištu parohije Sent Džajls, gospođo, ali ne poznajem njegovu porodicu!“

Ujak, iznerviran, poviče: „Bože, sestro, kako to pričaš! Rekao sam ti dvadeset puta da se ovaj gospodin ne zove Gvin.“ — „Ma daj, brate mili“, odgovori ona, „nema uvrede, nadam se — Gvin je časno britansko ime. Mislila sam da je gospodin možda potomak gospođe Helen Gvin, koja je bila iz njegove profesije; ako je tako, možda je kraljevske krvi, iz loze kralja Čarlsa.“ — „Ne, gospođo“, reče Kvin svečano, „moja majka nije bila kurva takvog ugleda. Istina je da ponekad pomislim da sam kraljevskog porekla, jer su mi nagoni često samovoljni. Da sam princ, sad bih naručio glavu vašeg kuvara na poslužavniku — On je počinio zločin nad onim Džon Dorijem, koji je masakriran i još bez sosa — O tempora! O mores!“

Ova duhovita primedba je odvela razgovor u prijatnijem pravcu. Ali da ne bih bio dosadan kao brbljanje gospođe Tabite, ovde ću stati.

Tvoj, kao i uvek,
J. MELFORD
Bat, 30. april

Dr. LEWISU.

DRAGI LEWISE,

Primio sam tvoju menicu na Wiltshire, koja je bila tačno ispoštovana; ali kako ne želim da držim toliki novac kod sebe u običnoj gostionici, položio sam 250 funti u banku u Batu, i uzeću njihove menice za London kad budem napustio ovo mesto, gde sezona polako završava. Moraš znati da, sad kada sam ponovo pokretan, rešio sam da povedem Lidiju da barem načas vidi London. Ona je jedno od najdobroćudnijih stvorenja koje sam ikada upoznao, i svakim danom mi postaje sve draža. Što se tiče Tabi, nagovestio sam irskom baronetu ponešto o njenom mirazu, i nemam sumnje da će to ohladiti žar njegovih udvaranja. Tada će se njen ponos uzbuniti; a ogorčenost stare usideličke duše će se rasplamsati, pa ćemo slušati samo klevete i uvrede na račun ser Julika Makiligata. Ova razmirica, predviđam, olakšaće nam odlazak iz Bata, gde Tabi trenutno izgleda da se posebno zabavlja. Ja, pak, toliko mrzim ovo mesto, da ne bih mogao ostati ovoliko dugo da nisam sreo neke stare prijatelje, čiji razgovor mi ublažava gađenje.

Jednog prepodneva, dok sam išao u kafe, nisam mogao da se ne zagledam u društvo s mešavinom iznenađenja i sažaljenja — bilo nas je trinaestoro: sedmoro hromih zbog gihta, reume ili moždanog udara; troje osakaćenih u nesrećama; a ostatak je bio ili gluv ili slep. Jedan je šepao, drugi poskakivao, treći je vukao noge za sobom kao ranjena zmija, četvrti se raskoračio između dva velika štapa kao mumija zločinca obešenog u lancima; peti je bio povijen kao teleskop na postolju, kojeg su uneli nosači stolica; a šesti je bio samo bista čoveka, uspravljena u invalidska kolica koja je konobar pomerao s mesta na mesto.

Zaintrigiran nekim od tih lica, pogledao sam knjigu pretplatnika i, primetivši imena nekoliko starih prijatelja, počeo pažljivije da posmatram grupu. Na kraju sam prepoznao kontraadmirala Baldrika, druga iz mladosti, koga nisam video još otkad je postavljen za poručnika na Severn-u. Bio je preobražen u starca, s drvenom nogom i izbrazdanim licem koje je izgledalo još starije zbog sedih vlasi – zaista poštovanja vredan prizor. Seo sam za sto gde je čitao novine i posmatrao ga nekoliko minuta s mešavinom radosti i tuge, koje su mi ispunile srce nežnošću; zatim sam ga uhvatio za ruku i rekao: „Ah, Sam, pre četrdeset godina nisam ni slutio…“ — bio sam previše ganut da nastavim. „Stari prijatelj, nema sumnje!“ – uzviknu on, stisnu mi ruku i pogleda me pažljivo kroz naočare – „Prepoznajem obrise broda, iako je dobro namučen otkad smo se rastali; ali ne mogu da se setim imena!“ Čim sam mu rekao ko sam, viknu: „Ha! Mate, stari saborče s krstarenja, još uvek na vodi!“ I, ustavši, zagrli me. Njegovo oduševljenje, međutim, nije mi prijalo: dok me je grlio, zabio mi je oprugu svojih naočara u oko, a istovremeno stao drvenom nogom na moj gihtavi prst — napad koji mi je izmamio prave suze bola.

Kad je prošla početna uzbuđenost, pokazao mi je dvojicu naših zajedničkih prijatelja u sobi: bista je bila ono što je ostalo od pukovnika Kokrila, koji je izgubio upotrebu udova u jednoj američkoj kampanji; a teleskop je bio moj kolega sa koledža, ser Reginald Bentli, koji je s novom titulom i nasledstvom postao lovac na lisice, iako nije imao ni dana iskustva u tome — pa je, jureći za psima kroz reku, dobio zapaljenje creva, što ga je dovelo do sadašnjeg položaja.

Naše staro prijateljstvo se odmah obnovilo uz najsrdačnije izraze uzajamne naklonosti, i kako smo se tako neočekivano sreli, dogovorili smo se da istog dana ručamo zajedno u taverni. Naš prijatelj Kvin, koji je srećom bio slobodan, pridružio nam se, i zaista, to je bio najsrećniji dan koji sam proveo u poslednjih dvadeset godina. Ti i ja, Luče, budući da smo stalno zajedno, nikada nismo iskusili takvo prijateljstvo u ovom uzvišenom obliku, koje se rodi nakon duge razdvojenosti. Ne mogu da opišem ni polovinu onoga što sam osećao prilikom ovog slučajnog susreta trojice ili četvorice drugova koji su bili toliko dugo razdvojeni i tako grubo prebijeni životnim olujama. To je bilo kao obnova mladosti; neka vrsta vaskrsenja mrtvih, koja oživi one snove u kojima ponekad vraćamo svoje stare prijatelje iz groba. Možda mi je uživanje bilo tim slađe što je bilo pomešano s dozom tuge, izazvane sećanjem na prošle trenutke i drage veze koje je smrt već prekinula.

