7.
Krajem nedelje Robertu Čildanu se javiše telefonom Kasure, zgodan mladi japanski par koji je bio u njegovoj radnji, i pozvaše ga u svoj stan na večeru. On je već čekao da mu se oni opet jave, i bio je presrećan.Zatvori Američke umetničke rukotvorine Inc. malo ranije, i uzme pedikab do ekskluzivne četvrti gde su stanovali Kasure. Poznavao je taj kraj, iako tu nisu živeli belci. Dok ga je pedikab vozio vijugavim ulicama sa travnjacima i vrbama, Čildan je posmatrao moderne stambene zgrade i divio se eleganciji projekata. Balkoni od kovanog gvožđa, stubovi koji su hrlili uvis a ipak bili moderni, pastelne boje, korišćenje raznovrsnih tekstura… sve je to činilo umetničko delo. Sećao se vremena kada je tu bio sam šut iz rata.
Mala japanska deca koja su se napolju igrala posmatrala su ga bez komentara, pa se onda vraćala svom fudbalu ili bejzbolu; ali, pomisli on, ne i odrasli; dobro obučeni mladi Japanci, koji su parkirali svoja kola ulazeći u stambene zgrade, primećivali su ga sa većim interesovanjem. Da li ovde stanuje? možda su se pitali. Mladi japanski biznismeni koji se vraćaju kući iz svojih kancelarija… ovde su stanovali čak i šefovi Trgovinskih misija. Zapazi parkirane Kadilake. Kako ga je pedikab dovozio bliže cilju njegovog puta, postajao je sve nervozniji.
Ubrzo zatim, penjući se stepenicama u stan Kasurinih, mislio je; evo me, i to nisam pozvan u poslovnom kontekstu, već kao gost na večeru. Naravno da se posebno potrudio oko odeće; bar je mogao da se pouzda u svoj izgled. Moj izgled, pomisli. Da, to je. Kako izgledam? Ne mogu nikoga zavarati; ne spadam ovde. Na ovoj zemlji koju su belci raskrčili i gde su izgradili jedan od svojih najlepših gradova, ja sam autsajder u svojoj sopstvenoj zemlji.
Zastrtim holom dođe do ulaznih vrata, zazvoni. Vrata se ubrzo otvoriše. Pojavi se mlada gospođa Kasura, u svilenom kimonu i obiju,[32] sa dugom crnom kosom koja joj se u blistavoj pletenici spuštala niz vrat, smešila se dobrodošlicom. Iza nje, u dnevnoj sobi, stajao je njen muž sa čašicom u ruci i klimao glavom.
„Gospodine Čildan. Uđite.”
On uđe klanjajući se.
Do krajnosti ukusno. I – tako asketski. Vrlo malo nameštaja. Svetiljka, sto, polica sa knjigama, grafika na zidu. Neverovatni japanski osećaj za vabi. Na engleskom ne postoji ni ta misao. Sposobnost da se u jednostavnim predmetima nađe lepota iznad lepote komplikovanog ili kitnjastog. To ima i veze sa rasporedom stvari.
„Hoćete nešto da popijete?” zapita gospodin Kasura. „Skoč sa sodom?”
„Gospodine Kasura,” započe on.
„Pol”, reče mladi Japanac. Onda pokaže na svoju ženu. „Beti. A vi ste?”
„Robert,” promrmlja, gospodine Čildan.
Sedeći na mekom ćilimu sa svojim pićem u rukama, slušali su koto, japansku harfu sa trinaest struna. Ploču je nedavno izdao japanski H. M. V., i bila je prilično popularna. Čildan primeti da su svi delovi gramofona skriveni, čak i zvučnik. Nije mogao da razazna odakle dolazi zvuk.
„Pošto nismo znali šta volite da jedete”, reče Beti, „išli smo na sigurno. U električnoj rerni se peče goveđi odrezak. Uz to imamo pečeni krompir sa sosom od milerama i luka. Izreka kaže: nećeš pogrešiti ako novom gostu prvi put poslužiš odrezak.”
„Vrlo dobro”, reče Čildan. „Baš volim odrezak.” I tako je bilo. Retko ga je jeo. Velika stovarišta sa Srednjeg zapada više nisu mnogo slala na Zapadnu obalu. Nije se sećao kada je poslednji put jeo dobar odrezak.
Sada je bio trenutak da da svoj poklon.
Iz džepa od kaputa izvadi mali zamotuljak od hartije. Diskretno ga položi na nizak sto. Oni ga oboje odmah primetiše, te je morao da kaže: „Sitnica za vas. Da pokaže delić te opuštenosti i zadovoljstva koje osećam što sam ovde.”
Njegova ruka odmota hartiju pokazujući im poklon. Komad slonovače koji su pre jednog veka izrezbarili kitolovci iz Nove Engleske. Sićušan ukrašen umetnički predmet, rezbarija na kosti. Lice im zasja poznavanjem rezbarije na kosti koje su stari pomorci izrađivali u slobodno vreme. Ni jedna jedina stvar nije mogla jače da izrazi staru kulturu S. A. D. Ćutanje.
„Hvala” reče Pol. Robert Čildan se pokloni.
Onda za trenutak zavlada mir u njegovom srcu. Ovo prinošenje žrtve, ovo– kako to Ji Đing reče – pomazanje. Time je učinjeno ono što je trebalo da se učim. Počelo je da popušta nešto od zabrinutosti i pritiska koje je osećao u poslednje vreme.
Od Reja Kalvina je primio naknadu za Kolt ‘44, kao i mnoga pismena uverenja da se to više neće ponoviti. A ipak mu nije bilo lakše oko srca. Samo je sada, u ovoj situaciji koja sa time nije imala nikakve veze, za trenutak izgubio osećaj da stvari stalno odlaze ukrivo. Taj vabi oko njega, zračenje skladnosti… to je to, zaključi on. Srazmera. Ravnoteža. Oni su toliko blizu Taou, ovo dvoje mladih Japanaca. Zato sam ja onda reagovao na njih. Osetio sam Tao preko njih. Video sam ga za jedan tren.
Kako bi to izgledalo, mislio se, zaista poznavati Tao? Tao je ono što najpre pusti svetlost unutra, pa onda tamu. Upriličuje međusobnu igru dve prvobitne sile, tako da uvek postoji obnavljanje. Zbog toga se sve to ne istroši. Vasiona se nikada neće ugasiti zato što se baš onda kada izgleda da je tama sve prekrila, da je istinski preovladala, ponovo rađa novo seme svetlosti u samim dubinama. To je Put. Kada seme padne, pada u zemlju, u tle. I tamo dole, ispod, neviđeno, oživljava.
„Ordevr”, reče Beti. Kleknula je i pružila tanjir sa malim krekerima od sira, i drugim stvarima. On uze dva sa zahvalnošću.
„Međunarodne vesti su ovih dana vrlo aktuelne”, reče Pol dok je srkutao piće. „Dok sam večeras vozio kući slušao sam direktan prenos velikog spektakularnog državnog pogreba u Minhenu, sa mitingom od pedeset hiljada ljudi, zastavama, i tako tim. Mnogo su pevali „Ich hatte einen Kamerad.”[33] Sada je telo izloženo za sve vernice.”
„Da, bilo je tužno”, reče Robert Čildan. „Ta iznenadna vest početkom nedelje.”
„Nipon Tajms kaže večeras da pouzdani izvori izjavljuju da je B. fon Širak u kućnom pritvoru,” reče Beti. „Po nalogu Odeljenja bezbednosti.”
„Loše”, reče Pol, vrteći glavom.
„Vlasti bez sumnje žele da održe red”, reče Čildan. „Jer je fon Širah poznat po brzopletim i tvrdoglavim, čak nesazrelim akcijama. Mnogo sličnosti sa R. Hesom u prošlosti. Setite se ludačkog bega u Englesku.”
„I šta još donosi Nipon Tajms?” zapita Pol svoju ženu. „Puno zbrke i intriga. Vojne jedinice se kreću tamo-amo. Listovi su obustavljeni. Granični prelazi zatvoreni. Zaseda Rajhstag. Svi drže govore.”
„To me podseća na fini govor doktora Gebelsa koji sam čuo”, reče Robert Čildan. „Na radiju, pre oko godinu dana. Mnogo duhovite grdnje. Držao je publiku u šaci, kao i obično. Prešao je čitav spektar emocija. Nema sumnje; pošto je pravi Adolf Hitler otpao, doktor Gebels je prvi nacistički govornik.”
„Tačno”, složiše se Pol i Beti, klimajući glavama. „Doktor Gebels ima i finu decu i ženu,” nastavi Čildan. „Ličnosti veoma visoke klase.”
„Tačno”, opet se složiše Pol i Beti. „Porodičan čovek, nasuprot jednom broju drugih velikih mogula tamo,” reče Pol. „Sumnjivih seksualnih sklonosti.”
„Ja ne bih pridavao značaja glasinama”, reče Čildan. „Mislite na takve što je E. Rem? Stara priča. Već davno izbrisana.”
„Mislim više na H. Geringa”, reče Pol, polako srkućući piće koje je pažljivo zagledao. „Priče o orgijama u stilu rimskih, sa raznim odabranim fantastičnim stvarima. Da vas podiđu žmarci kad samo čujete.”
„Laži”, reče Čildan.
„Pa, ne vredi o tome razgovarati”, reče Beti taktično i pogleda ih obojicu.
Popili su piće, i ona ode da ponovo napuni čaše.
„U političkim diskusijama uzavri mnogo krvi”, reče Pol. „I to svuda. Bitno je sačuvati bistru glavu.”
„Da”, saglasi se Čildan. „Spokojstvo i red. Tako da se stvari povrate u uobičajenu stabilnost.” Bitno je sačuvati bistru glavu „Period posle smrti uvek je kritičan u totalitarnom društvu,” reče Pol.„Nedostatak tradicije uz institucije srednje klase.” Prekide rečenicu. „Možda bolje da ostavimo politiku.” Nasmeši se. „Kao u starim studentskim danima.”
Robert Čildan oseti kako mu krv navali u lice i naže se nad svoje novo piće da bi se sakrio od očiju domaćina. Kako je strašno počeo. Budalasto i glasno raspravljao o politici; bio je grub u svom neslaganju, i jedino je domaćinov spretni takt bio dovoljan da spase veče. Koliko imam da učim, mislio je Čildan. Oni su tako dražesni i uglađeni. A ja – beli varvarin. Istina je.
Jedno vreme zadovoljavao se srkutanjem pića, zadržavajući na licu veštački izraz uživanja. Moram potpuno da ih pratim, reče sebi. Da se uvek slažem.
Ipak, pomisli u panici, pamet mi se pomutila od pića. Pa umor i nervoza. Mogu li ja to? Ionako me više nikada neće pozvati; već je i suviše kasno. Oseti očajanje.
Beti, koja se vratila iz kuhinje, ponovo sede na ćilim. Što je privlačna, opet pomisli Robert Čildan. Vitko telo. Figure su im tako nadmoćne; ne debele, ne okruglaste. Nisu joj potrebni ni prsluče niti pojas. Moram da sakrijem želju; to po svaku cenu. A ipak je s vremena na vreme krišom bacao poglede na nju. Divne tamne boje njene kože, kose, i očiju. Mi smo polupečeni u poređenju sa njima. Pustili nas iz peći pre nego što smo bili gotovi. Stari domorodački mit; istina, jeste.
Moram da odvratim misli. Da nađem neku društvenu temu, bilo šta. Pogledom je lutao unaokolo, tražeći nekakav predmet. Tišina je teško odstupala, dok je u njemu strujalo od napetosti. Nepodnošljivo. Šta da kaže, do đavola? Nešto bezopasno. Pogled mu pade na jednu knjigu na niskom crnom ormaniću od tikovine.
„Vidim da čitate Skakavac pritiska”, reče. „Čujem o njemu iz mnogih usta, ali zbog pritiska posla ne mogu da posvetim pažnju.” Podiže se i krenu da uzme knjigu, pažljivo ispitujući njihove izraze lica; izgledalo je da potvrđuju taj gest društvenosti, i zato nastavi. „Neka misterija? Oprostite mi zbog mog bezdanog neznanja.” Prevrtao je stranice.
„Nije misterija”, reče Pol. „Naprotiv, interesantna forma fikcije, možda u žanru naučne fantastike.”
„Ma ne.” pobuni se Beti. „Nema tu nikakve nauke. Radnja nije smeštena u budućnosti. Naučna fantastika se bavi budućnošću, posebno budućnošću u kojoj je nauka napredovala od ovog danas. Knjiga ne zadovoljava nijednu premisu.”
„Ali”, reče Pol, „govori o alternativnoj sadašnjosti. Ima mnogo takvih poznatih romana naučne fantastike.” Onda objasni Robertu: „Oprostite što insistiram na ovome, ali kao što moja žena zna, dugo sam se bio oduševljavao naučnom fantastikom. Počeo sam sa tim hobijem još u detinjstvu; imao sam samo dvanaest godina. To je bilo u prvim danima rata.”
„Shvatam,” reče Robert Čildan učtivo.
„Da li biste hteli da pozajmite Skakavca?” zapita Pol. „Mi ćemo ga uskoro pročitati, svakako za dan dva. Pošto mi je kancelarija u gradu, nedaleko od vaše cenjene radnje, mogao bih sa zadovoljstvom da vam ga donesem za vreme ručka.” Zaćutao je, pa zatim – možda, pomisli Čildan, zahvaljujući znaku od Beti – nastavi: „Vi i ja, Roberte, bismo mogli tom prilikom zajedno da ručamo.”
„Hvala”, reče Robert. To je bilo sve što je mogao da kaže. Ručak, u jednom od pomodnih restorana u centru gde dolaze poslovni ljudi. On i ovaj uglađeni moderni mladi Japanac na visokom nivou. To je bilo i suviše; oseti mu se muti pred očima. Ali nastavi da razgleda knjigu odobravajući glavom. „Da”, reče, „ovo zaista izgleda interesantno. Baš bih voleo da je pročitam. Nastojim da budem u toku.” Da li je bilo u redu da to kaže? Priznanje da ga knjiga interesuje zato što je u modi. Možda to nije bilo na nivou. Nije znao, ali je osećao da nije. „Ne može se prosuđivati po tome što je knjiga bestseler”, reče. „To svi znamo. Mnogi bestseleri su strašne gluposti. Ovo, međutim…” pokoleba se, obeshrabren.
Beti reče: „Ništa tačnije. Prosečan ukus zaista za žaljenje.”
„Kao i u muzici”, reče Pol. „Nikakav interes za autentični američki narodni džez, kao primer Roberte, volite li recimo, Banka Džonsona i Kid Orija i slične? Rani Diksilend? Ja imam zbirku ploča takve stare muzike, originalna Dženet produkcija.”
Robert reče: „Na žalost vrlo malo znam o crnačkoj muzici.” Nisu izgledali baš zadovoljni njegovim odgovorom. „Više volim klasičnu muziku. Baha i Betovena.” To je svakako bilo prihvatljivo. Sada pomalo oseti mržnju. Je li trebalo da porekne velike majstore evropske muzike, večite klasike, u prilog džeza iz Nju Orleansa iz krčmica i bistroa u crnačkoj četvrti?
„Možda bih mogao da pustim izbor Kraljeva ritma Nju Orleansa”, započe Pol polazeći iz sobe, ali ga Beti upozori pogledom. Oklevao je, pa sleže ramenima.
„Večera je skoro gotova”, reče ona.
Vrativši se, Pol opet sede. Promrmlja pomalo natumureno, kako se učini Robertu: „Džez iz Nju Orleansa, najautentičnija američka narodna muzika što postoji. Nastala na ovom kontinentu. Sve drugo je došlo iz Evrope, kao što su banalne balade sa lautama u engleskom stilu.”
„Mi se stalno raspravljamo oko toga”, reče Beti, osmehujući se na Roberta. „Ja ne delim njegovu ljubav za originalni džez.”
Držeći i dalje knjigu Skakavac pritiska, Robert reče: „Kakvu to alternativnu sadašnjost opisuje ova knjiga?”
Beti, posle jednog trenutka, reče: „Sadašnjost u kojoj su Nemačka i Japan izgubili rat.”
Svi su ćutali.
„Vreme da se jede”, reče Beti gipko se uspravljajući na noge. „Molim dođite, dva gladna gospodina biznismena.” Umiljavajući se dozva Roberta i Pola za sto, koji je već bio postavljen, sa belim stolnjakom, srebrnim priborom, porculanom, ogromnim salvetama od grubog platna složenim, kako Robert prepoznade, u koštane prstenove za salvete iz Ranog američkog perioda. I srebro je, takođe, bilo američko. Šolje i tacne su bile marke Rojal Gilbert, tamnoplave i žute. Veoma izuzetno; nije mogao a da ih ne pogleda sa divljenjem profesionalca.
Tanjiri nisu bili američki. Izgleda da su bili japanski; ne bi znao da kaže odakle su, pošto je to bilo izvan njegove oblasti.
„To je porculan Imari”, reče Paul zapazivši njegovo interesovanje. „Iz Arite. Smatra se prvoklasnim proizvodom. Japan.”
Posedaše.
„Kafu?” zapita Beti Roberta. „Da”, reče on. „Hvala.”
„Pred kraj obeda”, reče ona odlazeći po pokretni stočić za posluživanje.
Ubrzo su svi jeli. Robertu je obed bio izvrstan. Bila je izuzetna kuvarica. Posebno ga je zadovoljila salata. Avokado, srce od artičoke, neki preliv od plavog sira… hvala bogu da mu nisu poslužili japanski obed, jela od mešanog zeleniša i mesa, kojih se toliko najeo od rata.
I hrana iz mora bez kraja. Došao je do toga da više nije mogao da podnese račiće ili ma kakve druge ljuskare. „Voleo bih da znam”, reče Robert, „kako bi po njegovoj pretpostavci bilo u svetu u kojem su Nemačka i Japan izgubili rat.”
Ni Pol ni Beti ne odgovoriše neko vreme. Onda Pol najzad reče: „Vrlo komplikovane razlike. Bolje pročitati knjigu. Pokvarilo bi vam, možda, utisak da čujete.”
„Ja imam čvrsta ubeđenja po tom pitanju”, reče Robert. „Često sam o tome premišljao. Svet bi bio mnogo gori.” Čuo je kako mu glas zvuči tvrdo bukvalno grubo. „Mnogo gori.”
Izgledali su iznenađeni. Možda zbog njegovog tona. „Svuda bi vladao komunizam”, nastavi Robert.
Pol klimnu glavom. „Autor, gospodin H. Abendsen, razmatra to pitanje, u vezi sa nezaustavljenim širenjem Sovjetske Rusije. Ali isto kao i u prvom svetskom ratu, čak i na pobedničkoj strani, drugorazredna, najvećim delom seljačka Rusija prirodno padne na stražnjicu. Predmet podsmeha, kad se setimo Japanskog rata sa njima, kada…”
„Morali smo da patimo, da platimo cenu”, reče Robert. „Ali to smo učinili za dobru stvar. Da zaustavimo poplavu slovenskog sveta.”
Beti tiho reče: „Lično, ne verujem ni u kakve histerične priče o ‘poplavi sveta’ od bilo kog naroda, slovenskog, kineskog ili japanskog.” Blago je gledala u Roberta. Potpuno je vladala sobom, nije bila zaneta; ali je nameravala da izrazi svoje osećanje. Na oba obraza izbila joj je boja, tamnocrvena.
Jedno vreme su jeli ne razgovarajući.
Opet sam zabrljao, obavesti sebe Robert Čildan. Nemoguće je izbeći temu. Zato što se nalazi svuda, u knjizi koju slučajno uzmem ili kolekciji ploča, u tim koštanim prstenovima za salvete – plen koji su nagomilali osvajači. Pljačkanje mog naroda.
Pogledajmo činjenicama u oči. Ja pokušavam da se pretvaram da smo ovi Japanci i ja slični. Ali pogledaj: čak i kada ja glasno izrazim zadovoljstvo što su oni dobili rat, a moj narod izgubio – čak i tada nema zajedničkog jezika. Meni reči znače jedno, njima drugo. Mozgovi su im drugačiji. I duše isto. Vidiš ih kako piju iz engleskih porculanskih šolja, jedu srebrnim američkim priborom, slušaju muziku u crnačkom stilu. Sve je to na površini. Bogatstvo i moć im to omogućuju, ali sve je to erzac k’o ništa.
Pa čak i Ji Đing, knjiga kojom su nas na silu nakljukali; kineska je. Pozajmljena bog te pita kada. Koga oni prave budalom? Sebe? Kraduckaju običaje levo-desno, nose se, jedu, razgovaraju, hodaju, kao što, recimo, prožidru sa uživanjem, pečeni krompir sa pavlakom i lukcem, a to je staro američko jelo koje su takođe prisvojili. Ali niko nije namagarčen, mogu vam reći; a najmanje ja.
Samo su bele rase obdarene stvaralačkom sposobnošću, razmišljao je. A ipak ja, krvni pripadnik te rase, moram da udaram čelom o pod pred ovo dvoje. Kad pomislim kako bi bilo da smo mi pobedili! Smrvili bismo ih da više ne postoje. Ne bi danas bilo Japana, a blistava moć S.A.D. bi se jedina širila u celom svetu.
Pomisli: moram da pročitam tog Skakavca. To mi je patriotska dužnost, sudeći po tome šta se priča.
Beti mu se tiho obrati: „Roberte, vi ne jedete. Je li hrana pogrešno pripremljena?”
On odmah uze punu viljušku salate. „Ne”, reče. „Zapravo ukusniji obed nisam jeo već godinama.”
„Hvala”, reče ona, očigledno zadovoljna. „Trudim se što više mogu da budem autentična… recimo, pažljivo pazarim u maleckim američkim tržnicama u Mišn stritu. Čujem da je to pravi Makkoj.”
Savršeno kuvaš domaću hranu, mislio je Robert Čildan. Istina je ono što kažu: vaše sposobnosti podražavanja su ogromne. Pita sa jabukama, kokakola, šetnja posle bioskopa, Glen Miler… mogli biste da od lima konzerve i pirinčanog papira sklopite čitavu veštačku Ameriku. Papirnata mama u kuhinji, papirnati tata koji čita novine. Papirno štene kraj njegovih nogu. Sve.
Pol ga je ćuteći posmatrao. Robert Čildan, primetivši odjednom čovekovu pažnju, prekide svoj lanac misli i prionu na hranu. Može li da mi čita misli? pitao se. Da vidi šta ja stvarno mislim? Znam da nisam pokazao. Zadržao sam izraz kakav treba. Valjda ne bi mogao da pogodi.
„Roberte”, reče Pol, „pošto ste ovde rođeni i odrasli, govorite idiomom S.A.D., možda biste mogli da mi pomognete oko jedne knjige koja mi je zadala izvesne muke. Roman iz 1930-tih godina, od američkog autora.”
Robert se lako nakloni.
„Knjigu”, reče Pol, „koja je vrlo retka, i čiji primerak ništa manje nego posedujem, napisao je Nataniel Vest. Naslov je Mis Lounliharts.[34] Pročitao sam je sa uživanjem, ali ne shvatam u potpunosti šta N. Vest misli.” Sa nadom je gledao u Roberta.
Robert Čildan priznade: „Ja – bojim se da nisam čitao tu knjigu.” Nisam, pomisli, čak ni čuo za nju.
U Polovom izrazu lica oseti se razočaranje. „Šteta. To je kratka knjižica. Priča o čoveku koji vodi rubriku u dnevnom listu; ima stalno probleme sa srcem, sve dok očigledno ne poludi od bola i uobrazi da je Isus Hrist. Sećate se? Možda ste davno čitali.”
„Ne”, reče Robert.
„Daje čudno gledište o pitanju”, reče Pol. „Veoma originalan uvid u značenje bola bez razloga, problem sa kojim se nose sve religije. Religije kao što je hrišćanska često tvrde da mora postojati greh kao objašnjenje bola.
Izgleda da N. Vest dodaje obaveznije gledište o ovome, iznad starijih pojmova. N. Vest je možda video da patnja može postojati bez uzroka, zato što je bio Jevrejin.”
Robert reče: „Da su Nemačka i Japan izgubili rat, danas bi Jevreji vladali svetom. Preko Moskve i Volstrita.” Dvoje Japanaca, čovek i njegova žena, kao da se zgrčiše.
Izgledalo je da blede, hlade se, tonu u sebe. I sama soba se ohladi. Robert Čildan se oseti sam. Jeo je sam, ne više u njihovom društvu. Šta je sada učinio? Šta su pogrešno shvatili? Njihova glupa nesposobnost da shvate tuđ jezik, misao Zapada. Umakao im je i to su mu uzeli za zlo. Kakva tragedija, mislio je jedući i dalje. A ipak – šta bi se moglo učiniti?
Ranija jasnoća – od pre samo jednog trena – morala se potpuno iskoristiti. Pun opseg do sada se nije video. Robert Čildan se više nije baš toliko loše osećao kao pre, jer je besmislen san počeo da mu se razilazi iz glave. Pojavio sam se ovde sa takvim očekivanjem, podseti se on. Udarila mi u glavu mladalačka romantična izmaglica dok sam se peo uz stepenice. Ali stvarnost se ne može ignorisati; moramo odrasti.
A ovo je prava droga, baš ovde. Ovi Ljudi nisu baš tačno ljudski. Oni oblače haljine ali su kao nakinđureni majmuni u cirkusu. Pametni su i mogu da uče, ali to je sve.
Zašto im ja onda ugađam? Jedino zato što su pobedili? Ovaj susret otkriva veliki nedostatak u mom karakteru. Ali tako to ide. Imam patetičnu tendenciju da… pa, da tako kažemo nepogrešivo odaberem manje od dva zla. Kao krava kada ugleda valov; jurnem bez predumišljaja.
Ja sam se držao spoljnih znakova zato što je to bezbednije; na kraju krajeva, ovo su pobednici… oni naređuju. A ja ću tako nastaviti, valjda. Jer zašto da sebe unesrećujem? Oni čitaju američku knjigu i žele da im je objasnim; nadaju se da ja, beli čovek, mogu da im dam odgovor. I ja pokušavam! Ali u ovom slučaju to ne mogu, iako bih, da sam je pročitao, bez sumnje mogao.
„Možda ću jednog dana pogledati tu Mis Lounliharts”, reče on Polu. „Pa vam onda mogu objasniti.”
Pol ovlaš klimnu glavom.
„Međutim, sada sam i suviše zauzet poslom”, reče Robert. „Kasnije, možda… Siguran sam da mi neće biti potrebno mnogo vremena.”
Ne”, promrmlja Pol. „Vrlo kratka knjiga.” I on i Beti izgledaju tužno, pomisli Robert Čildan. Pitao se da li i oni osećaju nepremostivi jaz između sebe i njega. Nadam se, mislio je dalje. Zaslužuju da ga osete. Šteta – što baš moraju sami da iščeprkaju poruku knjige.
Jeo je sa većim uživanjem.
Nikakvo dalje trvenje više nije kvarilo veče. Kada je u deset časova odlazio iz stana Kasurinih, Robert Čildan je još imao onaj osećaj poverenja koji ga je obuzeo za vreme obeda.
Silazio je u zaokretima stepeništem stambene zgrade uopšte se ne obazirući na pojedine stanare Japance koji bi, na putu u javna kupatila i nazad, mogli da ga primete i zablenu se u njega. Izađe na mračan večernji trotoar, onda rukom pozva jedan pedikab koji je prolazio. Zatim je bio na putu kući.
Uvek sam se pitao kako bi izgledalo da se sa nekim mušterijama sastanem privatno. Na kraju krajeva, nije tako loše. I, mislio je, ovo iskustvo mi može i pomoći u mom poslu.
Deluje kao terapija, sastati se sa tim ljudima koji su te zastrašili. I otkriti kakvi su u stvari. Onda više nema zaplašenosti.
Tako razmišljajući, stiže u svoj kraj i najzad do svojih vrata. Plati Činku vozaču pedikaba i pope se uz poznate stepenice.
Tamo je, u prednjoj sobi, sedeo čovek koga nije poznavao. Belac u kaputu, sedeo je na kauču i čitao novine. Dok je Robert Čildan stajao zaprepašćen u vratima, čovek spusti novine, diže se natenane, i posegnu u džep na grudima. Izvadi lisnicu i pokaza je.
„Kempeitai.”
Bio je pinok. Službenik Sakramenta i njegove Državne policije koju su postavile japanske okupacione vlasti. Strava! „Vi ste R. Čildan?”
„Da, gospodine”, reče on. Srce mu je udaralo da iskoči. „Nedavno”, reče policajac, pogledajući po spojenim papirima koje je izvukao iz tašne na kauču, „vas je posetio čovek, belac, koji je rekao da predstavlja jednog oficira Imperijalne mornarice. Naknadna istraga je pokazala da to nije tako. Nije postojao takav oficir. Niti takav brod.” Posmatrao je Čildana.
„To je tačno”, reče Čildan.
„Imam izveštaj”, nastavi policajac, „o jednoj podvali u oblasti Zaliva. Taj tip je očigledno umešan. Da li biste ga opisali?”
„Mali, prilično tamnoput”, započe Čildan.
„Jevrejin?”
„Da!” reče Čildan. „Sad, kad razmislim. Iako sam to tada prevideo.”
„Evo fotografije.” Čovek iz Kempeitaia mu je dodade.
„To je on”, reče Čildan prepoznavši ga bez ikakve sumnje. Pomalo je bio zapanjen sposobnostima Kempeitaia za otkrivanje stvari. „Kako ste ga pronašli? Ja to nisam prijavio, već sam telefonirao mom posredniku, Reju Kalvinu, i rekao mu…”
Policajac ga ućutka pokretom ruke. „Imam za vas jednu hartiju da potpišete, i to je sve. Nećete morati da se pojavite na sudu; ovo je zakonska formalnost kojom se završava vaša umešanost. Pruži Čildanu hartiju i pero. „Ovo je izjava da vam se taj čovek obratio i da je pokušao da vas obmane lažnim predstavljanjem i tako dalje. „Pročitajte.” Policajac zavrnu manžetnu i pogleda na sat dok je Robert Čildan čitao hartiju. „Je li u suštini tačno?”
Bilo je – u suštini. Robert Čildan nije imao vremena da hartiji pokloni temeljnu pažnju, a u svakom slučaju je bio pomalo zbunjen u vezi sa onim što se toga dana dogodilo. Ali je znao da se čovek lažno predstavio i da je bila u pitanju neka obmana; i, kao što reče čovek iz Kempeitaia, tip je bio Jevrejin. Robert Čildan baci pogled na ime ispod fotografije čoveka. Frenk Frink. Rođen Frenk Fink. Da, svakako je bio Jevrejin. Svako je mogao pogoditi, kad se nosi ime kao što je Fink. A on ga je promenio.
Čildan potpisa hartiju.
„Hvala”, reče policajac. Pokupi svoje stvari, dotače se šešira, požele Čildanu laku noć, i ode. Ceo posao je trajao samo trenutak.
Rekao bih da su ga uhvatili, pomisli Čildan. Šta god da je smerao.
Veliko olakšanje. Brzo rade, zaista.
Živimo u društvu od reda i zakona, gde Jevreji ne mogu da isteruju svoje podmuklosti na nevinima. Zaštićeni smo. Ne znam zašto nisam prepoznao rasne karakteristike kada sam ga video. Očigledno da me je lako prevariti.
Onda zaključi, ja jednostavno nisam sposoban za prevaru i zbog toga sam bespomoćan. Da nema zakona, bio bih im prepušten na milost i nemilost. Mogao je da me ubedi u bilo šta. To je kao neka hipnoza. Oni mogu da zavladaju čitavim društvom.
Sutra ću morati da izađem i da kupim tog Skakavca, reče sam sebi. Biće zanimljivo videti kako autor prikazuje svet kojim upravljaju Jevreji i komunisti, dok je Rajh u ruševinama, Japan bez sumnje ruska provincija; u stvari, svet u kome se Rusija prostire od Atlantskog okeana do Pacifika. Pitam se da li on – kako li se već zove – slika rat između Rusije i S.A.D? Zanimljiva knjiga. Čudno da se niko nije dosetio da je ranije napiše.
Razmišljao je: ona treba da nam pomogne da shvatimo koliko imamo sreće. Uprkos očiglednih nedostataka… moglo bi nam biti daleko gore. Ta knjiga ističe veliku moralnu pouku. Da, ovde su na vlasti Japovi, a mi smo poražena nacija. Ali mi moramo gledati ispred sebe; moramo graditi. Iz ovoga proizilaze velike stvari, kao što je kolonizacija planeta.
Sada treba da budu vesti, seti se on. Sede i otvori radio. Možda je izabran novi kancelar Rajha. Uzbuđeno je očekivao. Meni najdinamičniji izgleda taj Sais-Inkvart. Po svoj prilici najsposobniji za sprovođenje smelih programa.
Kad bih mogao da budem tamo, mislio je. Možda ću jednog dana biti dovoljno bogat da otputujem u Evropu i vidim sve što je učinjeno. Šteta da se propusti. Zaglibiti se ovde na Zapadnoj obali gde se ništa ne događa. Istorija nas zaobilazi.
8.
U osam sati izjutra frajher Hugo Rajs, Konzul Rajha u San Francisku, izađe iz svog mercedes-benca 220-E i žustro se uspe uza stepenice konzulata. Iza njega su išla dva mlada službenika Forin Ofisa. Vrata je već bilo otključalo Rajsovo osoblje, i on prođe unutra pozdravljajući dignutom rukom dve devojke na centrali, vice-konzula her Franka, a zatim, u unutrašnjoj kancelariji, Rajsovog sekretara, her Pferdehufa.
„Frajhere”, reče Pferdehuf, „sad je baš došao jedan šifrovani radiogram iz Berlina. Uvod Jedan.”
To je značilo da je poruka hitna. „Hvala”, reče Rajs skidajući kaput i dajući ga Pferdehufu da ga okači.
„Pre deset minuta zvao je her Krojc von Mere. Želeo bi da mu se vi javite.”
„Hvala”, reče Rajs. Sede za stočić kraj prozora, otkri svoj doručak, vide na tanjiru kiflu, kajganu i kobasicu, nali sebi vruću kafu iz srebrnog lončeta, onda razvi jutarnje novine.
Krojc von Mere je bio šef Ziherhajtsdinsta za oblast P.A.D; štab mu je bio smešten, pod lažnim imenom, na vazduhoplovnom terminalu. Odnosi između Rajsa i Krojca von Merea su bili prilično nategnuti. Nadležnosti su im se poklapale u bezbrojnim stvarima što je nesumnjivo bila namerna politika onih na visokim položajima u Berlinu. Rajs je imao počasnu dužnost u S.S., rang majora, i zbog toga je tehnički bio potčinjeni Krajcu von Mereu. Dužnost mu je bila dodeljena pre nekoliko godina, i u to vreme Rajs je već razaznao zašto. Ali tu ništa nije mogao da učini. Uprkos svemu, i dalje je besneo.
Novine, koje su dolazile avionom Lufthanze i stizale u šest ujutru – bile su Frankfurter Cajtung. Rajs pažljivo pročita prvu stranu. Fon Širah u kućnom pritvoru, možda već i mrtav. Gadno. Gering boravi u bazi za obuku Luftvafe, okružen iskusnim ratnim veteranima, svi odani Debeljku. Niko da se uvuče k njemu. Nema koljaša iz Službe bezbednosti. A šta je sa dr Gebelsom?
Verovatno je u srcu Berlina. Oslanja se kao i uvek na svoju sopstvenu pamet, sposobnost da se rečima izvuče iz svega. Ako Hajdrih pošalje odeljenje da ga ucmeka, razmišljao je Rajs, mali doktor će ne samo da ih rečima odvrati od toga, već će ih verovatno ubediti da se okrenu nalevo krug. Napraviće od njih službenike Ministarstva propagande i javnog prosvećivanja.
Mogao je da zamisli doktora Gebelsa u tom trenutku, u apartmanu neke bajne filmske glumice, kako prezire jedinice Vermahta koje dole tandrču ulicama. Ni od čega se nije plašio taj Kerl.[35] Gebels bi se smešio svojim podrugljivim osmehom… nastavio da levom rukom gladi grudi divne gospe, pišući članak za dnevni Angriff des…
Rajsove misli prekide kucanje sekretara. „Izvinjavam se. Na telefonu je opet Krojc fon Mere.”
Rajs ustade, priđe stolu i uze slušalicu. „Ovde Rajs.” Težak bavarski akcent šefa lokalne Službe bezbednosti. „Čuje li se šta o tom tipu iz Abvera?”
Zbunjen, Rajs pokuša da shvati na šta Krojc fon Mere misli. „Hmm”, promrmlja. „Koliko ja znam, trenutno na Pacifičkoj obali ima tri ‘tipa’ iz Abvera.”
„Pitam za onoga koji je prošle nedelje doputovao ovamo Lufthanzom.”
„Ah”, reče Rajs. Pridržavajući slušalicu između uha i ramena, izvuče tabakeru. „Ovde se nije pojavio.”
„Šta on radi?”
„Gospode, ne znam. Pitaj Kanarisa.”
„Voleo bih da zoveš Forin Ofis i tražiš da zovu Vrhovni sud i nađu koga god mogu da se dočepa Admiraliteta i zahteva da Abver ili povuče svoje ljude odavde ili nam objasni zašto su ovde.”
„Zar ne možeš ti to da učiniš?”
„Opšta je gužva.”
Potpuno su izgubili čoveka iz Abvera, zaključi Rajs. Njima – lokalnoj Službi bezbednosti – neko od Hajdrihovih ljudi rekao je da motre na njega, a oni izgubili vezu. I sada hoće da ih ja vadim.
„Ako uđe ovamo,” reče Rajs, „narediću da se neko postara za njega. Možeš se osloniti na to.” Naravno, bilo je vrlo malo ili nimalo šanse da se čovek pojavi. I obojica su to znali.
„Bez sumnje koristi lažno ime”, rastrzao se dalje Krojc fon Mere. „Mi mu ga ne znamo, prirodno. Izgleda aristokratski. Tako oko četrdeset godina. Kapetan. Pravo ime Rudolf Vegener. Jedna od onih monarhističkih porodica iz Istočne Pruske. Verovatno je podržavao fon Papena u Sistemcajtu.” Rajs se udobno smesti za svoj sto dok je Krojc fon Mere brundao i brundao. „Jedini odgovor, kako ga ja vidim, tim monarhističkim prišipetljama jeste smanjiti budžet Mornarice, tako da ne mogu da priušte…”
Rajs konačno uspe da se odvoji od telefona. Kada se vrati doručku, vide da je kifla hladna. Kafa je, međutim, još bila vruća; on je ispi i nastavi da čita novine.
Ovome nema kraja, mislio je. Ti ljudi iz službe bezbednosti drže noću dežurnu smenu. Zvaće te i u tri ujutru. Sekretar, Pferdehuf, promoli glavu u kancelariju, vide da je on završio razgovor, i reče: „Sad je baš zvao Sakramento, veoma uznemiren. Tvrde da ima jedan Jevrejin koji juri po ulicama San Franciska.” I on i Rajs se nasmejaše.
„U redu”, reče Rajs. „Kaži im da se smire i pošalju nam redovne materijale. Ima li još nešto?”
„Pročitali ste poruke saučešća.”
„Ima li ih još?”
„Nekoliko. Držaću ih na mom stolu, ako ih želite. Već sam poslao odgovore.”
„Moram da govorim danas na onom sastanku”, „reče Rajs. U jedan po podne. Onim biznismenima.”
„Neću dozvoliti da zaboravite”, reče Pferdehuf. Rajs se zavali u stolici. „Da li bi se kladio?”
„Ne na diskusije Partaja. Ako na to misliš.”
„Biće Dželat.”
Oklevajući, Pferdehuf reče: „Hajdrih je doterao najdalje što je mogao. Ti ljudi nikada ne prelaze pod direktnu kontrolu Partaja zato što ih se svi plaše. Partajske zverke bi dobile napad na samu pomisao. Imali biste koaliciju u roku od dvadeset pet minuta čim bi prva S.S. kola krenula iz Princalbrehtštrase. Oni bi sve one krupne ribe u privredi kao što su Krup i Tisen…” tu prekide. Prišao mu je jedan od šifranata sa kovertom.
Rajs ispruži ruku. Sekretar mu prinese koverat.
Bio je to hitan šifrovan radiogram, dešifrovan i iskucan. Kada je završio čitanje vide da Pferdehuf čeka da čuje. Rajs zgužva poruku u velikoj keramičkoj pepeljari na stolu, zapali je upaljačem. „Jedan japanski general za koga se pretpostavlja da putuje ovamo inkognito. Tedeki. Bolje siđi u javnu biblioteku i uzmi jedan od onih zvaničnih japanskih vojnih časopisa u kome bi trebalo da se nalazi njegova slika. Učini to diskretno, naravno. Mislim da ovde nemamo ništa o njemu.” Krenu prema zaključanom ormanu za akta, pa se predomisli. „Pokupi šta možeš od informacija. Statističke podatke. To bi sve trebalo da se nalazi u biblioteci.” Zatim dodade: „Taj general Tedeki je pre nekoliko godina bio načelnik štaba. Da li se sećaš ičega o njemu?” „Samo malo”, reče Pferdehuf. „Pravi gutač vatre. Sada treba da ima oko osamdeset godina. Čini mi se da se zalagao za neku vrstu prioritetnog programa za japansko osvajanje kosmosa.”
„Tu je pretrpeo neuspeh”, reče Rajs. vekovima osećali gađenje prema Slovenima, Austrijanci prema graničnim susedima Slovencima. Ovi su gajili ista osećanja prema svim južnjacima koji su se nizali do kraja Balkana.
„Ne bi me začudilo da dolazi iz zdravstvenih razloga”, reče Pferdehuf. „Ima jedan broj starih Japanaca iz vojske koji ovde koriste veliku U.C. bolnicu. Tako mogu da koriste nemačku hiruršku tehniku koju ne mogu da dobiju u zemlji. Naravno da o tome ćute. Iz patriotskih razloga, znate. Zato bi možda trebalo da neko motri za nas u bolnici, ako Berlin želi da ga drži na oku.”
Rajs klimnu glavom. Ili je možda stari general upleten u trgovačke špekulacije, kojih je bilo dosta u San Francisku. Veze koje je napravio dok je bio aktivan mogu mu koristiti sada kada je u penziji. A da li je u penziji? U poruci kažu general, ne penzionisani general.
„Čim budeš imao sliku”, reče Rajs, „razdeli kopije našim ljudima na aerodromu i dole u pristaništu. Možda je već ušao. Znaš koliko im dugo treba da nam jave ovako nešto.” A naravno, ako je general već stigao u San Francisko, Berlin će se ljutiti na konzulat u P.A.D. Konzulat je trebalo da bude u stanju da ga presretne – još pre nego što su iz Berlina i poslali naredbu.
Pferdehuf reče: „Ja ću udariti datum na šifrovani radiogram iz Berlina, tako da, ako se naknadno postavi neko pitanje, možemo tačno da pokažemo kada smo ga primili. Tačno u sat.”
„Hvala”, reče Rajs. Oni u Berlinu bili su maheri da prebace brigu na drugoga, a on je bio umoran od zaglavljivanja. To se dogodilo i suviše mnogo puta. „Što je sigurno, sigurno”, reče on, „mislim da je bolje da odgovoriš na tu poruku. Kaži, vaša uputstva nepovratno zakasnila. Već javljeno da je osoba ovde. Na ovom stupnju mogućnost uspešnog presretanja daleka. Sroči nešto u tom smislu i pošalji. Da bude dobro i nejasno. Shvataš.”
Pferdehuf klimnu glavom. „Odmah ću je poslati. I zavesti tačan datum i čas kada je poslata.” I zatvori vrata za sobom. Moraš da se pripaziš, razmišljao je Rajs, ili ćeš za čas da se nađeš kao konzul šačici crnja na nekom ostrvu uz obalu Južne Afrike. A sledeće ti je da dobiješ kakvu crnu mamicu za ljubavnicu i desetak crnčića da te zovu tata.
Ponovo sedajući za sto od doručka zapali egipatsku cigaretu Simon Arct Broj 70, i pažljivo zaklopi metalnu kutiju.
Izgledalo je da ga sad jedno kratko vreme neće više prekidati, zato izvadi iz tašne knjigu koju je čitao, otvori je na obeleženom mestu gde je stao, udobno se smesti, i nastavi tamo gde je poslednji put bio primoran da prekine.
…Da li je zaista hodao ulicama sa tihim automobilima kroz mir nedeljnog prepodneva u Tirgartenu, tako daleko odavde? Jedan drugi život. Sladoled, ukus koji nikada nije mogao postojati. Sada su kuvali koprivu i bili su srećni da je dobiju. Gospode, uzviknu on. Zar oni neće stati? Nailazili su ogromni britanski tenkovi. Još jedna zgrada, mogla je biti stambena zgrada, ili trgovina, škola ili poslovna zgrada; nije znao šta – ruševine su se preturale, trošile u parčad. Ispod šuta sahranjena još jedna šačica preživelih, čak i bez glasa smrti. Smrt se svuda podjednako rasprostrla, preko živih, povređenih, leševa – sloj po sloj, koji su već počinjali da zaudaraju. Smrdljiva, drhturava lešina Berlina, sa još uspravljenim bezokim kulicama, koja je nestajala bez protesta kao ovo, ovo bezimeno svetilište koje je čovek nekada podigao sa ponosom.
Ruke su mu, primeti dečak, pokrivene tankim finim slojem sivog, pepela, delimično neorganskog, delimično sagorelog, kao prosejanog finalnog proizvoda života. Sve je to sada pomešano, shvati dečak, i izbrisa to sa sebe. Mnogo dalje nije mislio; druga jedna misao mu je zaokupila duh, ako je trebalo misliti o vrisci i skakutanju šrapnela. Glad. Šest
dana ništa nije jeo osim kopriva, a sada su i one nestale. Poljana sa korovom je iščezla u jedan jedini ogromni krater od zemlje. Na ivici kratera pojavljivale su se druge nejasne, izmoždene prilike kao i dečak, ćuteći stajale, i zatim odlazile. Jedna stara majka sa babuškom vezanom oko sede glave, sa korpom – praznom – preko ruke. Jednoruk čovek,
sa očima praznim kao korpa. Devojka. Sada se ponovo stopila sa kršom od posečenog drveća u kojem se dečak Erik skrivao.
A zmija je i dalje nailazila.
Da li će se to ikad svršiti? zapita dečak, ne obraćajući se nikome. I ako se svrši, šta onda? Da li će napuniti svoje stomake, ti…
„Frajhere”, začu se Pferdehufov glas. „Izvinjavam se što vas prekidam. Samo jednu reč.”
Rajs skoči, zatvori knjigu. „Svakako.”
Kako taj čovek samo piše, mislio je. Potpuno me je zaneo. Kao stvarno. Pad Berlina, u ruke Britancima, toliko živ kao da se zaista dogodio. Brr.Strese se.
Čudno je to, ta snaga fikcije, čak i jeftine popularne fikcije da izazove osećanja. Nije čudo što je zabranjena na teritoriji Rajha; i sam bih je zabranio. Žao mi je što sam počeo da je čitam. Ali suviše je kasno; sad moram da završim.
Sekretar reče: „Neki mornari sa nemačkog broda. Treba da vam se jave.” „Da”, reče Rajs. Doskakuta do vrata i izađe u prednju kancelariju. Tu su bila tri mornara u teškim sivim džemperima, svi sa gustom plavom kosom, snažnih lica, pomalo nervozni. Rajs podiže desnu ruku. „Hajl Hitler.” Uputi im kratak prijateljski osmeh.
„Hajl Hitler”, promumlaše mornari. Onda počeše da mu pokazuju dokumenta.
Čim je potvrdio njihovu posetu konzulatu, pohita nazad u svoju ličnu kancelariju.
Kada se opet nađe sam, ponovo otvori Skakavac pritiska. Pogled mu pade na scenu u kojoj je bio – Hitler. Sada više nije mogao da prestane; poče da čita scenu bez reda, dok mu je potiljak goreo.
Shvati da je reč o suđenju Hitleru. Po završetku rata. Hitler u rukama Saveznika, blagi bože. I Gebels, Gering, svi ostali. U Minhenu. Hitler je odgovarao američkom tužiocu.
…crn, razgoreo izgledalo je da se duh starog za trenutak opet rasplamsava. Drhtavo, klimavo telo se zateže uz trzaj; glava se podiže. Sa usana koje su neprekidno balavile, kreštavo polu-lajanje, polu-šapat. „Nemci, evo me stojim ovde.” Stresaju se oni koji gledaju i slušaju, slušalice se pritiskuju na uši, napregnuta lica Rusa, Amerikanaca, Britanaca, kao i Nemaca. Da, mislio je Karl. Opet on ovde stoji… potukli su nas – i više od toga. Ogolili su ovog supermena, pokazali ga u pravoj boji. Samo…
„Frajhere.” Rajs shvati da mu je sekretar ušao u kancelariju. „Zauzet sam”, ljutito reče. Zalupi knjigu. „Pokušavam da čitam ovu knjigu, za ime boga!”
Bilo je beznadežno. Znao je.
„Iz Berlina dolazi još jedan šifrovan radiogram”, reče Pferdehuf. „Bacio sam pogled kad su počeli da ga dešifruju. Reč je o političkoj situaciji.”
„Šta kažu?” procedi Rajs, trljajući čelo palcem i prstima.
„Doktor Gebels je neočekivano govorio na radiju. Veliki govor.” Sekretar je bio vrlo uzbuđen. „Mi treba da uzmemo tekst – sada ga prebacuju iz šifre – i obezbedimo da bude objavljen u štampi, ovde.”
„Da, da”, reče Rajs.
Istog trenutka kada sekretar opet ode, Rajs ponovo otvori knjigu. Još jednom da virnem, uprkos odluci koju sam doneo… uze da prelistava prethodni deo.
…u tišini, Karl je gledao u, zastavom prekriven, kovčeg. Tu on leži, i sada je nestao, zaista nestao. Ne bi ga mogle povratiti čak ni demonske sile. Čovek – ili da li je to na kraju krajeva bio nadčovek – koga je Karl slepo sledio, obožavao… do same ivice groba. Adolf Hitler je prešao preko te ivice, ali Karl se držao života. Neću za njim, šaptao je Karlov mozak. Ja ću da nastavim, živ. I da obnovim. I svi ćemo ponovo graditi. Moramo.
Koliko daleko, koliko strašno daleko ga je odvukla Vođina magija. I šta je to bilo, sada kada je i poslednja tačka bila stavljena na tu neverovatnu istoriju, taj put nagore od zabačenog gradića u Austriji, iz plesnivog siromaštva u Beču, iz košmarnog ispaštanja sa brazgotinama na licu, preko političkih intriga, osnivanja partije, do položaja kancelara, do onoga što je za trenutak izgledalo blizu dominacije svetom?
Karl je znao. Obmana. Adolf Hitler ih je slagao. Vodio ih je praznim rečima.
Nije još suviše kasno. Shvatili smo tvoju prevaru, Adolfe Hitleru. I najzad te vidimo u pravoj boji. I nacističku partiju, strašnu eru ubistava i megalomanske fantazije, onakvu kakva jeste. Kakva je bila.
Okrenuvši se, Karl se udalji od nemog kovčega…
Rajs sklopi knjigu i ostade da sedi neko vreme. Bio je uznemiren uprkos sebi. Trebalo je izvršiti veći pritisak na Japove, reče sam sebi, da se onemogući ova prokleta knjiga. U stvari, očigledno je to namerno sa njihove strane. Mogli su da uhapse tog – kako li se zove? Abendsena. Oni su vrlo jaki na Srednjem zapadu.
Ono što ga je uznemiravalo bilo je to. Smrt Adolfa Hitlera, poraz i uništenje Hitlera, Partaja, i same Nemačke, onako kako je bilo naslikano u Abendsenovoj knjizi… sve je to bilo nekako veličajnije, više u starom duhu nego stvarni svet. Svet nemačke hegemonije.
Kako to može biti? Pitao se Rajs. Je li to samo spisateljska sposobnost tog čoveka?
Znaju oni milion caka, ti romanopisci. Recimo, doktor Gebels; tako je on počeo, pisanjem beletristike. Obraća se niskim prohtevima koji se sakrivaju u svakome, bez obzira koliko bio dostojan poštovanja na površini. Da, romanopisac zna ljude, i kako su bezvredni, pod vlašću svojih testisa, vođeni kukavičlukom, kako prodaju svaku stvar zbog svoje pohlepe – on samo ima da udari u doboš, i tu mu je odgovor. A on se smeje, naravno, pokrivajući šakom usta, efektu koji dobije.
Vidi kako je igrao na moja osećanja, razmišljao je her Rajs, ne na intelekt; a prirodno da će za to biti plaćen, novac je tu. Neko je očigledno Hundsfotta[36] naveo na to, uputio ga šta da piše. Napisaće oni bilo šta ako znaju da će biti plaćeni. Ispričaj gomilu kakvih god laži, i onda publika ozbiljno uzima to smeće kada joj se posluži. Gde je ovo štampano? Her Rajs razgleda knjigu. Omaha, Nebraska. Poslednja predstraža nekadašnje plutokratske izdavačke delatnosti S.A.D., koja se nekada nalazila u Njujorku, a izdržavala se od jevrejskog i komunističkog zlata…
Možda je taj Abendsen Jevrejin.
Oni i dalje rade na tome, nastoje da nas otruju. Ta jüdisches Buch.[37] Sa žestinom zalupi korice Skakavca. Verovatno mu je pravo ime Abendštajn. Služba bezbednosti je do sada bez sumnje zavirila u tu stvar.
Nema sumnje, treba da pošaljemo nekog preko u D.S.P.[38] da poseti Her Abendštajna. Pitam se da li je Krojc fon Mere dobio uputstva u tom smislu. Verovatno nije, pored onolike zbrke u Berlinu. Svi su i suviše zauzeti unutrašnjim stvarima.
Ali, ova knjiga je opasna, mislio je Rajs.
Ako bi Abendštajna našli jednog lepog jutra kako se klati sa plafona, to bi bilo otrežnjujuće upozorenje svakome ko bi eventualno bio pod uticajem te knjige. Tako bi naša bila poslednja. Napisali bismo postskriptum.
Za to bi bio potreban belac, naravno. Šta li radi Skorceni ovih dana.
Rajs se zamisli, ponovo pročita omot knjige. Čivutin se zabarikadirao. Gore u svom Visokom zamku. Neće da ga prave budalom. Ko god da uđe i dočepa ga se, neće se izvući nazad odande.
Možda je to glupo. Na kraju krajeva, knjiga se prodaje. Sada je i suviše kasno. A to je teritorija pod japanskom dominacijom… Mali žuti bi nadali strahovitu dreku.
Pa ipak, ako bi se to učinilo vešto… ako bi moglo da se izvede kako treba…
Frajher Hugo Rajs napravi zabelešku u svom notesu. Pokrenuti pitanje kod S.S. generala Ota Skorcenija, ili još bolje kod Ota Olendorfa u Amtu[39] III Reichssicherheitshauptamta.[40] Zar Olendorf nije načelnik Einsatzgruppe D?[41]
I onda mu se, odjednom, bez ikakvog predznaka, smuči od besa. Mislio sam da je s time gotovo, reče sam sebi. Zar to mora da se večito nastavlja? Rat je završen pre toliko godina. I mislili smo da je tada okončan. Ali taj fijasko sa Afrikom, taj kreten Sajs Inkvart koji sprovodi Rozenbergove planove.
Taj her Houp ima pravo, mislio je dalje. Sa njegovim vicom o našim kontaktima na Marsu. Mars naseljen Jevrejima. I tamo bismo ih sreli. Čak i sa dve odvojene glave, i visinom od jedne stope.
Imam ja svoje rutinske dužnosti, zaključi on. Nemam vremena za takve vetropiraste avanture, to slanje Ajnzac komandosa na Abendsena. Imam pune ruke posla oko pozdravljanja nemačkih mornara i odgovaranja na šifrovane radiograme; neka neko sa višeg mesta da inicijativu za takav poduhvat – to je njihov posao.
U svakom slučaju, razmišljao je dalje, ako bih to ja podstakao, pa se stvar okrene naopako, može se zamisliti gde bih se našao: Zatvoren u Istočnoj Generalnoj upravi, ako ne i u komori prskan Ciklon B hidrogen cijanidom.
Ispruži ruku, pažljivo sastruga zabelešku tako da ne ostane ništa, a sam papir spali u pepeljari od keramike.
Začu se kucanje, i otvoriše se vrata kancelarije. Uđe sekretar sa velikim svežnjem papira. „Govor doktora Gebelsa. U celini.” Pferdehuf spusti hartije na sto. „Morate ga pročitati. Dobar je; jedan od njegovih najboljih govora.”
Zapalivši još jednu Simon Arct Broj 70, Rajs poče da čita govor doktora Gebelsa.
9.
Posle dve nedelje gotovo neprekidnog rada, Edfrank nakit po porudžbini proizveo je svoju prvu završenu kolekciju. Tu su ležali komadi, na dve table pokrivene crnim somotom, a sve zajedno je išlo u četvrtastu pletenu korpu japanske izrade. Ed Makarti i Frenk Frink napravili su podsetnice. Upotrebili su izrezanu gumu za brisanje da naprave slova imena; sa toga su otiskivali crvenom bojom, pa onda završili karte dečjom rotacionom mašinom za štampanje. Uzeli su kvalitetan obojen tvrd papir za božićne čestitke – efekt je bio zadivljujući.
Bili su profesionalci u svim aspektima svog posla. Razgledajući nakit, podsetnice, i postavku, nisu mogli da zapaze nijedan znak amaterizma. Zašto bi ga i bilo? Obojica smo profesionalci, mislio je Frenk Frink; ne u izradi nakita, već u tom poslu uopšte.
Na tablama je bio priličan broj različitih komada. Narukvice od mesinga, bakra, bronze, čak i od vruće kovanog gvožđa. Privesci, uglavnom od mesinga, sa malim srebrnim ornamentima. Minđuše od srebra. Igle-broševi od srebra ili mesinga. Srebro ih je dosta koštalo; čak ih je i srebrni lem unazadio. Kupili su i nešto poludragog kamenja za broševe: barokne bisere, spinele, žad, grančice plamenog opala. I, ako stvari dobro krenu, pokušaće sa zlatom i možda sa petougaonim ili šestougaonim dijamantima.
Na zlatu će tek stvarno da naprave pare. Već su bili počeli da tragaju za izvorima zlatnih opiljaka, pretopljenih antiknih komada bez umetničke vrednosti – što je bilo mnogo jeftinije od novog zlata. Ali čak i tako, trošak je bio ogroman. A opet, jedan prodat zlatan broš bi doneo više od četrdeset mesinganih. Za zaista dobro oblikovan i izrađen zlatan broš mogli su na tržištu da postignu svaku cenu… pod pretpostavkom, kao što je Frink već istakao, da im stvari uopšte krenu.
U ovom trenutku još nisu ni pokušali da prodaju. Rešili su ono što su im izgleda bili osnovni tehnički problemi; imali su tezgu sa motorima, električnu mašinu sa šnurom, osovinu za oštrenje i točkove za glačanje. Imali su u stvari kompletnu garnituru alata za finalnu obradu, počev od žičanih četaka, preko mesinganih četaka i Cratex točkova, do jastučića za glačanje od pamuka, lana, kože, jelenske kože, koji su se mogli prevlačiti raznim smešama – od sitnozrnog korunda i plavca, pa do najfinijeg superoksida gvožđa. I naravno, imali su opremu za oksiacetilensko zavarivanje, posude, mere, creva, prstenaste navlake, maske.
„Frajhere”, začu se Pferdehufov glas. „Izvinjavam se što vas prekidam. Samo jednu reč.”
Rajs skoči, zatvori knjigu. „Svakako.”
Kako taj čovek samo piše, mislio je. Potpuno me je zaneo. Kao stvarno. Pad Berlina, u ruke Britancima, toliko živ kao da se zaista dogodio. Brr.Strese se.
Čudno je to, ta snaga fikcije, čak i jeftine popularne fikcije da izazove osećanja. Nije čudo što je zabranjena na teritoriji Rajha; i sam bih je zabranio. Žao mi je što sam počeo da je čitam. Ali suviše je kasno; sad moram da završim.
Sekretar reče: „Neki mornari sa nemačkog broda. Treba da vam se jave.” „Da”, reče Rajs. Doskakuta do vrata i izađe u prednju kancelariju. Tu su bila tri mornara u teškim sivim džemperima, svi sa gustom plavom kosom, snažnih lica, pomalo nervozni. Rajs podiže desnu ruku. „Hajl Hitler.” Uputi im kratak prijateljski osmeh.
„Hajl Hitler”, promumlaše mornari. Onda počeše da mu pokazuju dokumenta.
Čim je potvrdio njihovu posetu konzulatu, pohita nazad u svoju ličnu kancelariju.
Kada se opet nađe sam, ponovo otvori Skakavac pritiska. Pogled mu pade na scenu u kojoj je bio – Hitler. Sada više nije mogao da prestane; poče da čita scenu bez reda, dok mu je potiljak goreo.
Shvati da je reč o suđenju Hitleru. Po završetku rata. Hitler u rukama Saveznika, blagi bože. I Gebels, Gering, svi ostali. U Minhenu. Hitler je odgovarao američkom tužiocu.
…crn, razgoreo izgledalo je da se duh starog za trenutak opet rasplamsava. Drhtavo, klimavo telo se zateže uz trzaj; glava se podiže. Sa usana koje su neprekidno balavile, kreštavo polu-lajanje, polu-šapat. „Nemci, evo me stojim ovde.” Stresaju se oni koji gledaju i slušaju, slušalice se pritiskuju na uši, napregnuta lica Rusa, Amerikanaca, Britanaca, kao i Nemaca. Da, mislio je Karl. Opet on ovde stoji… potukli su nas – i više od toga. Ogolili su ovog supermena, pokazali ga u pravoj boji. Samo…
„Frajhere.” Rajs shvati da mu je sekretar ušao u kancelariju. „Zauzet sam”, ljutito reče. Zalupi knjigu. „Pokušavam da čitam ovu knjigu, za ime boga!”
Bilo je beznadežno. Znao je.
„Iz Berlina dolazi još jedan šifrovan radiogram”, reče Pferdehuf. „Bacio sam pogled kad su počeli da ga dešifruju. Reč je o političkoj situaciji.”
„Šta kažu?” procedi Rajs, trljajući čelo palcem i prstima.
„Doktor Gebels je neočekivano govorio na radiju. Veliki govor.” Sekretar je bio vrlo uzbuđen. „Mi treba da uzmemo tekst – sada ga prebacuju iz šifre – i obezbedimo da bude objavljen u štampi, ovde.”
„Da, da”, reče Rajs.
Istog trenutka kada sekretar opet ode, Rajs ponovo otvori knjigu. Još jednom da virnem, uprkos odluci koju sam doneo… uze da prelistava prethodni deo.
…u tišini, Karl je gledao u, zastavom prekriven, kovčeg. Tu on leži, i sada je nestao, zaista nestao. Ne bi ga mogle povratiti čak ni demonske sile. Čovek – ili da li je to na kraju krajeva bio nadčovek – koga je Karl slepo sledio, obožavao… do same ivice groba. Adolf Hitler je prešao preko te ivice, ali Karl se držao života. Neću za njim, šaptao je Karlov mozak. Ja ću da nastavim, živ. I da obnovim. I svi ćemo ponovo graditi. Moramo.
Koliko daleko, koliko strašno daleko ga je odvukla Vođina magija. I šta je to bilo, sada kada je i poslednja tačka bila stavljena na tu neverovatnu istoriju, taj put nagore od zabačenog gradića u Austriji, iz plesnivog siromaštva u Beču, iz košmarnog ispaštanja sa brazgotinama na licu, preko političkih intriga, osnivanja partije, do položaja kancelara, do onoga što je za trenutak izgledalo blizu dominacije svetom?
Karl je znao. Obmana. Adolf Hitler ih je slagao. Vodio ih je praznim rečima.
Nije još suviše kasno. Shvatili smo tvoju prevaru, Adolfe Hitleru. I najzad te vidimo u pravoj boji. I nacističku partiju, strašnu eru ubistava i megalomanske fantazije, onakvu kakva jeste. Kakva je bila.
Okrenuvši se, Karl se udalji od nemog kovčega…
Rajs sklopi knjigu i ostade da sedi neko vreme. Bio je uznemiren uprkos sebi. Trebalo je izvršiti veći pritisak na Japove, reče sam sebi, da se onemogući ova prokleta knjiga. U stvari, očigledno je to namerno sa njihove strane. Mogli su da uhapse tog – kako li se zove? Abendsena. Oni su vrlo jaki na Srednjem zapadu.
Ono što ga je uznemiravalo bilo je to. Smrt Adolfa Hitlera, poraz i uništenje Hitlera, Partaja, i same Nemačke, onako kako je bilo naslikano u Abendsenovoj knjizi… sve je to bilo nekako veličajnije, više u starom duhu nego stvarni svet. Svet nemačke hegemonije.
Kako to može biti? Pitao se Rajs. Je li to samo spisateljska sposobnost tog čoveka?
Znaju oni milion caka, ti romanopisci. Recimo, doktor Gebels; tako je on počeo, pisanjem beletristike. Obraća se niskim prohtevima koji se sakrivaju u svakome, bez obzira koliko bio dostojan poštovanja na površini. Da, romanopisac zna ljude, i kako su bezvredni, pod vlašću svojih testisa, vođeni kukavičlukom, kako prodaju svaku stvar zbog svoje pohlepe – on samo ima da udari u doboš, i tu mu je odgovor. A on se smeje, naravno, pokrivajući šakom usta, efektu koji dobije.
Vidi kako je igrao na moja osećanja, razmišljao je her Rajs, ne na intelekt; a prirodno da će za to biti plaćen, novac je tu. Neko je očigledno Hundsfotta[36] naveo na to, uputio ga šta da piše. Napisaće oni bilo šta ako znaju da će biti plaćeni. Ispričaj gomilu kakvih god laži, i onda publika ozbiljno uzima to smeće kada joj se posluži. Gde je ovo štampano? Her Rajs razgleda knjigu. Omaha, Nebraska. Poslednja predstraža nekadašnje plutokratske izdavačke delatnosti S.A.D., koja se nekada nalazila u Njujorku, a izdržavala se od jevrejskog i komunističkog zlata…
Možda je taj Abendsen Jevrejin.
Oni i dalje rade na tome, nastoje da nas otruju. Ta jüdisches Buch.[37] Sa žestinom zalupi korice Skakavca. Verovatno mu je pravo ime Abendštajn. Služba bezbednosti je do sada bez sumnje zavirila u tu stvar.
Nema sumnje, treba da pošaljemo nekog preko u D.S.P.[38] da poseti Her Abendštajna. Pitam se da li je Krojc fon Mere dobio uputstva u tom smislu. Verovatno nije, pored onolike zbrke u Berlinu. Svi su i suviše zauzeti unutrašnjim stvarima.
Ali, ova knjiga je opasna, mislio je Rajs.
Ako bi Abendštajna našli jednog lepog jutra kako se klati sa plafona, to bi bilo otrežnjujuće upozorenje svakome ko bi eventualno bio pod uticajem te knjige. Tako bi naša bila poslednja. Napisali bismo postskriptum.
Za to bi bio potreban belac, naravno. Šta li radi Skorceni ovih dana.
Rajs se zamisli, ponovo pročita omot knjige. Čivutin se zabarikadirao. Gore u svom Visokom zamku. Neće da ga prave budalom. Ko god da uđe i dočepa ga se, neće se izvući nazad odande.
Možda je to glupo. Na kraju krajeva, knjiga se prodaje. Sada je i suviše kasno. A to je teritorija pod japanskom dominacijom… Mali žuti bi nadali strahovitu dreku.
Pa ipak, ako bi se to učinilo vešto… ako bi moglo da se izvede kako treba…
Frajher Hugo Rajs napravi zabelešku u svom notesu. Pokrenuti pitanje kod S.S. generala Ota Skorcenija, ili još bolje kod Ota Olendorfa u Amtu[39] III Reichssicherheitshauptamta.[40] Zar Olendorf nije načelnik Einsatzgruppe D?[41]
I onda mu se, odjednom, bez ikakvog predznaka, smuči od besa. Mislio sam da je s time gotovo, reče sam sebi. Zar to mora da se večito nastavlja? Rat je završen pre toliko godina. I mislili smo da je tada okončan. Ali taj fijasko sa Afrikom, taj kreten Sajs Inkvart koji sprovodi Rozenbergove planove.
Taj her Houp ima pravo, mislio je dalje. Sa njegovim vicom o našim kontaktima na Marsu. Mars naseljen Jevrejima. I tamo bismo ih sreli. Čak i sa dve odvojene glave, i visinom od jedne stope.
Imam ja svoje rutinske dužnosti, zaključi on. Nemam vremena za takve vetropiraste avanture, to slanje Ajnzac komandosa na Abendsena. Imam pune ruke posla oko pozdravljanja nemačkih mornara i odgovaranja na šifrovane radiograme; neka neko sa višeg mesta da inicijativu za takav poduhvat – to je njihov posao.
U svakom slučaju, razmišljao je dalje, ako bih to ja podstakao, pa se stvar okrene naopako, može se zamisliti gde bih se našao: Zatvoren u Istočnoj Generalnoj upravi, ako ne i u komori prskan Ciklon B hidrogen cijanidom.
Ispruži ruku, pažljivo sastruga zabelešku tako da ne ostane ništa, a sam papir spali u pepeljari od keramike.
Začu se kucanje, i otvoriše se vrata kancelarije. Uđe sekretar sa velikim svežnjem papira. „Govor doktora Gebelsa. U celini.” Pferdehuf spusti hartije na sto. „Morate ga pročitati. Dobar je; jedan od njegovih najboljih govora.”
Zapalivši još jednu Simon Arct Broj 70, Rajs poče da čita govor doktora Gebelsa.
9.
Posle dve nedelje gotovo neprekidnog rada, Edfrank nakit po porudžbini proizveo je svoju prvu završenu kolekciju. Tu su ležali komadi, na dve table pokrivene crnim somotom, a sve zajedno je išlo u četvrtastu pletenu korpu japanske izrade. Ed Makarti i Frenk Frink napravili su podsetnice. Upotrebili su izrezanu gumu za brisanje da naprave slova imena; sa toga su otiskivali crvenom bojom, pa onda završili karte dečjom rotacionom mašinom za štampanje. Uzeli su kvalitetan obojen tvrd papir za božićne čestitke – efekt je bio zadivljujući.
Bili su profesionalci u svim aspektima svog posla. Razgledajući nakit, podsetnice, i postavku, nisu mogli da zapaze nijedan znak amaterizma. Zašto bi ga i bilo? Obojica smo profesionalci, mislio je Frenk Frink; ne u izradi nakita, već u tom poslu uopšte.
Na tablama je bio priličan broj različitih komada. Narukvice od mesinga, bakra, bronze, čak i od vruće kovanog gvožđa. Privesci, uglavnom od mesinga, sa malim srebrnim ornamentima. Minđuše od srebra. Igle-broševi od srebra ili mesinga. Srebro ih je dosta koštalo; čak ih je i srebrni lem unazadio. Kupili su i nešto poludragog kamenja za broševe: barokne bisere, spinele, žad, grančice plamenog opala. I, ako stvari dobro krenu, pokušaće sa zlatom i možda sa petougaonim ili šestougaonim dijamantima.
Na zlatu će tek stvarno da naprave pare. Već su bili počeli da tragaju za izvorima zlatnih opiljaka, pretopljenih antiknih komada bez umetničke vrednosti – što je bilo mnogo jeftinije od novog zlata. Ali čak i tako, trošak je bio ogroman. A opet, jedan prodat zlatan broš bi doneo više od četrdeset mesinganih. Za zaista dobro oblikovan i izrađen zlatan broš mogli su na tržištu da postignu svaku cenu… pod pretpostavkom, kao što je Frink već istakao, da im stvari uopšte krenu.
U ovom trenutku još nisu ni pokušali da prodaju. Rešili su ono što su im izgleda bili osnovni tehnički problemi; imali su tezgu sa motorima, električnu mašinu sa šnurom, osovinu za oštrenje i točkove za glačanje. Imali su u stvari kompletnu garnituru alata za finalnu obradu, počev od žičanih četaka, preko mesinganih četaka i Cratex točkova, do jastučića za glačanje od pamuka, lana, kože, jelenske kože, koji su se mogli prevlačiti raznim smešama – od sitnozrnog korunda i plavca, pa do najfinijeg superoksida gvožđa. I naravno, imali su opremu za oksiacetilensko zavarivanje, posude, mere, creva, prstenaste navlake, maske.