Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset

"Ja sam medved i želim da ostanem medved, u svom brlogu, u svojoj jazbini, u svojoj staroj medveđoj koži..."
Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona. Moja sadašnja jedinka rezultat je mojih iščezlih ličnosti. Bio sam brodar na Nilu, podvodač u Rimu za vreme punskih ratova, zatim grčki retor u Suburu, gde su me jele stenice. Umro sam za vreme krstaškog pohoda na morskoj obali Sirije, jer sam se prejeo grožđa. Bio sam gusar i kaluđer, komedijaš i kočijaš. Možda i car Istočne imperije..."

Dok je pisao Madame Bovary, Flaubert  se dopisuje sa Louise Colet, pesnikinjom, njegovom musom i ljubavnicom, a njegova pisma Colet  dokumentuju spor i mukotrpan razvoj  romana.

S  Louise Colet bio je u vezi osam godina, u dva navrata, prvi puta dve godine a onda još četiri. Ona je bila udata, odvojila se od muža a sačuvan je ogroman broj pisama u kojem su raspravljali o književnosti, o svim aspektima oko Bovary skandala ali i par ljubavnih i na kraju – njegovo objašnjenje da mu ljubav ne može biti glavna stvar u životu, da ne dolazi u Croisset (jednom je došla nenajavljeno ne bi li upoznala njegovu mamu ali nije joj uspelo), njegovo odbijanje da se preseli u Pariz… Pisao joj je najmanje dva puta nedeljno.



"Pominješ mi svoje trenutke utučenosti", kaže on Lujzi; "kad bi samo videla moje! Od prošlog ponedeljka ostavio sam na stranu sve drugo i isključivo sam cele nedelje radio na svojoj Bovari, jer mi je dosadilo što ne idem napred. Sada sam stigao do onog mog bala, koji ću početi u ponedeljak. Nadam se da će krenuti nabolje. Otkako me nisi videla, napisao sam tačno dvadeset pet stranica (25 stranica za šest nedelja). Bilo je teško izgurati ih. (...) A što se mene tiče, toliko sam ih radio, menjao, obrtao, da u ovom trenutku ne vidim ništa jasno, ali ipak mislim da se drže."
 

______________________

27.avgust 1846.

    Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisma, ni radost koja mi se zacelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo videti. Ja ne razumem sve te muke koje ti donosim. To veruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svetlosti da si ti samo prošla u njenoj senci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uverena jednom zauvek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosledna: veruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čoveka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivurečnih trzaja i mnogobrojnih telesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dela među svetom i u sebi: s jedne strane spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želeo bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja ume samo da se smeši, zar je moja krivica što celo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju? Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovek se povredi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.

      Zaista sam glup večeras! Možda je to posledica ove mesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudeo za tobom, prizivao te. Šetali bismo lepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom belom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, bledo osvetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svetlosti, kao nežno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cveće biljkama koje najviše voliš; to jadno cveće bar neće imati trnja. Sa cvećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !
( 40 - 42 str. )

______________________

 Kroase, ponedeljak veče, pola časa posle ponoći, 12.septembar 1853 )

U glavi mi se vrti od muke, obeshrabrenja i umora. Četiri sam časa proveo, a nisam mogao da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Danas nisam napisao nijednog redka, ili tačnije, nažvrljao sam ih dobru stotinu! Kakav užasan rad! Kakva dosada ! Ah, umetnost, umetnost! Pa šta je ta besna himera koja nam jede srce, i zašto? Ludost je sebi zadavati toliko muke! Ah, ta Bovari, dobro ću je zapamtiti! Meni je sada kao da su mi oštrice nožića pod noktima, i imam potrebu da škripim zubima. Kako je to glupo! Eto dokle dovodi čoveka ta prijatna razonoda književnost, ta zaslađena pena! Ono što mi teško ide to su obična stanja i prostački razgovori. Dobro pisati o beznačajnom i sačuvati mu u isti mah spoljni izgled, kroj, same njegove reči, to je zaista dovraga teško, i da vidim sada kako se rađaju preda mnom te ljubavne stvarčice za trideset strana najmanje. Skupo se plaća ta stvar, stil ! Počinjem nanovo ono što sam napisao predprošle nedelje. Dva ili tri utiska je Buje ocenio kao promašena i to s razlogom. Treba da opet rušim skoro sve svoje rečenice.


_______________________


(1847)

Govoriš mi vrlo nežne stvari, draga Muzo. Eh bien, zauzvrat primi sve ono još nežnije no što bi mogla zamisliti. Tvoja ljubav prodire u mene poput mlake kiše, i ja osećam kako me nataplja do same srži moga srca.

Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio – telo, um, nežnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pesma, ali krajnje pesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bela i meka na dodir.

One koje sam poznavao, nisu se mogle meriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu meriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te voleti kao što te danas volim, a možda i vise.

__________________


Prekriti ću te s ljubavi idući puta kada te vidim, s milovanjima, sa zanosom. Želim te ispuniti sa svim užicima tela, tako da se onesvestiš i umreš. Želim da budeš zadivljena sa mnom, i priznaš sebi da nikada nisi sanjala o takvoj ekstazi. Kada ostariš, želim da se prisetiš tih nekoliko sati, želim da tvoje suhe kosti podrhtavaju od radosti kada se tih trenutaka prisetiš


_____________________

 Gospođa Bovari nema ničeg istinitog. To je potpuno izmišljena priča: ja nisam u nju uneo ništa od svojih osećanja ni od svog života. Iluzija (ako neke ima) dolazi naprotiv od bezličnosti tog dela. Jedno od mojih načela je da ne treba sebe pisati. Umetnik treba da bude u svom delu kao bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan; neka se svuda oseća, ali neka se ne vidi.

(1852.)

______________________

Kad čovek ne može biti umetnik, postaje kritičar; isto tako kao što postaje doušnik kad ne može postati vojnik."



(1846.)