GLAVA X.
Kad se činovnici sabraše kod redarstvenoga šefa, poznatoga već čitaocima oca i dobrotvora gradskoga, nadala im se prilika, te primetiše jedan drugomu da su i izmršavili od tih briga i nemira. I zaista imenovanje novoga general-gubernatora, i ti spisi takoga ozbiljnoga sadržaja što su dobijeni, i ti, Bog bi ih znao kakvi glasovi, — sve je to poostavljalo primetljivih tragova na njihovim licima, i na mnogima postadoše frakovi preprostrani. Svi klonuli: i predsednik izmršavio, i nadzornik zdravstvene uprave izmršavio, i neki Semjon Ivanovič, kojega nisu nikada zvali prezimenom, a nosio je na kažiprstu prsten i pokazivao ga damama da ga razmatraju, čak i on izmršavio. Našli se dabome, kao što svagde biva, poneki koji su bili junačnije petlje i nisu gubili glavu; ali njih je bilo jako malo: jedini poštar. Njemu se jedinomu nije menjala vazda jednaka narav, te je u ovakvim časovima običavao svagda govoriti: »Znamo mi vas general-gubernatore! Vas će se promeniti možda trojica-četvorica, a ja, gospodine moj, sedim evo već trideset godina na istom mestu.« Na to su drugi činovnici primećivali obično: »Blago tebi, sprechen Sie deutsch, Ivan Andrejč: tvoj je posao poštarski, primaš i otpravljaš ekspediciju; jedino možeš zakinuti ako ured zatvoriš za sat ranije, i od trgovca koji se je zakasnio uzmeš štogod za primitak pisma u neuredovno doba, ili ako odašalješ kakvu pošiljku koja se ne bi smela slati, — tu dabome svako može biti svetac. Ali ded neka se navadi đavo da ti svaki dan podilazi pod ruku, pa sve ako i nećeš uzimati, on ti tutka sâm. Razume se, ni pol jada tebi: ti imaš samo jednoga sinčića; ali tu ti je, brate, Praskovju Fjodorovnu obdario Bog takvom milošću, — nema joj leta bez deteta: ili Praskuška, ili Petruša; tu bi ti, brate, drugačije zapevao«. Tako su govorili činovnici, a možeš li zaista odoleti đavolu nije autorov posao da sudi. U veću, što se je sada sabralo, jako se je zapažalo da nema one preko potrebne stvari što ju prosti puk zove razborom. Mi uopšte nismo nekako stvoreni za naočite sednice. U svim je našim skupštinama čestita zbrka, počevši od zbora seljačke zajednice, pa do svakojakih učenih i drugih odbora, ako nema u njima jedna glava koja upravlja svime. Teško je dapače i reći zašto je to; očito je već narod takav, te uspevaju samo ona veća koja se sastaju da banče ili da ručaju, kao što su klubovi i svakakva zabavišta nemačkoga kroja. A spremni smo, ako te volja, svakoga časa na sve. U jedan mah, kako vetar dune, osnivamo mi dobrotvorna društva, društva za poticanje i ni ne zna se kakva. Svrha je prekrasna, a uza sve to se ništa ne stvara. Možda je to zato jer se mi odmah u početku zadovoljavamo i već sudimo da se je sve uradilo. Kad zasnujemo, na primer, kakvo dobrotvorno društvo za sirotinju i žrtvujemo znatne svote, mi odmah, da proslavimo ovakvo valjano delo, priređujemo ručak prvim dostojanstvenicima u gradu, razume se, za polovinu svega poklonjenoga novca; za ostali se novac naima odmah za odbor sjajan stan s loženjem i vratarima; a onda preostaje svega novca za sirotinju pet rubalja i pol, a i u podeli te svote ne slažu se još svi odbornici i svaki gura kakvu kumu svoju. Ali zbor što se je sada sastao bio je sasvim drugačije vrsti: stvorio se je od preke potrebe. Nije se radilo o kakvim siromasima ili tuđem svetu: ticalo se je svakoga činovnika lično; ticalo se nevolje što im preti svima jednako, moralo je to dakle biti, hoćeš-nećeš, jednodušnije, srdačnije. Ali uza sve to je ispalo đavo bi znao šta. I ne govorimo o nesuglasicama koje su prirođene svakomu veću, ali se je u mišljenju sabranih pokazala neka čak i nepojmljiva neodlučnost: jedan je govorio da je Čičikov patvarač državnih banaka i onda je sâm nadovezivao: »a možda i nije patvarač«; drugi je tvrdio da je on činovnik iz general-gubernatorova ureda, te je odmah dodavao: »a uostalom, đavo ga znao; ta s čela mu se ne čita.« Protiv nagađanja da on nije preobučen razbojnik ustadoše svi; rasudiše da mu je spoljašnjost sama po sebi pouzdana, a povrh toga mu i u razgovorima nema ničega što bi odavalo čoveka tako besne naravi. Odjednom poštar, koji je bio na nekoliko časaka zaronio u neko razmišljanje, — ili od neočekivana nadahnuća koje mu je nadošlo, ili od čega drugoga, — uzvikne iznenada: »Znate li vi, gospodo, ko je to?« U glasu kojim je to izrekao bilo je nešto potresno, tako da su svi zaviknuli u isti mah: »A ko?« — »To, gospodo, gospodine moj, nije niko drugi nego kapetan Kopjejkin!« A kad svi u jedan glas zapitaše: »ko je taj kapetan Kopjejkin?« reče poštar: »Vi dakle ne znate ko je kapetan Kopjejkin?«
Svi odgovore da nikako ne znaju ko je kapetan Kopjejkin.
— Kapetan Kopjejkin, — reče poštar i otvori svoju burmuticu samo upola, od straha da ne bi koji sused turio onamo prste kojima on slabo veruje u čistoću, te mu je čak i običaj da pridomeće: »znamo mi, baćuška, vi svojim prstima zalazite možda ko bi znao na kakva mesta, a burmut je stvar koja iziskuje čistoću«, — kapetan Kopjejkin, — ponovi on, kad je već ušmrknuo burmut: — ta to će, uostalom, ako vam pripovedim, biti i prezanimljivo za kakvoga pisca, u neku ruku, cela poema.
Svi prisutni izjave želju da čuju tu istoriju, ili, kako reče poštar, »prezanimljivu za pisca, u neku ruku, celu poemu«, i on otpoče ovako:
Pripovest o kapetanu Kopjejkinu
Iza vojne dvanaeste godine, gospodine moj, — ovako otpoče poštar, mada u sobi nije sedeo jedan gospodin, nego cela šestorica, — iza vojne dvanaeste godine, bio je skupa s ranjenicima poslan i kapetan Kopjejkin. Vijoglav, svojevoljan vraški, bivao je on i na glavnim stražama, i u areštu, — svega je okusio. Ili pod Krasnim, ili pod Leipzigom, samo mu je bila, možete zamisliti, otrgnuta ruka i noga. No, onda se još nisu bile udesile za ranjenike nikakve, znate, ovakve uredbe: taj nekakvi invalidski fond osnovan je, možete zamisliti, u neku ruku, mnogo kasnije. Kapetan Kopjejkin vidi: trebao bi raditi, ali ruku ima, razumete, samo levu. Navratio se bio k ocu; otac mu veli: »Nemam čime da te hranim«, možete zamisliti, »jedva i sâm mogu najamiti hleba«. Odlučio se dakle moj kapetan Kopjejkin uputiti se, gospodine moj, u Petrograd i izmoliti od vlasti, ne bi li bilo kakve pripomoći, jer evo tako je i tako, u neku je ruku, štono reč, žrtvovao život, lio krv... No, nekako se on, znate, s trainom, s državnim vozovima, u jednu reč, gospodine moj, dovukao nekako do Petrograda. No, možete zamisliti: takav nekakav, to jest, kapetan Kopjejkin, i odjednom osvanuo u prestolnici, kojoj nema, štono reč, ravne na svetu! Odjednom pred njim svet, tako da se rekne, neko životno poprište, bajna Šeherazada, razumete, takva. Odjednom nekakav takav, možete zamisliti, Njevski prospekt, nekakva Litejnaja; tamo se ispeo u zrak neki šiljak; mostovi tamo vise tako vraški, možete zamisliti, ne dodiruju se naime ničega; u jednu reč, Semiramida, gospodine, baš tako! Nagurao se da nađe stan, ali sve je to nemilice skupo: zastori, zavese, đavolije takve, razumete, sagovi, — Perzija, gospodine moj, takva... u jednu reč, tako da se rekne, nogom gaziš kapitale. Ideš ulicom, a nos ti već njuši da mirišu hiljade; a u mojega se kapetana Kopjejkina sva asignacijska banka, razumete, sastoji od nekih deset modrakinja i još srebrna sitniša... No, imanje nećeš za to kupiti, to jest, i hoćeš kupiti možda, ako pridodaš četrdeset hiljada, ali četrdeset hiljada treba uzajmiti od francuskoga kralja. No, nekako se tamo sklonio u reveljskoj gostionici, za rubalj za dan i noć; ručak blitvena čorba, komadić govedine... Vidi, ne sme se zadržavati. Raspitao se gde bi se obratio. »Šta, kome da se obratite?« vele mu: »više vlasti nema sada u prestolnici«; sve je to, razumete, u Parizu; vojska se nije vratila; ali ima, vele, »privremena komisija; pokušajte, možda tamo mogu štogod.