Blez Sandrad, poezija

Sandrad po Mondiljaniju



KONTRAST

Prozori moje poezije širom su otvoreni prema bulevarima a u njihovim izlozima
Blistaju
Dragulji svetlosti
Čuj violine limuzina i ksilofone linotipa
Onaj koji preslikava umiva se u ručniku neba
Sve je bojom zamrljano
A šeširi žena koje prolaze komete su u požaru večeri

Jedinstvo
Nema više jedinstva
Svi časovnici označavaju sada 24 sata pošto su kasnili deset minuta
Nema više vremena.
Nema više para.
U skupštini
Mešaju se čudesni sastojci sirovine

U kafanici
Radnici u plavim bluzama piju vino ružicu
Svake subote kokoška spremljena kao divljač
Igra se
Kladi
S vremena na vreme neki razbojnik prođe u automobilu
Ili se neko dete poigra s Trijumfalnom kapijom...
Savetujem g. Košonu da svoje štićenike smesti u Ajfelovu kulu
Danas
Promena vlasnika
Sveti duh se prodaje na malo kod najskromnijih trgovčića
S ushićenjem čitam natpise na trakama od platna kaliko
Od bulke
Samo plavac kamen Sorbone nikada nija procvao
Naprotiv firma „Samaritena“ brazda Senu
A iz pravca Sen-Severena
Čujem
Žestoku zvonjavu tramvaja

Pljušte električne kugle
Monruž Istočna stanica Metro Sever-Jug brodići po Seni svet
Sve je sjajan krug
Dubina
U Ulici Bisi prodavci novina uzvikuju Nepomirljivi i Pariski sportski list
Aerodrom neba, sada zapaljen, nalik je na sliku Čimabua
Dok su ispred
Ljudi
Dugi
Crni
Tužni
I puše, fabrički dimnjaci

Oktobar 1913.


Prevela sa francuskog Mirjana Vukmirović



OSTRVA

Ostrva
Ostrva uz koja nikada nećemo pristati
Ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati
Ostrva prekrivena rastinjem
Ostrva šćućurena kao jaguari
Ostrva nema
Ostrva nepomična
Ostrva nezaboravna i bezimena
Bacam svoju odeću preko ograde jer bih žarko želeo da odem do vas

Prevela sa francuskog Mirjana Vukmirović

_____________________________________




Frederik Žak Tampl deo iz predgovora Sandrarovoj zbirci pesama "Lepša si od neba i mora":

"Godine 1891. Blez Sandrar je imao četiri godine; Artir Rembo umirao je u to vreme u bolnici u Marselju; dok će Volt Vitmen umreti naredne godine. Mali Fred Soze za njih nije znao, razume se, jer o njima nije imao ni pojma, ali moglo bi se pomisliti na igru sudbine koja je na ovoj planeti ukrstila dva voza nosača poezije - najuticajnija za naše vreme - i čiji su se putnici, u nekom deliću idealne sekunde, mogli susresti.
Poznat je nastavak: budući pesnik nikako nije imao mira. Tako se zbilo prvo čuveno pseudo bekstvo iz roditeljske kuće u Nojšatelu, zatim odlazak za Rusiju, pa Kinu, Holandiju, Ameriku. Eto kako se Frederik-Luj Soze pripremao da postane Blez Sandrar.
...
Izuzimajući tajanstvenu "Legendu o Novgorodu", koja nije zabeležena ni u jednoj biblioteci, ni javnoj ni privatnoj, ali koju Sandrar vodi stalno na čelu svojih dela, tek "Moganni Nameh", napisana 1911, stvarno otvara put njegovom stvaranju. Nju , istina, pesnik nije objavio ni te, pa ni sledeće godine - taj će se tekst pojaviti tek 1922. godine, ali on tada već moćno poseduje poemu "Uskrs u Njujorku", izdanu 1912, u kojoj se otresa svih nezgoda Simbolizma i nastupa, preko "Transsibirske proze" (1913), ka suverenom modernizmu kroz "Dubine današnjice" i knjigu "Elastičnih poema". Može se sasvim logično zaključiti da bez izlišne svadje oko prioriteta "Uskrsa u Njujorku" u odnosu na Apolinerove "Zone", Blez Sandrar ne bi nikad objavio "Moganni Nameh" u 'Slobodnim listovima' 1922. godine. Nema sumnje da je on to učinio da bi se zapazili u tome tekstu praizvori "Uskrsa" i da se de facto njemu treba da dodeli ono mesto koje mu s pravom pripada. Ali sudbina Sandrarova je u tome da nije nikad uspeo da sebi nadje mesto; zbog toga on će nositi u sebi izvesnu gorčinu čitavog svog života. U nemogućnosti da sebi osigura mesto medju novim pesnicima koji su bili u sukobu sa Simbolizmom - kao što su Maks Žakob, Andre Salmon i Gijom Apoliner - on nije imao sreće ni sa Dadom ni sa Nadrealistima, koji mu nisu otvorili svoja vrata. Tako je on bio osudjen da bude izvan svih i protiv svoje volje, on, najveći novator našeg vremena, usamljena zvezda u izgnanstvu iz svoje konstelacije..."
...............................................................................................................

USKRS U NJUJORKU

Gospode, danas je dan vašeg Imena,
U jednoj staroj knjizi čitao sa o vašoj patnji,
o vašoj strepnji i vašem naporu, o vašim divnim rečima,
One kao da tiho i monotono plaču u knjigama.

Jedan kaludjer davno mi je govorio o vašoj smrti.
Opisivao je vaš život kao da piše slovima zlatnim
U stari trebnik, na svome drhtavom kolenu.
I kao da ih je čitao pobožno oduševljavajući se – Vama.

U zaklonu iza oltara, u svojoj beloj odori,
On je to polako radio od ponedeljka do nedelje.
Sati su se zaustavljali na pragu njegovog skloništa,
Dok je on zaboravljao na sebe pognut nad vašom slikom.

U sutonu, kad su zvona pevala u zvoniku,
Dobri čovek nije bio svestan da li je to bila njegova ljubav
Ili je to bila Vaša, Gospode, ili vašeg oca,
Koji je lupao teškim udarcima na vrata manastira.

***

Ja sam večeras kao taj dobri kaludjer jako uznemiren,
I u sobici sam, tu sa strane, kao neko biće tužno i nemo,
Čekam iza vratanca, čekam da ga pozovem!
Oh, to ste vi, to je Bog, to sam ja – to je onaj Večni.

Tada vas ja nisam znao – kao ni sada,
I nikada se nisam molio Bogu, čak, ni kada sam bio dete.
A eto, večeras ipak mislim na Vas sa strahom.
Duša moja kao da je udovica u žalosti pod vašim krstom.

Duša moja je crna udovica – kao da je ona vaša majka
Bez suza i bez nade, kao što ju je slikao Karijer.
Znao sam za sve slike Hrista koje su po muzejima,
Ali večeras, Gospode, vi kao da koračate pored mene.

***

Silazim krupnim koracima ka donjem delu grada,
Pognutih ledja, zborana srca, grozničava duha.
Vaša slabina široko je otvorena kao da je veliko sunce
I vaše ruke razapete trepere iskričavo.

Prozori kuća svi su preliveni krvlju,
Žene, iza njih, sve su kao cvetovi od krvi.
Od ružnih uvelih cvetova orhideja
Izvrnutih čašica, otvorenih pod vašim trima ranama.

Vašu sakupljenu krv one nisu nikada pile,
A imaju crvenilo na usnama i crvene su im čipke na košulji.
Cvetovi Hristova stradanja su beli, kao sveće,
To su najlepši cvetovi Vrta one Dobre Device.

A u tome trenu, oko devet časova,
Vaša glava, Gospode, pala je na vaše srce.
I eto, ja sada sedim na obali okeana
I u sobi ponavljam reči jedne nemačke crkvene pesme.

U kojoj je izražena, rečima veoma blagim i prostim,
Lepota vašeg lica u trenu najvećeg stradanja.
U jednom hramu u Sieni, u podzemlju kapele,
Video sam to isto lice, na zidu, pod zastorom.

U ćeliji isposničkoj, u Burie-Vladislasu,
Ona je optočena zlatom u jednom ćivotu.
Blistavi dragi kamenovi u očnim su dupljama,
I seljaci na kolenima celivaju vaše oči.

Na svilenoj marami Veronike one su ostavile traga
I zato je Sveta Veronika postala vaša svetiteljka.
To je najbolja relikvija koja se nosi kroz polja,
Ona leči bolesnike i popravlja zle ljude.