Duh i dobro raspoloženje društva trijumfovali su nad ruinama njihovih tela. Imali su čak i dovoljno filozofije da se šale na račun svojih nesreća — takva je moć prijateljstva, tog vrhovnog leka života. Kasnije sam, međutim, otkrio da nisu bez svojih trenutaka, pa čak i sati tuge. Svaki od njih, ponaosob, tokom kasnijih razgovora, žalio se na sopstvene jade; i svi su, u suštini, nezadovoljni. Pored ličnih nesreća, smatrali su se i nesrećnicima u lutriji života. Baldrik se žalio da je za svoje dugo i teško služenje dobio samo polupenziju kontraadmirala. Pukovnik je bio ogorčen što su ga prestigli neki novopečeni generali, kojima je nekada on komandovao; a kao čovek širokih shvatanja, teško je podnosio skromnu rentu za koju je prodao čin. Što se tiče baroneta, pošto se ozbiljno zadužio tokom jednih spornih izbora, bio je primoran da se odrekne i mesta u parlamentu i imanja, koje je sada pod nadzorom; ali njegova tuga, koja je posledica lične greške, ne pogađa me ni upola kao bolna situacija prethodne dvojice, koji su igrali časne i zapažene uloge na velikoj pozornici, a sada su svedeni na jalov, besciljan život u ovom loncu dosade i beznačajnosti. Već odavno su prestali da koriste vodu, jer su se uverili u njenu neefikasnost. Uživanja u ovom mestu više nisu za njih. Kako onda provode vreme? Ujutru se dovuku do sala ili kafea, gde odigraju partiju vista ili raspravljaju o General Advertiser-u; a večeri provode u privatnim okupljanjima među razdražljivim bolesnicima i bezbojim staricama. Tako prolazi život mnogih pojedinaca koje je priroda namenila za bolje stvari.

Pre otprilike dvanaest godina, mnoge poštene porodice s ograničenim sredstvima, osim onih koje su dolazile zbog zdravlja, bile su privučene da se nasele u Batu, gde su tada mogle pristojno da žive i održavaju ugled uz male troškove; ali ludilo današnjice učinilo je ovo mesto nepodnošljivim za njih, pa sada moraju razmišljati o novim seobama. Neki su već pobegli u planine Velsa, a drugi su se povukli u Eksiter. Tamo će, bez sumnje, uskoro doći i talas luksuza i razmetanja, koji će ih goniti s mesta na mesto sve do samog kraja Engleske; i tamo, pretpostavljam, biće primorani da se ukrcaju za neku drugu zemlju. Bat je postao prava septička jama razvrata i iznuđivanja. Svaki kućni trošak je skočio na neverovatne iznose — a to više nije ni čudno, kad znamo da se svaki mali parazit bogatstva trudi da vodi „gospodski sto“ i smatra da mu je čast da zatvara oči pred lopovlukom svojih slugu, koji su u dosluhu s pijacom, pa plaćaju sve što im se traži. Ovde imamo jednog novopečenog bogataša koji plaća kuvaru sedamdeset zlatnika nedeljno da mu pripremi samo jedan obrok dnevno. Ta sumanuta pomama je postala toliko zarazna da su čak i najniži slojevi zaraženi. Znam za jednog poglavara robova s Jamajke koji je platio šezdeset pet zlatnika za čaj i kafu u jednoj sali, a zatim nestao iz Bata narednog jutra toliko neprimetno da niko od prisutnih nije imao pojma ko je bio, niti se iko potrudio da sazna njegovo ime. Takvi događaji su česti, i svakog dana se rađaju nove besmislice koje su previše degutantne da bi razumnom čoveku bile smešne.

— Ali osećam da me obuzima tuga, pa ću ti sada dati predah, da ne bi imao razloga da proklinješ ovo naše dopisivanje.

Dragi Dike, uvek tvoj,
Mat. Bramble
Bat, 5. maj

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4

 

 

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Gospođici LYDIJI MELFORD.

Gospođica Vilis je izrekla moju osudu — vi odlazite, draga gospođice Melford! — bićete odvedeni, ne znam kuda! Šta ću da radim? Kome da se okrenem za utehu? Ne znam ni šta govorim — cele noći sam bio bačen u more sumnji i strahova, neizvesnosti i rastrojenosti, bez mogućnosti da povežem misli, a kamoli da napravim neki dosledan plan ponašanja — čak sam bio u iskušenju da poželim da vas nikada nisam ni upoznao; ili da ste bili manje dražesni, ili manje saosećajni prema svom jadnom Vilsonu; a ipak bi bilo odvratno nezahvalno s moje strane da takvu želju poželim, s obzirom na to koliko sam zadužen vašom dobrotom i koliko sam neopisivog zadovoljstva osetio zbog vaše blagonaklonosti i odobravanja — Bože dragi! Nikada nisam čuo da se vaše ime spomene a da ne osetim uzbuđenje! Sama najdalja nada da ću biti primljen u vaše društvo ispunjavala je celu moju dušu nekom prijatnom strepnjom! Kako se vreme približavalo, srce mi je udaralo još jače, a svaki živac mi je drhtao od ushićenja i iščekivanja; ali kada sam se zaista našao u vašem prisustvu — kada sam čuo vaš glas — kada sam video vaš osmeh; kada sam video vaše divne oči kako se povoljno okreću ka meni; moje grudi su bile ispunjene tolikim ushitom da sam izgubio moć govora i bio obuzet zanosom radosti! — Ohrabren vašom blagom naravi i ljubaznošću, usudio sam se da vam otkrijem osećanja svog srca — čak ni tada niste odbacili moju smelost — sažalili ste se na moje patnje i dali mi nadu — možda ste mom izgledu pripisali povoljan — možda i previše povoljan značaj — sigurno je da nisam glumac u ljubavi — govorim jezikom svog srca; i nemam nikakvog suflera osim same prirode. Ipak, postoji nešto u ovom srcu što još nisam otkrio. Tešio sam se nadom — Ali, neću — ne smem da nastavim. Draga gospođice Lidi! Za ime Boga, smislite, ako je ikako moguće, neki način da razgovaram sa vama pre nego što napustite Gloster; u protivnom, ne znam šta će biti — Ali počinjem opet da buncam. Pokušaću da podnesem ovo iskušenje sa hrabrošću — dokle god budem sposoban da razmišljam o vašoj nežnosti i istini, sigurno nemam razloga za očaj — oblak je nadamnom, i strašan teret pritiska moj duh! Dok god ste u ovom mestu, neprestano ću se motati oko vaše kuće, kao što se kaže da duša luta oko groba gde leži njena telesna uteha. Znam, ako je u vašoj moći, upotrebićete svoju humanost — svoje saosećanje — da li da dodam i svoju naklonost? — kako biste ublažili gotovo nepodnošljivu teskobu koja muči srce vašeg ojađenog,

VILSON
Gloster, 31. mart

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 18.aprila

DRAGI FILIPSE,

Priznajem Manselu zaslugu za njegovu maštovitost u širenju glasine da sam se posvađao sa lakrdijašem nekog šarlatana u Glosteru; ali imam previše poštovanja prema svemu što ima veze s duhovitošću da bih se svađao čak i sa najnižim oblikom lakrdije; stoga se nadam da ćemo Mansel i ja uvek ostati dobri prijatelji. Ipak, ne mogu da odobrim što je udavio mog jadnog psa Ponta, samo da bi Ovidijevu pleonastičnu rečenicu pretvorio u dosjetku na nadgrobnom spomeniku — deerant quoque Littora Ponto (nedostajale su i obale Pontu); jer reći da ga je bacio u reku Isis, kada je bila visoka i nabujala, samo da bi ubio buve, nije izgovor koji može da „drži vodu“. Ali prepuštam jadnog Ponta njegovoj sudbini i nadam se da će Providnost Manselu obezbediti neku suvlju smrt.

Pošto na izvoru nema ničeg što se može nazvati društvom, ovde sam u stanju potpune izolacije. To mi, međutim, ostavlja vremena da posmatram osobenosti karaktera mog ujaka, što je, čini se, pobudilo tvoju radoznalost. Istina je da su se njegovo raspoloženje i moje, koja su u početku bila kao ulje i sirće, sada počela mešati silom svakodnevnog druženja. Nekada sam verovao da je on potpuni cinik; i da ga jedino nužda primorava da se kreće u društvu — sada sam promenio mišljenje. Mislim da njegova razdražljivost delimično potiče iz telesnih bolova, a delimično iz prirodnog preteranog mentalnog osetljivog stanja; jer pretpostavljam da i um, kao i telo, može u nekim slučajevima imati bolesno pojačanu osetljivost.

Nedavno sam se silno zabavio jednom razgovorom koji se desio u prostoriji s pumpom za vodu, između njega i čuvenog doktora L—na, koji je došao na izvor u potrazi za pacijentima. Moj ujak se žalio na smrad koji potiče od velike količine mulja i blata koje reka ostavlja kada se povuče ispod prozora te prostorije. Rekao je da isparenja koja se dižu iz tog smetlišta ne mogu a da ne budu štetna za slaba pluća mnogih tuberkuloznih pacijenata koji dolaze da piju tu vodu. Doktor, čuvši ovaj komentar, prišao mu je i uveravao ga da greši. Rekao je da su ljudi generalno toliko zavedeni narodnim predrasudama da ih ni filozofija ne može razuveriti. Zatim je tri puta promrmljao sebi u bradu, poprimio najsmešniji izraz ozbiljnosti i započeo učenu raspravu o prirodi smrada.

Rekao je da smrad, ili zadah, ne znači ništa drugo do snažan utisak na mirisne živce; i da se taj izraz može primeniti na supstance najrazličitijih svojstava; da na holandskom jeziku „stinken“ označava i najprijatniji parfem, kao i najodvratniji miris, kako se vidi u prevodu Horacija od Van Vloudela, u onoj divnoj odi Quis multa gracilis, itd. — rečenicu liquidis perfusus odoribus prevodi sa van civet & moschata gestinken; da se mišljenja ljudi o mirisima razlikuju do neba, i da je sve to jednako proizvoljno kao i mišljenje o lepoti; da se Francuzi raduju truležnim isparenjima životinjske hrane; kao i Hotentoti u Africi, i divljaci na Grenlandu; da crnci na obali Senegala neće ni da pipnu ribu dok se ne usmrdi — što je snažan dokaz u prilog onome što se obično naziva smradom, jer su ti narodi u prirodnom stanju, nekvareni luksuzom i neiskvareni ćudima i hirovima.

Rekao je da ima razloga da veruje da fekalni miris, koji se po predrasudi osuđuje kao smrad, zapravo najviše prija čulu mirisa; jer svaka osoba koja se gnuša mirisa tuđih izlučevina, svoje sopstvene udiše sa naročitim zadovoljstvom; i za istinitost toga pozvao se na sve dame i gospodu prisutne. Rekao je da stanovnici Madrida i Edinburga nalaze posebno zadovoljstvo u udisanju sopstvene atmosfere, koja je uvek zasićena fekalnim isparenjima; da je učeni doktor B—, u svom traktatu o četiri varenja, objasnio na koji način ta isparenja iz creva stimulišu i potpomažu funkcionisanje organizma; rekao je da je poslednji veliki vojvoda Toskane iz porodice Mediči, koji je rafinirao čula kao pravi filozof, bio toliko oduševljen tim mirisom da je naručio da mu se ekstrakt izmeta pravi kao najukusniji parfem.

On sam (doktor), kad god bi se osećao potišteno ili umorno od posla, dobijao bi trenutno olakšanje i neuobičajeno zadovoljstvo viseći iznad sadržaja noćne posude, dok mu sluga meša sadržaj pod nosom; i to ne bi trebalo da čudi, jer ta supstanca sadrži iste one isparljive soli koje najdelikatniji bolesnici s uživanjem udišu, nakon što ih hemičari ekstrahuju i sublimuju.

U tom trenutku, prisutni su počeli da drže noseve, ali doktor, ne obraćajući pažnju na taj znak, nastavio je da pokazuje kako su mnoge smrdljive supstance ne samo prijatne, već i lekovite; poput asafetide, raznih lekovitih smola, korenja, biljaka, preko spaljenog perja, kožare, gareži sveće itd. Ukratko, koristio je mnoge učene argumente da publiku odvrati od njenih čula; i iz smrada prešao je na prljavštinu, za koju je tvrdio da je takođe pogrešan pojam, jer su predmeti koje tako nazivamo samo različiti oblici materije, sastavljeni od istih elemenata kao sve stvoreno: da filozof u najprljavijem proizvodu prirode vidi samo zemlju, vodu, so i vazduh.

