KATEGORIJE

▼

10. 2. 2017.

Miguel de Servantes, Međuigre -Predgovor




MIGEL de SERVANTES

Međuigre


Predgovor čitaocu 1

    Ne smem izostaviti, najdraži čitaoce; da te zamolim za oproštaj ukoliko zapaziš da sam u ovom predgovoru nesto malo iskoračio iz svoje uobičajene skromnosti. Proteklih dana zatekao sam se sa
prijateljima u razgovoru o komedijama i svemu onome što ih se tiče; oni ih tu predstaviše do te mere ulepšanim i uređenim da ispadoše, kako mi se čini, upravo savršene. Bilo je govora i o tome ko ih je prvi iz povoja podigao, zaštitio nadstrešnicom i svedano i raskošno odenuo. Pošto bejah najstariji, rekoh kako se sećam da sam video na sceni velikog Lopea de Ruedu 2, mulca znamenitog i po glumi i po umnosti. Rodom je bio iz Sevilje, a po zanatu zlatar, što će reći od onih koji zlato u listove tanje. Pisao je pastoralnu poeziju vrednu divljenja i na tom ga polju ni onda, a ni kasnije, niko nije nadmašio. Iako, pošto bejah dete, tada ne mogah steći čvrst sud o vanrednosti njegovih stihova, ipak su mi neki ostali u sećanju; kad ih sagledam sada, u zrelom dobu, držim da je istina to što rekoh. Da nije stoga što ne želim da izađem iz okvira ovog prologa, naveo bih nekolike koji bi tu istinu i potkrepili.
     U vreme tog glasovitog Španca sva oprema upravnika glumačke družine' mogla je stati u jedan džak a činila su je, manje više, četiri bela kožuha ukrašena pozlaćenom štavljenom kožom, četiri
veštačke brade sa perikama i četiri pastirska štapa. Komedije su se sastojale iz dijaloga između dva-tri pastira i pastirice, nalik eklogama 3, a bivale bi priređene i dopunjene sa dve ili tri međuigre, i to ili o crncu, svodniku, budali ili Baskijcu; sva ova četiri lika, kao i mnoge druge, tumačio je taj Lope sa najvećom izvrsnošću i sličnošću koje se zamisliti mogu.
     U to vreme mje bilo sprava i dvoboja između hrišćana i Mavara; ni pešice, a ni na konju; izvođači nisu izlazšli niti se činilo da izlaze iz središta zemlje zato što bi pozornica bila šuplja, a inače su je činile četiri klupe raspoređene u kvadrat i četiri do šest daski preko njih, tako da je od tla bila izdignuta četiri pedlja; još manje su se sa neba spuštali oblaci sa anđelima ili dušama. Jedno staro ćebe krasilo je scenu, zategnuto na krajevima sa dva kanapa, i služilo kao ono što zovemo garderobom . Iza njega su bili muzikanti koji  bi bez pratnje gitara izvodili kakvu staru romansu.
       Kada je Lope de Rueda umro, sahraniće ga kao izvrsnog i čuvenog muža u glavnoj crkvi u Kordobi (gde je i umro), između dve pevnice, gde takođe počiva onaj slavni maloumnik Luis Lopes.
        Lopea de Ruedu je nasledio Navaro, rodom iz Toleda. koji se proslavio tumačeći lik svodnika kukavice 4. On je nešto malo poboljšao opremljenost komedija i vreću sa kostimima zamenio
škrinjama i sanducima. Muzikante, koji su ranije pevali iza ćebeta, izveo je na scenu, u javnost; komedijašima je skinuo vestačke brade - jer do tada niko nije glumio bez njih - i uveo da svi glume
golobradi, izuzev ako su imali da tumače starca ili kakav drugi lik što iziskuje izmenu izgleda; smislio je sprave, oblake, gromove i munje, dvoboje i bitke; ipak, još nije bio dostignut sadanji vrhunac.
       A ovo je istina koju niko ne može poreći - i tu dolazimo do iskoraka iz moje skromnosti - u madridskim pozorištima prikazani su Ropstvo u Alžiru, koje sam ja napisao, kao i (Uništennje Numansije i Pomorski boj, u kojima se odvažih da komedije izvedem na tri čina, sa pet, koliko ih je bilo 5. Prvi sam predstavio ili, bolje rečeno, prlkazao maštanja i skrivene misli duše tako što sam izveo na scenu alegorijske likove, uz opšte i dragovoljno odobravanje publike. Tada sam napisao čak dvadeset do trideset komedija i svaka je bila izvedena bez da bude nagrađena krastavcima ili
kakvim drugim predmetima zgodnim za bacanje: prešle su svoj put bez žvizduka, vike niti galame.
        Potom se okrenuh drugim poslovima, ostavih pero i komedije, kad se pojavi čudovište prirode, veliki Lope de Vega, i zaposednu kraljevinu komedija.On  pokori i pod svoju vlast stavi sve glumce
i ispuni svet svojim srednim i valjanim komedijama, kojih je toliko da ima ispisanih više od deset hiljada lista a, što je najvažnije doživeo je da sve budu izvedene ili barem čuo da su to bile. A oni
prilično brojni, što nisu bili voljni da uzmu učešća u njegovoj slavi i radu, po onom što su svi skupa napisali ne dostižu ni polovinu njegovog dela.

        Međutim, pošto Bog nije svima podario sve, time ne gube vrednosti radovi doktora Ramona, koji behu najbrojniji posle onih  velikog Lopea. Valja, zatim, ceniti vrhunsku darovitost licencija
Migela Sančesa, te ozbiljnost doktora Mire de Ameskue, jedinstvenog ponosa naše nacije; potom umnost i bezbrojne razborite misli kanonika Tarage, tananost i blagost don Giljena de Kastra i
oštroumnost Agilara; sjaj, vrevu, raskoš i veličanstvenost  komedija Luisa Veles de Gevare, kao i one što sprema vispreni um don Antonija de Galarse, a i one koje obećavaju Ljubavne varke Gaspara de Avile; svi oni i još neki pomogli su velikom Lopeu ostvari taj veliki poduhvat.
      Ima više godina kako sam se vratio starom zanimanju. Sve  nadajući se da još traje vreme kad su se mogle čuti pohvale na moj račun, napisah nekoliko komedija ali ne zatekoh ptiće u starom
gnezdu- hoću reći, ne naiđoh na upravnika glumačke družine kakve bi ih od mene zaiskao, a znali su da ih imam. Ja ih onda pohranih u kovčeg, zaveštah vednom zaboravu i osudih na njega. Tada reče jedan knjižar  da bi mi ih on otkupio da mu upravnik jedne ovlaštene trupe 6  nije kazao da se od moje proze može očekivati mnogo, ali od stihova ništa. Da budem iskren, to me je, naravno pogodilo i tad rekoh sebi: "Ili sam se ja premetnuo u drugog čoveka, ili su se vremena veoma promenila nabolje; jer uvek se događa suprotno - hvale se prošla vremena." Ponovo prelistah svoje komedije i nekolike međuigre što s njima behu i zaključih da nisu toliko rđave da ne zaslužuju da izadu iz mrkline uma njihovog tvorca i prikažu se na svetlu dana onim autorima što imaju manje sumnjičavosti, a više pameti. Reših se i prodadoh ih tom  knjižaru koji ih odštampa ovako kako ih ovde vidiš. Pristojno me je isplatio i ja sam svoj novac uzeo mime duše, ne mareći za komedijantska ogovaranja.
     Želeo sam da budu najbolje na svetu, ili barem razumne; ti ćeš proceniti, čitaoče moj, a ako nađeš da sadrže štogod valjanoga pa sretneš onog upravnika, mog kudioca, poruči mu da povuče reč, jer ja nikoga ne vređam, kao i da ima na umu da one ne sadrže niti prikrivenih niti otvorenih besmislica, a i da komedije iziskuju upravo stih; da stil, od ona tri, mora biti najniži 7, dok je jezik u međuigrama primeren likovima koji se u njima javljaju; i da mu kao nadoknadu za sve nudim komediju koju upravo pišem, naslovljenu Očigledna prevara, koja će ga, ako se ne varam, zadovoljiti. S tim, Bog ti podario zdravlje, a meni strpljenje.

_________________________

 1) Objavljen uz prvo izdanje Osam novih komedija i međutigri (1615).
2) Upravnik ili vođa glumačke družine (autor de comedias) što je istovremeno režiser, glumac i pisac.
3) Pesma o pastirima. U XV veku termin je oznadavao dramsku formu, a u XVI i proznu tvorevinu bukoličke sadržine.
4 )  Pedro Navaro renesansni pisac . Sačuvana je samo jedna njegova komedija.
5) Pored Sevantesa ovu zaslugu sebi su pripisivali i njegovi savremenici  Kristobal de Virues i Fransisko de Avendanjo.
6) Glumačke družine koje su imale kraljelu dozvolu za izvođenje predstava (compafiias reales ili de tinlo)
7) Uzvišeni, srednji i najniži (sublime, mediocre, infimo).



у

Нема коментара:

Постави коментар