Ona čini još hiljadu drugih čuda
Ali ja nikad nisam bio prisutan tim prizorima.
Možda u meni nema ni vere ni dobrote
Da vidim taj divni odblesak vaše lepote.

Ipak, Gospode, ja sam učinio jedan opasan poduhvat
Da posmatram u smaragdovom kamenu utisnut vaš lik.
Učinite, Gospode, da moje lice podržavano mojim rukama
U njemu utisne masku strepnje koja me muči.

Učinite, Gospode, da obe moje ruke priljubljene uz moja usta,
Ne dopustite da se pojavi pena svirepog očajanja.
Ja sam bolestan i tužan; možda zbog vas,
A možda i zbog nekog drugog. Ipak, sigurno baš zbog vas.

***

Gospode, gomila sirotinje, za koju ste vi učinili žrtvu
Ovde je saterana, zbijena, kao stoka u sklonište.
Ogromni brodovi crni dolaze iz daljine
I istovaruju ih, pomešane na obalske mostove.

Tu ima Talijana, Grka, Španaca,
Rusa, Bugara, Mongola, Persijanaca.
To su cirkuske životinje koje preskaču meridijane.
Njima se bacaju komadi mesa crnog, kao psima.
Za njih je velika sreća ta prljava splačina.
Gospode, imaj milosti za narode koji pate.

***

Gospode, rulje Jevreja gamižu u getima,
Oni dolaze iz Poljske i oni su izbeglice.
Ja znam dobro, oni su tebe osudili
Ali ja ti tvrdim, oni nisu loši ljudi.

U dućanima, pod lampama od bakra,
Oni prodaju stara odela, oružje i knjige.
Rembrant je voleo da ih slika u njihovim starim dronjcima.
Pa i ja sam od njih ovih dana kupio jedan stari mikroskop.
Avaj! Gospode, vi nećete ovde više biti posle Uskrsa!
Ali, Gospode, imajte milosti za Jevreje u njihovim braakama.

Gospode, skrušene žene koje vas prate na Golgotu,
Kriju se u dnu svojih ćumeza, na nečistim posteljama.
One su gnječene bedom ljudi
Psi su im glodali kosti, a u rakiji,
One utapaju svoju oguglalu razvrat koja se linja.
Gospode, kad jedna od tih žena govori – ja klonem.
Hteo bih da sam vi, da bih mogao voleti te bludnice.
Gospode, imajte milosti za njih!

***

Gospode, ja sam sad u predgradju sitnih lopova.
Skitnica, golja, jataka kradljivaca.
Mislim i na ona dva razbojnika koja su sa vama bili pod krstom.
Ja znam da ste ih vi hteli udostojiti vašeg osmeha u njihovoj nesreći.

Gospode, jedan od njih je želeo konopac sa čvorom na kraju,
Ali ni to nije besplatno, jer i konopac staje nekoliko aspri.
On je razmišljao kao filozof, taj stari lopov,
Ja sam mu dao opijum da bi otišao što brže u raj.

Ja mislim takodje, i namuzikante na ulici:
Na slepog violinistu, na onog bez ruke što okreće piskavi vergl,
Na pevačicu pod slamnim šeširom sa ružama od hartije,
Znam dobro da su to oni koji pevaju večno.

Gospode, učinite im milost veću nego onu od svetlosti uličnog gasa,
Gospode, dajte im milostinju krupnijom monetom nego od ove sa zemlje.

***

Gospode, kad ste vi izdahnuli, zavese su se pocepale,
Ono što se videlo iza njih, niko nije kazao.
Ulica je u noći, kao neka poderotina,
Puna zlata i krvi, vatre i djubreta.

Oni koje ste vi isterali iz hrama vašim bičem,
Tukli su prolaznike pregrštima zločina.
Zvezda koja je nestala tada iz svetog oltara
Blista na zidovima u surovoj svetlosti uličnih zbivanja.
Gospode, banka je obasjana kao neka gvozdena kasa,
U kojoj je usirena krv vaše smrti.

***

Ulice su sve više puste i postaju sve više mračne,
Ja se provodim kao pijan čovek na trotoaru.
Ja se bojim velikih površina senki koje pružaju kuće.
Ja ih se bojim. Neko me prati. Ne smem ni glavu da okrenem.

Šum nejednakih koraka čuje se sve bliži i bliži,
Strah me je. Vrtoglavicu imam. Naglo zastajem.
Jedan užasni ludak pogledao me je naglo
A zatim prošao oštro, zloslutan kao mač.

Gospode, ništa se nije promenilo od kako vi niste više Kralj.
Zlo je sebi napravilo jednu štaku od vašeg krsta.
Silazim niz loše stepenice jedne kafane
I evo gde sedim pored šolje čaja.

Kod Kineza sam, a oni kao da se i sa ledjima osmehuju,
Klanjaju se i ugladjeni su kao mali majmuni.
Krčma im je tesna, obojena crveno,
I sa neobičnim slikama uokvirenim bambusom.

Ho-Kusan naslikao je na stotinu načina istu planinu,
Šta bi bilo od vašeg lica naslikanog od jednog Kineza?

***

Ova polsednja misao, Gospode, navela me je da se osmehnem
Jer vas videh umanjenog u vašoj patnji.

Ovaj bi slikar, ipak, naslikao vaše nevolje
Sa više svireposti nego naši slikari Zapada.
Tako bi njihove izvitoperene oštrice isekle vaše teli
Klješte i zupci počupakli bi vaše vene
Proturili bi vam vrat kroz jednu rogu
Pokidali vam nokte i zube,
A ogromni crni zmajevi bacili bi se na vas,
I sukali plamene jezike na vaš vrat.
Otkinuli bi vam jezik i iščupali oči,
I nabili vas na oštri kolac.

Tako bi Gospode, vi prepatili sve gnusnosti
Jer svirepijih mukanema na svetu.
A zatim bi vas bacili svinjama
Koje bi vam izjele stomak i utrobu.

***

Ja sam sam sada, drugi su otišli,
I ispružio sam se na neku klupu uza zid.
Hteo sam da udjem, Gospode, u neku crkvu,
Ali u ovom gradu nema zvona, Gospode!

Mislim na ta otamnela zvona – o gde su zvona nekadašnja?
Gde su oni molebani i pobožna pojanja?
Gde su one duge službe i one divne pesme?
Gde su liturgije i muzika sa orgulja?
Gde su gorde vladike, Gospode, i kaludjerice?
Gde mantije bele, odore Svetiteljki i Svetitelja?

Radost Raja utapa se u prašinu.
Tajanstvene svetlosti ne odbleskuju se u prozorima hrama.

***

Zora zakašnjava, i u ćumezima teškim
Raspinjuće senke umiru po zidovima.
To je kao Golgota noćna u ogledalu nekom
Kada se vidi kako treperi sva u crvenom i crnom.

Dim pod lampom, kao neko je izbledeo rublje
Koje se leprša naklobučeno oko vaših rebara.
A iznad svega čkiljava lampa visi
Kao vaša glava, tužna i mrtva – bez kapi krvi.

Neobjašnjivi odblesci trepere na oknima prozorskim.
Strah me je – i ja sam mnogo tužan Gospode,
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Svetlosti dahću, slabačke, u zori.

„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Beline sad jače trepere kao ruke.
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Predznak proleća budi se u grudima mojim.

***

Gospode, zora se ušunjala hladn akao neki ubrus
Koji je razgolitio oblakodere u visini.
Već jedan ogromni šum odjekuje gradom
Vozovi propinju se, grme, kruže...

Metroi tutnje i bubnje pod zemljom,
Mostovi se potresaju od kompozicija vagona.
Grad drhće. Krici, ognjevi i dim,
Parne sirene promuklo riču kao urlici.

Gomila grozničava u znoju sa zlatom
Laktuje se i strmeknjuje u duge hodnike.
Zbunjuje u zbrci zavijorenoj krovovima
Sunce, a ono je vaše lice umrljano upljuvcima.

***

Gospode, vraćam se umoran, sam i turoban...
Moja je soba kao neka grobnica...
Gospode, ja sam sasvim sam i u groznici sam...
Moja je postelja hladna kao mrtvački kovčeg...

Gospode, zatvaram oči i cvokoćem zubima...
Suviše sam sam. Hladno mi je. Ja vas zovem...
Sto hiljada čigri vrti mi se pred očima...
Ne... to su sto hiljada žena... Ne! Sto hiljada violončela...

Ja mislim, Gospode, na moje časove nesrećne...
Ja mislim, Gospode, na moje časove predamnom...
Ja ne mislim na vas više.
Ja ne mislim na vas više...