« — »Otići ću komisiji,« veli Kopjejkin, »reći ću: tako je i tako, prolevao sam u neku ruku krv, tako da se rekne, žrtvovao sam život«. Ustao on dakle ranije, gospodine moj, ostrugao levicom bradu, jer brijaču platiti bio bi u neku ruku račun, navukao mundur i na svojoj se drvenoj nozi, možete zamisliti, otputio k samomu poglavici u komisiju. Raspitao se gde poglavica stanuje. »Eno«, vele, »kuća na obali«: kućica, razume se, seljačka: stakla u prozorima, možete zamisliti, ogledala od poldrug hvata, mramor, lak, gospodine moj... u jednu reč, pamet ti se muti. Nekakva metalna kvaka na vratima, — komfor prve vrsti, tako da moraš, razumete, najprvo otrčati u dućan i kupiti za groš sapuna, pa dva sata, na neki način, trti njime ruke, i tek onda možeš uhvatiti za kvaku. Na stepenicama stoji, razumete, vratar s toljagom: s takvom grofovskom fizionomijom, batistovi ovratnici, kao kakav uhranjen, gojan mops... Kopjejkin sa svojom drvenom nogom uspuzao nekako u primaću sobu, stisnuo se tamo u uglu, da ne gurne laktom, možete zamisliti, kakvu Ameriku ili Indiju, — pozlaćenu, da tako reknem, porculansku vazu takvu. No, razume se, nastajao se je tamo dovoljno, jer je došao još u takvo vreme kad je poglavica, u neku ruku, tek ustao iz kreveta i komornik mu doneo neku srebrnu umivaonicu za razna, razumete, umivanja takva. Čeka moj Kopjejkin četiri sata, pa eto ulazi dežurni činovnik i veli: »Odmah će izaći poglavica«. A u sobi već tolike epolete i naramenice, sveta kao graha na tanjiru. Naposletku, gospodine moj, izlazi poglavica. No... možete zamisliti, — poglavica! Glavom, štono reč... no, prema zvanju, razumete... prema rangu... takav mu je i izražaj, razumete. Sasvim se vlada prestolnički; prilazi jednomu, drugomu: »zarad čega ste došli, zarad čega vi, šta želite, po kojem poslu?« Naposletku će on, gospodine moj, Kopjejkinu. Veli Kopjejkin: »tako i tako, prolevao sam krv, u neku sam ruku izgubio ruku i nogu, ne mogu da radim, — usuđujem se zamoliti, ne bi li bilo kakve pripomoći, kakvihgod takvih odredaba, što se dakle tiče, štono reč, nagrade, mirovine, što li«, razumete. Vidi poglavica: čovek s drvenom nogom, a desni mu rukav prazan prišiven uz uniformu: »Dobro« veli, »svratite se ovih dana«. Kopjejkin sav u zanosu: »No«, misli, »stvar je gotova«. Takve je volje, možete zamisliti, sve poskakuje po pločniku, navratio se u gostionicu k Palkinu da ispije čašicu votke, ručao, gospodine moj, u Londonu, naručio kotletu s kaprom, tustu piletinu sa svakakvim petljanijama, zaiskao bocu vina, otputio se naveče u pozorište, — ukratko, probančio, štono reč, svojski. Vidi na pločniku: ide neka stasita Engleskinja, kao kakav labud, možete zamisliti. Moj Kopjejkin, — krv se, znate, razigrala, — potrčao za njom na svojoj drvenoj nozi, cup cup za njom; »ali neću«, pomisli, »do đavola zasad udvaranje! Neka bude kasnije, dok dobijem penziju; ionako sam sada prekardašio«. A spraskao je međutim, molim da znate, za jedan dan skoro polovinu novaca. Za tri-četiri dana javio se on, gospodine moj, u komisiju, poglavici, da! »Došao sam«, veli, »da doznam: tako i tako, poradi zadobivenih bolesti i rana... prolevao sam, u neku ruku, krv...« i sve ovako, razumete, u službenom stilu. »A što«, veli poglavica: »najpre vam moram reći da u vašoj stvari ne možemo ništa učiniti bez dozvole više vlasti. I sami vidite vi, kakvo je danas vreme. Ratni se poslovi, štono reč, nisu još nikako završili. Sačekajte dolazak gospodina ministra, strpite se. Budite uvereni da onda nećete ostati na cedilu. A ako nemate od čega živeti, evo vam, veli, koliko mogu...« No, i znate, dao mu dabome malo, ali uz umerenost bi se moglo dotrajati do daljih odredaba. Ali mojemu se Kopjejkinu nije htelo tako. Mislio on već da će mu odmah sutra isplatiti silnu novčinu, hiljadarke: »Evo ti, golube, pij i veseli se«; a mesto toga — čekaj i nije određen rok. A njemu već u glavi, razumete, i Engleskinja, i čorbe, i kotleti svakakvi. Sišao poklopljen niz stepenice, kao kudrov kojega je kuhar polio vodom, — i rep podvio med noge, i uši obesio. Zaokupio ga petrogradski život, štošta je već i okusio. Ded sada živi, đavo bi znao, kako; bez ikakvih, razumete, slasti. No, a čovek zdravcat, živ, naprosto vučjega apetita. Prolazi pokraj kojega takvoga restauranta: kuvar je tamo, možete zamisliti, stranac, nekakav Francuz otvorena lica, rublje je na njemu holandsko, pregača po belini ravna, u neku ruku, snegu, priređuje nekakav fin začin, kotlete s gomoljikama, — u jednu reč, takve slatke delikatese da bi naprosto sâm sebe pojeo od apetita. Prolazi kraj Miljutinovih dućana: tamo mu iz prozora viri, na neki način, tolik losos, trešnje po pet rubalja, grdosija lubenica, kao diližansa, promolila se kroz prozor i, štono reč, traži glupana koji će platiti sto rubalja, — u jednu reč, na svakom koraku napast, da se tako rekne, zazubice rastu, a on — neka čeka! Zamislite dakle njegovo stanje: tu mu je s jedne strane, kako se veli, losos i lubenica, a s druge ga strane nude gorkim jelom, što se zove s u t r a . »Pa neka«, misli, »kako ih volja, a ja ću otići«, veli, »uzbunit ću celu komisiju, sve starešine, reći ću: kako vas volja!« I zaista: nasrtljiv čovek, naletica, pameti, razumete, u glavi nema, a mnogo naglosti. Dolazi on u komisiju: »No, šta je?« vele mu: »šta ćete opet? Ta rečeno vam je već«. — »Pa šta?« veli on: »ne mogu se ja«, veli: »prebijati kojekako. Meni treba«, veli, »da pojedem kotletu, treba boca francuskoga vina, i da se zabavim, da odem u pozorište«, razumete. — »No, oprostite,« veli poglavica: »u tom treba, štono reč, naći neki način strpljivosti. Dala su vam se zasad sredstva da se prehranite dok ne iziđe odluka, i vi ćete bez sumnje biti nagrađeni kako treba: jer nije još bilo primera da je kod nas u Rusiji čovek, koji je, da se tako rekne, iskazao usluge otadžbini, ostao neopskrbljen. Ali ako bi vi već sada da se sladite kotletama, i u pozorište, onda oprostite! U takvom slučaju tražite vi sami sebi sredstava, nastojte da sami sebi pomognete!« Ali moj Kopjejkin, možete zamisliti, i ne mari za to. Sve su te reči ututanj. Uzvikao se, sve ih iskitio. Sve tamo starešine, sekretare, sve uzeo da peruša i kori... »Ta vi ste«, veli, »takvi!« veli; »ta vi ste«, veli, »ovakvi!« veli; »ta vi«, veli, »ne znate svoje dužnosti! Ta vi ste«, veli, »prodavači zakona!« veli. Sve je njih pročerupao. Namerio se tamo, razumete, general iz nekoga sasvim drugoga ureda, a on, gospodine moj, i njega! Takvu bunu digao! Šta ćeš s takvim besom? Poglavica vidi: mora se prihvatiti, štono reč, strogih mera. »Dobro«, veli: »ako se nećete zadovoljiti onim što vam daju, i mirno, na neki način, u prestolnici očekivati odluku o svojoj sudbini, onda ću ja vas otpraviti u vaše prebivalište. Zovnite, veli, kurira, neka ga otpravi u prebivalište!« A kurir je već tamo, razumete, pred vratima i stoji: ljudeskara neka od tri aršina, ručetina je u njega, možete zamisliti, od same prirode stvorena za vozača, — u jednu reč, zubar nekakav... Posadili dakle njega, slugu božjega, s kurirom u kola. »No«, misli Kopjejkin, »bar ne plaćam pûtninu, hvala i za to«. Putuje on, gospodine moj, s kurirom, a putujući s kurirom, na neki način, štono reč, premišlja sam u sebi: »Dobro«, veli, »ti dakle kažeš, da ja sâm namaknem sredstava i pomognem sebi; dobro«, veli, »ja ću«, veli, »namaći sredstava!« No, kako su ga onamo dopremili na mesto i kuda su ga zapravo dovezli, to se nikako ne zna. Glasovi su dakle o kapetanu Kopjejkinu, razumete, kanuli u reku zaborava, u nekakvu takvu Letu, kako ju zovu pesnici. Ali dopustite, gospodo, eto tu se i započinje, može se reći, nit zapletu romana. Kamo se je dakle deo Kopjejkin, ne zna se; ali nisu prošla, možete zamisliti, dva meseca, a u rjazanskim se šumama javila razbojnička četa, a harambaša te čete, gospodine moj, nije bio niko drugi...
— Ali dopusti, Ivan Andrejevič, — progovori odjednom redarstveni šef i prekine ga: — ta kapetan je Kopjejkin, sâm si rekao, bez ruke i bez noge, a u Čičikova...
Tu poštar uzvikne, iza svega se maha lupi rukom po čelu i javno pred svima okrsti sebe teletom. Nije mogao dokučiti kako mu ta okolnost nije pala na pamet još na početku pripovesti, te prizna, da je sasvim prava rečenica: Rus je pametan unatrag. Ali za čas se stade izmotavati i pokuša se izvući, te reče da je, uostalom, u Engleskoj jako usavršena mehanika i da se vidi iz novina kako je neki izumio drvene noge, te čim se je dirnulo u neprimetljivo pero, odnesle su noge čoveka Bog bi znao kuda, tako da se kasnije nigde nije mogao ni pronaći.
No ovi posumnjaše jako da bi Čičikov bio kapetan Kopjejkin, te rasudiše da je poštar predaleko zabrazdio. Ali ni oni se sa svoje strane ne osramotiše, nego, navraćeni oštroumnim nagađanjem poštarovim, zastraniše skoro i dalje. Med mnogim, na svoj način, domišljatim nagovestima desila se najzad jedna, — čudno je čak i reći, — nije li Čičikov preodeveni Napoleon, jer Englez već odavno zaviđa, što je, veli, Rusija velika i prostrana, te su nekoliko puta izlazile dapače i karikature na kojima je naslikan Rus, kako razgovara s Englezom: Englez stoji i drži za sobom na konopcu psa, a pod psom se razumeva Napoleon: »Pazi se«, veli, »ako ne bude, kako treba, odmah ću na tebe pustiti toga psa«. I evo su ga sada možda pustili s otoka Helene, i evo se on sada šulja u Rusiju, tobože kao Čičikov, a zapravo nije nipošto Čičikov.
Dakako, činovnici nisu u to poverovali, ali su se ipak zamislili, te razmatrajući tu stvar svaki za sebe rasudiše da u Čičikova, kad se okrene i stane postrance, lice jako nalikuje na Napoleonov portret. Redarstveni šef, koji je služio za vojne dvanaeste godine i lično je video Napoleona, morade priznati da Napoleon nikako nije višega rasta od Čičikova, a po spodobi se ne može reći da je predebeo, ali ni to da je tanak. Možda će neki čitaoci sve ovo okrstiti neverovatnim, pa i autor bi, da im udovolji, sve ovo voleo okrstiti neverovatnim, ali, kao na nevolju, sve se je dogodilo baš ovako kako se pripoveda, a još je čudnije, što grad nije bio u zabiti, nego naprotiv nedaleko od obiju prestolnica. Treba uostalom pamtiti da se je sve to zbivalo naskoro nakon slavnoga izgona Francuzâ. U to su se vreme svi naši vlastelini, činovnici, trgovci, pomoćnici, svi pismeni, pa i nepismeni ljudi, preobrazili bar na osam godina u puke političare. »Moskovskija Vjedomosti« i »Sin Otečestva« čitali su se nemilice, te su poslednjemu čitaocu stizali u komadićima koji nisu podesni ni za kakvu upotrebu. Mesto pitanjâ: »Pošto ste, baćuške, prodali mericu zobi? Kako ste se okoristili jučerašnjom oprašicom?« govorili su: »A šta pišu u novinama? Nisu li opet pustili Napoleona s otoka?« Trgovci su se toga silno bojali, jer su tvrdo verovali u proročanstvo jednoga proroka, koji već tri godine tamnuje u tamnici. Došao prorok, ne zna se otkud, u likovim opancima i golu kožuhu, koji je strašno zaudarao na gnjilu ribu, i objavio da je Napoleon antikrist, pa ga drže na kamenu lancu, iza šest zidova i sedam mora, ali on će kasnije otrgnuti lanac i zavladaće celim svetom. Prorok je za proročanstvo dopao, kako treba, u tamnicu, ali je ipak izradio svoj posao i sasvim zbunio trgovce. Dugo su oni još, i kad su sklapali najpovoljnije poslove, te odlazili u gostionicu da ih zaliju čajem, zapodevali razgovor o antikristu. Mnogi su izmed činovnika i iz odličnoga plemstva i nehotice pomišljali također na to, te zaraženi misticizmom, koji je, kako se zna, onda bio u velikoj modi, viđali neko osobito značenje u svakom slovu od kojega je sastavljena reč Napoleon, a mnogi su otkrili u njoj čak i apokaliptične brojke. Nije dakle nikakvo čudo što su se činovnici nehotice zamislili o toj stvari; ali nabrzo se trgoše kad razabraše da im je uobrazilja prenagla i da sve to ne valja. Mislili te mislili, razglabali te razglabali, a naposletku rešili da ne bi bilo loše još jednom dobro ispitati Nozdrjova. Kako je on prvi izneo istoriju o mrtvim dušama, a bio je, kao što se govori, u nekom bliskom odnošaju prema Čičikovu, svakako će štošta znati o prilikama njegova života; da pokušaju dakle još šta će reći Nozdrjov.
Čudni su ljudi ta gospoda činovnici, a za njima i sva druga zvanja: ta znali su jako dobro da je Nozdrjov lažljivac, da se njemu ne sme verovati niti jedna reč, niti najsitnija sitnica, a onamo se baš utekli njemu. Ded onda udesi s čovekom! Ne veruje u Boga, a ako ga zasvrbi nos u korenu, veruje da će svakako umreti; propustiće pesničku tvorevinu, jasnu kao dan, svu prožetu skladnošću i visokom mudrošću priprostote, a naklopiće se baš na ono gde mu kakav pomamnik brka, spleće, krha, izvraća prirodu, i to će mu se svideti, i on će se uzvikati: »eto ga, eto istinskoga poznavanja srdačnih tajna!« Za svega života neće ni hajati za doktore, a dokončaće tim da će se naposletku obratiti ženi koja leči bajanjem i zapljuvcima, ili će još bolje izmisliti sâm kakav dekokt od kakvoga god smeća, te će si, Bog zna zašto, uobraziti, da je baš to lek od njegove bolesti. Mogu se dabome gospoda činovnici donekle ispričati zaista teškim stanjem svojim. Utopljenik se, vele, hvata i za slamčicu, te ne zna u taj čas razborito misliti da bi se po slamčici mogla jedino muha prošetati, a on teško da ne teži četiri puda, pa možda i celih pet; ali u taj mu mah to niti ne pada na pamet i on se hvata za slamčicu. Tako se i naša gospoda uhvatila naposletku i za Nozdrjova. Redarstveni mu šef odmah napisao pisamce neka izvoli doći naveče, a kvartalni nadglednik, u čizmama, sa zamamnim rumenilom na obrazima, otrčao još toga časa, pridržavajući sablju, skokom, u Nozdrjovljev stan. Nozdrjov je bio zabavljen važnim poslom i cela četiri dana nije već izlazio iz sobe, nije nikoga puštao unutra, a ručak je dobijao kroz prozorčić, — u jednu rieč, izmršavio čak i pozelenio. Posao je iziskivao veliku pomnju, a bio je taj da iz nekoliko desetaka tuceta igraćih karata izabere jednu igru, ali najpodesniju, u koju se može pouzdati kao u najvernijega prijatelja. Posla je bilo još mnogo, bar na dve nedelje dana; za sve to je vreme morao Porfirij osobitom četkom trljati štencu buldogu pupak i po tri puta ga na dan prati u sapunici. Nozdrjov se jako rasrdi što su ga uznemirili u samoći; najpre on otpravi kvartalnoga nadglednika do đavola; ali kad je iz pisma kotarskoga redarstvenoga šefa pročitao da bi moglo biti zarade, jer naveče očekuju nekoga novajliju, odmah se ublaži, brže zaključa sobu, obuče se kako bilo, i otputi se k njima. Iskazi, svedočanstva i sudovi Nozdrjovljevi bili su u takvoj oštroj opreci s iskazima, svedočanstvima i sudovima gospode činovnika da su im se smela i poslednja nagađanja. Bio je to apsolutno čovek, za kojega uopšte nema nikakvih sumnja; i koliko je god u njih bilo kolebanja i plahosti u sudu, toliko je u njega bilo stalnosti i uverenja. Odgovarao je na sve tačke, pa je bez ikakvoga zapinjanja izjavio da je Čičikov nakupovao nekoliko hiljada mrtvih duša, a on mu je i sâm prodao, jer ne zna zašto i ne bi prodao. Na pitanje: nije li on uhoda i ne nastoji li što ispitati, odgovori Nozdrjov da jest uhoda, da su ga još u školi, gde je zajedno s njim učio, zvali fiskalom, te su ga zato drugovi, med njima i on, nekoliko puta izmlatili, tako da mu se je moralo na same slepočice metnuti 240 pijavica, to jest, hteo je reći: 40, a dve su se stotine omakle nekako same od sebe. Na pitanje: ne pravi li on lažne banke, odgovori on da pravi, pa tom prilikom ispripoveda priču o neobičnoj veštini Čičikovljevoj: kako su doznali da u njegovoj kući ima do dva miliona lažnih banaka, pa mu zapečatili kuću i postavili stražu, na svaka vrata po dva vojnika, a Čičikov za jednu noć sve banke promenio, te kad su sutradan skinuli pečate, videše da su sve same prave banke. Na pitanje je li Čičikov zbilja kanio oteti gubernatorovu kćer i je li istina da se je on sâm prihvatio da mu pomaže i da učestvuje u toj stvari, odgovori Nozdrjov da mu i jest pomagao, a da nije, ne bi ni pošlo za rukom. Tu se on trgne, jer je razabrao da je sasvim uludo slagao i da bi time mogao navući nevolju na sebe, ali nikako nije više mogao suspregnuti jezik. Ali i jest bilo teško, jer su se nadâle same od sebe takve zanimljive potankosti da ih se nikako nije mogao odreći: bude spomenuto čak i po imenu selo gde je ona parohijska crkva u kojoj je odlučeno da se venčaju, to jest selo Truhmačovka, pop otac Sidor, za venčanje 75 rubalja, a i ne bi pop bio pristao da ga nije zaplašio i obećao mu da će ga prijaviti, što je brašnara Mihajla venčao s kumom; čak mu je i prepustio svoju kočiju i na svim stanicama pripremio konje za izmenu. Potankosti doteraše dotle da je već stao po imenu spominjati vozače. Pokušaju da mu nagoveste o Napoleonu, ali u zao su čas pokušali, jer Čičikov razvede brbljariju koja ne samo da nije nalikovala na istinu, nego nije naprosto nalikovala ni na što, tako da su činovnici uzdahnuli i svi otišli; jedini je redarstveni šef slušao još dugo, misleći neće li bar išta još čuti; ali naposletku mahnuo i on rukom i rekao: »đavo bi znao šta je to!« I svi se složiše u tom: ma koliko se god mučio s bikom, od bika nema mleka. I ostadoše činovnici još u gorem zlu nego što su bili, i stvar se reši tako da nisu nikako mogli doznati šta je Čičikov. I jasno se razabra kakvo je stvorenje čovek: mudar je on, uman i razložit u svemu, što se tiče drugih, a ne njega samoga. Kakvim te smotrenim, odlučnim savetima opskrbljuje u teškim prilikama u životu! »To je promućurna glava!« viče svetina: »to je nepokolebljiv karakter!« A neka na tu promućurnu glavu grane kakva nevolja i neka on sâm zapadne u teške životne prilike, — kud li se je deo karakter! Sav se smeo nepokolebljivi čovek i iskrsnuo jadni plašljivac, ništavo, nejako dete, ili naprosto fećuk, kako veli Nozdrjov.
Svi ti sudovi, mišljenja i glasovi, ne zna se s kojega razloga, najviše se dojmiše bednoga državnoga advokata. Toliko ga se dojmiše da je došao kući, stao misliti, misliti i odjednom, kako se veli, ni za što ni rad čega, umro, Da li ga je zahvatila kap ili što drugo, samo se on, kako je sedeo, izvalio sa stolice nauznak. Zaciknuli, kao obično, i zalamali rukama: »ah, Bože moj!« Poslali po doktora da mu pusti krv, ali videše da je državni advokat već telo bez duše. Onda tek sa sažaljenjem doznadoše da je u pokojnika bila zaista duša, premda ju on, po skromnosti svojoj, nikada nije pokazivao. Ali pojava je smrti isto tako strašna bila na malenu čoveku, kao što je i na veliku: onaj što je još nedavno hodao, kretao se, igrao whist, potpisivao razne spise i bio tako često viđan med činovnicima sa svojim gustim obrvama i žmirkavim okom, leži sada na stolu, levo mu oko nikako ne miga više, ali jedna mu je obrva sve još uzdignuta, kao da nešto pita. Šta to pokojnik pita: zašto je umro, ili zašto je živeo, — to jedini Bog zna.
»Ta to je ipak nesklapno! To se ne slaže ni s čim! Ne može to biti da bi činovnici ovako mogli zaplašiti sami sebe, stvoriti ovakvu besmislicu, ovako se udaljiti od istine, kad i dete razabira šta je u stvari!« Tako će reći mnogi čitaoci te će prekoriti autora za nesklapnost, ili će jadne činovnike nazvati glupanima, jer čovek je darežljiv rečju g l u p a n i voljan je počastiti njome bližnjega svojega dvadeset puta na dan. Dovoljno ti je da od deset svojstava imaš jedno glupo svojstvo, pa ćeš uza svih devet valjanih svojstava biti proglašen glupanom. Lako je čitaocima suditi kad gledaju iz svojega mirnoga ugla ili s vrška otkuda im je otkriven vidik na sve što se radi dole, gde je čoveku vidljiv samo blizak predmet. I u svetskom letopisu čovečanstva ima mnogo celih stoleća što ih je on, rekao bi, izbrisao i uništio, kao nepotrebna. Na svetu se je dogodilo mnogo zabludâ kakvih ne bi danas, čini se, počinilo ni dete. Kakve je iskrivudane, zabitne, tesne, neprohodne putove i daleke stranputice odabiralo čovečanstvo, težeći da stigne k večnoj istini, a pred njim je sav otkriven ležao ravan put, sličan putu k veličanstvenomu domu, određenomu za dvorove caru! Od sviju je drugih puteva širi i raskošniji on, obasjan suncem i svu noć osvetljen ognjevima; ali ljudi hrle pokraj njega, po pukoj tami. I koliko su već puta, navedeni pameću što im je s neba sišla, i tu znali zakrenuti i zastraniti, znali usred bela dana zapasti opet u neprohodnu zabit, znali opet zamagliti oči jedan drugomu, te bludeći za divljim ognjima znali stići do provalije i onda u stravi zapitati jedan drugoga: »Gde je izlaz, gde put?« Sve sada jasno vidi današnji naraštaj, čudi se zabludama, smeje se nerazboritosti svojih predaka, a ne razabirae da je nebeskim ognjem iscrtan taj letopis, da svako slovo odjekuje u njem, da je odasvud uperen pronicav prst baš u nj, u nj, u današnji naraštaj; ali današnji se naraštaj smeje i sa samopouzdanjem, ponosito otpočinje niz novih zabluda kojima će se također smejati kasniji potomci.
Čičikov nije ništa znao o svem tom. Kao naročito, zakupila ga u to vreme laka prehlada, kijavica s otečenim obrazom i mala upala u grlu, kojim je darovima vanredno darežljiva klima mnogih naših gubernijskih gradova. Da mu se ne bi, ne dao Bog, prekinuo kakogod život bez potomaka, reši on da mu je bolje koja tri dana presediti u sobi. Za tih je dana neprestano grgotao grlo mlekom sa smokvom, koju bi onda pojeo, a na obrazu je nosio privezan jastučić od prstenka i kamfora. Želeći da čime god probavi vreme, načini nekoliko novih i potankih popisa sviju pokupovanih seljaka, pročita čak i neku knjigu vojvotkinje Lavallière što mu se je našla u kovčegu, pregleda razne stvari i pisma što su u sandučiću, pročita štošta i po drugi put i sve mu to dosadi jako. Nikako nije mogao razumeti šta to znači da mu ne dolazi niko od činovnika u gradu, bar jedanput, da ga zapita za zdravlje, a još nedavno su pred gostionicom do veka stajale droške, — sad poštarove, sad državnoga advokata , sad predsednikove. Hodao je po sobi i samo slegao ramenima. Naposletku se oporavio i jošte kako se obradovao, kad je video da opet može na sveži vazduh. Ne zatežući, prihvati se on odmah toalete, otvori svoju škrinju, nalije u čašu vrele vode, izvadi četku i sapun i uzme se brijati, čemu je, uostalom, odavno i bilo vreme, jer kad je opipao rukom bradu i pogledao u ogledalo, reče već: »Eh, kakve su šume porasle!« I zaista, bile ili ne bile šume, samo se po svem obrazu i podvoljku osuo prilično gust usev. Kad se je obrijao, uzme se živo i hitro oblačiti, tako da je skoro iskočio iz hlača. Naposletku se odenuo, poprskao se kolonjskom vodicom, zamotao se toplije, oprezno povezao obraz i izišao na ulicu. Izlaz mu je bio zaista blagdanski, kao i svakomu čoveku koji je ozdravio. Štogod mu se je namerilo, zadobivalo je nasmejan lik, i kuće, i seljaci prolaznici, uostalom prilično ozbiljni, od kojih je gdekoji već dospeo ošuknuti brata za uho. Najprvo je nakanio posetiti gubernatora. Putem mu je padalo na pamet mnogo svakakvih misli: vrtela mu se po glavi plavka, uobrazilja mu već stala pomalo đavoljati, a on se i sâm stao pomalo šaliti i podsmevati se sebi. U takvom raspoloženju stigne na ulaz gubernatorova doma. Stao već u predsoblju zbacivati brže sa sebe kabanicu, kad ga vratar prenerazi sasvim neočekivanim rečima: — Zabranjeno mi je da vas pustim!
— Kako! Šta ti to! Ti me zacelo nisi prepoznao? Pogledaj mi čestito u lice! — govorio mu Čičikov.
— Kako vas ne bih prepoznao! Ta ne viđam vas prvi put, — reče vratar. — Baš vas su jedinoga i zabranili da pustim, sve druge smem.
— Eto na! Zašto? Rad čega?
— Takva je zapovest; tako dakle i mora biti, — reče vratar i dometne reč: da; a onda stane pred njega sasvim neusiljeno, bez onoga prijaznoga lika, kako mu je pre skidao brže kabanicu. Kao da je i on mislio, gledajući Čičikova: — Hej! Ako već tebe gospoda teraju s praga, onda si ti zacelo neka šuša!
»Nepojmljivo!« pomisli u sebi Čičikov i otputi se odmah k predsedniku suda; ali kad ga je predsednik ugledao, tako se zbunio da nije znao ni dve reči sastaviti, nego nabesedio toliku besmislicu da se obadvojica zastidoše. Koliko se god Čičikov putem, kad je otišao od njega, trudio objasniti i dokučiti šta je to mislio predsednik i čega su se ticale njegove reči, nije ništa mogao razumeti. Svrati se onda k drugima: k redarstvenomu šefu, k vicegubernatoru, k poštaru, ali svi oni ili ga ne primiše, ili ga primiše tako neobično, takav su usiljen i nerazumljiv razgovor vodili, tako su se zbunili i takva je zbrka nastala iz svega, da im je posumnjao o zdravoj pameti. Pokuša se svratiti još kojekomu, da barem dozna razlog, ali nije dokučio nikakav razlog. Lutao je kao u polusnu po gradu i nije bio moćan rešiti ga, je li on pomerio pameću, ili su činovnici izgubili glavu, biva li sve to u snu, ili se je na javi zakuhala glupost koja nadilazi i san. Kasno već, skoro u sumrak, vrati se kući, u gostionicu, iz koje je bio krenuo onako dobre volje, pa od mrzovolje naruči čaj. Nujan, u nekom tupom premišljanju o neobičnom stanju svojem uzeo on liti čaj, kad li se odjednom otvore vrata njegove sobe i na sasvim neočekivan način iskrsne Nozdrjov.
— Eto, veli poslovica: dobromu prijatelju za volju nije daleko zaobići sedam vrsta! — reče on skidajući kapu: — prolazim, vidim svetlost u prozoru. »Ded da se svrnem!« mislim, »sigurno ne spava.« A! Baš valja što ti je na stolu čaj, ispiću rado tasu: danas sam se za ručkom prejeo svakakvoga smeća, osećam da mi se već započinje u želucu rusvaj. Ded naredi da mi se napuni lula! Gde ti je lula?
— Ta ne pušim ja lulu, — reče Čičikov suvo.
— Koješta, kao da ja ne znam da si ti pušač. Hej! Kako se ono zove tvoj sluga? Hej, Vahramjej, slušaj!
— Ta nije Vahramjej, nego Petruška!
— Kako to? Pa ti si pre imao Vahramjeja?
— Nisam ja imao nikakvoga Vahramjeja.
— Jest, zbilja, Vahramjej je u Derebina. Zamisli, kako je posrećilo Derebinu: tetka mu se svadila sa svojim sinom što je uzeo kmeticu, i sada njemu zapisala sav imetak. Da je meni takva tetka za dalje, mislim ja! A šta si se ti, brate, tako otuđio svima, nikuda ne zalaziš? Znam ja dabome da si ti kadšto zaokupljen učenim stvarima, voliš čitati. (Iz čega je pak Nozdrjov izveo da se naš junak bavi učenim stvarima i da voli čitati, to mi, priznajemo, nikako ne znamo reći, a Čičikov još i manje.) Ah, brate, Čičikov!... da samo vidiš... bila bi zaista hrana tvojemu satiričnomu umu. (Otkud je u Čičikova satiričan um, — to je također nepoznato.) Zamisli, brate, kod trgovca Lihačova kartali se mi gorke, — al smo se nasmejali. Sa mnom bio Perependev: »eto«, veli, »da je tu sada Čičikov, baš bi bilo za njega!...« (A Čičikov, kako se je rodio, nije znao nikakvoga Perependeva.) Ali ded priznaj, brate, da si se zaista jako podlo poneo prema meni onda, sećaš se, kad smo igrali dame! Ta ja sam dobio... Ali ti si mene, brate, naprosto uvrebao. No ja se eto, đavo me znao, nikako ne mogu srditi. Onomad s predsednikom... Ah, da! Ta moram ti reći da su u gradu svi tebi protivnici. Oni misle da ti praviš lažne banke, zaokupili mene, ali ja sam tebe svojski branio, — napričao im da sam s tobom učio školu i da sam ti oca znao; no, šta da ti pričam, napleo sam im čestitu lagariju.
— Ja pravim lažne banke? — uzvikne Čičikov i pridigne se sa stolice.
— Ali zašto si ih tako zaplašio? — nastavi Nozdrjov. — Oni su, đavo ih znao, pameću pomerili od straha: iskitili tebe, da si razbojnik i uhoda... A državni advokat umro od prepasti; sutra će mu biti sahrana. Nećeš doći? Oni se, da istinu reknem, boje novoga general-gubernatora, da se ne bi štogod izleglo zbog tebe; a ja sudim, što se tiče general-gubernatora: ako on napne nos i uzme se baniti, neće ama ništa izraditi s plemstvom. Plemstvo iziskuje usrdnost: zar nije istina? Dabome, može se on zavući u svoj kabinet, te ne dati ni jedan ples, ali u što mu to? Time se ništa ne postizava. Ali ti si, Čičikov, odvažan posao zasnovao.
— Kakav odvažan posao? — zapita Čičikov uznemiren.
Ta oteti gubernatorovu kćer. Ja sam, priznajem, očekivao to, Boga mi, očekivao! Čim sam vas video prvi put zajedno na plesu, pomislio sam: »No, Čičikov zacelo neće uludo...« Uostalom, nisi valjano odabrao: ništa mi ona nije lepa. Ali ima jedna, rođakinja Bikusovljeva, sestre njegove kći, to ti je devojka! Može se reći: divota od tkanine!
— Ta šta ti to, šta ti to pleteš? Kako da bih oteo gubernatorovu kćer? Šta ti to? — govorio je Čičikov, a razrogačio oči.
— No, mani se, brate: kakav si ti skrovan čovek! Ja sam, priznajem, zato i došao k tebi: ako te je volja, ja sam ti spreman pomoći. Neka dakle bude: ja ću ti držati krunu, kočija i izmeniti konji bit će moji, ali uz pogodbu: moraš mi uzajmiti tri hiljade. Trebaju mi, brate, ljuto mi trebaju!
Za sve te brbljarije Nozdrjovljeve Čičikov je nekoliko puta protirao oči, želeći se uveriti ne sluša li sve to u snu. Delatelj lažnih banaka, otmica gubernatorove kćeri, smrt državnoga advokata, koju je, vele, skrivio on, dolazak general-gubernatorov, — sve mu je to zadalo ljudski strah. »No, ako je već ovako navrnulo,« — pomisli u sebi, — »onda ne smem dulje zatezati, nego se moram što pre pokupiti odavde.«
Postara se da što brže otpravi Nozdrjova, zovne odmah Selifana i naloži mu da u zoru bude spreman, tako da sutra u šest sati izjutra svakako krenu iz grada, pa da bude sve pregledano, brička namazana, i tako dalje, i tako dalje. Selifan reče: »na zapoved, Pavel Ivanovič«, ali zastane nekoliko časaka na vratima i nije se micao s mesta. Gospodar zapovedi odmah i Petruški da izvuče ispod kreveta kovčeg, koji se je već pokrio čestitom prašinom, te uzme slagati zajedno s njim, ne birajući mnogo, čarape, košulje, rubeninu, opranu i neopranu, kalupe od cipela, kalendar... Sve se je to slagalo kako je dopalo u ruke: hteo je svakako da završi večeras, da mu sutra ne bude nikakvoga zadržavanja. Selifan, koji je dva časka postojao na vratima, izađe napokon sasvim polagano iz sobe. Sporo, koliko se god sporo može zamisliti, silazio je niz stepenice, utiskivao mokrim svojim čizmama tragove po izgaženim stepenicama i dugo češao rukom zatiljak. Šta je značilo to češanje? I šta ono uopšte znači? Je li to zlovolja što mu se je izjalovio uglavljeni za sutra sastanak negde u carskoj krčmi s bratom u nenaočitu kožuhu, prepasanu pasom; ili je već u novom mestu započeo kakvo srdačno milovanje, pa se sada mora okaniti večernjega stajanja na vratima i umešnoga držanja za bele ručice, u ono doba kad se sumrak navlači na grad, a momak u crvenoj košulji drnda na balalajci pred kućnom služinčadi, i prosti narod koji se je naradio razvodi tihe besede? Ili mu je naprosto žao ostaviti ugrejano mesto u služinskoj kuhinji, pod kožuhom, blizu peći, i blitvenu ćorbu s mekom gradskom gibanicom, pa da se opet vucara po kiši i brčkavici i svakakvoj putnoj nepogodi? Bog bi znao, — pogoditi nećeš. Svašta znači u ruskoga naroda češanje po zatiljku.
— Kapetan Kopjejkin, — reče poštar i otvori svoju burmuticu samo upola, od straha da ne bi koji sused turio onamo prste kojima on slabo veruje u čistoću, te mu je čak i običaj da pridomeće: »znamo mi, baćuška, vi svojim prstima zalazite možda ko bi znao na kakva mesta, a burmut je stvar koja iziskuje čistoću«, — kapetan Kopjejkin, — ponovi on, kad je već ušmrknuo burmut: — ta to će, uostalom, ako vam pripovedim, biti i prezanimljivo za kakvoga pisca, u neku ruku, cela poema.
Svi prisutni izjave želju da čuju tu istoriju, ili, kako reče poštar, »prezanimljivu za pisca, u neku ruku, celu poemu«, i on otpoče ovako:
Pripovest o kapetanu Kopjejkinu
Iza vojne dvanaeste godine, gospodine moj, — ovako otpoče poštar, mada u sobi nije sedeo jedan gospodin, nego cela šestorica, — iza vojne dvanaeste godine, bio je skupa s ranjenicima poslan i kapetan Kopjejkin. Vijoglav, svojevoljan vraški, bivao je on i na glavnim stražama, i u areštu, — svega je okusio. Ili pod Krasnim, ili pod Leipzigom, samo mu je bila, možete zamisliti, otrgnuta ruka i noga. No, onda se još nisu bile udesile za ranjenike nikakve, znate, ovakve uredbe: taj nekakvi invalidski fond osnovan je, možete zamisliti, u neku ruku, mnogo kasnije. Kapetan Kopjejkin vidi: trebao bi raditi, ali ruku ima, razumete, samo levu. Navratio se bio k ocu; otac mu veli: »Nemam čime da te hranim«, možete zamisliti, »jedva i sâm mogu najamiti hleba«. Odlučio se dakle moj kapetan Kopjejkin uputiti se, gospodine moj, u Petrograd i izmoliti od vlasti, ne bi li bilo kakve pripomoći, jer evo tako je i tako, u neku je ruku, štono reč, žrtvovao život, lio krv... No, nekako se on, znate, s trainom, s državnim vozovima, u jednu reč, gospodine moj, dovukao nekako do Petrograda. No, možete zamisliti: takav nekakav, to jest, kapetan Kopjejkin, i odjednom osvanuo u prestolnici, kojoj nema, štono reč, ravne na svetu! Odjednom pred njim svet, tako da se rekne, neko životno poprište, bajna Šeherazada, razumete, takva. Odjednom nekakav takav, možete zamisliti, Njevski prospekt, nekakva Litejnaja; tamo se ispeo u zrak neki šiljak; mostovi tamo vise tako vraški, možete zamisliti, ne dodiruju se naime ničega; u jednu reč, Semiramida, gospodine, baš tako! Nagurao se da nađe stan, ali sve je to nemilice skupo: zastori, zavese, đavolije takve, razumete, sagovi, — Perzija, gospodine moj, takva... u jednu reč, tako da se rekne, nogom gaziš kapitale. Ideš ulicom, a nos ti već njuši da mirišu hiljade; a u mojega se kapetana Kopjejkina sva asignacijska banka, razumete, sastoji od nekih deset modrakinja i još srebrna sitniša... No, imanje nećeš za to kupiti, to jest, i hoćeš kupiti možda, ako pridodaš četrdeset hiljada, ali četrdeset hiljada treba uzajmiti od francuskoga kralja. No, nekako se tamo sklonio u reveljskoj gostionici, za rubalj za dan i noć; ručak blitvena čorba, komadić govedine... Vidi, ne sme se zadržavati. Raspitao se gde bi se obratio. »Šta, kome da se obratite?« vele mu: »više vlasti nema sada u prestolnici«; sve je to, razumete, u Parizu; vojska se nije vratila; ali ima, vele, »privremena komisija; pokušajte, možda tamo mogu štogod.« — »Otići ću komisiji,« veli Kopjejkin, »reći ću: tako je i tako, prolevao sam u neku ruku krv, tako da se rekne, žrtvovao sam život«. Ustao on dakle ranije, gospodine moj, ostrugao levicom bradu, jer brijaču platiti bio bi u neku ruku račun, navukao mundur i na svojoj se drvenoj nozi, možete zamisliti, otputio k samomu poglavici u komisiju. Raspitao se gde poglavica stanuje. »Eno«, vele, »kuća na obali«: kućica, razume se, seljačka: stakla u prozorima, možete zamisliti, ogledala od poldrug hvata, mramor, lak, gospodine moj... u jednu reč, pamet ti se muti. Nekakva metalna kvaka na vratima, — komfor prve vrsti, tako da moraš, razumete, najprvo otrčati u dućan i kupiti za groš sapuna, pa dva sata, na neki način, trti njime ruke, i tek onda možeš uhvatiti za kvaku. Na stepenicama stoji, razumete, vratar s toljagom: s takvom grofovskom fizionomijom, batistovi ovratnici, kao kakav uhranjen, gojan mops... Kopjejkin sa svojom drvenom nogom uspuzao nekako u primaću sobu, stisnuo se tamo u uglu, da ne gurne laktom, možete zamisliti, kakvu Ameriku ili Indiju, — pozlaćenu, da tako reknem, porculansku vazu takvu. No, razume se, nastajao se je tamo dovoljno, jer je došao još u takvo vreme kad je poglavica, u neku ruku, tek ustao iz kreveta i komornik mu doneo neku srebrnu umivaonicu za razna, razumete, umivanja takva. Čeka moj Kopjejkin četiri sata, pa eto ulazi dežurni činovnik i veli: »Odmah će izaći poglavica«. A u sobi već tolike epolete i naramenice, sveta kao graha na tanjiru. Naposletku, gospodine moj, izlazi poglavica. No... možete zamisliti, — poglavica! Glavom, štono reč... no, prema zvanju, razumete... prema rangu... takav mu je i izražaj, razumete. Sasvim se vlada prestolnički; prilazi jednomu, drugomu: »zarad čega ste došli, zarad čega vi, šta želite, po kojem poslu?« Naposletku će on, gospodine moj, Kopjejkinu. Veli Kopjejkin: »tako i tako, prolevao sam krv, u neku sam ruku izgubio ruku i nogu, ne mogu da radim, — usuđujem se zamoliti, ne bi li bilo kakve pripomoći, kakvihgod takvih odredaba, što se dakle tiče, štono reč, nagrade, mirovine, što li«, razumete. Vidi poglavica: čovek s drvenom nogom, a desni mu rukav prazan prišiven uz uniformu: »Dobro« veli, »svratite se ovih dana«. Kopjejkin sav u zanosu: »No«, misli, »stvar je gotova«. Takve je volje, možete zamisliti, sve poskakuje po pločniku, navratio se u gostionicu k Palkinu da ispije čašicu votke, ručao, gospodine moj, u Londonu, naručio kotletu s kaprom, tustu piletinu sa svakakvim petljanijama, zaiskao bocu vina, otputio se naveče u pozorište, — ukratko, probančio, štono reč, svojski. Vidi na pločniku: ide neka stasita Engleskinja, kao kakav labud, možete zamisliti. Moj Kopjejkin, — krv se, znate, razigrala, — potrčao za njom na svojoj drvenoj nozi, cup cup za njom; »ali neću«, pomisli, »do đavola zasad udvaranje! Neka bude kasnije, dok dobijem penziju; ionako sam sada prekardašio«. A spraskao je međutim, molim da znate, za jedan dan skoro polovinu novaca. Za tri-četiri dana javio se on, gospodine moj, u komisiju, poglavici, da! »Došao sam«, veli, »da doznam: tako i tako, poradi zadobivenih bolesti i rana... prolevao sam, u neku ruku, krv...« i sve ovako, razumete, u službenom stilu. »A što«, veli poglavica: »najpre vam moram reći da u vašoj stvari ne možemo ništa učiniti bez dozvole više vlasti. I sami vidite vi, kakvo je danas vreme. Ratni se poslovi, štono reč, nisu još nikako završili. Sačekajte dolazak gospodina ministra, strpite se. Budite uvereni da onda nećete ostati na cedilu. A ako nemate od čega živeti, evo vam, veli, koliko mogu...« No, i znate, dao mu dabome malo, ali uz umerenost bi se moglo dotrajati do daljih odredaba. Ali mojemu se Kopjejkinu nije htelo tako. Mislio on već da će mu odmah sutra isplatiti silnu novčinu, hiljadarke: »Evo ti, golube, pij i veseli se«; a mesto toga — čekaj i nije određen rok. A njemu već u glavi, razumete, i Engleskinja, i čorbe, i kotleti svakakvi. Sišao poklopljen niz stepenice, kao kudrov kojega je kuhar polio vodom, — i rep podvio med noge, i uši obesio. Zaokupio ga petrogradski život, štošta je već i okusio. Ded sada živi, đavo bi znao, kako; bez ikakvih, razumete, slasti. No, a čovek zdravcat, živ, naprosto vučjega apetita. Prolazi pokraj kojega takvoga restauranta: kuvar je tamo, možete zamisliti, stranac, nekakav Francuz otvorena lica, rublje je na njemu holandsko, pregača po belini ravna, u neku ruku, snegu, priređuje nekakav fin začin, kotlete s gomoljikama, — u jednu reč, takve slatke delikatese da bi naprosto sâm sebe pojeo od apetita. Prolazi kraj Miljutinovih dućana: tamo mu iz prozora viri, na neki način, tolik losos, trešnje po pet rubalja, grdosija lubenica, kao diližansa, promolila se kroz prozor i, štono reč, traži glupana koji će platiti sto rubalja, — u jednu reč, na svakom koraku napast, da se tako rekne, zazubice rastu, a on — neka čeka! Zamislite dakle njegovo stanje: tu mu je s jedne strane, kako se veli, losos i lubenica, a s druge ga strane nude gorkim jelom, što se zove s u t r a . »Pa neka«, misli, »kako ih volja, a ja ću otići«, veli, »uzbunit ću celu komisiju, sve starešine, reći ću: kako vas volja!« I zaista: nasrtljiv čovek, naletica, pameti, razumete, u glavi nema, a mnogo naglosti. Dolazi on u komisiju: »No, šta je?« vele mu: »šta ćete opet? Ta rečeno vam je već«. — »Pa šta?« veli on: »ne mogu se ja«, veli: »prebijati kojekako. Meni treba«, veli, »da pojedem kotletu, treba boca francuskoga vina, i da se zabavim, da odem u pozorište«, razumete. — »No, oprostite,« veli poglavica: »u tom treba, štono reč, naći neki način strpljivosti. Dala su vam se zasad sredstva da se prehranite dok ne iziđe odluka, i vi ćete bez sumnje biti nagrađeni kako treba: jer nije još bilo primera da je kod nas u Rusiji čovek, koji je, da se tako rekne, iskazao usluge otadžbini, ostao neopskrbljen. Ali ako bi vi već sada da se sladite kotletama, i u pozorište, onda oprostite! U takvom slučaju tražite vi sami sebi sredstava, nastojte da sami sebi pomognete!« Ali moj Kopjejkin, možete zamisliti, i ne mari za to. Sve su te reči ututanj. Uzvikao se, sve ih iskitio. Sve tamo starešine, sekretare, sve uzeo da peruša i kori... »Ta vi ste«, veli, »takvi!« veli; »ta vi ste«, veli, »ovakvi!« veli; »ta vi«, veli, »ne znate svoje dužnosti! Ta vi ste«, veli, »prodavači zakona!« veli. Sve je njih pročerupao. Namerio se tamo, razumete, general iz nekoga sasvim drugoga ureda, a on, gospodine moj, i njega! Takvu bunu digao! Šta ćeš s takvim besom? Poglavica vidi: mora se prihvatiti, štono reč, strogih mera. »Dobro«, veli: »ako se nećete zadovoljiti onim što vam daju, i mirno, na neki način, u prestolnici očekivati odluku o svojoj sudbini, onda ću ja vas otpraviti u vaše prebivalište. Zovnite, veli, kurira, neka ga otpravi u prebivalište!« A kurir je već tamo, razumete, pred vratima i stoji: ljudeskara neka od tri aršina, ručetina je u njega, možete zamisliti, od same prirode stvorena za vozača, — u jednu reč, zubar nekakav... Posadili dakle njega, slugu božjega, s kurirom u kola. »No«, misli Kopjejkin, »bar ne plaćam pûtninu, hvala i za to«. Putuje on, gospodine moj, s kurirom, a putujući s kurirom, na neki način, štono reč, premišlja sam u sebi: »Dobro«, veli, »ti dakle kažeš, da ja sâm namaknem sredstava i pomognem sebi; dobro«, veli, »ja ću«, veli, »namaći sredstava!« No, kako su ga onamo dopremili na mesto i kuda su ga zapravo dovezli, to se nikako ne zna. Glasovi su dakle o kapetanu Kopjejkinu, razumete, kanuli u reku zaborava, u nekakvu takvu Letu, kako ju zovu pesnici. Ali dopustite, gospodo, eto tu se i započinje, može se reći, nit zapletu romana. Kamo se je dakle deo Kopjejkin, ne zna se; ali nisu prošla, možete zamisliti, dva meseca, a u rjazanskim se šumama javila razbojnička četa, a harambaša te čete, gospodine moj, nije bio niko drugi...
— Ali dopusti, Ivan Andrejevič, — progovori odjednom redarstveni šef i prekine ga: — ta kapetan je Kopjejkin, sâm si rekao, bez ruke i bez noge, a u Čičikova...
Tu poštar uzvikne, iza svega se maha lupi rukom po čelu i javno pred svima okrsti sebe teletom. Nije mogao dokučiti kako mu ta okolnost nije pala na pamet još na početku pripovesti, te prizna, da je sasvim prava rečenica: Rus je pametan unatrag. Ali za čas se stade izmotavati i pokuša se izvući, te reče da je, uostalom, u Engleskoj jako usavršena mehanika i da se vidi iz novina kako je neki izumio drvene noge, te čim se je dirnulo u neprimetljivo pero, odnesle su noge čoveka Bog bi znao kuda, tako da se kasnije nigde nije mogao ni pronaći.
No ovi posumnjaše jako da bi Čičikov bio kapetan Kopjejkin, te rasudiše da je poštar predaleko zabrazdio. Ali ni oni se sa svoje strane ne osramotiše, nego, navraćeni oštroumnim nagađanjem poštarovim, zastraniše skoro i dalje. Med mnogim, na svoj način, domišljatim nagovestima desila se najzad jedna, — čudno je čak i reći, — nije li Čičikov preodeveni Napoleon, jer Englez već odavno zaviđa, što je, veli, Rusija velika i prostrana, te su nekoliko puta izlazile dapače i karikature na kojima je naslikan Rus, kako razgovara s Englezom: Englez stoji i drži za sobom na konopcu psa, a pod psom se razumeva Napoleon: »Pazi se«, veli, »ako ne bude, kako treba, odmah ću na tebe pustiti toga psa«. I evo su ga sada možda pustili s otoka Helene, i evo se on sada šulja u Rusiju, tobože kao Čičikov, a zapravo nije nipošto Čičikov.
Dakako, činovnici nisu u to poverovali, ali su se ipak zamislili, te razmatrajući tu stvar svaki za sebe rasudiše da u Čičikova, kad se okrene i stane postrance, lice jako nalikuje na Napoleonov portret. Redarstveni šef, koji je služio za vojne dvanaeste godine i lično je video Napoleona, morade priznati da Napoleon nikako nije višega rasta od Čičikova, a po spodobi se ne može reći da je predebeo, ali ni to da je tanak. Možda će neki čitaoci sve ovo okrstiti neverovatnim, pa i autor bi, da im udovolji, sve ovo voleo okrstiti neverovatnim, ali, kao na nevolju, sve se je dogodilo baš ovako kako se pripoveda, a još je čudnije, što grad nije bio u zabiti, nego naprotiv nedaleko od obiju prestolnica. Treba uostalom pamtiti da se je sve to zbivalo naskoro nakon slavnoga izgona Francuzâ. U to su se vreme svi naši vlastelini, činovnici, trgovci, pomoćnici, svi pismeni, pa i nepismeni ljudi, preobrazili bar na osam godina u puke političare. »Moskovskija Vjedomosti« i »Sin Otečestva« čitali su se nemilice, te su poslednjemu čitaocu stizali u komadićima koji nisu podesni ni za kakvu upotrebu. Mesto pitanjâ: »Pošto ste, baćuške, prodali mericu zobi? Kako ste se okoristili jučerašnjom oprašicom?« govorili su: »A šta pišu u novinama? Nisu li opet pustili Napoleona s otoka?« Trgovci su se toga silno bojali, jer su tvrdo verovali u proročanstvo jednoga proroka, koji već tri godine tamnuje u tamnici. Došao prorok, ne zna se otkud, u likovim opancima i golu kožuhu, koji je strašno zaudarao na gnjilu ribu, i objavio da je Napoleon antikrist, pa ga drže na kamenu lancu, iza šest zidova i sedam mora, ali on će kasnije otrgnuti lanac i zavladaće celim svetom. Prorok je za proročanstvo dopao, kako treba, u tamnicu, ali je ipak izradio svoj posao i sasvim zbunio trgovce. Dugo su oni još, i kad su sklapali najpovoljnije poslove, te odlazili u gostionicu da ih zaliju čajem, zapodevali razgovor o antikristu. Mnogi su izmed činovnika i iz odličnoga plemstva i nehotice pomišljali također na to, te zaraženi misticizmom, koji je, kako se zna, onda bio u velikoj modi, viđali neko osobito značenje u svakom slovu od kojega je sastavljena reč Napoleon, a mnogi su otkrili u njoj čak i apokaliptične brojke. Nije dakle nikakvo čudo što su se činovnici nehotice zamislili o toj stvari; ali nabrzo se trgoše kad razabraše da im je uobrazilja prenagla i da sve to ne valja. Mislili te mislili, razglabali te razglabali, a naposletku rešili da ne bi bilo loše još jednom dobro ispitati Nozdrjova. Kako je on prvi izneo istoriju o mrtvim dušama, a bio je, kao što se govori, u nekom bliskom odnošaju prema Čičikovu, svakako će štošta znati o prilikama njegova života; da pokušaju dakle još šta će reći Nozdrjov.
Čudni su ljudi ta gospoda činovnici, a za njima i sva druga zvanja: ta znali su jako dobro da je Nozdrjov lažljivac, da se njemu ne sme verovati niti jedna reč, niti najsitnija sitnica, a onamo se baš utekli njemu. Ded onda udesi s čovekom! Ne veruje u Boga, a ako ga zasvrbi nos u korenu, veruje da će svakako umreti; propustiće pesničku tvorevinu, jasnu kao dan, svu prožetu skladnošću i visokom mudrošću priprostote, a naklopiće se baš na ono gde mu kakav pomamnik brka, spleće, krha, izvraća prirodu, i to će mu se svideti, i on će se uzvikati: »eto ga, eto istinskoga poznavanja srdačnih tajna!« Za svega života neće ni hajati za doktore, a dokončaće tim da će se naposletku obratiti ženi koja leči bajanjem i zapljuvcima, ili će još bolje izmisliti sâm kakav dekokt od kakvoga god smeća, te će si, Bog zna zašto, uobraziti, da je baš to lek od njegove bolesti. Mogu se dabome gospoda činovnici donekle ispričati zaista teškim stanjem svojim. Utopljenik se, vele, hvata i za slamčicu, te ne zna u taj čas razborito misliti da bi se po slamčici mogla jedino muha prošetati, a on teško da ne teži četiri puda, pa možda i celih pet; ali u taj mu mah to niti ne pada na pamet i on se hvata za slamčicu. Tako se i naša gospoda uhvatila naposletku i za Nozdrjova. Redarstveni mu šef odmah napisao pisamce neka izvoli doći naveče, a kvartalni nadglednik, u čizmama, sa zamamnim rumenilom na obrazima, otrčao još toga časa, pridržavajući sablju, skokom, u Nozdrjovljev stan. Nozdrjov je bio zabavljen važnim poslom i cela četiri dana nije već izlazio iz sobe, nije nikoga puštao unutra, a ručak je dobijao kroz prozorčić, — u jednu rieč, izmršavio čak i pozelenio. Posao je iziskivao veliku pomnju, a bio je taj da iz nekoliko desetaka tuceta igraćih karata izabere jednu igru, ali najpodesniju, u koju se može pouzdati kao u najvernijega prijatelja. Posla je bilo još mnogo, bar na dve nedelje dana; za sve to je vreme morao Porfirij osobitom četkom trljati štencu buldogu pupak i po tri puta ga na dan prati u sapunici. Nozdrjov se jako rasrdi što su ga uznemirili u samoći; najpre on otpravi kvartalnoga nadglednika do đavola; ali kad je iz pisma kotarskoga redarstvenoga šefa pročitao da bi moglo biti zarade, jer naveče očekuju nekoga novajliju, odmah se ublaži, brže zaključa sobu, obuče se kako bilo, i otputi se k njima. Iskazi, svedočanstva i sudovi Nozdrjovljevi bili su u takvoj oštroj opreci s iskazima, svedočanstvima i sudovima gospode činovnika da su im se smela i poslednja nagađanja. Bio je to apsolutno čovek, za kojega uopšte nema nikakvih sumnja; i koliko je god u njih bilo kolebanja i plahosti u sudu, toliko je u njega bilo stalnosti i uverenja. Odgovarao je na sve tačke, pa je bez ikakvoga zapinjanja izjavio da je Čičikov nakupovao nekoliko hiljada mrtvih duša, a on mu je i sâm prodao, jer ne zna zašto i ne bi prodao. Na pitanje: nije li on uhoda i ne nastoji li što ispitati, odgovori Nozdrjov da jest uhoda, da su ga još u školi, gde je zajedno s njim učio, zvali fiskalom, te su ga zato drugovi, med njima i on, nekoliko puta izmlatili, tako da mu se je moralo na same slepočice metnuti 240 pijavica, to jest, hteo je reći: 40, a dve su se stotine omakle nekako same od sebe. Na pitanje: ne pravi li on lažne banke, odgovori on da pravi, pa tom prilikom ispripoveda priču o neobičnoj veštini Čičikovljevoj: kako su doznali da u njegovoj kući ima do dva miliona lažnih banaka, pa mu zapečatili kuću i postavili stražu, na svaka vrata po dva vojnika, a Čičikov za jednu noć sve banke promenio, te kad su sutradan skinuli pečate, videše da su sve same prave banke. Na pitanje je li Čičikov zbilja kanio oteti gubernatorovu kćer i je li istina da se je on sâm prihvatio da mu pomaže i da učestvuje u toj stvari, odgovori Nozdrjov da mu i jest pomagao, a da nije, ne bi ni pošlo za rukom. Tu se on trgne, jer je razabrao da je sasvim uludo slagao i da bi time mogao navući nevolju na sebe, ali nikako nije više mogao suspregnuti jezik. Ali i jest bilo teško, jer su se nadâle same od sebe takve zanimljive potankosti da ih se nikako nije mogao odreći: bude spomenuto čak i po imenu selo gde je ona parohijska crkva u kojoj je odlučeno da se venčaju, to jest selo Truhmačovka, pop otac Sidor, za venčanje 75 rubalja, a i ne bi pop bio pristao da ga nije zaplašio i obećao mu da će ga prijaviti, što je brašnara Mihajla venčao s kumom; čak mu je i prepustio svoju kočiju i na svim stanicama pripremio konje za izmenu. Potankosti doteraše dotle da je već stao po imenu spominjati vozače. Pokušaju da mu nagoveste o Napoleonu, ali u zao su čas pokušali, jer Čičikov razvede brbljariju koja ne samo da nije nalikovala na istinu, nego nije naprosto nalikovala ni na što, tako da su činovnici uzdahnuli i svi otišli; jedini je redarstveni šef slušao još dugo, misleći neće li bar išta još čuti; ali naposletku mahnuo i on rukom i rekao: »đavo bi znao šta je to!« I svi se složiše u tom: ma koliko se god mučio s bikom, od bika nema mleka. I ostadoše činovnici još u gorem zlu nego što su bili, i stvar se reši tako da nisu nikako mogli doznati šta je Čičikov. I jasno se razabra kakvo je stvorenje čovek: mudar je on, uman i razložit u svemu, što se tiče drugih, a ne njega samoga. Kakvim te smotrenim, odlučnim savetima opskrbljuje u teškim prilikama u životu! »To je promućurna glava!« viče svetina: »to je nepokolebljiv karakter!« A neka na tu promućurnu glavu grane kakva nevolja i neka on sâm zapadne u teške životne prilike, — kud li se je deo karakter! Sav se smeo nepokolebljivi čovek i iskrsnuo jadni plašljivac, ništavo, nejako dete, ili naprosto fećuk, kako veli Nozdrjov.
Svi ti sudovi, mišljenja i glasovi, ne zna se s kojega razloga, najviše se dojmiše bednoga državnoga advokata. Toliko ga se dojmiše da je došao kući, stao misliti, misliti i odjednom, kako se veli, ni za što ni rad čega, umro, Da li ga je zahvatila kap ili što drugo, samo se on, kako je sedeo, izvalio sa stolice nauznak. Zaciknuli, kao obično, i zalamali rukama: »ah, Bože moj!« Poslali po doktora da mu pusti krv, ali videše da je državni advokat već telo bez duše. Onda tek sa sažaljenjem doznadoše da je u pokojnika bila zaista duša, premda ju on, po skromnosti svojoj, nikada nije pokazivao. Ali pojava je smrti isto tako strašna bila na malenu čoveku, kao što je i na veliku: onaj što je još nedavno hodao, kretao se, igrao whist, potpisivao razne spise i bio tako često viđan med činovnicima sa svojim gustim obrvama i žmirkavim okom, leži sada na stolu, levo mu oko nikako ne miga više, ali jedna mu je obrva sve još uzdignuta, kao da nešto pita. Šta to pokojnik pita: zašto je umro, ili zašto je živeo, — to jedini Bog zna.
»Ta to je ipak nesklapno! To se ne slaže ni s čim! Ne može to biti da bi činovnici ovako mogli zaplašiti sami sebe, stvoriti ovakvu besmislicu, ovako se udaljiti od istine, kad i dete razabira šta je u stvari!« Tako će reći mnogi čitaoci te će prekoriti autora za nesklapnost, ili će jadne činovnike nazvati glupanima, jer čovek je darežljiv rečju g l u p a n i voljan je počastiti njome bližnjega svojega dvadeset puta na dan. Dovoljno ti je da od deset svojstava imaš jedno glupo svojstvo, pa ćeš uza svih devet valjanih svojstava biti proglašen glupanom. Lako je čitaocima suditi kad gledaju iz svojega mirnoga ugla ili s vrška otkuda im je otkriven vidik na sve što se radi dole, gde je čoveku vidljiv samo blizak predmet. I u svetskom letopisu čovečanstva ima mnogo celih stoleća što ih je on, rekao bi, izbrisao i uništio, kao nepotrebna. Na svetu se je dogodilo mnogo zabludâ kakvih ne bi danas, čini se, počinilo ni dete. Kakve je iskrivudane, zabitne, tesne, neprohodne putove i daleke stranputice odabiralo čovečanstvo, težeći da stigne k večnoj istini, a pred njim je sav otkriven ležao ravan put, sličan putu k veličanstvenomu domu, određenomu za dvorove caru! Od sviju je drugih puteva širi i raskošniji on, obasjan suncem i svu noć osvetljen ognjevima; ali ljudi hrle pokraj njega, po pukoj tami. I koliko su već puta, navedeni pameću što im je s neba sišla, i tu znali zakrenuti i zastraniti, znali usred bela dana zapasti opet u neprohodnu zabit, znali opet zamagliti oči jedan drugomu, te bludeći za divljim ognjima znali stići do provalije i onda u stravi zapitati jedan drugoga: »Gde je izlaz, gde put?« Sve sada jasno vidi današnji naraštaj, čudi se zabludama, smeje se nerazboritosti svojih predaka, a ne razabirae da je nebeskim ognjem iscrtan taj letopis, da svako slovo odjekuje u njem, da je odasvud uperen pronicav prst baš u nj, u nj, u današnji naraštaj; ali današnji se naraštaj smeje i sa samopouzdanjem, ponosito otpočinje niz novih zabluda kojima će se također smejati kasniji potomci.
Čičikov nije ništa znao o svem tom. Kao naročito, zakupila ga u to vreme laka prehlada, kijavica s otečenim obrazom i mala upala u grlu, kojim je darovima vanredno darežljiva klima mnogih naših gubernijskih gradova. Da mu se ne bi, ne dao Bog, prekinuo kakogod život bez potomaka, reši on da mu je bolje koja tri dana presediti u sobi. Za tih je dana neprestano grgotao grlo mlekom sa smokvom, koju bi onda pojeo, a na obrazu je nosio privezan jastučić od prstenka i kamfora. Želeći da čime god probavi vreme, načini nekoliko novih i potankih popisa sviju pokupovanih seljaka, pročita čak i neku knjigu vojvotkinje Lavallière što mu se je našla u kovčegu, pregleda razne stvari i pisma što su u sandučiću, pročita štošta i po drugi put i sve mu to dosadi jako. Nikako nije mogao razumeti šta to znači da mu ne dolazi niko od činovnika u gradu, bar jedanput, da ga zapita za zdravlje, a još nedavno su pred gostionicom do veka stajale droške, — sad poštarove, sad državnoga advokata , sad predsednikove. Hodao je po sobi i samo slegao ramenima. Naposletku se oporavio i jošte kako se obradovao, kad je video da opet može na sveži vazduh. Ne zatežući, prihvati se on odmah toalete, otvori svoju škrinju, nalije u čašu vrele vode, izvadi četku i sapun i uzme se brijati, čemu je, uostalom, odavno i bilo vreme, jer kad je opipao rukom bradu i pogledao u ogledalo, reče već: »Eh, kakve su šume porasle!« I zaista, bile ili ne bile šume, samo se po svem obrazu i podvoljku osuo prilično gust usev. Kad se je obrijao, uzme se živo i hitro oblačiti, tako da je skoro iskočio iz hlača. Naposletku se odenuo, poprskao se kolonjskom vodicom, zamotao se toplije, oprezno povezao obraz i izišao na ulicu. Izlaz mu je bio zaista blagdanski, kao i svakomu čoveku koji je ozdravio. Štogod mu se je namerilo, zadobivalo je nasmejan lik, i kuće, i seljaci prolaznici, uostalom prilično ozbiljni, od kojih je gdekoji već dospeo ošuknuti brata za uho. Najprvo je nakanio posetiti gubernatora. Putem mu je padalo na pamet mnogo svakakvih misli: vrtela mu se po glavi plavka, uobrazilja mu već stala pomalo đavoljati, a on se i sâm stao pomalo šaliti i podsmevati se sebi. U takvom raspoloženju stigne na ulaz gubernatorova doma. Stao već u predsoblju zbacivati brže sa sebe kabanicu, kad ga vratar prenerazi sasvim neočekivanim rečima: — Zabranjeno mi je da vas pustim!
— Kako! Šta ti to! Ti me zacelo nisi prepoznao? Pogledaj mi čestito u lice! — govorio mu Čičikov.
— Kako vas ne bih prepoznao! Ta ne viđam vas prvi put, — reče vratar. — Baš vas su jedinoga i zabranili da pustim, sve druge smem.
— Eto na! Zašto? Rad čega?
— Takva je zapovest; tako dakle i mora biti, — reče vratar i dometne reč: da; a onda stane pred njega sasvim neusiljeno, bez onoga prijaznoga lika, kako mu je pre skidao brže kabanicu. Kao da je i on mislio, gledajući Čičikova: — Hej! Ako već tebe gospoda teraju s praga, onda si ti zacelo neka šuša!
»Nepojmljivo!« pomisli u sebi Čičikov i otputi se odmah k predsedniku suda; ali kad ga je predsednik ugledao, tako se zbunio da nije znao ni dve reči sastaviti, nego nabesedio toliku besmislicu da se obadvojica zastidoše. Koliko se god Čičikov putem, kad je otišao od njega, trudio objasniti i dokučiti šta je to mislio predsednik i čega su se ticale njegove reči, nije ništa mogao razumeti. Svrati se onda k drugima: k redarstvenomu šefu, k vicegubernatoru, k poštaru, ali svi oni ili ga ne primiše, ili ga primiše tako neobično, takav su usiljen i nerazumljiv razgovor vodili, tako su se zbunili i takva je zbrka nastala iz svega, da im je posumnjao o zdravoj pameti. Pokuša se svratiti još kojekomu, da barem dozna razlog, ali nije dokučio nikakav razlog. Lutao je kao u polusnu po gradu i nije bio moćan rešiti ga, je li on pomerio pameću, ili su činovnici izgubili glavu, biva li sve to u snu, ili se je na javi zakuhala glupost koja nadilazi i san. Kasno već, skoro u sumrak, vrati se kući, u gostionicu, iz koje je bio krenuo onako dobre volje, pa od mrzovolje naruči čaj. Nujan, u nekom tupom premišljanju o neobičnom stanju svojem uzeo on liti čaj, kad li se odjednom otvore vrata njegove sobe i na sasvim neočekivan način iskrsne Nozdrjov.
— Eto, veli poslovica: dobromu prijatelju za volju nije daleko zaobići sedam vrsta! — reče on skidajući kapu: — prolazim, vidim svetlost u prozoru. »Ded da se svrnem!« mislim, »sigurno ne spava.« A! Baš valja što ti je na stolu čaj, ispiću rado tasu: danas sam se za ručkom prejeo svakakvoga smeća, osećam da mi se već započinje u želucu rusvaj. Ded naredi da mi se napuni lula! Gde ti je lula?
— Ta ne pušim ja lulu, — reče Čičikov suvo.
— Koješta, kao da ja ne znam da si ti pušač. Hej! Kako se ono zove tvoj sluga? Hej, Vahramjej, slušaj!
— Ta nije Vahramjej, nego Petruška!
— Kako to? Pa ti si pre imao Vahramjeja?
— Nisam ja imao nikakvoga Vahramjeja.
— Jest, zbilja, Vahramjej je u Derebina. Zamisli, kako je posrećilo Derebinu: tetka mu se svadila sa svojim sinom što je uzeo kmeticu, i sada njemu zapisala sav imetak. Da je meni takva tetka za dalje, mislim ja! A šta si se ti, brate, tako otuđio svima, nikuda ne zalaziš? Znam ja dabome da si ti kadšto zaokupljen učenim stvarima, voliš čitati. (Iz čega je pak Nozdrjov izveo da se naš junak bavi učenim stvarima i da voli čitati, to mi, priznajemo, nikako ne znamo reći, a Čičikov još i manje.) Ah, brate, Čičikov!... da samo vidiš... bila bi zaista hrana tvojemu satiričnomu umu. (Otkud je u Čičikova satiričan um, — to je također nepoznato.) Zamisli, brate, kod trgovca Lihačova kartali se mi gorke, — al smo se nasmejali. Sa mnom bio Perependev: »eto«, veli, »da je tu sada Čičikov, baš bi bilo za njega!...« (A Čičikov, kako se je rodio, nije znao nikakvoga Perependeva.) Ali ded priznaj, brate, da si se zaista jako podlo poneo prema meni onda, sećaš se, kad smo igrali dame! Ta ja sam dobio... Ali ti si mene, brate, naprosto uvrebao. No ja se eto, đavo me znao, nikako ne mogu srditi. Onomad s predsednikom... Ah, da! Ta moram ti reći da su u gradu svi tebi protivnici. Oni misle da ti praviš lažne banke, zaokupili mene, ali ja sam tebe svojski branio, — napričao im da sam s tobom učio školu i da sam ti oca znao; no, šta da ti pričam, napleo sam im čestitu lagariju.
— Ja pravim lažne banke? — uzvikne Čičikov i pridigne se sa stolice.
— Ali zašto si ih tako zaplašio? — nastavi Nozdrjov. — Oni su, đavo ih znao, pameću pomerili od straha: iskitili tebe, da si razbojnik i uhoda... A državni advokat umro od prepasti; sutra će mu biti sahrana. Nećeš doći? Oni se, da istinu reknem, boje novoga general-gubernatora, da se ne bi štogod izleglo zbog tebe; a ja sudim, što se tiče general-gubernatora: ako on napne nos i uzme se baniti, neće ama ništa izraditi s plemstvom. Plemstvo iziskuje usrdnost: zar nije istina? Dabome, može se on zavući u svoj kabinet, te ne dati ni jedan ples, ali u što mu to? Time se ništa ne postizava. Ali ti si, Čičikov, odvažan posao zasnovao.
— Kakav odvažan posao? — zapita Čičikov uznemiren.
Ta oteti gubernatorovu kćer. Ja sam, priznajem, očekivao to, Boga mi, očekivao! Čim sam vas video prvi put zajedno na plesu, pomislio sam: »No, Čičikov zacelo neće uludo...« Uostalom, nisi valjano odabrao: ništa mi ona nije lepa. Ali ima jedna, rođakinja Bikusovljeva, sestre njegove kći, to ti je devojka! Može se reći: divota od tkanine!
— Ta šta ti to, šta ti to pleteš? Kako da bih oteo gubernatorovu kćer? Šta ti to? — govorio je Čičikov, a razrogačio oči.
— No, mani se, brate: kakav si ti skrovan čovek! Ja sam, priznajem, zato i došao k tebi: ako te je volja, ja sam ti spreman pomoći. Neka dakle bude: ja ću ti držati krunu, kočija i izmeniti konji bit će moji, ali uz pogodbu: moraš mi uzajmiti tri hiljade. Trebaju mi, brate, ljuto mi trebaju!
Za sve te brbljarije Nozdrjovljeve Čičikov je nekoliko puta protirao oči, želeći se uveriti ne sluša li sve to u snu. Delatelj lažnih banaka, otmica gubernatorove kćeri, smrt državnoga advokata, koju je, vele, skrivio on, dolazak general-gubernatorov, — sve mu je to zadalo ljudski strah. »No, ako je već ovako navrnulo,« — pomisli u sebi, — »onda ne smem dulje zatezati, nego se moram što pre pokupiti odavde.«
Postara se da što brže otpravi Nozdrjova, zovne odmah Selifana i naloži mu da u zoru bude spreman, tako da sutra u šest sati izjutra svakako krenu iz grada, pa da bude sve pregledano, brička namazana, i tako dalje, i tako dalje. Selifan reče: »na zapoved, Pavel Ivanovič«, ali zastane nekoliko časaka na vratima i nije se micao s mesta. Gospodar zapovedi odmah i Petruški da izvuče ispod kreveta kovčeg, koji se je već pokrio čestitom prašinom, te uzme slagati zajedno s njim, ne birajući mnogo, čarape, košulje, rubeninu, opranu i neopranu, kalupe od cipela, kalendar... Sve se je to slagalo kako je dopalo u ruke: hteo je svakako da završi večeras, da mu sutra ne bude nikakvoga zadržavanja. Selifan, koji je dva časka postojao na vratima, izađe napokon sasvim polagano iz sobe. Sporo, koliko se god sporo može zamisliti, silazio je niz stepenice, utiskivao mokrim svojim čizmama tragove po izgaženim stepenicama i dugo češao rukom zatiljak. Šta je značilo to češanje? I šta ono uopšte znači? Je li to zlovolja što mu se je izjalovio uglavljeni za sutra sastanak negde u carskoj krčmi s bratom u nenaočitu kožuhu, prepasanu pasom; ili je već u novom mestu započeo kakvo srdačno milovanje, pa se sada mora okaniti večernjega stajanja na vratima i umešnoga držanja za bele ručice, u ono doba kad se sumrak navlači na grad, a momak u crvenoj košulji drnda na balalajci pred kućnom služinčadi, i prosti narod koji se je naradio razvodi tihe besede? Ili mu je naprosto žao ostaviti ugrejano mesto u služinskoj kuhinji, pod kožuhom, blizu peći, i blitvenu ćorbu s mekom gradskom gibanicom, pa da se opet vucara po kiši i brčkavici i svakakvoj putnoj nepogodi? Bog bi znao, — pogoditi nećeš. Svašta znači u ruskoga naroda češanje po zatiljku.
Нема коментара:
Постави коментар