Virginia Woolf je pre svega bila velika radnica!
Harris je rođena u Sussexu 1981., a studirala je na Oxfordu i Institutu Courtland u Londonu. Trenutno predaje englesku književnost na Univerzitetu u Liverpoolu.
Antonela Marušić: Dugogodišnja ste proučavateljica rada Virginie Woolf, ali i poticajnog ambijenta Sussexa u kojem je spisateljica nalazila mir i poticaj za vlastitu spisateljsku poetiku. Možete li mi opisati svoje osećaje kada ste kao studentica prvi put posetili čuvenu Monk's House, ladanjsku kuću Virginije i Leonarda Woolfa?
Alexandra Harris: Odrasla sam u Zapadnom Sussexu, ali kao tinejdežerka koja nije vozila automobil, bilo mi je jako teško doći do sela Rodmell u Istočnom Sussexu gde su Woolfovi proveli većinu svoga vremena od 1919. godine nadalje. Na kraju me, baš pre nego što sam otišla na fakultet, moja školska učiteljica iz engleskog odvela da vidim Monk's House. Bilo je strahovito uzbudljivo. Bilo je to kao da čitate knjigu "Vlastita soba". Shvatila sam da bi moglo biti moguće stvoriti mesto u kojem bi život i rad bili odvojeni.
Kuća uopšte nije raskošna (zapravo je vrlo malena i mračna te obojena u čudnu plavkasto-zelenu boju podmorja), ali pripoveda o danima i godinama provedenim u produktivnom čitanju, pisanju i razgovaranju. Woolfovi bi seli za svoje radne stolove u 10 sati ujutro te usredotočeno radili celo jutro. Virginijina radna soba bila je smeštena na kraju vrta; toliko se divim ustrajnosti s kojom je išla tamo, iz dana u dan, i pisala. Virginia je pre svega bila velika radnica. Bila je sjajna na zabavama i vrlo dobra u kuglanju, odana sestra, supruga i prijateljica, ali joj je posao značio najviše.
Svoju ste biografiju temeljili uglavnom na bogatoj građi iz pisama, dnevnika i dela Virginije Woolf. No, je li sve bio i usamljenički, arhivarski posao publicistkinje? Ono što primećujem među redovima biografije je strast šetačice i ljubiteljice prirode i osame? Koliko ste vremena važnog za nastanak ove knjige proveli u prirodi, istoj onoj koja je skoro stotinu godina ranije krepila Virginijin duh?
Woolf u svojim pismima i dnevnicima pripoveda toliko intimno i živopisno da mi je o vremenu provedenom u čitanju njenih zapisa jako teško razmišljati kao o usamljeničkom. Njezini su čitatelji u najboljem mogućem društvu. Provela sam nekoliko luksuznih meseci pokušavajući pročitati po hronološkom redu sve što je napisala. To je bilo toliko iscrpljujuće zanimljivo da mi je bilo vrlo teško raditi bilo što drugo. Ona bi u jednom danu napisala toliko toga: hiljadu reči romana ujutro, verovatno, dugački i strašni zapis u dnevniku, tri ili četiri pisma popodne, nacrt eseja te beleške kod čitanja uveče. Možete videti sliku kako se jedan dan pojavljuje, a drugi dan dobija oblik pričvršćujući se na nove asocijacije. Teško je skinuti oči s toga.
Vrlo ljubazno od vas što ste primetili isticanje ljubavi prema prirodi u mom pisanju. Htela sam istaknuti snažni smisao za mesto Woolfove. Njeni dnevnici iz Sussexa obuhvataju neke od njenih preplavljujućih osećaja prema nizinskom seoskom pejsažu koji je volela; u romanu "Između činova", koji je ratne tematike, piše o lepoti i punoći stare ruralne Engleske koja je bila pod pretnjom. Međutim, razna druga mesta izazivala su ushićene sanjarije: kuća Knole u grofoviji Kent (koja je postala velika kuća u "Orlandu"), Grčka, Španija i južna Francuska te najviše London.
Na koji način na fakultetu sa svojim studentima i studenticama izučavate Virginiju Woolf?
Moji studenti u Liverpoolu proučavaju Woolf kao deo kolegija 'Modernizam' s druge godine - tako da je čitaju uz T. S. Eliota, Jamesa Joycea i D.H. Lawrencea. Također proučavamo slike i slušamo muziku toga vremena. Woolf je na mom silabusu zastupljenija od bilo kojeg drugog autora. Kada diskutujemo o knjizi "Svetionik", razgovor je obično usmeren na oblik romana, sa svoja dva velika bloka i hodnikom koji ih spaja (u obliku slova H, op. p.). Govorimo o praznini koja je ostala nakon smrti gospođe Ramsay te o onome što omogućuje Lily da završi svoju sliku. Šta je njezina slika - to je veliko pitanje koje treba istražiti.
