Na vrhu strme padine između Norveške doline i Ardena, krivudava vrpca puta broj 93, svedena na dve trake, ispravlja se radi dugačkog, skijaškog spusta u varoš, a brdo se na istočnoj strani druma širi u travnatu zaravan. Dva oguljena crvena izletnička stola čekaju one koji odluče da se nakratko zaustave ne bi li uživali u spektakularnom vidiku. Kvadratna šara farmi i njiva prostire se duž petnaest milja blago zatalasanog zemljišta, prošaranog potocima i seoskim putevima. Obzorje je sačinjeno od neprekidnog niza viših, plavozelenih brežuljaka. Izbeljeni oblaci lebde na nesaglednom nebu kao sveže oprano rublje.
Fred Maršal usmerava 'ford eksplorer' na zemljani ispust pored puta, zaustavlja ga i kaže: "Dozvolite da vam nešto pokažem."
Kada se ukrcao u 'eksplorer' ispred svoje kuće, Džek je nosio pomalo izlizanu crnu kožnu tašnu, koja mu sad leži preko kolena. Pored drške na vrhu tašne, zlatnim slovima utisnuti su inicijali Džekovog oca, F.S.S., skraćeno od 'Filip Stivenson Sojer'. Fred je nekoliko puta bacao radoznale poglede prema tašni ali nije ništa pitao, a Džek nije ništa govorio. Biće vremena za pokazivanje i priču, razmišlja Džek, pošto bude razgovarao sa Džudi Maršal. Fred izlazi iz kola, a Džek spušta staru očevu tašnu iza nogu i naslanja je na sedište pre nego što će poći preko meke trave za Maršalom. Stigavši do bližeg izletničkog stola, Fred pokazuje rukom prema krajoliku koji se prostire ispod njih. "Ovde nemamo mnogo toga što bi se moglo nazvati turističkom atrakcijom, ali ovo nije loše, zar ne?"
"Divno je", kaže Džek. "Ali meni je ovde sve divno."
"Džuli jako voli ovaj vidikovac. Kada god pođemo za Arden po lepom vremenu, mora da zastane ovde i izađe iz kola, opusti se i malo gleda okolo. Da se napuni lepim stvarima, znate, pre nego što se vrati u mašinu. Ja ponekad postanem nestrpljiv i pomislim: Daj požuri malo, videla si taj prizor hiljadu puta, a ja moram nazad na posao, ali ja sam muško, zar ne? Zato svaki put kada svratimo ovde i nekoliko minuta posedimo shvatim da moja žena zna više nego ja i da bi trebalo da radim kako ona kaže."
Džek se osmehuje i seda na klupu, čekajući da čuje ostalo. Otkako ga je povezao, Fred Maršal je izgovorio svega dve ili tri rečenice o tome kako je zahvalan, ali je jasno da je odabrao ovo mesto da se o nečemu ispovedi.
"Jutros sam otišao do bolnice, i ona je... pa, izgledala je drugačije. Kada je pogledate i popričate sa njom, morate da zaključite da joj je mnogo bolje nego juče. Iako je i dalje smrtno zabrinuta zbog Tajlera, drugačija je. Mislite da bi to moglo da bude od lekova? Ne znam čak ni šta joj daju."
"Jeste li mogli normalno da razgovarate sa njom?"
"Da, povremeno. Na primer, jutros mi je pričala da je pročitala u novinama o devojčici u La Rivijeru kojoj je promaklo treće mesto na državnom prvenstvu u spelovanju zato što nije uspela da speluje neku blesavu reč za koju niko nije čuo. Popoplaks, ili tako nešto."
"Opopanaks", kaže Džek. Zvuči kao da mu se zaglavila riblja kost u grlu.
"I vi ste to čitali? Zanimljivo kako ste oboje zapamtili tu reč. Nju kao da je oživela. Pitala je bolničarke da pronađu šta znači, i jedna od njih je potražila u par rečnika, ali je nije našla."
Džek je pronašao reč u Sažetom oksfordskom rečniku; njeno doslovno značenje bilo je nebitno. "To verovatno i jeste definicija opopanaksa", kaže. "'1. Reč koja se ne može naći u rečnicima. 2. Zastrašujuća misterija."
"Ha!" Fred Maršal je čitavo vreme nervozno šetao okolo, ali se sada spušta pored Džeka, koji diže pogled i otkriva da se njegov sagovornik zagledao u široko razastrti krajolik. "Da, možda upravo to znači." Fredov pogled ostaje prikovan za krajolik. Još nije sasvim spreman, ali je bliže. "Bilo je sjajno videti je toliko zainteresovanu za jednu takvu sitnicu u Heraldu..."
Briše suze iz očiju i pravi korak prema obzorju. Okrenuvši se, zagleda se u Džeka. "Uh, pre nego što upoznate Džudi, želeo bih da vam kažem nešto o njoj. Problem je što ne znam kako će to da vam zvuči. Jer i meni samom zvuči... ne znam."
"Pokušajte", kaže Džek.
Fred kaže: "U redu", prepliće prste, i obara glavu. Onda ponovo diže pogled, i oči su mu ranjive kao u bebe. "Ahhh... ne znam kako ovo da kažem. U redu, kazaću, pa kako bude. Osećam, nekako, da Džudi nešto zna. U svakom slučaju, želim da mislim da je tako. Sa druge strane, ne bih da se zanosim da to što izgleda bolje znači da više ne može da bude van sebe. Ali zaista želim da verujem u to. O, čoveče, kad biste znali koliko to želim."
"Verujete da ona nešto zna." Sablasni osećaj izazvan pomenom reči opopanaks bledi pred ovom potvrdom njegove teorije.
"Nešto što ni njoj nije sasvim jasno", kaže Fred. "Sećate se, znala je da je Taj nestao pre nego što sam joj rekao."
Upućuje Džeku bolan pogled i odmiče se. Sudara pesnice i zagleda se u zemlju. Još jedna unutrašnja barijera ruši se pred potrebom da objasni svoju nedoumicu.
"U redu, slušajte. Evo šta je potrebno da razumete u vezi Džudi. Ona je izuzetna osoba. Dobro, od mnogo momaka ćete čuti da su im žene izuzetne osobe, ali Džudi je to na drugačiji način. Pre svega, anđeoski je lepa, ali to nije ono o čemu govorim. Takođe je strašno hrabra, ali ni to nije to. Reklo bi se da je povezana sa nečim što mi ostali ne možemo ni da se nadamo da razumemo. Ali može li tako nešto da postoji? Da li je to normalno? Možda se kada ludite isprva iz sve snage borite protiv toga i histerišete, a posle ste već suviše ludi da biste se borili, i postanete pasivni i pomireni. Moram da razgovaram sa njenim lekarom, zato što me ovo izjeda."
"Šta vam je govorila? Da li je objasnila zašto se toliko primirila?"
Fredove oči progorevaju Džekove. "Pa, sigurno je da misli da je Taj još živ, i da ste vi jedina osoba koja može da ga pronađe."
"Dobro", kaže Džek, nevoljan da kaže više pre nego što bude imao priliku da razgovara sa Džudi. "Recite mi, da li je Džudi možda pominjala da je neko koga je poznavala - ili neki njen rođak ili bivši momak - mogao da odvede Tajlera?" Njegova teorija zvuči još neuverljivije nego što je zvučala u ultra-racionalnoj i istovremeno bizarnoj kuhinji Henrija Lejdena; odgovor Freda Maršala još je više podriva.
"Ne ako se taj neko ne zove Grimizni Kralj, Gorg ili Abalah. Sve što mogu da vam kažem jeste da Džudi veruje da nešto vidi, i iako to nema nikakvog smisla, iskreno se nadam da je zaista tako."
Iznenadna vizija sveta u kome je našao dečakovu kapu probada Džeka poput koplja sa čeličnim vrhom. "A Tajler se nalazi na tom mestu."
"Kada deo mene ne bi verovao da bi to moglo da bude istina, ovog časa bih i sam poludeo", kaže Fredi. "Ako već nisam odlepio."
"Hajde da razgovaramo sa vašom ženom", kaže Džek.
Gledana spolja, Luteranska bolnica Francuskog okruga podseća na ludnicu iz devetnaestog veka negde na severu Engleske: zidovi od prljavo crvenih cigala sa pocrnelim balustradama i oštrim lukovima, zakošeni krv sa dimnjacima pokrivenim kupastim kapicama, natečeni tornjevi, škrti prozori, i sve to čađavo od vekovne prljavštine. Smeštena u sredini ograđenog parka pod hrastovima na zapadnom rubu Ardena, ogromna građevina, gotska bez gotske raskoši, izgleda kao kaznionica, bez milosti. Džek gotovo očekuje da čuje vrišteću muziku orgulja iz nekog od filmova Vinsenta Prajsa.
Prolaze kroz uska, zalučena drvena vrata i ulaze u umirujuće poznato predvorje. Dremljivi čovek u uniformi na recepciji upućuje posetioce prema liftovima; pacijenti u bademantilima povezani sa stalcima za infuziju sede za nasumično raspoređenim stolovima sa članovima porodice, a drugi na stolicama poređanim uz bočne zidove; u jednom uglu razgovaraju dva lekara u belom. Visoko iznad glava, dva prašnjava, kitnjasta lustera šire meku žućkastu svetlost koja privremeno pozlaćuje raskošne cvetove ljiljana u visokim vazama sa obe strane vrata prodavnice suvenira.
"Unutra svakako mnogo bolje izgleda", kaže Džek.
"To je uglavnom tačno", kaže Fred.
Prilaze čoveku za pultom, i Fred kaže: "Odelenje D." Uz blagi treptaj interesovanja, čovek im daje dve pravougaone kartice sa natpisom POSETA, i pokazuje im da prođu. Lift se lupajući spušta i pušta ih u drvetom obloženu kabinu veličine ostave za metle. Fred Maršal pritiska dugme sa brojem 5, i lift uz drhtaj polazi naviše. Deset godina ranije, lift veoma sličan ovome, ali u jednom velikom hotelu u Parizu, držao je Džeka i Ilianu Tedesko, apsolventkinju umetnosti na univerzitetu u Los Anđelesu, dva i po sata zarobljene u kabini, i gospođica Tedesko je iskoristila to vreme da objavi da je njihova veza stigla do kraja puta, hvala i doviđenja, uprkos zahvalnosti na do tog trenutka više nego prijatnom zajedničkom putovanju. Razmislivši o ovome, Džek odlučuje da ne zamara Freda Maršala ovom informacijom.
Bolje vaspitan nego njegov francuski rođak, lift se uz drhtaj zaustavlja i sa jedva primetnim otporom otvara vrata i pušta Džeka Sojera i Freda Maršala u hodnik na petom spratu, gde se ona prijatna svetlost čini za nijansu prigušenija nego u liftu i predvorju. "Nažalost, to je na sasvim drugom kraju", Fred saopštava Džeku. Naizgled beskrajni hodnik gubi se levo od njih u daljini kao vežba iz perspektive, i Fred pokazuje prstom u tom pravcu.
Prolaze kroz dvoje visokih dvokrilnih vrata, pored hodnika prema Odelenju B, pored dve sobe sa pregradama od zavesa, kod zatvorenog ulaza u Gerontološko ponovo skreću levo i polaze još jednim beskrajnim hodnikom sa oglasnim tablama, pored ulaza u Odelenje C, gde oštro skreću baš ispred muškog i ženskog kupatila, prolaze pored Oftalmološke ambulante i Arhive, i konačno stižu do hodnika sa natpisom ODELENJE D. Što dalje idu, čini se da svetlost sve više slabi, zidovi približavaju a prozori smanjuju. U hodniku prema Odelenju D vrebaju senke, a na podu svetluca barica vode.
"Nalazimo se u najstarijem delu zgrade", kaže Fred.
"Siguran sam da želite da što pre izbavite Džudi odavde."