Za sebe je rekao da nema ništa protiv da pije najprljaviju barsku vodu, isto kao i čašu s izvora, ako je siguran da u njoj nema otrova. Onda se okrenuo mom ujaku i rekao: „Gospodine, vi mi delujete kao osoba sklona vodenoj bolesti, i verovatno ćete uskoro razviti potvrđeni ascites; ako budem prisutan kad vas punktiraju, pružiću vam dokaz svoje tvrdnje tako što ću bez oklevanja popiti vodu koja izađe iz vašeg stomaka.“ Dame su na ovo napravile odvratne grimase, a moj ujak je, promenivši boju, rekao da mu takav dokaz filozofije nije potreban: „Ali voleo bih da znam,“ rekao je, „zašto mislite da sam sklon toj bolesti?“ „Gospodine, izvinjavam se“, odgovori doktor, „vidim da su vam članaci otečeni, i imate ono što zovemo facies leucophlegmatica. Možda je, doduše, u pitanju edem, giht ili sifilis: ako imate razloga da verujete da je ovo poslednje, gospodine, obavezujem se da ću vas izlečiti sa tri male pilule, čak i ako je bolest dostigla svoj najteži stadijum. Gospodine, to je arkanum koje sam otkrio i pripremio uz ogroman trud. Gospodine, nedavno sam izlečio jednu ženu u Bristolu — običnu prostitutku, gospodine, koja je imala sve najgore simptome bolesti: noduse, tofuse, gume, bradavice, galijevske češere i serpiginozni osip, ili bolje rečeno sifilistični svrab po celom telu. Već nakon druge pilule, gospodine, kunem se Bogom! bila je glatka kao moja ruka, a treća ju je učinila zdravom i svežom kao novorođenče.“

„Gospodine“, odbrusi moj ujak razdraženo, „nemam razloga da verujem da moje stanje spada u delovanje vašeg leka. A ta pacijentkinja koju pominjete možda nije tako zdrava iznutra kao što mislite.“ „Nemoguće da grešim,“ odgovori doktor, „jer sam imao odnose s njom tri puta — uvek tako proveravam izlečenja.“ Na ovu izjavu sve dame se skloniše u drugi kraj prostorije, a neke počeše da pljuju.

Iako je u početku bio uvređen time što ga je doktor nazvao vodenastim, moj ujak nije mogao da se ne nasmeje ovoj smešnoj ispovesti i, verovatno da bi se osvetio ovom originalu, rekao mu je da ima bradavicu na nosu koja izgleda sumnjivo. „Ne tvrdim da sam stručnjak za te stvari,“ reče on, „ali čuo sam da bradavice često potiču od te bolesti; a ona na vašem nosu se smestila baš na sredinu mosta, za koji se nadam da neće popustiti.“ L—n se malo zbuni na ovu primedbu, pa ga uveri da je to samo obična izraslina kože, i da su kosti ispod potpuno zdrave; u dokaz toga ponudi mu da opipa. Moj ujak odgovori da mu je nezgodno da dira tuđ nos, pa doktor zamoli mene da to učinim. Ispunih mu želju, i opipah ga tako grubo da je kijao, a suze mu potekoše niz obraze, na veliko zadovoljstvo prisutnih, a naročito mog ujaka, koji se prvi put od kad sam s njim glasno nasmejao i primetio da je to mesto izgleda veoma osetljivo. „Gospodine,“ reče doktor, „to je prirodno osetljivo mesto; ali da uklonimo svaku sumnju, skiniću tu bradavicu večeras.“

Tako reče, nakloni se svečano svima uokolo i povuče se u svoju sobu, gde je na bradavicu naneo kaustik; ali se to proširilo i izazvalo ozbiljnu upalu, praćenu ogromnim otokom, tako da je sledeći put kada se pojavio, celo mu je lice bilo zasenčeno tim ogromnim nosom; a tužno uzbuđenje s kojim je objašnjavao nesrećni ishod bilo je smešno preko svake mere.

Bilo mi je drago što sam upoznao original jednog karaktera kojem smo se ti i ja često smejali u opisu; i ono što me najviše iznenađuje jeste to što su crte u slici koju smo imali o njemu zapravo bile ublažene, a ne preterane.

Pošto imam još toga da kažem, a ovo pismo je već neoprostivo dugačko, sada ću ti dati malo predaha, i obratiti ti se ponovo već s prvom poštom.

Voleo bih da ti padne na pamet da mi vratiš ovakvim dvostrukim udarcem.

Uvek tvoj,
DŽ. MELFORD

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 20.april

DRAGI NAJTE,

Sada sedam da ispunim pretnju s kraja mog prošlog pisma. Iskreno, ne mogu više da izdržim da ćutim – želim da podelim jednu tajnu koja se tiče mog staratelja, za koga znaš da nam je trenutno glavni predmet interesovanja.

Pre neki dan pomislio sam da sam ga uhvatio u trenutku slabosti koji ne bi baš priličio njegovim godinama ni ugledu. Postoji jedna pristojna žena, ni najmanje neprivlačna, koja dolazi na Izvor sa jadnim, iznurenim detetom, koje je gotovo sasvim izgubljeno u tuberkulozi. Više puta sam uhvatio mog ujaka kako je posmatra sa vrlo sumnjivim izrazom lica, i svaki put kad bi primetio da ga posmatram, odmah bi skrenuo pogled, očigledno zbunjen.

Rešio sam da ga pažljivije pratim, i video ga kako s njom razgovara nasamo u jednom uglu šetališta. Jednog dana, silazeći ka Izvoru, sreo sam je na pola puta uz brdo ka Kliftonu, i nisam mogao da se ne zapitam da li ide ka našoj kući po dogovoru – jer je bilo oko jedan sat, vreme kad moja sestra i ja obično idemo u salu za ispumpavanje.

Vođen radoznalošću, vratio sam se zaobilaznim putem i uspeo da neopaženo uđem u svoju sobu, koja se nalazi do ujakove. I zaista, žena je bila uvedena – ali ne u njegovu spavaću sobu; primio ju je u salonu, zbog čega sam morao da promenim položaj i odem u drugu sobu, iz koje sam kroz mali otvor u pregradi mogao da posmatram šta se dešava.

Moj ujak, iako hrom, ustao je kad je ušla, postavio joj stolicu i zamolio je da sedne. Zatim ju je upitao da li bi popila šolju čokolade, što je ona ljubazno odbila. Posle kratke pauze, ujak je rekao promuklim glasom koji me je prilično zbunio:
„Gospođo, iskreno me pogađa vaša nesreća, i ako vam ova sitnica može pomoći, molim vas da je bez oklevanja prihvatite.“
Rekavši to, stavio joj je papir u ruku. Kad ga je otvorila, s vidnim drhtanjem, uskliknula je od iznenađenja:
„Dvadeset funti! Oh, gospodine!“ – i srušila se na otomanu u nesvest.

Uplašen zbog nesvestice, a verovatno i strahujući da zatraži pomoć, kako ne bi izazvao sumnje, ujak je panično jurio po sobi, praveći strašne grimase, dok nije došao sebi dovoljno da joj malo vode baci na lice – što ju je osvestilo. Ali tada je došlo do druge krajnosti – počela je da roni suze i jeca:
„Ne znam ko ste, ali, dostojni gospodine, plemeniti gospodine – nevolja mene i mog umirućeg deteta – oh! ako udovičine molitve, ako suze siročeta mogu imati ikakvu težinu – neka vas milosrdno Nebo blagoslovi večnim blagoslovima!“

Tu ju je prekinuo moj ujak, još promuklijim i nervoznijim glasom:
„Zbog Boga, smirite se, gospođo – ljudi u kući – do đavola, možete li da ćutite!“ Sve vreme je pokušavao da je zadrži da ne padne na kolena, držeći je za zapešća i pokušavajući da je smesti nazad na otomanu, govoreći:
„Molim vas – ajde sad – smirite se.“

U tom trenutku, u sobu je upala tetka Tabita – od svih usidjelica, najzlobnija i najzavidnija. Uvek zabada nos u tuđe poslove. Videla je kako žena ulazi i pratila je do vrata, gde je prisluškivala, ali verovatno nije mogla da razazna ništa osim poslednjeg uzvika mog ujaka, na šta je upala unutra u naletu besa, lice joj se zacrvenelo do ljubičaste boje.
„Sram te bilo, Mate! (povikala je) Šta su ovo za bezbožne radnje, da sramotiš svoj ugled i ponižavaš svoju porodicu?“
Zatim je zgrabila novčanicu iz ruke nesrećne žene i nastavila:
„Dvadeset funti! – ovo je iskušenje, da Bog sačuva! – Gospođo, gubite se! Brate, brate, ne znam čemu više da se divim – tvojoj pohoti ili tvojoj rasipnosti!“

„Bože moj!“ – uzviknu žena – „Zar da pošten gospodin izgubi obraz zbog dela koje služi na čast samom čovečanstvu?“

U tom trenutku, ujakova ljutnja dostigla je vrhunac. Izbledeo je, zubi su mu cvokotali, a oči mu zaiskriše:
„Sestro“, viknuo je grmljavinski, „kunem se Bogom, tvoja drskost je krajnje uvredljiva!“ Zatim ju je zgrabio za ruku, otvorio vrata do sobe u kojoj sam stajao i gurnuo je unutra. Ja sam bio toliko potresen scenom da su mi suze lile niz obraze. Kad je primetila moje emocije, rekla je: „Ne čudi me da te je ganulo moralno posrnuće tako bliskog rođaka – čoveka njegovih godina i slabosti! Ovo su lepa dela, zaista! Lep primer za jednog staratelja! Odvratno! Neprikladno! Skandalozno!“

Smatrao sam da je pošteno da joj razjasnim stvar, pa sam joj objasnio celu situaciju – ali nije želela da poveruje.
„Šta?“ – rekla je – „Hoćeš ti mene da ubediš da nisam pri zdravom razumu? Zar nisam čula kako joj šapuće da ćuti? Zar nisam videla njene suze? Zar nisam videla kako se bori da je obori na otomanu? Odvratno! Odurno! Grozno! Dete, dete, nemoj mi govoriti o milosrđu – ko to daje dvadeset funti u milosrđu? Ali ti si još mlad – ne znaš ti ništa o životu! Uostalom, milosrđe počinje od kuće – dvadeset funti bi mi kupilo kompletno odelo od cvetnog damasta, sa svim ukrasima!“

Ukratko, napustio sam sobu, s još većim prezirom prema njoj i s većim poštovanjem prema njenom bratu. Kasnije sam saznao da je žena kojoj je ujak tako velikodušno pomogao udovica jednog zastavnika, koja nema ništa osim vojne penzije od petnaest funti godišnje. Ljudi iz Pansiona imaju samo reči hvale za nju. Stanuje u potkrovlju i radi kao krojačica da prehrani kćerku, koja umire od tuberkuloze.

Moram priznati, na svoju sramotu, da osećam snažan poriv da sledim primer svog ujaka i pomognem ovoj sirotoj udovici; ali, između nas, bojim se da će me otkriti u toj „slabosti“ i da će me ceo skup ismejati zbog toga.

Tvoj uvek,
J. MELFORD
Pismo adresiraj sledeći put na mene u Batu, i pozdravi sve naše jezuitčine.

Dr. LEWISU.

HOT WELL, 20.april

DRAGI LEVISE,

Razumem tvoju aluziju. Postoje misterije u medicini, kao i u religiji, koje mi – neupućeni – nemamo prava da istražujemo. Čovek ne sme da se usuđuje da koristi sopstveni razum, osim ako nije izučio kategorije i ne ume da vodi logičke rasprave po modusu i figuri. Iskreno, među nama rečeno, smatram da bi svaki čovek od pristojnog razuma u mojim godinama trebalo da bude i lekar i pravnik – barem kada su njegovo sopstveno zdravlje i imovina u pitanju.

Što se mene tiče, nosim sopstvenu bolnicu u sebi već četrnaest godina i proučavao sam svoj slučaj s najvećom pažnjom, pa se može pretpostaviti da nešto i znam, iako nisam pohađao nikakve zvanične kurseve iz fiziologije i ostalih stvari. Ukratko, već neko vreme sam mišljenja (bez uvrede, dragi Doktore) da se sva vaša medicinska otkrića mogu svesti na sledeće: što više učite – manje znate.

Pročitao sam sve što je napisano o toplim izvorima, i ono što sam uspeo da zaključim iz svega jeste da ta voda ne sadrži ništa osim malo soli i krečnjačke zemlje, pomešane u tako malim količinama da jedva da mogu imati ikakav efekat na ljudski organizam. Ako je to zaista slučaj, onda onaj koji zbog tako beznačajne koristi kakvu pruža ovo vrelo, žrtvuje svoje dragoceno vreme – koje bi mogao da iskoristi na delotvornije tretmane – i pritom se izlaže blatu, smradu, hladnim vetrovima i neprekidnim kišama ovog mesta, po meni zaslužuje da mu se na glavu stavi šešir sa zvončićima.

Ako ova voda, zbog blagog stezajućeg dejstva, pomaže kod dijabetesa, dijareje i noćnog znojenja, kada su telesne izlučevine preterane, zar ne bi onda trebalo da šteti isto tako, kada su te izlučevine blokirane – kao kod astme, skorbuta, gihta ili vodene bolesti?

Kad smo već kod vodene bolesti, ovde imamo jednog čudnog i nadobudnog čoveka – jednog od vaših kolega – koji svaki dan drži govorancije u sali za pumpanje vode, kao da je plaćen da drži predavanja o svakoj zamislivoj temi. Ne znam šta da mislim o njemu. Ponekad izgovori nešto pametno, a ponekad priča kao najobičniji glupan. Mnogo je čitao, ali bez reda, bez razuma, i ništa od toga nije svario. Veruje u sve što pročita, naročito ako ima i trunku neobičnog ili čudesnog, pa je njegov razgovor prava mešavina učenosti i ludosti.

Nedavno mi je, s velikim samopouzdanjem, rekao da je moj slučaj vodena bolest – ili, kako je to stručno nazvao, leukoflegmatično stanje. To jasno pokazuje da mu je iskustvo ravno njegovoj drskosti – jer, znaš i sam, moja tegoba nema nikakve sličnosti s vodenom bolešću. Voleo bih da takvi impertinentni tupavci svoje savete ostave onima koji ih zaista i traže.

Vodena bolest, veli! Zar sam ja živeo do svojih pedeset pet godina, imao tolikog iskustva s vlastitim bolestima, i toliko puta se savetovao s tobom i drugim uglednim lekarima – da bi me sada razuverio neki… Ali, ubeđen sam da je taj čovek jednostavno lud, i samim tim ono što priča nije vredno ni pomena.

Juče me posetio Higins, koji je došao ovamo u strahu od tvojih pretnji i doneo mi na poklon dva zeca, koje je, po sopstvenom priznanju, ulovio na mom imanju. Nisam uspeo da ga ubedim da je postupio pogrešno, niti da ga uverim da ga nikad ne bih tužio zbog krivolova. Moram te zamoliti da zažmuriš na ponašanje tog nitkova, inače će me zatrpavati poklonima koji me koštaju više nego što vrede.

Kada bih mogao da se iznenadim bilo čime što Fitzoven uradi, iznenadilo bi me njegovo samopouzdanje kad ti je zatražio da me zamoliš da glasam za njega na narednim izborima za okrug – za njega, koji mi je na prošlim izborima bio najgrublji protivnik! Možeš mu uljudno reći da bih želeo da me poštedi te neprijatnosti.

Sledeće pismo adresiraj za mene u Bat, jer planiram da se tamo preselim sutra – ne samo zbog sebe, već i zbog moje nećake Lidije, koja je na ivici da ponovo doživi slom. Jadnica je juče pala u nesvest dok sam cenkao naočare s jednim jevrejskim trgovcem. Plašim se da u tom malom srcu još uvek tinja nešto što se nadam da će promena okoline izlečiti.

Javi mi šta misliš o ovoj glupoj, smešnoj i apsurdnoj dijagnozi mog stanja koju je dao onaj poluluđi doktor. Umesto da imam vodenu bolest, ja sam vitak kao hrt, a kada sam izmerio zglob koncem, video sam da otok iz dana u dan opada. Od takvih doktora – Bože, sačuvaj!

Još nisam iznajmio stan u Batu – jer se tamo sve može srediti u poslednjem trenutku, a i sam ću birati. Tvoje upute za pijenje i kupanje, naravno, biće mi dobrodošle.

Tvoj zauvek,
MAT. BRAMBL

P.S. Zaboravih da ti kažem – desni zglob mi ostavlja udubljenje kad ga pritisnem, što mi deluje kao simptom edema, a ne leukoflegmatije.

Gospođici LETTY WILLIS, u Gloucesteru

HOT WELL, 21.april

DRAGA MOJA LETI,

Nisam imala nameru da ti se opet javljam dok se ne smestimo u Batu, ali pošto mi se ukazala prilika preko Džarvisa, nisam mogla da je propustim—posebno jer imam nešto neobično da ti ispričam. O, draga moja drugarice, šta da ti kažem?

Već nekoliko dana ovde na izvorima se mota neki čovek jevrejskog izgleda, koji prodaje naočare, i stalno me gleda tako uporno da sam postala veoma nervozna. Na kraju je došao i do naših odaja u Kliftonu, i stajao oko vrata kao da želi s nekim da razgovara. Osetila sam neku čudnu uznemirenost i zamolila Vin da mu se nađe na putu, ali jadna devojka ima slabe živce i uplašila se njegove brade.

Moj ujak je baš tada imao potrebu za novim naočarima, pa ga je pozvao gore. Dok je isprobavao naočare, čovek mi je prišao i šapatom rekao—o milostivi Bože! Pogodi šta mi je rekao?—„Ja sam Vilson!“ Čim sam mu pogledala lice, prepoznala sam ga—bio je to zaista Vilson! Ali tako prerušen, da ga niko ne bi prepoznao da mi srce nije pomoglo u otkrivanju. Bila sam toliko iznenađena i uplašena da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, shvatila sam da me on pridržava na stolici, dok moj ujak trči po sobi s naočarima na nosu i doziva pomoć.

Nisam imala priliku da s njim razgovaram, ali pogledi su rekli sve. Platio je naočare i otišao. Onda sam rekla Vin ko je on, i poslala je za njim do „Pump-room“-a, gde mu je prenela moju molbu da ode iz mesta, da ne bi izazvao sumnju kod mog ujaka ili mog brata—ako ne želi da me vidi kako umirem od straha i uznemirenosti.

Jadni mladić je, sa suzama u očima, izjavio da ima nešto veoma važno da mi saopšti, i pitao je da li bi mu dozvolila da mi preda pismo. Ali Vin je to kategorički odbila—po mom naređenju. Kada je video da je odlučna, zamolio ju je da mi prenese da više nije glumac, već džentlmen; i da će se uskoro, kao takav, otvoreno izjasniti o svojoj ljubavi prema meni, bez straha od osude ili prebacivanja.

Čak joj je otkrio i svoje pravo ime i porodicu—što je, na moju veliku žalost, glupa devojka zaboravila, jer ju je zbunilo to što ju je moj brat video kako razgovara s njim na putu. Zaustavio ju je i pitao šta ima s tim „bednim Jevrejinom“. Ona se pravdala da je pokušavala da kupi neku kukicu za korset, ali je bila toliko zbunjena da je zaboravila najvažniji deo—kako se on zove! Kad se vratila kući, dobila je napad histeričnog smeha.

To se dogodilo pre tri dana, i od tada ga više nisam videla. Pretpostavljam da je otišao. Draga Leti, vidiš kako Sudbina uživa da muči tvoju jadnu prijateljicu. Ako ga vidiš u Glosteru—ili ako si ga već videla i znaš njegovo pravo ime i porodicu—molim te, nemoj me više držati u neizvesnosti.

A opet, ako više nema razloga da se skriva, i ako me zaista voli, nadam se da će se uskoro predstaviti mojim rođacima. Ako nema ničeg neprikladnog u toj vezi, sigurna sam da neće biti toliko okrutni da me spreče u mojoj sreći. O, kakva bi to radost bila za mene! Ne mogu da se uzdržim da ne maštam o tome i da ne uživam u tim prijatnim mislima—koje se, možda, nikada neće ostvariti. Ali zašto da očajavam? Ko zna šta nas čeka?

Sutra krećemo za Bat, i pomalo mi je žao—počela sam da zavolim samoću, a ovo mesto je tako čarobno i romantično. Vazduh je tako čist; brdašca prijatna; žbunje u punom cvatu; zemlja prošarana tratinčicama, jagorčevinama i kravljim očima; drveće počinje da lista, a živice su već u prolećnoj odeći; planine su prekrivene ovcama, i jagnjići veselo mekeću, skaču i trče na sve strane.

Gajevi odzvanjaju pesmom kosova, drozdova i zeba; a cele noći slatka Filomela (slavuj) peva svoju očaravajuće lepu pesmu. A za promenu, silazimo do nimfe Bristolske izvorske vode, gde se pre ručka okuplja veselo društvo—tako prijatni, tako slobodni i otvoreni.

Tamo pijemo vodu, tako bistu, tako čistu, blagu, i tako neodoljivo bljutavu. Sunce sija vedro i osvežavajuće; vreme je blago; šetnje prijatne; pogled raznovrstan; brodovi i čamci prolaze rekom odmah ispod prozora „Pump-room“-a, pružajući očaravajući spektakl pokretnih slika—što bi samo mnogo vešto pero moglo da opiše.

Da bi ovo mesto za mene postalo pravi raj, fali mi samo prijatno društvo i iskrena prijateljica—kao što si ti, draga gospođice Vilis, oduvek bila i, nadam se, i dalje ćeš biti, tvojoj uvek vernoj

LIDIJA MELFORD

Piši mi i dalje na adresu preko Vin; Džarvis će se postarati da pismo sigurno stigne. Zbogom.

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxford.

BATH, 24.april

DRAGI FILIPSE,

Zaista imaš razloga da budeš iznenađen što sam ti prećutao prepisku sa gospođicom Blekerbi, kad sam ti otkrio sve druge svoje slične veze; ali istina je da mi nikada nije ni palo na pamet da sam imao ikakve odnose s njom, sve dok me tvoje poslednje pismo nije obavestilo da je ta veza ipak rodila nešto što se više neće moći dugo skrivati. Ipak, srećna je okolnost što njena reputacija ovim neće pretrpeti nikakvu štetu, naprotiv — mogla bi čak i da profitira od otkrića; pokazaće se, makar, da nije tako trula kao što su mnogi mislili.

Što se mene tiče, iskreno ti izjavljujem kao prijatelju da nisam imao nikakav ljubavni odnos sa pomenutom damom, pa čak je nisam ni poznavao lično; ali, ako je zaista u stanju u kojem je opisuješ, sumnjam da je Mensel umešao prste. Njegove posete tom „svetištu“ nisu bile tajna; a s obzirom na bliskost između nas i na neke usluge koje mi je učinio od kad sam napustio univerzitet, imam pravo da verujem da je sposoban da mi natovari ovu sramotu na leđa dok mi ih okrene.

Ipak, ako moje ime može da mu koristi, slobodno neka ga upotrebi; a ako je žena toliko drska da se zakune da je dete moje, moram te zamoliti da se nagodiš sa parohijom u moje ime: ja ću platiti traženu sumu bez gunđanja, a ti odmah možeš da mi ispostaviš račun. Postupam po savetu svog strica, koji kaže da ću biti srećan ako prođem kroz život a da još mnogo puta ne budem prinuđen da sklapam slične nagodbe. Stari gospodin mi je sinoć, s velikim humorom, rekao da je između svoje dvadesete i četrdesete godine morao da obezbedi izdržavanje za devetoro vanbračne dece koje su mu pripisale žene koje nikad nije ni video.

Karakter gospodina Brembla, koji te očigledno veoma zanima, sve više mi se otkriva i dopada. Njegove osobenosti su prava riznica zabave; njegov um je, koliko mogu da procenim, dobro obrazovan; a zapažanja o životu su mu pronicljiva, tačna i nesvakidašnja. Glumi mizantropa da bi prikrio osetljivost srca koje je nežno do slabosti. Ta osetljivost ga čini uplašenim i bojažljivim, ali se najviše boji nečasti; iako je krajnje obazriv da ne uvredi nikoga, planu na najmanji nagoveštaj drskosti ili nepristojnosti. Iako je u celini vrlo poštovanja vredan, ne mogu a da se ponekad ne zabavim njegovim malim nevoljama, koje ga navode da odapinje strelice satire, oštre i prodorne kao Teukrove strele.

Naša tetka Tabita deluje na njega kao večni točak za oštrenje – ona je u svakom pogledu potpuna suprotnost svom bratu. Ali, njen portret ostaviću za neku drugu priliku.

Pre tri dana stigli smo ovde iz Toplog izvora i uselili se na prvi sprat jedne kuće u južnoj ulici Parade; to mesto je stric izabrao jer je blizu kupatila, a daleko od buke kola. Tek što se smestio, zatražio je noćnu kapu, široke papuče i flanel, i proglasio da ga je napala giht u desno stopalo – iako mislim da je još bio samo u njegovoj mašti. Nije prošlo mnogo, a već je imao razloga da zažali zbog svoje prerane objave; jer je tetka Tabita uspela da izazove toliku galamu i pometnju dok su se flaneli vadili iz kofera, da bi čovek pomislio da kuća gori.

Za sve to vreme, stric je sedeo ključajući od nestrpljenja, grickajući prste, prevrtajući očima i mrmljajući usputne molitve; na kraju je prasnuo u neku vrstu grčevitog smeha, posle čega je počeo da pevuši pesmu; a kada je oluja prošla, uzviknuo: „Blagosloven da je Bog za sve!“ Međutim, to je bio samo početak njegovih nevolja. Omiljeni pas gospođe Tabite, Čauder, ukazao je svoje simpatije jednoj ženki svoje vrste u kuhinji, što ga je uvelo u sukob s najmanje pet suparnika koji su ga odjednom napali i naterali uz stepenice do vrata trpezarije, uz užasan lavež: tu su se tetka i njena sluškinja uključile u odbranu i pridružile horu, koji je postao zaista đavolski. Ta tuča je jedva bila suzbijena uz pomoć našeg sobara i kuvarice iz kuće.

Gospodin Bramble tek što je otvorio usta da se požali Tabiti, kad su gradski svirači u hodniku ispod nas započeli svoj „koncert“ (ako se to tako može nazvati) tolikom bukom da je poskočio od iznenađenja i zgroženosti. Ipak, imao je dovoljno prisebnosti da pošalje slugu s nešto novca kako bi ih ućutkao; i oni su ubrzo odustali, iako ne bez protivljenja gospođe Tabite, koja je smatrala da za svoj novac zaslužuje još muzike.

Tek što je rešio i to pitanje, čula se čudna buka iznad nas – udaranje i skakanje tako silovito da je cela zgrada podrhtavala. Isprovociran, odmah sam se popeo da vidim o čemu je reč. Vrata su bila otvorena, pa sam bez najave ušao i zatekao prizor koji i danas ne mogu da se setim a da se ne nasmejem do suza – bio je to učitelj plesa sa svojim učenikom. Učitelj je bio slep na jedno oko, hrom na jednu nogu, i vodio je po sobi učenika od oko šezdesetak godina, pogrbljenog, koščatog, neuglednog, s vunenom kapom na glavi i bez kaputa radi lakšeg kretanja.

Kada je primetio da sam ga zatekao, uzeo je dugi mač i prišao mi sa odlučnošću: „Gospodine Kako-se-već-zovete, dušom i svešću mi je drago da vas vidim – ako ste došli prijateljski! I verujem da jeste, milorde – jer dolazite bez ceremonije!“ Objasnio sam mu da nisam imao vremena za formalnosti, već da sam došao da ga zamolim da pravi manje buke jer ispod njega leži bolestan čovek. On mi odgovori: „E, vidiš sad, mladiću, možda bih te inače zamolio da mi objasniš značenje te teške reči, ‘pretenciozno’, ali sve u svoje vreme, dragi.“

Zatim se hitro spustio niz stepenice i zatražio prijem kod mog strica. Pošto ga naš sluga nije smeo odbiti, odmah je uveden i obratio se mom stricu: „Vaš ponizni sluga, gospodine. Nisam ja tako pretenciozan kao što vaš sin kaže; znam ja pravila uljudnosti. Ja sam siromašni irski vitez, Sir Ulik Makkiligat iz grofovije Galvej; kao vaš sustanar, došao sam da vam odam poštovanje i poželim dobrodošlicu u ulicu Parade i da vam stavim na raspolaganje svoje usluge, vašoj gospođi, lepoj kćerki i čak i tom mladom gospodinu, iako misli da sam pretenciozan!“

Stric, iako iznenađen njegovim izgledom, ljubazno je primio posetu, pozvao ga da sedne i prekorio mene zbog grube intervencije. Pokajan, zamolio sam viteza za oproštaj, a on me odmah zagrli tako čvrsto da nisam mogao da dišem, uveravajući me da me voli kao sopstvenu dušu. Kad se setio kape na glavi, skinuo ju je s nelagodom, izvinio se damama i povukao.

U tom trenutku, oglasila su se zvona opatije tolikom snagom da više nismo mogli da čujemo ni vlastite misli; saznali smo kasnije da je ta zvonjava bila u čast gospodina Buloka, uglednog čuvara krava iz Totnema, koji je upravo stigao u Bat da pije lekovitu vodu za varenje.

Stric još nije ni stigao da prokomentariše „ugodnost“ ove serenade, kad ga je snašla nova „muzika“ – dva crnca, sluge nekog kreolskog gospodina iz iste kuće, zauzela su mesto na stepeništu, jedva desetak stopa od naših vrata, i počela da vežbaju horne – sa rezultatima koji bi poremetili sluh čak i magarcu. Možete zamisliti uticaj tog zvuka na stričeve osetljive nerve – odmah je poslao čoveka da ih zamoli da se povuku. No, oni su odbili i poručili mu da sve prenese njihovom gospodaru, pukovniku Rigvornu, koji će mu dati „pravi odgovor i dobru batinu“. Nastavili su još glasnije, uživajući u tome što mogu da izluđuju „gospodu“ nekažnjeno.

Razjaren, stric je bez reči obuo cipele, zgrabio štap i izašao; bez oklevanja je počeo da ih mlati tolikom snagom da su i glave i rogovi ubrzo bili slomljeni. Oni su pobegli dole, a stric viknuo za njima: „Recite svom gospodaru šta sam vam uradio – ako misli da je uvređen, zna gde može da me nađe. A vi – ovo je samo uvertira onome što ćete dobiti ako još jednom zatrubite dok sam ja u kući!“

Pukovnik, mudro, nije nastavio spor. Moja sestra Lidi pala je u nesvest, a čim se oporavila, tetka Tabita započela je predavanje o strpljenju – koje je stric prekinuo uz ironičan osmeh: „Istina, sestro – da mi Bog podari više strpljenja i tebi više razuma. Pitam se kakvu ćemo sonatu doživeti nakon ove uvertire u kojoj je đavo orkestrirao sve neskladne zvuke – lupanje nosača, škripa kofera, lajanje pasa, ženski drekač, škripa i cika razglašenih instrumenata, skakutanje irskog baroneta iznad nas i tutnjava rogova u hodniku, plus zvonjava sa opatije – sve to u jednom dahu!“

Najavio je da će se sutradan iseliti, što se nikako nije dopalo tetki, koja, čini se, gaji nadu prema Sir Uliku. Stric je dodao: „Sestro, bio bih zver da ne vidim koliko imam sreće s tobom kao blagom, razumnom, obazrivom domaćicom – ali dok ne začepim uši vatom, radije ću potražiti tiše mesto.“

Tako je i bilo – sledećeg dana smo se preselili u kuću u Milšam ulici. Tu barem imamo malo mira, koliko Tabitina narav dozvoljava. Stric se još uvek žali na leteće bolove, pije vodu i kupa se; i dalje redovno posećuje česmu, salone i kafane, gde nalazi stalan materijal za ruganje i satiru.

Ako uspem da išta zabavno izvučem iz njegovih opažanja – ili mojih sopstvenih – rado ću ti pisati, iako se bojim da ti neće vredeti truda čitanja ovih dugačkih i dosadnih pisama.

Tvoj uvek odani,
J. MELFORD

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1

Tobias Smollett, Ekspedicija Hymphrya Clinkera 3

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4