Ako su rečenice studentima prezamršene, čitam paragrafe naglas kako bi čuli tečnost pisanja. Ako imam šest volontera, ponekad nakon nastave čitamo "Valove". Studenti brzo uhvate ritam i osećaj za veze te razlike između likova.
Prošle sam godine ocenila celu grupu predivnih eseja o "svakodnevnim čudima". Studenti su odgovorili na Virginijin interes za obične stvari i svetost svakodnevnih rituala. Nadam se da je to izoštrilo njihovo cenjenje malih detalja u njihovim vlastitim svakodnevnim životima.
Je li Vas u početku u izazovu pisanja biografije obeshrabrivala činjenica da je o Virginiji Woolf toliko pisano i govoreno te da je jedna od najmistificiranijih spisateljskih ličnosti svih vremena?
Apsolutno! Ili me, barem, nije odvratilo od pisanja, ali nisam bila sigurna hoće li je iko hteti da čita. Zamalo sam ostavila rukopis u ladici svoga radnoga stola. Međutim, stalno sam sretala ljude koji su bili mišljenja da je Woolf samo snob, ili sanjarica, ili pisac zamorno teških romana te sam shvatila da je, čak i uz stotine svojih knjiga, najpoznatija po tome što se utopila. I zato, naravno da sam htela istaknuti, svima koji su voljni slušati, njenu velikodušnost, njenu domišljatost, njenu sposobnost za sreću. Divno je kada ti ljudi priđu nakon predavanja, ili kada mi se jave nakon što pročitaju moju knjigu i kažu kako će pokušati čitati Woolfovu za razonodu.
Verujem da ste proučavali i ostale biografije Virginije Woolf? Koja među njima vam je bila najkorisnija, koja vam je bila lični favorit?
Biografija Virginije Woolf autorice Hermione Lee iz 1996. godine više je nego korisna: ona je sama za sebe umetničko delo, klasik koji će se čitati još mnogo generacija. Čak i ljudi kojima se Virginia Woolf ne sviđa bi je odmah trebali pročitati. Uz "Svetionik", to je najvažnija knjiga mog života. Ona je napredni tečaj za to kako jaka emocija može biti kanalizirana u oštri, kruti, nesentimentalni argument; u empatiju i njene granice; te u oblikovanje životnih priča.
Ona je zapravo "uvod" u život i rad Woolfove, ne može se usporediti s biografijama od 700 stranica, ali svakako je bilo stvari koje sam htela naglasiti. Poput Hermione Lee, i ja se divim otpornosti i sposobnosti za naporan rad. Sviđa mi se njena nemirna energija i njen strašni smisao za humor pa sam htela da iz moje knjige isijavaju i zabava i napori. Stalo mi je do mesta i prostora (kao što ste mogli primetiti) i mislim da su bili važni Woolf, stoga opisujem njene kuće i ono što je od njih stvorila, pejsaže koje je volela i kako se oni uklapaju u njenu prozu, kao i arhitekturu njenih romana s njihovim strukturiranim sobama i hodnicima.
Radite li trenutno na nekoj novoj knjizi?
Da, sledeće mi godine izlazi nova knjiga, a u njoj se radi o vremenu! Radi se o vremenskim prilikama o kakvima se pisalo, slikalo te kakve se zamišljalo u Engleskoj od rimskih mozaika i anglo-saksonskih elegija pa sve do savremenih romana. To je velika istorijska parada.
Koliko je biografija Virginie Woolf povezana s Vašom hvaljenom prethodnom knjigom "Romantični modernisti" (Romantic Moderns, Thames & Hudson, 2010) u kojoj ste ukoričili svoje eseje posvećene engleskom kulturnom životu između 1930. i 1945. godine?
"Romantični modernisti" počeli su kao projekat o zadnjem romanu Virginije Woolf "Između činova" (1941), ali umesto da se na njemu zaustavim, nastavila sam širiti mrežu dok nisam nanjušila vezu između te knjige i mnogih drugih umetnosti stvaranih pred početak Drugog svetskog rata, reč je o vrtovima, kuharicama, nameštaju, zidnim plakatima, slikarskim platnima i pesmama. Mnogo je ljudi tada bilo zaokupljeno razmišljanjem o tradiciji, nasleđu, ruralnom životu i istoriji Htela sam pokazati da sva umetnost modernizma nije nužno preokupirana novostima, isto tako može biti nadahnuta prošlošću. Mislim da je to ono što sam tom knjigom htela doneti pred svoje čitaoce.
Također se potaknuo novi val interesa prema umetnicima kao što su Eric Ravilious i Paul Nash, slikarima koji uspevaju kroz prošlost progovoriti o sadašnjosti. Pokazali su nam kako ideje kontinuiteta mogu biti jednako snažne kao ideje promene. Bilo mi je zadovoljstvo nakon ove eklektične knjige pisati isključivo o Virginiji Woolf. Nakon svega, ona je jedna od najvećih umetnica u prikazivanju tananih načina kako prošlost živi u našim mislima i oblikuje našu sadašnjost.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар