Đalal Al Ahmad: "Tuđe dete"

Dobro, šta je trebalo da uradim? Moj muž nije bio spreman da brine o meni i detetu. O detetu koje nije bilo njegovo. Detetu mog bivšeg supruga, koji me je ostavio i koji takođe nije hteo da ga prihvati. Da je neko drugi bio na mom mestu, šta bi uradio? Pa ja sam takođe morala da živim. Da me je i ovaj muž ostavio šta bih radila? Morala sam nekako da se otarasim deteta. Jednoj neiskusnoj ženi kao što sam ja ništa drugo nije moglo da padne na pamet. Nisam znala ni neko mesto ni neko drugo rešenje. Nije da nisam znala, znala sam. Znala sam da dete mogu da dam u dom, ili u neko slično odvratno mesto. Ali, otkud sam mogla da znam da će da ga prime? Kako sam mogla da budem sigurna da neće da odugovlače, ili da me možda osramote i mene i dete svakakvim imenima nazovu? Kako? Nisam htela da se tako završi. Istog dana predveče, kada sam to uradila i kad sam se vratila kući i ispričala majci i komšinicama šta sam učinila, jedna od njih, ne znam koja, je rekla: „Pa dobro ženo, mogla si dete da odvedeš u dom, ili da ga ostaviš u sirotište, ili...“ Ne znam koja je mesta još pomenula, ali istog trenutka moja majka joj je rekla: „Misliš da bi joj dozvolili? Ha!“ Uprkos tome što je i meni samoj tako nešto padalo na pamet, dok je naša komšinica to govorila, srce ponovo poče da mi se kida i ja samoj sebi rekoh: Ej, ženo! Otkud znaš da ti ne bi dozvolili kada nigde nisi ni bila?“ Malo zatim rekoh majci: „Eh, kamo sreće da sam tako uradila.“ Ali, nisam bila upućena. Nisam bila sigurna da će mi dozvoliti. Tog trenutka već beše kasno. Reči te žene kao da su čitav jedan svet pun tuge na moje srce svalile. Sve one slatke reči mog deteta počeše da mi naviru u sećanje. Nisam više mogla da izdržim. Ispred svih komšinica počeh gorko da plačem. Ali koliko i to beše pogrešno! Svojim ušima sam čula kako je jedna od njih kroz zube promrmljala: „Sada još i plače! Nikakvog stida nema...“ Ali, majka mi ponovo priteče u pomoć. Mnogo me je utešila. Pa dobro, istinu je i rekla, zašto bih ja, koja sam u cvetu mladosti, toliko mnogo tugovala zbog jednog deteta? I to upravo kada moj muž neće da me prihvati sa detetom. Sada puno vremena ispred sebe imam, mogu troje-četvoro da rodim.


Tačno je da je to bilo moje prvo dete, i da nije trebalo to da uradim, ali dobro, učinjeno je šta je učinjeno i sada je gotovo. Sada više nikakvo razmišljanje ne pomaže. Ja sama nikakvih problema nisam imala da bih morala to da uradim. Moj muž je bio taj koji je insistirao. Dobro je i rekao: „Ne želim da gledam kopile nekog magarca za svojim stolom.“ I ja sama, ako malo bolje razmislim, moram da mu dam za pravo. Da li bih bila spremna da decu svog supruga gledam kao svoju sopstvenu? I da ih ne smatram teretom u svom životu? Ne bi li ih gledala kao suvišne za stolom? E pa i on isto tako. On je takođe bio u pravu kad nije mogao moje dete, ne moje, već dete jednog magarca po njegovim rečima, da gleda za stolom.

Prva dva dana dok sam bila u njegovoj kući, samo je o detetu pričao. Poslednje noći smo puno razgovarali. U stvari nismo razgovarali. On je ponovo pričao o detetu a ja sam slušala. Na kraju sam rekla: „Dobro, reci šta da radim?“ Moj muž nije rekao ništa. Malo je razmišljao, da bi rekao: „Ne znam šta da radiš. Uradi šta god hoćeš, samo ne želim više da gledam za svojim stolom kopile jednog magarca.“ Njegove reči mi nisu ni malo pomogle. Te noći takođe nismo spavali zajedno, kao da je bio ljut na mene. Treće noći našeg zajedničkog života spavali smo zajedno. Ali, bio je besan i nije pričao sa mnom. Znala sam da hoće da me naljuti kako bih konačno odlučila da se deteta što pre rešim. Sutra ujutru, dok je izlazio, reče mi na vratima: „Kada se vratim u podne, dete više neću da vidim, jasno!“ I od tog trenutka ja sam svoj zadatak znala.