"Pa naravno, čim Pet Skarda proceni da je spremna. Ali iznenadićete se: Džudi kao da prija što je ovde. Rekla mi je da se oseća potpuno bezbedna, i da su neki od onih koji su u stanju da govore veoma zanimljivi. Kaže da se oseća kao da je na krstarenju."
Džek se smeje u zatečenosti i neverici, a Fred Maršal mu dodiruje rame i kaže: "Da li to znači da joj je mnogo bolje ili mnogo gore?"
Na kraju hodnika izbijaju u prostranu odaju koja kao da je sto godina ostala neizmenjena. Iz tamnosmeđeg drvenog poda do visine od metar i nešto diže se tamnosmeđa zidna oplata. Visoko na sivom zidu desno od njih, dva visoka, uska prozora uokvirena kao slike propuštaju filtriranu sivu svetlost. Čovek za uglačanim drvenim pultom pritiska dugme koje otključava debela metalna vrata sa natpisom ODELENJE D i prozorčićem od armiranog stakla. "Možete da uđete, gospodine Maršale, ali ko je on?"
"Zove se Džek Sojer. Došao je sa mnom."
"Da li je rođak, ili zdravstveni radnik?"
"Ne, ali moja žena želi da ga vidi."
"Sačekajte trenutak." Dežurni nestaje iza metalnih vrata, i zaključava ih za sobom uz zatvorsko klang. Trenutak kasnije, pojavljuje se sa bolničarkom čije teško, izborano lice, krupne ruke i debele noge čine da liči na takmičara u nadvlačenju užeta. Predstavlja se kao Džejn Bond, glavna sestra na Odelenju D, i ova kombinacija reči i okolnosti neodoljivo priziva bar nekoliko nadimaka. Sestra izlaže Freda i Džeka, a potom samo Džeka, baražnoj vatri pitanja, pre nego što će ponovo nestati iza velikih vrata.
"Zovem se Bond, Dž. Bond", kaže Džek, nemoćan da se uzdrži.
"Mi je zovemo Komandir Bond", kaže dežurni. "Tvrda je, ali je zato nepravična." Nakašljava se, i zagleda prema visokim prozorima. "Jedan od bolničara je zove Nula- nula-nula."
Pet minuta kasnije, glavna sestra Bond, tajni agent 000, otvara metalna vrata i kaže: "Možete da uđete, ali obratite pažnju na ono što ću vam reći."
U prvom trenutku, odelenje podseća na ogromni aerodromski hangar, podeljen na deo sa nizom tapaciranih klupa, deo sa okruglim stolovima i plastičnim stolicama i treći deo, sa dva dugačka stola pretrpama hartijom za crtanje, kutijama voštanih boja i vodenih boja. U tom ogromnom prostoru, sav nameštaj izgleda kao da je predviđen za kućicu za lutke. Tu i tamo na betonskom podu, obojenom u ujednačenu, bezličnu nijansu sive, leže pravougaone prostirke; šest metara iznad poda, mali, rešetkama zaštićeni prozori, narušavaju površinu zadnjeg zida, čije su crvene cigle poodavno okrečene u belo. U zastakljenom odeljku levo od vrata, bolničarka za stolom podiže pogled sa knjige. Sasvim na kraju sa desne strane, daleko iza stolovima sa umetničkim materijalom, troje zaključanih metalnih vrata otvaraju se u druge, odeljene svetove. Osećaj da se nalazite u hangaru polako prerasta osećanja dobroćudnog ali nepopustljivog zatočeništva.
Prigušeni žagor glasova dolazi od dvadeset do trideset muškaraca i žena raštrkanih po ogromnoj prostoriji. Samo nekoliko njih razgovara sa vidljivim sagovornicima. Hodaju u krug, ukočeno stoje u mestu, leže sklupčani kao novorođenčad na prostirkama; trzaju se, zevaju, jecaju, zure u prazno ili unutar sebe. Neki od njih nose zelene bolničke ogrtače, drugi civilnu odeću svih vrsta: majice i šorceve, trenerke, obične košulje i pantalone, pulovere i štofane pantalone. Niko ne nosi kaiš, i ni na jednoj cipeli nema pertli. Za jednim od okruglih stolova sede dva mišićava, kratko podšišana muškarca u zaslepljujuće belim majicama, nalik na dva strpljiva psa-čuvara. Džek pokušava da prepozna Džudi Maršal, ali ne uspeva.
"Zamolila sam vas za pažnju, gospodine Sojer."
"Izvinite", kaže Džek. "Nisam očekivao da je ovoliko veliko."
"Sreća je što je tako, gospodine Sojer. Opslužujemo sve veću populaciju." Čeka na potvrdu svojeg značaja, i Džek klima glavom. "Vrlo dobro. Izneću vam neka osnovna pravila. Ako budete slušali ono što govorim, vaša poseta će i vama i nama biti prijatna koliko je to moguće. Nemojte da zurite u pacijente, i ne uznemiravajte se zbog onoga što govore. Ne pokazujte da vam je ono što se čuli neobično ili zabrinjavajuće. Nastojte da budete učtivi, i posle nekog vremena će vas ostaviti na miru. Ako vam budu postavljali pitanja, postupite po sopstvenoj odluci, ali u granicama razuma. Molim vas, međutim, da im ne dajete novac, oštre predmete ili hranu za koju vam neko od lekara prethodno nije dao dozvolu - neki lekovi štetno deluju u kombinaciji sa određenim vrstama hrane. Pre ili kasnije verovatno će vam prići postarija žena po imenu Estel Pakard i pitati vas da li ste njen otac. Odgovorite kako želite, ali ako kažete ne, otići će od vas razočarana, a ako kažete da, ulepšaćete joj dan. Imate li pitanja, gospodine Sojer?"
"Gde je Džudi Maršal?"
"Sedi sa najdaljoj klupi sa ove strane, okrenuta leđima. Vidite li je, gospodine Maršal?"
"Odmah sam je video", kaže Fred. "Ima li promena od jutros?"
"Koliko ja znam, nema. Lekar koji ju je primio, doktor Spiglmen, biće ovde otprilike pola sata, i možda će imati više informacija za vas. Hoćete li da odvedem gospodina Sojera i vas do vaše supruge, ili biste više voleli da sami odete?"
