Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Mrtve duše, Prva knjiga - XI glava

 

GLAVA XI.

Ali ništa se nije zbilo onako kako je naumio Čičikov. Ponajpre probudio se kasnije nego što je mislio, — to je bila prva neprijatnost. Čim je ustao, poslao je i zapitao je li brička zapregnuta i je li sve gotovo; ali mu javiše da brička još nije zapregnuta i ništa nije gotovo, — to je bila druga neprijatnost. Rasrdi se, spremi se dapače da nekako promlati prijatelja našega Selifana, te je samo nestrpljivo čekao kakvim li će se razlogom on sâm hteti opravdati. Nabrzo se Selifan javi na vratima i gospodaru se nadade užitak da čuje one iste besede što se obično čuju od služinčadi u onakvoj prilici kad treba naskoro putovati.

— Ali moraće se, Pavel Ivanovič, potkovati konji.

— Ah, ti krmče! Zvekane! A zašto nisi rekao pre? Zar nije bilo vremena?

— Pa vremena je bilo... Ali eto i točak, Pavel Ivanovič, šina se mora sasvim nategnuti, jer je put sada jamast, svuda se je provalio... A da javim, ako je dopušteno: prednja se je brička sasvim rasklimala, pa neće možda prevaliti ni dve  stanice.

— Ti nitkove! — zavikne Čičikov, pljesne rukama i pristupi mu tako blizu da je Selifan od straha da ne bi dobio od gospodara dar uzmaknuo malko i sklonio se.

— Naumio si mene ubiti? Hoćeš da me zakolješ? Na cesti si me naumio zaklati, razbojniče, krmče prokleto, strašilo morsko! Je li? Je li? Tri se nedelje  nismo micali s mesta, je li? Da si išta pisnuo, ništarijo, ali ti si zategnuo evo do poslednjeg  časa. Kad bih već da se popnem, da sednem i da krenem, je li, sada si ti nepodopštinu počinio, je li? Je li? Ta ti si to i pre znao? Ta znao si to, je li, je li? Odgovaraj! Znao si, je li?

— Jesam znao, — odgovori Selifan, a glavu oborio.

— No, zašto onda nisi rekao, je li?

Na to pitanje ne odgovori Selifan ništa, nego oborio glavu i kao da sâm sebi veli: »Gle, kakvo se je čudo desilo: znao sam, a ipak nisam rekao!«

— A sada idi, dovedi kovača i da se je za dva sata sve uradilo. Čuješ li? Svakako za dva sata; a ako ne bude, ja ću tebe, ja ću tebe... u rog saterati i u čvor svezati! — Naš se junak silno rasrdio.

Selifan se već okrenuo k vratima da iziđe i izvrši nalog, ali zastane i reče: — I još, gospodaru, šarca vi zbilja prodajte, jer on je, Pavel Ivanovič, pravi nitkov; on vam je naprosto takav konj, ne dao Bog, samo na smetnju.

— Jest! Evo ću otići, otrčati na trg, da ga prodam!

— Boga mi, Pavel Ivanovič, on je samo tobože naočit, ali je uistinu najlukaviji konj; takvoga konja nigde...

— Glupane! Kad ushtednem prodati, prodaću. Još se i pustio u raspravljanje! Da vidim samo: ako ti meni ne dovedeš odmah kovače i ako za dva sata ne bude sve gotovo, izmlatiću ja tebe... da nećeš sâm svoje lice poznati! Idi! Odlazi! — Selifan ode.

Čičikov se sasvim ozlovoljio i bacio o pod sablju, koja je putovala s njim, da ulije strah komu treba. Četvrt sata i više natezao se je s kovačima, dok se nije pogodio, jer kovači su, kao obično, bili zgoljni nitkovi, pa čim su nanjušili da je hitan posao, zacenili šestorostruko. Koliko god se on žestio, nazivao ih lupežima, razbojnicima koji pljačkaju putnike, natuknuo im dapače i o sudnjem danu, kovače nije smotao: sasvim održaše svoju ćud: ne samo da nisu popustili cenu, nego i zategli posao, mesto dva sata, čitavih pet sati i po. Za to mu se vreme nadao užitak da okusi one ugodne časove, poznate svakomu putniku, kad je u kovčegu sve složeno, a po sobi leže same uzice, papiri i svakakvo smeće, kad čovek nije ni na putu, ni na mestu, te kroz prozor gleda prolaznike, ljude što vrve, raspravljaju o svojim desetacima i s nekom glupom radoznalošću dižu oči da ga pogledaju i da opet nastave put, što još ljuće razdražuje zlovolju bednome putniku koji ne putuje. Sve, štogod jest, sve, štogod on vidi: i dućančić sučelice njegovim prozorima, i glava babe što stanuje u kući preko puta i prilazi k prozoru s kratkim zastorčićima, — sve mu je gadno, ali ipak ne odlazi od prozora. Stoji, pa se čas zanosi u misli, čas opet obraća neku otupljenu pažnju na sve štogod se miče i ne miče pred njim, te od zlovolje gnječi kakvu muvu, što sada zuji i lupka o staklo pod njegovim prstom. Ali svemu stiže kraj i žuđeni časak nastade: sve se dovršilo, prednja je brička opravljena kako treba, na točak udarena nova šina, konji dovedeni s pojila, a razbojnici kovači prebrojali dobivene srebrne rublje, zaželeli sreću i otišli. Naposletku je i brička bila zapregnuta, u nju se metnuta dva vruća kolača, istom kupljena, Selifan već turnuo štošta za sebe u kesu što je na kočijaškom sedištu, te naposletku i sâm junak, — pred konobarom, koji je u onom istom pamučnom kaputu i maše mu kapom, pred gostioničkim i tuđim lakajima i kočijašima, koji su se okupili da zijaju kako odlazi stranac gospodar, i uz svakojake druge okolnosti što prate odlazak, — seo u kočiju, i brička, na kakvoj se voze neženje, koja je tako dugo zastala u gradu i tako možda dodijala čitaocu, naposletku se izvezla iz gostioničkih vrata. »Slava tebi, Gospode!« pomisli Čičikov i prekrsti se. Selifan šine knutom, uz njega sedne Petruška, koji je najpre odstojao neko vreme na potezi, junak se naš smesti zgodnije na gruzinskom sagu, turi za leđa kožan jastuk, prihvati se vrućih kolača, i kočija uze opet poigravati i ljuljuškati se, jer drum je imao, kako se zna, moć odbacivanja. S nekim nejasnim čuvstvom gledao je kuće, zidove, plot i ulice, koje su se također činile da poskakuju, te su polako zaostajale, a Bog bi znao je li mu suđeno da ih ikada za života vidi opet. Na zakretu u jednu ulicu morade se brička zaustaviti, jer je ulicom po svoj dužini prolazila beskrajna pogrebna povorka. Čičikov se promoli i naloži Petruški neka zapita koga sahranjuju, i dozna da sahranjuju državnoga advokata. Zaokupe ga neugodna čuvstva, te se odmah sakrije u ugao, zakrije se kožom i potegne zastorčiće. Dok je kočija na ovakav način bila zaustavljena, Selifan su i Petruška, skinuvši pobožno šešire, razmatrali ko se, u čemu se i na čemu se vozi, i brojali koliko ih je sviju, i pešaka i onih što se voze, a gospodar im naložio da se ne odaju i da ne pozdravljaju nikoga od poznatih slugu, pa i sâm uzeo plaho motriti kroz stakalca što su na kožnim zastorima. Za lesom idu gologlavi svi činovnici. Stade se u prvi mah pobojavati da mu ne bi prepoznali kočiju; ali njima nije bilo do toga. Nisu se dapače bavili niti svakakvim zemaljskim razgovorima, što ih obično razvode koji ispraćaju mrtvaca. Sve su misli bili u taj čas sabrali na same sebe: mislili su kakav li će biti novi general-gubernator, kako će se prihvatiti posla i kako će primiti njih. Za činovnicima koji su pešačili vozile se kočije i iz njih izvirivale dame sa žalbenim kapicama. Po micanju usana i ruku vidi im se da su zabavljene živim razgovorom; možda i one govore o dolasku novoga general-gubernatora, te nagađaju o plesovima što će ih on prirediti, i vode brigu o večnim svojim festončićima i trakovima. Naposletku dođe za kočijama nekoliko praznih droški, koje su se otegle redom, a napokon ne preostade ništa više i naš je junak mogao putovati. Odastro on kožne zastore, uzdahnuo i izgovorio od sve duše: »Eto državni advokat! Živeo te živeo, a onda i umro! I sada će naštampati u novinama da je preminuo, na žalost područnicima i svemu čovečanstvu, čestit građanin, redak otac, primeran muž, i mnogo će napisati svega i svačega; dometnuće možda da je ispraćen plačem udovicâ i sirotâ; a ako ćemo valjano da razglobimo stvar i presudimo, u tebe su jedino bile guste obrve.« Naloži sada Selifanu da potera brže, i pomisli međutim u sebi: »Ipak je dobro što sam sreo sahranu, jer vele da znači sreću ako sretneš mrtvaca.«