Koliko god sad da razmišljam ne mogu da shvatim kako sam mogla sa tim da se složim. Ali, ja tu više nisam mogla ništa. Navukla sam čador za molitvu preko glave, uzela dete za ruku i odmah za suprugom izašla iz kuće. Detetu je bilo još malo pa tri godine. Već je umeo sam lepo da hoda. Najgore je bilo to što sam tri godine njegovog života već preturila preko glave. To je stvarno bilo veoma loše. Sve brige oko njega su bile završene. Sve neprospavane noći zbog njega su prošle. Tek je počeo period kada je čovek mogao da uživa u njemu. Ali, ja sam svoj posao morala da uradim. Do same autobuske stanice hodali smo jedno pored drugog. Obula sam mu i cipele. I lepo odelce sam mu obukla. Jedno malo plavo odelo mu je baš tih dana moj bivši muž kupio. Dok sam ga oblačila jedna me je misao uznemirila: „Ej, ženo, zašto mu novu odeću oblačiš?“, ali je odbacih. Želela sam to i šta da radim? Baš me briga za mog muža, ako jednog dana opet budem imala dete, neka ide i neka mu kupi odelo. Odelo sam mu obukla. Kosu sam mu očešljala. Mnogo je bio lep. Uzela sam ga za ruku, drugom rukom sam držala čador oko struka i tako sam išla polako. Nije više bilo nikakve potrebe da ga grdim da brže hoda. To je bio poslednji put kako sam ga držala za ruku i vodila sa sobom. Na dva-tri mesta je hteo da mu kupim bombone. Rekla sam mu: „Prvo da uhvatimo autobus, pa ću posle da ti kupim bombone.“ Sećam se, tog dana me je, kao i uvek, stalno nešto zapitkivao. Nekom konju je nogu upala u ulični kanal i ljudi su se oko njega bili okupili. Mnogo me je gnjavio da ga podignem da vidi šta se dešava. Podigla sam ga. Video je da konj na nozi ima nekoliko posekotina iz kojih je curila krv. Kada sam ga spustila na zemlju rekao je: „Mama, nozica mu je uh!“

Rekla sam mu: „Tako je zlato moje, nije slušao svoju mamu i zato je sada uh.“

Do autobuske stanice sam išla polako. Bilo je još jutro i autobusi su bili prepuni. Možda sam čekala pola sata dok nisam uhvatila autobus. Dete mi je bivalo sve nervoznije. Ja sam bivala sve umornija. Toliko je zapitkivao da sam izgubila strpljenje. Dva-tri puta je ponovio: „Mamice sta se desilo? Tobus nije doso. Idemo da kupimo bobone.“ Ja sam mu uporno odgovarala: „Samo što nije došao.“ Govorila sam mu da ću mu kupiti bombone kad uđemo u autobus. Na kraju konačno uđosmo u „sedmicu“. Sve do „Kraljevog trga, gde smo izašli, neprestano je nešto pričao i zapitkivao. Sećam se da je jednom upitao: „Mama de demo?“ Ne znam zašto sam odjednom, bez ikakvog razmišljanja, rekla: „Idemo kod tate.“ Dete je malo posmatralo moje lice, a zatim reklo: „Mama, a kod kog tate?“ Nisam više imala strpljenja. Rekla sam: „Dušo, koliko puno pričaš. Ako budeš još pričao neću ti kupiti bobone! Jasno?!“

Koliko mi se sad srce kida. Takve stvari obično rastuže čoveka. Zašto sam srce mog deteta morala poslednjeg trenutka da slomim? Kad smo izlazili iz kuće, sama sebi sam obećala da se do poslednjeg trenutka neću iznervirati. Da dete neću tući. Da ga neću grditi. I da ću se lepo ponašati prema njemu. Ali... koliko mi se sad srce cepa! Zašto sam ga baš tako ućutkala? Moje detence nije više ni reč progovorilo. Smejao se vozačevom pomoćniku koji mu se kreveljio, prijateljski mu nešto pričao i zasmejavao ga. Ali, ja sam ignorisala i njega i moje dete, koje je malo-malo pa gledalo u mene.