"Sami ćemo", kaže Fred Maršal. "Koliko možemo da ostanemo?"
"Dajem vam petnaest minuta, najviše dvadeset. Džudi je još u fazi posmatranja, i htela bih da se što manje uznemirava. Sada izgleda dosta mirno, ali je i duboko odsutna i, da budem iskrena, uobražava. Ne bi me iznenadilo da dođe do novog napada histerije, a ne želimo da produžimo period posmatranja uvođenjem novih medikamenata, zar ne? Zato vas molim, gospodine Maršal, da razgovor bude opušten, lak i pozitivan."
"Smatrate da uobražava stvari?"
Sestra Bond se sažaljivo osmehuje. "Sasvim je verovatno, gospodine Maršal, da je vaša supruga već godinama takva. O, uspevala je da to sakrije, ali misli koje ima ne javljaju se preko noći, ne, ne. Potrebne su godine da ih čovek izgradi, a za sve to vreme izgleda kao normalno ljudsko biće. Onda se dogodi nešto što natera psihozu da izbije na površinu u svoj svojoj veličini. U ovom slučaju, naravno, bio je to nestanak vašeg sina. Kad smo već kod toga, htela bih da kažem da mi je jako žao zbog toga što vam se dogodilo. Strašna stvar."
"Jeste", kaže Fred Maršal. "Ali Džudi je počela da se ponaša čudno i pre..."
"Ista stvar, bojim se. Bila joj je potrebna uteha, i njene obmane - njen uobraženi svet izbio je na videlo, jer joj je upravo taj svet pružao željenu utehu. Jutros ste sigurno čuli nešto od toga, gospodine Maršal. Da li vaša supruga pominjala nešto o posećivanju drugih svetova?"
"Posećivanje drugih svetova?" pita Džek, iznenađen.
"Dosta tipična šizofrena reakcija", kaže sestra Bond. "Više od polovine ljudi na ovom odelenju ima slične maštarije."
"Mislite da je moja žena šizofrenik?"
Sestra Bond gleda mimo Freda, proveravajući aktivnosti pacijenata u svojem carstvu. "Ja nisam psihijatar, gospodine Maršale, ali imam dvadeset godina iskustva u lečenju duševno obolelih. Na osnovu tog iskustva, moram da vam kažem, mislim da vaša žena ispoljava klasične simptome paranoidne šizofrenije. Volela bih da imam vedrije vesti za vas." Ponovo se zagleda u Freda Maršala. "Naravno, doktor Spiglmen će dati konačnu dijagnozu, i moći će da odgovori na sva vaša pitanja, i tako dalje."
Osmeh koji upućuje Džeku već sledećeg trenutka se rastapa. "Novim posetiocima uvek govorim da je porodici teže nego pacijentu. Neki od ovih ljudi nemaju nijednu brigu na svetu. Čoveku gotovo dođe da im zavidi."
"Kako da ne", kaže Džek. "Ko ne bi?"
"Hajdete, onda", kaže ona, sa prizvukom ozlojeđenosti. "Uživajte u poseti."
Nekoliko glava se okreće dok polako prolate preko prašnjavog drvenog poda do najbližeg niza klupa; više pari očiju prati njihovo napredovanje. Bleda lica odaju radoznalost, ravnodušnost, zbunjenost, sumnju, zadovoljstvo i apstraktni bes. Džeku ima utisak da se svaki pacijent na odelenju šunja, mic po mic, prema njima.
Mlitavi sredovečni muškarac u bademantilu počinje da se provlači između stolova kao da će mu pobeći autobus za posao. Na kraju najbliže klupe, mršava starica sa raspuštenom sedom kosom ustaje i molećivo gleda u Džeka. Njene stisnute, podignute šake silovito se tresu. Kada se našao pored nje, oglašava se polušapatom: "Moje pače-mače bilo iza vrata, ali ja nisam znala da je tamo, u svoj onoj vodi."
"Hm", kaže Fred. "Džudi mi je ispričala da joj se sinčić udavio u kadi."
Džek je krajičkom oka pratio kretanje raščupanog muškarca u bademantilu koji je otvorenih usta jurišao prema njima. U trenutku kada prilaze Džudinoj klupi, čovek podiže prst, kao da daje znak autobusu da ga pričeka, i daje se u trk. Džek ga posmatra kako prilazi; šipak savetima Komandira Bond. Nema šanse da dozvoli da ovaj ludak skoči na njega. Uzdignuti prst stiže na tridesetak centimetara od Džekovog nosa, a čovekove mutne oči pretražuju mu lice. Oči se povlače, usta zatvaraju. Čovek se sledećeg trenutka obrće i počinje da trči u suprotnom smeru, sa prstom koji i dalje traži metu
Šta je ovo bilo, pita se Džek. Pogrešan autobus?
Džudi Maršal se nije ni pomerila. Morala je da čuje kada je čovek protrčao pored nje, njegovo ubrzano disanje kada se zaustavio i lepršanje bademantila kada se udaljio, ali su joj leđa i dalje uspravna u širokom zelenom ogrtaču, a glava i dalje okrenuta napred pod istim besprekorno pravim uglom. Izgleda odvojena od svega oko sebe. Da joj je kosa oprana, očetkana i začešljana, da je odevena u propisnu odeću i da ima kofer pored sebe, izgledala bi kao žena koja na klupi na železničkoj stanici čeka polazak voza.
Otuda, pre nego što je Džek stigao da vidi lice Džudi Maršal i pre nego što je ona stigla da progovori bar jednu reč, taj osećaj odlaska koji je okružuje, uvek iznova započetih putovanja - nagoveštaj selidbe, mogućnost onostranosti.
"Reći ću joj da smo stigli", šapuće Fred, i obilazi oko kraja klupe da čučne ispred svoje žene. Njen potiljak se savija na kraju uspravne kičme kao da odgovara na pomešan jad, ljubav i zebnju na naočitom licu njenog muža. Na devojačkoj krivini glave Džudi Maršal leži tamnoplava kosa, pomešana sa zlatom. Iza jednog uva, desetine raznobojnih vlasi zamršene su u paučinasti čvor.