Brička međutim zakrenula u pustije ulice; naskoro se otegnuli sami drveni plotovi koji navješćuju da je gradu kraj. Svršio se eto i drum, zaostao i đeram na mitnici, i grad, i ničega nema — i opet je na putu. I opet se stadoše s obadviju strana uz cestu brojati vrste, paznici na stanicama, studenci, vozovi, sura sela sa samovarima, ženama i žustrim bradatim domaćinom što iz gostionice trči sa zoblju u ruci; pješak u istrcanim likovim opancima, koji se vuče 800 vrstâ; gradići izgrađeni na brzu ruku, s drvenim dućančićima, brašnenim bačvama, likovim opancima, kolačima i drugim sitnicama, šareni đermovi, mostovi što se opravljaju, nepregledna polja i s ove i s one strane, vlasteoska teretna kola, vojnik na konju koji vozi zelen sanduk s olovnim graškama i napisom: »te i te artiljerijske baterije«, zelene, žute i tek izrovane crne pruge, što se javljaju po stepama, otegnuta pesma u daljini, borovi vršci u magli, zvonjava što se gubi u daljini, vrane kao muhe i obzorje bez kraja... Rusijo! Rusijo! Vidim tebe, iz moje te divne, prekrasne daljine vidim. Beda je, zbrka, nemilota u tebi; ne vesèlê, ne plaše pogled smiona čudesa prirodina, okrunjena smionim čudesima umetnosti, — gradovi s dvorcima mnogih prozora, visokima, uraslima u stene, slikovito drveće i bršljan urastao u domove, u šúmu i večnoj prašini vodopadâ; ne izvraća ti se glava da gleda kamene klisure što se bez kraja gomilaju nad njom i u visini; ne sjaju se kroz tamne lukove što se ispinju jedan iznad drugoga, opleteni vinovom lozom, bršljanom i nebrojenim milionima divljih ruža, ne sjaju se kroz njih u daljini večne linije blistavih gora, što se uzdižu k srebrnim, vedrim nebesima. Otvoreno je, pustošno i ravno sve u tebi; kao tačke, kao znamenja strše neprimetljivo usred ravnicâ nevisoki gradovi tvoji: ništa ne zamamljuje i ne opčarava pogled. Ali kakva me nedokučiva, tajna sila vuče k tebi? Zašto mi neušćutljiva ori i u ušima se razleže turobna tvoja pesma, što se raznosi po svoj dužini i širini tvojoj, od mora do mora? Šta je u njoj, u toj pesmi? Šta u njoj zove i rida i za srce hvata? Kakvi tu zvuci bolno miluju i u dušu téžê i oko srca mi se viju? Rusijo! Šta bi ti od mene? Kakva se nedokučiva veza krije med nama? Šta gledaš tako i zašto je sve, štogod je u tebi, uperilo u mene oči, pune očekivanja?... I još ja stojim, sav u dvoumici, nepomičan, a već mi je glavu zasenio grozan oblak, iz kojega će se survati teška kiša, i misao mi zanemela pred tvojim prostranstvom. Šta prorokuje to neobuhvatno prostranstvo? Neće li se ovde, u tebi, roditi beskrajna misao, kad si i ti sama bez kraja? Neće li ovde iskrsnuti velikan, kad mu ima mesta da raste i da se kreće? I grozovito me obuzima moćno prostranstvo, strašnom se snagom odrazuje u dubini mojoj; neprirodnom se silom zasjale moje oči... Haj, kako je blistava, divna, nepoznata daleka zemlja! Rusija!...

— Drži, drži, glupane! — uzvikao se Čičikov na Selifana.

— Sad ću ja tebe sabljom! — viče kurir, s brkovima od aršina, koji se je sjurio s njima. — Zar ne vidiš, bes ti derao dušu, državnu kočiju! — I kao priviđenje, nestade trojka u gromotu i prašini.

Kako je nešto neobično, i zamamljivo, i poletno, i čudesno u reči: put! I kako je divan on sâm, taj put! Vedar dan, jesensko lišće, hladan zrak... čvršće u putnu kabanicu, kapu na uši, pa se usrdnije i udobnije stisni u kutu! Drhtavica ti poslednji put proletela i pronikla po udovima, i već ju odmenila prijatna toplina. Konji jure... Kako se zamamljivo prikrada drem i oči se sklapaju, i već se kroz san čuju: i »nije beo sneg«, i dahtanje konjsko, i lupa točkova, i već si u ugao pritisnuo svojega suseda  te hrčeš. Probudio si se, pet si stanica promaknuo; mesečina; nepoznat grad; crkve sa starinskim drvenim kupolama i šiljcima što se crne; tamne brvnare i bele kamene kuće; ovud i onud mesečina sija: kao da su beli platneni rupci porazvešani po zidovima, po drumu, po ulicama; kosim ih tracima presecaju  sene crne kao ugljen; poput blistava se metala sijaju koso osvetljeni  drveni krovovi; a nigde ni duše: sve spava. Tek samo gdekad trepti u prozoru samo samcato svetlašce: ili to gradski meštanin šije par cipela, ili se pekar muči u udubini kraj peći, — šta je nama do njih? A noć!... Sile nebeske! Kakva noć biva na visini! A vazduh, a nebo, daleko, visoko, tamo u nedohodnoj dubljini svojoj, razastrto tako beskrajno, zvučno i vedro!... Ali hladni ti noćni dah diše sveže u same oči i uspavljuje te, i već dremaš, zanosiš se u san i hrčeš, — a jadni, u uglu pritisnuti sused osetio na sebi teret i srdito se vrpolji. Probudio si se — i opet su pred tobom polja i stepe; nigde  ničega: svagde prostranstvo, sve puklo pred očima. Vrsta ti s brojkom leti u oči; jutri se; hladno obzorje pobelelo  a na njemu se javila zlatna bleda pruga; hladniji je i oporiji vetar : ded čvršće u toplu kabanicu!... Kakav te čudesan san hvata opet! Treskac — i opet si se probudio. Navrh neba sunce. »Polaganije! Polaganije!« čuje se glas; kola se spuštaju niz strminu; dole je širok nasip i širok bistar ribnjak, koji se kao bakarno dno blista o suncu; selo, kućice se rasule po obronku; kao zvezda se blista postrance krst na seoskoj crkvi; brbljarija seljačka i nepodnosiv apetit u želucu... Bože! Kako si ti gdekad krasan, daleki, daleki pute! Koliko sam se puta, kao onaj što gine i topi se, hvatao za tebe, i svaki si me put velikodušno izbavljao i spašavao! A koliko se je rodilo za puta čudesnih zamisli, poetskih snova, koliki su se divni dojmovi osećali!... Ali i naš je prijatelj Čičikov osećao u taj čas snove koji nisu nipošto prozaični. Da vidimo šta je osećao. Isprva nije osećao ništa, nego se samo obazirao, želeći se uveriti je li se zbilja izvezao iz grada; ali kad je razabrao da je grad već davno nestao, te se ne vide ni kovačnice, ni mlinovi, ni sve ono što se nalazi oko gradova, pa i beli su vršci kamenih crkava odavno propali u zemlju, zabavi se on jedino putem, te je samo pogledavao desno i levo, a grad N kao da mu nije ni bio na pameti i kao da je proputovao njime odavno, za detinjstva. Naposletku ga i put prestao zanimati, te on stao polako sklapati oči i naginjati glavu k jastuku. Autor priznaje da to i voli, jer mu se tako nadaje prilika da progovori o svojem junaku, kad su mu dosad, kao što je čitalac video, neprestano smetali čas Nozdrjov, čas plesovi, čas dame, čas gradske brbljarije, čas napokon hiljade onih sitnica što se samo onda čine sitnicama kad pišu u knjigama, a dok bivaju na svetu, smatraju se jako važnim stvarima. Ali sada ćemo se svega okaniti i ravno se prihvatiti stvari.

Jako je sumnjivo hoće li se čitaocima svideti junak što smo ga odabrali. Damama se on neće svideti, to se može pouzdano reći, jer dame iziskuju da junak bude potpuno savršenstvo, a ako ima ikakvu duševnu ili telesnu mrljicu, — zlo i naopako! Koliko god mu duboko zavirio autor u dušu, pa sve da prikaže njegov lik čišće nego u ogledalu, neće ga one nikoliko ceniti. Mnogo će Čičikovu naškoditi već njegova punoća i srednje godine: punoću one neće junaku oprostiti nipošto, te će se mnoge dame odvratiti i reći: »Pi! Kako je gadan!« Sve to, na žalost, autor zna, ali uprkos svemu tomu ne može kreposna čoveka uzeti za junaka. No... možda će se u ovoj istoj pripovesti razabrati druge, dosad još nedirnute žice, možda će iskrsnuti neizmerno bogatstvo ruskoga duha, proći čovek, obdaren božanstvenim vrlinama, ili čudesna ruska devojka, kakvu nećeš nigde na svetu naći, sa svom divnom krasotom ruske duše, sva stvorena od velikodušne težnje i požrtvovnosti. I mrtvima će se učiniti ispred njih svi kreposni ljudi drugih plemena, kao mrtva knjiga pred živom rečju. Pokrenut će se ruski pokreti... i videće se kako je duboko zaronilo u slavensku prirodu ono što je samo skliznulo po prirodi drugih naroda... Ali čemu i zašto da se govori o onom što će tek biti? Autoru, koji je već odavno čovek, odgojen krutim unutrašnjim životom i treznoćom samoće što osvežuje, ne dolikuje da se zanosi kao mladić. Svemu neka bude svoj red, mesto i vreme! A krepostan čovek ipak nije uzet za junaka. Može se dapače i reći zašto nije uzet. Zato jer je već vreme da se napokon pusti jadni kreposni čovek neka odahne; zato jer se isprazno premeće u ustima reč: krepostan čovek; zato jer su kreposnoga čoveka pretvorili u konja, i nema pisca koji ne bi jahao na njem i gonio ga knutom, i svim što mu dopadne ruku; zato jer su toliko izmorili kreposnoga čoveka da sada nema na njemu ni sene kreposti, nego su mesto tijela ostala samo rebra i koža; zato jer licemerno zazivaju kreposnoga čoveka; zato jer ne uvažavaju kreposnoga čoveka. Ne, vreme je napokon da bude upregnut i nitkov. Upregnut ćemo dakle nitkova!

Mračno je i skromno poreklo našega junaka. Roditelji su mu bili plemići, da li nasledni ili lični, — Bog bi znao. Licem nije nalikovao na njih: barem je rođakinja koja mu se je desila kod rođenja, oniska, omalena žena, gedžava, kako se obično veli, uzela dete na ruke i uzviknula: »Nije ni malo ispao onakav kako sam ja mislila! Trebao se umetnuti na babu s materine strane, kao što bi najbolje i bilo, a on se rodio naprosto, kako kaže poslovica: ni na mater ni na oca, nego na junaka prolaznika.« Život ga je pogledao u početku nekako kiselo, nemilo, kroz neki mutni prozorčić, zameten snegom; niti je imao prijatelja, niti druga u detinjstvu! Mala sobica s malim prozorčićima, koji se ne otvaraju ni zimi ni leti; otac, bolestan čovek, u dugom kaputu, postavljenu janjećim kožicama, u pletenim papučama, obuvenim na golu nogu, koji neprestano hoda po sobi, uzdiše i pljuje u pljuvačnicu u uglu; večno sedenje na klupi, s perom u ruci, s tintom na prstima, pa i na usnama; večna pregledalica pred očima: »ne laži, slušaj starije i nosi krepost u srcu«; večno struganje i klopotanje papučama po sobi, poznati, ali svagda opori glas: »opet si se uzobešenjačio!« što se oziva kad dečaku dodija jednolični rad, pa on prikrpi slovu kakvu kovrčicu ili rep; i doveka poznati, svagda neprijatni osećaj kad mu odmah iza tih reči kraj od uha jako bolno zavrnu nokti dugih prsta, ispruženih odostrag: to je bleda slika prvoga detinjstva njegova, o kojem je tek i uščuvao bledu uspomenu. Ali u životu se sve menja brzo i živo: i jednoga dana, kad je prvi put sinulo proletno sunce i potoci se razlili, uzeo otac sina i odvezao se s njim na taljigama, koje je vuklo pegavo doratasto kljuse, poznato u konjskih trgovaca pod imenom svrake; terao ga je kočijaš, mali grbonja, otac jedine kmetovske porodice što ju je imao Čičikovljev otac, pa je on vršio skoro sve službe u kući. Vukli se oni na svraci duže od poldrug dana; putem su noćivali, prelazili reku, zalágali hladnu gibanicu i pečenu ovnovinu, i tek se trećega dana dokopali grada. Pred dečakom sinuše nenadanim sjajem gradske ulice, tako da je morao na nekoliko časaka zinuti. Onda se svraka skupa s taljigama uvalila u jamu kojom se je započinjala tesna uličica, sasvim položita i zatrpana kalom; dugo se ona tamo upinjala iza sve sile i prebirala nogama, podbadana i od grbavca i od samoga gospodara, te ih najposlije odvukla u malo dvorište, na obronku, gde su bile dve rascvale jabuke pred starom kućicom, a iza nje nizak, maljucan vrtić, koji se je sastojao samo od brekinje i zove i drvenoga kućerka, pokrivenoga šindrom, s uskim, mutnim prozorcem. Tu im je stanovala rođakinja, nemoćna starica, koja je ipak još odlazila svako jutro na trg i nakon toga sušila kraj samovara svoje čarape; dečaka ona pomilovala po obrazu i poveselila mu se punoći. Tu će on ostati i pohađati svaki dan gradsku školu. Otac mu prenoćio, a sutradan krenuo na put. Na rastanku nisu roditelju potekle suze iz očiju; dao on pola rublja u bakru, za troškarenje i za slatkiše, a što je kudikamo važnije, umnu pouku: »Pazi, Pavluša: uči, ne vraguj i ne obešenjači se, a nadasve — ugađaj učiteljima i starešinama. Ako budeš ugađao starešini, onda, makar i ne uspeo u nauci i makar ti Bog ne dao dara, ti ćeš napredovati i sve ćeš preteći. S drugovima se ne druži: oni te neće dobru naučiti; a ako već bude, druži se s onima koji su bogatiji, da ti prigodice mogu pokoristiti. Ne gosti i ne časti nikoga, nego se bolje vladaj tako da tebe goste, a najviše čuvaj i zgrći kopejku: ta je stvar pouzdanija od svega na svietu. Drug ili prijatelj će te prevariti i prvi će te u nevolji izdati, a kopejka te neće izdati, ma u kakvoj nevolji bio. Sve ćeš izraditi i sve ćeš na svetu probiti kopejkom.« Pošto je dao tu pouku, rastao se otac sa sinom i opet se na svojoj svraci odvukao kući, i nikad ga više nije video otad; ali reči su mu i pouke duboko zaronile u dušu.

Pavluša stao odmah sutradan polaziti školu. Osobite se sposobnosti za koju nauku nisu pokazivale u njega; odlikovao se je više marljivošću i čistoćom; ali zato se javio u njega velik um s druge strane, — s praktične. Odmah on pogodio i razumeo stvar, te se uzeo prema drugovima vladati zaista tako da su ga oni častili, a on ne samo da ih nije nikada častio, nego je dapače znao gdekad sakriti ono čime su ga počastili, pa onda prodavati njima samima. Još za detinjstva se je znao već odricati svega. Od one pola rublje što mu je dao otac nije potrošio ni kopejku, naprotiv, još iste ju godine umnožio i pokazao skoro neobičnu prometljivost: slepio od voska zimovku, obojio i jako povoljno prodao. Onda se, za neko vreme, latio drugih spekulacija, evo kakvih: nakupovao bi na trgu jestiva, sedao u školi do onih koji su bogatiji, pa čim bi opazio da drûga hvata muka, — znak da se javlja glad, — promaljao bi mu ispod klupe, tobože slučajno, okrajku paprenjaka ili žemičke, pa kad bi ga nadražio, naplaćivao bi već prema apetitu. Dva se je meseca u svojem stanu bez odmora mučio s mišem, kojega je zatvorio u malu drvenu krletku, te je postigao naposletku da se je miš uspravljao na stražnje nožice, legao i ustajao po zapovesti, i onda prodao miša također jako povoljno. Kad se je nakupilo novaca do pet rubalja, zašio on kesicu i stao skupljati u drugu. Prema starešinama se je vladao još mudrije. Niko nije znao tako mirno sedeti u klupi. Mora se primetiti da je učitelj bio velik ljubitelj tišine i dobra vladanja i nije trpeo umne i bistre dečake; činilo mu se je da ga oni zacelo ismevaju. Neka se onaj koji je na rovašu zbog oštroumnosti samo makne ili kakogod nehotice migne obrvom, odmah će se istresti na njega gnev. Proganjao bi ga i kažnjavao nemilosrdno. »Ja ću, brate, isterati iz tebe uznošljivost i nepokornost!« govorio je: »ja tebe znam naskroz, kako ti ni sâm sebe ne znaš. Otklečaćeš ti meni! Pogladovat ćeš ti meni!« I jadni je derančić, ni sâm ne znajući zašto, žuljao kolena i gladovao po čitav dan i noć. »Sposobnosti i darovitosti, — sve je to besmislica!« govorio je: »ja pazim samo na vladanje. Daću najbolju ocenu iz sviju predmeta onomu koji ne zna ni da bekne, ali se pohvalno vlada; a u koga vidim zao duh i podrugljivost, tomu dajem lošu ocenu, makar on Solona zadenuo za pojas!« Tako je govorio učitelj, koji je na smrt mrzeo na Krilova zato, jer veli: »Po mojem makar pij, a poso razumej,« pa je navek pripovedao, sa slašću na licu i u očima, kako je u onoj školi gde je on pre predavao tolika tišina bila da se je čulo kako muva leti, a za cele godine nije nijedan učenik niti kašljucnuo niti se useknuo u razredu, te dokle god ne zazvoni zvonce, nije se znalo ima li tamo koga ili nema. Čičikov je odmah dokučio starešinin duh i u čemu je dobro ponašanje. Ne bi on trenuo ni okom ni obrvom, dokle god je obuka, ma koliko ga štipali odostrag; čim odjekne zvonce, poletio bi na vrat na nos i dodao učitelju brže od sviju »trouhu« kapu, što ju je učitelj nosio; a kad mu je dade, odlazio bi prvi iz razreda, te nastojao da se bar tri puta sretne na putu s njim i neprestano mu skidao kapu. Posao mu je sasvim uspeo. Za svega je boravka u školi bio izvrsno ocenjivan, a kad je pušten iz škole, dobio je odličnu ocenu u svim predmetima, svedodžbu i knjigu sa zlatnim slovima: za primerenu marljivost i valjano ponašanje. Kad je izišao iz škole, bio je već mladić prilično primamljive spoljašnosti, s bradom koja se treba brijati. U to mu je vreme umro otac. U ostavini mu se našle četiri sasvim iznošene kamizole, dva stara kaputa postavljena janjećim kožicama, i neznatne svote novaca. Otac je, kako se je videlo, bio samo vešt savetovanju kako se zgrće novac, a sâm ga je malo zgrnuo. Čičikov proda odmah trošnu kućicu i ono nešto zemljice za hiljadu rubalja, a kmetovsku porodicu preseli u grad, jer je se naumio tamo smestiti i primiti se službe. U to je vreme bio sa škole oteran, ili zbog gluposti ili zbog druge krivice, jadnik učitelj, ljubitelj tišine i pohvalnoga ponašanja. Učitelj se od jada propio: naposletku nije više imao ni za što da pije; bolestan, bez korice hleba, bez pomoći, ginuo je negde u nenaloženoj, zabitnoj rupčazi. Bivši učenici njegovi, umnici i domišljani, u kojima mu se je neprestano priviđala nepokornost i uznošljivo vladanje, kad doznadoše za jadno njegovo stanje, sabrali odmah novaca za njega, pa i prodali mnoge nužne stvari; jedini se Pavluša Čičikov izgovorio da nema, i dao neki pètâk srebra, no drugovi mu ga odmah bace i reknu mu: »Eh, ti grabljivče!« Jadni učitelj zakrio rukama lice kad je čuo za taj postupak bivših svojih učenika: kao nejaku mu detetu curkom potekle suze iz ugaslih očiju. »Na smrtnoj mi postelji dao Bog da zaplačem«, izreče on slabim glasom i teško uzdahne kad je čuo za Čičikova, te nadoveže odmah: »Eh, Pavluša! Eto, kako se menja čovek! Kako li je bio čedan! Bez ikakve nestašnosti, — svila! Zavarao me, silno zavarao...«

