Obala hadske noći
15
Do večeri je temperatura pala za petnaest stepeni, pošto se manji front hladnog vazduha raširio nad ovim našim parčetom oblasti Kuli. Nema oluje sa grmljavinom, ali sa prelaskom neba u ljubičastu nijansu dolazi magla. Digla se sa reke, i sada se uspinje nagnutom rampom ulice Čejs, prekrivši prvo slivnike, zatim pločnike, a na kraju i zgrade. Ne može potpuno da ih sakrije kao što prolećne i zimske magle ponekad umeju, ali je ovo zamućenje zbog nečega gore: krade boje i omekšava oblike. Magla čini da obično izgleda nestvarno. A tu je i miris, drevni, morski miris koji vam se uvlači duboko u nos i budi neki uspavani deo mozga, deo koji je savršeno sposoban da poveruje u čudovišta kada se vidik suzi a srce se ispuni nemirom.
Na ulici Samner, Debi Anderson i dalje dežura pored telefona. Arnold 'Mahniti Mađar' Hrabovski otišao je kući bez službene značke - zapravo suspendovan - sa potrebom da svojoj ženi postavi nekoliko pitanja (slutnja da već zna odgovore čini ga da se oseća još potištenije). Debi sada stoji na prozoru, sa šoljicom kafe u ruci i zabrinuto pući usne.
"Ne sviđa mi se ovo", kaže Bobiju Dilaku, koji tmurno i u tišini piše izveštaje. "Podseća me na one stare Hamerove filmove koje sam gledala na televiziji kada sam pošla u srednju."
"Hamerove filmove?" pita Bobi, podigavši pogled.
"Filmove strave", kaže ona, gledajući napolje u sve gušću maglu. "Mnogi su bili o Drakuli. I o Džeku Trboseku."
"Ne želim da ni da čujem za Džeka Trboseka", kaže Bobi. "Izvini, Debi." I nastavlja da piše.
Na parkingu ispred 7-Jedanaest, gospodin Radžan Patel stoji ispred telefonske govornice (i dalje ograđene izukrštanom žutom trakom, a kada će ponovo moći da se koristi gospodin Patel ne bi mogao da nam kaže). Gleda prema donjem delu varoši, koja sada kao da je uronjena u ogromnu činiju pudinga. Zgrade u ulici Čejs spuštaju se u posudu. One u najnižem delu Čejsa vidljive su samo od drugog sprata.
Ako je on tamo dole", kaže gospodin Patel zamišljeno, kao da govori sam za sebe, "večeras će da radi šta hoće."
Prekršta ruke na grudima i stresa se.
Dejl Gilbertson je za promenu kod kuće. Planira da na miru večera sa ženom i detetom makar svet propao zbog toga. Izlazi iz svoje jazbine (gde je proveo dvadeset minuta razgovarajući sa poručnikom Džefom Blekom iz VDP-a, pri čemu se na jedvite jade obuzdao da ne počne da viče), i vidi svoju ženu kako stoji ispred prozora i gleda napolje. Stoji u gotovo istovetnom stavu kao Debi Anderson, samo što joj je umesto šolje sa kafom u ruci čaša sa vinom. Zabrinuti izraz lica potpuno je isti.
"Magla sa reke", kaže Sara sumorno. "Kao poručena. Ako je on tamo napolju..."
Dejl upire prstom prema njoj. "Ne pominji to. Nemoj čak ni da pomišljaš."
Ali zna da nijedno od njih ne može da ne misli o tome. Ulice Frenč Lendinga - maglovite ulice Frenč Lendinga - u ovom trenutku su puste: niko ne pazari u prodavnicama, niko ne visi na pločnicima, nikoga nema u parkovima. Ovo se naročito odnosi na decu. Čak i u Gvožđarskom Sokačetu, gde je dobro roditeljstvo pre izuzetak nego pravilo, roditelji će zadržati decu unutra.
"Neću da pominjem", slaže se ona. "Toliko bar mogu." "Šta ima za večeru?"
"Šta misliš o piti sa piletinom?"
Takvo vruće jelo u julsko veče obično bi mu izgledalo kao grozan izbor, ali večeras, u magli koja se širi, zvuči kao prava stvar. Staje iza nje, kratko je steže u naručje i kaže: "Odlično. I što pre bude to bolje."
Ona se okreće, razočarana. "Vraćaš se na posao?" "Zapravo ne bi trebalo, sad kad Braun i Blek vode igru..." "Drkadžije", kaže ona. "Nikada mi se nisu dopadali."
Dejl se osmehuje. Zna da nekadašnja Sara Ezberi nikada nije mnogo marila za njegov posao, i to njenu ražešćenu odanost čini još dirljivijom. A večeras povrh toga oseća da mu je potrebna. Bio je to najbolniji dan u njegovoj karijeri sprovođenja zakona, krunisan suspenzijom Arnolda Hrabovskog. Dejl zna da se Arni nada da će se uskoro vratiti na posao. Najgore je od svega što bi Arni lako mogao da bude u pravu. Kako stoje stvari, Dejlu će možda trebati čak i tako očigledan primer nesposobnosti kao što je Mahniti Mađar.
"U svakom slučaju, trebalo bi da se vratim, ali..." "Imaš osećaj."
"Da."
"Dobar ili loš?" Naučila je da poštuje predosećanja svoga muža, ne samo zbog Dejlove snažne želje da vidi Džeka Sojera nastanjenog dovoljno blizu da može da ga pozove biranjem sedam brojeva umesto jedanaest. Večeras joj to izgleda - izvin'te na asocijaciji - kao mudar izbor.
"Oba", kaže Dejl, a zatim bez objašnjenja oduzima Sari priliku da pita dalje: "Gde je Dejv?" "Za stolom u kuhinji, crta voštanim bojicama."
Dejvid Gilbertson je u svojoj šestoj godini u strasnoj ljubavi sa 'krajolama', i od raspuštanja škole potrošio je već dve kutije. Dejl i Sara se svesrdno nadaju, što jedno drugom priznaju samo uveče, u postelji pre spavanja, da možda podižu budućeg umetnika. Novog Normana Rokvela, kako je Sara jednom prilikom rekla. Dejl - koji je pomogao Džeku Sojeru da okači one čudne i divne slike - ima još više nade u dečaka. Previsoke da bi ih izrekao, zapravo, čak i u bračnoj postelji pošto se ugase svetla.
Noseći svoju čašu vina, Dejl odlazi do kuhinje. "Šta crtaš, Dejv? Šta..."
Zastaje. Voštane boje leže na stolu, ostavljene. Slika - napola dovršeni crtež nečega što bi moglo da bude leteći tanjir ili okrugli stočić - takođe je ostavljena.
Zadnja vrata su otvorena.
Gledajući u belinu koja skriva Dejvidovu ljuljašku i penjalicu, Dejl oseća kako ga užasan strah grabi za grlo, daveći ga. Odjednom ponovo oseća miris Irme Freno, onaj strašni smrad pokvarenog sirovog mesa. Osećaj da njegova porodica živi u zaštićenom, čarobnom krugu - to može da se dogodi drugima, ali nikada, baš nikada nama - sada je nestao bestraga. Zamenila ga je gola izvesnost: Dejvid je otet. Ribar ga je izmamio iz kuće i odvukao u maglu. Dejl može da zamisli osmeh na Ribarevom licu. Može da zamisli šaku u rukavici - žutoj - kako prekriva usta njegovog sina, ali ne i iskolačene, prestravljene oči.
U maglu i izvan poznatog sveta.
Dejvid.
Polazi kroz kuhinju na nogama u kojima kao da više nema ni kostiju ni nerava. Odlaže vinsku čašu na sto i ne primećuje da se nožica spustila na bojicu i da se vino izlilo i pokrilo Dejvov poludovršeni crtež nečim što jezivo podseća na krv iz vene. Već je na pragu kuće, i iako namerava da viče, glas mu je samo slabašan uzdah: "Dejvide? ... Dejv?"
U sekundi koja kao da traje hiljadu godina ne čuje se ništa. Onda čuje meko tabananje nogu u trku po vlažnoj travi. Iz sve gušće supe izranjaju farmerke i ragbijaški dres sa crvenim prugama. Trenutak kasnije prepoznaje drago, široko nasmejano lice svoga sina i čupu žute kose.