"Kako se osećaš, dušo?" Fred nežno pita svoju ženu.
"Uspevam da mi bude prijatno", kaže ona. "Znaš, dušo, bilo bi dobro da još neko vreme ostanem ovde. Glavna sestra je ubeđena da sam potpuno luda. Zar to nije zgodno?"
"Džek Sojer je ovde. Da li bi volela da ga vidiš?"
Džudi pruža ruku i tapše ga po savijenom kolenu. "Reci gospodinu Sojeru da pređe napred, a ti sedi ovde pored mene, Frede."
Džek je već u pokretu, ne skidajući pogled sa ponovo uzdignutom glavom Džudi Maršal. Čučeći, Fred je uzeo njenu ispruženu ruku među svoje kao da namerava da je poljubi. Izgleda kao zaljubljeni vitez koji kleči pred kraljicom. Kada je pritisnuo njenu šaku na svoj obraz, Džek opaža beli zavoj oko vrhova njenih prstiju. Vidi Džudinu jagodičnu kost, a zatim i ceo profil, oštar kao pukotina u ledu na prvi dan proleća. To je kraljevski, idealizovani profil sa medaljona, ili kovanog novčića: malo uzdignuta linija usana, oštra, isklesana krivina nosa, linija vilice, svaki ugao u savršenom, plemenitom, neznano otkud poznatom skladu sa celinom.
Ova neočekivana lepota ga potresa; na delić sekunde ga usporava dubokom, zrnastom nostalgijom fragmentarnog podsećanja na neko drugo lice. Grejs Keli? Ketrin Denev? Ne, nijedna od njih; dolazi mu misao da ga Džudin profil podseća na nekoga koga tek treba da sretne.
Tada taj nestvarni tren promiče: Fred Maršal se uspravlja, Džudino lice u tročetvrtinskoj perspektivi gubi kraljevsko svojstvo dok posmatra muža kako seda pored nje na klupu, a Džek odbacuje misao koja ga je upravo pohodila kao besmislicu.
Ona ne podiže pogled sve dok nije stao ispred nje. Kosa joj je bez sjaja i neuredna; ispod bolničkog ogrtača nosi spavaćicu opšivenu plavom čipkom koja je izgledala jeftino i kada je bila nova. Uprkos ovim neprivlačnim pojedinostima, Džudi Maršal ga osvaja istog trenutka kada ju je pogledao.
Čini mu se da iz očnih nerava počinje da mu struji električni signal i teče naniže kroz telo, i bespomoćno zaključuje da je to verovatno najlepša žena koju je ikada video. Strahuje da bi silina reakcije mogla da ga obori s nogu, a zatim - još gore! - i da bi ona mogla to da vidi i pomisli da ima posla sa budalom. Ima očajničku potrebu da u njenim očima na ispadne budala. Bruk Grir, Kler Ivenrud, Iliana Tedesko, koliko god su svaka na svoj način privlačne, pored nje izgledaju kao devojčice u pokladnim kostimima. Džudi Maršal šalje njegove bivše ljubljene na policu; osvetljava ih kao pune ćudi i plitke, opterećene lažnom umišljenošću i stotinama ružnih nesigurnosti. Džudina lepota se ne oblači pred ogledalom već izbija, sa jednostavnošću koja ostavlja bez daha, iz dubine njenog unutrašnjeg bića: ono što se vidi samo je mali, vidljivi deo daleko većeg, potpunijeg, svetlijeg kvaliteta u njoj.
Džeku je teško da poveruje da je ovaj simpatični, dobrodušni Fred Maršal imao fantastičnu sreću da se oženi ovom ženom. Ima li pojma koliko je ona sjajna, koliko čudesna? Da je slobodna, Džek bi je bez razmišljanja uzeo za ženu. Čini mu se da se zaljubio u nju onog časa kada joj je ugledao potiljak.
Ali ne može da bude zaljubljen u nju. Ona je žena Freda Maršala i majka njegovog sina, i on će morati nekako da živi bez nje.
Ona izgovara kratku rečenicu koja prolazi kroz njega kao treperavi zvučni talas. Džek se naginje napred mrmljajući izvinjenje, i Džudi mu sa osmehom pokazuje rukom da sedne ispred nje. On se spušta na pod i ukršta noge pred sobom, i dalje uzdrman potresom trenutka kada ju je video. Lice joj se anđeoski ispunjava osećanjem. Tačno je prepoznala ono što mu se dogodilo, i smatra da je to u redu. Ne misli loše o njemu zbog toga. Džek otvara usta da postavi pitanje. Iako ne zna koje će to pitanje biti, mora da ga postavi. Priroda pitanja nije važna. Poslužiće i najgluplje; ne može da sedi tu i naprosto zuri u to božanstveno lice.
Pre nego što će progovoriti, jedna verzija stvarnosti bešumno se preklapa sa drugom i Džudi Maršal bez ikakvog prelaza postaje žena umornog lica od trideset i nešto godina, sa zamršenom kosom i senkama pod očima, koje ga netremice posmatraju sa klupe u zaključanom odelenju za duševne bolesti. Ovo bi trebalo da bude povratak razuma, ali mu se umesto toga čini kao nekakav trik, nešto što je Džudi Maršal učinila da mu susret učini lakšim.
Reči koje mu beže banalne su baš kao što je strahovao da će biti. Džek sluša sebe kako govori da mu je drago što je upoznao.
"I meni je drago, gospodine Sojer. Čula sam toliko divnih stvari o vama."
Džek traga za znakom da je i ona svesna ogromnosti trenutka koji je upravo prošao, ali vidi samo osmehnutu toplinu. S obzirom na okolnosti, čini mu se da je to i više nego dovoljan znak. "Kako vam je ovde?" pita, i ravnoteža se još više pomera na njegovu stranu.
"Pa, treba se privići na društvo, ali to su samo ljudi koji su se izgubili i nisu umeli da se vrate. Neki od njih su veoma inteligentni. Ovde sam vodila zanimljivije razgovore nego u crkvenom odboru ili u PTA12. Možda je trebalo ranije da dođem na odelenje! Boravak ovde pomogao mi je da saznam neke stvari."
Sta recimo?"
"Na primer to da ima mnogo različitih načina da se čovek izgubi, i da je lakše izgubiti se nego što smo spremni da priznamo. Ovi ljudi ovde nisu u stanju da sakriju kako se osećaju, i većina njih nikada nije pronašla način da kontrolišu strah."
"A kako mogu da ga kontrolištu?"
"Pa tako što će mu pogledati u oči, eto kako! Umesto da samo kažete: izgubila sam se, i ne znam kako da se vratim - nastavite da idete u istom pravcu. Nastavite da mećete nogu pred nogu dok se još više ne izgubite. Svako bi trebalo to da zna. Naročito vi, Sojeru!"
"Naročit..." Pre nego što je uspeo da izgovori pitanje do kraja, pred njim se pojavljuje postarija žena, izboranog ali milog lica, i dodiruje mu rame.
"Izvinite." Spušta bradu prema grlu sa sramežljivošću deteta. "Nešto bih vas pitala. Jeste li vi moj otac?"
Džek joj se osmehuje. "Dozvolite prvo ja vas nešto da pitam. Jeste li vi Estel Pakard?"
Žena klima glavom, blistavih očiju.
"Onda je odgovor da. Ja jesam vaš otac."
Estel Pakard sklapa šake ispred usta, pravi naklon glavom i odlazi, vukući noge, sva ozarena. Devet ili deset koraka dalje, maše Džeku rukom pa-pa i živo se okreće.
Pogledavši ponovo prema Džudi Maršal, Džeku se čini da je još jednom zadigla veo običnosti, tek toliko da otkrije delić svoje ogromne duše. "Jako ste fini čovek, zar ne, Sojeru? Nisam to mogla odmah da pogodim. I dobri ste. Naravno, uz to ste i šarmantni, ali šarm i pristojnost ne idu uvek zajedno. Treba li da vam kažem još neke stvari o vama?"
Džek skreće pogled prema Fredu, koji drži ruku svoje žene i smeši se. "Recite sve što mislite da treba da kažete."
"Postoje stvari koje ne mogu da kažem, bez obzira što osećam da bi trebalo. Ali ovo mogu da kažem: fizička privlačnost vas nije učinila uobraženim. Niste plitki, i to bi takođe trebalo da ima neke veze s tim. Sve u svemu, vidi se da ste imali blagoslov dobrog vaspitanja. Rekla bi da ste imali divnu majku. U pravu sam, zar ne?"
Džek se smeje, dirnut ovim neočekivanim otkrovenjem. "Nisam znao da se vidi."
"Znate kako se vidi? Po tome kako se ophodite prema drugima. Prilično sam ubeđena da potičete iz sredine koju ljudi ovde znaju samo iz filmova, ali vam to nije udarilo u glavu. Vidite nas kao ljude, a ne kao proste seljačine, i po tome znam da mogu da vam verujem. Vaša majka je očigledno sjajno odradila posao. I sama sam bila dobra majka, ili sam bar pokušala da budem, tako da znam o čemu govorim. Vidim to."
"Kažete da ste bili dobra majka? Zašto upotrebljavate..."
"Prošlo vreme? Zato što govorim o onome što je bilo."
Fredov osmeh bledi u izraz loše prikrivene brige. "Kako to misliš 'bilo'?"
"Gospodin Sojer će možda znati", kaže ona, uputivši Džeku pogled u kome ovaj misli da prepoznaje ohrabrenje.
Oprostite, ali mislim da ne znam", kaže on.
"Htela sam da kažem, pre nego što sam završila ovde i konačno počela da razmišljam. Pre nego što su stvari koje su mi se dešavale prestale da me plaše do ludila - pre nego što sam shvatila da mogu da pogledam u sebe i preispitam ono što sam čitavog života osećala. Pre nego što sam našla vremena da putujem. Mislim da sam i dalje dobra majka, ali više nisam ista majka."
"Nemoj, dušo, molim te", kaže Fred. "Ista si, samo si imala neku vrstu sloma. Trebalo bi da govorimo o Tajleru."
"Mi i govorimo o Tajleru. Gospodine Sojer, znate li onaj vidikovac na putu broj 93, tamo gde izbija na zaravan otprilike milju daleko od Ardena?"
"Danas sam ga video", kaže Džek. "Fred mi ga je pokazao."
"Jeste li videli one farme što se prostiru u nedogled? I brda u daljini?"
"Da. Fred mi je rekao da volite vidik odozgo."
"Uvek poželim da stanemo i da izađem iz kola. Volim sve u vezi sa vidikom sa tog me. Možete da vidite miljama i miljama daleko, a onda - cak! - prestane, ne možete da vidite dalje. Ali nebo se pruža i dalje, zar ne? Nebo dokazuje da svet postoji i iza onih brda. Ako se zaputite, možete da stignete tamo."
"Tako je, možete." Džek odjednom oseća jezu na podlakticama i potiljku.
"Ko, ja? Ja putujem samo u glavi, gospodine Sojer, a prisetila sam se kako se to radi tek pošto sam završila u ludnici. Ali imam utisak da vi možete da odete tamo - do druge strane brda."
Usta su mu suva. Oseća rastuću zabrinutost Freda Mašala, ali ne može ništa da učini da je odagna. Želi da joj postavi hiljadu pitanja, ali počinje sa najjednostavnijim:
"Kako ste došli do toga, i šta zapravo znači?"
Džudi Maršal oslobađa ruku iz muževljeve i pruža je Džeku, koji je prihvata u svoje. Ako je ikada izgledala kao obična žena, sada to sigurno nije. Blista kao svetionik, kao signalna vatra na dalekoj litici.