Na „Kraljevom trgu“ sam rekla da stanu. Kada smo sišli moje dete se još uvek smejalo. Na trgu je vladala gužva. Bilo je puno autobusa. A ja sam se još uvek bojala da završim svoj posao. Neko vreme sam šetala. Možda je prošlo pola sata. Autobusa je bilo manje. Došla sam u kraj trga, izvadila deset dinara i pružila detetu. Dete me je zaprepašćeno posmatralo. Do tad mu još nikad nisam davala pare i nije znao šta će sa njima. Nisam znala kako da mu objasnim. Sa druge strane trga jedan prodavac semenki je snažnim glasom reklamirao svoju robu. Pokazala sam mu prstom na njega i rekla: „Uzmi. Idi kupi bobone. Da vidim da li umeš sam da odeš i da kupiš.“ Dete je pogledalo u novac, zatim u mene i reklo: „Mama, ocu da ides i ti sa mnom.“ Rekoh mu: „Ne, ja ću da ostanem ovde da pazim na tebe.“ Ajde, idi, da vidim da li umeš sam da kupiš bobone?“ Dete ponovo pogleda u novac. Kao da se kolebao. A nije ni znao kako se nešto kupuje. Do tad ga tako nešto nisam naučila. Gledao je razrogačenih očiju. Kakav je to pogled bio! Kao da mi je istog trenutka prodro do srca, i ja sam osetila da mi je loše. Zaista mi je bilo veoma loše. Umalo da odustanem. I kasnije, kada mi je dete otišlo a ja pobegla, sve do sad, čak i istog tog dana uveče kada sam pred svim komšinicama od silne tuge gorko plakala, nikad mi se srce nije tako kidalo, i nikad se nisam tako loše osećala. Jedva sam se suzdržala. Kakav je to pogled bio! Dete je stajalo nemoćno i zbunjeno. Kao da još uvek hoće nešto da me pita. Stvarno ne shvatam kako sam uspela da se savladam. Još jednom sam mu pokazala prodavca semenki i rekla: „Ajde dušo, daj mu ove pare i reci: „Daj mi semenke“, baš tako. Ajde, samo hrabro!“

Detence je pogledalo semenkara, a zatim, kao da traži neki izgovor, i kao da će svaki čas da zaplače, reklo: „Mama, necu semenke, suvo goze ocu!“

Osećala sam se jadno. Da je dete samo još malo odugovlačilo, da je samo malo zaplakalo, sigurno bih odustala. Ali, dete nije zaplakalo. Bila sam nervozna. Izgubila sam strpljenje. Dreknula sam na njega: „Ima i suvog grožđa. Idi i kupi šta god hoćeš. Ajde više!“ Podigla sam ga preko uličnog kanala i spustila na asfalt, na sredinu ulice. Stavila sam ruku na njegova leđa, polako ga gurnula napred i rekla: Ajde idi više, već je kasno.“ Ulica je bila pusta. Nije bilo ni jednog autobusa ili zaprege koji bi mogli da ga pregaze. Dete je napravilo dva-tri koraka, zatim se vratilo i reklo: „Mama, cika ima i suvo goze?“ Ja rekoh: „Da dušo moja. Reci mu: „Daj mi suvo grožđe za deset dinara.“, i on ode. Dete mi je bilo stiglo do pola ulice, kad jedna kola odjednom zatrubiše. Počela sam da se tresem od straha, i pre nego što sam uspela da shvatim šta radim, skočila sam na ulicu, uzela dete u naručje, dotrčala do trotoara i sakrila se među ljude. Sa lica mi je cureo znoj. Sva sam bila zadihana. Moje detence je upitalo: „Mamice, sta se desilo?“ Rekla sam: „Ništa dušo moja, kola su mnogo brzo išla ulicom. Ti si išao polako, umalo da te zgaze.“ Dok sam to pričala, samo što nisam zaplakala. Dete, koje je još uvek bilo u mom naručju, reče: „Doblo mama, spusti me dole, sad cu blzo da idem.“

Da moje detence nije to reklo, ja bih možda i zaboravila zbog čega sam došla. Ali me te njegove reči podsetiše na moju nameru. Još mu ni suze nisam obrisala, kada mi ponovo pade na pamet zbog čega sam u stvari došla. I bes mog muža mi pade na pamet. Poljubila sam detence. To je bio poslednji poljubac koji sam ubrala sa njegovog lica. Poljubila sam ga, ponovo spustila na zemlju i opet mu rekla na uvo: „Idi brzo zlato moje, naići će kola.“ Ulica ponovo beše pusta i ovog puta moje dete je išlo brže. Išao je brzo, sitnim koracima i ja sam se dva-tri puta uplašila da mu se nogice ne zapetljaju jedna o drugu i da ne padne. Kada je stigao na drugu stranu ulice, okrenuo se i bacio pogled na mene. Ja sam krajeve čadora već bila skupila i jednom rukom držala ispod miške. Htela sam da krenem. Čim se dete okrenulo i pogledalo u mom pravcu, ja sam se na mestu zaledila. Tačno je da nisam htela da shvati da odlazim, ali nisam zbog toga ostala u mestu kao ukopana. Bila sam kao lopov koga su uhvatili baš u pravom trenutku. Ukočila sam se a ruka mi je bila ispod miške, pridržavajući krajeve čadora. Bilo je isto kao kada sam preturala po džepovima svog muža – onog prošlog – kada sam mu pretraživala džepove, a on se pojavio na vratima. Kao i onda, i sad sam se isto tako bila zaledila. Ponovo me je znoj celu oblio. Glava mi je klonula i kada sam uz mnogo napora uspela ponovo da je podignem, dete je ponovo išlo i više mu ništa nije stajalo na putu da stigne do semenkara. Moj posao je bio završen. Dete mi je stiglo zdravo na drugu stranu ulice. Od tog trenutka bilo je kao da nikad nisam ni imala dete. Kada sam svoje dete poslednji put gledala, bilo je isto kao da gledam tuđe dete. Tačno tako kao da gledam nečije slatko dete koje je tek prohodalo. Gledajući ga, uživala sam isto onako kao što se može uživati posmatrajući tuđe dete. Užurbano se izgubih u gomili na trotoaru. Ali me još jednom uhvati strah. Umalo da mi se korak zaledi i da ostanem na mestu kao maljem zakovana. Uhvatio me je strah da me nije, ne daj Bože, neko pratio. Od te pomisli sva se naježih i ubrzah korak. Dve ulice niže došlo mi je da preskočim nekoliko ulica i da pobegnem. Uz mnogo napora, uspela sam nekako da se dovučem do kraja ulice, kad iznenada jedan taksi zakoči odmah iza mene. Kao da će i ovog trena da me uhvate. I najmanja koščica ne telu mi je zadrhtala. Mislila sam da me je policajac sa raskrsnice pratio, da je ušao u taksi, maločas iza mojih leđa iz njega iskočio, i evo sad će da me uhapsi. Ne znam kako sam uspela da se okrenem i pogledam. Odahnula sam. Putnici iz taksija su upravo plaćali i odlazili. Ispustila sam uzdah olakšanja, kad mi nešto pade na pamet. Ne razmišljajući i ne obraćajući pažnju ni na šta, skočila sam u taksi i bučno zalupila vrata. Vozač je nešto progunđao i krenuo. Kraj čadora mi je ostao u vratima. Kad se taksi udaljio a ja povratila pouzdanje, otvorila sam polako vrata, izvukla kraj čadora i ponovo ih zatvorila. Zavalila sam se u sedište i odahnula. Na kraju, te noći nisam uspela da izvučem mužu pare za taksi.

* * *

Đalal Al Ahmad je došao na svet 1923. godine u Teheranu u jednoj pobožnoj porodici. Bio je mladić nemirnog i istraživačkog duha. U svojoj devetnaestoj godini priključuje se Komunističkoj narodnoj partiji koja je spadala u najjače političke partije u Iranu, da bi je tri godine kasnije, u jednom skandaloznom procesu, napustio. Prva zbirka njegovih priča, u kojima podvrgava kritici društvene odnose koji vladaju u Teheranu, izdata je tokom tog perioda. Ime te zbirke je „Posećivanja“. Pored pisanja priča bavio se i pisanjem socioloških članaka, etnografskih istraživanja i putopisa, a bavio se puno i prevođenjem. Imao je veliki uticaj na intelektualni pokret svog vremena. Njegova knjiga „Opčinjenost zapadom“ bila je za vreme iranske revolucije važno štivo muslimanskih revolucionara. Ono što se u istoriji iranske književnosti smatra Al Ahmadijevim najbitnijim i specifičnim doprinosom jeste njegova proza. Pisao je sažeto, kratkim rečenicama, bez glagola. Pripovedanje mu je oštro, nervozno i gnevno. Dobar primer njegovog proznog stvaralaštva jeste putopis iz Meke pod imenom „Slamka na sastanku sa Bogom“, ili autobiografska priča „Kamen na grobu“. U svojim pričama uglavnom kritikuje socijalni život i uverenja srednjeg i siromašnog religioznog sloja. On je pisac socijalnog realizma. Putovao je u SSSR i Izrael. U svom životu je imao puno političkih uspona i padova, a svoja uverenja je često menjao. Njegovo stvaralaštvo uglavnom čine kratke priče. Napisao je samo jedan kratak roman, pod naslovom „Direktor škole“, u kome opisuje propast Komunističke narodne partije u Iranu, posle američkog puča 1953. godine. Đalal Al Ahmad je preminuo u septembru 1969. godine na severu Irana.



Prevod i beleška o autoru:
Dejan Spasojević