"Tata! Tatice! Ljulj'o sam se u magli! K'o da sam bio u oblaku!"
Dejl ga grabi u naručje i podiže. Načas oseća opak, zaslepljujući poriv da ga ošamari, da ga povredi što ga je toliko uplašio. Osećaj prolazi jednako brzo kao što je naišao. Ljubi Dejva umesto toga.
"Znam", kaže. "Sigurno je bilo zabavno, ali vreme je da idemo unutra."
"Zašto, tatice?"
"Zato što se mala deca ponekad izgube u magli", kaže, zagledan u pobelelo dvorište. Vidi baštenski sto, ali to je samo duh stola; da ga nije video već hiljadu puta ne bi znao u šta gleda. Ponovo ljubi sina. "Mala deca se ponekad izgube", ponavlja.
O, mogli bismo da biramo sa kojim prijateljima, i starim i novim, želimo da provedemo veče. Džek i Fred Maršal vratili su se iz Ardena (nijedan nije predložio da svrate do 'Gertine kuhinje' u Sentraliji kada su prošli pored nje), i sada svaki od njih sedi sam u svojoj kući. Do kraja vožnje nazad u Frenč Lending Fred nije ispuštao sinovljevu kapu, i još mu je u ruci, dok večera gotovo jelo zagrejano u mikrotaasnoj pećnici u pustoj dnevnoj sobi i gleda Action News Five.
Večerašnje vesti su, naravno, uglavnom o Irmi Freno. Fred uzima daljinski kada se zaljuljani terenski snimak pročela Edovog lokala promenio u prilog iz Holidej Trejler Parka. Kamerman drži u kadru jednu staru kamp-prikolicu. Nekoliko cvetova, hrabrih ali osuđenih na propast, muče se u prašini pored stepenica koje se sastoje od tri daske položene na dva cementna bloka. "Ovde, na periferiji Frenč Lendinga, ojađena majka Irme Freno izolovala se od sveta", komentariše izveštačica sa lica mesta. "Možemo samo da nagađamo kako se ova samohrana majka večeras oseća." Reporterka je privlačnija od Vendela Grina, ali zrači istim zacakljenim, nezdravim uzbuđenjem.
Fred pritiska dugme za gašenje i gunđa: "Što ne ostavite sirotu ženu na miru?" Spušta pogled na isitnjenu govedinu i tost, ali mu se više ne jede.
Polako podiže Tajlerovu kapu i stavlja je sebi na glavu. Mala mu je, i na trenutak pomišlja da otpusti plastičnu traku na potiljku. Ovakva pomisao ga užasava. Šta ako bi to bilo dovoljno da ubije njegovog sina? Ta jednostavna, smrtonosna izmena? Ovo mu se čini ujedno apsurdno i potpuno neosporno. Ako ovako nastavi, pretpostavlja, uskoro će biti jednako lud kao njegova žena... ili Sojer. Verovati Sojeru jednako je ludo kao pomisliti da bi njegovog sina moglo da ubije to što je promenio veličinu njegove kape... a ipak veruje u oboje. Uzima viljušku i nastavlja da jede, sa Tajevom kapom koja mu čuči na glavi kao Spenkiju đačka kapa u jednoj od starih epizoda Naše družine.
Nosonja Sen Pjer sedi na sofi u donjem vešu, sa otvorenom knjigom na krilu (radi se, inače, o poemama Vilijema Blejka) ali ne čita. Medvedica je u drugoj sobi, spava, a on se bori sa željom da skokne dole do Send Bara i malo ušmrkne, što je njegov stari porok, kome se već pet godina nije odavao. Otkako nema Ejmi, odupire mu se svakog dana, i u poslednje vreme pobeđuje samo zahvaljujući podsećanju da neće biti u stanju da uhvati Ribara - i kazni ga kako zaslužuje - ako se sjebe đavoljim praškom.
Henri Lejden sedi u svojem studiju sa ogromnim 'akai' slušalicama na glavi i sluša Voren Vakea, Džona Banča i Fila Flenigena kako sanjare kroz 'Sećam se aprila'. Oseća maglu kroz zidove, i njemu miriše kao vazduh kod Edovog lokala. Kao ružna smrt, tačnije. Pita se kako je Džek prošao u dobrom starom Odelenju D u Luteranskoj bolnici. Razmišlja takođe o svojoj ženi, koja mu se u poslednje vreme (naročito posle one tezge kod Makstona, iako toga nije sasvim svestan) čini bliža nego ikada. I nemirna.
Jeste, veliki je izbor prijatelja koje bismo mogli da obiđemo, ali izgleda da nam se jedan zagubio. Čarls Bernsajd nije u zajedničkoj sobi u domu (gde se na prastarom televizoru u boji na zidu daje repriza stare epizode Porodičnih veza), niti u trpezariji, gde se u ovo rano veče može prezalogajiti, a nije ni u svojoj sobi, gde su čaršavi trenutno čisti (ali vazduh i dalje pomalo zaudara na stara govna). Da nije u kupatilo? Jok. Tamo je samo Torvald Torvaldson, koji je svratio da piša i opere ruke. I jedna neobična pojedinost: u jednoj od kabina leži prevrnuta čupava papuča. Sa svojim kontrastnim crnim i žutim prugama liči na truplo
Da ga potražimo? Možda bi trebalo. Možda nas to što ne znamo gde se stara vucibatina tačno nalazi čini nespokojnima. Hajde, onda, da kliznemo kroz maglu i spustimo se, nečujni kao san, do nižeg dela ulice Čejs. Evo hotela Nelzon, sa prizemljem potopljenim u rečnu maglu. Ona oker pruga koja je označavala najviši nivo vode u onoj davnoj poplavi sada je samo prisenak boje na sve oskudnijoj svetlosti. Uz jedan bok mu je 'Viskonsinska obuća', u ovo doba zatvorena, a sa druge 'Lakijeva Taverna', gde se jedna starica iskrivljenih nogu (ako vas baš zanima, zove se Berta Van Dusen) upravo naginje napred, sa rukama na koščatim kolenima i bljuje Kinglendskog Starog Točenog u slivnik na ulici. Pritom proizvodi zvuke kao kad neki slab vozač maltretira menjač. Na ulazu hotela Nelzon sedi strpljivi stari pas mešanac, koji će sačekati da se Berta vrati u Tavernu i privući se da pojedne napola svarene koktel-kobasice koje plutaju u pivu. Iz lokala dopire umorni, napukli glas Dika Kerlza, Starog Jednookog kantri muzike, koji peva o onim hejnzvilskim šumama, gde se na svaku milju može naići na nadgrobnu ploču.
Pas nezainteresovano reži dok prolazimo kraj njega i uvlačimo se u predvorje Nelzona, gde moljcima pojedene glave vuka, medveda, irvasa i drevnog, polućelavog bizona sa jednim jedinim staklenim okom gledaju na prazne sofe, prazne stolice, lift koji ne radi još od 1940. i pustu recepciju. (Morti Fajn, recepcioner, sedi u svojem uredu, sa nogama podignutim na prazan arhiver, čita People i čačka nos.) Predvorje hotela Nelzone uvek miriše na reku - uvukla mu se u pore - ali je večeras taj miris teži nego obično. To je miris koji nas navodi da pomislimo na loše ideje, propala ulaganja, falsifikovane čekove, načeto zdravlje, pokradeni kancelarijski materijal, neplaćenu alimentaciju, prazna obećanja, tumore kože, nestale ambicije, odbačene trgovačke torbe pune jeftinih tričarija, mrtve nade, mrtvu kožu i ravne tabane. Ovo je jedno od mesta na koja ne dolazite ako već niste i sve dok vam to ne ostane otprilike jedini izbor. Ovo je mesto gde ljudi koji su pre dve decenije napustili porodice leže na uskim posteljama sa čaršavima šarenim od mokraće, kašlju i puše cigarete. Prljavi stari salon (gde je prljavi stari Huver Dalrimpl nekada bio glavni, i svakog petka i subote uveče lupao glave) je početkom juna zatvoren jednoglasnom odlukom gradskog veća, kada je Dejl Gilbertson užasnuo lokalnu političku elitu pustivši im video-snimak deo nastupa tri putujuće striptizete koje su se predstavile kao 'Trio sa analnog univerziteta' i izvele koreografiju sa krastavcima na skučenoj pozornici (kamerman je bio iz FLPD-a: pozornik Tom Lund, živ nam bio), ali stanari hotela i dalje moraju da odu samo do sledećih vrata na pivo, što im nije nikakav problem. Stanovanje se u Nelzonu plaća nedeljno. U sobi je dozvoljeno držati rešo, ali sa dozvolom uprave i tek pošto se pregleda ispravnost kabla. U Nelzonu možete da krepate na rate, i poslednje što ćete čuti verovatno će biti škripanje kreveta iznad vaše glave dok neki drugi matori gubitnik šeta kožicu.
Uzletimo stepeništem do prvog sprata, pored starog platnenog vatrogasnog šmrka u staklenoj kutiji. Na vrhu stepenica skrenimo levo (kod telefonske govornice sa požutelim natpisom U KVARU) i popnimo se na sledeći sprat. Ovde na drugom spratu, miris rečne magle meša se sa mirisom pileće supe koja se podgreva na nečijem rešou (čiji su gajtan uredno pregledali Morti Fajn ili Džordž Smit, dnevni recepcioner).
Miris dolazi iz broja 307. Ako se provučemo kroz ključaonicu (u Nelzonu nikada nije bilo kartica, niti će ih ikada biti), naći ćemo se u društvu Endrua Rejlsbeka,proćelavog, mršavog, dobroćudnog sedamdesetogodišnjaka. Nekada je prodavao Elektroluksove usisivače i belu tehniku za Silvaniju, ali su ti dani odavno iza njega. Ovo su njegove zlatne godine.
Još jedan kandidat za Makstonov dom, pomislilo bi se, ali Endi Rejlsbek poznaje to mesto, i njemu slična. Hvala, ali ne bi tamo. Dovoljno je društven, ali ne želi da mu govore kada da ide na spavanje, kada da ustane i kada može da gucne malo Davnih Vremena. Ima prijatelje u domu, često ih posećuje, i bilo je prilika kada je upao u iskričavo, ravno, grabljivo oko našeg drugara Lole. Već je nekoliko puta pomislio da gospodin Makston izgleda kao veselnik koji bi mirne duše pretopio leševe svojih stanara u salo ako bi od toga mogla da se zaradi neka kinta.
Ne, što se tiče Endija Rejlsbeka, drugi sprat hotela Nelzon sasvim odgovara. Ima svoj rešo, bocu mučenice i četiri špila 'bicikala', tako da u noćima kada sendmen (sandman, eng. - mitološka ličnost - prema legendi čini decu pospanom bacajući im pesak u oči) zaluta negde usput otvara kraljevsku varijantu pasijansa.
Večeras je skuvao tri kesice 'Liptonove' supe, misleći da pozove Irvinga Tronberija na tanjir supe i ćaskanje. A posle možda da skoknu do Lakija na pivo. Poverava šta je sa supom, vidi da fino krčka, udiše mirisnu paru i klima glavom. Ima i slanog keksa, dobro će da ide uz supu. Izlazi iz sobe da se popne na sledeći sprat i kucne na Irvova vrata, ali ono ga što vidi u hodniku na mestu zaustavlja.
Vidi starca u bezobličnom bademantilu kako se sa sumnjivom žurbom udaljava od njega. Ispod ruba ogrtača, neznančeve noge su bele kao šaranov trbuh i obeležene plavim čvorovima varikoznih vena. Na levom stopalu ima čupavu crno-žutu papuču. Desno mu je boso. Iako naš novi prijatelj nije siguran u to - pošto mu je čovek okrenut leđima - ne liči mu ni na koga poznatog.
Osim toga, oprobava kvake na svim vratima duž hodnika na trećem spratu. Svaku po jednom oštro i kratko povuče. Kao zatvorski čuvar. Ili lopov. Kao neka jebena lopuža.
Jeste. Iako je očigledno star - stariji od Endija, reklo bi se - i obučen kao da se sprema za spavanje, pomisao o krađi neobično se oštro urezala u Endijev um. Čak i ono neobuveno stopalo, koje ukazuje da verovatno nije došao sa ulice, ne može da razveje taj intenzivni osećaj.
Endi otvara usta da pozove - nešto u stilu Mogu li da vam pomognem? ili Tražite nekoga? - ali se predomišlja. Tip mu se nikako ne sviđa. Nešto u načinu na koji se šunja dok oprobava kvake, ali nije samo to. Nikako nije samo to. Nešto mračno i opasno. Matori ima džepove na bademantilu, Endi vidi da ima, i u jednom od njih bi moglo biti oružje. Lopovi ne nose uvek oružje, ali...
Starac zalazi za ugao i nestaje. Endi ostaje da stoji gde je bio, premišljajući se. Da ima telefon u sobi, mogao bi da pozove recepciju i uzbuni Mortija Fajna, ali nema. Šta da radi?
Posle kratke unutrašnje rasprave, na prstima odlazi do ugla i viri iza. Tu je niša sa vratima: 312, 313 i na kraju 314, jedina soba u tom slepom crevu koja je trenutno zauzeta. Čovek u 314 stanuje tu od proleća, ali Endi o njemu zna samo kako se zove: Džordž Poter. Endi je pitao Irva i Huvera Dalrimpla za Potera, ali Huver zna pampur, a Irv tek malo više.
"Mora da znaš nešto", pobunio se Endi - razgovor se dogodio krajem maja ili početkom juna, negde u vreme kada je zatvoren Srndaćev salon u prizemlju. "Vid'o sam te kod Lakija s njim, pili ste pivo."
Irv je podigao čupavu obrvu na onaj svoj ciničan način. "Vid'o si me kako pijem pivo s njim? Šta si ti?" zastrugao je. "Moja jebena žena?"
"Samo kažem. Kad piješ pivo s čovekom, obično i popričaš..."
"Obično, možda, al' ne i sa ovim. Seo sam, kupio bokal, i im'o sumnjivo zadovoljstvo da uglavnom slušam samog sebe. Pitam 'Šta misliš o Pivarima ove godine?' a on će 'Nemaju pojma isto k'o i prošle. Uveče mogu da u'vatim Kabse na raaadiju...'"
"Tako je rek'o? Na raaadiju?"
"Pa ja tako ne govorim, zar ne? Jes' me ikad čuo da kažem raaadijo? Ja govorim radio, k'o sav normalan svet. 'Oš da me saslušaš il' ne'š?"
"Ne zvuči k'o da ima bog zna šta da se čuje."
"E, tu si u pravu, druže. On, dakle, kaže: 'Uveče mogu da u'vatim Kabse na raaadiju, to je sve što mi treba. Kad sam bio klinja stalno sam iš'o sa ćaletom na Rigli.' Tako sam sazn'o da je iz Čija14, al' osim toga, pampur."
Prva pomisao koja mu je došla kada opazio jebenu lopužu u hodniku bila je da je to Poter, ali je gospodin Džordž Nepričljivi Poter visok svat, oko stodevedeset, sa još dosta gustom 'so i biber' kosom. Gospodin Jedna Papuča bio je niži, i zgrbljen kao žaba. (I to otrovna žaba, sledeće je što mu pada na pamet.)
Unutra je, razmišlja Endi. Jebena lopuža je u Poterovoj sobi, možda pretura po Poterovim fiokama, tražeći skrivenu lovu. Pedeset ili še'set kinti smotanih u prstima čarape, k'o što sam ja radio. Il' 'oće da mazne Poterov radio. Njegov jebeni raaadio.
A šta se to njega tiče? Prođeš pored Potera u hodniku, učtivo mu poželiš dobro jutro, a dobiješ neučtivo mumlanje. Drugim rečima, pampur. Viđao si ga kod Lakija, uvek je bio sam, u ćošku iza džuboksa. Endi pretpostavlja da se sa njim može posedeti, i da nema ništa protiv da podeli bokal - kako je pokazalo ono Irvovo kratko druženje sa čovekom - ali gde je tu čar ako bar malo ne češete jezik? Zašto bi on, Endi Rejlsbek, rizikovao bes neke otrovne žabe u bademantilu zbog matorog baksuza koji niti smrdi niti miriše?
Pa...
Zato što ovo jeste njegov dom, koliko god da je smrdljiv, eto zašto. Zato što ne možeš, kada vidiš nekog opičenog starkelju sa jednom papučom u potrazi za loše sakrivenom gotovinom ili raaadiom na izvol'te, samo da okreneš leđa i zavučeš se u rupu. Zato što je loš osećaj koji je podmukli matori vilenjak izazvao kod njega (loš vajb, kako bi rekli njegovi unuci) verovatno samo kukavičluk. Zato što...
Endiju Rejlsbeku odjednom dolazi pomisao koja, iako nije strefila u crno, pogađa nokat od istine. Šta ako tip jeste sa ulice? Ako je to jedan od starih momaka iz Makstonovog staračkog doma? Dom nije daleko, a on pouzdano zna da se nekom od tih staraca (ili starica) s vremena na vreme pobrkaju lončići pa odluta iz rezervata. Takva osoba bi pod normalnim okolnostima bila primećena i odvučena nazad pre nego što odluta ovoliko daleko - pošto je na ulici prilično upadljiva u domskom bademantilu i sa jednom papučom - ali se večeras navukla magla, i ulice su gotovo puste.
Gle' kakav si, Endi grdi sebe. Na smrt si se prep'o starkelje koji je verovatno deset godina stariji od tebe i ima puter od kikirikija u glavi. Dolut'o je 'vamo pored prazne recepcije - nema šanse da Fajn sedi tamo; verovatno je pozadi u ćumezu, čita neki časopis ili pornić - i sada traži sobu koju ima tamo kod Makstona, cimajući svaku kvaku redom u jebenom hodniku, pri čemu jednako zna 'de je kol'ko i kokoška na autoputu. Poter verovatno pije pivo u komšiluku (ovo jeste pogodio), a ostavio je otključana vrata(ovo možemo da budemo sigurni da nije pogodio).
Iako još oseća strah, Endi zalazi za ugao i polako se približava otvorenim vratima. Srce mu ubrzano tuče, zato što je i dalje oseća da bi starac mogao da bude opasan. Seća se one zle slutnje samo od toga što je neznanca video sa leđa...
Ali ide dalje. Neka mu Bog pomogne, ide dalje.
"Gospodine?" doziva, stigavši do otvorenih vrata. "'Ej, gospodine, mislim da ste pogrešili sobu. To je soba gospodina Potera. Da li vi..."
Zastaje. Nema svrhe da govori, jer u sobi nema nikoga. Kako je to moguće?
Endi se vraća i oprobava kvake na vratima soba 312 i 313. Zaključana, kao što je znao da će biti. Uverivši se u to, ulazi u sobu Džordža Potera i osmatra unutrašnjost - radoznalost je ubila macu, sigurnost ju je oživela. Poterova gajba je malo veća od njegove, ali se inače mnogo ne razlikuje: kocka visoke tavanice (u staro vreme su zidali kuće u kojima čovek može da se uspravi, to im se bar mora priznati.) Postelja je ugnuta u sredini, ali je uredno nameštena. Na noćnom stočiću stoje bočica sa pilulama (ispostavlja se da se radi o nekakvom anti-depresivu koji se zove 'zoloft'.) i uramljena fotografija neke žene. Endi smatra da je Bog nije baš obdario lepotom, ali je Poter verovatno gleda drugim očima. Kad je već postavio na mesto gde će biti prva stvar koju ujutru ugleda i poslednja stvar koju vidi pre nego što uveče ugasi svetlo.
"Potere?" zove. "'Alo? Ima li koga?"
Odjednom ga obuzima osećaj da neko stoji iza njega i panično se okreće, usana podignutih sa zuba u režanju koje je napola grimasa užasa. Jedna ruka se diže da zakloni lice od udarca za koji je siguran da će pasti... samo što tamo nema nikoga. Da ne vreba iza ugla koji niša pravi sa glavnim hodnikom? Ne. Endi je video neznanca kako zamiče iza tog ugla. Nema šanse da se još jednom provukao pored njega... ako nije odmilio preko tavanice kao neka muva...
Endi diže pogled, svestan da se ponaša nerazumno što plaši sebe, ali u sobi nema nikoga ko bi to video, pa šta onda ima veze? Kao što ni gore nema ničega. Samo tavanica, požutela od starosti i decenija upijanja dima cigara i ceigareta.
Radio - pardon, raaadio - stoji na prozorskoj dasci, nedirnut. Pritom jedan od boljih, Bozeov, od onih o kojima Pol Harvi uvek priča u svojoj emisiji u podne.
Iza njega, sa druge strane prljavog stakla, vide se požarne stepenice.
A-ha! pomišlja Endi, i žurno prilazi prozoru. Jedan pogled na spušteni jezičak bravice dovoljan je da mu trijumfalni izraz ispari sa lica. Za svaki slučaj ipak proviruje napolje, i vidi deo crne gvozdene konstrukcije koja se spušta u maglu.
Nema plavog bademantila, niti krljušastog ćelavog temena. Naravno da nema. Tresač kvaka nije mogao da izađe tuda ako nije imao nekakav magični trik da spusti jezičak unutrašnje bravice na prozoru sa požarnih stepenica.
Endi se okreće, nekoliko trenutaka stoji gde se zatekao, razmišljajući, a onda se spušta na kolena i zaviruje ispod kreveta. Vidi staru limenu pepeljaru sa neotvorenom kutijom 'pal mala' i upaljačem sa reklamom za Kingslendsko Staro Točeno. Osim toga i maca od prašine nema ničega. Spušta dlan na prekrivač, pripremajući se da ustane, i pogled mu se zaustavlja na vratima ormana. Odškrinuta su.
"Tamo", dahće, jedva čujno i za sopstvene uši.
Diže se i prilazi vratima ormana. Magla je možda došla, a možda i nije, na mekim mačjim šapama, kao što je rekao Karl Sandberg, ali se Endi Rejlsbek svakako tako kreće kroz sobu Džordža Potera. Srce mu ponovo snažno tuče, toliko snažno da natera izrazitu venu na sredini njegovog čela da pulsira. Čovek koga je video krije se u ormanu. Logika nalaže da je tako. Intuicija vrišti da jeste. Ako je tresač kvaka samo zbunjeni starac koji je zalutao u hotel Nelzon iz magle, zašto mu se nije obratio? Zašto se krije? Zato što možda jeste star, ali ne i zbunjen, eto zašto. Nije ništa više zbunjen od samog Endija. Tresač kvaka je jebena lopuža, i krije se u ormanu. Možda u ruci drži nož koji je izvadio iz džepa ofucanog starog bademantila. Ili vešalicu za odeću koju je ispravio i pretvorio u oružje. A možda samo stoji u mraku, razrogačenih očiju i prstiju savijenih u kandže. Endi više ne mari šta je od toga tačno. Možete ga uplašiti, istina je - ipak je samo trgovački putnik u penziji, a ne Supermen - ali ako se povrh straha nagomila dovoljno napetosti strah se pretvara u gnev, na isti način kao što pritisak pretvara ugalj u dijamant. Endi je trenutno više razjaren nego uplašen. Sklapa prste oko hladne staklene kugle na vratima ormana. Steže je. Udiše... pa još jednom... pripremajući se... stiskajući petlju, kako bi rekli unuci... još jedno udisanje, čisto za sreću, i...
Sa potmulim, napetim zvukom - napola režanjem a napola zavijanjem - Endi sa trzajem otvara vrata ormana, nateravši vešalice da začangrljaju. Stoji u povijenom stavu, šaka stisnutih u pesnice, nalik na nekog drevnog sparing-partnera iz gimnastičke sale koju je zaboravilo vreme.
"Izlaz' odatle, ti jebena..."
Ali tamo nema nikoga. Četiri košulje, jedna jakna, dve kravate i tri para pantalona vise unutra kao odbačena koža. Izubijani stari kofer koji izgleda kao da su ga šutirali po svakoj stanici Grejhaund autobusa u Severnoj Americi. I ništa više. Nijedna jedina...
Ali ne. Na podu ispod košulja ima nečega. Nekoliko nečega. Pet ili šest nečega. Endi Rejlsbek isprva ne shvata, ili ne želi da shvati šta vidi. Onda mu dolazi u glavu, utiskuje mu se u um i pamćenje kao otisak kopita, i tera ga da vrišti. Hteo bi, ali ne može. Pokušava ponovo, ali iz pluća koja kao da nisu veća od suvih šljiva ne izlazi ništa. Pokušava da se okrene, ali ni to ne može. Siguran je da se Džordž Poter vraća, i ako ga zatekne tu, gotov je. Video je nešto o čemu mu Džordž Poter nikada neće dozvoliti da priča. Ali ne može da se okrene. Niti da zavrišti. Niti da skrene pogled sa tajne u ormanu Džordža Potera.
Ne može prstom da mrdne.
Zahvaljujući magli, u Frenč Lendingu je neuobičajeno rano palo veče; tek je prošlo pola sedam. Mutna žućkasta svetla Makstonovog staračkog doma podsećaju na svetla turističkog broda ukotvljenog na mirnoj pučini. U Beloj radi, krilu gde stanuju slatka Alisa Veders i manje slatki Čarls Bernsajd, Pit Veksler i Bač Jergza su već otišli kućama. Na recepciji sada sedi ofarbana plavuša širokih ramena po imenu Vera Hačinson. Ispred nje leži knjiga sa naslovom Male E-Z ukrštenice. Trenutno se muči sa šest vodoravno: Garfild, na primer. Pet slova, prvo je M, treće Č, peto R. Mrzi ta zeznuta pitanja.
Čuje se šuštanje otvaranja vrata kupatila. Vera diže pogled i vidi Čarlsa Bernsajda kako izlazi, vukući noge, u plavom bademantilu i žuto-crnim papučama koje liče na velike čupave bumbare. Odmah ih prepoznaje.
"Čarli?" kaže, odloživši olovku u knjigu sa ukrštenicama i zatvorivši je.
A Čarli nastavlja da vuče noge, opuštene donje vilice, sa dugačkom niti pljuvačke koja mu visi iz ugla usana. Pritom mu je na licu neprijatan poluosmeh koji se Veri nimalo ne sviđa. Ovom možda fale klikeri u glavi, ali su onih nekoliko preostalih opaki klikeri. Povremeno zna da Čarli Bernsajd zaista ne čuje kada mu se obraća (ili ne razume), ali je isto tako siguran da se pretvara da ne razume. Čini joj se da se sada radi o onom drugom.
"Čarli, zašto si uzeo Elmerove papuče? Znaš da ih je dobio od praunuke."
Starac - za nas Berni, za Veru Čarli - se samo vuče dalje, u pravcu koji će ga na kraju odvesti nazad u D18. Ako ga se bude držao.
"Čarli, stani."
Čarli staje. Stoji na kraju hodnika Bele rade kao iskopčana mašina. Usta su mu otvorena. Nit pljuvačke se prekida, i na linoleumu pored jedne od apsurdnih ali smešnih papuča ostaje vlažan trag.
Vera ustaje, odlazi i spušta se u čučanj ispred njega. Kada bi znala ono što mi znamo, verovatno bi bila kudikamo manje spremna da izloži svoj nebranjeni beli vrat tim visećim šakama, zgrčenim od artritisa ali i dalje snažnim. Ali, naravno, ne zna.
Hvata levu papuču. "Diži", kaže.
Čarls Bernsajd diže desno stopalo.
"Ne budi ćuran", kaže ona. "Drugu nogu."
Berni malo pridiže levo stopalo, tek toliko da mu ona smakne papuču. "A sada desnu."
Potajno od Vere, koja mu gleda u stopala, Berni izvlači penis kroz šlic širokog donjeg dela pidžame i pretvara se da piša na Verinu pognutu glavu. Kez mu postaje širi. Istovremeno diže desno stopalo i dopušta joj da smakne desnu papuču. U trenutku kada ona podiže glavu, njegova stara alatka je ponovo na svojem mestu. Pomišljao je da je prekrsti, stvarno jeste, ali je napravio dovoljno nestašluka za jedno veče. Još jedan poslić, i moći će da otplovi u carstvo snova. Staro je to čudovište. Više ne može bez odmora.
"U redu", kaže Vera. "Da li bi mi rekao zašto je jedna prljavija od druge?" Nema odgovora. Nije ga ni očekivala. "Lepo, fino. Sad možeš u svoju sobu, ili dole u zajedničku, ako hoćeš. Večeras ima kokica iz mikrotalasne i žele-bombona, čini mi se. Daje se Kad počne muzika. Vratiću papuče tamo gde im je mesto, i tvoja pozajmica biće naša mala tajna. Uzmeš li ih ponovo, moraću da te prijavim. Kapiraš?"
Berni samo stoji, odsutan... ali sa tim zločestim osmejkom koji mu podiže krajeve smežuranih usta. I sa tim sjajem u očima. Kapira, nema šta.
"Hajde, odlazi", kaže Vera.
"I bolje bi ti bilo da se nisi olakšao na pod tamo unutra, matori lešinaru."
Ni na ovo ne očekuje odgovor, ali ga ovaj put dobija. Bernijev glas je tih, ali savršeno razgovetan: "Pripazi na jezik, kučko debela, da ti ga ne bih pojeo iz usta."
Ona se trza kao da ošamarena. Berni i dalje stoji tamo, sa oklembešenim rukama i onim malim kezom na licu.
"Gubi se odavde", kaže ona. "Da te ne bih zaista prijavila." Od čega bi inače bilo silne vajde. Vera zna da je Čarli jedna od Makstonovih krava muzara.
Čarli nastavlja da se vuče (Pit Veksler je ovu vrstu kretanja nazvao Hodom mrtvih puvala), sada bos. Onda se okreće. Mutne svetiljke njegovih očiju pilje u nju. "Reč koju tražiš je mačor. Garfild je mačor. Kapiraš? Kravetino glupa."
Uz te reči nastavlja putovanje niz hodnik. Vera stoji gde ju je ostavio, gledajući za njim otvorenih usta. Potpuno je zaboravila na ukrštene reči.
Našavši se u svojoj sobi, Berni leže na postelju i zavlači ruke pod krsta. Sevaju kao sam đavo. Kasnije će pozvoniti debeloj kučki, da mu donese jedan ibuprofen. Za sada mora da ostane oštrih čula. Dok ne obavi onaj poslić.
"Naš'o sam te, Poteru", mrmlja. "Stari... dobri... Potsi."
Berni uopšte nije tresao kvake (što Endi Rejlsbek nikada neće saznati). Pipao je za druškanom koji ga je krajem sedamdesetih zavrnuo za jedan sladak preduzimački poslić u Čikagu. Na južnoj strani, domu Belih Čarapa. Drugim rečima, u Blektaunu. Radilo se o brdu saveznih para, i nekoliko bušela ilinojskih šuški pride. Dovoljno kajmaka da mu potraje godinama, sa više strana nego što ih ima na igralištu za bezbol, ali je Džordž 'Jebo Mater Svoju' Poter bio brži, lova je prešla iz ruke u ruku ispod poslovičnog stola, i Čarls Bernsajd (a možda je tada još bio Karl Birston; teško je prisetiti se) je izvisio.
Ali Berni je godinama posle toga nastavio da prati kuda se lopovčina kreće. (Dobro, ne sam Berni, ali već smo i sami shvatili da je to čovek sa moćnim prijateljima.) Tokom devedesetih godina, stari Potsi - kako su ga njegovi pajtaši zvali u doba kada ih je još imao - objavio je stečaj u La Rivijeru, a prilikom velikog 'tačka kom' sloma osamdesetosme izgubio je i najveći deo onoga što mu je ostalo skriveno u slamarici. Ali Berniju to nije dovoljno. Potsi je zaslužio težu kaznu, a slučajnost da se taj zvrndov obreo u istoj vukojebini od palanke suviše je zgodna da bi bila propuštena. Bernijev prevashodni motiv - bezumni poriv da nastavi da meša po loncu, da od lošeg pravi gore - nije se promenio, ali će i ovo poslužiti toj svrsi.
Zato je preskočio do Nelzona, na način koji Džek razume a Džudi Maršal sluti, naciljavši Potsijevu sobu kao neki prastari šišmiš. A kada je osetio Endija Rejlsbeka iza sebe, bio je, naravno, oduševljen. Rejlsbek će mu uštedeti trud još jednog anonimnog poziva, jer Berni postaje istinski umoran od toga da obavlja sav posao za njih.
Dok sada leži u svojoj sobi, opušten-raskomoćen (ne računajući artritis), skreće misli sa Džordža Potera, i počinje da Priziva.
Zagledane u tamu, oči Čarlsa Bernsajda počinju zastrašujuće da svetle. "Gorg", izgovara. "Gorg t'eelee. Dinnit a abbalah. Samman Tanzi. Samman a Montah a Irma. Dinnit a abbalah, Gorg. Dinnit a Ram Abbalah."
Gorg. Gorg, dođi. Služi abalahu. Nađi Tanzi. Nađi Irminu majku. Služi abalahu, Gorg.
Služi Grimiznom Kralju.
Bernijeve oči se zatvaraju. Tone u san sa osmehom na licu. Ispod smežuranih kapaka, oči nastavljaju da mu gore kao svetiljke pod senilima.
Morti Fajn, noćni recepcioner hotela Nelzon, napola je zaspao nad časopisom kada Endi Rejlsbek upada u kancelariju, tako ga gadno trgnuvši iz dremeža da se zamalo preturio sa stolice. Časopis sa pljeskom pada na pod.
"Isuse Hriste, Endi, zamalo da me strefi kap!" viče Morti. "Šta je, nisi naučio da kucaš, il' bar da se nakašlješ?"
Endi ne obraća pažnju na njegove reči, i Morti opaža da je stari momak beo kao čaršav. Možda će njega da strefi kap. Ne bi bilo prvi put da se tako nešto desi u hotelu Nelzon.
"Moraš da zoveš policiju", kaže Endi. "To je strašno. Blagi Bože, Morti, ono su najstrašnije slike koje sam ikad video... polaroidi... i, i, čoveče, bio sam siguran, da će da naiđe... da će svakog trenutka da bane... al' sam isprva bio sleđen, i... i..."
"Uspori", kaže Morti, zabrinut. "O čemu to govoriš?"
Endi duboko udiše i pravi vidan napor da se primiri. "Jesi li vid'o Potera?" pita. "Onog iz broja 314?"
"Jok", kaže Morti, "ali znam da je u ovo vreme najčešće kod Lakija, gde popije pivo ili dva i možda pojede hamburger. Mada ne znam ko je još lud da jede na tom mestu." Tada povezuje jednu trovačnicu sa drugom i nastavlja: "Hej, jesi čuo šta su pajkani našli u Edovom lokalu? Trevor Gordon je bio tamo, i kaže..."
"Mani to." Endi seda na stolicu sa druge strane stola i zagleda se u Mortija vlažnim, prestravljenim očima. "Zovi policiju. Odmah. Reci im da je Ribar čovek koji se zove Džordž Poter, i živi na trećem spratu hotela Nelzon." Endijevo lice zateže se u tvrdu grimasu, a onda se ponovo opušta. "Malo niže niz hodnik od ovde prisutnog."
"Poter? Sanjaš, Endi. Taj tip je običan preduzimač u penziji. Ne bi mrava zgazio."
"Ne znam za mrave, ali je grdno iskasapio neku dečicu. Video sam polaroide koje je snimio. U njegovom su ormanu. Nešto gore u životu nisam video."
Tada Endi čini nešto što zaprepašćuje Mortija, i uverava ga da se ne radi o šali, a verovatno nije ni greška: Endi Rejlsbek počinje da plače.
Tanzi Freno, ili ožalošćenoj majci Irme Freno, nekako još ne polazi za rukom da bude ožalošćena kako dolikuje. Zna da bi trebalo da bude, ali je žalost odložena. Trenutno se oseća kao da lebdi u oblaku tople i svetle vune. Ima četiri ili pet sati kako joj doktorka (pomoćnica Peta Skarde, Norma Vajtston) dala pet miligrama lorazepama, ali to je bio samo početak. Holidej Trejler Park, gde Tanzi i Irma žive od devedeset osme, kada je Kabi Freno zbrisao u Grin Bej, nalazi se nadomak Send Bara, a ona ima sporadičnu 'vezu' sa Lesterom Munom, jednim od tamošnjih konobara. Gromovita Petorka je Lesteru iz nekog razloga nadenula nadimak 'Smrdljiv Sir', ali ga Tanzi zove samo Lester, što on gotovo jednako ceni kao povremeno pijano rvanje u Tanzinoj spavaćoj sobi ili u ostavi u Baru, gde postoji madrac (i crno svetlo). Oko pet popodne, Lester je skoknuo do nje sa četvrt litre brendija sa kafom i četristo miligrama OksiKontina, već izmrvljenih i spremnih za ušmrkivanje. Tanzi je već odradila pola tuceta razvučenih gomilica praha, i sada je na krstarenju. Gleda stare Irmine slike i... znate već... plovi.
Kako je to bila lepa beba, razmišlja Tanzi, nesvesna da nedaleko odatle, užasnuti recepcioner hotela gleda sasvim drugačiju sliku njene slatke bebice, košmarni polaroid koji nikada neće moći da zaboravi. To je slika koju Tanzi nikada neće morati da vidi, što ukazuje da možda ipak ima Boga.
Okreće stranu (na koricama albuma piše ZLATNE USPOMENE), i nailazi na fotografiju na kojoj su Tanzi i Irma na izletu Misisipi Elektriksa, snimljenu kada je Irma imala četiri godine a Misisipi Elektriks delilo još godinu dana od bankrota i sve još bilo više ili manje u redu. Irma se na slici probija kroz gomilu drugih mladunaca, lica nasmejanog i musavog od čokoladnog sladoleda.
Ne skrećući pogled sa fotografije, Tanzi poseže za čašom brendija sa kafom i otpija mali gutljaj. I odjednom se, niotkuda (ili sa mesta odakle izranjaju sve naše mračne i nepovezane misli), priseća one glupe pesme Edgara Alana Poa koju su u prvom srednje morali da nauče napamet. Godinama joj nije pala na pamet i ni sada nema razloga, ali joj reči početne strofe glatko prolaze kroz um. Zagledana u Irmu, glasno je recituje šupljim, mehaničkim glasom koji bi bez sumnje naterao gospođu Normandi da se uhvati za sedu kosu i zastenje. Tanzino recitovanje na nas ne utiče tako, već nas prožima dubokom i dugotrajnom jezom. Kao da slušamo poeziju koju čita neki mrtvac.
"Ponoći sam je'ne tužne proučav'o slab i snužden neobične drevne knjige š'o prastar nauk skriše goto' sam u san pao kad je neko zakucao pre' sobna mi vrata stao kucajući tiho tiše..."
I baš u tom trenutku čuje se tiho kucanje na vratima od jeftine iverice na Tanzinom 'erstrimu'. Tanzi diže pogled, vodnjikavih očiju, usana skupljenih i svetlucavih od brendija sa kafom.
"Les'eru? Jes' ti?"
Pretpostavlja da bi to mogao da bude on. Nada se samo da nisu oni sa televizije. Sa njima ne želi da razgovara, i tera ih sa praga. Zna, u nekom dubokom i tužno lukavom kutku uma, da bi je zaluđivali i tešili samo da od nje naprave budalu na svetlosti reflektora, isto kao što u emisiji Džerija Springera ljudi na kraju uvek izgledaju kao budale.
Niko ne odgovara... a onda se ponovo čuje. Tap. Tap-tap.
Posetilac", kaže ona, ustajući. Kao da pokušava da ustane u snu. "Posetilac", promrmljah,"što u sobu ući ište, samo to i niš'a više."
Tap. Tap-tap.
Ne zvuči kao da neko kuca rukom. Zvuk je nekako oštriji. Kao da je samo jedan nokat.
Ili kljun.
Prolazi kroz sobu u izmaglici lekova i brendija, šušteći bosim stopalima po tepihu koji je nekad bio rapav, a danas ćelavi: bivša majka. Otvara vrata u maglovito letnje veče i tamo nema ničega, zato što joj pogled traži suviše visoko. Onda nešto zašušti na otiraču ispred vrata.
Nešto, neka crna stvar, gleda odozdo u nju blistavim, ispitivačkim očima. To je gavran, omojbože pa to je Poov gavran, došao da je obiđe.
"Isuse, priviđa m' se", kaže Tanzi, i prolazi rukama kroz tanku kosu.
"Isuse!" ponavlja gavran na otiraču. I dodaje, veselo kao cvrčak: "Gorg!"
Da je neko pitao, Tanzi bi rekla da je suviše pijana da bi se plašila, ali se čini da ipak nije tako, jer ispušta prepadnut cik i pravi korak unazad.
Gavran žustro skakuće preko praga i izbledelog ljubičastog tepiha, i dalje je posmatrajući svetlucavim očima. Perje mu se presijava od kapljica kondenzovane magle. Prolazi pored nje, a onda se zaustavlja i kostreši perje. Osvrće se oko sebe kao da želi da pita: Kako mi ide, cakana?
"Odlazi", kaže Tanzi. "Ne znam koji si đavo, i da l' uopšte postojiš, ali..."
"Gorg!" insistira gavran, pa širi krila i preleće preko dnevne sobe prikolice, ugljena mrlja otkinuta sa pokrova noći. Tanzi vrišti i rukama instinktivno zaklanja lice, ali Gorg nema nameru da joj priđe. Sleće na sto pored njene boce, iako tamo nema Palasove biste na koju bi se spustio.
Tanzi razmišlja: Mora da je izgubila orijentaciju u magli. Možda je zaražena besnilom, ili onom, kako se ono zove, lajmskom bolešću. Trebalo bi da odem do kujne i donesem metlu. Da je oteram pre nego što počne da sere po sobi...
Ali kuhinja je predaleko. U stanju u kome se nalazi, kuhinja joj se čini stotinama milja daleko, negde oko Kolorado Springsa. Uostalom, gavran verovatno i ne postoji. Razmišljanje o onoj prokletoj pesmi učinilo je da joj se prividi, to je sve... to, i gubitak ćerke.
Bol se po prvi put probija kroz maglu, i Tanzi se grči od njegove opake i britke vreline. Seća se ručica koje su joj povremeno tako utešno počivale oko vrata. Plača koji ju je noću prizivao iz sna. Njenog mirisa, svežeg posle kupanja.
"Zvala se Irma!" odjednom viče na utvaru koja tako drsko stoji pored boce sa brendijem. "Irma, a ne jebena Lenora, i kakvo je to glupavo ime Lenora? Da te čujem kako kažeš Irma!"
"Irma!" posetilac poslušno krešti, nateravši je da prestrašeno zaćuti. A te oči... Te blistave oči je privlače, nalik na oči Drevnog Moreplovca u onoj drugoj pesmi koju je trebalo da nauči ali nikad nije. "Irma-Irma-Irma-Irma..."
"Prestani!" Ipak ne želi da ga čuje. Prevarila se. Ime njene ćerke iz tog nezemaljskog grla zvuči prljavo, nepodnošljivo. Želi da rukama pokrije uši, ali ne može. Suviše su teške. Ruke su joj se pridružile štednjaku i frižideru (šugavoj poluraspadnutoj krntiji) u Kolorado Springsu. Može samo da zuri u te blistave crne oči.
Ptica se šepuri za nju, kostrešeći abonosno satensko perje. Zvuk koji pritom pravi je odurno šuštanje, i Tanzi pomišlja: "Proroče, kog rodi porok - vrag il' ptica, ipak prorok!"
Izvesnost joj ispunjava srce poput ledene vode. "Šta je to što znaš?" pita. "Zašto si došla?"
"Znaš!" krešti gavran Gorg, živo klimajući kljunom. "Došla!"
I da li pritom namiguje? Blagi Bože, da li joj to namiguje?
"Ko je ubio?" šapuće Tanzi Freno. "Ko je ubio moju slatku bebicu?"
Gavranove oči zure u nju, pretvaraju je u bubu na čiodi. Polako, osećajući se više nego ikada kao u snu (ali ovo jeste stvarno, na nekom nivou to savršeno razume), prilazi stolu. Gavran je i dalje motri, i dalje je posmatra. Obala hadske noći, razmišlja. Jebena obala hadske noći.
"Ko? Reci mi šta znaš!"
Gavran je posmatra blistavim crnim očima. Kljun mu se otvara i zatvara, otkrivajući vlažnu crvenu unutrašnjost.
"Tanzi!" krešti. "Dođi!"
Noge joj ostaju bez snage i pada na kolena, ujevši se za jezik tako da je prokrvario. Grimizne kapi joj šaraju po VU majici. Lice joj je sada u visini ptičje glave. Vidi kako joj se jedno krilo trlja gore-dole, senzualno, o staklenu površinu boce sa brendijem. Gorg miriše na prašinu i nagomilane mrtve muve i zakopane drevne urne sa začinima. Oči su mu blistavi prozori u neki drugi svet. Možda pakao. Ili Šeol.
"Ko?" šapuće.
Gorg isteže leđa i nakostrešeni vrat dok mu se kljun praktično ne uvlači u njeno uvo. Počinje da šapuće, a Tanzi Freno posle nekog vremena počinje da klima glavom. Svetlost razuma joj je napustila oči. Kada će da se vrati? Mislim da svi znamo odgovor na to pitanje.
Da li da kažemo 'Nikad više'?"
16.
6:45 posle podne. Frenč Lending je potopljen u maglu, ophrvan umorom, nespokojan ali miran. Taj mir neće potrajati. Kada se jednom pokrene, iskliznuće se nikada na duže vreme ne zaustavlja.
U Makstonovom domu, Lola je ostao do kasno, i s obzirom na bogovsko (i uistinu prvoklasno) pušenje kojim ga je počastila Rebeka Vilas, njegova odluka da se malo duže zadrži i nije toliko iznenađujuća.
U zajedničkoj sobi, starci sede omađijani sa Džuli Endruz i Zvucima muzike. Alisa Veders doslovno plače od sreće - to je njen najomiljeniji film. Pevanje na kiši je blizu, ali blizu je samo blizu. Od ostalih pokretnih žitelja MSD-a nedostaje samo Berni... mada nikome stvarno ne nedostaje. Berni je duboko u snu. Duh koji upravlja njim -možda je bolje da kažemo demon - ima svoje planove u Frenč Lendingu, i u poslednjih nekoliko nedelja nemilice je trošio Bernija (što ne znači da se Berni tome protivi; veoma je voljan saučesnik).
Na putu kroz Norvešku dolinu, Džek Sojer upravo zaustavlja svoj 'dodž ram' ispred kuće Henrija Lejdena. Magla je ovde ređa, ali su farovi kamioneta ipak meke korone. Večeras se nastaviti čitanje Sive kuće od sedmog poglavlja ('Staza duhova'), i nada se da će stići do kraja osmog ('U kome se govori o mnogim grehovima'). Obećao je, međutim, da će pre Dikensa saslušati najnovijeg kandidata Viskonsinskog Pacova za hit nedelje, pesmu pod naslovom 'Vrati mi mog psa' grupe Sloberbon.
"Svakih pet godina ispili se još jedna velika rokenrol pesma", rekao mu je Henri preko telefona, i Džek je siguran da je čuo Pacova kako vrišti oko ivica glasa njegovog prijatelja, ludirajući se tamo na ivici pomrčine. "A ovo jeste velika rokenrol pesma."
"Ako ti tako kažeš", odgovorio je Džek sumnjičavo. Njegova zamisao velike rokenrol pesme je Dionova 'Lažljiva Su'.
U Prolazu Robina Huda broj 16 (onom šećeru od porodične kućice), Fred Maršal kleči na kolenima, sa zelenim gumenim rukavicama, i riba pod. Još nosi Tajlerovu kapu na glavi, i jeca.
U Holidej Trejler Parku, gavran Gorg cedi otrov u uvo Tanzi Freno.
U solidnoj kući od cigala u ulici Herman gde živi sa slatkom Sarom i isto tako slatkim Dejvidom, Dejl Gilbertson se sprema da se vrati u stanicu, kretnji pomalo usporenih od dve porcije pite sa piletinom i porcije hlebnog pudinga. Zvonjava telefona jedva da ga iznenađuje. Predosećao je, zar ne? Na telefonu je Debi Anderson, i već iz njenih prvih reči zna da se nešto dogodilo.
Sluša, klimajući glavom i povremeno postavljajući pitanja. Njegova žena stoji na vratima kuhinje, posmatrajući ga zabrinutim očima. Dejl se saginje i žvrlja po gornjoj strani kocke od hartije pored telefona. Sara prilazi i čita dva imena: Endi Rejlsbek i M. Fajn.
"Rejlsbek je i dalje na vezi?" pita on.
"Da, na čekanju..."
"Poveži me."
"Dejle, ne znam da li ću umeti." Debi zvuči neuobičajeno usplahireno. Dejl na trenutak zatvara oči i podseća se da to nije njen svakodnevni posao.
"Erni još nije tamo?"
"Ne."
"Ko je još tu?"
"Bobi Dilak... Mislim da je Dit takođe tu, tušira se..."
"Daj mi Bobija", kaže Dejl, i oseća olakšanje pošto je čuo od Bobija da zna kako da ga brzo i bezbolno poveže sa Endijem Rejlsbekom u kancelariji Mortija Fajna. Ova dvojica su otišli do sobe 314 na spratu, i Mortiju je bio dovoljan jedan pogled na razbacane polaroide na dnu Poterovog ormana. Sada je jednako bled kao Endi. Možda i bleđi.
Erni Terio i Redžinald 'Dok' Amberson sreli su se na parkingu ispred policijske stanice. Dok se upravo dovezao na svojem starom (ali savršeno očuvanom) 'fet boj harliju'. Prijateljski se pozdravljaju u magli. Erni Terio je još jedan policajac - tako nešto - ali ne brinite: poslednji je koga upoznajemo (dobro, tu je i onaj agent FBI-a što jurca okolo, ali on u ovom trenutku nije važan; trenutno je u Medisonu, a ionako je budala).
Erni je vitak šezdesetpetogodišnjak, već dvanaest godina policajac u penziji, ali i dalje četiri puta bolji policajac nego što će Arnold Hrabovski ikad biti. Penziju dopunjava noćnim dežurstvom u FLPD-u (u poslednje vreme ne spava tako dobro, zahvaljujući problematičnoj prostati), a petkom radi kao najamni čuvar u Prvoj viskonsinskoj banci, gde u dva sata dolaze ljudi iz Vels Farga, a u četiri oni iz Brinksa.
Sa dugačkom, prosedom crnom bradom (koju ponekad upliće u repove u stilu pirata Edvarda Tiča), Dok je pljunuti Anđeo Pakla, i živi od toga što pravi pivo, ali se njih dvojica vrlo dobro slažu. Pre svega zato što obojica prepoznaju inteligenciju onog drugog. Erni ne zna da li je Dok zaista doktor, ali bi mogao da bude. Možda je to u svoje vreme zaista bio.
"Ima li novosti?" pita Dok.
"Koliko ja znam, nema, ortak", kaže Erni. Jedan od članova Gromovite Petorke dolazi svake večeri da se raspita. Večeras je red na Doka.
"Mogu da uđem sa tobom?"
"Može", kaže Erni. "Dok god poštuješ pravilo."
Dok klima glavom. Neki drugi članovi Petorke pizde zbog pravila (naročito Soni, koji pizdi zbog svega i svačega), ali ga se Dok pridržava: šolja kafe ili pet minuta, šta god bude prvo, pa put pod noge. Erni, koji je video puno pravih Anđela Pakla tokom sedamdesetih, dok je bio policajac u Finiksu, ceni strpljenje koje su pokazali Nosonja Sen Pjer i njegova ekipa. Ali oni nisu Anđeli Pakla, naravno, niti Pagani ili Zveri Na Motorima. Erni ne zna tačno šta su, ali zna da slušaju Nosonju, i pretpostavlja da je Nosonjino strpljenje na izmaku. Erni zna da bi njegovo do sada bilo.
"Upadaj, onda", kaže Erni, pljesnuvši ljudinu po ramenu. "Da vidimo šta se giba." Dosta toga, ispostavlja se.
Dejl otkriva da je sposoban da razmišlja brzo i jasno. Onaj pređašnji strah je nestao, delom zbog toga što se uprskavanje već dogodilo i što mu je slučaj - zvanično, barem - već oduzet, ali uglavnom zato što zna da može da pozove Džeka kada zatreba, i da će se Džek odazvati. Džek je njegov pojas za spasavanje.
Sluša Rejlsbekov opis polaroida - tek da matorog pusti da se izduva i primiri - a onda postavlja pitanje o dve fotografije na kojima je dečak.
"Žuta", odgovara Rejlsbek bez oklevanja. "Majica je bila žuta. Video sam da na njoj piše Kiwanis. Ništa više. Od... od krvi..."
Dejl kaže da razume, i saopštava Rejlsbeku da će im se uskoro pridružiti jedan od njegovih pozornika.
Čuje se zvuk koji odaje da slušalica prelazi iz ruke u ruku, a zatim čuje Fajna - druškana koga poznaje i o kome nema naročito dobro mišljenje. "Šta ako se vrati, šefe? Šta ako se Poter vrati u hotel?"
"Vidiš li predvorje sa tog mesta?"
"Ne." Tvrdoglavo. "U kancelariji smo. Rekao sam vam to."
"Onda idi na recepciju. Ponašaj se zaposleno. Ako se vrati..."
"Ne pada mi na pamet da to radim. Da ste videli one slike, ne bi ni vama."
"Ne moraš da mu kažeš ni reč", kaže Dejl. "Samo pozovi ako prođe."
"Ali..."
"Spuštaj slušalicu, gospodine. Imam brdo posla."
Sara je u međuvremenu spustila ruku na muževljevo rame. Dejl spušta slobodnu šaku preko njene. Čuje škljocanje u uhu, dovoljno glasno da zvuči iznervirano.
"Bobi, slušaš li?"
"Tu sam, šefe. Tu su i Debi i Dit. A, upravo je ušao i Erni." Spušta glas. "Sa njim je jedan od onih motordžija. Onaj što ga zovu Dok."
Dejl grozničavo razmišlja. Erni, Debi, Dit i Bobi: svi u uniformi. Nije ono što mu treba. Odjednom donosi odluku i kaže: "Daj mi čupavca."
"Šta?"
"Čuo si me."
Trenutak kasnije ima na vezi Doka Ambersona. "Hoćeš da pomogneš da uhapsimo govnara koji je ubio Nosonjinu malu?"
"Naravno, jebote." Nema oklevanja.
"U redu: ništa ne pitaj, i ne traži da ponavljam." "Slušam", kaže Dok trezno.
"Reci pozorniku Dilaku da ti da plavi mobilni telefon iz ostave za dokazni materijal, onaj što smo ga uzeli od narkomana koji je zbrisao. Znaće na koji mislim." Ako neko pokuša da okrene zvezdicu-69 da bi utvrdio odakle dolazi poziv, neće moći da ga poveže sa stanicom. Njega su ionako skinuli sa slučaja.
"Plavi mobilni."
"Otići ćeš pešice do Lakijeve Taverne, vrata do hotela Nelzon."
"Tu mi je motor..."
"Ne. Peške. Uđi u lokal. Kupi loz. Treba da prepoznaš visokog, mršavog čoveka prosede kose, ima oko sedamdeset godina, maslinaste pantalone, a verovatno i maslinastu košulju. Najverovatnije je sam. Voli da sedi između džuboksa i hodničića koji vodi do klonja. Ako je tamo, zovi u stanicu. Samo okreni 911. Jesi li sve razumeo?"