Carigrad
1.
Mefistofeles ih je izgleda transportpovao do šumovitog zaliva. Pogledavši uokolo, Mack je video veliko drveće , ali to nije bilo drveće koje je znao iz Evrope. Čak ni trava pod nogama nije bila poznata, bila je grublja i krupnija od one koja je zelenila područja u domovini. Više nije mogao reći, jer su velike tužne vrbe blokirale pogled, iako je verovao kako su, zbog određene slanosti zraka, blizu mora.
Uprkos naletima svežeg zraka koje su sretali tokom leta s Veštičjeg sabata, Mack je još uvek bio pomalo pijan. Služili su jaku cugu na tim veštičijim tulumima! Uistinu se osećao dobro, iako ga je nadolazeća glavobolji upozoravala da će se kasnije osećati drugačije. Sada je želeo da razgovara o svojim nagradama, da više sazna o onome što će mu Mefistofeles dati.
Obratio se Mefistofelesu: "Moram sesti i poraditi na svojoj listi želja. Rekao si da ćeš mi ostvariti želje, zar ne?"
"Da, naravno", priznao je Mefistofeles. "Ali to je najmanji problem."
"Najmanji problem? Možda za tebe, ali ne za mene! Mogu li dobiti nešto unapred? Sada bih želeo plašt obrubljen hermelinovim krznom, onakav kakve nose kraljevi, i srebrni pehar iz kojeg ću piti vino. One kositrene stvari nisu prikladne za nekoga na visokom položaju u kojem sam se našao."
"Saberi se", rekao je strogo Mefistofeles. "Pusti sad nagrade. One će doći kad im bude vreme. Za sada, tvoj posao u ovom takmičenju treba započeti."
"Oh, Bože", uzdahnuo je Mack. "Uistinu se baš ne osećam dobro. Može prvo slobodan dan, a onda ćemo se uozbiljiti?"
"Sada smo ozbiljni", odvratio je Mefistofeles. "Slavan si zbog svog velikog intelekta i velike samokontrole. Imao sam prilike pročitati tvoj dosije dok si tulumario s vešticama."
"Moj dosije?"
"U Dvoranama zapisa Tame postoje dosijei o svim živim osobama."
"Nisam to znao."
"U školi si bio štreber, svladavao si različite predmete u nižim razredima upornošću koju su neki od tvojih profesora smatrali gotovo božanskom."
Mack je zurio u njega, jer je on bio nezainteresovan učenik tokom svog kratkog obrazovanja. Onda je shvatio da Mefistofeles priča o pravom Faustu, ne o njemu.
"Pokaži sada taj duh", zatražio je Mefistofeles, "jer je došlo vreme tvog ispita."
"Da, da", kimnuo je Mack. "Biću dobro." Uprkos rečima, sumnja se provlačila kroz njegove misli poput lignje koja ispušta crnilo u kristalno čistom jezeru. Moj Bože, što on radi ovde? To je izgledalo kao najluđa smicalica, zavarati ovog mračnog, veličanstvenog duha tako da misli da je on učeni doktor Faust. Ali sada je morao snositi posledice svojih dela. Više nije mogao biti Mack, bistar, ali ne izvrstan učenik u samostanskoj školi, tvrdoglav i zabavan momak koji je među učenim sveštenicima proveo samo godinu dana učeći osnove pisanja, čitanja i računanja, učio je malo, prolazio na šarm i hitar jezik, sve dok se, zahvaljujući vratolomnoj pustolovini koja je uključivala nekoliko mladih dama iz obližnjeg samostana i veliku bačvu jakog nemačkog piva, nije našao napolju kako bi pronašao vlastiti put u surovom svetu. To je bio, ali to više ne može biti. Dana mu je prigoda da postane jedan od velikana, da zauzme njegovo mesto među čuvenim uzorima, intelektualnim tajkunima sveta. To je takođe bila prilika da dokaže da je čovek dobar poput Fausta, a nedostatke u obrazovanju mogao je nadoknaditi postavljani pitanja i dovitljivošću.
Osetio je skromnu infuziju samopouzdanja. Sada nije bilo vreme za razmišljanje o nagradama. Mack je prisilio svoju bolnu glavu da se zabavi hitnijim stvarima.
"Gde smo ?" upitao je.
"Na obali pored Carigrada", odvratio je Mefistofeles, u blizini franačkog tabora. Ovde ću te ostaviti. Jesi li spreman za uputstva?"
"To jesam", odgovorio je Mack i pokušao složiti normalnu facu, ali je poželeo pehar vina koji bi ga vratio u život. "Šta želiš da učinim?"
"Imaš tri izbora", rekao je Mefistofeles. "Tražimo da odabereš jedan."
"A koji su to izbori?"
"Jedan, da ubiješ Enrica Dandola. Dva, da otmeš Aleksija Prevaranta. Tri, da spasiš svetu ikonu Sv. Bazila."
Mack je pomislio kako to nije fer, toliko izbora pre doručka. Ali znao je da neće doživeti saosećanje od sada mrkog Mefistofelesa, pa je zapitao: "Koji bi ti želeo da izaberem?"
"Ono što ja želim ili ne želim nema veze s ovom stvari", kazao je Mefistofeles. "Moraš da upotrebiš vlastitu prosuđivanje. "
"Ali na osnovu čega da odlučim?"
"Moraš da upotrebiš vlastite kriterije, jer je ovo prikaz ljudskog prosuđivanja i slobodne volje."
"Dandolo? Aleksije? Ali ja ne poznajem te ljude!"
"Očito se moraš upoznati s njima."
"I ubiti čoveka - to je jedan od mojih izbora, zar ne?"
"Tako je."
"Pa, sile Dobra će sigurno učiniti izuzetak u tom slučaju"
"Mislim da mogu govoriti u ime svog prijatelja arhanđela Mihaela," rekao je Mefistofeles, "kad ti kažem da se premalo pouzdaješ u Dobro ako misliš da nikad ne opravdava ubijanje. Dobro zna da ima gorih stvari od toga. Nije da se slažu s ubijanjem uopšte; kao ni mi, kad smo već kod toga, jer inteligencija i selekcija su bit i Dobra i Zla. Ali niko se od nas zbog njega previše ne živcira, pošto smo, kao što znaš, besmrtnici, i navikli smo na dugoročno gledanje na stvari. Znamo da je ubijanje vrlo važna stvar za ljude, tako da smo u naše takmičenje uključili i tu mogućnost. Takođe ću ti reći ovo: u ubijanju, motiv je sve, a ciljevi se promatraju isto kao i sredstva."
"Ali kako mogu znati ciljeve? Kako mogu reći šta će ubistvo tog Dandola doneti u smislu budućih događaja?"
"Nalaziš se pred problemom svojstvenim svim ljudima. Nikad nema dovoljno dokaza da bi se znalo treba li ubiti ili ne. Ipak, to ponekad mora biti učinjeno, i s gledišta Svetlosti, kao i Tame."
"Nadrljaću ću ako pogrešim."
"Niko ti neće suditi osim Ananke, Nužnosti, sutkinje svih nas. Moraš izabrati. To je Faustova uloga."
"Pa, ako ti tako kažeš. Daj ponovi, koga bih trebao ubiti?"
"Enrica Dandola, venecijanskog dužda. Samo ako odlučiš da je to pod danim okolnostima najbolje."
"A drugi tip? Aleks nešto?"
"Aleksije Prevarant, pretendent na carigradski tron."
"Daj ponovi i treći izbor?"
"Da spasiš svetu relikviju Sv. Basila, zaštitnika Carigrada. Stvarno, Fauste, daj se saberi. Poznat si po svom dobrom pamćenju."
"Bolje radim kad nemam glavobolju", branio se Mack. "A jel' bi mi sad rekao što franačka vojska radi u Carigradu?"
Mefistofeles je upitno podigao obrvu. "Mislio sam da obrazovan čovek poput tebe zna sve o ovom velikom događaju koji se odigrao pre samo nekoliko stotina godina. Iznenađen sam tvojim neznanjem - iako znam kako je ovo možda samo neka vrsta tvoje šale. To je Četvrti krstaški rat, naravno. Ali situaciju moraš sam otkriti, i preduzeti najbolju akciju."
"Pa, pokušaću", rekao je Mack.
"Moraš učiniti puno više od toga", izjavio je Mefistofeles. "Unajmljen si za izvođenje određenih dela. Ako ih ne uspeš izvesti u dodeljenom vremenu upropastićeš naše takmičenje i osvojiti si nešto uistinu neugodno."
"A to bi bilo što?" pitao je Mack.
" Nepojmljivu bol u večnoj rupi u mestu strave bez dna gde ćeš na stravičan način biti ubijen, a onda oživljen kako bi opet bio ubijen, i opet, i opet, sve dok ne smislimo nešto gore za tebe. Imaš dvadeset četiri sata za izvršenje zadatka. Adio."
Uz te reči, Mefistofeles je poleteo i ubrzo nestao u sunčanom bespuću.
2.
Mack je još neko veme ostao u zalivu razbijajući time glavu, sve dok na kraju nije odlučio kako je najbolje početi i krenuo. Ubrzo se našao na velikom polju koje se protezalo, žuto i zeleno, dokle je pogled sezao. Kilometar ispred njega nalazili su se strmi zidovi Carigrada. Ti su zidovi bili viši i masivniji od onih koje je video po Evropi. Stražari u mjedenim oklopima, s perjanicama u obliku konjskih repova na svojim blistavim kacigama, marširali su duž zidina. Ispod, i kilometar od zidova, nalazile su se stotine šatora, bezbroj vatri i velikih skupina naoružanih ljudi. Tamo se, malo dalje, također nalazilo mnoštvo kola na svom vlastitom mestu, sa ženama i decom oko njih. Prilazeći, Mack je mogao videti kovačnice, i kovače koji su čak i sada izrađivali vrhove za strele i koplja. Bilo je i drugih kola iz kojih je istovarivana hrana, i velikih šatora sa stegovima blistavih boja na kopljima ispred njih. To su izgleda bile odaje vođa ove velike ekspedicije. Mack je ovo mesto video kao pravi putujući grad, mesto koje se u bilo koje vreme može spakovati i otići. Zaključio je kako se taj grad morao kretati svakodnevno otkad je vojska napustila Franačku.
Nije bilo druge alternative osim nastaviti, pa je počeo hodati prema bivaku. Dok je prilazio grupa konjanika projahala je laganim kasom, a vođa je podigao ruku u rukavici i mahnuo Macku koji je uzvratio pozdrav. Sigurno su ga zamenili s nekim od Franaka pošto je njegova odeća bila sivih, smeđih i crnih boja drage stare Evrope, ne raskošna svila i saten basnoslovnog Istoka. Nastavio je hodati i ubrzo je prošao prve straže, naoružane ljude s kopljima i štitovima odloženima u stranu koji su se lagodno odmarali na suncu.
"Kakve vesti donosiš sa saveta?" pitao je jedan.
"Vesti koje nosim nisu za tvoje uši", odbrusio je Mack, odlučivši se držati oholo kako ne bi odmah na početku bio razotkriven.
"Ali je li Boniface od Montferrata još uvek na sastanku? Samo to bi bio znak napretka."
"Mogu ti reći samo ovo", mudrovao je Mack. "Uslovi se u poslednjih nekoliko sati nisu puno promenili."
"Onda još uvek postoji šansa za povrat časti iz ovog lopovskog gnezda", rekao je drugi stražar.
Mack je nastavio hodati. Na kraju je došao na mesto koje se činilo poznato. Bila su to kola sa širokom ceradom s jedne strane, a pod tom ceradom nalazili su se stolovi i stolice, burad je bila visoko naslagana, ljudi su sedeli za stolovima i jeli i pili. Bila je to taverna na točkovima.
Zahvalan što je napokon mogao pronaći mesto gde će se osećati kao kod kuće, Mack je ušao i pronašao sto.
Pojavio se vlasnik taverne i, pogledavši odeću koju je Mack dobio u Veštičjoj kuhinji, duboko se naklonio i rekao: "Šta vam mogu doneti, gospodine?"
"Tvoje najbolje vino", odvratio je Mack, shvativši da bi njegovi krediti na ovom mestu mogli biti stvarno dobri.
Vlasnik taverne izvadio je pehar vina i vratio se s njime. "Nisam vas pre video, gospodine. Niste li se možda tek nedavno priključili našoj velikoj vojsci?"
"Možda", kazao je Mack. "Osećam li to miris srnetine na ražnju?"
"Da. Gospodin ima osetljiv nos. Odmah ću vam doneti komad. Molim vas, gospodine, možete li nam reći neke vesti koje donosite od vašeg čuvenog gospodara?"
"Koji je to gospodar?" pitao je Mack, jer ga je tipovo zaobilaženje, ako ništa drugo, nateralo na traženje skrivenog značenja.
"Samo sam pretpostavio, gospodine, da tako veliki gospodin poput vas bez sumnje služi nekog većeg; jer zapisano je da sve stvari na ovom svetu služe drugim stvarima, bilo kmet gospodaru, vo farmeru, gospodar Bogu, i tako dalje do božjih slugu gde važi isto pravilo."
" Tvoja je brbljavost nadmašena jedino tvojom oštroumnošću", polaskao mu je Mack, vino ga je značajno ohrabrilo.
"Gospodine, mogu li vas pitati za vaše ime?"
"Ja sam Johann Faust."
"I došli ste izdaleka kako biste nam se pridružili?"
"Aha, izdaleka", rekao je Mack.
"I recite mi, gospodine, koga služite?"
Gosti taverne su naćulili uši kako bi čuli odgovor. Ali Mack se samo nasmešio izustivši: "To vam u ovom trenutku ne mogu reći."
"Možete li nam barem dati mali mig?" Mala se skupina, u stvari, manja gomila, okupila dok su Mack i vlasnik taverne razgovarali.
Gostioničar je namignuo rekavši: "Kladim se da ste izaslanik Venecijanskog saveta koji želi uputiti i zauzdati oholog Enrica Dandola, venecijanskog dužda."
Mack je slegnuo ramenima.
"Ne", povikao je drugi, "on nije čovek Venecijanaca, zar niste primetili taj izgled ponosne pobožnosti na njegovom licu i kako njegove ruke traže rukave kao da nosi svešteničku halju? Kladim se da je prerušeni crkveni čovek, izaslanik Inocenta III., našeg pape koji je organizirao ovaj sveti Krstaški rat u kojem ga sada onemogućuju mhinacije demonskog Enrica Dandola."
Svi su zurili u Macka koji će: "Neću reći da, neću reći ne."
Treći čovek, vojnik, izjavio je: "Iz njegove je krupne građe i kratkih odgovora jasno da je vojnik. Nema sumnje da predstavlja Filipa od Švabije, borca s malo reči, a puno dela koja traže osvetu iz Raja. I kladim se da donosi ponudu ko će biti vladar Carigrada nakon što se sadašnji vladar, nezgodni i tvrdoglavi Aleksije III. ne svede na slepog prosjaka koji kopa po smeću njegovog nekoć bahatog grada."
Mack nije dao nagoveštaj svojih političkih uverenja. Bilo je puno razgovora oko toga koga Mack predstavlja, jer nije bilo sumnje kako je on tamo u ime nekoga. Gostioničar nije želeo prihvatiti novac za hranu i piće, umesto toga zamolio je Macka da ga se seti kad se savet sastane kako bi regulisao upotrebu žestokih pića medu krstašima. Kad je Mack krenuo, niski, punašni, dobro odeveni mladić u pisarskom sivom predstavio se kao Wasyl od Ghenta i
upitao može li otpratiti Macka do prijemnih odaja pošto je to zaboravio odmah učiniti.
I tako su hodali zajedno do svetložutog dvostrukog šatora sa stegovima ispred njega, jer je ovo bio oficirski štab. Na ulazu su stajali stražari, ali Wasyl ih je svojom objavom uklonio s puta: "Mesta za Johanna Fausta, posetioca iz Franačke, jednog koji još uvek nije objavio svoje društvo i pripadnost."
Oficir je bio impresioniran i, ne postavljajući pitanja, doelio Macku pomalo izdvojen visoki šator, budući da se nije priključio nijednoj frakciji. Wasyl, koji se izgleda proglasio slugom i glavnim osloncem Mackovoj nepobitnoj, ali neodređenoj važnosti otišao se uveriti kako je sve u redu. Kad je Mack stigao u svoje nove odaje video je da je za njega postavljen sto, hladna piletina, boca vina i komad dobrog pšeničnog kruha. Ne odbacujući drugi ručak, jer je gostioničar škrtario sa svojim komadom pečenja, Mack je prionuo i u međuvremenu slušao Wasyla kako laprda o događajima dana.
"Svi se slažu", rekao je Wasyl, "da je Enrico Dandolo, venecijanski dužd, pretvorio nešto što je počelo kao verska stvar u trgovačku stvar. To je prednost ili nedostatak, zavisi kako gledate na religijske i trgovačke prioritete rivala." Prodorno je pogledao Macka da vidi gde leže njegove simpatije. Ali Mack je jedva mahnuo štapićem i uzeo novi zalogaj kruha.
"Papa Inocent III.", nastavio je Wasyl, "čestit je čovek s jednom jedinom željom: da oslobodi Jeruzalem od Saracena. Ipak, i njegovi motivi mogu pasti pod sumnju zbog bahate želje da grčke hrišćane dovede pod vlast Rima, zar ne?"
"Zanimljivo gledište", primetio je Mack, dovršio hleb i počeo jesti slatko meso koje je našao u blizini.
"Onda je tu pitanje Aleksija IV., kao što ga ponekad zovu, iako još uvek nema kraljevstvo, sina svrgnutog Isaaca II. Angelusa. Priča se kako je obećao dovesti Carigrad pod okrilje Rima ako postane kralj. Znači, izgleda da je na strani vere. Ipak, istina je da ga najviše podržava Filip od Švabije, koji nije prijatelj Svete Stolice, nasilan čovek ambicije velike kao što je njegova zemlja malena."
"Shvatam što misliš", kimnuo je Mack, iako je iz monologa shvaćao vrlo malo.
"A na kraju moramo u obzir uzeti i poziciju Villhardoina, vođe vojne ekspedicije, čovek kojeg se i boje i cene ga, poštuje religiju, ali sam nije pobožan. Dobar čovek, neko bi rekao. Ipak, Villhardoin je poznat po ekstremnoj plitkoći političkih mišljenja i nezanimanju za trgovinu. Sve o čemu brine je zveket mačeva. Je li on čovek kojeg trebamo za vođu?"
Mack je obrisao usta i pogledao uokolo tražeći mesto za spavanje. Preko potrebni sluga pripremio je udoban ležaj i čist jastuk. Mack je ustao i krenuo prema njemu.
"Gospodine, ja sam vaš čovek", objavio je Wasyl. Hoćete li mi se poveriti, reći mi za koga ste i čiju poruku donosite? Boriću se i prilagoditi vašim interesima, gospodine. Samo mi recite koji su."
Mack je poželeo da može reći, jer je pretpostavio kako mu na ovom uzavrelom mestu trebaju ljudi na njegovoj strani. Ali u ovom trenutku nije znao koja je frakcija najjača, ni na čijoj je strani pravda, ni što treba učiniti što će poboljšati napredak čovečanstva i zaštiti grad Carigrad.
"Dobri slugo," započeo je, "sve će ti biti rečeno u svoje vreme. jeruj mi, ti ćeš prvi znati gde leže moje simpatije. Za sada, prošeći taborom i vidi kakve su sve priče najaktualnije, onda se za sat ili dva vrati."
"Idem!" kliknuo je Wasyl i otišao. Mack se ispružio i gotovo trenutno zaspao.
3.
Mack se probudio s osećajem da u šatoru nije sam. Pao je mrak. Sigurno je spavao satima. Neko je doneo upaljenu sveću u zemljanoj posudi. Wasyl, nema sumnje. Njezin treperavi plamen bacao je divlje sene po platnu šatora. Izgledale su gotovo kao čovek; fantastičan čovek u crnom i sivom, prodornih očiju, raskuštrane kose; čovek kakvog ne biste želeli sresti po noći. Bilo je neobično kako je prikaza stvarna. Mack je posegnuo i dotaknuo je. Sene su popustile pod njegovim prstima i osetio je, nemoguće, meso i kosti. Iznenađeno se trznuo unatrag.
"Ubo si me", oglasila se prikaza, "ali me nisi pozdravio. Kakvi su to maniri?"
"Mislio sam da nisi stvaran", rekao je Mack.
"Pa i nisam, u potpunosti. Ali onda, nisi ni ti. Jer ti nisi onaj koji govoriš da jesi."
"A ti?"
"Ja ne govorim ko sam, ali ti znaš ko je to."
Prikaza je stupila na svetlo, otkrila se kao neko čijeg se lika Mack imao razloga sećati, pošto je špijunirao njegova kretanja nekoliko dana pre no što ga je njegov suučesnik, Lett, mlatnuo toljagom po glavi u uličici u Krakowu.
"Ti si doktor Faust!" procedio je Mack.
"A ti si prokleta varalica!" odvratio je Faust ljutitim glasom.
Mack se samo delić sekunde uplašio pred besom optužbe. Onda se sabrao. Oni koji čine zlo također imaju kod, baš kao i oni koji čine dobro, i poput njih oni trebaju težiti održanju samopoštovanja, čak i samopouzdanja, u teškim vremenima, kao i u dobrima.
Sad je bilo izuzetno teško vreme: Bilo je vrlo neugodno biti uhvaćen u impersonaciji, još gore biti oči u oči s čovekom koga glumiš. Bila je to situacija koja bi slabijeg čoveka naterala da probledi i cvili: "Oprostite, gospodine, nisam znao što činim, odmah ću nestati, samo me ne dajte obesiti, molim vas." Ali Mack nije prihvatio ovu ulogu da bi tako lako odustao. I tako je skupio hrabrost, prisetivši se da onaj koji će na svetskoj pozornici glumiti Fausta treba i malo faustovskog duha ako želi uspeti.
"Izgleda da nam se svrhe ukrštaju ", primetio je Mack. "Ne sumnjam da si ti Faust. Ipak, ja sam također Faust, po autoritetu Mefistofelesa, ni manje ni više."
"Mefistofeles je pogrešio!"
"Kad neko veličanstven pogreši, ta pogreška postaje zakon "
Faust se uspravio u punoj visini, koja je bila puno manja od Mackove i rekao: "Moram li slušati ovo kazuističko trabunjanje nekoga ko govori u moje ime? Svete moći, osvetiću ti se ako odmah ne odustaneš i ne prepustiš ovu igru kome je namenjena, to jest meni."
"Imaš visoko mišljenje o sebi, to je očito", odvratio je Mack. "A ono ko je izabran, meni se čini da sam to ja. Možeš se buniti dok na vrbi ne rodi grožđe, ali to nećeš promenitii."
"Buniti? Učiniću puno više od bunjenja! Razneću te čarolijama najveće moći, a tvoja će kazna biti najstravičnije primerena."
"Kakva?" pitao je Mack.
"Primerena. To znači odgovarajuća. Nameravam ti dati kaznu koja će odgovarati tvom prestupu."
"Znaš puno reči koje pošteni ljudi nikad ne koriste", ljutito je rekao Mack. "A sada slušaj ovo, Fauste, u potpunosti ti se suprotstavljam. A uz to iza sebe imam Sile Tame kao potporu. Činjenica je, ja sam bolji Faust od tebe!"
Faust je osetio kako mu bes oči pretvara u usijani ugljen, i borio se zadržati kontrolu. Nije se ovamo došao nadvikivati. Želeo je svoje zasluženo mesto u Milenijskom takmičenju. A izgleda da su pretnje Macku - kojem ionako nije ništa mogao učiniti - gubljenje vremena.
"Žao mi je što sam izgubio živce", povukao se Faust. "Razgovarajmo razumno."
"Možda drugi put", odbio je Mack, jer se baš u tom trenutku krilo šatora odmaknulo i Wasyl je ušao. Sumnjičavo je pogledao Fausta.
"ko je ovo?" pitao je.
"Stari poznanik", odgovorio je Mack. "Njegovo ime nije važno. Upravo je na odlasku."
Wasyl se okrenuo prema Faustu koji je primetio da bucmasti, mladi pisarčić u ruci ima bodež, a na licu opak izraz.
"Da," rekao je Faust, "upravo sam na odlasku. Do sledećeg puta ..." naterao se reći,"Fauste."
"Da, do sledećeg puta", prihvatio je Mack.
Wasyl je pitao: "Ko je žena pred šatorom?"
"Oh, to je Margarita", objasnio je Faust. "Ona je sa mnom."
"Ne zaboravi je povesti sa sobom", upozorio gaje Wasyl. "Ne želimo da nam zalutale drolje tumaraju ovuda."
Faust je zadržao jezik za zubima, jer se nije usudio otkriti pre savetovanja s Mefistofelesom. Veliki demon sigurno ne bi dobro primio da mu neko uništi takmičenje. Faust je izašao van i počeo hodati. Margarita, koja ga je čekala pred šatorom, stigla ga je i upitala: "Pa, šta se dogodilo?"
"Još ništa", rekao je Faust.
"Kako to misliš, ništa? Nisi li mu rekao tko si ti?"
"Naravno."
"Zašto onda jednostavno ne preuzmeš?"
Faust je stao i pogledao je. "To nije tako jednostavno. Najpre moram razgovarati s Mefistofelesom, a njega još nisam pronašao."
Okrenuo se kako bi opet počeo hodati i ugledao trojicu vojnika u čeličnim kacigama i s kopljima kako stoje i gledaju ga.
"Ej, ti!" zazvao je jedan od vojnika.
"Ja?" javio se Faust.
"Ovde nema nikoga osim nje, a ne govorim njoj."
"Da?" rekao je Faust. "Šta želiš?"
"Šta radiš ovde?" pitao je vojnik.
"To nije tvoj problem", odbrusio je Faust. "Šta te briga?"
"Rečeno nam je da pazimo na tipove poput tebe, koji se šuljaju oko šatora bez ikakve svrhe. Bolje da pođeš s nama."
Fust je shvatio da je govorio bez razmišljanja. Prenagljena pompoznost bila je
nedostatak faustovskog karaktera koju Mack izgleda nije delio s njim. Moraće pripaziti na to. Za sada će se morati uljudno pričati.
Gospodo, mogu sve objasniti."
"Reci to kapetanu straže", uputio ga je vojnik. "Sada mimo pođi s nama ili ćeš osetiti vrh koplja."
I nakon toga su odveli Fausta i Margaritu.
4.
"Šta je novo?" pitao je Mack čim su Faust i Margarita otišli.
"Izvrsne vesti, gospodine", rekao je Wasyl. "Sam dužd Enrico Dandolo želi vas odmah videti."
"Ah, stvarno?" iznenadio se Mack. "Znaš li šta želi?"
"Nije mi se povjrio", priznao je Wasyl. "Ali imam neke pretpostavke."
"Podeli ih sa mnom, dobri slugo, dok se umivam i češljam." Nastavio je s tim
radnjama, poželevši da su ga Mefistofeles i veštice opskrbili rezervnim donjim rubljem.
"Kakav je Enrico Dandolo?"
"On je gorljivi starac", otpočeo je Wasyl. "Kao dužd Venecije, on je zapovednik jedne od najmoćnijih i najdiscipliniranijih vojski celog hrišćanskog sveta. Mi krstaši zavisimo o Venecijancima zbog transporta i zaliha, a oni nas neprestano podsećaju na to. Sam Dandolo je slep i poimalo krhkog tela, pošto je u devedesetima. On je u godinama u kojima bi se većina plemića zadovoljila odmaranjem na svojim seoskim imanjima i jedenjem slatke kaše. Ne i Enrico Dandolo! Jahao je sve od Evrope, viđen je u bitci kod Zadra, gde je zahtevao od
krstaša da zauzmu taj ponosni hrvatski grad ukoliko žele osigurati suaradnju Venecije u ovom Krstaškom ratu. I jesu, ali uz mnogo gunđanja, jer ono što je počelo kao sveti pothvat nakaradno se pretvorilo u još jednu venecijansku trgovačku pustolovinu. Barem tako neki ljudi kažu. Ja o toj stvari nemam mišljenja, sve dok ne čujem vaše."
"Mudro", primetio je Mack i provukao prste kroz kosu.
"Vaše su mogućnosti na tom sastanku", dodao je Wasyl, "mnogostruke."
"Nema sumnje."
"Savez vaših interesa s Venecijom doneo bi vam neslućeno bogatstvo. A naravno, tu je i druga alternativa."
"Šta je ovo?" pitao je Mack. Jer Wasyl je izvadio bodež, proverio vrh na palcu i nežno spustio oružje na stol.
"To je, gospodine, instrument od dobrog toledo-čelika koji bi vam mogao biti koristan ako vaši interesi nisu u skladu s venecijanskima."
Mack je takođe proverio vrh bodeža na palcu, jer to je u tim vremenima bila
uobičajena stvar. Spremio je oružje u rukav i komentarisao: "Ovo može biti korisno za uveravanje. " Wasyl se uslužno nasmešio.
Wasyl je pozvao dvojicu vojnika s bakljama. Oni su išli napred i osvetljavali Macku put. Wasyl se ponudio poći s njim, ali Mack je, shvativši da je vreme da se primi posla, odbio. Bilo je mudro raditi sam u ovome trenutku, jer nije mogao reći kad će Wasyl shvatiti da se njegovi interesi uopšte ne poklapaju s Mackovim.
I tako je krenuo. Dok je hodao primetio je značajnu uskomešanost tabora. Skupine vojnika trčale su amo-tamo, oklopljeni konjanici galopom su prolazili. Bile su upaljene brojne vatre, osećala se atmosfera velikog pothvata.
Duždov šator bio je ogroman, izrađen od belog svilenog platna kroz koje se videla svetlost. Sam dužd sedeo je na malom stolcu za stolom. Ispred njega se nalazio poslužavnik, a na poslužavniku gomila neobrađenih dragulja. Enrico Dandolo se igrao njima. Bio je krupan čovek, još uvek impozantan uprkos svojim brojnim godinama Sada je izgledao gotovo izgubljen u svojoj krutoj brokatnoj odeći. Na glavi je imao malu baršunastu kapu sa sokolovim perom Venecije postavljenim pod uglom. Njegovo usko lice bilo je neobrijano,
siva je brada srebrnim iskricama reflektovala odsjaj vatre. Imao je tanke, suhe usne, očne duplje su mu pokazivale zamagljeno plavkasto sivilo mrenastog slepila. Nije podigao pogled kad je sluga najavio prisustvo gospodina Fausta, nedavno pristiglog sa Zapada.
" Uđite, sedite, dragi moj Fauste", ponudio je Enrico Dandolo, glas mu je bio zvonak i snažan, govorio je tečnim nemačkim, ali sa stranim naglaskom. "Sluge su donele vino, zar ne? Uzmite čašu, moj dobri gospodine, osećajte se kao kod kuće u mojim skromnim odajama. Sviđaju li vam se ove igračke?" Pokazao je poslužavnik s draguljima.
"Viđao sam takve s vremena na vreme", rekao je Mack, saginjući se nad poslužavnik.
"Ali nikad veće. Ovi imaju briljantan sjaj i izgledaju poput izvanrednih primeraka."
"Rubin je posebno lep, zar ne?" pitao je Dandolo i svojim debelim belim prstima podigao dragulj veličine golubljeg jajeta i vrtio ga u ruci. "Poslao mi ga je nabob od Taprobanea. A ovaj smaragd" - prsti su mu nepogrešivo krenuli do njega - "ima silnu vatru za svoju veličinu, ne mislite li tako?"
"Mislim, uistinu", potvrdio je Mack. "Ali divim se, gospodine, što slepi kao što jeste, ipak možete osetiti te kvalitete i navesti njihove osobine. Ili ste razvili vid u prstima?"
Dandolo se nasmejao, grubo bas cerekanje koje je završilo suhim kašljem. "Oči u mojim prstima! Kakva mašta! Ipak, ponekad verujem da je tako, jer moje ruke tako vole dodirivati lepe dragulje pa su ih same naučile ceniti. Takođe obožavam dobru odeću, kao i svaki pravi Venecijanac, i mogu vam reći puno više o napetosti osnove i potke nego flamanski krojač. Ipak, sve su to zabave starca. Imam nešto puno vrednije od toga."
"Uistinu, gospodine?" upitao je Mack.
Pogledajte ovo." Starac je posegnuo iza sebe, njegovi su prsti pronašli i otvorili poklopac velike drvene škrinje. Posegnuo je unutra i izvadio veličanstveno izrezbarenu drvenu sliku koja je počivala na baršunu.
"Znate li što je ovo?" zapitao je Dandolo.
"Uistinu ne znam", kazao je Mack.
"To je ikona Sv. Basila. Govori se da njezino posedovanje osigurava neprekinutu
sigurnost i prosperitet grada Carigrada. Znate li zašto vam ovo pokazujem?"
"Ne mogu zamisliti, gospodine."
"Zato što želim da svojim gospodarima odnesete poruku. Slušate li pažljivo?"
"Da", rekao je Mack, uma ispunjenog pretpostavkama.
"Recite Svetom ocu u Rimu da pljujem na njega i njegovu podlu ekskomunikaciju. Sve dok je ova ikona u mom posedu nemam potrebe za blagoslovima."
"Želite da mu to kažem?" pitao je Mack.
"Doslovno."
"Hoću, ako ću ikad imati sreće i upoznati Svetog oca."
"Nemojte se igrati sa mnom", zatražio je Dandolo. "Iako to tajite, znam da ste njegov izaslanik."
"Najponiznije vas molim za ispravku", skrušeno je opovrgnuo Mack. "Ja ne dolazim od pape. Predstavljam druge interese."
"Uistinu niste od pape?"
Starčev je slepi pogled bio tako žestok da bi Mack zanekao čak i da je bio papin izaslanik.
"Apsolutno nisam! U potpunosti suprotno!"
Starac je zastao i razmislio o tome. "U potpunosti suprotno, ha?"
"Da, tačno!"
"Čiji ste izaslanik?" insistirao je Dandolo.
"Siguran sam da to možete zaključiti", rekao je Mack, i odlučio pokušati malo faustovske neizravnosti.
Dandolo je razmislio. "Shvatio sam! Sigurno ste od Zelenobradog Bezbožnika! On je jedini koji ovde nema izaslanika!"
Mack nije imao pojma ko je Zelenobradi, ali je odlučio zaigrati.
"Neću reći da, neću reći ne", mudrovao je. "Ali da sam izaslanik tog Zelenobradog, što biste mu vi imali za reći?"
"Recite Zelenobradom da je dobrodošao u naš pothvat, da smo svesni jedinstvene uloge koju samo on može odigrati."
"To će mu biti zanimljivo za čuti. Ali šta tačno?"
Mora početi svoj napad na Barbarsku Obalu ne kasnije od nedelju dana od današnjeg dana. Možete li mu tu poruku preneti na vreme?"
"Ima puno stvari koje mogu", izjavio je Mack. "Ali najpre moram znati zašto."
"Razlozi bi trebali biti očiti. Ukoliko ih Zelenobradi, koji vodi pirate Peloponeza, ne neutrališe, gusari Barbarske Obale sposobni su nam pokvariti planove."
"Da, uistinu", rekao je Mack. "Koji su to planovi, onako usput?"
"Naši su planovi zauzimanje Carigrada, naravno. Mi Venecijanci smo svoju pomorsku silu znatno raštrkali kako bismo ovu skupinu Franaka doveli ovamo u Aziju. Ako pirati napadnu naše dalmatinske provincije dok smo mi ovde, bojim se da bismo došli u vrlo tešku situaciju."
Mack je kimnuo i nasmešio se, ali u sebi je ključao od uzbuđenja. Znači, Dandolo je planirao zauzeti Carigrad! To se ni u kakvoj mašti nije moglo smatrati njegovim očuvanjem. Izgleda da je bilo jasno da Dandolo mora otići, a vreme nikad neće biti bolje nego sada, dok je bio sam sa starcem u njegovom šatoru, u vreme kad je tabor Franaka bio uskomešan.
Mack je izvadio nož iz rukava.
"Shvatate", rekao je Dandolo, igrajući se s rubinom, moji su planovi za ovaj lepi grad uistinu dalekosežni, I nijedan čovek, osim vas i vašeg piratskog šefa, neće znati šta nameravam."
"To je velika čast", zahvalio je Mack, pokušavajući odlučiti gde da zabije nož, u prsa ili...
"Carigrad je grad koji je video bolje dane", nastavio je Dandolo. "Nekoć je bio
veličanstven i celi ga se svet bojao, a sada je samo bedna sjenka zahvaljujući
neusposobnoj vladavini svojih glupih kraljeva. Ja ću to zaustavili Ne, ja neću vladati. Venecija mi je dovoljna! Ali staviću svog čoveka na bizantski tron, a on će imati zapovedi da vrati gradu njegovu slavu i veličanstvenost. Uz savez Venecije i Carigrada, celi će svet u čudu gledati na doba Velike trgovine i napretka koji će uslediti."
Mack je oklijevao. Bio je spreman udariti. Ali Dandolove su reči prizvale viziju velikog grada vraćenog u punu snagu, grada koji je temelj napretka i trgovine, mesta koje bi moglo biti prekretnica u svetskoj istoriji.
"A kojoj bi religiji ovi Grci pripadali?" pitao je Mack.
"Uprkos mojim nesuglasicama s papom," objasnio je Dandolo, "ja sam dobar hrišćanin. Mladi Aleksije mi je najiskrenije obećao da će, kad se preuzme vlast, vratiti svoje podređene pod zakonitu vlast Rimske stolice. Onda će papa poništiti moju ekskomunikaciju, ah, možda će me čak i proglasiti svecem, jer tako veliki pothvat preobraćenja nije viđen u modernim vremenima."
"Gospodine!" viknuo je Mack. "Vaša je vizija sveta i uistinu opčinjavajuća! Računajte na mene, gospodine, pomoći ću vam na bilo koji mogući način!"
Starac je posegnuo i čvrsto zagrlio Macka. Mack je mogao osetiti čekinje starčeve brade, i toplu so njegovih suza dok je podizao glas kako bi zahvalio Nebesima. Mack je također nameravao reći nekoliko reči u slavu Nebesima, jer nije moglo štetiti, kad su iznenada naoružani ljudi banuli u šator.
"Gospodine!" povikali su. "Napad je počeo! Villhardoin već sada vodi ljude u napad!"
"Povedite me u borbu!" viknuo je Dandolo. "Za ovaj ću se cilj osobno boriti! Moj oklop, brzo! Fauste, prenesite moju ponudu Zelenobradom, kasnije ćemo još razgovarati!"
Nakon tih reči starac je uz pomoć sluga izašao iz šatora, uzevši sa sobom svetu ikonu, ali ostavivši vreću dragulja. Mack je stajao u šatoru, sene su plesale gore-dole njegovim svilenim zidovima, i zaključio kako će ovo vrlo liepo funkcionisati. Spasiće Carigrad i još zaraditi, kao i Enrico Dandolo. Ali za slučaj da stvari krenu naopako ... Pronašao je malu platnenu vrećicu i uzeo lep izbor dragulja, a onda požurio u noć.
5.
Vojnici su odveli Fausta i Margaritu do niske drvene zgrade izgrađene od čvrstih
neoličenih dasaka. Bila je to tamnica, Faust je odmah znao da je to jedan od prenosivih modela prikladan za putujuće vojske. Ova je tamnica bila iznimno dobro napravljena, uvezena iz Španije, gdje su andaluzijski Mauri znali izrađivati ove stvari. Nakon ulaska, vojnici su Faustu i Margariti pokazali mučionicu, čudo minijaturizacije i veštog stolarstva.
"Ne možemo rastaviti čoveka, kao u Evropi," rekao im je jedan vojnik, "ali mu
definitivno možemo rasturiti noge i ruke, a to ima isti efekat kao i rad na celom telu. Ova kliješta za prste mogu raditi isto što i veći modeli, a nisu veća od onih kojima bi drobio orahe. Tu je naša gvozdena devica, manja od one koju imaju u Nurnbergu, ali sa više šiljaka. Mauri znaju kako na kvadratni centimetar staviti više šiljaka od ikoga. Naša klešta nisu pune veličine, ali trgaju meso na vrlo zadovoljavajući način."
"Nećete nas mučiti!" povikao je Faust.
"Naravno da ne", rekao je vođa vojnika. "Mi smo obični vojnici. Obično ubijanje je dovoljno dobro za nas. Hoće li vas mučiti ili ne, zavisi o upravitelju tamnice."
Čim su vojnici otišli, pritom zaključavši vrata za sobom, Faust se sagnuo i počeo crtati pentagram na praskavom podu koristeći grančicu koju je pronašao u uglu. Margarita je sela na stolicu bez naslona koja je bila jedini nameštaj u ćeliji i gledala ga.
Faust je izrecitovao čaroliju, ali se ništa nije dogodilo. Problem je bio u tome što nije doneo puno magičnih sastojaka, lako je velika bila njegova žurba da pronađe varalicu. Ipak, morao je pokušati. Obrisao je crte i opet ih nacrtao na prašnjavom podu tamnice. Margarita je ustala i počela se prešetavati amo-tamo poput lavice u kavezu.
"Nemoj stati na pentagram", rekao joj je Faust.
"Neću, neću", odvratila je ozlojeđeno Margarita. "Hoćeš li učiniti nešto s njim?"
"Radim na tome", promrmljao je Faust. Na dnu svoje vrećice pronašao je komadić bunike, dodao mrvicu imele koja mu je ostala s ceremonije zimskog solsticija. Protresao je rukave i pronašao nešto antimona. A u cipelama je imao dvie olovne kuglice. Što mu je još trebalo? Obična prašina moraće zameniti humus s groblja. A prašak od mumije zamijeniće šmrkljima.
"To je odvratno", zgražala se Margarita.
"Ćuti, može ti spasiti život."
Sve je bilo spremno. Faust je zamahnuo rukama i počeo čarati. Bljesak ružičaste svetlosti pojavio se u središtu pentagrama, isprva samo jarka tačkica, a onda se povećala.
"Oh, uspso si!" povikala je Margarita. "Ti si predivan!"
"Tišina", prosiktao je Faust. A onda je, okrenuvši se prema rastućoj svetlosti, rekao: "O duše iz najcrnjih dubina, zovem te u ime Asmodeja, Belzebuba, Beliala -" Iz jarke svetlosti začuo se glas. Bio je to glas mlade žene, i nezainteresirano je rekao: "Molim vas, prestanite prizivati. Ja nisam duh kojeg možete prizvati."
"Nisi?" pitao je Faust. "Šta, ili ko si onda?"
"Ja sam predstavnica Paklenske komunikacijske službe. Ne možemo prihvatiti vaše prizivanje u njegovom sadašnjem obliku. Molim vas proverite vašu čaroliju i ako mislite da ste krivo radili, molim vas pokušajte ponovno. Hvala vam. Želim vam ugodan dan." Glas je utihnuo i ružičasta svetlost je jenjala i nestala.
"Čekaj!" viknuo je Faust. "Znam da nemam sve potrebne sastojke. Ali imam većinu! Sigurno se može napraviti izuzetak…."
Nije bilo odgovora. Ružičasta svetlost je nestala, i u tamnici nije bilo drugih zvukova osim tupkanja Margaritine noge.
Izvana su se začuli glasovi. Toptanje nogu. Zveckanje i zvoncanje verižnjača. Škripa velikih drvenih kotača na nepodmazanim osovinama. Glasovi vojnika koji uzvikuju zapovedi. Takođe se čuo još jedan zvuk. Bio je to zvuk monotonog glasa koji je recitovao nešto što je Faustu sličilo na čaranje. Rekao je Margariti da zaćuti i prislonio uho na zid. Da, taj je zvuk dolazio iz susedne tamnice. Ali nije slušao čaranje. Umesto toga, bila je to molitva.
"O, čuj me, Bože", govorio je prigušeni glas. "Nisam učinio ništa zlo, a ipak sam potonuo u prokletu dvostruku tamu, tamu mog vlastitog slepila i tamu ove zatvorske ćelije. Ja, Isaac, koji sam nekad bio kralj Carigrada i znan kao Aleksije III., učinio sam mnoga pobožna i religijska dela, crkvama Carigrada dao sam sledeće stvari..." Usledilo je nabrajanje darova pojedinačnim crkvama i svećštenicima, a nabrajanje je bilo tako dugačko da se Faust mogao okrenuti prema Margariti i reći: "Znaš li ko je u susednoj tamnici?"
"Uistinu me nije briga", odbrusila je Margarita. "Ja samo želim izaći iz ove."
"Tišina, devojko! U toj tamnici trune Isaac, stari kralj Carigrada, kojeg je zbacio okrutni brat, proglasio se imperatorom i oslepio Isaaca."
"Putujemo u uzvišenom društvu, nema sumnje", rekla je sarkastično Margarita.
"Tišina! Neko otvara vrata njegove tamnice!"
Faust je slušao i čuo okretanje ključa, vrata su se otvorila, a onda opet zatvorila. Čuo je šuštanje koraka (daščani zid bio je vrlo tanak), a onda je nastupila kratka tišina. Onda se čuo Isaacov molećivi glas koji je pitao: "Ko mi to dolazi? Je li to dželat? Pričaj, jer te ne mogu videti."
"Ni ja tebe ne mogu videti", odgovorio je duboki glas. "Ali donio sam ti spas kojemu ne treba pogled da bi olakšao."
"Doneo si mi što?"
"Spas. Lek. Pomoć. Olakšanje. Zar ne prepoznaješ moj glas, Isaac? Ja sam Enrico Dandolo!"
"To je dužd!" prošaptao je Faust Margariti. "Enrico Dandolo, svemoćni venecijanski dužd!" Faust je podigao glas i povikao: "Dužde Dandolo! Ovamo! Molimo vas za vaše posredovanje!"
Čuo žamor glasova, topot koraka. A onda su se vrata Faustove tamnice naglo otvorila.
Ušla su dvojica vojnika. A iza njih se nalazio visoki, uspravni, stari lik Enrica Dandola, veličanstvenog u brokatnoj grimiznoj i zelenoj odori, u ruci je držao ikonu Sv. Basila.
"Ko si ti što me zoveš imenom mojim?" zahtevao je Dandolo.
"Ja sam Johann Faust", povikao je Faust. "Došao sam na ovo mesto ispraviti veliku nepravdu koja mi je učinjena. Ovde se nalazi momak koji kaže da je ja, a svojom je pričom nasamario lakovernu paklensku silu. On tvrdi da je veliki čarobnjak, ali nije. Ja sam veliki čarobnjak!"
"Vidim", rekao je Dandolo.
"Molim vas, Enrico Dandolo, pustite me s ovog mesta i svi ćete od toga imati velike koristi!"
"Ako si tako veliki čarobnjak," primetio je Dandolo, "zašto ne pobegneš?"
"Čak i čarobnjak treba malo alata", odvratio je Faust. "Ovde nemam svoju opremu za čaranje. Ipak, kad bih imao samo jedan delić koji mi nedostaje za kompletiranje čarolije - na primjer tu ikonu koju držite u ruci ..."
Enrico Dandolo ga je ljutito pogledao. "Prizivao bi sa svetom ikonom Sv. Bazila?"
"Pa, da, naravno, svete ikone tome i služe!"
"Jedina svrha ikone Sv. Bazila", zagrmio je Dandolo, "je štititi grad Carigrad od
propasti.
"Pa, baš i ne radi dobar posao, zar ne?"
"Ne brini o tome. To nema veze s tobom."
"Možda nema", priznao je Faust. "Barem nas oslobodite, pošto vam nismo učinili ništa zlo i nismo vaši neprijatelji."
"Trebaću razmotriti tvoju tvrdnju da si čarobnjak", rekao je Dandolo. "Vratiću se."
Nakon toga se okrenuo i, vođen vojnicima, napustio tamnicu. Vrata su se uz tresak zatvorila i ključ se opet okrenuo.
"Nemoguće se sporazumeti s ovim zatucanim Venecijancima!" jeknuo je Faust.
"Oh, Bože moj, što ćemo sada?" naricala je Margarita.
Margarita je bila u depresiji. Ni sam se Faust nije osećao veselije, iako ga je u njegovom slučaju više iritirao povređeni ponos nego strah od smrti. Šetao je amo-tamo i pokušavao pronaći izlaz. Bilo je glupo što je krenuo ganjati Mefistofelesa, a da se pritom nije osigurao da je njegova magija spremna. Setio se kad je proputovao Evropu s vrećom trikova. Uvek je bio spreman. Je li mu ugled pomutio pamet? I ako je, kako bi to trebao znati?
Opet se igrao pentagramom, više da bi zaokupio ruke nego sa stvarnom nadom u uspeh. Začudio se kad je vidieo kako se unutar nacrtanih linija opet pojavljuje svetlost. U početku je to bila mala svetlost, baš kao i pre, ali je narasla, a ovog je puta bila crvenonarančasta, boja koja je najavljivala posetu nečeg paklenskog.
Kad je svetlost poprimila ljudski oblik Faust je povikao: "O duše! Prizvao sam te iz najcrnjih dubina -"
"Ne, nisi", reklo je stvorenje u svetlosti koje je sada poprimilo izgled malog demona lisičjeg lica, kratkih jarećih rogova, odevenog u pripijeno odelo od tuljanove kože koje je isticalo njegovu dobru građu.
"Nisam te prizvao?"
"Definitivno nisi. Dolazim kad ja to poželim. Ja sam Azzie, demon."
"Jako mi je drago što smo se upoznali", odvratio je Faust. "Ja sam Johann Faust, a ovo je moja prijateljica Margarita."
"Znam ko si ti", izjavio je Azzie. "Promatrao sam tvoja dela, i Mefistofelesova, i
drugog čoveka koji se naziva Faust."
"Onda znaš da je on varalica! Ja sam Faust!"
"Uistinu jesi", potvrdio je Azzie.
"Pa, onda?"
"Pa, razmišljao sam o situaciji. Imam predlog za tebe."
"Napokon!" povikao je Faust. "Priznanje! Osveta! Večna zadovoljstva!"
"Ne tako brzo", zaustavio gaje Azzie. "Nisi čuo uslove mog predloga."
"Pa onda, van s njima!"
"Ne, ne ovde", usprotivio se Azzie. "Franački zatvor nije mesto gde ja održavam
pregovore."
"Gde onda?"
"Imam u mislima određeni planinski vrh", odgovorio je Azzie. "To je visoka planina u Kavkazu, nedaleko od mesta gde je Noa našao zemlju nakon Potopa. Tamo možemo razgovarati i ja mogu izložiti svoj predlog onako kako dolikuje."
"Vodi, onda", rekao je Faust.
"Ej, što je sa mnom?" pitala je Margarita.
"Šta je s njom?" prihvatio je Faust.
"Ona ne može s nama. Moja je pogodba samo s tobom, Fauste, ne s nekom devojčurom koja te prati."
"Ti si neki opaki frajer!" razljutila se Margarita. "Ja sam s njim! Čak sam mu i pomogla u čaranjima. On me pozvao sa sobom. Johanne, ne možeš me ostaviti ovde!"
Faust se okrenuo prema Azzieju. "Nije u redu, znaš."
"Dajem ti svoju časnu reč", obećao je Azzie, "da će biti u redu."
"Siguran si?"
"Nikad nisam pogrešio u takvim stvarima."
"Onda idemo", pristao je Faust. "Margarita, nakon nekog ćemo vremena opet biti
zajedno. Mrzim ovo činiti, ali posao |e posao." Ali u stvari, Faustu nije bilo žao što je ostavlja, jer se Margarita nije pokazala tako predivnom i podložnom kao što se nadao.
"Ne, ne! Povedi me sa sobom!" Nesretna devojka potrčala je prema Faustu i pokušala ga obgrliti rukama. Ali Azzie je mahnuo rukom. Podigli su se dim i plamen i Mirgarita je morala ustuknuti. Kad su se raščistili, Faust i Azzie sli nestali, bila je sama u tamnici, a čuli su se teški koraci vojnika koji su prilazili vratima.
6.
Azzie je teglio Fausta i leteo brzo i visoko, iznad tornjeva Carigrada, onda na jugozapad iznad velike Anadolske ravnice. Preleteli su poneko blatno selo, domove Turaka koji su se doselili na ovo mesto Bogu iza nogu, i čak su i sada pljačkali prema severu sve do utvrđenih zidina velikog grada. Nakon nekog vremena leteli su iznad područja niskih, ogoljenih brda, a onda su stigli do prvih vrhova Kavkaskog gorja. Azzie je poletio još više kako bi prešao iznad njih, a Faust je počeo divljački drhtati od rijetkog, hladnog zraka. Planine su ležale ispod njih, njihovi su vrhunci probijali paperjaste bele oblake osvetljene blistavim suncem.
"Vidiš onu veliku ispred nas?" pitao je Azzie Fausta, podigavši glas u vetar. "Tamo idemo."
Spustili su se na njezin vrh, zaravan okupanu briljantnim podnevnim suncem. Faust je želeo pitati Azzieja kako je to postigao, pošto je bila noć kad su napustili tabor krstaša. Ali nije želeo ispasti neznalica pa je umesto toga rekao: "Gde smo?"
"Ovo je Crescendo, najviši vrh Kavkaza", rekao je Azzie. "Nije daleko od Ararata, gde je Noa pronašao zemlju nakon Potopa."
Faust je došao do ruba. Kroz kristalno čisti zrak mogao je videti kilometrima i
kilometrima, sve do mirnih naselja u podnožju. Iza toga je jedva mogao nazreti ružičastu kamenu palačtu, ukrašenu belim zidovima i tornjevima, koja je jako podsećala na rođendansku tortu.
"Šta je ono?" pitao je.
"To je dvorac Bezbrižni", odgovorio je Azzie. "Biće tvoj ako učiniš što želim."
"Koje su posebne osobine dvorca Bezbrižni?" upitao je Faust.
"Primećuješ onaj ružičasti kamen od kojeg je Bezbrižni izgrađen? To je kamen sreće, potiče iz Zlatnog doba čovečanstva, kad je sve bilo u skladu. Taj je kamen tako ispunjen esencijama sreće i veselja da čovek oko njega većinu vremena provodi u stanju blage euforije. To je mesto gde možeš biti sretan i bezbrižan, Fauste. I ova palata ima uobičajeni asortiman najpoželjnijih eva, lica tako lepih da ti srce stane, tela zbog kojih bi i anđeo zaplakao, iako mu je bolje da ga njegovi nadređeni ne ulove u tako neanđeoskom ponašanju."
"Dvorac Bezbrižni odavde izgleda vrlo mali", primetio je Faust.
"Svojstva svetlosti i zraka na ovoj su planini takva", objasnio je Azzie, "da ako malo zaškiljiš možeš povećati svoj pogled i videti što god poželiš."
Faust je zaškiljio, ispočetka prejako, jer je otkrio da zuri u zid s udaljenosti od otprilike pet centimetara. Zaškiljio je manje i bio je u stanju pomaknuti pogled sa zida i dobiti panoramski pogled na palačtu. Dvorac Bezbrižni uistinu je bio očaravajuće mesto. Faust je video brojne fontane, uredno pošljunčene staze koje su krivudale kroz veliki i dobro održavan vrt, vidio je bezbroj pitomih jelena koji su lutali njegovim hladovitim područjem, brojne šarene papige koje su živele na drveću i pretvarale mesto u pokretno šarenilo. Video je sluge, odevene u bele odore kako šeću s punim poslužavnicima mesa, voća, oraha i lešnjaka, i
činije začinjenih umaka. Ovu su gozbu nudili gostima, koji su bili odeveni u raskošne šarene odore. Faust je mogao videti da je nekoliko gostiju visoka i plemenitoga roda, imali su tako lepo oblikovane glave kakve nije video od proučavanja drevnih rimskih skulptura.
"Ko su oni ljudi?" upitao je.
"To su filozofi", odvratio je Azzie. "I njihova će svrha biti razgovor s tobom o uzrocima i povodima stvari, i dodavanje njihovog znanja tvojoj svetlosno brzoj inteligenciji. Sada pomakni pogled udesno - tako - i pogledaj onu kupolu koja stoji odvojena od drugih zgrada."
"Da, šta je to?" pitao je Faust.
"To je riznica dvorca Bezbrižni", rekao je Azzie. "Prepuna je blaga: dragulja prve vode, neusporedivih bisera, žada najveće kvalitete, i ostalih lepih stvari."
Faust je opet zaškiljio i malo nakrivio glavu.
"Šta to vidim daleko na obzoru?" zanimalo ga je. "Izgleda kao oblak prašine koji se kreće."
Azzie je pogledao. "To nije bitno."
"Ali šta je to?"
"Ako moraš znati, to je skupina divljih turskih ratnika", odgovorio je Azzie.
"Pripadaju li oni dvorcu Bezbrižni?"
"Bojim se da ne. Oni su ovde prilična pretnja. Ali ostavljaju dvorac Bezbrižni na
miru."
"Ali što ću učiniti ako me napadnu?" zapitao je Faust. "Onda mi moje bogatstvo i veseli život baš neće puno pomoći, zar ne?"
Promene su uvek s nama", kazao je Azzie. "Ispred svake palate postoje divlji ratnici koji žele ući unutra. A ponekad i uspiju. Ali ne boj se, ja te neću ostaviti u opasnosti. Mogu ti dati palate u raznim delovima sveta. Postoji puno lepih gradova u kojima bi mogao živeti. Takođe ne bi bio ograničen na svoje vreme. Ako želiš šetati Atenom s Platonom, na primer, ili drevnim Rimom kako bi razgovarao s Vergilijem ili Cezarom, mogu to srediti."
"To zvuči jako dobro", priznao je Faust. "Ali što je s mojim zasluženim mestom u ovom velikom takmičenju između Tame i Svetlosti?"
"Mislim da mogu učiniti nešto u vezi toga", rekao je Azzie. "Shvataš da ja nisam kriv što je počinjena pogreška. To je onaj glupi Mefistofeles, a ja mu nameravam održati lekciju. Ali najpre ću se morati malo raspitati, jer je takmičenje u toku i Sile Svetlosti i Tame ne bi bile zadovoljne kad bi se prekinulo. Ali s malo sreće, i rečju ili dve na pravom mestu, mislim da te mogu ubaciti u Igru na Mackovom mestu."
"I ti bi to učinio za mene?"
"Da, bih", potvrdio je Azzie. "Ali postoji uslov."
"Koji?"
"Moraš mi se zakleti najjačom pzakletvom koju znaš da ćeš me u svakom trenutku slušati, a posebno što se tiče takmičenja, da ćeš mi se zakleti i slušati me."
Faust se ponosno uspravio. "Ja, slušati tebe? Ja sam Faust, a ko si ti? Samo neki gotovo anonimni okaljani duh!"
"Ja ne bih rekao okaljani", usprotivio se uvređeni Azzie. "To je zla novinska patka o nama demonima. U svakom slučaju nema ničeg nečasnog u slušanju demona. Ljudi to rade celo vreme."
"Ne Faust", pobunio se Faust. "Zašto to smatraš neophodnim?"
"Zato što imam plan, pomoću kojeg ti možeš povratiti svoje i moje zasluženo mesto u događajima. Ali moraš učiniti ono što ti kažem. Nećeš me smatrati preopakim gazdom. Hajde, hoćeš li učiniti to?"
Faust je razmišljao i žestoko dvojio. Bio je u iskušenju. Biti vladar dvorca Bezbrižni je svakako značilo napredak u donosu na položaj profesora alhemije u Krakowu. Ali nije se mogao naterati da pristane slušati Azzieja. Duboko usađeno unutarnje oklevanje ga je zadržalo. Nije bilo toliko u pitanju to što je Faust čovek hteo da bude po njegovom. Više je bilo to što, kao utelovljenje arhetipskog duha Fausta, nije mogao sebe učiniti podložnim duhu koji bi, po prirodi stvari, trebao služiti njemu.
"Ne mogu to učiniti", izjavio je.
"Ah, ali razmisli", nagovarao ga je Azzie. "Kako bi bilo kad bi takođe ubacio bit lepote koju svi muškarci traže. Mislim, naravno, na nikog drugog nego na neusporedivu Helenu Trojansku."
"Ne zanima me. Već imam curu."
"Ali nemaš Helenu Trojansku!"
"Ne zanima me", ustrajao je Faust.
Azzie se nasmešio. "Samo pogledaj."
Rekavši tako, demon je mahnuo rukom. I tamo, na vrhu planine, pred Faustovim očima počela se pojavljivati žena. A onda je stajala pred njim. Gledala ga je očima nedokučive boje, Faust nije mogao reći koje, pošto se činilo da menjaju boju kako su oblaci prelazili preko sunca. Jednog trenutka sive, drugog plave, a trećeg zelene. Nosila je klasičnu grčku odoru, belu, jako nabranu tuniku, s trakom preko jednog ramena, dok je drugo bilo golo. Njene su
proporcije bile tako veličanstvene da bi bilo smešno i uzaludno pokušati izdvojiti neku osobinu iznad ostalih; reći njen je nos vrlo lep, ili, ima lepe obrve, ili, ima dobro oblikovano poprsje, ili, njezine su noge skladne. Sve su ove izjave bile istinite, ali Helena je nadilazila opis i usporedbe. Bila je ono savršenstvo koje muškarci ponekad, mutno, nazru u snovima. Na neki svoj način bila je potpuna, ideal viši od ljudskog bića, a ipak je bila ljudsko biće. I koji god su se nedostaci na njoj mogli naći, služili su samo kako bi povećali njeno savršenstvo samom svojom ljudskošću.
Faust ju je gledao i bio na opakom izazovu. Ona je bila velika nagrada za zadobiti jer - bez obzira na samu njezinu poželjnost - bio je tu i užitak koji se dobivao time što ćeš je oduzeti svim ostalim muškarcima, i što ti onda zavide svi muškarci sveta, osim pedera. Imati Helenu učinilo bi čoveka bogatijim od riznica kralja kraljeva. Ali takođe je trebalo platiti cenu. Jer čovek koji poseduje Helenu i njezin je posed, i nema ni dušu ni sudbinu koju bi mogao zvati svojom. Njegova bi slava patila u poređenju s njenom. U njegovom slučaju, o njemu više ne bi mislili kao o Faustu, arhetipu. Najverovatnije bi o njemu govorili kao o Heleninom muškarcu. I njegova vlastita veličajnost bila bi bleda u poređenju s njezinom. Paris je najverovatnije bio jako dobar čovek, nekoćad u drevnoj Troji
kad ju je oteo Menelaju. Ipak, ko se sada seća Parisa?
To su bili svi ti razlozi, a postojao je još jedan: Faust je znao da je želeti Helenu jedna stvar, ali posedovati je, bilo bi arhetipski nezdravo. On je Faust, solo-igrač, samac. On neće biti igračka nijednom muškarcu, ne, ni ženi lakođer.
Brzo je progovorio, pre no što ga je prizor njene fatalne lepote mogao začarati. "Ne, ne," rekao je, "neću je, i neću biti tvoj čovek."
Azzie je slegnuo ramenima i nasmešio se. Činilo se kao da nije posve iznenađen njegovom odlukom. Sigurno je znao od kakvog je čvrstog materijala Faust sazdan, i shvativši to, Faust je osetio plam ponosa u srcu. To je nešto, kad čak i demon poštuje tvoju nepokolebljivost!
"U redu", rekao je Azzie. "Rešiću je se. Ali vredilo je pokušati." Napravio je seriju pokreta rukom, veštinom kojoj se Faust morao diviti: čarobnjaci prepoznaju veštine i znanje drugih čarobnjaka po zavojitosti pokreta ruku i prstiju. Azzie je bio najbolji.
Oko Helene je na trenutak zatreperila svetlost, koja je kroz ovo prošla prilično pasivno. Ali onda je treperenje prestalo. Azzie je ponovio pokrete. Ovog puta nije bilo čak ni treperenja.
"Pa, nije li to čudno?" upitao je Azzie. "Ta Čarolija nestajanja obično radi jako dobro. Moraću je proveriti kasnije, kad ću imati vremena. Ej, slušaj. Helena je dobra cura i treba joj mali odmor od Hada gde trenutno stanuje. Kako bi bilo kad bi neko vreme ostala s tobom, a ja ću je kasnije odvesti natrag?"
Faust ju je pogledao i srce mu je jače zatuklo u grudima, jer, iako su njegovi racionalni razlozi da je odbije bili nepobitni, njegovo je srce govorilo drugačije. Ali uspio se kontrolisati i reći: "Pa, dobro, paziću na nju neko vreme, ako želiš. Naravno, tu je Margarita."
"Ne brini za nju", umirio ga je Azzie. "Ništa joj se neće dogoditi. I u svakom slučaju, mogu ti reći da ona nije dobra za tebe."
"Stvarno misliš tako?" pitao je Faust.
"Veruj mi. Demon po žaru u prsima zna kad je veza osuđena na propast. Vidimo se kasnije, opet ćemo razgovarati. Siguran si da te ničime ne mogu dovesti u iskušenje?"
"Ne, ali hvala na pokušaju."
"Onda dobro. Moram ići."
"Čekaj!" zaustavio ga je Faust. "Možeš li mi dati nekoliko sastojaka koji mi trebaju za moju Čaroliju putovanja? Inače ćemo Helena i ja prilično dugo biti nasukani na ovom planinskom vrhu."
"Dobro da si to spomenuo", rekao je Azzie. Posegnuvši u vrećicu koju svi demoni nose, ali koja, zbog čarolije, ne čini ispupčenje na njihovoj odeći, Azzie je izvukao razne trave, lekovito bilje, nadrilekove, pročišćene metale, nepoznate otrove i slično, i to dao Faustu.
"Hvala ti", rekao je Faust. "S ovime na raspolaganju sam ću krojiti svoju sudbinu. Tvoja je ponuda bila velikodušna, Azzie, ali ovu stvar s varalicom mogu i sam rešiti"
"Onda zbogom!" povikao je Azzie.
"Zbogom", odzdravio je Faust.
Obojica su zauzela pozu, desna ruka visoko u zraku, dlan prema van, palci savijeni, čarobnjački pozdrav - onda je Azzie nestao u bljesku, a Faust je trenutak kasnije, u Heleninom društvu, također nestao u jednom.
7.
Margarita nije mogla verovati. Oduvek je slušala kako su magovi prevrtljiva sorta, ali ovo je stvarno bilo neverovatno. Otišla je iz taverne u Krakowu do ćelije u Carigradu, a nije čak ni znala zašto je uhvaćena. I tu je, napuštena od Fausta i najverovatnije u velikoj frci. Šetala je amo-tamo ćelijom, a onda zadrhtala kad je čula težak zvuk koraka kako dolaze hodnikom. Koraci su zastali, vrata susedne ćelije s treskom su se otvorila.
Margarita je čekala i slušala. Nastala je kratka pauza. Onda su se koraci opet začuli. Stali su ispred njene ćelije. Čula je grebanje ključa u hrđavoj bravi. Onda se ključ okrenuo. Zadrhtala je kad su se vrata njezine ćelije otvorila.I ugledala visokog plavokosog tipa u finoj odeći kako prolazi kroz vrata. Zastao je na
vratima, i gledao je s određenim zanimanjem. Neko su vreme njih dvoje tvorili prizor obasjan sivom svetlošću koja se kroz vrata probijala sa svetiljki obešenih u hodniku.
Novopridošlica je bio gotovo dečak, gornja mu je usna bila znojna, zurio je u nju dok se ona, duge kestenjaste kose privlačno raščupane, dugačke suknje malo podignute kako bi se videli njeni zamamni gležnjevi, skutrila u najpatetičnijoj, a ipak najzavodljivijoj pozi.
Onda je Mack, jer to je bio on, rekao: "Ko si ti?"
"Ja sam Margarita", predstavila se devojka. "A ti?"
"Doktor Johann Faust, vaš sluga." Margarita je dvaput trepnula, na pameti joj je bilo da kaže kako on ne može biti Faust jer ju je pravi Faust upravo napustio kako bi otišao na vožnju s demonom. Ali kratko razmišljanje uverilo ju je kako razgovor u tom pravcu možda nije dobra ideja, pošto je ovaj tip na pameti najverovatnije imao spašavanje, i možda mu se ne bi svidelo tako žestoko proturečje na samom početku njihove veze. Neka bude Faust, ili Schmaust, ili Gnaust, ili što god želeo, samo da je izvuče odavde.
"Šta radiš ovde?" pitao je Mack.
"To je duga priča", odgovorila je Margarita. "Bila sam s drugim tipom i, pa, on je na neki način otišao i ostavio me ovde. A ti?"
Mack je u zatvorsku ćeliju došao tražeći Enrica Dandola, nadajući se kako će od njega dobiti ikonu Sv. Basila, jer je to, činilo mu se, baš ono što mu je potrebno da ovu situaciju dovede do zadovoljavajućeg kraja. Kad je došao do prve ćelije, video je da je Dandolo, zajedno sa slepim starim Isaacom, otišao. I on je sam nameravao otići, kad ga je neki predosećaj naterao da pogleda u susednu ćeliju. Bilo je to neobično: to mu nije bilo svojstveno, zavirivanje u ćelije. Ali ovog se puta to doimalo prilično hitnim. I učinio je to. Ali kako ovo reći Margariti?
"Moja je priča takođe duga", kazao joj je. "Želiš li izaći odavde?"
"Voli li se svinja valjati u blatu?" odvratila je Margarita, upotrebivši staru izreku
uobičajenu u delu Nemačke u kojem je bila guščarica.
"Dođi onda", pozvao je Mack. "Budi uz mene. Moram nekoga pronaći."
Napustili su tamnicu i izašli u tabor. To je bio prizor pomutnje i haosa. Gorelo je hiljadu baklji, osvetljavale su ljude koji su trčali tamo-amo. Trube su trubile, većina ljudi se kretala u smeru gradskih zidina. Činilo se da je napad u toku.
Mack i Margarita su se probijali kroz gužvu, hodali su u smeru u kojem je većina ljudi išla. Svi su žurili prema zidinama Carigrada, izgledalo je da se tamo odvija bitka. Okrvavljeni su ljudi odvođeni iz sukoba, mnogi su bili načičkani bizantskim strelama, koje su se od drugih mogle razlikovati po šesterokutnim crvenim i zelenim uzorcima nacrtanima na njima, i po perima, koja su bila pačja, a ne guščja.
Drugi vojnici su se progurali pored njih kako bi se uključili u bitku. Na visokim grudobranima mogli su se videti znaci borbe. Ali ispod, uz iznenadan zveket, velika vrata koja su čuvala Carigrad su se otvorila, otvorili su ih franački simpatizeri u gradu. Krstaši na konjima su se, kad su primetili ovo, hitro sakupili i galopirali prema otvorenim vratima u oklopljenom klinu. Grčki vojnici su branili ulaz, bilo je takođe i severnjaka koji su bili regrutovaniza borbu u gradskoj vojsci. Uzaludno su pokušali zaustaviti plimu. Ali podivljali krstaši su se sudarili s njima, bojne sjekire i buzdovani šištali su zrakom u kratkim, oštrim
lukovima, i čuli su se užasni zvukovi kad su, sa stravičnim učinkom, udarali u tela. Skupina Grkinja je na vrh zida donela ogromni kotao s ključalim uljem. Sada su ga nagnule, i ulje se spustilo u šištavoj zlatnoj kaskadi. Franački vojnici zahvaćeni tekućinom vrištali su dok se vruće ulje cedilo po njihovim oklopima i prolazilo kroz otvore na vratu i rukama, kako bi ih iznutra skuhalo poput jastoga. Onda je kiša strela oterala žene, a franačka je vojska opet napadala, izvikivali su svoje bojne pokliče i nezadrživo napredovali u grad. Mala skupina turskih plaćenika bila je sve što je ostalo od straže. Njihove su brojne strele brzo letele,
zatamnjujući nebo, čineći svojim šištanjem razgovor nemogućim. Padao je red za redom krstaša, prevrćući se s konja koji su sličili ježevima nakon što su turske oluja strela pronašla svoj cilj. Plima poludelih Franaka stigla je do redova Turaka, koji, niski i slabo oklopljeni, nisu mogli odolevati krupnim, dlakavim, neobrijanim Evropljanima u njihovim teškim oklopima. Nastala je velika seča udova i razbijanje glava, i bitkom izluđeni Franci probili su se kroz turske redove na gradske ulice.
Mack je trčao odmah iza borbe, i vukao Margaritu za ruku. Napokon je spazio Enrica Dandola. Starac je hodao i stezao ogroman mač. Mahao je njime tako da su svi oko njega morali čučnuti. "Vodite me do njih!" vikao je Dandolo. "Pustite me na te Grke!"
Mack je pritrčao, sagnuo se ispod mača i zgrabivši Dandola za ruku rekao: "Enrico, to sam ja, Faust! Ja ću te voditi!"
"Ah, glasnik Zelenobradog!" prisetio se Dandolo. "Da, u redu, samo me okreni u smeru neprijatelja i gurni."
"Nema problema", rekao je Mack, i okrenuo Enrica im ima gradskim zidinama. Dok je to činio, spretno je skinuo Dandolovu svilenu vrećicu iz koje je virila ikona Sv Basila.
"Puno sreće, gospodine!" viknuo je, a Enrico Dandolo je zamahnuo mačem i jurnuo u bitku, prethodnik Don Quijotea ako je takav ikad postojao.
Mack se, s Margaritom iza sebe, sada okrenuo od gradskih zidina i krenuo natrag u tabor. Tražio je sigurno mesto. Jedna stvar koju je sigurno znao bila je da je prošao svoj prvi test. Izabrao je, spasio je ikonu Sv. Basila.
Već je bilo kasno. Mrak je iznenada pao. Duvao je hladan vetar. Padala je kiša. Mack i Margarita su, drhteći i tresući se, hodali preko blatnjavog bojnog polja.
"Gde idemo?" pitala je Margarita.
"Moram se naći s nekim", odgovorio je Mack, pitajući se gde je, do vraga, Mefistofeles.
"Je li rekao gde?"
"Rekao mi je da će me pronaći."
"Zašto onda ovako trčimo?"
"Bežimo od bitke. Tamo možeš poginuti."
A onda su naleteli na skupinu vojnika. Ovo nisu bili isti vojnici koji su ranije uhvatili Fausta. Ipak, ovi su izgledali prilično slično, bili su krupni, neobrijani, čupavi, ružnog rečnika i puni oružja. Ovi su se tipovi borili i zbog toga su izgledali još gore. Bili su umorni, puni modrica, oklopi su im bili ulubljeni. Sagnuli su se iznad gomile cepanica i nekoliko stolaca koje su uzeli iz karavane koja je prošla i pokušavali upaliti vatru. Bezuspešno su kresali kremen, ali kiša, koja je počela tik nakon zalaska sunca, padala je sve jače, pa nisu imali uspeha.
"Hej, vi tamo! Stanite malo!" povikao je jedan od njih kad su Mack i Margarita naišli.
"Imate li možda pri ruci malo suhog drveta, ha?"
"Ne, ne", rekao je Mack. "Žao mi je, ali nemamo. Ispričavamo se, dečki, ali moramo ići."
Vojnici su se sakupili oko njih. Margarita je osetila kako joj se nešto kvrgavo prislonilo uz bok. Spremala se nekoga ošamariti kad je shvatila da joj Mack pokušava dati malu vrećicu koju je uzeo od Enrica Dandola. Sakrila ju je kod sebe kad su vojnici zgrabili Macka.
Grubo su ga pretražili, a onda se okrenuli prema njoj. Margarita je, bojeći se grubih ruku na svom telu, bez glasa predala vrećicu.
"Aha!" povikao je jedan trijumfalnim glasom, i izvadio ikonu Sv. Basila. "što to imamo ovde?"
"Pažljivo s tim", zatražio je Mack, "to je posebna sveta ikona."
"Šta čini?" pitao je vojnik.
"Čini čuda", odgovorio je Mack.
Čini čuda, zar ne? Da vidimo hoće li raspaliti ovu vatru. To bi bilo čudo!" Kresnuo je kremen. Iskre su poletele. Jedna je pogodila lak na ikoninom oslikanom licu. Ikona je odmah planula.
Vojnici su se pognuli nad njom i pokušali ugurati ikonu pod ostale cepanice. Mack je iskoristio prigodu za beg, Margarita ga je pratila.
Stigli su do ruba male šume koja je graničila s bojnim poljem. Glasno jadikovanje moglo se čuti iz smera grada, sada kad je šištanje strela prestalo. Krstaši su divljali. Na mesečini se već mogao primetiti stup dima. Činilo se da će ovo biti ponavljanje Troje.
Mack je skrenuo pogled. Bljesak munje otkrio je visoku, zlokobnu figuru, ni tri metra od njega, omotanu grimiznim plaštem, u slikovitoj pozi na rubu šume.
"Mefistofeles!" povikao je Mack. "Baš mi je drago što te vidim!" požurio je do njega.
"Jesi li video šta sam učinio? Izabrao sam opciju s ikonom."
"Da, video sam", potvrdio je Mefistofeles. "Iskreno, nisam impresioniran."
"Nisi? Ali to je izgledalo kao najbolji izbor. Kad sam čuo Enrica Dandola kako priča o svojim planovima za budućnost Carigrada znao sam da ga ne trebam ubiti. Što se tiče Aleksija, nikad mu nisam ni prišao dovoljno blizu kako bih ga oteo čak i da sam želieo."
"Budalo!" razljutio se Mefistofeles. "Enrico Dandolo te obmanuo. Njegova mržnja prema Carigradu je neutaživa."
"Kako sam to, do vraga, mogao znati?" pitao je Mack.
"Čitaj mu s usana", odvratio je Mefistofeles. "Da si ga ubio možda bi bio pronađen bolji car, koji bi spasio grad strahovite pljačke i paleža krstaša koji se sada događaju. "
"Učinio sam najbolje što sam mogao", zlovoljno je kazao Mack.
"Ne mislim te uistinu kuditi", rekao je Mefistofeles. "Kao što sam rekao, ne sudi se tebi, ti si predstavnik čovečanstva. Učinio si baš onakav blesav izbor kakav bi čovek učinio. Pokušao si spasiti iluziju, a ne biti praktičan!"
"Pa, drugi put ću biti bolji", obećao je Mack. "Neću više pokušavati spasiti iluzije, to ti mogu reći. Šta je sledeće?"
"Tvoja druga pustolovina te očekuje", odgovorio je Mefistofeles. "Jesi li spreman?"
"Kupanje i noć sna bili bi korisni."
"To ćeš moći obaviti na svojoj sledećoj stanici. Ideš na dvor Kublaj-kana."
"Zašto idem tamo?"
"Objasniću kad stignemo tamo. Pripremi se."
"Čekaj!" povikao je Mack jer ga je Margarita vukla za rukav. "Mogu li je povesti?"
Mefistofeles je pogledao Margaritu, činilo se da će odbiti, a onda je slegnuo ramenima.
"Oh, pretpostavljam da je to u redu. Držite se za ruke, zatvorite oči i stvar će biti obavljena."
Mack i Margarita su učinili kako im je rečeno. Margarita je također zadržala dah, jer nije podnosila vrtoglavi osećaj putovanja na drugo mesto i u drugo vreme.
Mefistofeles je zamahnuo rukama, nastao je uobičajeni bljesak vatre i oblak dima.
Nestali su.
Нема коментара:
Постави коментар