"Recimo... kasno noću, ili kada sam duže sama, neko mi je šaputao. Nije bilo ništa u toj meri opipljivo, ali bilo je, recimo, kao da neko šapuće sa one strane zida. Devojčica kao ja, mojih godina. Ako bih u tim trenucima zaspala, gotovo uvek sam sanjala mesto gde ta devojka živi. Zvala sam ga Tamo, i ličilo je na ovaj svet, na oblast Kuli, samo što je bilo svetlije i čistije i magičnije. Tamo se ljudi voze u kočijama i žive u velikim belim šatorima. Tamo ima ljudi koji umeju da lete."
"U pravu ste", kaže on. Fred sa bolnom nesigurnošću skreće pogled sa svoje žene na Džeka, i Džek mu kaže: "Zvuči ludo, ali je ona u pravu."
"U vreme kada su u Frenč Lendingu počele da se događaju ove ružne stvari bila sam gotovo zaboravila na Tamo. Nisam razmišljala o njemu još od trinaeste ili četrnaeste godine. Ali što su se ružne stvari više približavale Fredu i Taju i meni to sam ja sanjala strašnije stvari, a život mi se činio nestvarniji. Pisala sam reči za koje nisam znala šta znače, govorila sam besmislice, i jednostavno sam se raspadala. Nisam shvatala da Tamo pokušava nešto da mi saopšti. Devojčica je ponovo počela da mi šapuće kroz zid, samo što je sada bila odrasla i na smrt preplašena."
Zašto ste pomislili da bih ja mogao da pomognem?"
"Imala sam takav osećaj, u vreme kada ste uhapsili onog Kinderlinga i kada se vaša slika pojavila u novinama. Prva stvar koju sam pomislila kada sam pogledala vašu stvar bila je: On zna za Tamo. Nisam se pitala kako, niti zašto sam to pomislila kada sam videla vašu sliku; jednostavno sam osetila da znate. A onda, kada je Taj nestao i kada sam se ja izgubila i probudila se ovde, pomislila sam da se Odelenje D, kada biste mogli da zavirite u glave drugih, ne bi mnogo razlikovalo od Tamo, i setila sam se da sam videla vašu sliku. Tada sam počela da shvatam šta znači putovati. Celog jutra sam šetala Tamo u glavi. Razgledajući, dodirujući stvari. Udišući onaj neverovatni vazduh. Jeste li znali, gospodine Sojer, da Tamo ima zečeva veličine kengura? Mnogo su smešni."
Džek razvlači usta u širok osmeh, i saginje se da je poljubi u ruku, na sličan način kao što je maločas učinio njen muž.
Ona nežno izvlači ruku iz njegovih. "Kada mi je Fred rekao da se upoznao sa vama, i da pomažete policiji, znala sam da niste slučajno ovde."
Džek je zaprepašćen onim što je uspelo ovoj ženi. U najgorem trenutku svojeg života, pošto je izgubila sina i našla se na pragu ludila, učinila je strahotan napor prisećanja da sakupi snagu i postigne ono što je praktično u domenu čuda. Pronašla je u sebi sposobnost da putuje. Iz zaključanog bolničkog odelenja napola je zakoračila u svet koji je pamtila samo iz detinjih snova. Samo je ona ogromna hrabrost koju je opisao njen muž mogla da joj pomogne da načini taj korak u neznano.
"Jednom ste nešto učinili, zar ne?" pita ga Džudi. "Bili ste Tamo, i nešto ste učinili - nešto veliko. Ne morate da potvrđujete, zato što vidim to u vama; jasno je kao dan. Ali morate da kažete da jeste zbog mene, da to čujem od vas, i zato vas molim da kažete da."
"Da."
"Šta ste to učinili?" pita Fred. "Tamo u toj zemlji iz snova? Kako možete da kažete da?"
"Sačekajte", kaže mu Džek, "imam posle nešto da vam pokažem", i ponovo se okreće jedinstvenoj ženi koja sedi pred njim. Džudi Maršal je rumena od nadahnuća, odvažnosti i vere, i iako mu je zabranjena, čini mu se da je jedina žena na ovom ili bilo kom drugom svetu koju bi mogao da voli do kraja života.
"Bili ste kao ja", kaže ona. "Zaboravili ste onaj svet. Postali ste policajac, detektiv. U stvari, postali ste najbolji detektiv svih vremena. Znate li zašto ste to uradili?"
"Pretpostavljam da me je privlačio taj posao."
"Šta vas je naročito privlačilo u njemu?"
"Mogućnost da pomognem drugima. Da štitim nevine. Da uklanjam loše. Bilo je zanimljivo raditi ga."
"I mislili ste da nikada neće prestati da bude zanimljivo. Zato što će uvek postojati novi problem koji treba da se reši, novo pitanje na koje treba pronaći odgovor."
Pogodila je nešto za šta do ovog trenutka nije znao da postoji. "Upravo tako."
I bili ste sjajan detektiv zato što je, iako to niste znali, postojalo nešto - nešto od životne važnosti - što je trebalo da otkrijete."
Ja sam kopicajac, priseća se Džek. Onaj njegov glasić u noći, što mu se obraća sa druge strane debelog, predebelog zida.
"Nešto što je bilo potrebno da nađete, zarad sopstvene duše."
"Da", kaže Džek. Njene reči prodrle su u samu srž njegovog bića, i poterale su suze na oči. "Oduvek sam tragao za nečim što je nedostajalo. Ceo moj život svodio se na traganje za skrivenim objašnjenjem."
U sećanju živom kao odlomak filma, vidi veliki paviljon od platna, belu odaju gde prelepa ali ispijena kraljica leži na samrti, a među sluškinjama je devojčica dve ili tri godine mlađa od dvanaestogodišnje verzije njega.
"Jeste li i vi to zvali Tamo?" pita Džudi.
"Ne, za mene su to bile Teritorije." Izgovaranje ovih reči podseća ga na otvaranje kovčega sa blagom koje konačno ima sa kim da podeli.
"Dobro ime. Fred ovo neće razumeti, ali sam jutros, u onoj dugačkoj šetnji, osetila da je moj sin negde Tamo - na vašim Teritorijama. Sklonjen na neko skrovito mesto. U velikoj opasnosti, ali živ i neozleđen. U nekakvoj ćeliji. Spava na podu. Ali živ. I zdrav. Mislite li da bi to mogla da bude istina, gospodine Sojer?"