________________________________


 U specijalnom broju "Le Mercure de France", posvećenom Blezu Sandraru, godinu dana posle njegove smrti, ja sam pisao: "Evo ga, dakle, gde nastupa najzad u našem veku, postojan u svojoj usamljenosti, u svojoj legendi, u svojoj stvarnosti... Sandrar se otrgao od jednog sveta, koji ga je vrlo malo poznavao, iz jedne epohe kojoj je prethodio, iz jedne sredine koja ga je prezirala i potkradala... On može dakle da se predstavi jednoj drugoj generaciji, kako mi se čini, bolje sazdanoj da ga shvati... Blez Sandrar tek sada počinje!"
Zaista, on je postao vrlo brzo predmet mnogih eseja, teza, diplomskih ispita, memoara. Ipak, on ostaje u Francuskoj više no izvan nje, donekle nepoznat, uprkos stalnom preštampavanju većine njegovih knjiga. Sve se dogadja, primećuje Klod Leroa u jednom broju revije "Europe", kao da "čitanje Sandrara biva kao neka nova ideja književnosti." A trebalo bi pregledati školska dela koja se stavljaju na raspolaganje mladim Francuzima, pa konstatovati da zvanična nastava treba još mnogo truda da bude dopunjena. U jednom priručniku za najmladje, u poglavlju imenovanom "Poezija Sveta i pustolovina", Sandraru su date samo dve ipo strane; nasuprot njemu, Verharenu je dato šest strana, Anatolu Fransu dvanaest, Buržeu šest i Pegiju trideset i sedam! U jednom drugom delu, Sandrar zauzima samo jednu, Apoliner trinaest, Pegi šesnaest, Elijar osam i td... To je najbolji dokaz da širina, raznolikost, dubina i stvarni značaj Sandrarovih dela još nisu ispitani sa svom ozbiljnošću. Istina je da naš pisac još nije ušao u kataloge, nije definisan, klasificiran. Ti univerzitetski ljudi ne znaju gde da ga stave; on im se još uvek čini kao neki "pustolov", u najbanalnijem značenju te reči, "probisvet" više nego pesnik! Oni nisu zapazili da je taj "putnik" uporni posmatrač koji hoće da otkriva. On je mogao da napiše "Prozu Transsibirske železnice", a da nikad nije ušao u nju.

(Frederik Žak Tampl)

PROZA TRANSSIBIRCA I MALE ŽANE FRANCUSKINJE

U to sam vreme mladić bio,
imao tek šesnaest godina, a detinjstva se više nisam sećao.
Na šesnaest hiljada milja od mesta rodjenja
u Moskvi sam bio u gradu sa hiljadu i tri zvona i sedam železničkih stanica.
I nije mi bilo dovoljno ni tih sedam stanica i hiljadu i trikule,
jer moje dečaštvo beše toliko strasno i toliko ludo
da je moje srce plamtelo kao Hram u Efesu,
ili kao Crveni trg u Moskvi u času večernjeg sutona...
I moje su oči ozaravale te stare puteve,
a bio sam već toliko pesnik loš
da nisam znao da idem do kraja.
Tada je Kremlj bio ogromni tatarski kolač inkrustiran zlatom,
sa krupnim bedemom katedrala sasvim belih
i sladunjavim medom zvona.
Jedan stari monah čitao mi je legendu o Novgorodu.
Bio sam žedan i tumačio znake klinaste azbuke,
kad odjednom, golubi Svetog Duha poleteše sa trga.
I moje ruke poleteše takodje sa šumom albatrosa.
To je bilo poslednje sećanje poslednjeg dana,
sa zaista poslednjeg putovanja...

I mora...

Ipak sam bio pesnik loš,
jer nisam znao ići do kraja.
Bio sam gladan
i svakoga dana sve žene i sve čaše u kafanama sma hteo da ispijem i polupam,
i sve izloge i sve ulice,
i sve kuće i sve živote,
i sve točkove fijakera koji su se kotrljali po džombastoj kaldrmi.
Hteo sam da pobacam u neko strašno žarište
i želeo da im sameljem kosti i iščupam sve jezike,
i rastopim sva ta velika, čudna i naga tela pod odelima koja me izbezumljuju.
Predosećao sam dolazak velikog crvenog Hrista ruske revolucije,
a sunce je bilo samo ružna rana
i buktalo je kao žar.
U to sam vreme bio dečak još...
Jedva sam imao šesnaest godina, a više se nisam sećao rodjenja.
Bio sam u Moskvi i hteo se hraniti plamenom,
i nije mi bilo dosta ni kula ni stanica kojim su zasipali moje oči...

U Sibiru grmeo je top i beše rat.
Gla. Zima. Kuga. Kolera.
Glibovite vode Amura nosile su milione strvina.
Po svim stanicama video sam kako odlaze poslednji vozovi.
Niko više nije mogao otići jer se vozne karte nisu više izdavale.
A vojnici koji su odlazili, želeli su da ostanu.
Stari monah pevao je legendu o Novgorodu.
Ja, loš pesnik koji nije hteo nigde da ide,
mogao sam svuda da odem.
A trgovci su imali još dosta novaca da pokušaju da prave bogatstvo.
Njihov voz polazio je svakog petka izjutra.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih.
Jedan trgovac nosio je sto sanduka budilnika i kukavica iz Švarcvalda,
drugi, kutije sa šeširima cilindrima i izborom vadičepa iz Šefilda,
a treći, mrtvačke kovčege iz Malmonea, ispunjene konzervama i sardinama u ulju.
A zatim, bilo je tu i mnogo žena.
Žena, koje su se davale i koje su mogle takodje služiti te mrtvačke kovčege.
A bile su sve i oporezovane.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih tamo dole,
te žene putovale su po smanjenoj ceni
i sve imale tekući račun u banci.

Jednog petka izjutra došao je i na mene red.
Bilo je to u decembru...
Krenuo sam da pratim jednog trgovačkog putnika sa nakitom koji je išao za Harbin.
Imali smo dva kupea u ekspresu i 34 sanduka nakita iz Foršajma,
nemačkog bofla ’made in Germany’.
Obukao me je u novo odelo, ali penjući se u voz izgubio sam jedno dugme –
sećam se, dobro se sećam, jer često sam na to mislio docnije,
ležao sam na sanducima i bio srećan što mogu da se igram poniklovanim revolverom koji mi je takodje dao.

Bio sam mnogo srećan i bezbrižan,
i verovao da se igramo razbojnika..
Kao, ukrali smo blago Golkonde i nosili ga transsibirskom železnicom da ga sakrijemo na drugom kraju sveta.
Dužnost mi je bila da ga branim od lopova sa Urala
koji su napadali komedijaše Žila Verna,
od Tunguza, od boksera iz Kine, i razbešnjenih malih Mongola Velikoga Lame,
Alibabe i četrdeset razbojnika i pripadnika strašnoga Starca iz planine.
A naročito, od najmodernijih hotelskih pacova i veštaka sa internacionalnih ekspresa.

Pa ipak, pa ipak bio sam tužan kao dete,
a ritam voza, „suština železnice“ američkih psihijatara,
lupa vrata, glasovi, škripa osovina po šinama zaledjenim,
zlatna parica moje budućnosti,
moj brauning svirka klavira i psovka igrača karata u kupeu do nas,
divno prisustvo Žane,
čovek sa plavim naočarima koji se nervozno šetao po hodniku i koji me je gledao prolazeći...
Koškanje žena i zvižduk pare,
i večni šum poludelih točkova u kolovozu neba,
stakla puna inja i iza toga svega,
sibirska polja, nisko nebo i velike senke ćutljivaca oblaka
koje se penju i silaze.
Ja ležim u putničkom ogrtaču,
šarenom kao moj život,
a moj život ne daje mi toplote ni koliko taj šal škotski,
ni čitava Evropa gledana iz vetrolomca lokomotive ekspresa pod punom parom
nije bogatija nego moj život!
Moj siroti život – taj šal, iskidan nad kovčezima punim zlata
sa kojima se kotrljam i sanjam, i pušim..
a jedini plamen vasione moja je sirota misao.

Iz dubine srca, suze mi naviru
ako mislim Amore na moju prijateljicu,
a ona je tek dete koje sam našao,
bledo, prečisto, u jednoj javnoj kući.

Bilo je to još dete plavo, podsmešljivo i tužno,
ono se ne smeje i ne plače nikad,
ali u dnu svojih očiju, ako vam dopusti da se u njih zagledate,
drhti jedan blagi srebrni ljiljan, cvet pesnika.
Tiha je i nema, bez protesta u sebi.
Dok joj prilazite, dala bi vam se i ne bi,
a kada joj ja prilazim, odakle bilo, s veselja,
stupa napred zatvorenih očiju – pa onda korak još da dodje bliže.
Ona je moja ljubav i dok druge žene
imaju samo haljine zlatne na divnim telima punim plama,
moja sirota prijateljica uvek je sama
i toliko naga da ni tela nema – jer suviše je sirota.

Ona je samo bezazlen cvet i tanan,
pesnika cvet, siroti srebrni ljiljan...
hladan, usamljen, i rano sveo.
A suze mi naviru ako mislim na njeno srce.

Ova noć liči na sto hiljade drugih
kad voz juri kroz noć i padaju komete,
i kada ljudi i žene, pa čak i mladi
zabavljaju se sparivanjem.
Nebo je pocepano platno nekog siromašnog cirkusa
u ribarskom seocetu u Flandriji,
sunce – dimljiva lampa,
a sasvim gore na trapezu, jedna žena izigrava mesec.
Klarinet, truba i piskava flauta i jedan loš doboš,
i eto moje kolevke.
Bila je uvek blizu klavira kad je moja majka
kao Gospodja Bovari svirala Betovenove sonate.
Svoje detinjstvo proveo sam u visećim baštama Vavilona
i u bežanju od škole po stanicama, ispred vozova pred polaskom.
A sada naterujem vozove da svi jure zamnom,
Bazel – Tambuktu,
kockao sam se na trkama u Oteju i na Lonšanu,
Pariz – Njujork,
a sada ih gonim da jure svi ti vozovi duž čitavog mog života...
Madrid – Stokholm,
izgubio sam sve svoje opklade,
ostala je samo Patagonija...
Patagonija, koja odgovara mojoj ogromnoj tuzi,
Patagonija, i jedno putovanje po Južnim morima.
I tako sam, eto, na putu...
I uvek sam bio na putu,
na putu sa malom Žanom Francuskinjom.
Voz čini jedan smrtonosni skok i pada na svoje točkove.
Da, voz pada na svoje točkove,
jer voz uvek pada na svoje točkove...

„Reci mi, Blez, da li sam mnogo daleko od Monmartra?“

Daleko smo Žana,
jer ti se voziš već sedam dana,
daleko si od Monmartra, od La Bita koji te je hranio
svetim srcem uz koje si se pribijala.
Pariz je nestao kao i njegov brektavi oganj,
a samo se pepeo produžava i kiša koja sleće.
Gomila koja se naduvava,
Sibir koji se okreće,
teški pokrivači snega koji se penju
i zvečke ludila koje zveče.
Kao poslednja želja u plavičastom vazduhu
voz podrhtava u srcu blombiranih horizonata
i tvoja se tuga podsmeva i ruga...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Nespokojstvo, zaboravi nespokojstvo!
I isprepucane i naherene stanične zgrade duž puta
koje kao da su obešene o beskrajne telegrafske žice,
a izbačeni stubovi mlataraju rukama i dave ih...
Svet se rasteže, izdužuje i povlači slično harmonici
koju neka sadistička ruka muči
u procepima neba
dok lokomotive u ludilu beže da se sakriju.
Vrtoglavi točkovi, usta, glasovi,
a psi nesreće laju za našim petama.
Jer, zli dusi se zahuktali u gvoždjuriji
i sve je neskladni akord.
Brun –run – run točkova,
i sudara,
i odskoka...
Mi smo bura u lobanji jednog gluvaća.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dabome... al’ ne dosadjuj, znaš dobro, daleko smo.
Pregrejano ludilo riče u lokomotivi,
kuga, kolera, uzdižu se kao usijano ugljevlje na našem putu.
Nestajemo usred rata u nekom tunelu.
Glad bludnica veša se o oblake iščibukane
i pogani bitke smrdljivim gomilama mrtvih.
I ti radi kao i ona, vrši svoj posao...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Oh... jesmo, jesmo...
Svi baksuzi pocrkali su u ovoj pustinji.
Čuj zloslutna zvona tog šugavog stada.
Tomsk, Čeljabinsk, Kansk, Ob, Tajšet, Verhinje,
Udinsk, Kurgan, Samara, Pensa, Tulun...
Smrt u Mandžuriji naše je iskrcavalište,
a ono poslednje naše pribežište.
Ovo putovanje je neobično.
Juče izjutra, Ivan Ilić ustao je sa sedom kosom,
a Kolja, Nikolaj Ivanovič, grize sebi nokte već petnaest dana.
To čini i ti kao oni.
Smrt.
Glad. Vrši svoj posao.
To košta sto marjaša, a u transsibirskoj železnici
to se plaća sto rubalja.
Zaražuj groznicom klupe i osipaj boginjama stolove,
djavo je za klavirom!
Njegovi kvrgavi prsti izazivaju sve žene.
Priroda.
Drolja.
Vrši svoj posao.... do Harbina.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Ne, ali... ne gnjavi! Ostavi me na miru!
Imaš ćoškaste kukove,
trbuh ti je mršav i imaš gonoreju,
a to je sve što je Pariz stavio u tvoje krilo,
ali takodje, i malo duše... jer ti si nesrećna.
Žalim te, žalim, i zato dodji k meni na moje srce.
Točkovi su krila vetrenjače iz zemlje Dembelije,
a vetrenjače su štake koje neki prosjak vrti oko sebe.
Mi smo bogalji prostora,
nama su potkresana krila,
krila naših sedam grehova.
I svi su vozovi igračke djavola.
Živinarnik.
Današnji svet.
Udaljenosti su suviše velike,
i na kraju putovanja užasno je čoveku biti sa ženom.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dodji u moju postelju,
dodji na moje srce,
hoću da ti pričam jednu priču,
oh... dodji, dodji...

Na Fidži ostrvu vlada večno proleće.
Lenjost.
Ljubav opija parove u vinskoj travi
i topli sifilis vreba pod bananama.
Dodji na daleka ostrva u Pacifiku,
ona se zovu Feniks, Markize, Borneo i Java.
I Celebes, po obliku sličan mački.
Ne možemo ići u Japan,
dodji u Meksiko...
Na visokim visoravnima cvetaju lale,
zagušljujući ljiljani koji su sunca,
reklo bi se da su paleta i kičica slikara.
Boje zagušuju k’o udari gonga...
Ruso je tamo bio i zasenio svoj život.
Zemlja je to ptica, rajskih ptica, ptica – lira,
tukana – ptica koje se ismevaju,
a kolibri se tamo gnezdi u srcu crnog ljiljana...
Dodji...
Volećemo se u veličanstvenim ruševinama astečkih hramova.
Bićeš mi idol,
išarani detinjasti idol, malo ružan i mnogo, mnogo čudan...
ah, dodji...

A možemo otići avionom i nadletati zemlju sa hiljadu jezera.
Gde su noći neizmerno duge.

Praistorisjki predak plašiće se moga motora,
spustiću se i sagraditi hangar za avion od kostiju fosila mamuta,
slabašni oganj grejaće našu sirotu ljubav...
Samovar.
I mi ćemo se voleti sasvim buržoaski blizu pola..
oh, dodji... Žan... Žanet... Minet...
Ti si sav moj svet, draga mala kozice,
ridjokosa kosice i nožice bosa,
grehu moj malecni, poljubi pa pecni,
a glavica plava, zaspala pa spava....
Ona spava.
I od svih časova na svetu onanije posrkala nijedan.
Sva lica vidjena na stanicama,
svi časovnici,
vreme Pariza, vreme Berlina, vreme Petrograda i vreme svih stanica
i u Ufi krvavo lice tobdžije,
i brojčanik glupo osvetljen u Grodnu,
i večna prevremenost vozova,
svakoga jutra vraćanje satova natrag...
voz napreduje, a sunce zadocnjava i ništa ne pomaže.
Čujem zvonka zvona,
veliko brujalo Bogorodičine crkve,
piskavo zvono Luvra koje je dalo znak za Bartolomejsku noć.
Promukli karijon Bridž la Morta,
električno zvonjenje biblioteke u Njujorku,
kampanila Venecije,
i zvona Moskve,
časovnik Crvenih vrata koja su mi brojala sate dok sam radio u jednoj kancelariji,
i moje uspomene...
Voz grmi iznad pokretnih ploča,
voz se kotrlja,
gramofon neki šušljeta Ciganski marš,
i svet kao časovnik jevrejskog geta u Pragu okreće se, izgubljeno, natraške.
Kidaj listiće ruže putokaza,
evo gde bruje razvitlane bure.
Po izukrštanim kolosecima u kovitlac vozovi jure
igračke vražije.

Ima vozova koji se nikad ne mimoilaze
a drugi se gube na putu.
Šefovi stanica igraju šaha, šeš beša, bilijara, karambola, parabola...
Železnička pruga geometrija je nova.
Sirakuza.
Arhimed.
I vojnici koje su poklali,
i galije na vesla,
i brodove,
i neverovatne sprave koje je izmislio,
i sva ubijanja,
istoriju Američku,
istoriju Modernu,
kovitlace,
brodove...
Čak i onaj Titanik, o kome sam čitao u novinama
tolike slike – asocijacije koje se mogu izneti u mojim stihovima.
Oh... ja sam još uvek vrlo rdjav pesnik
jer me univerzum preplavljuje,
a ja sam zaboravio da se osiguram od nesreća na železnicama.
A ne znam da idem do kraja
i mene je strah.
Bojim se, jer ne znam da idem do kraja,
kao moj prijatelj Šagal – mogao bih da naslikam seriju ludih slika,
ali nisam vodio beleške na putu...
Oprostite mi za moje neznanje,
„Oprostite mi što ne znam više staru igru sa stihovima!“,
kao što reče Gijom Apoliner.
Sve što se tiče rata može se pročitati u Memoarima Kuropatkina
ili u japanskim novinama koje su tako svirepo ilustrovane.

Pa zašto da se obaveštavam,
predajem se na volju poskocima moga sećanja...
Od Irkutska putovanje je postalo veoma sporo i suviše dugo.
Bili smo u prvome vozu koji je obilazio Bajkalsko jezero,
ukrasili su lokomotivu barjacima i lampionima
i mi smo zatim napustili stanicu uz sumorne zvuke Careve himne.
Da sam bio slikar prosuo bih mnogo crvene boje,
mnogo žute boje za kraj ovog putovanja
jer ja verujem duboko da smo svi bili pomalo ludi
i da je ogromno ludilo okrvavljivalo uznemirena lica mojih saputnika.
Ukoliko smo se približavali Mongoliji,
koja je brektala kao kakav požar,
voz je usporavao svoju brzinu
i ja sam naslućivao u stalnoj škripi točkova
lude akcente i jecaje nekog beskrajnog molitvanja.

Video sam,
video sam neme vozove, crne vozove,
koji su se vraćali sa Krajnjeg Itsoka i koji su
prolazili kao utvare.
I moje oko kao fenjer na poslednjem vagonu
juri još uvek pozadi vozova.
U tajgi 100.000 ranjenih umiralo je zbog nedovoljne nege.
Posetio sam bolnice u Krasnojarsku,
a u Kiloku mi smo se mimoišli sa jednim drugim konvojem ludih vojnika.
Video sam u karantinima razjapljene rane koje su krvarile iz sve snage,
i amputirane udove koji su igrali okolo i odletali u rapavi vazduh.
Požar se žario na svim licima, u svim srcima,
ludi prsti dobovali su po svim prozorima
i pod pritiskom straha pogledi su pucali kao čirevi.
U svim stanicama palili su sve vagone,
i ja videh.. videh vozove od šezdeset lokomotiva
koji su bežali iz sve snage,
gonjeni horizontima,
kao košute od jelena u vreme sparivanja,
i jata gavranova koja su posle njih uzletala očajnički i gubila se u pravcu Port Artura.

U Čiti imali smo nekoliko dana odmora.
Zastoj od pet dana zbog pretrpanosti pruge
i proveli smo ih kod gospodina Jankeleviča
koji je hteo da me oženi svojom jedinicom ćerkom.
A zatim je voz otišao.
Sada sam ja zauzeo mesto za klavirom i boleo me je zub.
Kad hoću ponovo da vidim tu kuću,
tako mirnu,
i magacin i oči devojke koja je dolazila večerom u moju postelju,
Musorgskog i liedere Huga Volfa,
i pesak i pustinju Gobi,
i u Kajlanu jedan karavan belih kamila,
razume se da sam bio pijan za vreme od 500 kilometara puta..
Bio sam za klavirom i to je sve što sam video.
Kada se putuje trebalo bi zatvoriti oči.
Spavati.
A toliko sam hteo da spavam,
ja raspoznajem sve vozove po šumu koji oni prave.
Evropski vozovi su na četiri četvrtine,
a oni iz Azije na pet petina ili na sedam sedmina.
Drugi idu tiho i oni su uspavanke,
a ima ih i koji me monotonim šumom točkova podsećaju na tešku prozu Meterlinka.
Dešifrovao sam sve nejasne tekstove
i sakupio sam rasturene elemente silne lepote koju sada nosim u sebi
i koja me muči.
Cicikar i Harbin, ja ne idem više dalje.
Poslednja je to stanica,
iskrcavam se u Harbinu baš kad su palili kancelarije Crvenog krsta.
O, Parizu, toplo veliko ognjište sa izukrštanim ugarcima tvojih ulica
i tvojih starih kuća koje se nadnose nad njih
i greju medjusobom kao stari rodjaci.
I evo plakata crvenih, zelenih, raznobojnih kao moja prošlost.
Ukratko, sa žutom,
žutom gordom bojom francuskih romana u inostranstvu...

Volim da se češem u velikom gradu o autobuse u hodu,
one na liniji Sen Žermen – Monmartr,
koji me odnose na juriš sa trga De la Bit.
Motori riču kao zlatni bikovi,
krave sutona brste vrhove Sakre-Kera.
O, Parizu, centralna stanico, iskrcavalište volja, raskrsnice briga,
jedini trgovci boja imaju još malo svetlosti na svojim vratima.
Medjunarodna kompanija kola za spavanje
i Velikih Evropskih Ekspresa, poslala mi je svoj prospekt...
Najlepše je to crkva sveta.
Imam prijatelje koji me opkoljavaju kao ograde na mostu,
oni se uvek boje kad odlazim da se više neću vratiti,
a sve žene koje sam sreo uzdižu se na horizontu
sa žalosnim pokretima i sumornim pogledima semafora na kiši.
Bela Anjez Ketrin i majka mog sina u Italiji,
i ona majka moje ljubavi u Americi,
postoje vriskovi sirena koji mi cepaju dušu.
Daleko tamo u Mandžuriji, jedan se trbuh trese kao u porodjajnim mukama
i ja bih više voleo,
voleo da nikad nisam preduzimao moja putovanja,
ali jedna velika ljubav večeras me muči...
I preko volje mislim na malu Žanu Francuskinju.

Ove sumorne večeri napisao sam ovu poemu u čast nje,
male Žane, prostitutke...
Tužan sam, tužan.
Otići ću kod Hitroga zeca da se podsetim na moju proćerdanu mladost
i da pijem iz čokanjčića,
a zatim da se vratim kući sam.

O, Parizu...
grade jedinstvene Kule velikih vešala i točka.

(Pariz, 1913.)

_________________________________

"Panama ili pustolovine mojih sedam ujaka"

.....Sutradan po Sandrarovoj smrti neki su smatrali da će "Transsibirska proza" otići u staro gvoždje. A da li se danas može naći pesnik dovoljno moderan da bi mogao ispevati novu "Transsibirsku prozu"? Ta čarobna železnica, koja je spajala - i još uvek spaja - Zapadnu Evropu sa kranjim delovima azijske Evrope, bila je nekad simbol otkrivanja dalekog sveta brzinom. Bila je ona i jedan instrument pustolovine ka nepoznatom. A koji je pesnik naših dana govorio o epohi transplanetarnoj, plovidbi astralnoj, o tragovima prvih stopa čovekovih na Mesecu? Ko je predosetio ulaz u orbitu ljudskog duha i njegove kosmogonične perspektive? Na še vreme je siromašno vizionarima. I zato, vratimo se unatrag za šezdeset godina i pročitajmo ponovo "Panamu". Pročitajmo "L'Eubage" i u "Raspodeli neba" ono divno poglavlje pod imenom "Zvezdana Ajfelova kula". Na jednom smo terenu poetske akcije na kome i sam jezički izraz učestvuje u pustolovini, i ne samo u ograničenom domenu science-fictiona. Tu sebe Sandrar postavlja u univerzumu, u kome gravitiraju Platon (Timej), Dante (Raj), Kepler (San), Sirano de Beržerak (Onaj drugi svet), Retif de La Breton (Astralno otkriće), Novalis, Edgar Alan po, stvarajući, sa svoje strane, prema čuvenom izrazu Henri Milera, "jednu poetsku blistavu masu namenjenu arhipelagu nesanice."(Frederik Žak Tampl)

PANAMA ILI PUSTOLOVINE MOJIH SEDAM UJAKA


Knjige...
Ima knjiga koje govore o Panamskom kanalu
ali ne znam šta vele katalozi biblioteka,
i ne čitam finansijske novine iako su nam berzanski izveštaji
naša svakodnevna molitva.

Panamski kanal prisno je vezan za moje detinjstvo.
Igrao sam se pod stolom,
kidao nožice mušicama,
a moja majka pričala mi je o pustolovinama svoje sedmoro braće.
Mojih sedam ujaka.
I kada bi primila pisma, zasenjujuća pisma sa lepim, egzotičnim markama
na kojima su bili stihovi Remboa,
majka mi ne bi ništa pričala toga dana
i ja sam ostajao tužan pod stolom.

U to vreme čitao sam o zemljotresu u Lisabonu,
ali lično, duboko sam bio ubedjen da je Panamski kanal bio krah od većeg značaja,
jer je duboko uznemirio moje detinjstvo.
Imao sam jednu lepu knjigu sa slikama
i u njoj video prvi put kita.
Debeli oblak, morskog konja, sunce, veliku morsku svinju,
medveda, lava, šimpanzu, zmiju zvečarku i muvu...
Ah, muvu.. tu strašnu muvu!
„Mama, muve, muve!“, i stabla drveća...
„Spavaj dete moje!“
Ahasver je lud...
Imao sam jednu knjigu sa slikama
velikog zečara koji se zvao Durak,
i englesku bonu.
Bankar.
Moj otac izgubio je ¾ svoga bogatstva
kao toliki lestiti ljudi koji izgubiše svoj novac u tome krahu,
ali moj otac, manje glup, izgubio je tudj novac
i bilo je ispaljenih revolverskih metaka.
Moja je majka plakala i iste večeri mene poslala da spavam sa engleskom bonom.

A posle izvesnog broja dana
mi smo se preselili.
I nekoliko soba našeg malog stana
bilo je pretrpano nameštajem.
Više nismo stanovali u našoj vili na obali.
Bio sam sam po čitave dane
izmedju naguranog nameštaja,
mogao sam da razbijam posudje, cepam fotelje, urnišem klavir...
Ali na kraju izvesnog broja veoma dugih dana
dodje pismo jednog od mojih ujaka...

Bankrotstvo Panamskog kanala načinilo je od mene pesnika.

Bilo je to divno,
svi iz moje generacije, mladići,
doživeli su čudne odskoke.
Više se ne igra sa nameštajem,
više se ne igra sa starudijom,
ali se još uvek i svuda lomi posudje,
ukrcava se, love kitovi, ubijaju morski konji
i večno strahuje od muve ce-ce
jer mi ne volimo da spavamo.

Medved, lav, šimpanza i zmija zvečarka
naučili su me da čitam.
Oh, to prvo pismo koje sam protumačio sam
isprepletanije je od čitave vasione.
Moj ujak je pisao:

„Mesar sam u Galvestonu,
večerom duž obale morske sprovodim iskrvavljenu stoku.
I dok prolazim, strašni oktopodi uzdižu se iz vode pod suncem na zalasku.
Ali i još nešto postoji... tuga.
I žal za rodnim krajem...“

Ujače moj, ti si nestao u ciklonu 1895.
Video sam docnije ponovo sagradjen grad
i šetao se obalom kojom si vodio onu izranjavljenu stoku.
Tu sada banda Vojske Spasa svira u kiosku od letvi...
Ponudili su me šoljom čaja,
ali tvoj leš se nikada nije našao.
U svojoj dvadesetoj godini, nasledio sam 400 dolara tvoje uštedjevine.
Dobio sam u svojinu i kutiju od biskvita koja je tebi služila kao hram tvojih svetinja.
Bila je od pleha,
sva tvoja sirota religija:
jedno dugme od uniforme, jedna indijanska lula,
nekoliko zrna kakaoa,
desetina akvarela koje si sam naslikao i
fotografije nagradjene stoke...
Džinovske bikove držiš za vodjice,
a ti si sa zavrnutim rukavima i sa belom keceljom.
I ja, takodje, volim životinje.

Pod stolom sam, igram se stolicama,
ormanima i vratima, prozorima,
nameštajem modernog stila,
izmišljenim životinjama koje čuče po kućama
kao rekonstrukcije prediluvijalnih životinja po muzejima...
Prva stolica je primitivno goveče.
Zagnjurujem se u vitrine i izbacujem sve,
čitav grad kao hranu mome psu...
Slike. njige. Bonu. Posete...
o kako sam se slatko smejao!

Pa kako da spremam svoje ispite,
slali ste me u sve internate Evrope,
liceje, gimnazije, univerzitete,
kako da spremam svoje ispite
kad je jedno pismo pod mojim vratima...
Video sam divnu pedagogiju,
video sam na filmu putovanje koje je ono napravilo,
trebalo mu je 68 dana da dodje do mene
sa puno ortografskih grešaka.
Moj drugi ujak pisao mi je:

„Oženio sam se ženom koja mesi najlepši hleb u čitavom kraju,
stanujem na tri dana puta od najbližeg suseda,
sada sam istraživač zlata na Aljasci mada nikada nisam našao
više od 500 franaka zlata u svojoj lopatici...
Ali život se ne plaća svojom pravom vrednošću.
Imam tri smrznuta prsta,
zima je bila strašna...
A i još nešto! Tuga... i žal zua rodnim krajem...“

O ujače, majka mi je sve ispričala,
ti si ukrao konje da bi pobegao sa svojom braćom,
bio si sluga na morskom teretnom brodu,
slomio si nogu skačući sa jednog voza u pokretu
i posle bolnice boravio u zatvoru zato što si zaustavio poštanska kola.
Pisao si pesme nadahnut Miseom...
San Francisko, tamo si čitao istoriju o generalu Suteru
koji je pripojio Kaliforniju Sjedinjenim Državama,
pa kao milijarder propao zbog otkrića zlatnih rudnika na njegovoj zemlji.
Dugo si lovio po dolini Sakramenta,
a tu sam i ja radio na raskrčavanju zemlje...
I šta se dogodilo, razumem tvoju gordost...
Jesti najbolji hleb okrzuga, supraništvo suseda i
dvanaest žena na hiljadu kvadratnih kilometara...
Zato su te našli jednog jutra probijene glave metkom iz karabina
a tvoja žena nije bila tu.
Docnije se preudala za bogatog fabrikanta pekmeza.
Znaš i sam,
sto mu bogova,
hiljadu bogova
i još hiljadu bogova,
hteo bih da čitam Obaveštajne novine iz Nojšatela ili Glasnik iz Pampelune.
Na sred Atlantskog okeana čovek nema više ugodnosti nego u jednoj redakciji.
Okrećem se u kavezu meridijana kao veverica u svome...
Gle, eno jednog Rusa koji ima simpatičnu glavu
i gde da ide kad on ni ne zna gde da spusti svoj prtljag...
U Leoppoldvilu ili u Sedžerahu blizu Nazareta kod g. Junoda
ili kod mog starog prijatelja Perla, u Kongu, u Besarabiji na ostrvu Samoa.
Znam sve redove vožnje,
sve vozove i njihove veze,
časove polaska i časove dolaska,
sve brodove, sve tarife i sve takse,
i svejedno mi je.
Imam adrese, živim na bombu, vratio sam se iz Amerike
na brodu Volturno za 35 franaka, od Njujorka do Roterdama.

Prvo putovanje tom plovidbenom linijom,
mašine ravnomerno nastavljaju da daju dobre šamare...
boys.. platch... naviljci vode,
jedan Amerikanac sa prstima umrljanim mastilom daje takt.
Telegrafija bez žica,
igra kolenima na ljuskama od pomorandži i praznim kutijama od konzervi.
Jedna delegacija je kod kapetana,
Rus – revolucionar, erotično iskustvo, gaupa, madjarska psovka,
a ja pratim jednu napulujsku markizu u osmom mesecu trudnoće
i u isto vreme vodim emigrante iz Kišenjeva za Hamburg.
Godine 1901. video sam prvi put automobil.. u kvaru na uglu jedne ulice,
pa i taj mali voz, koji ljudi iz Soleroa zovu ’pegla’...
Telefoniraću mome konzulu i reći:
Izdajte mi odmah kartu treće klase, The Uranium Steamship C,
Hoću to za svoje pare!
Brod je na keju, razgolićen,
širom otvorenih kapaka.
I napustio sam palubu kao što se napušta prljava drolja.
Nemam nikakve isprave da bih sebe mazio i odlećem,
kao što je bog Tangaloa pecajući na udicu cimnuo iz vode čitav ovaj svet!

A evo i poslednjeg pisma mog trećeg ujaka:

„Papeet, 1. septembar 1889,
Sestro moja draga, moja sestro,
budista sam, član jedne političke sekte.
Ovde kupujem dinamit,
prodaje se kod bakala kao kod vas cigarete u malim paketićima,
a zatim ću se vratiti u Bombaj da bacim u vazduh Engleze!
Nešto se kuva,
nikad se više nećemo videti ali znaj da postoji još nešto...
Tuga.
I žal za rodnim krajem...“

Lutanje.
Bio sam u zatvoru u Marselju odakle me odvode silom u školu.
Svi glasovi viču u isti mah,
i životinje, i kamenje, dok mutavi ima najlepše reči...
A ja sam bio razvratan i dopuštao sebi sve intimnosti sa svetom.
Vi, koji ste imali vere, zašto niste stigli na vreme?
U vašim godinama, ujače moj,
bio si lep dečko i svirao vrlo dobro trubu
i to te je upropastilo, kako se to prostački kaže,
toliko si voleo muziku da si pretpostavio brektanje bombi simfonijama u crnim odelima.
Radio si sa veselim Talijanima na izgradnji železničkog puta u okolini Bagdavapura.
Šaljivčino! Bio si kolovodja svojih drugova,
zbog svoje dobre naravi i lepog talenta – člana pevačkog društva,
bio si ljubimac svih žena iz radničkog naselja
i kao Mojsije ucmekao si vodju svoje radničke grupe i pobegao.
Dvanaest godina nije se ništa znalo o tebi.
I kao Lutera, udar groma te je naterao da veruješ u boga,
u svojoj usamljenosti.
Naučio si bengalski i urlanski da bi naučio da fabrikuješ bombe.
Bio si u vezi sa tajnim komitetima u Londonu,
u Vajt Čeplu naišao sam na tvoj trag.
Ti si nečiji pripadnik
i tvoj život je zaokružen toliko da imam želju da usmrtim nekog udarom noža u stomak
ili stezanjem guše da bih dobio priliku da te vidim,
jer te nikada nisam video.
Biće da na čelu imaš dugi ožiljak...

A što se tiče četvrtog ujaka,
bio je sobar generala Robertsona,
onog koji je vodio rat protiv Bura.
On je retko pisao pisma, ali uvek ovako sastavljena:

„Njegova Ekscelencija blagovolela je da mi poveća platu za 50 sterlinga“,
ili,
„Njegova Ekscelencija ponela je 48 pari čarapa u rat“,
ili,
„Svako jutro manikiram nokte Njegove Ekscelencije...
ali svestan sam da ima još nešto,
tuga i žal za rodnim krajem.“

Ujače Žane, ti si jedini ujak koga sam video.
Vratio si se u zemlju jer si bio bolestan,
imao si veliki kovčeg od hipopotamove kože uvek zaključan,
i zatvarao si se u svoju sobu da bi se lečio.
Kad sam te prvi put video ti si spavao.
Tvoje lice bilo je mnogo napaćeno pod dugom bradom.
Spavao si već 15 dana
i kako sam se nagao nad tobom ti si se probudio.
Bio si lud,.
Hteo si ubiti svoju baku.
Zatvorili su te u bolnicu i tamo sam te video drugi put..
sputanog, u ludačkoj košulji.
Nisu ti dali d se iskrcaš,
pravio si male pokrete rukama kao da veslaš.
Transval.
Bili ste u karantinu i horse-guards su imali naperen jedan top na vaš brod.
Pretorija.
Jedan Kinez hteo je da te udavi.
Tougela.
Lord Robertson je mrtav.
Povratak u London.
Garderoba Njegove Ekscelencije pala je u more i to te je udarilo posred srca.
I ti si umro u Švajcarskoj, u ludnici u Sent-Obenu.
Tvoja presuda bila je tvoja sahrana,
a tada sam te video treći put.
Padao je sneg, a za tvojim mrtvačkim kolima
ja sam se svadjao sa ljudima iz pogrebnog preduzeća zbog napojnice.
Ti si voleo samo dve stvari na svetu,
jednog papagaja i ružičaste nokte Njegove Ekscelencije.
Nade nema.. i zato treba raditi.
Životi zatvoreni najzgusnutiji su, ko tkiva zbijena.
Remi de Gurmon stanuje u ulici Svetih otaca broj 71,
dvanaest ili šesnaest upredenih žica -
„Udaljen čovek ipak se sretne sa drugim čovekom
ali jedna planina, nikad neće sresti drugu planinu“,
veli jedna hebrejska poslovica.
Provalije se ukrštaju...

Bio sam u Napulju 1896, kada dobih La Petit Journal Illistre...
Kapetan Drajfus ražalovan pred vojskom, a moj peti ujak piše:
„Ja sam šef kujne u Klub hotelu, Čikago.
Pod sobom imam 400 nadri kuvara
ali ne volim kujnu Jenkija.
Zapamtite dobro moju novu adresu, Tunis.. itd....
Pozdrav tetki Adeli.
Zapamtite dobro moju novu adresu, Bijaric... itd...“
Oh ujače moj, ti jedini nisi nikada žalio za rodnim krajem,
Nica, London, Budimpešta, Bermudi, Pterograd, Tokio, Memfis...
svi veliki hoteli otimaju se o tebe, ti si umetnik!
Izmislio si veliki broj finih jela koja nose tvoje ime.
Kroz svoju umetnost sebe daješ, prodaješ.. jedu te!
Nikad se ne zna gde si,
i ne voliš da si na istom mestu.
Izgleda da imaš Istoriju kuhinje kroz vekove i svih naroda u 12 tomova velike osmine
sa portretima najčuvenijih kuvara prošlosti.
Ti znaš sve dogadjaje
ti si uvek bio svuda gde se dogadjalio nešto.
Možda si sad u Parizu.
Tvoji jelovnici, nova su poezija!

Napustio sam sve to, čekam..
Giljotina je glavno delo plastične umetnosti
njena sečica, večni pokret, krv razbojnika,
pesma svetlosti potresa kule.
Boje, zasipaju grad....
Plakate su veće od mene i tebe,
usta su otvorena i viču.
U njima mi gorimo.
Tri mladića u plamenu, Hananije, Mizael i Azarije.
Adam’s Express C...
Pozadi Opere treba igrati trule kobile
sa ovcom koja brsti i ženom podmetačem.
Lepe igračke za reklamu.
Na put!
Simeon, Simeon, Parizu ... zbogom!

Ala je smešno!
Već satima zvoni Kej D’Orsej, Sen Nazar!
Prolazi se ispod Ajfelove kule, stegnimo opasače
da bi se dospelo na drugu stranu sveta,
a zatim, nastavimo put...
Sunčevi katapulti opsadjuju razdražene tropske krajeve.
Bogati Peruanac, vlasnik eksploatacija ptičjeg djubriva iz Angamosa
u senci gostoprimljive mulatkinje.
Proveo sam više zima na tim srećnim ostrvima.
Ptica sekretar pravo je čudo.
Punačke, lepe gospe,
piju se ledena pića na terasi
jedan torpiljer gori kao cigareta.
Partija lopti u polju ananasa
i tropsko vodeno bilje hladi svojim lepezama vredne devojke.
My gun, metak iz puške,
posmatračnica na obronku vulkana,
ogromne zmije u presušenom koritu,
ograda od kaktusa,
magarac riče sa uzdignbutim repom u vis,
razrooka mala Indijanka hoće da je prodaju u Buenos Ajresu.
Nemac muzičar pozajmljuje od mene bič sa srebrnom drškom
i par švedskih rukavica.
Debeli Holandjanin je geograf,
igraju karte u očekivanju voza.
Rodjendan je Malajke, primam paket na moje ime,
200.000 pezetosa i pismo od šestog ujaka:

„Čekaj me u faktoriji do idućeg proleća,
zabavljaj se dobro, pij samo čisto i ne štedi žene...
najbolji je to melem, nećače moj...
A ima još nešto... tuga i žal za rodnim krajem.“

Oh ujače, čekao sam te čitavu godinu i nisi došao.
Otišao si sa grupom astronoma koji ispituju nebo na zapadnoj obali Patagonije,
služio si im kao tumač i vodj.
Tvoji saveti, tvoje iskustvo,
nije bilo dvojice kao ti da gledaju horizont kao sekstant.
Instrumente za ravnotežu, elektromagnetsku, u fjordovima Ognjene Zemlje,
na kraju sveta.
Lovili ste penu sa praživotinjama izmedju dve vode
na svetlosti električnih riba.
Zbirali ste meteorsko kamenje sa peroksidom gvoždja
i jedne nedelje izjutra,
ti si video vladiku sa mitrom kako se pojavljuje iz vode.
Imao si rep ribe i škropio te je u znak krsta.
Pobegao si u planinu urlajući kao ranjena tropska veverica.
A iste noći, uragan je uništio logor
i tvoji drugovi morali su da napuste nadu da ćeš se vratiti živ.
Oni odnesoše pažljivo naučna dokumenta
i posle tri meseca, ti siroti intelektualci,
naidjoše jedne večeri na vatru gauča oko koje se baš govorilo o tebi...
Jer, ja sam bio pošao tebi u susret.
Tupinija, cvet divlje prirode,
bikovi se bore medju sobom...
200 bikova crnih muču tango argentino...

Pa šta!? Zar nema više lepih priča,
Životi svetaca,
Das Nachtbuechleih von Schuman,
La Tarifa delle Puttane di Venezia,
Navigation de Jean Struys, Amsterdam, 1528,
Shalom Aleichem,
Krokodil Sen-Martina...
Strindberg je pokazao da zemlja nije okrugla
a već Gavarni je poništio geometriju.
travne ravnice, signali koturi, crvenokošci vetra, pikantni sosovi,
zalisci dragog kamenja, Maggi, Byrrh, Daily Chronicle...
Talas je kameni majdan u kome bura kao vajar obara blokove stena.
Neptunove četvoroprežne dvokolice pene se sa džemom u zubima.
Večno. Od samog postanka sveta ja zviždim talasanje vetrića.

Sedmi moj ujače,
nikad se nije doznalo šta se sa tobom dogodilo.
Rekoše, da na tebe ličim.

Ovu pesmu posvećujem vama, Gospodine Bertrane,
davali ste mi jaka pića da bi me sačuvali od groznice kanala
i pretplatili ste se na Argus štampe
da bi primali sve isečke iz novina koji se odnose na mene.
Poslednji ste Francuz u Panami (nema ih više od dvadeset)
Posvećujem vam ovu poemu,
vama, barmanu od Matačina.
Hiljade Kineza umrlo je na mestu
gde se podiže sada Ognjeni bar.
Vi i dalje pečete žestoka pića
i obogatili ste se sahranjujući kolerične.
Pošaljite mi fotografiju šume plutovog hrašća
koja raste iznad 400 lokomotiva napuštenih od francuske kompanije,
tih živih leševa...
Palme nakalemljene u kolicima za ugalj,
dizalice natovarene orhidejama,
gumene cevi nagrižene od ptica-tukana
bagera punih kornjača..
Puma, koje se legu u provaljenim gazometrima,
ustava, izrovanih od riba-testera,
cevi, pumpi zaoušenih kolonijom velikih guštera,
vozova, zaustavljenih najezdom gusenica
i džinovskog lengera sa grbom Luja XV
čije prisustvo ovde u prašumi niste mi mogli objasniti.
Svake godine menjate vrata vašeg lokala
išaranog natpisima svih onih koji svraćaju kod vas,
i tih 32 vrata živi su svedoci ovog prokletog kanala
koji obožavate toliko!

Ovo jutro je prvi dan života zemljouza
odakle se vide jednovremeno sva nebeska tela
i tih 32 vrata živi su svedoci,
a prvenstveno ekvatorskih planina – jedinstvena zona...
A tu je još i brod Amidona Petersona.
Inicijali u boji Atlantik – Pacifik – Čajnog trusta
pa Los Angeles Limited, koji polazi u 10 i 02 da bi stigao
trećeg dana i koji je jedini voz na svetu sa vagonom-frizernicom,
zamračenim barom i malim dečjim vagonima gde vas uče da sričete A B C života pod packama sirena u prolazu...
Tojo... Kisen... Kaiša...

Imma hleba i sira
i čistu kragnu.
Poezija počinje od danas.

Mlečni put je oko vrata,
obe hemisfere su pred očima.
U najvećoj brzini nema više zastoja.
Kada bih imao vremena da prištedim,
učestvovao bih u bazdušnom reliju.
Rezervisao sam mesto u prvom vozu koji će proći ispod La Manša.
Prvi sam avijatičar koji prelazi Atlantik u jednosedu,
900 miliona...

Zemlja...
Zemlja... Voda... Okeani... Neba...
A u meni je sve veći žal za rodnim krajem.
Posmatram sva lica i strah me je od kutije za pisma.
Gradovi su trbusi.
Ne pratim više puteve, linije, kablove, kanale..
ni viseće mostove!
Sunca, meseci, zvezde,
apokaliptični svetovi,
vi imate još lepu ulogu da odigrate za susednim stolom neki sifon kija.
U Rotondi, književna ogovaranja u najvećem su jeku, i vrlo tiha,
kao sve što je na dnu neke čaše.

Ja čekam...

Hteo bih da sam peti točak kola.

Bura...

Dlaka u jajetu...

Da sam ništa i svuda!

(Pariz i njegova predgradja, juni 1913 – juni 1914)



____________________________________________________

Kada je imao 16.g. i rešio da pobegne od kuće,
najveći problem bio mu je što nije znao gde će...
U šesnaestoj godini, 1903, u Nešatvilu (Švajcarska) jedne noći dao se u bekstvo...
"Pošao sam jedne lepe nedelje, jer mi je svega bilo dosta. Pošao sam ka Itsoku zato što me je prvi voz koji je naišao odveo na istok. Da je to bio voz koji bi me odveo na Zapad, ja bih se tada iskrcao u Lisabonu i išao u Ameriku umesto u Aziju."
Tako je rešio svoju dilemu.
Posle toga je fanatično i neprekidno pisao,
doživeo milion i jednu avanturu, bio bogalj na kraju,
radio i kao nosač uglja u hotelu u Pekingu u jednoj vrlo bednoj fazi svog života,
ali bi prethodno iščitao sve novine kojima je punio peć,
ili što je da ne umre od gladi prepisivao ručno "Parsifala galskog" za Apolinerovu biblioteku u Parizu.
Na Antarktiku je osnovao Community City - grad!
Kada je bio zaljubljen u ćerku nekog Norvežanina, kralja kitova, išao je u lov na kitove...
Pisao je dosta o životinjama, o ciganima,
bavio se filmom, fotografijom za vreme rata,
a ono što će ostati upečatljivo, je to što su ga ceo život najviše zanimali očajni ljudi, deca, bogalji...
Jedno vreme je imao 27 kuća po raznim selima...
i u svakoj poljski krevet (!), lampu i sanduk s knjigama.
Za vreme okupacije bio je proteran iz Pariza.
A najviše para u životu zaradio je vrcanjem meda i berbom krušaka.
Kao i svi TAKVI ljudi,
imao je samo jednu pravu ljubav u životu - Remonu.
Njegova pesma "U srcu sveta",koju u ono vreme nije hteo da objavi (1917) jer je bila ultra moderna,
zakucao je u sanduk do 1950. čekajući da vidi šta će se to u medjuvremenu u svetu desiti ...
nudili su mu milion franka da je objavi - nije pristao.
Iako sam već na ovom blogu stavljala neke njegove citate, budući da je net vrlo siromašan kada su u pitanju prevodi Sandrarovih pesama, na dalje očekujete seriju postova o ovom velikom pesniku, avanturisti, gigantu duha kao i prevode njegovih pesama... uključujući Uskrs u Njujorku kao i Transsibirsku...

izvor 

ATELJE

Košnica
Stepenice, vrata, stepenice
I njegova vrata se otvaraju kao novine
Prekrivena posetnicama.
Zatim se zatvaraju.
Nered, usred nereda smo
Fotografije Ležea, fotografije Tonbena, koje se ne vide
A na poleđini
Na poleđini
Pomamna dela
Skice, crteži, dela pomamna
I slike...
Prazne boce
Jemčimo za savršenu čistoću našeg umaka od paradajza
Piše na jednoj etiketi
Prozor je almanah
Dok džinovske dizalice munja istovaruju dereglije
neba uz veliku buku i izlivaju koševe
grmljavine
Ruši se sve
U darmaru

Kozaci Hrist sunce u raspadanju
Krovovi
Mesečari koze
Vukodlak
Petris Borel
Ludilo, zima
Jedan genije rasečen kao breskva
Lotreamon
Šagal
Siroto dete pored moje žene
Sumorna naslada
Cipele iskrivljenih peta
Stari lonac pun čokolade
Svetiljka koja se rasprskava
I moje pijanstvo kada ga posećujem
Prazne boce
Boce
Zina
(govorili smo o njoj)
Šagal
Šagal
Na lestvama svetlosti



--------------------------------------------------------------------------------