No ipak se ne može reći da je u našega junaka bila tako opora i kruta narav i da su mu čuvstva bila toliko zatupljena, te nije znao ni za žaljenje ni za sućut. Osećao je on i jedno i drugo; voljan bi on bio i pomoći, ali samo da ne bude znatnom svotom i da ne dira u one novce u koje je odlučio da neće dirati; rečju, pokoristila je očinska pouka: »čuvaj i zgrći kopejku«. Ali u njemu nije zapravo bilo sklonosti prema novcu zbog samoga novca; nisu njime vladali tvrdovanje i škrtost. Ne, nisu oni pokretali njega: njemu se je priviđao u budućnosti život u svakom zadovoljstvu, u svakom obilju; kočije, sjajno uređena kuća, kusni ručkovi, — to se je njemu neprestano motalo po glavi. Da bi naposletku, kasnije, s vremenom, okusio svakako sve to, zato je čuvao kopejku, koju je dotle škrto otkidao i sebi i drugomu. Kad bi kraj njega jurio bogataš na strelovitim krasnim droškama, na trkačima u bogatoj opremi, zastajao bi kao ukopan, a kad bi se iza duge sanjarije probudio, govorio bi: »A bio je trgovački pisar, podšišane kose uokrug!« I sve što je odisalo bogatstvom i blagostanjem doimalo se je njega dojmom, nerazumljivim i njemu samomu. Kad je izišao iz škole, nije hteo ni da odahne: tako mu je jaka bila želja da se što brže prihvati posla i službe. Ali uprkos valjanim svedodžbama s teškom je mukom dobio službu kod dohodarinske oblasti: i po zabitnim kutovima treba protekcije! Mestašce je dobio kukavno, tridesetak-četrdesetak rubalja na godinu. Ali je odlučio vatreno se prihvatiti službe, sve pobediti i prevladati. I zbilja je pokazao nečuveno odricanje, strpljivost i ograničenje u potrebama. Od ranoga je jutra do kasne večeri, ne sustajući ni duševnom ni telesnom snagom, pisao on, sav zagnjuren u pisarničke spise, nije odlazio kući, spavao je u uredskim sobama po stolovima, ručavao gdekad s vratarima, ali uza sve to znao čuvati čistoću, uredno se odevati, udešavati prijatan izražaj na licu i dapače neku odličnost u kretnjama. Mora se reći da su se činovnici dohodarinske oblasti osobito odlikovali nenaočitošću i nepristalošću. U nekih su bila lica kao loše ispečen hleb; obraz se razduo na jednu stranu, brada se nakrivila na drugu stranu, gornja se usna napela kao mehurčić, a uza to još i pukla; rečju, pûkâ rugoba. Svi su govorili nekako surovo, takvim glasom kao da se spremaju da nekoga izbiju; prinosili su česte žrtve Bakhu i time dokazivali da u slavenskoj prirodi ima još mnogo preostataka poganstva; čak su i u ured dolazili gdekad, kako se veli, naljoskani, od čega je u uredu bilo neugodno i zrak nije bio nipošto aromatičan. Med takvim činovnicima nije mogao ne biti primećen i odlikovan Čičikov, koji je u svem prikazivao potpunu opreku, i naočitim licem, i ljupkim glasom, i potpunim neupotrebljavanjem bilo kakvih žestokih pića. Ali uprkos tomu bio je njegov put tegoban. Dopao pod starešinstvo prestarelomu već pisarničkomu starešini, koji je bio slika i prilika neke kamene beščuvstvenosti i nepokolebivosti: vazda jednak, nepristupan, nikada u životu nije na licu pokazao smešak i nije nikoga ni jedan jedini put pozdravio pitanjem o zdravlju. Niko nije video da bi on bar jednom bio drugačiji, nego vazda, bar na ulici, bar kod svoje kuće; bar da je jedan jedini put pokazao učešće u ičem; bar da se je opio i u pijanstvu se nasmiejao; bar da se je odao neobuzdanu veselju, kakvomu se odaje razbojnik u pijanu času; ali ni sene od toga nije bilo u njemu. Nije bilo u njemu ama ništa niti zločinačko, niti dobro, pa je u tom nedostatku svega iskrsavalo nešto strahovito. Kruto, mramorno lice njegovo, bez ikakve oštre nepravilnosti, nije napominjalo nikakvu sličnost; crte su mu bile u gruboj simetriji med sobom. Jedino česte kozice i hrape, što su mu se uduble po crtama, pridruživale su njega onim licima, po kojima, veli narod, đavao obnoć mlati grah. Činilo se je da nema čovečje moći koja bi se takvomu čoveku umilila i zadobila njegovu sklonost; ali Čičikov je pokušao. Najpre mu stao ugađati u svakakvim neprimetljivim sitnicama: razmotrio pozorno kako su zarezana pera kojima on piše, pa udesio nekoliko na taj način i svaki mu ih put metao pod ruku; otpirivao mu i brisao sa stola pesak i duvan; nabavio novu krpu za tintarnicu; našao negde njegovu kapu, najgadniju kapu što je ikada beše na svetu, i svaki ju put metao uz njega časak pre svršetka uredovnoga vremena; četkao mu leđa kad bi se obelio o zid. Ali sve je to ostalo sasvim neprimećeno, kao da se nije ništa niti radilo. Naposletku mu nanjuškao domaći, porodični život: doznao da ima zrelu kćer, s licem također onakvim kao da se na njem obnoć mlati grah. Odatle on odluči udariti na juriš. Doznao u koju crkvu ona nedeljom dolazi, pa bi stao svaki put nasuprot njoj, čisto odeven, sa jako ukrućenim naprsnikom, i stvar je uspela: poljuljao se kruti starešina i pozvao ga na čaj! I još u pisarnici nisu dospeli ni da se osvrnu, a stvar se već udesila tako da se je Čičikov preselio k njemu u kuću, postao potrebnim i nenaknadivim čovekom, kupovao i brašno i šećer, ponašao se prema kćeri kao da mu je zaručnica, starešinu zvao taticom i ljubio mu ruku. Svi su u uredu sudili da će koncem meseca, pred veliki post, biti svadba. Kruti se starešina stao dapače zauzimati za njega kod vlasti, te za neko vreme zaseo i sâm Čičikov na jedno starešinsko mesto što se je ispraznilo. U tome kao da je i bila glavna svrha njegovih veza sa starim starešinom, jer je odmah krišom otpremio svoj kovčeg kući i sutradan se već našao u novom stanu. Starešinu je prestao zvati taticom i nije mu više ljubio ruku, a svadbi se zameo trag, kao da nije ništa ni bilo. Ali kad bi ga sretao, svaki bi mu put ljubazno stiskivao ruku i pozivao ga na čaj, tako da je stari starešina, uprkos vječnoj nepomičnosti, svaki put tresao glavom i govorio sebi pod nos: »Prevario me, prevario, đavolji sin!«

To je bio najteži prag preko kojega je prekoračio. Odonda mu je krenulo lakše i uspešnije. Postao je viđenim čovekom. U njega se našlo sve, čega god treba za ovaj svet: i prijatnost u zboru i tvoru, i okretnost u poslovnim stvarima. Takvim je sredstvima za kratko vreme zadobio ono, što zovu masnim mestom, i okoristio se njime na izvrstan način. Mora se znati da se je baš u to vreme počelo najstrože progoniti svako mićenje. Od proganjanja se on nije plašio, nego ga odmah prekrenuo u svoju korist i na taj način pokazao pravu rusku domišljatost, koja se javlja jedino za pritiska. Stvar se udesila evo ovako: čim dođe molitelj i turi ruku u džep da odonud izvuče poznata preporučna pisma s potpisom kneza Hovanskoga, kao što kažu kod nas u Rusiji, — zadrži mu on ruku i rekne mu uz smešak: »Ne, ne, vi mislite, da ja... ne, ne! To je naša dužnost, naše dugovanje; bez ikakve nagrade moramo mi učiniti. U tom vi budite spokojni; odmah će se sutra uraditi sve. Molim vas za vaš stan; ne trebate sami ni da vodite brigu: sve će vam se doneti kući.« Opčarani se molitelj vraća kući, misleći: »Eto napokon čoveka kakvih bi trebalo više da ima! To ti je naprosto dragoceni alem!« Ali čeka molitelj dan, čeka dva dana, — ne donosi mu se stvar kući, trećega dana isto tako. On u pisarnicu, — stvar se nije ni započela; on k dragocenomu alemu. »Ah, oprostite!« govori Čičikov jako uljudno, a uhvatio ga za obadve ruke: »toliko smo posla imali, ali sutra će se sve uraditi, sutra, svakako! Zbilja me je i stid!« I sve se to popraća dražesnim kretnjama. Ako bi mu se pri tom raširila koja pola na domaćoj haljini, odmah bi se ruka postarala da popravi stvar i da pridrži polu. Ali ni sutra, ni prekosutra, ni naksutra stvar se ne donosi kući. Molitelju puca med očima: »ta odista, nije li tu nešto?« Raspituje se, vele mu: »treba dati pisarima.« — »Zašto ne bih dao? Spreman sam dati jedan, dva četvrtaka rublja.« — »Ne, nije četvrtak, nego po belu bančicu.« — »Po belu banku pisarima!« uzvikuje molitelj. — »A šta se žestite tako?« odvraćaju mu: »tako će i biti: pisari će dobiti po četvrtak, a drugo će zapasti starešinstvo.« Nedosetljivi se molitelj lupa u čelo i psuje svime na svetu novi red, proganjanje mita i uljudni, oplemenjeni saobraćaj činovnički. »Pre si barem znao šta da radiš: doneo si upravitelju pisarnice crvenu bančicu, pa je stvar u redu; a sada ded belu bančicu, pa se cielu nedelju dana bakljaš, dok se dosetiš... đavo odnieo nesebičnost i plemenštinu činovničku.« Molitelj pravo veli, dakako, ali zato nema sada podmitljivaca, svi su pisarnički upravitelji najpošteniji i najplemenitiji ljudi. Jedino su sekretari i pisari varalice. Naskoro se otvorilo Čičikovu kudikamo prostranije polje, ustrojila se komisija za gradnju neke jako velike erarske zgrade. U tu se komisiju smestio i on, te se istaknuo kao jedan od najradinijih članova. Komisija se odmah latila posla. Šest se je godina bavila zgradom; ali je smetala klima, što li, ili je već materijal bio takav, samo se erarska zgrada nikako nije digla dalje od temelja. A međutim na drugim krajevima u gradu iskrsnuo u svakoga člana krasan dom građanske arhitekture: tamo je očevidno bilo bolje zemljište. Članovi već stali živeti u blagostanju i započeli porodični život. Sada se istom uzeo Čičikov oslobađati pomalo iz krutih zakona suzdržljivosti i neumoljivoga svojega odricanja. Istom sada bude ublažen napokon dugotrajni post, te se razabra da se Čičikov nije svagda tuđio od raznih slasti, od kojih se je znao susprezati za vatrenih mladih godina, kad nijedan čovek nije sasvim svoj gospodar. Javio se kojekakav raskoš: uzeo on prilično dobra kuvara, fine holandske košulje. A sukna kupio takvoga kakvoga ne nosi cela gubernija, i stao se odsad više držati svetlucavih cimetovih i crvenkastih boja; nabavio već izvrstan par konja, pa i sâm držao jednu uzdicu, da se logov mora kovitlati; uobičajio već da se tare spužvom, namočenom u vodu koja je smešana s kolonjskom vodicom; već je vrlo skupo kupovao neki sapun, od kojega će koža biti glatka; već...

Ali odjednom bude mesto pređašnjega mrtvopuhala poslan nov poglavica, čovek vojnik, strog, neprijatelj podmitljivcima i svemu što se zove nepravica. Odmah sutradan uplašio on sve do jednoga, zaiskao račune, video manjak, na svakom koraku svote kojih nema, primetio u isti mah domove krasne građanske arhitekture — i pretresanje se započelo. Činovnici budu otpušteni iz službe; domovi građanske arhitekture budu zaplenjeni te prevraćeni u razne bogougodne zavode i škole za kantoniste; sve bude smrvljeno, a Čičikov gore od sviju drugih. Odjednom se njegovo lice, unatoč prijatnosti, nije mililo poglavici, — zašto baš, Bog bi znao: gdekada tomu naprosto i nema razloga, — i on ga zamrzio na smrt. I jako je grozovit bio svima neumoljivi poglavica. Ali kako je ipak bio čovek vojnik, nije dakle znao sve finese civilnih smicalica, to su mu se za neko vreme, po svojoj čestitoj spoljašnjosti i po veštini da se prilagode svemu, umilili drugi činovnici i general se naskoro našao u rukama još gorih lupeža, koje on nikako nije smatrao lupežima; bio je dapače zadovoljan što je napokon odabrao ljude kako treba, pa se zbiljski hvalio svojom finom veštinom u raspoznavanju sposobnosti. Činovnici mu odmah razabrali duh i značaj. Koji god su bili pod njegovom vlašću, postadoše strašnim progoniteljima nepravice; proganjali su je svagde, u svim poslovima, kao što ribar ostvama goni kakvu mesnatu morunu, i proganjali ju s takvim uspehom, da se je za kratko vreme našlo u svakoga po nekoliko hiljada kapitala. U to su se vreme obratili na put istine mnogi od pređašnjih činovnika, te su iznova primljeni u službu. No Čičikov nije više nikako mogao da se uvuče, koliko god se trudio i zauzimao se za njega, potaknut pismima kneza Hovanskoga, prvi sekretar generalov, koji je sasvim dokučio kako se upravlja generalovim nosom, ali tu nije mogao ama ništa učiniti. General je bio takav čovek, kojega doduše vode za nos, (uostalom, bez njegova znanja), ali zato kad bi mu u glavu zapala kakva misao, zabila bi mu se kao gvozden čavao: ničim se ne bi mogla iščupati odonud. Jedino što je umni sekretar mogao učiniti bilo je uništenje službenoga spisa, a i na to nije naveo poglavicu ničim drugim, nego samo milosrđem, jer mu je živim bojama prikazao dirljivi udes nesretne porodice Čičikovljeve, koju on na sreću nije imao.

— No, pa šta! — reče Čičikov: — zakvačio sam, potegnuo, otkinulo se, — ne pitaj! Suze jadu ne pomogoše, treba se latiti posla. — Odlučio on dakle da iznova započne karijeru, da se opet oboruža strpljivošću, da se opet ograniči u svem, kako god je pre godilo i prijalo šepiriti se. Morade se preseliti u drugi grad i tamo tek sticati glas. Dve-tri je službe morao promeniti za jako kratko vreme. Službe su bile nekako prljave, niske. Treba znati da je Čičikov bio najpristojniji čovek što ga je ikada bilo na svetu. Premda se je u početku i morao proguravati kroz prljavo društvo, ipak je u duši čuvao navek čistoću, voleo da u pisarnicama budu stolovi od lakiranog drveta i da sve bude odlično. Nikada se u govoru nije davao na nepristojnu reč i svagda se je vređao ako u čijim rečima razabere da nema doličnoga poštovanja činu ili zvanju. Čitaocu će, mislim, goditi kad sazna da je on svaka dva dana menjao rubeninu, a leti, za vrućine, čak i svaki dan: vređao ga je svaki ikoliko neprijatni zadah. Zbog toga je razloga turao sebi svaki put u nos karanfić, kadgod bi mu došao Petruška da ga razdene i izuje; živci su mu u mnogim zgodama bili osetljivi kao u devojke; i zato mu je bilo teško kad se je opet našao u onim redovima gde sve zaudara ljutom rakijom i nepristojnim vladanjem. Kolikogod se hrabrio, ipak je za vreme tih nezgoda omršavio, pa i pozeleneo. Bio je već počeo debljati i dolaziti u one okrugle i pristojne forme u kojima ga je čitatelj zatekao kad se je upoznao s njim, te je zavirkujući u ogledalo počesto već pomišljao na mnoge prijatnosti: na ženicu, na dečju sobu, i smešak mu je popraćao takve misli; ali sada, kad bi se nehotice pogledao u ogledalo, nije mogao da ne uzvikne: »Majko ti moja presveta! Kako sam oružnio!« I dugo se iza toga nije htieo oglédati. Ali sve je podnosio junak naš, podnosio snažno, strpljivo podnosio, i prešao napokon u carinsku službu. Mora se reći da je ta služba bila odavno tajna čežnja njegovih misli. Video je kakvim se raskošnim tuđinskim stvarčicama opskrbljuju carinski činovnici, kakav porculan i batist šalju kumicama, teticama i sestrama. Odavno je već govorio počesto i uzdisao: »Eno onamo da mi se je dokopati: i granica je blizu, i prosvetljeni su ljudi, a kakvim bih se finim holandskim košuljama mogao opskrbiti!« Mora se dometnuti da je pri tom pomišljao još na osobitu vrstu sapuna, koji daje neobičnu belinu koži i svežinu obrazima; kako se taj sapun zove, Bog bi znao, ali po njegovu sudu mora svakako da ga ima na granici. Odavno je već hteo dakle k carini, ali su ga zadržavali razni redoviti probitci u građevnoj komisiji i on je pravo sudio da carina, bilo kako mu drago, ipak nije ništa više nego golub na krovu, a komisija je već vrabac u ruci. Ali sada on odlučio da će se pošto poto dokopati do carine — i dokopao se. Službe se je prihvatio neobično revno. Činilo se je kao da ga je sama sudbina odredila za carinskoga činovnika. Ovakva okretnost, pronicavost i bistrina ne samo da se još nije videla, nego se nije ni čula. Za tri, četiri nedelje tako se je izveštio u carinskom poslu, da je znao ama sve: nije ni vagao, ni merio, nego je po fakturi doznavao koliko u kojem komadu ima aršinâ sukna ili druge materije; čim uzme u ruku, odmah zna reći koliko funti ima u njemu. Što se pak tiče pretragâ, tu je u njega bio, kako su govorili i sami drugovi njegovi, naprosto pasji njuh: moraš se diviti kad vidiš kako je u njega tolika strpljivost da pipa svako dugme, a sve to radi s ubistvenom hladnokrvnošću, uljudnom do neverovatnosti. I dok su se oni pretraživani žestili i goropadili, te ih snalazila pakosna volja da mu zvrčkama izudaraju prijatnu spoljašnjost, nije se on menjao ni u licu ni u uljudnom vladanju, nego samo priklapao: »Ne bi li izvoleli da se malo potrudite i ustanete?« Ili: »Ne bi li, gospođo, izvoleli u drugu sobu? Tamo će se žena jednoga od naših činovnika porazgovoriti s vama.« Ili: »Dopustite, malo ću evo rasporiti postavu na vašoj kabanici.« Tako je govorio i izvlačio odonud šalove, rupce, hladnokrvno, kao iz svoga vlastitoga kovčega. Čak se je i viša oblast izjavila da je to đavo, a nije čovek: tražio je po točkovima, rudama, konjskim ušima i ko bi ga znao po kakvim mestima, gde  nijednomu autoru ne bi palo na pamet da se zavuče i gde je jedino carinskim činovnicima dopušteno da se zavlače, tako da se jadni putnik koji je prešao granicu nekoliko časaka sve još ne može snaći, nego briše znoj što mu se je kao sitan osip osuo po svem telu, krsti se samo i sve govori: »No, no!« Stanje mu je jako nalikovalo na stanje đaka koji je istrčao iz skrovite odaje, kamo ga je starešina pozvao da mu da neku pouku, ali ga je mesto toga izbio na sasvim neočekivan način. Za kratko vreme nije od njega bilo krijumčarima nikakvoga života. Bio je strah i trepet svemu poljskomu Židovstvu. Poštenje i nepotkupljivost njegova skoro su bili nesavladivi i neprirodni. Nije on sebi dapače ni zgrnuo mali kapitalčić od razne zaplenjene robe i kojekakvih pooduzimanih stvarčica, koje nisu prelazile u državnu svojinu da se izbegne suvišno dopisivanje. Takva revna, nesebična služba nije mogla ne biti predmetom opštega divljenja i ne stići naposletku do znanja višoj oblasti. Dobio on čin i promaknuće i odmah za tim predložio projekt kako će se pohvatati svi krijumčari, samo je zamolio za sredstva da on to sâm izvrši. Odmah mu bude dana komanda i neograničeno pravo da izvršuje svakakve potrage. To je jedino i hteo. U to se je vreme bila sastavila na smišljen, pravilan način jaka družba krijumčarska i u smionom je preduzeću moglo biti na milione dobitka. On je već odavno znao za to, pa je dapače i odbio izaslanike koji ga htedoše potkupiti, i rekao im suvo: »Još nije vreme«. Ali kad je sve dobio pod svoju vlast, onoga je časa javio družbi i rekao: »Sada je doba!« Račun je bio i suviše pouzdan. Tu je za godinu dana mogao dobiti koliko ne bi stekao za dvadeset godina najrevnije službe. Pre on nije hteo ni u kakvu vezu stupati s njima, jer nije bio ništa nego samo prišipetlja, ne bi dakle mnogo dobio; ali sada... sada je sasvim drugačije; mogao je predložiti uslove kakvi su mu po volji. Da poslu bude manje smetnje, skloni on i drugoga činovnika, svojega druga, te i taj ne odoli napasti, premda je već bio sedoglav. Uslovi budu uglavljeni i družba se prihvati posla. Poslovi su bili sjajni. Čitatelj je bez sumnje čuo toliko spominjanu istoriju o oštroumnom putovanju španskih ovnova što su s dvostrukim krznima prešli granicu i preneli pod krznima brabantskih čipaka za milion. Ta se je zgoda zbila baš onda kad je Čičikov služio u carinari. Da on nije učestvovao u tom preduzeću, nikakvim Židovima na svetu ne bi pošlo za rukom svršiti ovakav posao. Nakon tri četiri ovnovska hoda preko granice našlo se u obadvojice činovnika po četiri stotine hiljada kapitala. U Čičikova je, vele, prešlo i pet stotina, jer on je bio okretniji. Bog bi znao do kolike bi grdne brojke porasle te blagodatne svote, da se nije isprečila hudoba sotonska. Smutio đavao oba činovnika: da se pravo rekne, činovnici se razbesneli i svadili se ni za što. Nekako u žestoku razgovoru, a možda malko i nakresan, okrstio Čičikov drugoga činovnika popovićem, a taj se, premda je zaista bio popović, jako uvredio, ne zna se zašto, te mu odgovorio svojski i neobično oštro, evo ovako: »Nije, lažeš: ja sam državni savetnik, a nisam popović; ali ti jesi popović!« I da mu naprkosi i još gore da ga rasrdi, dometnuo još: »Jest, eto, šta je!« Time mu je doduše ljudski otkresao, vratio prišvarak što mu je onaj prišio i ta je rečenica: »jest, eto, šta je!« bila možda snažna, ali on se nije zadovoljio, nego još poslao i tajnu prijavu protiv njega. Ali vele da je i bez toga bila med njima svađa zbog neke ženice, sveže i snažne poput jedre repe, kako to kažu carinski činovnici; da su bili dapače potkupljeni ljudi, koji će predveče u mračnoj uličici izmlatiti našega junaka, ali da su obadva činovnika nasela, a ženicom se okoristio neki štopski kapetan Šamšarjov. Šta je zapravo bilo, Bog ih znao; neka čitatelj po volji smisli dalje sâm. Glavno je da su tajne veze s krijumčarima postale javnima. Državni je savetnik doduše i sâm propao, ali je zagnjurio i svoga druga. Činovnike potegli pred sud, zaplenili, zaustavili sve štogod je u njih bilo, sve se poput groma istreslo nad njihovim glavama. Kao iz omame prenuli se oni i razabrali s užasom što su uradili. Državni savetnik nije odolio sudbini te uginuo negde u zabiti, ali koleški je odolio. Znao je sakriti jedan deo novaca, koliko god oštra njuha bio starešina koji je došao na istragu; poslužio se svim finim smicalicama svojega uma, koji je preiskusan bio i predobro znao ljude; negde podelovao prijatnim vladanjem, negde ganutljivom besedom, negde pokadio laskom, koja ni u kojoj zgodi ne kvari stvar, negde tutnuo novaca, riečju — izradio posao bar toliko da nije otpušten s onakvom sramotom kao što njegov drug, i iskobeljao se ispod kaznenoga suda. Ali niti kapitala, niti raznih tuđinskih stvarčica — ničega mu nije preostalo: svemu su se tomu našli drugi ljubitelji. Očuvalo se samo desetak hiljada, sakrivenih za crne dane, i dva tuceta holandskih košulja, i mala brička, u kakvoj se voze neženje, i dva kmeta: kočijaš Selifan i lakaj Petruška; a carinski mu činovnici, po srdačnoj dobroti, ostaviše pet-šest komadića sapuna za očuvanje svežine obrazima, — to je sve. Evo dakle, u kakvom se je stanju našao opet junak naš! Evo, kolike mu se grdne nevolje svališe na glavu! To je on zvao: nastradati u službi za pravicu. Moglo bi se sada suditi da će se on, iza takvih bura, iskušenja, promenljivosti sudbine i jada u životu, skloniti s preostalim desetkom rođenih hiljada u kakvu mirnu zabit kotarskoga gradića, da tamo zanavek učmane u katunskoj domaćoj haljini, kraj prozora niske kućice, promatrajući nedeljom seljačku tučnjavu što mu se zapodeva pred prozorima, ili da se za razonodu odšeta do kokošinjca i sâm lično opipa kokoš određenu za supu, i tako da provede život bez buke, koji također nije na neki način beskoristan. Ali se nije zbilo ovako. Mora se priznati nesavladiva snaga njegova značaja. Nakon svega toga što bi dostajalo, ako ne da ubije, a ono da ohladi i primiri čoveka, nije se u njemu ugasila nedokučljiva strast. Jadovao je, zlovoljio se, roptao na sav svet, srdio se na nepravednost udesovu, zgražao se na nepravednost ljudsku, a ipak nije mogao odustati od novih pokušaja. Rečju, pokazao je strpljivost, prema kojoj nije ništa drvena strpljivost Nemčeva, što je njemu već u sporom, lenom kolanju krvi. Čičikovljeva je krv, naprotiv, kucala snažno, te je trebalo mnogo razumne volje da se obuzda sve ono što bi htelo iskočiti i proći se na slobodi. Uzeo on rasuđivati, a videlo se je da mu je rasuđivanje u neku ruku pravo: »Zašto baš ja? Zašto se je na mene svalila nevolja? ko danas u službi prodaje zjake? — svi stiču. Nisam ja nikoga unesrećio: nisam orobio udovicu, nisam nikoga oterao u prosjake; koristio sam se suvišcima; uzimao sam tamo gde bi svako uzimao; da se nisam okoristio ja, drugi bi se okoristili. A zašto drugi lagodno uživaju, i zašto moram ja ginuti kao crv? I što sam ja sada? Kamo pristajem? Kakvim ću očima gledati sada u oči svakomu čestitomu ocu porodica? Kako da me ne grize savest, kad znam da sam suvišan teret zemlji? I šta će kasnije reći moja deca: »Eto«, reći će: »otac je skot: nije ostavio nikakvoga imetka!«

Zna se već da se je Čičikov jako brinuo za svoje potomke. Takav čuvstven predmet! Gdjekoji i ne bi možda tako duboko zagrabio šakom, da nema onoga pitanja što se javlja sámo od sebe, ne zna se zašto: »a što će reći deca?« I eto budući praroditelj, kao oprezan mačak, zirka samo jednim okom u stranu ne gleda li otkud gospodar, i brže grabi sve, štogod mu je pri ruci: ili sveće, slanina, ili mu pod šapu dopala kanarinka, rečju — ne propušta ništa. Tako je jadikovao i plakao junak, ali mu delatnost nikako nije umirala u glavi; tamo je vazda nešto htelo da se gradi i samo je očekivalo plan. Opet se on zgrčio, opet uzeo provoditi težak život, opet se ograničio u svem, opet se iz čistoće i pristojna stanja spustio u kal i niski život. Očekujući štogod bolje, morao se je prihvatiti čak i povereničkoga zvanja, — zvanja koje kod nas još nije steklo građansko pravo, nego ga sa sviju strana gurka i slabo poštuje sitna čeljad pisarnička, pa i sami poverioci, te je osuđeno na puzanje po predsobljima, na preostatke i druge stvari, ali nevolja ga primorala da se je odlučio na sve. Med nalozima je dobio, izmed drugoga, i ovaj: poraditi kod skrbničkoga veća da uzme u zalog nekoliko stotina seljaka. Imanje je bilo u najskrajnjem neredu. A survale su ga u nered pošasti med stokom, varalice upravitelji, nerodica, zarazne bolesti koje su pomorile najbolje radnike, a naposletku smušenost samoga vlastelina, koji si je u Moskvi udešavao kuću po najnovijoj modi i za taj uređaj spiskao sav imetak do poslednje kopejke, tako da nije više ni imao čime bi se hranio. Zbog toga se je razloga moralo naposletku založiti i poslednje imanje što je preostalo. Zalaganje eraru bilo je onda još novotarija, na koju su se nakanjivali sa strahom. Čičikov, u svojstvu poverenika, sklonio najpre sve, (dok nisi unapred sklonio, ne može se dobiti, kao što se zna, niti prosta obavest ili uputa, — treba da se ulije u svako grlo bar jedna boca madeire), — sklonio dakle sve, koje treba, i razjasnio im da je med inim evo ovakva stvar: polovina je seljaka pomrla, pa da ne bi kasnije bilo kakovih neprilika... »Ta oni su nabrojani u revizijskoj listini?« reče sekretar. »Jesu«, odgovori Čičikov. »No, šta ste se onda uplašili?« reče sekretar: »jedan umre, drugi se rodi i sve se dobro zgodi.« Sekretar je, kao što se vidi, znao govoriti i u srokovima. A međutim sinula našemu junaku najzanosnija misao što je ikada munula u čovečju glavu. »Al sam ja glupi Akim!« reče on sâm sebi: »tražim rukavice, a obadve su mi za pojasom! Ta ako ja sve te što su pomrli pokupujem, dok još nisu predani novi revizijski popisi, ako ja steknem, recimo, hiljadu, a skrbničko veće daje, recimo, dvesta rubalja po duši: eto već dvesta hiljada kapitala! A vreme je sada zgodno: nedavno je bila epidemija, pomrlo je, hvala Bogu, prilično sveta. Vlastelini se prokartali, probećarili i ljudski spiskali svoje; sve krenulo u Petrograd u službu: imanja su napuštena, upravljaju se kako bilo, porezi se svake godine plaćaju sve teže; svako će mi ih dakle rado ustupiti, već zato da ne plaća za njih glavarinu; a možda će se koji put desiti i tako da ja od gdekojega steknem još i koju kopejku za to. Teško je dabome, mučno, opasno, da ne bih opet nagrabusio i da se iz toga ne izleže neprilika. Ali čoveku je dat razum, da mu bude nečemu. A nada sve vàljâ što će se stvar učiniti svima neverovatnom, niko neće poverovati. Istina, je, bez zemlje se ne može kupiti ni založiti. Ali ja ću kupiti za preseljenje; sada se u tavrijskoj i hersonskoj guberniji zemlja daje besplatno, samo je naseljuj! Onamo ću ih sve i preseliti! U hersonsku ću ih guberniju! Neka tamo žive! A preseljenje se može obaviti zakonitim načinom, kako treba, kroz sud. Ako hoće potvrde o seljacima, ni tomu nisam protivan! Zašto ne bih! Predočiću i potvrdu s vlastoručnim potpisom kapetana-ispravnika. Selo se može nazvati Čičikovljevo selo, ili po imenu datomu na krštenju: seoce Pavlovskoje.« I eto tako se je u glavi našega junaka sastavio taj neobični sujet, za koji ne znam hoće li mu biti zahvalni čitaoci, a već kako je zahvalan autor, teško je i iskazati, jer govorio što mu drago, da Čičikovu nije pala na pamet ta misao, ne bi se na svet javila ni ova poema.

Po ruskom običaju prekrstio se on i latio se posla. Tobože birajući mesto gde će se nastaniti, i pod drugim izlikama, uzeo on zavirivati i u ove i u one zakutke naše države, poglavito u one koji su gore od drugih postradali od nezgoda: nerodice, pomora, i drugoga, i drugoga, rečju, gde bi se mogao zgodnije i jeftinije nakupovati potrebni svet. Nije se obraćao nasumce svakom vlastelinu, nego je ljude odabirao više po svojem ukusu, ili onakve s kojima bi mogao uz manje poteškoća sklapati takve poslove, te je nastojao najpre upoznati se s njima i predobiti ih, tako da bi seljake dobivao, ako može biti, više po prijateljstvu nego kupnjom. Čitatelji se dakle ne smeju zlovoljiti na autora, ako mu nisu po volji bila lica što se javljaju dosad: to je Čičikovljeva krivica; tu je on potpun gospodar, pa kamo on zamisli, onamo se moramo i mi vući. Mi ćemo, ako zaista budemo obeđeni za bledost i nenaočitost licâ i karakterâ, reći samo to da se nikad u početku ne vidi sav široki tok i obim poslu. Ulazak u kakav bilo grad, makar i u prestolnicu, svagda je nekako bled; isprva je sve sivo i jednolično: otežu se beskrajne radionice i tvornice, začađene od dima, a onda izviruju uglovi šestokatnih kuća, dućani, cimeri, ogromne perspektive niz ulice, gde su sami zvonici, stupovi, statue, kule, s gradskim sjajem, bukom i gromotom i svime štogod je stvorila ruka i misao čovečja, da se diviš. Kako su izvršene prve kupnje, čitatelj je već video; kako će stvar teći dalje, kakvi će se uspesi i neuspesi dešavati junaku, kako će morati rešiti i prevladati još gore zapreke, kako će iskrsnuti kolosalne slike, kako će se pokrenuti skrovite poluge široke pripovesti, daleko se razastrti obzorje njeno i sva ona zadobiti veličanstven lirski tok, to će čitatelj videti kasnije. Još dalek put mora prevaliti sva ta putna družina što se sastoji od gospodina srednjih godina, bričke u kakvoj se voze neženje, lakaja Petruške, kočijaša Selifana i konjske trojke, poznate već poimence, od Prisednika do nitkova šarca. Eto dakle glavom svega junaka našega kakav jest! Ali zaiskat će se možda da ga konačno ocrtam jednom crtom: kakav je po moralnim svojstvima? Da on nije junak, pun savršenstva i vrlina, — to se vidi. Ko je on onda? Nitkov dakle. A zašto nitkov? Čemu da budemo tako strogi prema drugima? Sada kod nas nema nitkovâ: ima blagonamernih, prijatnih ljudi, ali takvih koji bi svoje lice izvrgli sveopštoj sramoti, pod javnu pljusku, pronaći će se jedino možda dva tri čoveka, ali i ti već govore sada o kreposti. Pravije je, da bude nazvan g o s p o d a r o m , p r i v r e d n i k o m . Privređivanje je svemu krivo: zbog njega su se izvršila dela kojima svet veli da n i s u  j a k o  č i s t a . Istina, u takvom karakteru ima već nešto što odbija, te onaj isti čitatelj koji na životnom putu prijateljuje s takvim čovekom, s njim jede so i hleb i prijatno provodi vreme, staće ga gledati popreko ako on postane junakom drame ili poeme. Ali mudar je onaj koji se ne gadi ni na kakav karakter, nego upire u njega ispitljiv pogled i ispituje ga do prvotnih uzroka. Brzo se preobražava sve u čoveku, nisi dospeo ni da se osvrneš, a već iskrsnuo u tebi strašni crv i samovlasno navratio k sebi sve životne sokove. I često se je ne samo jaka strast, nego i najništavija strastičica za kakvu god sitnicu razrastala u čoveku, rođenom za bolja dela, navodila ga da pozaboravlja velike i svete dužnosti i da ništave čegrtaljke smatra nečim velikim i svetim. Čovečje su strasti neprebrojive, kao pesak morski, i nijedna ne nalikuje na drugu, i sve su one, bile niske, bile krasne, u početku pokorne čoveku i tek kasnije postaju strašnim gospodarima njegovim. Blago onomu ko je odabrao najkrasniju strast od sviju: svakoga mu sata i časa raste i desetorostruči se neizmerno blaženstvo, i sve dublje i dublje ulazi on u beskrajni raj svoje duše. Ali ima strastî, te nije do čoveka da ih bira. Rodile su se s njime onoga časa kad se je on rodio na svet, i nije mu dana sila da se odvrati od njih. One se ravnaju po višim odredbama i ima u njima nešto što navek zove i ne zašućuje za svega života. Suđeno im je da prevale veliko poprište zemaljsko, bilo u mračnoj slici, bilo da se prevrate u svetlu prikazu koja raduje svet, — podjednako su sve one zazvane za neznanu čoveku sreću. I možda u samom Čičikovu strast, što ga je obvladala, nije bila od njega, nego je u hladnom bitisanju njegovu sadržano ono što će kasnije stušiti čoveka u prah i na kolena pred mudrošću nebeskom. I još ima tajna: zašto je taj lik iskrsnuo u ovoj poemi što se sada javlja na svet.

Ali nije to tegobno što će biti nezadovoljni junakom; tegobno je što u duši živi neodoljivo uverenje da bi čitatelji bili zadovoljni tim istim junakom, tim istim Čičikovim. Da mu autor nije dublje zagledao u dušu, da mu nije na dnu duše darnuo ono što se izmiče i krije od svetlosti, da mu nije otkrio najskrovitije misli što ih čovek ne poverava nikomu drugomu, nego da ga je prikazao onakvoga kakav se je prikazao celomu gradu, Manjilovu i drugim ljudima, — svi bi se radovali i smatrali bi njega zanimljivim čovekom. Ne smeta što ni lice ni sav lik njegov ne bi lebdeo kao živ pred očima: za to ne bi duša, nakon štiva, ničim bila uznemirena, te bi se opet mogli vratiti kartaškomu stolu, koji veseli svu Rusiju. Jest, dobri moji čitaoci, vi ne bi da vidite raskrivenu ljudsku nevolju. »Zašto?« velite vi: »čemu to? Zar mi ne znamo i sami da u životu ima mnogo što je prezreno i glupo? I bez toga nam se često događa da viđamo što nije nipošto na radost. Bolje vi nama prikazujte ono što je krasno, primamljivo. Bolje je da se zanesemo u zaborav!« — »Zašto ti, brate, govoriš meni da loše idu poslovi u gospodarstvu?« veli vlastelin upravitelju: »ja to, brate, znam i bez tebe; ali zar ti ne znaš drugačijega razgovora, je li? Daj ti meni da ja zaboravim, da ja to ne znam, — onda sam ja sretan.« I tako oni novci, koji bi bar donekle popravili posao, odlaze na razna sredstva da se zaneseš u zaborav. Spava um koji bi možda pronašao nenadan izvor velikih sredstava; a onamo mu imanje ode na bubanj — i vlastelin put pod noge po svetu, da zaboravlja, s dušom od nevolje spremnom na podlosti od kojih bi se on pre bio žacao.

Još će autora kriviti takozvani patrioti, što spokojno sede po svojim zakutcima, sasvim se drugačijim poslovima bave, zgrću kapitalčiće i udešavaju svoj boljitak na tuđ račun; ali čim se dogodi išta što je po njihovom sudu uvredljrvo za domovinu, ako se pojavi kakva knjiga u kojoj se gdekad kaže gorka istina, — istrkuju oni iz sviju zakutaka, kao pauci koji su opazili da se je u paučinu uplela muva, nadâjû odmah viku: »Valja li to iznositi na svet, razglašivati to? Ta sve ovo, štogod je opisano tu, sve je naše, — valja li tako? A šta će reći stranci? Zar je radost slušati loš sud o sebi? Misle: zar to ne boli? Misle: zar mi nismo patrioti?« Na takve mudre primedbe, posebno što se tiče tuđinskoga mišljenja, priznajem da se ništa ne može smoći za odgovor. Razma evo ovo. U jednom dalekom zakutku u Rusiji živela dva žitelja. Jedan beše otac porodice, po imenu Kifa Mokijevič, čovek krotke naravi, koji je provodio mrtvopuhalski život. Za porodicu  svoju nije hajao; živovanje mu je bilo obraćeno više na mozganje i zabavljeno ovim filozofskim, kako ga je on nazivao, pitanjem: »Evo, na primer, zver,« govorio je, hodajući po sobi, »zver se rađa gola. A zašto baš gola? Zašto se ne rađa onako kao ptica: zašto se ne izlupljuje iz jajeta? Kako, zbilja, ono... nikako ne razumeš prirodu, čim se jače zadubeš u nju!« Tako je mislio žitelj Kifa Mokijevič. Ali to još nije glavna stvar. Drugi je žitelj bio Mokij Kifovič, rođeni sin njegov. On je bio ono što se u Rusiji zove junačina, pa dok se je otac bavio rođenjem zveri, njegova je dvadesetgodišnja plećata narav težila da se razmaše. Ničega se nije znao prihvatiti olako: svagda, — ili komu zapucka ruka, ili na čijem nosu iskoči kvrga. Na domu je i u susedstvu sve bežalo čim njega smotri — od kućne sluškinje do kućnoga psa; čak i vlastiti je krevet u spavaćoj sobi iskrhao na komadiće. Takav beše Mokij Kifovič, ali uostalom je bio dobre duše. Ali nije još u tom glavna stvar. Nego evo u čemu je glavna stvar. »Ta, baćuška, gospodaru, Kifa Mokijevič,« govorila je ocu i svoja i tuđa služinčad: »kakav ti je taj Mokij Kifovič? Nikomu nema od njega mira, takav je nasilnik!« »Jest, nestašan je, nestašan,« odgovarao je obično otac na to: »ali šta bih? Kasno je da ga bijem, a i svi će me okriviti da sam okrutan; a on je častoljubiv čovek; ako ga ukorim pred svetom, smiriće se, ali javnost ti je nevolja! Saznaće se po gradu i sasvim će ga prozvati psetom. Zar zbilja misle da to mene ne boli? Zar ja nisam otac? Jer se bavim filozofijom i gdekada nemam vremena, zar zato nisam više otac? Ta nije, otac sam ja! Otac, đavo ih odneo, otac! Eto, tu je meni, u srcu, Mokij Kifovič!« Uza to se je Kifa Mokijevič svom silom udarao pesnicom u prsa i jako se žestio. »Ako mu i ostane da je pas, neka bar ne saznaju to od mene, bar da ga ja ne odajem!« I kad je iskazao takav očinski osećaj, puštao je Mokija Kifoviča da nastavlja junakovanje, a sâm se je obraćao svojemu omiljenomu predmetu i odmah zadavao sebi koje ovakvo pitanje: »No, a kad bi se slon rodio iz jajeta, ljuska bi valjda morala biti silno debela, — topom je ne bi probio; moralo bi se pronaći kakvo novo ognjevito oruđe.« Tako su provodila život dva žitelja mirnoga zakutka, koji iznenada, kao kroz prozorčić, izviriše na kraju naše poeme, izviriše zato da skromno odgovore na osvade nekih vatrenih patriota, koji se zasad spokojno bave kakvom filozofijom ili prirastom svoje glavnice na račun nežno ljubljene domovine, te i ne misle na to da ne bi činili nikakvo zlo, nego jedino da se ne bi govorilo da oni čine zlo. Ali ne, nije rodoljublje razlog obedama; druga se stvar krije pod njima. Čemu da se taji reč? Da ko je nego autor dužan kazati svetu istinu? Vi se bojite duboko uperenoga pogleda, vi se plašite da sami u nešto uperite dubok pogled, vi volite da po svemu kliznete očima koje ne misle. Vi ćete se čak i podsmehnuti od srca Čičikovu; možda ćete i pohvaliti autora i reći: »Ipak je on štošta vješto zapazio! Zacelo je on čovek vesele naravi!« I nakon takvih ćete se reči s udvojenim ponosom obratiti sebi, na licu će vam se javiti smešak zadovoljstva samim sobom i vi ćete priklopiti: »Ta mora se priznati da po nekim provincijama ima vrlo čudnih i vrlo smešnih ljudi, a uza to i velikih nitkova!« A ko će od vas, pun kršćanske smernosti, ne javno, nego u tišini, sâm samcat, za samotnih razgovora sa samim sobom, zaći u dubinu svoje vlastite duše s ovim teškim pitanjem: »A nema li i u meni koji deo Čičikova?« Jest dabome! Ali ako u taj mah prođe kraj njega kakav znanac njegov, koji nije ni suviše velika ni suviše mala ranga, — onoga će časa komiti pod ruku suseda svojega, skoro će prasnuti u smeh i reći će mu: »Gledaj, gledaj, eno Čičikova, umetnuo se baš na Čičikova!« I onda će kao dete zaboraviti na svaku pristojnost, što mu dolikuje zvanju i godinama, potrčaće za njim u dostig, draškati ga odostrag i priklapati: »Čičikov, Čičikov! Čičikov!«

Ali mi smo počeli prilično glasno govoriti, a zaboravili smo da se je već probudio naš junak, koji je spavao za sve vreme dok se je pripovedala njegova dogodovština, te bi lako mogao čuti svoje prezime što se tako često ponavlja. A on je čovek uvredljiv i ne voli da o njemu razglabaju s nepoštovanjem. Ni po jada čitatelju hoće li se Čičikov rasrditi na njega ili neće; ali što se tiče autora, on se nipošto ne sme svaditi sa svojim junakom: još priličan put trebaju oni proći i prevaliti u dvoje, rukom u ruci; dva su velika dela napred, — to nije sitnica.

— Ehe-hej! Šta ti to? — reći će Čičikov Selifanu: — ti?...

— Šta? — reče Selifan polaganim glasom.

— Kako, šta? Ti gusane! Kako ti to voziš? No, ded se miči!

I zaista, Selifan je već odavno vozio zažmurenih očiju, te je samo poretko, iza sna, uzdama lupkao po bokovima konje, koji su također dremali; a Petruški je već odavno, ko bi znao gde, sletela kapa, on se izvalio unatrag i upro glavu Čičikovu u koleno, tako da ga je on morao zvrcnuti. Selifan se prene, opali šarca nekoliko puta po leđima, nakon čega je šarac zakasao, razmahne se knutom na sve i reče tankim, pjevuckavim glasićem: »ne boj se!« Konji se raspalili i potegli kao perce lagašnu bričku. Selifan samo pomahuje i uzvikuje: »hej! hej! hej!« i podjednako poskakuje na sedištu, čas kako trojka uzleće uz brdeljak, čas juri niz brdeljak kojima je posuta sva cesta i tek se jedva primetljivom nizbrdicom spušta. Čičikov se samo smeškao i lako uzletao sa svojega kožnoga jastuka, jer je voleo brzu vožnju. I koji Rus ne voli brzu vožnju? Zar njegova duša, koja teži da se zavrti, da se zanese, da rekne gdekad: »đavo odneo sve!« zar njegova duša da ne voli nju? Da ne voli nju, kad se u njoj oseća nešto zanosno, divno? Čini ti se da te je neznana sila uzvisila na svoje krilo, te i sâm letiš, i sve leti: lete vrste, lete u susret trgovci na krajnjim sedištima svojih kibitaka, leti s obadve strane šuma s tamnim redovima jela i borova, s lupom od sekira i graktanjem vrana; leti sva cesta, i ne znaš kamo nestaje u daljinu; i nešto je strašno u tom naglom promicanju, gde stvar koje nestaje ne dospeva ni da iskrsne, jedino se nepomičnima čine nebesa nad glavom i laki oblaci i mjesec što se probija. Hej trojko, ptico trojko! Ko je tebe izmislio? Zna se da si se samo u hitra naroda mogla roditi, — u onoj zemlji koja ne zna za šalu, nego se glatkom ravnicom razastrla preko polovice sveta, pa ded onda broj vrste dok ti se ne zamagle oči. I nije, čini se, veštački izrađena putna sprava, nije zglavljena gvozdenim vijkom, nego te je na brzu ruku, navrat nanos, udesio i sastavio, samom sekirom i dletom, okretni jaroslavski seljak. Nije vozač u visokim nemačkim čizmama: brada i rukavice, i sedi đavo ga znao na čemu; ali kad se pridigne i razmahne se i otegne pesmu, — konji lete kao vihor, žbice se na točkovima smešale u jedan jedincati glatki krug, samo zadrhtala cesta, a zaviknuo i zastao od prepasti pešak — i eno poletela ona, poletela, poletela!... I eno se već vidi u daljini kako se nešto praši i prodire zrak.

Ne letiš li i ti, Rusijo, kao hitra, neprestiživa trojka? Dimom se dimi pod tobom cesta, tutnje mostovi, sve zaostaje i ostaje za tobom! Zastao gledalac, preneražen božjim čudom: nije li to munja bačena s neba? Šta znači to kretanje, što je na užas? I kakva je neznana sila u tim konjima, neznanima svetu? Hej, konji, konji, — kakvi li su konji! Jesu li vihori u grivama vašim? Trepti li oštri sluh u svakoj žili vašoj? Začuli iz visine znanu pesmu, — složno i mahom napregli medene grudi i skoro se ne dodirujući kopitima zemlje preobrazili se u same otegnute crte, što lete zrakom, i juri ona, sva zadahnuta Bogom!... Rusijo, kamo hrliš ti? Odgovori! Ne odgovara. Divnim zvonjenjem ori zvonce; tutnji i u vetar se prevraća raskidani u komadićke zrak; proleće sve što je na zemlji, a popreko gledaju, izmiču se i sklanjaju se s puta drugi narodi i države.

                                                          KRAJ PRVE KNJIGE  

 nastavci :Romani u nastavcima