"Čekajte malo", kaže Fred. "Znam da je to nešto što osećaš, i sam želim da je to istina, ali ovde govorimo o stvarnom svetu."
"Mislim da postoji mnoštvo stvarnih svetova", kaže Džek. "I da, verujem da je Tajler negde na Teritorijama."
"Možete li da ga spasete, gospodine Sojer? Da ga vratite?"
"Kao što sam vam već rekao, gospođo Maršal", kaže Džek, "mora da postoji razlog zašto sam ovde."
"Sojeru, nadam se da ono što nameravate da mi pokažete ima više smisla nego ono što vas dvoje govorite", kaže Fred. "Uostalom, vreme je. Evo nadzornice."
Dok napuštaju bolnički parking, Fred Maršal baca pogled na tašnu koja leži u Džekovom krilu, ali ništa ne govori. Ostaje nem sve dok nisu izbili nazad na devedeset trojku, a onda kaže: "Drago mi je što ste pošli sa mnom."
"Hvala vam", kaže Džek. "I meni je."
"Osećam se pomalo zbunjeno, znate, ali bih voleo da čujem vaše utiske o onome što se tamo dogodilo. Mislite da je bilo korisno?"
"Mislim da je bilo mnogo više od korisnog. Vaša žena je... teško mi je da je opišem. Nemam odgovarajuće reč da izrazim koliko mislim da je sjajna."
Fred klima glavom i kradom baca pogled prema Džeku. "Pretpostavljam da to znači da ne verujete da luda."
"Ako je to ludilo, voleo bih da sam i sam lud."
Dve asfaltne trake koje se pružaju pred njima strmo se penju uzbrdo i na vrhu uspona kao da se stapaju sa vandimenzionalnim plavetnilom beskrajnog neba.
Fred mu dobacuje još jedan oprezan pogled. "I kažete da ste i vi videli to... to mesto koje ona naziva Tamo.
Da, jesam. Koliko god bilo teško poverovati u to."
"Bez šale. Bez proseravanja. Zakunite se u majčin grob." "Kunem se u majčin grob."
"Bili ste tamo. I to ne u snu, već stvarno tamo."
"Onog leta kada mi je bilo dvanaest godina."
"Da li bih i ja mogao da odem tamo?"
"Verovatno ne", kaže Džek. Ovo nije istina, jer bi Fred mogao da ode na Teritorije kada bi ga Džek tamo poveo, ali Džek želi da što je bolje moguće zatvori ta vrata. Mogao bi da zamisli da povede Džudi Maršal tamo; Fred je već druga priča. Džudi je više nego zaslužila putovanje do Teritorija, dok Fred još nije spreman da poveruje u njegovo postojanje. Džudi bi se tamo osećala kao kod kuće, ali bi njen muž bio poput sidra koje bi Džek morao da vuče za sobom, kakvo je bio i Ričard Slout.
"Tako sam i mislio", kaže Fred. "Ako nemate ništa protiv, stao bih kada stignemo na vrh."
"I ja bih to voleo", kaže Džek.
Fred vozi do zaravni na vrhu i prelazi uski put da zaustavi kola na šljunčanom ispustu. Umesto da izađe iz kola, upire prstom u tašnu na Džekovim kolenima. "Je li to što ste hteli da mi pokažete unutra?"
"Jeste", kaže Džek. "Hteo sam da vam pokažem i ranije, ali kada smo se prvi put zaustavili ovde odlučio sam da prvo čujem šta Džudi ima da kaže. I drago mi je što jesam. Možda ćete lakše poverovati, sad kad ste čuli bar deo objašnjenja kako sam to našao."
Džek otvara tašnu i iz njene blede, kožom postavljene unutrašnjosti vadi kapu Pivara koju je jutros našao. "Pogledajte", kaže, i pruža kapu.
"Omojbože", ispaljuje Fred Maršal iznenađeno. "Je li to... da li je...?" Zaviruje u kapu i snažno izbacuje dah videvši sinovljevo ime. Pogled mu skače do Džekovih očiju. "Jeste Tajlerova. Blagi Bože, stvarno je Tajlerova. O, Gospode." Pritiska kapu na grudi i dva puta duboko udiše, i dalje gledajući Džeka u oči. "Gde ste ovo našli? Koliko je prošlo od tada?"
"Našao sam je jutros na putu", kaže Džek. "Na mestu koje vaša žena zove Tamo."
Otegnuto zaječavši, Fred Maršal otvara vrata kola i iskače iz kabine. Pre nego što Džeku uspeva da ga sustigne već je na suprotnom kraju vidikovca, stiskajući kapu uz grudi i gledajući u plavozelene bregove iza dugačkog kilta njiva. Naglo se okreće i zagleda u Džeka. "Mislite da je živ?"
"Da, mislim da jeste", kaže Džek.
"U tom svetu." Fred pokazuje prema brdima. Oči mu se pune suzama, a usta podrhtavaju. "Svetu koji je negde tamo preko, kako Džudi kaže."
"Jeste, u tom svetu."
"Onda idite tamo i nađite ga!" viče Fred. Lice mu sija od suza, i divlje razmahuje kapom za bezbol prema horizontu. "Idite tamo i vratite ga, prokleti bili! Ja to ne mogu, što znači da morate vi." Pravi korak napred kao da se sprema da zada udarac, a onda grli Džeka Sojera i jeca.
Kada su Fredu prestala da se tresu ramena i kada je počeo da hvata vazduh, Džek kaže: "Učiniću sve što budem mogao."
"Znam da hoćete." Odmiče se i briše lice. "Žao mi je što sam vikao na vas. Znam da ćete nam pomoći."
Dva muškarca se okreću da se vrate do kola. Daleko na zapadu, meka, vunasta mrlja prekriva zemlju pored reke.
"Šta je to?" pita Džek. "Kiša?"
"Ne, magla", kaže Fred. "Dolazi od Misisipija."
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар